Sociologija - Socijalna Ekologija

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi
UNIVERZITET U NOVOM SADU

FAKULTET TEHNIKIH NAUKA NOVI SAD
Prof.dr Rado Radivojevi
SOCIOLOGIJA
- izabrani tekstovi -
Novi Sad, 2010.
Priroda
Kako je nastao ivot na naoj planeti? Pretvaranjem energije. Sunce je najpre
otpustilo svu energiju. Ono je bilo i ostaje osnovna pretpostavka ivota na Zemlji. Zemlja
krui oko Sunca na izvesnom odstojanju, to joj daje dovoljno energije, a ipak, zraci nisu
toliko jaki da bi sprili sve na Zemlji. Prema naim saznanjima, suneva energija
dananjeg intenziteta e nam stajati na raspo-laganju jos jedanaest milijardi godina. Za
nae mogunosti poimanja to je beskrajno vreme.
Isto toliko nezamisliv raspon vremena lei iza nas. Najpre je naa planeta bila
prekrivena abiotinim, tj. potpuno beivotnim pustinjama, kakve danas nalazimo jo
samo na Mesecu i njegovim vodenim povrinania. Putem dugog evolucionog lanca
postale su u klimatski povoljnim podrujima zatvorene povrine pokrivene biljem, a zatim
ume koje su na neki nain posedovale kapacitete za skladitenje. Istovremeno je
uspostavljena ravnotea kiseonika i ugljendioksida izmeu vazduha i organizama.
Sunce je na Zemlji stavilo u pokret razne krune procese. Ovi procesi su se
meusobno preplitali i ne bi se smeli posmatrati izolovano; jer, samo je njihovo
zajedniko delovanje dovelo do toga to u prirodi imamo. Najoigledniji od tih krunih
tokova je kruenje vode. Voda pokriva preko 70% zemljine povrine. Zahvaljujui dejstvu
suneve energije od toga dnevno ispari skoro 1 000 kubnih metara, od ega se vea
koliina, u vidu kie, ponovo sliva u more. Manji deo padavina raspodeljuje se po kopnu,
puni jezera i izvore; ostatak se vraa u more. Iz mora se razvio i kruni put kiseonika.
Prema najnovijim istraivanjima fotosinteza je nastala u leitima plavih algi jo pre 3,7
milijardi godina. Kiseosnika atmosfera je stvorena pre dve milijarde godina. Zeleno bilje
u moru i na kopnu u procesu fotosinteze pretvara vodu i ugljendioksid u ugljene hidrate i
proizvodi kiseonik. U meuvremenu uspostavljena je ravnotea sa oko 20% kiseonika u
vazduhu; 0,0053% se nalazi u vodi ija je temperatura 10, to je dovoljno na tom nivou
ivota. Tokom poslednjih 700 miliona godina omogueno je stvaranje viih ivotnih
oblika, poto je period stvaranja kiseonika zamenio period vrenja. Kiseonik iz vazduha
udiu ivotinje i on, kao hemijski kompleks vezan za crvena krvna zrnca, stie u delove
tela, gde se hemijski potencijal kiseonika i u krvi postojei hranljivi sastojci pretvaraju u
oblike energije potrebne ivom biu. Kao proizvod razmene materija nastaje
ugljendioksid koji odlazi u atmosferu prilikom izdisanja. Pod uticajem suneve energije u
hloroplastu se od ugljendioksida i vode stvara hlorofil zelenih biljnih elija... Time je ve
opisana kruna putanja ugljenika. Postoje i druga kruenja u prirodi: vodonika, fosfora,
sumpora i drugih, koji se stalno ukrtaju.
Biljke su primarni proizvoai; samo one mogu od neorganskih materija da stvore
organske proizvode. One bioloki koriste sunevu energiju; 0,04% je dovoljno da u roku
od 50 godina stvore 20 biliona tona organskog materijala.
Sledei stepen ivog veta predstavljaju biljoderi. Ovim biljoderima kao i biljem
hrane se opet druge vrste ivotinja (i ljudi); neki mesoderi vieg reda hrane se iskljuivo
mesom. Mesoderi spreavaju suvino razmnoavanje biljodera. Tako svetlosna
energija, koju su nekada preuzele biljke u obliku organske materije dalje krui kroz
celokupni ekoloki sistem. Na kraju stoje krajnji potroai, mrtve biljke i ivotinje, koje su
2
koristile ove materije za svoju ishranu i koje ih, na kraju opet razlau na prvobitne
sastojke vodu, ugljendioksid i mineralne soli. U ovaj veoma komplikovani proces
kruenja ukljuen je, na kraju, i ovek. U ovom krunom toku vlada zatvoreni red, pri
emu sve fekalije, uginule biljke i leevi ivotinja postaju rtve bakterija i gljiva koje ih
razlau na prvobitne materije. Nita to je bitno nije preputeno samo sebi. Za sve
postoje organizmi koji e ga vrednovati, ili hemijski reeno: u krunom toku prirode za
svaki organski molekul postoji i enzim koji moe da ga dovede do raspadanja. Tako dolazi
do samoienja u ivom svetu na kopnu, kao i u vodama. Samo zato i sve dok
dejstvuje ovaj princip kruenja, osigurana je trajnost svih ivotnih procesa na Zem-lji.
Ekolog Karl Hajnc Kreb (Karl Heinz Kreeb) dao je u svom lanku Ekosistem sledeii sliku
krunih tokova.
Isto tako jednostavan, ali bolje ematizovan prikaz daje vajcarski profesor ekologije i
evolucije, Pjer umi (Pierre Tschumi):
Osnovna ema ekolokog sistema

Suneeva svetlost, jedini prvobitni neogranieni izvor energije proizvodi sledea 3
povezana i istovremena procesa:
1. Osposobljava zelene biljke, proizvoae u naem ekolokom sistemu, da pretvore
energijom siromane neorganske materije u organska jedinjenja, bogata
energijom. Od njih ive posredno (levi krak) ili i neposredno (srednji krak) svi ostali
organizmi. Naime, biljke neposredno slue kao hrana biljojedima, potroaima
prvog reda. Biljojedima se hrane mesojedi, potroai drugog reda, a meu njima se
nalazi i ovek.
2. Sve otpatke i ostatke u ekolokom sistemu (blato, ubre, leevi itd.) unitavaju
razlagai - bakterije, gljive i drugi organizmi koji ive u humusu i hrane se
organskim jedinjenjima, koja stvaraju zelene biljke. Mineralne soli koje nastaju
pri ovom procesu, kao i ugliendioksid (CO2), koji nastaje i oslobaa se na svim
nivoima putem disanja (desni krak), zelene biljke regeneriu posredstvom
svetlosne energije i ponovo vraaju u kruni tok.
3. Shodno ovom kruenju odvijaju se sva kretanja ekolokog sistema, samo se
Suneva energija u razmeni materija organizama definitivno smanjuje i gubi se
nepovratno u zemaljskom ekolokom sistemu u vidu hlaenja planete (HP). Inae
postojea konstanta materijalnih sastojaka, kao i vrednost koliina koje se kreu
izmeu tzv. tropskih nivoa (u emi), koji stoje na vrhu ekoloke piramide,
principijelno omoguavaju neogranieno postojanje krunog toka, pod
pretpostavkom da je snabdevanje energijom u dovoljnoj meri osigurano.
Iz mase izumrlih i istrulelih biljaka mogla bi se, ve prema milosti zemljine kore i klime,
stvoriti tokom miliona godina manje ili vie jak sloj humusa (u jednom kubnom metru
humusa ivl oko pet miliona mikroorganizama!) Tlo na kome stojimo, na kome gradimo
ili ume i polja koja sejemo, jeste groblje onog to je nekad bilo, a istovremeno kolevka
budueg ivota. Svakim dahom i svakom krikom hleba, jedemo ono to su nam
nebrojeni organizmi omoguili. Tako pie ekolog Gerhard Helmut vabe (Gerhard
Helmut Schwabe) koji u svojoj knjizi daje komplikovaniji model ekolokog sistema nego
to to ini H. Elenberg (H. Ellenberg). (Vidi sledeu stranu.)
Na svakom tlu ma kako ekstremnih svojstava, u svim vremenskim prilikama,
nadmorskim visinama, sa ma koliko osijanosti sunca, razvile su se vrste koje su bile
upravo odgovarajue za nastanjivanje tog podruja. Najsadrajniji ivot se upravo
razvija tamo gde dolazi do uzajamnog dejstva raznorodnih vrsti. Svaka vrsta pokuava
da za sebe osvoji po mogustvu najvei ivotni prostor, ali se, naravno, sudara sa
drugim vrstama. Tada nema vie dovoljno hrane. esto jedan organizam ima zadatak
da prokri put drugom organizmu. Tako se stvara ekoloka ravnotea, koja je utoliko
trajnija ukoliko u njoj uestvuje to vei broj organizama. Oigledni primer tog
bogatstva jeste tropska uma koju obilno zalivaju kie. Tokom stotina miliona godina
stalno se razvijao raznovrsni ivot, uprkos tome to su neke vrste i nestale. Globalno
uzevi, u celom ivotnom prostoru ekoloke sfere vlada opti trend razvoja. Broj vrsti
raste i time raste stabilnost sistema. Danas je najznaajnija karakteristika ekoloke
sfere njen visoki stepen organizacije. Ona se sastoji i od bezbroj ekolokih podsistema,
koji, takoe, pokazuju sopstvenu organizaciju i koji su podeljeni na jo manje sisteme.
4
Svaki od ovih sistema obuhvata populacije raznih vrsta koje su tesno povezane svojim
uzajamnim odnosima razmene i svojom abiotinom sredinom. Tako je u ekolokoj sferi
tokom evolucije sve vie rastao stepen organizovanosti. Za izgradnju ivih materija u
ekosferi potrebno je stalno dopremanje energije, jer su sloena organska jedinjenja
visoko energetska i samo razmenom energije mogu da odre ivotni ciklus.
vajcarski fiziar i hemiar Verner Kun (Werner Kuhn) procenio je 1963. da energija koju
stvaraju sva iva bia u biosferi tokom jedne godine iznosi 100 000-200 000 biliona
kilokalorija (Kk). U ovom biosistemu razmena materija i pretvaranje energije slau se sa
zraenjem sunca. iji se jedan deo, u vidu toplote, difuzno oslobaa u svemiru.
Uopteno uzev, razmena materija odvija se tako to se, dugorono raunato, srednje
temperature na Zemlji ne menjaju. Priroda radi veoma ekonomino; sa najmanjim
rashodom dostie visoki stepen efikasnosti. Potrebno joj je malo energije i malo
materije. Zahvaljujui tedljivosti koja se primeuje u procesima pretvaranja, ona ima
izuzetnu trajnost. Prirodi se ne uri, za sve procese ona ostavlja sebi ogromno mnogo
vremena. Iako su njeni osnovni principi izuzetno jednostavni, ona je, s druge strane,
tako raznovrsno i sloeno organizovana, da je doskora nauka mogla da obuhvati samo
njene delove - a veliku meuzavisnost samo veoma retko. Nesmetani rad prirode
smatrao se tako normalnim, da nije ni vredan razmatranja. Iako su ve veoma davno
detaljno istraivani izvesne vrste i aspekti, tek se tokom poslednjih godina dolo do
prouavanja mnogovrsnog sadejstva svega ivog. Tek posle oka od prvog naruavanja
ravnotee prirode, vie je ljudi poelo da se bavi prirodom kao celinom.
Tek se sada u javnosti svuda govori o ekologiji, iako je Ernst Hekel (Ernst
Haeckel) jo 1866. upotrebio taj pojam. Ekologija je Uenje o gazdovanju prirode ili
Ekonomija celokupne prirode.Razvoj prirode ka sve novijim, raznovrsnijim i viim
oblicima ivota mogu je samo zato to primenjuje nemilosrdan princip izbora. Uvek
preivljavaju samo oni najjai i okolini najbolje prilagoeni organizmi, kao to znamo jo
od arlsa Darvina (Charles Darwin). Dvopolnost ivih bia omoguila je tako brojne
kombinacije naslednih supstanci, da su uvek preivljavali najpogodniji zgodici tih
ukrtanja. Priroda radi po principu: pojedinac je nevaan, vrsta se odrava i razvija.
Uprkos stalnom individualnom nastajanju i nestajanju, celokupni potencijal ostaje tj.
odrava se bez meanja spolja kao superureena strukturalna i funkcionalna jedinica.
Mutacije i nasledna svoj-stva stalno omoguavaju vrsti bolje prilagoavanje sredini. Ali i
najprilagoenije podleu smrti ako im se spoljnim uticajima oduzmu uslovi za ivot - ili,
ako se tako prekomerno razmnoe da same unitavaju svoju bazu za ivot. Nijedna vrsta
ne ostaje na vrhu u duem periodu vremena.
Smrt se brine za ravnoteu. Mora da vodi rauna o tome da sva iva bia poseduju
snanu nesvesnu volju za ivot i razmnoavanje. Ovaj nagon je tako bezobziran i tako
radikalan, da samo jedan isto toliko snaan princip moe da odri ravnoteu u prirodi.
Stoga su ivot i smrt nerazdvojni.
ovek u prirodi
Nijedan zakon prirode ne mimoilazi oveka. Kao i za vie vrste ivotinja i za njega
5
vae iste zavisnosti. Njegova razmena materija je ista. I njemu, kao i ostalim vrstama
potrebni su vazduh za disanje, voda za pie, hrana za odravanje telesne energije. U
odnosu prema ovim primarnim potrebama sve ostalo je drugorazredno. ovek podlee
ekolokim zakonitostima, koje bi se, ukoliko on sam razumnim planiranjem ne doe do
ravnotee sa samim sobom i sredinom, nemilosrdno okrenule protiv njega na osnovu
bioloko-ekolokih mehanizama regulacije.
Kako je mnogo puta prikazano, ovek je posebno loe opremljen za borbu za
opstanak. Ovaj nedostatak morao je da nadoknadi duhovnim snagama, to je i postigao.
Tokom poslednjih pet miliona godina istorije Zemlje ovek je dugo vremena skupljao i
dobavljao hranu kao i ostale grabljivice. Meutim, s vremenom, usuivao se da napada
sve vee ivotinje, to mu je polazilo za rukom samo zahvaljujui razumu i saradnji u
okviru horde. Uprkos tome, nadmonost oveka ostala je i tokom poslednjih stotina
hiljada godina u skuenim granicama. Izgradio je, dodue, rune alatke i skrovita i,
najzad, pripitomio je neke ivotinje. No, sve to ga je veoma sporo izdizalo iz zajednitva
ostalih ivih bia, ali time jo nije poremetio prirodnu ravnoteu. Naprotiv, stvorila se
zajednica izmeu ljudi i ivotinjskog carstva. ivotinje su bile moni partneri oveka iz
ranog kamenog doba.
Divlji ovek postupao je sa svim to ga je okruivalo, ivotinjama, drveem,
rekom itd., kao da poseduju svest. Ovan mu slui za hranu, ali ivu ivotinju ne
sagledava jedino u njenoj funkciji namirnice. Sredina divljaka puna je bia sa duom.
Bilo je naroda i plemena koji su iveli u potpunoj harmoniji sa prirodom. Ostalo nam je
veoma malo svedoanstava o tome, poto ti ljudi nisu umeli ni usmeno ni pismeno da
prenesu svoje misli. Henri A. Smit (Henry A. Smith) nam prua upeatljiv dokaz prenosei
govor indijanskog poglavice Sijetla prilikom potpisivanja jednog ugovora sa guvernerom
Ajsakom Stivensom (Isaac Stevens): Bila su vremena kada je na narod zauzimao celu
Zemlju, kao to talasi pobesnelog mora pokrivaju svoje koljke, ali to vreme je davno
prolo, veliina i snaga plemena su danas ve gotovo zaboravljene. Neu da se
zadravam na naoj preuranjenoj propasti, neu da se alim ili da prebacim svojoj
bledolikoj brai da su ubrzali tu propast, jer moda smo i mi odgovorni za to. Mi smo dve
razliite rase i to moramo uvek ostati, nas deli poreklo, nas deli sudbina. Imamo veoma
malo zajednikog. Nama je pepeo naih predaka svet, njihovo zadnje boravite je
posveeno tle, dok vi boravite daleko od grobova svojih predaka i ne alite zbog toga .. .
Nai mrtvi nikada ne zaboravljaju ovaj lepi svet koji ih je hranio. Oni jo uvek vole
vijugave reke, visoka brda i usamljene doline. Svaki deo ove zemlje je svetinja mom
narodu. Svako brdace, svaka dolina, svaka ravnica i svako drvo osveeni su milim
seanjem ili alosnim iskustvom mog plemena. ak i stene, koje izgledaju kao da mrtve
lee u svom velianstvu pri zalazeem suncu na tihom alu, pune su seanja na davne
dogaaje vezane za ivot mog naroda. ak i praina ispod vaih nogu sa veom ljubavlju
uzvraa nae korake od vaih, jer je to pepeo naih predaka i nae bose noge oseaju
dodir sa njima, jer je tlo prepuno ivota nae rase. Ovaj obrazovani Indijanac dodao je
jo i sledea razmatranja: Vau veru napisao je ljutit bog gvozdenih prstiju na kamenim
ploicama naa vera je tradicija naih predaka, to su snovi naih staraca koje im je Veliki
duh dao u sveanim nonim asovima i ona je upisana u srcima naroda naeg.
A i Navaho-Indijanci u geografski sasvim drugaijem podruju jugopazada
6
Sjedinjenih Drava izjavljivali su jo pre nekoliko decenija u jednoj peticiji vladi: ...jo pre
naeg roenja beli ljudi i na narod sklopili su sporazum. U tom sporazumu je pisalo da
e ove planine uvek nama pripadati, kako bismo mogli tu da ivimo. To pravo nam je
dato, kako bi na narod mogao da ivi zajedno sa zemljom ovih planina i polenom svog
bilja. Svi Navahosi ive u ljubavi i u saglasnosti s njima.
H. Vend (H. Wendt) tvrdi u prilog tome: Retko je kod ijedne grupe naroda bio
uspeniji spoj primitivnog lova, jednostavnog naina ivota i snane spone sa prirodom
nego kod Indijanaca. Saoseaj i razumevanje celog sveta stekli su i budistika i
taoistika kultura.
Sledei stupanj razvoja oveka jeste obrada zemlje u cilju dobijanja prinosa. To su
ve odlike novog doba. Delatnost se predviala za godinu dana unapred: bila je rezultat
dugoronog razmiljanja. Sa pravom ne elimo da nazovemo delatnost ivotinja
radom; meutim, ovek ih pree da rade, iskljuivo u svoju korist. ovek je prvo
razmiljao o tome ta eli da postigne i radio je u tom cilju.
Tokom nekoliko stotina miliona godina proizvodila je samo priroda (P = P) i tada su
se malobrojni ljudi snabdevali kao skupljai njenih vikova. Sada su pokuali da
gajenjem i obradom zemlje povise i planiraju prinos prirode. To je bio poetak ljudske
privrede; od tada su rezultati postizani radom. Od tada se proizvod sastoji od prirode i
rada (P + R)
P=P+R
Tako je bilo nekoliko desetina hiljada godina. Privredna aktivnost oveka svodila se
na poljoprivredu i neke zanate. A privreda je jo uvek bila u skoro potpunom skladu sa
prirodom. ak i kada se ovek osposobio da u izvesnoj meri utie na svoju sredinu, ti su
uticaji, s obzirom na njihovu malobrojnost, lokalni znaaj i tehniku nerazvijenost, dugo
vremena ostali beznaajni. U poreenju sa veoma upeatljivim tragovima koje su ostavili
u svom ivotnom prostoru, srazmerno skromno koncentrisani slonovi ili nilski konji ili sa
veoma rasprostranjenim i drastinim promenama koje su ak zeevi... prouzrokovali na
prostoru Velike Britanije, moraju se uticaji oveka koje vri na prirodu hiljadama godina
smatrati potpuno beznaajnim - ak i ako se posmatraju samo u okviru uticaja ivih
stvorenja. ovek je tek sa vatrom dobio razornu mo koja se pokazala veoma snanom
pri krenju uma. Primena vatre i njeno savladavanje mora se samim tim smatrati
prvim napretkom ljudske tehnike koji mu je omoguio grubi napad na sredinu u kojoj je
iveo.
Uostalom, do pre sto godina seljaci su jo gotovo svuda na Zemlji radili u okviru
ciklusa prirode: seljako imanje skoro da nije ni stvaralo otpadaka. Radilo se samo
ljudskom i ivotinjskom energijom. Pomou nje je proizvoena hrana na sopstvenoj
zemlji, a ljudski kao i ivotinjski otpaci korieni su kao stajsko ubrivo i gnojivo na polju.
Velika je bila raznolikost zasaenih vrsta biljaka i ivotinja koje se gaje, tako da je bilo od
svega poneto. Drvo iz sopstvenih uma bilo je glavni graevinski materijal. Dobrom
obradom zemlje i znalakim gajenjem stoke stvoren je u srednjoj Evropi znatan viak
hrane. Za nju se ovek mogao obratiti kovau, mlinaru, pekaru, limaru, moda ak i
krojau i drugim spe-cijalizovanim zanatlijama; u sluiaju teke bolesti mogao se pozvati
i lekar. A preostalo bi poneto za dravu i crkvu.
Tek pre nekih 200 godina jedan deo oveanstva krenuo je u isto toliko gigantski i
7
bezobzirni osvajaki rat protiv prirode, koja je postala bespomona. Iznenada su je

smatrali samo objektom izrabljivanja. Sada ova vrsta ivog bia sama sebi dozvoljava da
celu nepreglednu raznovrsnost onog to je ivo koristi prema svom nahoenju.
Visokocivilizovani ovek u svom pobedonosnom pijanstvu vie se ne smatra pripadnikom
prirode i ne eli da ga podseaju ni na ivot ni na smrt.
ovek i prostor
ovek je, kao i druga iva bia, gotovo celim tokom svoje dosadanje istorije od
tolikog prostranstva iveo u jednom ogranienom prirodnom prostoru! On je ovaj prostor
smatrao vlasnitvom porodice ili plemena. U tome jedva da postoji razlika u odnosu na
ivotinje. Jer neki parovi ptica, kao i mnogi etvoronoci, uvaju svoj ivotni prostor.
Stvaranje zemljine svojine nije, dakle, nikakvo otkrie oveka. Ne samo narodi starosedeoci, koji nisu nomadi, imaju svoju teritoriju. ak su i nomadi smatrali
privremeno boravite svojim. Razlika izmeu stalno nastanjenih naroda i nomada bila je
u tome da su nomadi kretali dalje kada je priroda bila iscrpljena ili ako im podruje vie
nije odgovaralo; prostora je bilo dovoljno. Nomadi su ve bili neka vrsta unititelja
prirode. Ima nekoliko rodova i naroda koji nikada nisu nali stabilni odnos prema svojoj
sredini. Nikolson (Nicholson) daje karakteristiku ovakvog ponaanja: Veliki deo obradive
zemlje, koju dre odgajivai stoke jeste zona sumraka. To nije podruje koje je ovek
planski preuredio, ali se ni ne nalazi u svom prvobitnom stanju. To je zemlja koja je
stoleima, pa i hiljadama godina slepo, na svoj utrb, menjana od jednog tipa oveka, iji
je ivot veoma blizak prirodi, ali je sve bezobzirnije naruava, kao gotovo i svi ostali.
Gauo, kauboj ili kotski branin, raner ili Kozak - internacionala stoara je jedinstvena.
ivi po istoj satnici iji je asovnik ve odavno stao. A rtva je naa Zemlja. Samo stalno
nastanjeni seljaci morali su da budu veoma zainteresovani za odravanje i negu svog
prirodnog ivotnog prostora. Svako intenziivnije kultlvisanje zemlje, moralo je da ima
za posledicu kultivisanje pojma svojine.
Nikada se Ruso (Rousseau) nije tako mnogo prevario kao kada je tvrdio: Prvi
kome je palo na pamet da ogradi komad zemlje i da izjavi: ovo je moje i naao dovoljno
jednostavne ljude koji su mu poverovali, bio je stvarni osniva buroaskog dirutva.
Koliko bi prestupa, ratova, ubistava, bede i podlosti ovek utedeo oveanstvu, da je
izvukao direke, zasuo jarke i povikao svom susedu: uvajte se i ne verujte ovom
laljivcu! Izgubljeni ste ako zaboravite da plodovi pripadaju svima, a zemlja nikome!
Suprotno je tano. Sporazum o teritorijalnim posedima bio je od ivotne vanosti. Jer ta
bi se dogodilo da nije dolo do razgraniavanja? Tada bi svi krenuli tamo gde su najbolji
ivotni uslovi, najbolji plodovi bez rada ili gde bi se, kao po porudbini, nalo najplodnije
zemljite. Pobili bi se i ubijali oko toga. Da je to najgore reenje - znale su ve i ivotinje!
to su se ljudi vie navikavali na jedno mesto prebivanja i to su vie stvarali orua i
graevina, to im je vie bilo stalo da se njihov prostor pravno prizna. I najgora zemlja je
bila draga vlasniku, bolje nju posedovati nego nita nemati; a bilo je i manje opasno ako
bi neko pokuao da mu je otme.
Podela teritorija imala je jo jednu prednost: svaka je zajednica znala ta joj stoji
na raspolaganju da bi mogla da ivi i kako da izae na kraj sa raspoloivim, pa je morala
8
domainski da postupa sa svojom zemljom. Znalo se, takoe, da se prostor ne sme

prenaseliti; bilo je tada jo dovoljno nenaseljenih ivotnih prostora, a i spremnosti da se i
silom prisvoje ti prostori. Oni su mo-gli da budu i preko mora; stoga su prvobitno i
naseljeni plodni primorski krajevi: mora povezuju.
Meutim, kako stoje stvari sa zajednikim korienjem jednog ogranienog
komada zemlje, koji su kao i zajednicki panjaci nazvani Allmende i koji su dugo
postojali u raznim podrujima Evrope? Ve je Geret Hardin (Garett Hardin) u svojoj studiji
koja je postala klasina, Tragedija Allmende (1968) izloio sutinu problema. Sistem
Allmende funkcionie samo dotle dok svaki stoar alje na panjak isti broj stoke. im
jedan stoar - uo on za Adama Smita ili ne - postavi sebi pitanje: ta bi mi nakodilo
da svom krdu dodam jo jedno grlo? dolazi, do sledeeg razmiljanja:
1. Pozitivna komponenta je dodavanje jo jednog grla. Poto stoar dobija celokupni
prihod od prodaje jednog dodatnog grla, pozitivna dobit iznosi skoro plus 1.
2. Negativna komponenta je dodatno korienje ispae. Poto rezultati korienja
panjaka pogaaju sve stoare, negativna korisna vrednost za pojedionog stoara
iznosi samo razlomak od minus 1.
Ako sabere deo svojih korisnih vrednosti, stoar koji racionalno misli doi e do zakljuka
da je za njega jedino pametno reenje da svom krdu doda jo jedno grlo, pa jo jedno i
tako dalje. Meutim, do tog zakljuka e doi svaki racionalno mislei korisnik
Allemande i u tome lei tragedija. Pojedinac je ukljuen u sistem koji ga tera da
neogranieno poveava svoja krda u jednom ogranienom svetu. - Pri tome pojedinci u
drutvu, drutvu koje veruje u slobodno korienje optih dobara, ako slede samo
sopstvene interese kreu u pravcu propasti svih.
Zakljuak: sve ono to nikorne ne pripada, svi veoma rado koriste, ali ga niko ne
neguje. To danas dokazuju svetska mora. Poto su slobodna, svaka zemlja iz njih izvlai
to je mogue vie, a posledica je da jedna vrsta riba za drugom nestaje. Mora e biti
prvo podruje prirode koje e propasti u globalnom unitenju; valjalo bi ih podeliti
pojedinim dravama; one bi, tada, imale i interesa da svoj deo odre trajno produktivnim.
Usaglaenost ivih bia o podeli postojeeg ivotnog prostora jeste pretpostavka za
odravanje sopstvenog ivota kao i ivota prirode od koje ive.
Prve odluiujue korake iz ovih odnosa (iz prirodnog prostora jo potpuno vidljive)
uinio je ovek kada je poeo da gradi prve gradove. Gradovi su bili sposobni za ivot
samo u plodnim krajevima, gde je postignut stepen tehnike koji je omoguavao dovoz
vikova sa sela u gradove. Samo su na taj nain gradske zanatlije, ratnici, dravni
slubenici i trgovci mogli da se ishrane.
Dok je ovek svoj ivot zadovoljavao samo prinosima prirode, vodilo se rauna o
zdravoj podeli stanovnitva irom zemlje. Poito je ovek pronaao saobraajna sredstva
i shvatio da moe da ivi i od drugih delatnosti, nastala je neprirodna koncentracija
ljudskih masa. Silom prilika morali su da izgube usku vezu sa prirodom. Sa gradovima su
nastali i prvi problemi ovekove sredine, poto skueni prostor vie nije dozvoljavao
prirodno kruenje, tok, a tehnika reenja jo su esto nedostajala. Ove probleme,
poznate jo iz starog veka, opisuje ekolog Hans Libman (Hans Liebmann) u svojoj knjizi
Planeta postaje nemogua za zivot.
9
Sa gradovima je, svakako, nastala i istorija oveka, koja je gradska istorija, kao to
je to Osvald pengler veoma tano opisao. Kulturna dostignua ljudi nastala su u
gradovima, koji, svakako, nisu liili na dananje masovne koncentracije ljudi. Meutim,
sa kulturom gradova nastala je meu ljudima i nova borba oko raspodele.
Ranije su odnosi bili jasni. Znalo se da je valjalo iveti od proizvoda sopstvene
zemlje ili vode. Od godinje etve zavisilo je snabdevanje za celu godinu. Ako je godina
bila loa, nije imalo smisla sumnjati u bilo kakvu vlast. Preostalo je samo da se mole i
pokuaju da se nekako izvuku preko godine.
Razdvajanjem grada i sela moralo je automatski doi do nesuglasica oko toga da li
je neki deo nekome pravedno dodeljen; jer svaki stale je imao drugo zanimanje i bivalo
je sve tee dati pravu ocenu njihovih potreba. U nereivim sluajevima nije dobijao
prednost onaj stale koji je davao najvei doprinos zajednici, nego upravo onaj koji je
mogao da primeni najvei pritisak, dakle ratnici. Ovaj pritisak je rastao sa porastom
tehnike, trgovine i saobraaja. U novo doba je sve vie naroda obuhvaeno ovim
razvojem. U gradovima, gde ve sam rad moe da stvori osnovicu za ivot, nastaje
proletarijat. Ako se vie ne moe dati svakoj porodici komad zemlje, prevazilazi se
prirodno smiljena podeljenost. Tu nastaju problemi vertikalne borbe za raspodelu; jer
ovek vie ne moe da razume privredu. Otvaraju se vrata demagogiji, to, na kraju,
dovodi do graanskih i optih ratova. Ovaj razvoj je rezultat razvijanja gradova.
Najmudriji i najpotrebniji nain posedovanja jeste posedovanje zemlje. Posedovanje
kapitala je zamagljeno, stoga ne podlee odgovornosti; osim toga, ima tendenciju stalnog
umnoavanja, to dovodi do raziith oblika izrabljivanja. Marks je preneo svoja saznanja o
zlu kapitala i njegovom vlasnitvu nad svakom vrstom imovine. Posledica je bila da,
upravo u vreme svake komunistike revolueije, vlasnitvo bude oduzimano, a ponajvie
vlasnitvo seljaka. Brojne negativne posledice su poznate. Komunizam nikada nije imao
uspeha sa poljoprivredom; i 55 godina posle oktobarske revolucije Sovjetski Savez mora
da kupuje itarice na Zapadu. Meutim, u industriji postigao je uspehe koji se potpuno
mogu uporediti sa dostignuima Zapada, ukoliko se uzima u obzir krae vreme tehnike
realizacije.
Podela zemljita imala je samo negativne posledice; oduzimanje kapitala ba
nikakve. Ako je drava htela da postigne ekonomske uspehe, morala je da postupa isto
tako kao i privatni kapitalista. Akcilje su delovi uea u izrabljivanju zemlje. Ovaj udeo je
potpuno nezavisan od poseda zemlje. Meutim, vlasnik niti ima uticaja na privrednu
aktivnost, niti predstavu o tome ta se sa njegovim udelom stvarno deava. Privreda
postaje sve anonimnija, poput dravnog aparata.
Meutim, veina naroda je i pre 20. veka znala da njihov napredak i propast zavise
od njihove teritorije. Da iz nje stiu sredstva za ivot a da za to treba teko da rade. O
tome nije vredelo ni raspravljati. Tek u 20. veku specijalizacija pojedinih naroda dostie
takav nivo da vie nisu u stanju da ive bez razmene dobara. A time se izgubio svaki
oseaj znaaja prostora i gustine njegove naseljenosti. Stanovnitvo koje je u gradovima
ve naraslo na milijarde izgubilo je svaki smisao za realnu povezanost i osnove za ivot
su nestale. Otkrili su svet tek krajem ezdesetih godina i to kao zagaeni svet. Me utim,
to je samo delimini aspekt moernog sveta; nasuprot svim ostalim preteim vienjima
Ijudi su jo uvek slepi i ostae i dalje slepi.
10
Kako je moglo da se dogodi da prirodni kruni tok na veem delu nae planete
bude gurnut u pozadinu zbog ljudske privrede? I kako je moglo da doe do toga da se
gotovo izgubila svest o njegovim zakonitostima? Jer, dananji neistorijski stanovnici ove
planete ne vide vie od poslednjih 200 godiina, a kamoli da razmiljaju na due periode.
Time prilazimo stvarnoj temi. Procesu industri jalizacije.
2. POJAM I ELEMENTI OVEKOVE SREDINE

1.- U pojmovnom odreivanju ovekove sredine i njenih elemenata, treba poi od
odnosa drutva i prirode. Taj odnos je odreen, u osnovi, injenicom da drutveno nastaje
u prirodi i da su drutvo i priroda jedan dinamian sistem iji se delovi nalaze u
promenljivom odnosu na principu povratne sprege. Zato su prirodna i socijalna okolina
oveka one stvarnosti - ekoloki sistem (ili globalni ekosistem)-koje se ne mogu strogo
odvajati jedna od druge. One ine nedeljivo jedinstvo pojavnosti prirode i posledica
ovekovog delovanja, i ovo jedinstvo ne moe se podrediti ili iskljuivo prirodnoj ni
socijalnoj okolini. Ove dve stvarnosti ovekove okoline iskazuju se kao prirodni i
drutveni sistemi. Prirodni sistemi karakteriu se sledeim obelejima: to su organski
sistemi (unutar njih se odrava postojee stanje materije, energije, informacija i odnosa
struktura kao izvesna ravnotea); to su sistemi cirkulacije (u njima postoji proces
propadanja i obnavljanja pojedinih delova u sistemu ili itavih sistema koji postaju delovi
veih sistema); na izvestan nain to su logiki sistemi (imaju unutranju
deterministiku prirodu kretanja); to su stabilni i otvoreni sistemi (mogu asimilirati
negativne posledice koje proizilaze iz njihovih unutranjih odnosa ili odnosa meu
pojedinim sistemima, pa se autonomno mogu regenerisati); meusobno su dopunjujui,
(kompenzativni i meusobno zavisni), i hijerarhijski su organizovani (egzistiraju u
horizontalnoj organizaciji paralelnog postojanja kao niz mehanikih sistema). Drutveni
(ovekovi) sistemi svojim obelejima se razlikuju od prirodnih sistema. Njihova obeleja
su: njih je stvorio ovek organizovano i drutveno (shodno nekim potrebama i ciljevima);
njihova struktura je organizacija (koja se tokom istorije menjala); oni se sastoje od
materije (a ne od organizama kao prirodni sistemi); oni su zatvoreni sistemi (ne primaju
strane elemente ukoliko nisu za odreeno mesto u sistemu predvieni); to su delimini
sistemi (ne mogu egzistirati kao samodovljni, ve ive na raun sistema koji ih okruuju) i
to su funkcionalni sistemi (stvoreni su da bi ostvarili neku funkciju). Najzad, ovek moe,
u toku svoje istorije, ugroziti svoj stvoreni sistem, a priroda sama to ne ini ili ini vrlo
retko. Prirodni i drutveni sistemi ne postoje nezavisno, ve se dodiruju i
normaliziraju.
U kontekstu ovakvog pristupa ovekovoj sredini i polazei od shvatanja oveka kao
prirodno-drutvenog bia koje se radom, menjajui prirodu, uzdie iznad ivotinjskog
nivoa ovekova sredina se moe definsiati kao ukupnost prirodnih uslova i drutvenih
tvorevinau u kojima ovek ivi kao prirodno i drutveno bie. Ovako pojmovno
odreivanje ovekove sredine ne suprotstavlja oveka i njegovo okruje. Naprotiv,
ovek je i sam deo tog okruja, svoje sredine, a priroda, kao element njegove sredine,
takoe je preraena priroda, tj. deo njegove sredine na koju on utie svojim delatnim
odnosom. U isto vreme, ovakvo odreenje ovekove ivotne sredine suprotstavlja se
11
svoenju problematike ovekove sredine samo na ekologiju i izbegava greke

biologizma, koji je, krajem prolog i poetkom ovog veka, nastojao da bioloke zakone i
veze svojstvene biolokim organizmima primeni na drutvo i drutvene procese.
ovek je prirodno bie. Postanak i razvoj ljudskog roda je neodvojiv od njegove
prirodne sredine. Evolucija oveka je bila pod stalnim uticajem klimatskih promena i
drugih dogaaja koji su menjali prirodnu sredinu. Ali ovek nije samo neposredno
prirodno bie. On je i delatno bie koje je neposredno prirodno bie i to delatno obdareno
ivotnim snagama, raznim sklonostima i sposobnostima, kao i nagonima. Naime, ovek
je ljudsko prirodno bie, tj. bie koje postoji samo za sebe, stoga rodno bie koje se kao
takvo mora potvrditi i manifestovati u svom bitku i u svom znanju. Priroda ni objektivno
ni subjektivno nije neposredno adekvatno data ovekovu biu. A kako sve prirodno mora
nastati, tako i ovek ima svoje nastajanje, istoriju. Istorija je prava prirodna istorija
oveka. Naime, kako se ukazuje ljudska sutina prirode postoji tek za drutvenog
oveka; jer tek ovde ona postoji za njega kao veza s ovekom, kao njegovo postojanje za
drugog i kao postojanje drugoga za njega, te kao ivotni element ljudske stvarnosti; tek
ovde ona postoji kao osnova njegovog vlastitog ljudskog postojanja. Njegovo prirodno
postojanje tek mu je ovde postalo njegovim ljudskim postojanjem, a priroda je za njega
postala ovekom. Dakle, drutvo je dovreno sutinsko jedinstvo oveka s prirodom
istinsko uskrsnue prirode, provedeni naturalizam oveka i provedeni humanizam
prirode!
ovekova sredina, iako je u pitanju jedinstvena sredina, ima prirodne i drutvene
komponente, tj. predstavlja ukupnost fizikih uslova i drutvenih tvorevina u kojima
ovek ivi. Ili, moe se rei da ovekova sredina ima dva dela koja su uzajamno
povezana: prirodni i drutveni. Prirodnu komponentu (ili deo) ovekove sredine, u
najrem smislu, ini celokupni prostor neposredno ili posredno dostupan oveku, u stvari
planeta Zemlja i okolni kosmiki prostor (ukljuujui i blia nebeska tela). U uem smislu,
prirodnu komponentu ovekove sredine ini onaj deo biosfere u kome ovek moe iveti,
bez obzira da li je re o divljoj prirodi ili o prirodi koja je u manjoj ili veoj meri ljudska
tvorevina. U ovom smislu razlikuju se i tri komponente ovekove prirodne sredine:
prirodna sredina koja okruuje oveka - skup faktora isto prirodnih ili prirodnoantropogenog sistemskog porekla koji se karakterie samoodravanjem i
samoregulacijom bez korigujueg uticaja oveka a koji deluje na oveka i njegove
kolektivitete; kvazipriroda - druga priroda koju ine sve modifikacije prirodne sredine
koje je izvrio ovek, one nemaju samoodranje i samoregulaciju i propadaju bez stalnog
regulativnog dejstva oveka; treu prirodu ili vetaku prirodu ini vetaki svet koji
nema analogiju u prirodi, koji je sistemski njoj tu i bez stalnog obnavljanja brzo
propada, koji je stvorio ovek. Ali isto tako, ne retko, kada je re o ovekovoj prirodnoj
sredini razlikuju se prirodna i vetaka sredina. Prirodnom sredinom oznaava se onaj
njen deo koji ovek nije bitnije izmenio, ili je uopte nije izmenio. Vetakom sredinom
oznaava se onaj njen deo koji je ovek bitno izmenio i sve je vie menja. Drutvenu
komponentu (ili deo) ovekove sredine ini drutvo, odnosno drutveni procesi i
drutvene tvorevine, preko kojih, i kojima se ovek ispoljava kao drutveno, delatno
bie. Ona nastaje kao rezultat uticaja ljudi jednih na druge, kao socijalnobiolokih bia, u
cilju zadovoljavanja pojedinanih (linih) i zajednikih potreba. Ona se integrie sa
12
prirodnom sredinom u sveopu ukupnost ivotne sredine koja okruuje oveka.

2.- ovek je, od jedne manje ili vee potinjenosti svetu prirode, tokom istorije
stvorio (i stvara) svet koji nosi njegov peat, ali on i dalje ivi od anorganske prirode. I
ukoliko je ovek univerzalniji od ivotinje, utoliko je univerzalnije podruje anorganske
prirode od koje on ivi...ovek ivi od prirode, to znai: priroda je njegovo telo, s kojim on
mora ostati u stalnom procesu da ne bi umro. Da je ovekov fiziki i duhovni ivot
povezan s prirodom, nema drugog smisla nego da je priroda povezana sa sobom, jer
ovek je deo prirode. Zato se kao elementi ovekove prirodne sredine, sa kojom je
ovekov fiziki i duhovni ivot povezan, mogu navesti atmosfera, hidrosfera, lito-sfera,
biljke, ivotinje i mikroorganizmi.
Atmosfera vazduni omota koji obavija zemlju. Nju ini smea gasova, vrstih i
tenih materija. Od gasova koji se nalaze u njenom sastavu za boloke procese
najznaajniji je kiseonik. Struktura atmosfere je relativno stabilna, iako se u njoj odvijaju
promene koje ovek jo uvek nije do kraja saznao. ovek je atmosferom vezan, u osnovi,
na dva naina. Prvo, atmosfera sadri kiseonik, bez koga ovek ne bi mogao da ivi.
ovek ne moe da ivi bez kiseonika vie od 5 minuta. To je kritina granica u kojoj, ako
krv ne dopremi u mozak dovoljno kiseonika, on biva trajno oteen, a ukoliko nedostatak
kiseonik potraje due, dolazi do smrti. Drugo, atmosfera titi oveka od smrtonosnih
kosmikih zrakova i ultraljubiaste radijacije. Naime, u viim slojevima stratosfere
zadravaju se ubitani jonizujui zraci Sunca, od kojih neki, u manjim koliinama, prodiru
na zemlju i neophodni su za biljni svet i fotosintezu. Meutim, atmosfera gubi svoja
prirodna svojstva zbog sve veeg prisustva supstanci u njoj koje su strane njenom
prirodnom sastavu. U njoj je, pre svega, sve manje kiseonika a sve vie ugljendioksida.
Ove promene uzimaju ve alarmantne razmere. Od 1850. godine godinje poveanje
ugljendioksida u atmosferi iznosi 10-12%, a koliina kiseonika je u ovom periodu
smanjena za 10-12 milijardi tona (pre svega zbog intenzivnog unitavanja uma).
Hidrosfera predstavlja ukupnost vodene mase na zemljinoj kugli i u atmoferi. U nju
neprestano ulaze i izlaze razne vrste, tene i gasovite materije, od kojih svaka na svoj
nain utie na ravnoteno stanje hidrosfere. Naime, vodena masa se stalno kree, krui, i
to kretanje se naziva hidrolokim ciklusom. Hidroloki ciklus predstavlja skup procesa koji
reguliu koliinu vode na Zemlji u datom prostoru i vremenu, jer voda je koliinski
postojana i obnovljiva. On deluje kao neka ogromna pumpa koja pokree ogromne
koliine vode, ali u tom kretanju voda gubi u svom kvalitetu. Meutim, voda, i to voda
odreenog kvaliteta, predstavlja nerazdvojni deo metabolizma ivih bia, uslov je ivota.
A ovek koristi samo mali deo ukupne vodene mase. Jer, voda na Zemlji zauzima oko 361
milion km2 (71%) zemljine povrine. Od toga na slanu morsku vodu otpada 97,39%,
2,01% na vodu u polarnim ledenim kapama na severu i jugu Zemlje, a samo 0,6%
vodene mase ostaje ljudima za pie i druge njihove ivotne i proizvodne potrebe. Voda je
obnovljiv resurs. Meutim, snabdevanje slatkom vodom ogranieno je ne samo
raspoloivim koliina: ve i nainom njene distribucije.
Litosfera je tle, zemljite na kome ljudi ive. To je deo prirode, prirodni medijum u
kome i na kome je ovek u fiziko-prostornom smislu do sada zasnovao svoju
egzistenciju. Ona sadri glavne naslage neorganskih materija koje ovek koristi kao
delove svog metabolizma preko vode ili vazduha, najee preko ive prirode ili preko
13
svoje preraivake (proizvoake) delatnosti. U stvari, litosfera sadri potrebne minerale

koje metabolizmi ivih bia dobijaju preko vode ili biljak a. Meutim, litosfera raspolae u
ogranienim koliinama mineralima koji su neophodni za metabolizam ivih bia. Pored
toga, litosfera po svom sastavu nije homogena i zato nije, geografski posmatrano, svuda
podjednako pogodna za razvoj biljaka, obezbeivanje neophodnih sastojaka za
metabolizam ivih bia. Sa ovog stanovita poseban znaaj ima poljoprivredno zemljite
kao osnova za proizvodnju hrane, ija se veliina procenjuje na etiri milijarde hektara.
Meutim, ono se sve vie smanjuje po glavi stanovnika kako zbog porasta broja
stanovnika, tako i zbog industrijalizacije i urbanizacije, pa se zato i u sve otrijoj formi
pojavljuje problem ishrane stanovnitva.
Biljke su vrlo znaajne kako kao proizvoai organskih materija, tako i kao bitan
element energetskog toka. One sunevu energiju, uz prisustvo vode i CO2, pretvaraju u
hemijsku energiju koja je neophodna za ivot svih ivih bia. U stvari, one imaju veoma
znaajnu ulogu u razmeni materije, tj. ciklinom kretanju sastojaka koji su neophodni za
ivot. Tako npr. azot koji je sastavni element svih proteina, ne uzima se direktno iz
atmosfere, ve posredstvom biljaka. Znaajnu ulogu biljke imaju i u krunom kretanju
kiseonika,1 sumpora, kalcijuma, fosfora itd. Meutim, biljke koje su neophodne u
prometu materija, nisu toliko znaajne u prometu energije. Jer, one uspevaju da samo
oko 0,1% suneve svetlosti koja dospe do Zemlje pretvore u hemijsku energiju, a samo
polovina od toga se utrop u procesu respiracije.
ivotinje su (nasuprot biljkama koje su proizvoai upotrebljive energije i
pretpostavka krunog kretanja pojedinih elemenata) potroai energije i mineralnih
sirovina koje biljke sadre. Inae, sa stanovita protoka energije, tj. prenoenja od biljaka
ka ivotinjama biljojedima (i od ovih ka sukcesivnim fazama mesojeda) postoji ak 90%
energetski gubitak, a samo oko 10% predstavlja korisno prenoenje.
Mikroorganizmi su siuni ivi organizmi (neki biolozi ih svrstavaju u ivotinje) koji
obavljaju znaajnu funkciju u krunom kretanju materije rastvarajui organsku materiju
na njene sastavne neorganske delove i oslobaajui pri tom kiseonik, azot, fosfor,
sumpor i druge elemente za ponovnu sintezu. Meutim, mikroorganizmi ne prave
razmenu izmeu organskih materija koje do njih do-spevaju prirodnim putem, dakle
predstavljaju deo normalnog fizikohemijskog ciklusa u prirodi u procesu odumiranja, i
onih organskih materija koje su posledice ekonomskog delanja. Zato se oni, iako ne
mogu da razloe na sastavne delove sve organske materije koje ovek u industriji stvara,
koriste kao sredstvo za rastvaranje zagaivaa.
3.- Atmosfera, hidrosfera i litosfera ine neivu prirodnu sredinu. ivu prirodnu
sredinu ine biljke, ivotinje i mikroorganizmi. Za istraivanje odnosa izmeu ive i neive
prirode i sloenog spleta odnosa izmeu ivih vrsta u odreenom prostoru stvoren je
poseban pojam ekosistema. Ekosistem je, kako se esto istie, osnovna funkcionalna
jedinica u ekologiji, jer ukljuuje i organizme u ivu prirodu, od kojih svaka utie na
svojstvo druge, a obe su neophodne za odravanje ivota koji imamo na Zemlji. Upravo
zato se celina u kojoj su svi unutranji odnosi i sve pojave, bilo fizikog, hemijskog ili
1 Jer, najvei deo kiseonika je biolokog porekla. Njegovo proizvoenje vezano je za suvozemne biljke i alge u slatkim
vodama i morima. I zato unitavajui ume i zagaujui reke i mora ljudi naruavaju izvore kiseonika.
14
biolokog karaktera, povezane u jedan jedinstven proces, naziva ekosistem. U

definisanju ekosistema naglaava se povezanost uticaja ivih bia i anorganske okoline,
tako da je ta povezanost sposobna za samoregulaciju. Pojam ekosistema prvi je
upotrebio britanski ekolog A. G. Tensli (1935.godine) i on predstavlja osnovni pojam za
razumevanje ne samo ekoloke stvarnosti i ekolokih, ve i socijalnih problema.
Ekosistemi predstavljaju specifine spojeve ivota i prirodne sredine. Naime,
njihovo funkcionisanje odrava protok energije i kretanje materije kroz seriju korienja i
preobraanja (jedenja i pojedenosti), ime se obrazuje lanac ishrane. U ekosistemu kao
funkcionalnoj zajednici koja se sastoji od interakcije organizama i svih aspekata
okoline, povezani su prolost, sadanjost i budunost. Zato se i istie da koncept
ekosistema ujedinjuje biljnu i ivotinjsku ekologiju, porast stanovnitva, ponaanje i
evoluciju.2 Ali se isto tako ukazuje da ekosistem predstavlja specifian uzorak
uzajamne zavisnosti i promena povezanih organizama, njihovih proizvoda i fizike
sredine.
U stvari, ekosistemi su organizovani sistemi, okarakterisani ciklinim
procesima materijalnih razmena u kojima podjednako uestvuje ivo naselje i njegova
neiva sredina. Naime, izmeu neive i ive komponente ekosistema vrp se stalna
razmena materije i energije. Kruenje materije i energije mogue je jedino u okviru
ekosistema, u kome svaka komponenta, zelene biljke, ivotinje, bakterija i gljive, ima
svoj znaaj i svoje dostojno mesto. Ekosistemi u sebi najbolje rasporeuju energetske
tokove, lance i cikluse ishrane. Na osnovu uzajamnih odnosa u ekosistemu, ekosistem
nastaje, evoluira i odrava se, a njegova sutina ogleda se u mnogostrukim i sloenim
zbivanjima to se u njemu kao celini odigravaju. Jedinstvo svih ekosistema, jedinstvo
ive i neive prirode, ini jednu jedinstvenu celinu (jedan mamutski ekosistem) koji se
naziva biosferom.
Biosfera je povrinski omota Zemlje u kome egzistira ivi svet zajedno sa
ovekom. Ona kao celina ivih organizama i zemlje predstavlja jedan sistem koji zahvata
sunanu energiju, preobraava je u hemijsku energiju pomou fotosinteze i distribucira
je na nain koji obezbeuje funkcionalnu strukturu biosfere. Kao celina ivih organizama
ona je mozaik ekosistema, celine koje su dovoljne same sebi, od kojih svaka
podrazumeva ivu zajednicu i njenu mrtvu fiziku okolinu. Svaki ekosistem ima svoju
ravnoteu i svoje meuzavisnosti uslovljene izmenom energije i materije. U stvari,
biosfera je sastavljena od nepreglednog mozaika razliitih ekosistema. Ali pojedini
ekosistemi nisu izolovani jedni od drugih. Oni se, u veoj ili manjoj meri, vezuju meu
sobom razliitim uzajamnim odnosima i integriraju u sloene komplekse vieg reda.
Takvi krupni kompleksi ekosistema, koji pokrivaju itave gografske oblasti i koji istorijski
nastaju i razvijaju se, oznaeni su esto kao biomi. Jer, svako ivo bie u datom
prostoru predstavlja za svako drugo ivo bie element spoljanje sredine, i od svakog
ivog bia dolaze do drugog ivog bia odreeni uticaji koje ekologija naziva biotikim
ekolokim faktorima (za razliku od abiotikih kao to su: temperatura, svetlost, vlanost
ili hemijski sastav vazduha). U stvari, svako bie deluje na svako drugo i sva zajedno
2 "Glavna funkcionalna celina ekosistema je stanovnitvo. Ono zauzima nekoliko funkcionalnih mesta koja su u odnosu sa
njegovom ulogom znaajna u protoku energije i kruenju unutranjih sadraja. I okolina i koliina energije u bilo kom
sistemu su ogranieni. Kad stanovnitvo dostigne granicu koju postavlja njegovom broju ekosistem, njegov broj mora da se
stabilizuje, ili ako se to ne desi, onda opada, zbog bolesti, gladi, sukoba, niske reprodukcije ili drugih uzroka". (The New
Encyclopedia Britannica, Encyclopedia Britannica, 1974, Vol. 6. p.198.)
15
deluju na svako. Ali, isto tako, iva bia u datom prostoru ine zakonomerno nastao
sasvim odreen skup ivih bia razliitih kategorija, uzajmno uslovljenih i uzajamno
delujuih jedno na drugo. To je, u stvari, sasvim odreena zajednica ivih bia
biocenoza.
Biocenoza je vrsto organizovana zajednica ivih bia u odreenom prostoru. To je,
u stvari, sasvim odreena zajednica ivih bia koja predstavlja vrsto organizovanu
zajednicu na odreenom prostoru okarakterisanom ekolokim faktorima. Svaki prostor
ima svoju biocenozu i proet je njom, ali je biocenoza proeta prostorom, tako da postoji,
jednom reju, puno i sloeno jedinstvo prostora organske i neorganske prirode, biocena i
abiocena po terminologiji ekologije. Na povrini Zemlje postoji itav niz razliitih
biocenoza, od kojih se svaka vie ili manje, odlikuje nekim svojim karakteristinim
osobinama. Ali i pored postojeih razlika, izmeu pojedinih zajednica postoje i izvesne
slinosti, tako da se one mogu sjediniti u vee grupe, biome, ili velike zajednice, koje
predstavljaju osnovne tipove biozenoza.3
4.- Biosfera je ivotna sredina ivih bia, pa i oveka. Ona predstavlja jedinstvo
svih ekosistema na Zemlji. Tako se moe rei da i sama planeta Zemlja predstavlja jedan
gigantski ekosistem. Jer, u biosferi su svi ekosistemi uzajamno povezani i uslovljeni.
Upravo zato se i planeta Zemlja moe shvatiti kao ekosistem. 4 Ali pri tom se mora imati
u vidu da su i biosfera i ekosistemi beskrajno sloeni, sastoje se od ivih bia koja
predstavljaju najsloenije fenomene za koje nauka zna. U stvari, kako se sve ee istie,
Zemlja predstavlja jedan veoma sloen dinamiki sistem koji se moe spoznati, i do
kraja shvatiti, samo kroz analizu svih promena prirodne sredine na Zemlji i u njenoj
stalnoj interakciji u sklopu dugog geolokog vremena.
U biosferi, i ekosistemima koji u njoj postoje, odvija se neprestano proticanje
energije i kruenje materije, ime je omogueno odravanje ive prirode (koja postoji i
traje mnogo miliona godina). Proticanje energije odvija se tako to ona dolazi od Sunca (i
ima je dovoljno) i biva od zelenih biljaka vezana procesom fotosinteze u novostvorenim
organskim jedinjenjima (kao potencijalno hemijska energija), da bi kasnije bila potpuno
(prvenstveno pri disanju) osloboena i pretvorena u toplotnu energiju, koja se zraenjem
bespovratno gubi u vasionskom prostoru. Kruenje materije u biosferi omoguava
odravanje ive prirode, jer je Zemlja zatvoren ekoloki sistem (izuzev u odnosu na
energiju). Naime, u toku svog postojanja Zemlja iz vasione nije primila znaajnije koliine
materije, niti e ih spontano primiti. Pored toga, one materije koje su za ivot
najpotrebnije nalaze se u najmanjim koliinama i zahvaljujui samo kruenju materije
obezbeuju se uslovi za ivot. U stvari, kruenje materije odvija se kroz lanac ishrane,
odnosno kroz spletove lanaca ishrane. Slikovito, mi govorimo o ekolokim piramidama
(koje mogu biti izraene kao piramide grafike, brojeva, biomase, energetske) i koje, u
sutini, ukazuju da du lanaca ishrane opada koliina organske materije i energije u njima
3 "...Biomi se mogu ve na prvi pogled lako uoiti, s obzirom da se zbog niza svojih specifinih ekolokih, fizionomskih,
strukturnih, organizacionih, geografskih i drugih faktora jasno izdvajaju. Svaka od tih zajednica ima svoje posebne ivotne
forme biljaka i ivotinja, specifino prilagoenih na ivot u njoj ". (Dr Milorad Jankovi, Ekologija, cit. izd., str. 123.)
4 Koncept ekosistema moe da se proiri i da obuhvati itavu planetu na kojoj ivimo. "Kao svim drugim ivotinjama i
nama je potrebno, da bismo iveli, odgovarajue snabdevanje hranom koje nam omoguuju zelene biljke koje mogu da
proizvode ugljene hidrate iz suneve energije. Takoe nam je potreban odreen prostor u kome emo iveti". (D. Popenal,
Sociology, New Jersey, 1980, p. 491.)
16
vezane, a da raste koliina osloboene neorganske materije. Grubo reeno, u biosferi

svako svakoga i svata jede i svako biva od nekoga pojeden. Ovaj princip hranjenja, kroz
lance ishrane, u stvari i omoguuje kruenje materije (a takoe i proticanje energije)
Biosfera predstavlja prirodnu ivotnu sredinu oveka. To znai da mnotvo
ekosistema, koji su uzajamno povezani i uslovljeni, ukljuujui i ekosistem oveka, ine
ovekovu prirodnu ivotnu sredinu. Meutim, ovekov ekosistem (koji se takoe nalazi u
meusobnoj povezanosti i uslovljenosti sa ekosistemima ostalih ivih bia) razlikuje se
od ekosistema drugih ivih bia, po tome to on sadri i rezultate, tvorevine, oveka kao
delatnog bia.5 Promene koje ovek izaziva u prirodi svojom delatnou dalekosene su i
prostiru se na itavu biosferu. Jer, ovek je shvatio oblik i vrstu energije, otkrio je
najcelishodniju ishranu, uoio je znaaj vazduha za fiziologiju ivih bia i razmenu
materija sa sredinom, shvatio je znaaj toplote, vlanosti i fizike oblike sredine,
osposobio se da stvara vetaku sredinu i time stvorio mogunost egzistiranja u irim
prostorima. Upravo zato se zakonitosti ekologije, do kojih se dolo prouavanjem biljaka
i ivotinja (tj. njihovih ekosistema), ne mogu mehaniki prenositi na ovekov ekosistem,
mada se neka od tih saznanja mogu iskoristiti i pri prouavanju ovekove sredine. Ali, pri
njihovom korienju mora se imati u vidu osobenost ovekovog ekosistema i ovekove
ivotne sredine koja, pored prirodne, ima i drutvenu komponentu.
5. -Drutvenu komponentu ovekove sredine ini, u najirem smislu, drutvo koJe
predstavlja proizvod uzajamne delatnosti ljudi, tj. kulturno-psiholoka klima koja u njemu
postoji,6 koja se stvara drutvenim odnosisma u koje ovek stupa, povezujui svoja
ponaanja s drugim ljudima, obrazujui drutvene grupe u kojima ivi i stvara kulturu.
Ako se kultura shvati kao skup svih materijalnih i duhovnih vrednosti (procesa, promena
i tvorevina) koje su nastale kao posledica materijalne i duhovne intervencije oveka u
prirodi, drutvu i miljenju ona predstavlja znaajan inilc drutvene komponente
ovekove sredine. Jer, kao to je koren oveka sam ovek, a ovekov svet drutvo, tako
je i ovek oveku okolina, kako svojim odnosima, tako i sa svojim tvorevinama. Naime,
svaki je ovek po jedan EGO za takvog je oveka onaj druga ovek, ma ko to bio,
okolina. Svako je od nas, prema tome, i ovek i okolina, zavisno od take posmatranja
Ispravno se ukazuje da socijalno (drutveno) ponaanje nastaje zbog toga to je jedan
ovek vaan za drugoga kao deo njegove sredine. Zato je i znaajno istraivanje uticaja
socijalne (drutvene) sredine na ponaanje oveka, kao i uticaja ponaanja oveka na
drutvenu sredinu. Naime, ovek se iskazuje i potvruje (kao rodno bie) proizvodnjom.
Ali, on ne proizvodi samo predmete utiui na prirodu, ve proizvodei stupa i u
5 "ovek zauzima jedinstven poloaj meu ivim biima time to ui kako da prevazie granice koje ogranien fiziki
prostor namee daljem poveanju stanovnitva. On je to reenje naao otkrivi kako da stvori konceptualni prostor, ukupnu
koliinu informacije koje je prikupio, iz koje je mogue kratko izvesti pravila, kodove i teorije, koji omoguuju delotvorniji
odnos sa fizikom i drutvenok sredinom. Taj proces poveanja konceptualnog prostora, uz istovremeno poveanje broja
stanovnika, dozvoljava da svaka individua u proseku bude ukljuena u isti broj drutvenih interakcija dnevno, kao nekada,
kada je ivot primarno bio ogranien na iskustva steena u okviru horde lovaca-skupljaa od dvanaest odraslih osoba i
njihove dece" (Behavior and Environment. The Uge of Space by Animals and Men, ed. by Aristide H. Esser, Plenum Press,
New York London, 1971, p.365.)
6 "Socijalna sredina - kulturno-psiholoka klima, namerno ili i nenamerno, svesno i / ili nesvesno, stvorena radi linosti,
drutvenih grupa i oveanstva u celini od strane samih ljudi koja se sastoji od uticaja ljudi kao socijalno-biolokih bia,
jednih na druge u kolektivima neposredno i putem sredstava materijalnih, energetskih i informacijskih koje je on stvorio"
(. . , , cit. izd, str. 288).
17
odreene odnose s drugim ljudima. Odnosi koje ljudi uspostavljaju u proizvodnji su

znaajni odnosi. Meutim, od ne manjeg znaaja su i drugi (mnogobrojni) odnosi koje
ljudi u svom drutvenom ivotu uspostavljaju (kao to su npr. nacionalni, verski, itd.) Svi
ti odnosi, to mnotvo odnosa koje ljudi uspostavljaju povezujui svoja ponaanja ine
ljudsko drutvo, tako da ne nastaje samo ovek, i ivi u drutvu, ve on drutvo i stvara.
Najznaajniji elementi ovekove drutvene sredine, koji su bitni za ovekov
socioekonomski ekoloki sistem, proizlaze ne samo iz ovekove sutine kao drutvenog
bia, koje se kao rodno bie iskazuje radnom delatnou i povezivanjem ponaanja sa
drugim ljudskim biima. Oni proizilaze i iz naseljenosti ljudi na pojedinim delovima na
Zemlji u oblicima koji su odreeni ne samo geografskim ve i drugim iniocima. U
ovakvom pristupu najznaajnijim elementima ovekove drutvene sredine, kao takvi,
mogu se navesti: drutveni odnosi, radna sredina i naselja (sredina ivljenja - selo, grad,
lokalna zajednica). Ovi elementi ovekove drutvene sredine od bitnog su znaaja za
razumevanje odnosa oveka drutvenih grupa prema ivotnoj sredini. Meutim, socijalna
sredina, kao drutvena komponenta ovekove ivotne sredine je veoma sloena. Ona u
sebe ukljuuje mnotvo elemenata, poev od ekonomske sfere drutvenog ivota, preko
drutvenih tvorevina i vrednosnog sistema do procesa socijalizacije oveka i odnosa
ovek - socijalna sredina.
Drutveni odnosi u irem smislu rei predstavljaju povezano delovanje ljudi. To
meusobno uslovljeno ponaanje ljudi menja ponaanje svakog uesnika odnosa i
dovodi do nekih promena. U uem smislu drutveni odnos predstavlja oblik drutvenog
procesa. Naime,
stupajui u odreen proces, tj. zajedniko delovanje, ljudi samim tim zauzimaju razliite
poloaje jedan prema drugome i tako stvaraju razliite drutvene odnose. Meuljudski
odnosi su jedna vrsta drutvenih odnosa. Oni se uspostavljaju dejstvom svesnih,
nesvesnih i podsvesnih ponaanja meu pojedincima. To su povezana ponaanja
pojedinaca na koja utiu ne samo drutveni odnosi ve i psiholoke osobine linosti, kao
to i oni utiu na psiholoko stanje pojedinaca. Meuljudski odnosi mogu biti odnosi
toleranclje i saradnje, ali i odnosi netrpeljivosti, suprotstavljanja, sukoba, dominacije i
eksploatacije. Oni su samo u poslednjoj instanci odreeni proizvodnim odnosima u koje
ljudi stupaju nuno i nezavisno od svoje volje u procesu proizvodnje. A po broju uesnika
dele se na unutargrupne (u drutvenim grupama) i meugrupne (odnose izmeu manjih
ili veih drutvenih grupa - parcijalnih i totalnih) Istraivanja unutargrupnih odnosa
pokazala su da ponaanja lanova grupe treba objanjavati klimom njihove grupe, a
odnosi u grupama najee se objanjavaju oblicima odnosa u organizaciji.
Radna sredina predstavlja ukupnost materijalnih inilaca procesa rada i meuljudskih
odnosa koje uesnici u procesu rada uspostavljaju. Izmeu elemenata radne sredine i
oveka postoji uzajamno dejstvo. Ljudi stvaraju i utiu na radnu sredinu, ali i radna
sredina kao celina, ili sa pojedinim njenim elementima, utie povratno na oveka
(pozitivno ili negativno). Poslednjih Godina radna sredina se sve ee izuava, kao deo
ovekove ivotne sredine a radna sredina i radne grupe, postaju predmet prouavanja i
socijalne ekologije. U isto vreme u udbenicima industrijske sociologije sve ee se
razmatraju odnosi industrije i ekoloke sredine i ukazuje na potrebu voenja rauna o
ekolokim faktorima industrijske proizvodnje. U stvari, sredstva za rad kao znaajan deo
18
materijalnih inilaca radne sredine, tokom istorije postajala su sve razvijenija i efikasnija
u prisvajanju prirode. Razvoj tehnike, kao njihov bitan element, omoguio je oveku
prisvajanje prirode ne samo preraivanjem i oblikovanjem njenih delova, ve i njeno
razaranje. Industrijski sistem nastao razvojem tehnike postavio se ne samo izmeu
prirode i drutva, ve i nasuprot prirodi i drutvu. Na taj nain i radna (indu-strijska)
sredina, kao inilac (deo) drutvene komponente ovekove sredine, dobija odreene
negativne odnose ne samo prema drugim iniocima drutvene komponente ovekove
sredine, ve i prema njenoj prirodnoj komponenti.
Sredinu ivljenja predstavljaju naselja, koja iskazuju naseljenost, tj. razmetaj
stanovnitva na Zemlji i na koju utie veliki broj inilaca geografske, istorijske, socijalne i
ekonomske prirode. U stvari, zbog brojnijih varijeteta i raznovrsnosti naselja, ne postoji
opte prihvaen pojam i definicija naselja. U jugoslovenskoj literaturi usvojena su dva
pojma. Prvi slui za detaljan opis geografske distribucije i za kartografske svrhe, i odnosi
se na svaki geografski lokalitet stalno nastanjen stanovnitvom, nezavisno od njegove
veliine i drutveno-ekonomskih funkcija. Pod ovaj pojam potpadaju individualne kue,
zaseoci i delovi naselja koji se mogu identifikovati, bez obzira na to da li imaju svoj naziv.
Drugi pojam vezuje naselje za njegov geografski, socioloki i ekonomski individualitet i
funkcije i, po pravilu, nosi posebno ime. U ovu kategoriju spadaju seoske, gradske i druge
vrste naselja, u koja se ukljuuju usamljene kue, zaseoci ili delovi naselja koji sa njima
sainjavaju drutvenu i ekonomsku celinu. Postoji vie kriterijuma za klasifikaiiju
naselja, a posebno za njihovo razlikovanje na seoska i gradska naselja. Najee se kao
kriterijum definisanja, i razlikovanja, gradskih i seoskih naselja uzimaju broj stanovnika i
funkcije naselja izraene u procentu poljoprivrednog stanovnitva. Meutim, ovi
kriterijumi su nedovoljni, jer ne uzimaju u obzir i karakter drutvenih odnosa, koji se i po
njima i po uslovima ivota razlikuju i utiu na oveka, i njegov odnos prema ivotnoj
sredini. Zato se najee kao osnovna naselja razlikuju: grad, koji se, najoptije reeno,
karakterie ne samo veom koncentracijom stanovnitva, ve i razvijenom podelom rada
i nizom drutvenih i kulturnih osobenosti, i selo, koje se kao naselje razlikuje od grada ne
samo manjom (malom) koncentracijom stanovnitva i poljoprivredom kao osnovnom
poljoprivrednom delatnou, ve i nizom drugih osobenosti. Meutim, poslednjih godina
sve ee se za oznaku mesta ivljenja upotrebljava pojam lokalna zajednica. Ona se
odreuje kao drutvena grupa koja nastaje na odreenoj teritoriji, tesnom i raznovrsnom
povezanou stanovnika i njihove svesne pripadnosti posebnom identitetu. Prema tome,
lokalna zajednica nije samo prostorni agregat stanovnika, grupa i institucija. Povezivanje
na trima karakteristinim osnovama dovodi do toga da je lokalna zajednica neto vie od
mehanikog zbira njenih sastavnih delova, tj. od onoga to se moe zvati kolektivnim
potencijalom lokalne zajednice. Pri tome se imaju u vidu kako seoske, tako i gradske
zajednice (ili relativno samostalne sredine, kao to su gradske optine u granicama
urbanizovanih podruja), ali se lokalna zajednica ne moe apriori pretpostaviti, ve njeno
postojanje treba u svakoj konkretnoj situaciji utvrditi.
Najznaajniji elementi drutvene komponente ovekove sredine, na koje smo
ukazali i ukratko izloili njihovu sutinu, meusobno su povezani i ine socijalnotehnoloki milje u kome ovek ivi i ponaa se po jednom kategorijalnom sistemu
vrednosti koji takoe predstavlja element drutvene komponente ovekove sredine.
19
Naime, da bi ovek uspeno delovao - mora da razvija saznanja o svetu, okolini i sebi.
No, bilo da je saznanje teorijsko ili praktino, jedinka mora da nauno imenuje stvari,
pojave i dogaaje, kao i da ih ocenjuje sa stanovita njihove vrednosti i znaenja. Tako on
sve vie razvija teoriju i praksu oznaavanja, osmiljavanja i vrednovanja (rei, slike,
testovi, mimika, grimase, odea, pozdravi, obiaji, novac, kritika i tako dalje). Sve ove
tvorevine postaju deo ovekovog okruenja, drutvene komponente ovekove sredine i
utiu na ovekovo ponaanje, podstiui ga da se ponaa ili ne ponaa, na jedan ili drugi
nain pa ih ovek ne osea kao deo svoje sredine, ve mogu uticati i na njegov psihiki i
moralni integritet. Meutim, time to se ovek tako ne osea, to ne znai da one prestaju
biti elementi ovekove sredine, one to ostaju i predmet su prouavanja ekologije kao
elementi ovekove sredine.
...... rasprave o kvalitetu ivota kao kategoriji koja treba da zauzme dominantno mesto u
sistemu vrednosti oveka i drutva. Uvidelo se da razvoj proizvodnih snaga i porast
ivotnog standarda ima pozitivne, ali i negativne posledice po pojedince, posebna
drutva i itavo oveanstvo, kao i da porast bogatstva i drutvenog standarda ne
dovode automatski do humanizacije drutva, blagostanja, sveukupnog zadovoljavanja
linih potreba i oseanja zadovoljstva i sree (A. Szalai, 1980), poboljanja kvaliteta
ivota. Neto kasnije, 70-ih godina istog veka, ukazuje se i na negativno antropogeno
delovanje oveka na ivotnu sredinu, na naruavanje homeostaze u sistemu drutvopriroda, ime se dovodi u pitanje dalji ne samo razvoj, ve i opstanak oveanstva, te
kvalitet ivotne sredine postaje jedan od indikatora kvaliteta ivota.
Mnogobrojne nauno-strune studije o moguim modelima daljeg razvoja drutva
nastale sedamdesetih i osamedesetih godina dvadesetog veka, bile su manje ili vie
prihvatljive za pojedinana drutva, ali ne i za oveanstvo u celini. Traganju za
opteprihvatljivim modelom razvoja prikljuila se i Organizacija Ujedinjenih Nacija, koja je
na Konferenciji o ovekovoj sredini u Stokholmu (1972), ukazala na neophodnost
povezivanja ekonomskog i socijalnog razvoja uz voenje rauna o zatiti i unapreenju
ivotne sredine, a Svetska komisija za ivotnu sredinu i razvoj tzv. Bruntlandska komisija
podnela je 1987. izvetaj pod nazivom Naa zajed-nika budunost u kojem je izloen
koncept nove svetske ekonomske i ekoloke politike koje bi omoguile sustainable
development, i u krajnjoj instanci, kvalitetniji ivot. Sam termin proklamovan je 1990.
Bergenskom deklaracijom na Ministarskoj konferenciji evropskih zemalja, a koncept
odrivog razvoja na globalnom nivou prihvaen je i usvojen na Konferenciji Ujedinjenih
Nacija o ivotnoj sredini i razvoju odranoj u Rio de aneiru 1992. godine. Deset godina
kasnije u Johanesburgu (2002) odran je Svetski samit o odrivom razvoju na kome je dat
podsticaj svetskim naporima u borbi protiv siromatva i naporima za zatitu ivotne
sredine.
Ekoloke potrbe i kvalitet ivota
Krajem sedamdesetih godina prolog veka u nastojanju da to preciznije definiu
kvalitet ivota, neki autori poput Forstera kao indikator njegovog kvaliteta navode
stepen zagaenosti ivotne sredine. Tako ovaj pojam (kvalitet ivota) koji je po prirodi
neodreen i izmie rigoroznoj analizi (Moles, 303-304), dobija novu dimenziju.
Neodreenosti pojma doprinose, pored ostalog, same rei koje ine sintagmu, jer,
20
odrediti kvalitet neega, posebno ivota nije nimalo jednostavno. Sam pojam kvalitet
moe da se koristi za vrednovanje, korisnost, lepotu; za oznaavanje teine ili za
oznaavanje visokog stepena kakvoe/kvaliteta. Pri tom ono to je kvalitetno ne mora
uvek da bude korisno ili lepo. ivot, pak moe da se posmatra kao ivot pojedinca ili
grupe, ivot na odreenoj teritoriji (u gradu, selu, dravi), ali i kao ivot u odreenom
vremenskom periodu (tokom godinu dana, zadnjih deset godina, u prolom veku). Tako
da kvalitet ivota nema isto znaenje za sve pojedince u istom vremenskom periodu, niti
u razliitim vremenskim periodima, na razliitim teritorijama, pogotovo ako se posmtra
sa odreene vremenske distance. Poimanje kvaliteta ivota determinisano je kako
polaznim stanovitima razliitih nauka, tako i vrednosnim orijentacijama i dominantnim
vrednostima u okviru njih.
Definisanju pojma prilazi se sa razliitih aspekata: antropolokog, ekonomskog,
ekolokog, zdravstvenog, sociolokog, filozofskog, socioekolokog, pri emu se uzimaju u
obzir razliiti kriterijumi za njegovo odreivanje. Neodreenosti pojma doprinosi i
injenica da su se u teorijskim raspravama o odreenju ovog pojma i iznalaenju
indikatora iskristalisala dva metodoloka pristupa: subjektivni i objektivni. Subjektivni
pristup koji zastupaju K. V. Tern, A. MekKol, A. Miel, T. H. Logeti, N. Rier i dr. polazi od
filozofsko-psiholokih osobenosti ove kategorije. Osnovu ovog stanovita ini ovekovo
oseanje i miljenje o sopstvenom ivotu i njegovom kvalitetu. (ire videti u: McCall,
1975), odnosno, kvalitet ivota se povezuje sa nivoom zadovoljstva - nezadovoljstva
ivotom u odreenom vremenskom periodu, pri emu pojam sree zauzima centralno
mesto. Tako, MekKol definie kvalitet ivota zadovoljenjem optih potreba i ispunjenja
sreom (McCaIl, 1975: 235). Objektivni pristup, pak polazi od drutvenog obeleja ove
kategorije. Kvalitet ivota se odreuje kao nivo zadovoljenja optih potreba to je
preduslov za opte oseanje sree. Zadovoljavanje potreba se meri indirektno
kontrolisanjem nivoa potronje roba i usluga za koji se smatra da treba da zadovolji
odreenu potrebu. (Milbrath, 1979: 37). Ne manje vana je i vrednosna orijentacija
drutva i ono ta predstavlja dominantnu vrednost u njemu.
Polazei od aktuelne ekoloke situacije, sa aspekta naeg razmatranja, posebno
su interesantna poimanja kvaliteta ivota sa socioekolokog stanovita. Foster, Reimers,
Supk, Markovi, Fradier i dr. polaze od stava da kvalitet ivota mora da se ispituje i u
kontekstu stanja u ivotnoj sredini, te smatraju da kvalitet ivota obuhvata sistem
duhovnih, materijalnih, sociokulturnih, demografskih i ekolokih komponenti ivota i
podrazumeva skup odnosa koji vezuje individuu, drutvo u kome ona ivi i prirodnu
sredinu, tako da svaki od ovih elemenata ima sebi svojstven karakter i potrebu (Fradier,
1976: 6), tj. ekoloki povoljniju prirodnu komponentu ivotne sredine, ali i demokratski
organizovanu i tolerantniju drutvenu sredinu (D. . Markovi, 1998: 24). Odreenja sa
ovog stanovita ukazuju na mnogo vei broj faktora koji utiu na individualni i drutveni
ivot; raznovrsne potrebe i njihovo zadovoljavanje na oba nivoa (individualnom-mikro
nivou i drutvenom-makro nivou). Ovo polazite istovremeno ukazuje na povezanost
zadovoljavanja materijalnih (biolokih i fizikih), funkcionalnih (socijalno-ekonomskih,
ekolokih, kulturnih, ergonomskih) i socijalnih (ekonomskih, duhovnih, drutvenih)
potreba.
Sva odreenja kvaliteta ivota (ekonomska, socioloka, zdravstvena,
21
socioekoloka, ...) sadre odrednicu zadovoljavanja potreba. Shodno tome namee se

pitanje ta su potrebe uopte, kao i ta su to ljudske potrebe, kako se one mogu
klasifikovati, ta ih odreuje i od ega zavisi nain njihovog zadovoljavanja.
U odreenju potrba iskristalisala su se tri stanovita. Po subjektivistikom,
izraavaju nedostatak neega, pa podrazumevaju ono to se eli. Objektivistiki pristup,
polazi od stanovita da su individualne elje efemerne, a da su potrebe drutveno
uslovljene stepenom razvoja proizvodnih snaga i odreenim nainom ivota. Trei pristup
se ini najprihvatljivijim, jer polazi od stava da su ljudske ptrebe determinisane
subjektivnim i objektivnim faktorima, tj. subjektivno-objektivnog su karaktera. One
motiviu ljude na delanje iji je krajnji cilj njihovo zadovoljavanje, a time se otvara
mogunost formiranja novih (Dictionary of Sociology, 1998: 442). Razliiti pristupi u
odreenju potreba uzrokovali su razliite kriterijume za njihovu klasifikaciju tim pre to
potrebe imaju svoje poreklo, evoluciju, izvorna i promenljiva obeleja, opta i posebna
znaenja i vrednosti (Nedeljkovi, 1997: 149).
Najoptiju klasifikaciju i hijerarhiju potreba daje A. Maslov. On smatra da su
ovekove potrebe uroene, da egzistiraju i ostvaruju se po uzlaznoj liniji. Pored
fiziolokih potreba ljudi imaju i treba da zadovolje potrebu za sigurnou (fizikom i
psihikom), afektivnu potrebu za pripadnou (nekome ili neemu) i ljubavlju, poterbu za
uvaavanjem od strane drugih i na kraju potrebu za samorealizacijom
(samoaktualizacijom). Po ovom autoru zadovoljavanje potreba odvija se postepeno,
nabrojanim redom. Nakon zadovoljavanja fiziolokih potreba, potreba za sigurnou
postaje primarna. Zadovoljavanje na prva dva nivoa neophodan je uslov za
zadovoljavanje na ostalim nivoima. (Maslow, 1982: 101) Nasuprot njemu, A. Heler
smatra da se ljudske potrebe mogu podeliti na materijalne i nematerijalne (Heler, 1975:
3-4). Potrebe se po miljenju E. Alarda mogu klasifikovati u tri osnovne grupe:
materijalne (imati), socijalne (voleti) i line (biti). Galtung pak smatra da ovek ima
potrebu za: blagostanjem (materijalnim i nematerijalnim), sigurnou (radnom,
pravnom, imovinskom, odbranbenom), sa-moidentitetom i slobodom (Milbrath, 1979:
136). V. Laj sainio je tipologiju potreba u obliku trijade na osnovu analize klasifikacija
kod Alarda, Maslova i Alderfera. Smatra da se sve potrebe mogu svrstati u materijalne,
socijalne i personalne (Lay, 1991: 298).
ini se posebno interesantna klasifikacija potreba koju je predloio E. From. Po
njegovoj klasifikaciji postoji pet tipova ljudskih potreba: za vezanou, za stvaralatvom i
stvaranjem, potreba da se bude linost, potreba oveka da nae svoje mesto i ulogu u
svetu (da bude priznat i prihvaen) i potreba za posedovanjem odreenog pogleda na
svet (From, 1971). Imajui u vidu, s jedne strane, prethodnu klasifikaciju potreba,
dinamiku potreba kao i injenicu da sa razvojem drutva potrebe postaju sve
mnogobrojnije i raznovrsnije, kao i da je ovek bio-psiho-socijalno bie koje u savremenoj
civilizaciji ivi u uslovima naruene ekoloke ravnotee lepezu potreba treba proiriti i
ekolokim potrebama, koje obuhvataju zapravo potrebe za zdravom prirodnom i
humanom drutvenom komponentom ivotne sredine. Kako se ljudske potrebe vezuju ne
samo za potrebe individualnog organizma, ve i za drutvo i odnose prema prirodnoj
okolini, a ekoloki fenomen pokazuje se u irenju granica individualnih i sveukupnih
drutvenih potreba, znaajne promene se deavaju u hijerarhiji potreba. (,
22
1995: 54) Po naem miljenju sve potrebe mogu se klasifikovati u etiri grupe: ekoloke
potrebe: potrebe za zdravom prirodnom i drutvenom komponentom ivotne sredine;
egzistencijalne potrebe: za hranom, odeom, stanom; socijalne potrebe: za sigurnou,
pripadnou, ljubavlju; personalne potrebe: za uvaavanjem od strane drugih i
samoaktualizacijom. Prvo mesto u hijerarhiji potreba po naem miljenju pripada
ekolokim, jer nivo zadovoljavanja svih ostalih potreba zavisi od njenog ostvarivanja.
Samo u zdravoj ivotnoj sredini mogue je na adekvatan nain zadovoljiti materijalne,
fizioloke/egzistencijalne potrebe. Zahvaljujui njoj mogue je potpunije ostvarivanje
socijalnih potreba, pre svega, po-trebe za sigurnou jer obezbeuje bioloki opstanak
koji je preduslov za radnu, pravnu, imovinsku sigurnost, za pripadanjem. Istovremeno
ova potreba determinie i personalne potrebe za razvojem i samoaktualizacijom
(Miltojevi, 2001: 86).
Paralelno sa raspravama o pojmu kvaliteta ivota, vodile su se i diskusije o
indikatorima kvaliteta ivota. Kako je sam pojam kvaliteta ivota sloen i vieznaan
adekvatna mera kvaliteta ivota mora biti pluralna. Postoji veliki broj indikatora kvaliteta
ivota, pri emu se objektivni indikatori odnose na stanje i kvalitet prirodne komponente
ivotne sredine. Zahvaljujui razvoju nauke utvreno je, izmeu ostalog, koja svojstva i
sastav moraju da imaju voda, vazduh i zemljite da ne bi ugrozili zdravstveno stanje
oveka i biljnu i ivotinjsku raznovrsnost. Ali objektivni indikatori odnose se i na:
stanovanje, veliinu stana u odnosu na broj lanova domainstva, njegovu opremljenost
(da li postoje sanitarni uslovi, od ega je izgraen, kojim aparatima za domainstvo je
opremljen itd.); fizike uslove rada (osvetljenost, temperatura, vlanost, buka,
isparavanja tetnih agenasa u proizvodnom procesu...); ergonominost pri radu; zdravlje
pojedinca; obrazovanje; bezbednost ivota i imovine; postojanje i poseenost kulturnih
institucija i mesta za rekreaciju. U objektivne pokazatelje kvaliteta ivota moemo da
ubrojimo i neke ekonomske pokazatelje, kao to su veliina dohotka i mogunosti
zadovoljavanja egzistencijalnih i viih potreba. Meutim, postoje razlike u shvatanju
ekonomskih, socijalnih i kulturnih uslova bitisanja savremenog oveka. Koliki i kakav
treba da bude stepen uestvovanja u proizvodnji, ta podrazumeva bezbednost pri radu i
van njega, kako treba provoditi vanradno i slobodno vreme, to zavisi od vrednosne
orijentacije kako pojedinca tako i drutva u celini. Zato se pored objektivnih pokazatelja
pri ispitivanju kvaliteta ivota uzimaju i subjektivni, odnosno, individualno prosuivanje o
kvalitetu ivota koje se vezuje za pojam sree i zadovoljavanje potreba.
Kvalitet ivotne sredine element kvaliteta ivota
Kvalitet ivotna sredina predstavlja jedan od indikatora kvaliteta ivota u
savremenoj civilizaciji, jer je uoeno da nauno-tehnoloki razvoj i porast ivotnog
standarda dovode i do negativnih posledica u prirodi i ljudskom drutvu. Pri pokuaju
odreenja ovog pojma mora se poi od saznanja da je ovek prirodno-drutveno bie
obdareno sveu za iji opstanak su neophodna dva naizgled odvojena entiteta priroda i
drtvo, odnosno da ivotnu sredinu ine prirodni elementi, ali i elementi koje je stvorio
ovek svojim radom. (Markovi, 2005: 156) Kvalitet ivotne sredine najoptije se moe
odrediti kao uslovi koji omoguavaju nesmetano funkcionisanje ekosistema u biosferi,
odnosno postojanje takvih uslova i uticaja u ivotnoj sredini koji ne ugroavaju opstanak
23
bilo kog ivog bia, ukljuujui i oveka.

Prirodni resusursi, tanije elementi prirodne komponente ivotne sredine
obezbeuju pre svega ovekov bioloki opstanak i omoguavaju zadovoljavanje
ovekovih egzistencijalnih potreba, a njen kvalitet pretpostavlja ouvanje ekoloke
ravnotee u obliku koji omoguava opstanak i razvoj oveka kao biolokog bia, ali i
opstanak ostalih vidova ivota. O znaaju i kvalitetu svakog elementa prirodne sredine,
kao i o njihovom uticaju na kvalitet ivota moe se govoriti ponaosob. Kvalitet vazduha
utie na pojavu akutnih i hroninih oboljenja respiratornih organa, a koncentracija
zagaujuih materija utie negativno na odvijanje osnovnog fi-ziolokog procesa-disanja,
radnu sposobnost, psihu kod oveka, kao i na biljke i ivotinje. Voda, kao i vazduh,
predstavlja uslov ivota. Koristi se za pie, ali je i izvor hrane i minerala, predmet i
sredstvo rada, sredina ivljenja za mnoge ive organizme, prirodno-estetski element,
mesto rekreacije, izvor energetskih resursa. Samim tim njen kvalitet utie na mogunosti
zadovoljavanja mnogobrojnih ljudskih potreba. Meutim, znaaj vode i njenog kvaliteta
je mnogo vei, zbog znaaja u odvijanju biogeohemijskih procesa na planeti. Zemljite je
preduslov ivota ljudi, ivotinja i biljaka. Obrazovalo se pod delovanjem razliitih faktora,
kao to su klima, reljef, biljni i ivotinjski svet. Osim biohemijskog i energetskog znaaja,
svojim fizikim, hemijskim, geografskim i topografskim osobinama direktno utie na
zdravlje oveka. Kada se govori o kvalitetu biocenoze (ivom svetu koji egzistira u
biosferi, ivotinjama, biljkama i mikroorganizmima), misli se pre svega na njihovu
raznovrsnost i svojstva koja ne naruavaju zdravlje oveka. Zoocenoza je veoma vana
za ivot oveka jer ga hrani i odeva, a povezanou sa fitocenozom doprinosi odravanju
prirodne ravnotee u biosferi. Fitocenoza je izvor hrane za ivotinje i samog oveka, izvor
kiseonika na planeti i regulator vodenog reima. Poto su svi elementi prirodne sredine
meusobno povezani, to znai da je raznovrsnost ivotinjskog i biljnog sveta u direktnoj
vezi sa kvalitetom abiotikih fakgora, a potom od raznovrsnosti biljnog sveta zavisi
ivotinjski i obrnuto. Istovremeno zagaenje, u jednom elementu sredine zbog kruenja
materije prenosi se na ostale.
Kako ovek nije samo bioloko, ve i psihiko i drutveno bie, on ima i socijalne i
personalne potrebe koje se zadovoljavaju u drutvenoj sredini. Najznaajniji elementi
ovekove drutvene sredine koji odreuju njegov kvalitet ivota su: drutveni odnosi,
radna sredina i sredina ivljenja (naselja). Drutveni odnosi, najsaetije formulisani
predstavljaju povezano ponaanje ljudi pri emu oni zauzimaju razliite poloaje jedni
prema drugima i stupaju u razliite odnose koji mogu biti odnosi tolerancije i saradnje, ali
i sukoba, dominacije, netrpeljivosti, suprotstavljanja i eksploatacije. Odnosi tolerancije i
saradnje doprinose adekvatnijem zadovoljavanju socijalnih i personalnih potreba, pre
svega zadovoljavanju potrebe za pripadnou, ljubavlju; uvaavanjem od strane drugih i
samoaktualizacijom. Radna sredina je deo ivotne sredine i predstavlja ukupnost
materijalnih inilaca procesa rada i meuljudskih odnosa. Kvalitet radne sredine
obuhvata kvalitet obe njene komponente - fizike uslove rada i socijalnu klimu. Ovako
saeto odreena radna sredina dvojako utie na kvalitet i-vota. S jedne strane utie na
kvalitet ivota pojedinca/radnika, tj. na kvalitet njegovog radnog ivota, a s druge, na
prirodnu komponentu ivotne sredine. Indikatori za odreivanje kvaliteta radnog ivota
su: mikroklimatski uslovi radne sredine (temperatura, vlanost vazduha, osvetljenost,
24
buka, prisutnost isparenja, zraenja...), ergonominost, pristup radu, korisnost rada,

opaanja i stavovi u vezi sa radom, akteri i njihovi meusobni odnosi. U svojoj ukupnosti
oni odreuju kvalitet radnog ivota. Pored ovih elementarnih uslova rada na zadovoljstvo
radnika i kvalitet radnog ivota utie i ureenje radne sredine. Estetsko ureenje radne
sre-dine ima za cilj prevazilaenje sure funkcionalnosti radne sredine i njenog
preobraavanja u neto to se doivljava kao prijatnost, bez obzira na vrstu rada. Za
ulaganja u estetsko ureenje radne sredine moemo rei da su to ulaganja u oseanja
dostojanstva radnika. Meutim, radna sredina utie ne samo na kvalitet radnog ivota,
ve i na kvalitet ivota van radnog procesa, kroz uticaj na kvalitet ivotne sredine.
Povezanost radne i ivotne sredine proizilazi iz same sutine oveka i njegovih
osobina i potreba koje su delimino svojstvene samo njemu, a delimino su zajednike sa
ostalim ivim biima. Rad ima dvostruku ulogu. Povezuje oveka sa prirodom, ali ga i
odvaja od nje. Radnom delatnou ovek menja prirodu, prilagoava je svojim
potrebama, istovremeno menjajui samog sebe. ovek stvarajui za sebe povoljne
uslove ivota, prilagoavajui prirodu svojim potrebama, radnom delatnou dovodi do
takvih poremeaja koji ugroavaju opstanak ivog sveta na planeti. Na povezanost
kvaliteta radne i kvaliteta ivotne sredine, meu prvima je ukazala Meunarodna
organizacija rada ukazujui da industrijska zagaenja ne ostaju iza fabrike kapije i
radnici treba da postanu svesni veze izmeu trajnog poboljanja kvaliteta ivota i
mudrog iskoriavanja prirodnih bogatstava zalaui se se za uvoenje zelene
klauzule u kolektivne ugovore. (MOR Informacije, 1981 i 1990).
Sredinu u kojoj ovek ivi predstavljaju naselja, odnosno razmetaj stanovnitva
koji je uslovljen geografskim, klimatskim, istorijskim, socijalnim i ekonomskim iniocima.
Za potrebe ovog rada koristiemo najoptiju podelu naselja na seoska i gradska, jer
smatramo da njihova osnovna obeleja: broj stanovnika, vrsta delatnosti stanovnitva,
primena dostignua nauke i tehnike u radnoj aktivnosti, kao i neke kulturne osobenosti
utiu na potrebe, nain njihovog zadovoljavanja, i sam kvalitet ivota ukljuujui i
kvalitet ivotne sredine. Osnovno obeleje grada predstavlja poveana koncentracija
stanovnitva kojoj doprinose migraciona kretanja ka njima kao industrijskim,
zdravstvenim, administrativnim, obrazovnim i kulturnim centrima. Shodno tome gradovi
se ire prostorno, pri emu se vrlo esto ne vodi rauna o kvalitetu zemljita koje se
koristi za stambena naselja. Oni rastu i u visinu, ime se gubi smisao za skladnost
objekta u datom prostoru i zanemaruju potrebe za komunikacijom. Odnosno dolazi do
brojnih problema na antropolokom planu, ali i do problema vezanih za prirodnu komponentu ivotne sredine pri emu mikroklima gradova postaje sve nepovoljnija i utie
negativno na kvalitet ivota (ukanovi, 1991: 315-355). Selo predstavlja drugi osnovni
tip naselja. Koncentracija stanovnitva je mnogo manja, a osnovna delatnost vezuje se
za rad na otvorenom prostoru. Kvalitet ivota u njemu zavisi od stepena urbanizacije,
mehanizacije i hemizacije procesa proizvodnje, stanja prirodne komponente ivotne
sredine i interpersonal-nih (komijskih) odnosa. Stepen urbanizacije sela u smislu
poboljavanja higijenskih uslova ivota pozitivno se odraava na kvalitet ivota, ali,
hemizacija procesa proizvodnje bez prethodne edukacije proizvoaa, ugroava ne samo
zdravlje, pa samim tim i kvalitet ivota poljoprivrednika i njegove porodice, ve i ire,
zdravlje stanovnitva (Miltojevi, 2005).
25
Kratak osvrt na znaaj i uticaj pojedinih elemenata ivotne sredine na kvalitet

ivota jasno ukazuje da kvalitet ivotne sredine predstavlja segment kvaliteta ivota. S
toga dosadanjem cilju razvoja- zadovoljavanje ljudskih potreba- pridruuje se novi
zatita i unapreenje kvaliteta ivotne sredine. Kako prva i druga industrijska revolucija
nisu imale sluha za ivotnu sredinu potvrdila se Bekonova teza da je znanje mo, ali i
Geteova vizija da e arobnjakov uenik osloboditi demonske prirodne sile koje e
zapretiti njegovom vlastitom postojanju, te izlaz iz protivurenih tenji izmeu razvoja
drutva i zatite ivotne sredine treba traiti u modelima razvoja koji iziskuju promene u
vrednosnim sistemima pojedinaca, pojedinanih drutava i oveanstva u celini.
Promene u sistemu vrednosti treba da doprinesu drugaijem koncipiranju sistema
potreba, obrazaca potronje i ponaanja jer kako je Aristotel davno napisao: bogat ovek
nije samo onaj koji ima puno, ve i onaj koji ima male prohteve. Na taj nain uspostavio
bi se dinamiki sklad izmeu triju komponenata to ulaze u pojam kva-liteta ivota:
izmeu materijalnih dobara, nematerijalne potronje i kvaliteta ivotne sredine
(obelji, 1991: 372). Usaglaavanjem ciljeva razvoja drutva i naina njihovog
ostvarivanja, kroz ostvarivanje sklada u meudelovanju ekologije i tehnologije, ekologije i
ekonomije i ekologije i politike mogue je u savremenom drutvu i njegovom razvoju
ostvariti vii kvalitet ivota.
Odrivi razvoj i kvalitet ivota
Razvoj savremene civilizacije potvrdio je Blohv stav da napredak pored boljitka
podrazumeva i izvesne gubitke i regresiju. Ovo stanovite pokazuje se ispravnim ako se
ima u vidu trijada: nauno-tehnoloki razvoj - ivotna sredina - kvalitet ivota (Miltojevi,
2005: 142). Uoeno je da brz nauno-tehnoloki razvoj i antropocentrini pogled na svet
koji je uslovio, pored ostalih uzroka, profiterski industrijalizam i iracionalnu, patoloku
potronju (Peujli, 1991: 119) dovodi do kvantitativnog rasta, ali i do ugroavanja
ivotne sredine. Kvantitativni napredak je nerazborit i destruktivan jer neminovno
konfrontira ljude sa prirodnom sredinom (Markovi, 1990: 133), to dalje uzrokuje
devastacije prirodnih uslova i tragino naruavanje bioloke i duhovne ravnotee oveka.
(Rihta i sar., 1974: 184) Koncepcija kvan-titativnog ekonomskog rasta doprinosila je samo
poboljanju ivotnog standarda, ali ne i kvalitetu ivota. Posledenje decenije dvadesetog
veka su pokazale da srea naroda ne zavisi samo od ekonomskog rasta i uivanja
materijalnih dobara (Major, 1991: 31), tako da je danas sve prisutnije shvatanje da
razvoj podrazumeva mnogo vie od proizvodnje i potronje. Kao sloen i vieznaan
proces u savremenim uslovima obuhvata brojne pojave drutvenog ivota i izmenjena je
kako njegova strategija, tako i njegova definicija. Razvoj se shvata kao solidan napredak
svih ljudi i svakog oveka, pri emu se apostrofira kvalitet koji je zasluan za najvea
ostvarenja napretka oveanstva (Major, 1991: 69), a ne kvantitet. Poboljanje kvaliteta
ljudskog ivota, a ne nagomilavanje materijalnih dobara je cilj razvoja savremene epohe,
te se ine napori za iznalaenjem modela razvoja koji bi vodio rauna o svim elementima
koji u svojoj ukupnosti odreuju kvalitet ivota.
Tragajui za modelom razvoja koji e dovesti do podizanja nivoa kvaliteta ivota
nastaju koncepti koji pokuavaju da sagledaju odnos izmeu rasta i globalnih obeleja
savremene civilizacije na jednoj i zatite ivotne sredine, na drugoj strani. Prve pokuaje
26
bazirane na opsenim naunim analizama nalazimo u pet ili kako neki smatraju est
izvetaja Rimskog kluba (D. V. Forestera, D. H. Midouza, M. Mesarovia, J. Tinbergena, E.
Lasla i D. Gabora). Paralelno se i na meunarodnom nivou u okviru Organizacije
ujedinjenih nacija ine napori za iznalaenjem modela daljeg razvoja, jer za ovekovo
blagostanje i dostojan ivot, neophodni su zadovoljavajui prirodni i drtveni uslovi ivota
(Deklaracija Konferencije UN o ovekovoj sredini u Stokholmu, 1972). Proklamujui pravo
na ivot i zalaui se za produbljivanje saznanja i delovanje sa vie mudrosti ime se
obezbeuju bolji uslovi ivota nama samima, ali i potomstvu, u Deklaraciji se istie da je
potrebno koristiti dostignua nauke i tehnike u okviru njihovog doprinosa ekonomskom i
socijalnom razvoju, s ciljem da se otkriju, izbegnu ili ogranie opasnosti koje ugroavaju
sredinu (Isto). U narednim godinama nije dolo do poboljanja kvaliteta ivota na
globalnom nivou, a problemi na antropolokom planu, kao i u prirodnoj komponenti
ivotne dostigli su takve razmere da se dovedi u pitanje dalji razvoj savremene
civilizacije, njen opstanak i opstanak same planete. Svetska komisija za ivotnu sredinu
(Bruntlendova komisija), u svom izvetaju pod nazivom Naa zajednika budunost
(1987) ukazuje na opasnost po ljude i planetu od politike ekonomskog rasta bez voenja
rauna o zatiti prirodne komponente ivotne sredine i predlae novi model razvoja
sustainable development/odrivi razvoj. U Izvetaju su potencirana dva osnovna pitanja:
prvo, kako buduim generacijama obezbediti uslove koji nee biti gori od uslova u kojima
danas ivimo i drugo, kako se u zemljama u razvoju situacija moe promeniti, kada
pogoravanje opte ekoloke Situacije zahteva uvoenje sve otrijih standarda u privredi.
Komisija je definisala odrivi razvoj kao razvoj koji zadovoljava potrebe sadanjih i ne
dovodi u pitanje sposobnost buduih generacija da zadovolje svoje potrebe.
Sutinu odrivog/usklaenog razvoja ini pogled na svet zasnovan na brizi o
mogunostima zadovoljavanja potreba buduih generacija. Zagovornici insistiraju na
razvoju koji se ne suoava sa sadanjim trenutkom bitisanja, ve sa budunou. Ideja
odrivog razvoja ima tri osnovna polazita: prvo, ljudska bia imaju pravo na zdrav i
produktivan ivot u harmoniji sa prirodom; drugo, drave imaju suvereno pravo da
koriste prirodna bogatstva shodno svojoj koncepciji razvoja, ali na nain da time ne tete
ivotnoj sredini drugih zemalja i tree, radi boljeg reavanja ekolokih problema
neophodna je meunarodna saradnja. Proklamovanje intergeneracijske jednakosti
podrazumeva zapravo balans izmeu mogunosti zadovoljavanja potreba i razvoja
sadanjih i buduih generacija, pravo na zdrav i produktivan ivot u harmoniji sa
prirodom i pravo na razvoj.
Realizacija modela odrivog podrazumeva traganje za nainima da se uskladi
ekonomski, ekoloki, politiki i kulturni razvoj, uz potovanje razliitosti civilizacija koje
egzistiraju i potrebama zatite i unapreenja ivotne sredine, odnosno izmeu
privrednog rasta, socijalne pravde i zdrave ivotne sredine. Indikatori odrivog razvoja
koji su svrstani u etiri grupe, mogu se posmatrati i kao pokazatelji kvaliteta ivota jer na
svojevrstan nain ukazuju na mogunosti zadovoljavanja ekolokih, egzistencijalnih,
socijalnih i personalnih potreba. Socijalni indikatori odrivog razvoja ukazuju na socijalnu
pravdu (siromatvo i ravno-pravnost polova), zdravlje (stanje uhranjenosti, mortalitet,
sanitarne uslove, vodu za pie, zdravstvenu zatitu), obrazovanje (nivo obrazovanja i
pismenost), stanovanje (uslove stanovanja), bezbednost (kriminalitet) i stanovnitvo
27
(populacione promene); ekonomski se odnose na ekonomsku strukturu (ekonomske

performanse, trgovinu finansijski status) i potronju i proizvodnju (korienje energije,
sirovina, otpad, transport); institucionalni obuhvataju set indikatora koji se odnose na
ukljuivanje ivotne sredine i razvoja u donoenje odluka, na potencijalni nauni kadar za
ostvarivanje odrivog razvoja, nacionalne mehanizme i meunarodnu saradnju na
izgradnji kapaciteta zemalja u razvoju, meunarodne institucional-ne sporazume,
meunarodne zakonske instrumente i mehanizme, informisanje u funkciji donoenja
odluka i jaanje uloge znaajnih drutvenih grupa, a indikatori ivotne sredine odnose se
na atmosferu (klimatske promene, unitavanje ozonskog omotaa, kvalitet vazduha),
zemljite (poljoprivredu, ume, nastajanje pustinja, urbanizaciju), okeane, mora i
priobalja (priobalne zone i ribolov), vode (koliine i kvalitet voda) i biodiverzitet
(ekosisteme i vrste flore i faune) (Indicators of Sustainable Development: Guidliens and
Methodologies, 2001).
Ostvarivanjem modela odrivog razvoja mogue je ostvariti vii kvalitet ivota
kroz usaglaavanje socijalnih i ekonomskih programa sa ekolokim zakonitostima.
Naravno, za postizanje ovog cilja, neophodna je promena u vrednosnim sistemima i
usvajanje moralnih naela, koja su najbolje izraena kroz devet principa etikog
humanizma: dostojanstvo i autonomija individue (koji predstavljaju centralne vrednosti);
tolerancija, ali ne ba svake vrste ljudskog ponaanja, pre svega ne ponaanja koje vodi
rasplamsavanju fundamentalizma; humanistika odbrana etike izvrsnosti; odgovornost
ali i oseanje dunosti prema drugima; verovanje u vrline saoseanja i panje kao osnove
za etiko ponaanje; moralno obrazovanje za decu i mlade; upotrebljavanje razuma pri
oblikovanju etikih sudova; pripremljenost za menjanje etikih principa i vrednosti u
kontekstu tekue stvarnosti i oekivanje buduih promena; spremnost za potovanje
etikih principa (Kurc i dr., 2001: 29-33). Odrivi razvoj i principi etikog humanizma
povezuje nastojanje da se vekovni egoizam zameni altruizmom i pruaju mogunosti za
zadovoljavanje potreba sadanjih i buduih generacija.
IDEOLOGIJA PARTIJE ZELENIH
Rezime
Autor u radu analizira ideoloke korene nastanka partija Zelenih u Evropi, kao i principe
na kojima se zasniva njihova politika ideologija. Poseban naglasak je dat na
postmaterijalistikim vrednostima kao vanom uzroku nastanka partija Zelenih iz
ekolokih pokreta. U tom kontekstu razmatraju se i politiki principi ovih partija kao to
su: ekologija, mir, nenasilje, neposredna demokratija, pravda, multikulturna demokratija,
odrivi razvoj itd. Autor ideologiju partija Zelenih definie kao skup vrednosti i prakse,
odnosno kao homogenu, konzistentNu, holistiku i hegemonistIku ideologiju kojom su
obuhvaeni svi vani drutveni problemi savremene industrijske civilizacije.
Kljune rei:
partije Zelenih, ideologija, ekologija, postmaterijalizam, neposredna
demokratija
Pre vie od etvrt veka ekoloki i alternativni drutveni pokreti irom zapadne Evrope
28
zapoeli su mirnu i radikalnu trensformaciju kako sebe tako i drutva u kome su delovali.
U veini industrijski razvijenih zemalja ovi pokreti su prerasli svoju sutinu zbog koje su i
osnovani - propagiranje postmaterijalistikih vrednosti. Preokret je predstavljao ne samo
odbacivanje, u celosti ili delimino, poetnih kontrakulturnih ideala, ve se on sastojao i u
injenici da su se pokreti ove vrste okrenuli ka stvaranju nove politike koja je kao takva
znaila korak dalje ka .....
6. OVEK KAO FAKTOR SREDINE
Uticaj oveka na promene u ivotnoj sredini su veoma velike. U svakom svom periodu
razvoj Ijudskih civilizacija uticao je na bitne promene u biosferi, a svaki poetak i razvoj
neke od civilizacija znaio je transformaciju prirodnih ekosistema. To je i razumljivo jer za
taj razvoj troili su se resursi, menjao se i zauzimao do tada prirodni prostor, dolazilo je
do zagaivanja vazduha, povrinskih i podzemnih voda, dolazilo je do degradacije
zemljita i prornena u biodiverzitetu. U istorijskom razvoju ijudskih naselja, kroz periode
od praistorije do dananjih dana (od perioda Adama, preko neolitske revolucije,
feudalnog i kapitalistikog perioda) menjali su se ekosistemi, postajui od prirodnih,
antropogeni. U toku svih tih perioda nastanka i razvoja civilizacija moe se rei da je broj
stanovnika na planeti stalno rastao, da krajem 20. veka dostie cifru od 6 milijardi, sa
pretpostavkom udvostruenja u toku sledeih trideset godina. Vei broj stanovnika je iz
siromanih i nerazvijenih zemalja, u kojima ne mogu da im se svima obezbede osnovni
uslovi ivota. To pokree velike migracije i stvara nove civilizacijske probleme. Najvei
problem je obezbeivanje proizvodnje hrane.
6.1. UTICAJ RAZVOJA LJUDSKIH NASELJA NA PROMENE U BIOSFERI
6.1.1 POECI CIVILIZACIJE: TRANSFORMACIJA PRIRODNIH EKOSISTEMA
Pojam civilizacija dolazi od latinske rei civilitas, koja znai uljudnost, uglaenost.
Pod tim pojmom istovremeno se podrazumeva skup svih materijalnih i duhovnih
vrednosti karakteristinih za jedno drutvo - drutvenu zajednicu.
Najee se razvoj civilizacije vezuje za razvoj Ijudskih naselja. Njihov procvat i irenje
istovremeno znai i formiranje civilizacije. Uz to se podrazumeva i sve ostalo materijalno
to prati naselja (snabdevanje vodom, energijom, saobraaj, proizvodnja i drugo) kao i
duhovno - kulturno: umetnost, nauka, obrazovanje, organizacija ivota, rada, sigurnosti i
ostalo.
Ljudska naselja su nastajala na najlepim prirodnim prostorima pa je njihovim
podizanjem dolazilo do velikih promena u ekosistemima:
zauzimane su velike povrine, najee trajno oduzete od prirode,
- time su unitavana mnoga stanita,
sa nestankom stanita ugroavan je biodiverzitet,
- remetio se hemizam sredine,
- dolazilo je do mikroklimatskih promena.
Na taj nain dolazilo je do transformacije prirodnih ekosistema u vetake - ljudska
naselja.
29
Tehnika i tehnologija, kao mona civilizacijska orua, svojim razvojem poboljavaju

kvaiitet ivota, a udaljavaju se od prirode i njenih zakonitosti, od ekolokog pristupa
razvoju, to je poremetilo osnovne preduslove ivota, medijume: vazduh, vodu zemljite.
U civilizacijskom razvoju pomou tehnologije dolo je do poremeaja:
I. nepovratne potronje prirodnih resursa,
II. zagaivanja vazduha,
III. zagaivanja povrinskih i podzemnih voda,
IV. degradiranja i zagaivanja zemljita,
V. ugroavanja i unitavanja biodiverziteta.
I. Potronja prirodnih resursa. Ljudska civihzacija svoju tehnologiju bazira na
konenju mnogih prirodnih resursa: fosilmh goriva, mineralnih sirovina, i drugih biotikih
i abiotikih faktora. Mnogi resursi su ve pri kraju rezervi. Na listi minerala koji e se
iscrpsti do poetka 21. veka (Rifkin, 1986) nalaze se: bakar, antimon, bizmut i molibden.
Najvei i bezobzirni potroai preostalih zaliha su SAD. Za svoju ekonomiju oni od ukupne
svetske proizvodnje uvoze:
- 27 % boksita,
- 18 % rude gvoa
- 28 % rude nikla (Rifkin, 1986)
II. Zagaivanje vazduha. Sagorevanjem u raznim proizvodnim procesima stvaraju se
gasovite materije koje odlaze u atmosferu i zagauju je, a iz nje atmosferskim i drugim
uticajima padaju ponovo na tle, u povrinske vode, na vegetaciju, dokazujui stalno
ekoloki zakon da sve negde treba da ide i da je sve povezano sa svim (Commoner,
1979).
Zagaen vazduh ugroava mnoge delove prirode, klimu, materijalna ljudska dobra,
ljudsko zdravlje i kompletnu nadzemnu biocenozu.
III. Zagaivanje povrinskih i podzemnih voda. Iz industrijskih, energetskih i
komunalnih objekata, velike koliine otpadnih voda dospeva u povrinske vode.
Zagaene povrinske vode onemoguavaju druge ljudske aktivnosti (plovidbu, ribolov,
poljoprivredu, turizam, povrtarstvo, stoarstvo) ugroavaju akvatinu i priobalnu
biocenozu, degradiraju pejzane vrednosti.
Zagaena mora i okeani ugroavaju fito-planktone, a to umanjuje obnovu kiseonika u
atmosferi. Zagaene vode su opasne za navodnjavanje, a posredno zagauju podzemna
izvorita, to se odraava na vodosnabdevanje.
IV. Degradacija i zagaivanje zemljita. Zemljite se degradira i oduzima iz primarne
upotrebe. Mnogobrojne deponije industrijskog i komunalnog smea, nekontrolisano
korienje hemijskih sredstava u poljoprivredi, povrinska eksploatacija mineralnih
resursa, zaposedanje radi izgradnje naselja i infrastrukturnih sistema, zagaenja koja
stiu putem zagaenog vazduha i zagaenih povrinskih voda jesu elementi koji
naruavaju kvalitet i kvantitet zemljita.
V. Ugroavanje biodiverziteta. Zbog zagaivanja i ugroavanja kvaliteta vazduha,
vode i zemljita onemoguava se reprodukcija biljnog pokrivaa neophodnog za ishranu
ivog sveta i obnovu kiseonika na planeti. Ugroeni su mnogi umski i drugi ekosistemi i
pojedine vrste. ivotinje se hrane biljkama, ali istovremeno im donose korist, obogaujui
atmosferu ugljenikom, koji je neophodan u procesu fotosinteze, ishranjuju zemljite i
pomau obnavljanje biljnog pokrivaa, obavljaju opraivanja biljaka, razreujui gusto
30
rastinje, pri emu obezbeuju bolji priliv suneve energije, i obavljaju niz drugih radnji
neophodnih za odranje ivota.
Sav ivi svet, ivotinje i insekti, akvatini svet i ptice, drvenaste i druge biljne vrste imaju
veliku ulogu u ivotu oveka i predstavljaju uz vazduh, vodu, zemljite i ostale resurse,
osnove za ivot i za razvoj civilizacije. U civiliza-cijskom rastu materijalne proizvodnje, uz
pomo tehnologije kao sredstva, ovek izgrauje civilizaciju, a istovremeno ugroava
ekoloke vrednosti.
6.1.2. UTICAJ RAZVOJA LJUDSKIH NASELJA NA PROMENE U EKOSISTEMIMA

O istorijskom razvoju ljudskih naselja pisano je veoma mnogo. Razni autori razmatrali
su ovaj problem sa razliitih aspekata: sociolokog, kulturolokog, arhitektonskourbanistikog, tehnikog, religijskog i drugo. Meutim, nama je znaajan ekoloki aspekt,
preko koga nastanak grada posmatramo kao transformaciju prirodnog ekosistema u
antropogeni, postupno od prvih ljudskih prebivalita koja su bila stanita u okviru
prirodnog ekosistema, pa do samostalnog- antropogenog ekosistema.
Prapoetke ljudskih naselja prostora zajednikog ivota Mamford (1988) nalazi jo u
starim paleolitskim svetilitima i u tragovima lovakih logora. On smatra da su ova
naselja starija od seoskih. Poetke gradova i njihovu pojavu Mamford vezuje za ve tada
vii intelektualni nivo nego to je to bio zaklon drugim ivim biima. On smatra da za
pojavu, formiranje i razvoj grada nije bio jedini razlog fiziki opstanak, ve i traenje
smisla ivota i posveenim stvarima, svest o budunosti, prolosti, poimanju tajne
raanja i smrti.
U toku formiranja grada dodavae se mnogo toga, ali ovi osnovni razlozi ostaju bitni za
postojanje grada i neodvojivi su od ekonomske podloge koja ga ini moguima. U
najranijim naseobinama oko groba, ili naslikanog simbola, velikog kamena ili posveene
dubrave, nalazimo poetke celog niza gradskih ustanova - od hrama do astronomske
opservatorije, od pozorita do univerziteta (Mamford, 1988).
Ve tada, pravei svoje ustanove, ovek prepravlja fiziki deo prirode i u nju unosi
svoje zakone koji vie nisu samo zakoni prirode.
Prema Doksijadisu (1982), ovek se ljudskim naseljima bavi i podie ih ve hiljadama
godina, moda oko 10 hiljada godina u selima, i 5-6 hiljada godina u gradovima. Svom
ivotu u gradu je postavljao uvek iste ciljeve.
Glikson (1971) istie etiri znaajna momenta u istoriji ljudskih naselja:
I.
Period Adama
II.
Period neolitske revolucije
III.
Feudalni period
IV.
Kapitalistiki period
I. Period Adama. U ovom prepoljoprivrednom periodu ovek je sastavni deo prirode,
ukljuen je u ekoloki ciklus, koristi prirodu, ali je ne menja. Njegovo stanite je prirodno
sklonite: peina, uma, bun, drvo. Odeva se ivotinjskim koama koje je ulovio u
neposrednoj okolini, korama i liem nekih biljaka. Osnovne su mu delatnosti: lov, ribolov
i skupljanje hranljivih biljaka. ovekov odnos prema prirodi bio je instinktivan a ne
svestan. Njegova egzistencija je zavisila od zajednica u ekosistemu i drugih biotikih i
abiotikih faktora.
Iako je u to vreme ovek birao sebi siguran zaklon, ne moe se rei da su to bili i
odreeni oblici naselja. Bio je to ivot u neizmenjenoj prirodi. Od prirode je ovek
oduzimao samo ono to mu je bilo potrebno za odravanje ivota, a to je bilo samo ono
to je moglo da se nadoknadi (biljke i ivotinje).
Gustina nastanjenosti je bila svega 0,2 st/km2.
II. Period neolitske revolucije. Ovo je period optedrutvene saradnje i ovekovih
izmena ekosistema kroz poljoprivrednu proizvodnju. U toku njega ovek stvara izmenjeni
ekosistem ali i odrava koliko-toliko prirodni ek-vilibrijum, odnosno tok biolokog ciklusa
kojim obezbeuje plodnost zemljita. Tada ovek remeti neke od prirodnih ciklusa jer je
obavljao odabiranje i selekciju nekih biljnih kultura u svojim poljoprivrednim
31
aktivnostima, i u pripitomljavanju ivotinja. Znai da je favorizovao odreene vrste, to je

do tada u ekosistemima bila nepoznata stvar.
Zemljite je bilo zajednika svojina, proizvodilo se samo onoliko koliko je bilo potrebno
toj zajednici, a obraivano je i odravano prema zakonima prirode, pa je na taj nain
odravan odreeni prirodni ekvilibrijum.
Struktura ljudskih naselja toga perioda sastojala se od malih ratarskih zajednica, sa
gustinom nastanjenosti od 5-50 st/km 2. Kao primer za ovakvu vrstu ljudskih naselja
Glikson (1971) navodi Savah, koji se zadrao u nekim krajevima Indoriezije:
Termin Savah oznaava terasasta polja sa irigacionim sistemom, na kojima se gaje
poljoprivredne kulture. Ova su polja zajednika svojina sela. Irigacioni sistem je
velianstveno organizovan. ivot seoske zajednice, njena fizika, ekonomska i socijalna
struktura, njeni zakoni, hronoloke kalkulacije, forme poro-dinog ivota, sve se to razvilo
iz naina korienja zemljita.
Graenje terasastih polja i njihovo odravanje, irigacioni sistem i njegov poredak,
zajedniki sistem obrade polja i sraunato odravanje prirodnog vegetativnog ciklusa,
proisteklo je iz naina navodnjavanja. Osnovni problemi kultivacije zemljita i odravanje
Savaha posluili su kao osnov za razvoj miroljubive kulture koja se odrala tokom
hiljada godina. Zemlja je sluila kao zajednika svojina drutva, i snabdevala ga
sredstvima za ivot, sigurnim sve dotle dok se drutvo pokoravalo zakonima zemlje i
prirode.
Ovakve sline forme ivota i ljudskih naselja, tokom istorije civilizacija, najdue su se
zadrale. Ovaj period se najee oznaava kao poljoprivredna revolucija ili period
prvog talasa kako ga Tofler (1983) naziva. Takav nain ivota u pojedinim regionima
sveta zadrao se do 17. i 18. veka ( u veini evropskih zemalja), ponegde do 19. veka
( kao kod amerikih Indijanaca) pa i do sredine 20. veka (kao u opisanom sluaju). Slino
je bilo i u mnogim krajevima u naoj zemlji, a naroito u Crnoj Gori, gde se odrao
plemenski nain ivota skoro do sredine 20. veka.
U vremenu oba ova perioda moe se rei da grad kao antropogeni ekosistem jo nije
postojao. Ljudska naselja i ivot u njima jeste bio antropogeno izmenjena priroda, ali su
intimno bila vezana za prirodu. Naselja nisu mogla da funkcioniu na nezavisan nain (sa
vetakom klimom, vodom u kui, i drugo) kao to je to sluaj sa dananjim gradovima.
III. Feudalni period. Prema Tofleni (1983) ovo je jo uvek I talas promena u ljudskim
civilizacijama, a po Gliksonu (1971) feudalni. U istoriji ljudskih naselja je to vreme kada
ratari naputaju svoja naselja - sela, ili zbog traganja za plodnijom zemliom ili pod
uticajem invazija nomadskih plemena. Dolazi do promena u nainu ivota i nastajanju
nepoljoprivrednih naselja i utvrenja. Poljoprivredno zemljite postaje izvor eksploatacije,
traga se za novim prostorima, kre se ume, a postojee poljoprivredno zemljite se
koristi forsirano.
U ovom periodu se jasno izdvajaju dve vrste naselja: selo i grad. Grad zavisi od sela u
pogledu ishrane, a selo je vezano za grad kao trite za proizvode. Selo je podreeno
gradu administrativno i ekonomski. U gradovima se formira nova urbana civilizacija:
zanatstvo, umetnost, plemstvo, putovanja. Otkria novih zemalja i novih dostignua ire
ovekove horizonte, a time i mogunosti. Dodiri sa novim narodima i njihovim
civilizacijama obogauju se znanja.
Gradovi jaaju i razvijaju se: poinje nova urbana revolucija. Ona oznaava promenu u
nainu ivota i vrednostima. Dotadanje shvatanje da zemljite znai osnov ivota
potiskuju saznanja o nekim novim vrednostima. Kod plemstva to je bio luksuz, a na
32
selima raznovrsnija proizvodnja i elja za nekim gradskim - zanatskim predmetima. ivot

se odvija na razlikama izmeu sela i grada.
Sa stvaranjem urbane civilizacije poinje period ratovanja, osvajanja i nesigurnosti. Sa
drutvenom nestabilnou poinje i ekoloka: vie se troe prirodni resursi i potencijali.
Gradovima je potrebna sve vea koliina hrane, zbog ega selo preforsirano koristi
plodno zemljite, pa dolazi do njegovog osiromaavanja u pogledu kvaliteta, zbog
ispiranja i erodiranja.
Spaljivanjem stnjike i druge vegetacije i drugim novim metodama obrade zemljita
privremeno je bilo mogue poboljanje prinosa, ali nadvladavanje prirodnih zakona, bez
postepene reciklae, bilo je mogue samo u ogra-nienom vremenskom periodu.
Postepeno se mnogi prostori, zbog ispoavanja zemljita, pretvaraju u pustinje (primer
Mesopotamije i severne Kine).
Zemlja se moe eksploatisati i ogoleti u toku pet godina, za ljubav brzog profita, ali
stotinu godina uvanja i negovanja nee u potpunosti otkloniti tetu (Glikson, 1971).
IV. Kapitalistiki period. Kapitalistiki-industrijski period obiluje velikim kulturnim i
naunim dostignuima. Tehniki pronalasci, razvoj transporta, industrijalizacija i porast
broja stanovnika, kao glavne karakteristike ovoga perioda, poveavaju brojnost ljudskih
naselja. Dolazi do velikog civilizacijskog uspona, koji se deavao na raun ekolokog
kvaliteta ivotne sredine.
Zavisnost grada od sela se smanjuje, a razvoj industrije privlai ljude sa sela u
gradove. Ovo dovodi do neplanskog kvantitativnog porasta gradova.
Razvoj industrijalizacije i urbanizacije sobom povlae i degradaciju osnovnih ivotnih
uslova: vazduha, vode i zemljita, uz eksploataciju i iscrpljivanje prirodnih resursa. To
znai da u ovom periodu velikog razvoja civilizacije dolazi do poremeaja odnosa u
prirodi, za razliku od najveeg perioda Ijudskog roda, koji se meri desetinama milenijuma,
kada je ovek bio deo prirode i bio joj podreen.
6.1.3. TRI CIVILIZACIJSKA TALASA

Prema Tofleru (1983) u razvoju ljudske civilizacije mogu se izdvojiti tri epohe, koje je
on nazvao talasima koji su se valjali ovom planetom unosei ogromne promene. To su:
6.1.3.1. Poljoprivredna revolucija,
6.1.3.2. Industrijska revolucija i
6.1.3.3. Tehnoloka revolucija.
U razmatranjima pojedinanih civilizacijskih kretanja - talasa Tofler uvodi, osim
pojmova biosfera i tehnosfera, jo i pojmove: sociosfera, infosfera i psihosfera:
- biosfera = svet prirode,
- tehnosfera = svet Ijudskih dostignua,
- sociosfera = drutveni svet,
- infosfera = ponike, znanja i informacije,
- psihosfera = stanje duha, kidtura, obim i nain ponaanja, religija.
6.1.3.1 Poljoprivredna revolucija
Prvi talas promena na planeti u njenim ekosistemima zapoeo je pre oko 10 hiijada
godina, kada je ovek poeo intenzivno da koristi zemljite za proizvodnju hrane,
odnosno kada je zapoeo sa poljoprivrednom proizvodnjom. To je period ljudske
civilizacije nazvan poljoprivredna revolucija, koji je trajao, u nekim regionima sveta, do
17. veka (razvijene zemlje Evrope), a u nekim zemljima ak i do sredine 20. veka.
U biosferi vladao je ekoloki ekvilibrijum. Zemljite je bilo osnov ivota, prirode,
kulture, porodice. Bogatstvo flore i faune korieno je obilato.
Ljudski vek je bio kratak (od 35 do 45 godina). Harale su razne bolesti (kuga, kolera,
tifus) i epidemije su odnosile mnoge ivote. Leenje je bilo primitivno: travama,
putanjem krvi i slino.
33
U tehnosferi proizvodnja je bila decentralizovana, trite nije postojalo, a zanatski

proizvodi raeni su po porudbini. Proizvodnja i potronja nisu bile izrazito odvojene,
uglavnom se proizvodilo za sebe i svoju porodicu, ali i za bogatog plemia.
Kao energija koriste se ljudska i ivotinjska snaga, bioenergija (vatra) i energija vetra.
Ljudska naselja su mala i razbacana. Gradovi su graeni u obliku utvrenja.
U sociosferi (drutvene ustanove, poredak, podela rada, klase, porodini oblik ivota,
obrazovanja, kultura, umetnost), vladajua klasa su feudalci-plemii. Osim njih tu je
svetenstvo, ratnici, kmetovi i robovi.
Privilegije su se sticale roenjem. Religija je bila veoma mona i esto je sputavala
razvoj kulture i urnetnosti, ali u nekim sluajevima je podsticala (primer italijanske
Renesanse). I kultura i umetnost razvijale su se pod pokroviteljstvom plemstva kao
mecena.
Stanovnitvo se izrazito delilo na civilizovano (plemstvo, svetenstvo) i primitivno
(kmetovi i robovi). U ovom razdoblju mnoge civilizacije imale su svoj uspon i pad: Egipat,
Mesopotamija, Vavilon, Grka, Rim, Maja, Sumera.
Porodica je ira (nekoliko generacija zajedno). Uglavnom je ostajala na jednom
mestu. U naim krajevima to su bile takozvane zadruge ili plemena, u kojima su
ivele zajedno porodice brae i sestara sa svojim roditeljima.
U infosferi prenos informacija je spor. Prenos se obavljao preko glasova, zvuka, a
prenosili su ih glasnici. Pisane informacije i poruke prenoene su koijama ili za to
posebno zadueni konjanici. Informacije su bile namenjene pojedincima, a retko masama.
Knjige (pre Gutembergovog pronalaska metode tampanja, u 14. veku) pisane su rukom i
bile unikatne.
U psihosferi (ponaanje, filozofija ivota, vlast) mo religije je bila uticajna, postojala
je velika bogobojaljivost, kako u mnogoboakim religijama, tako i u jednobonim.
Kao civilizacijsko naelo prisutan je ekoloki ekvilibrijum, a odnos oveka prema
prirodi bio je vie instinktivan. Remeenje prirodnih ciklusa ilo je uporedo sa
eksploatisanjem zemlje (razvojem poljoprivrede, krenjem uma, seom i spaljivanjem).
U izgradnji i korienju naselja vladala je velika prljavtina i neistoa.
6.1.3.2. Industrijska revolucija
Ovaj period poinje negde izmeu 1650. i 1750. godine i traje oko 300 godina (do
1950 -tih, 1980-tih).
U biosferi nastaje intenzivno iskoriavanje prirode, iscrpljivanje mnogih mineralnih i
energetskih sirovina, unitavanje i oteenje mnogih ekosistema i u njima biotikih i
abiolikih faktora. Uveliko se zagauju vazduh, voda i zemljite. Ugroava se
biodiverzitet.
U toku ovoga perioda vladaju sledea civilizacijska naela:
1. rat sa prirodom, njeno iskoriavanje i potpuno ovladavanje njome;
2. prirodna (a kasnije i vetaka) selekcija, to se prenosi i na sociosferu (podreivanje
pojedinaca i itavih naroda ili kao robova ili kao kolonija i protektorata);
3. napredak-materijalni rast, koji kao glavni i osnovni cilj opravdava sva sredstva po
naelu: istorija tee ka boljem ivotu, najvaniji je privredni rast.
Ljudski vek je produen, jer se primenjuje higijenski nain ivota i stanovanja. Formira
se medicina kao struka. Pronalazak i korienje mnogih lekova i instrumenata,
vakcinacija i omasovljavanja leenja (velike bolnice, veliki medicinski centri) doprinose
produenju ljudskog ivota.
U tehnosferi (energija, proizvodnja, potronja, stanovanje, saobraaj, energija) osnovni
34
pristup je omasovljavanje. Kao energija koriste se fosilna goriva, ugalj i nafta. U privredi,
proizvodnji, primenjuju se pravila: standardizacija, specijalizacija, sinhronizacija,
koncentracija, maksimizacija i centralizacija.
U sociosferi su velike promene. Broj stanovnika na Zemlji se sve vie poveava. ira
porodica nestaje, stvara se ua porodica (samo roditelji i deca), koja je prema potrebi
pokretna. Onaj ko poseduje novac, ima i privilegije. Osnovni cilj je profit (dohodak).
Izvreno je omasovljavanje kulture, umetnosti, obrazovanja.
U infosferi se primenjuju masovni mediji: tampa, radio, televizija, film, pota, telefon,
telegram.
U psihosferi dolazi do promene linosti i novog drutvenog karaktera. Sve to se
proizvodi je roba na tritu, stvara se potroaki mentalitet, elja za posedovanjem.
Ovaj period karakterie bezobzirno korienje i ponaanje prema biosferi i njenim
ekosistemima. Pokretaki moto: materijalni rast i potroaki mentalitet, uz demografski
rast, zahtevaju sve vie zahvatanja u prirodne sisteme.
6.1.3.3. Tehnoloka revolucija
Ovaj talas promena odnosi se na civilizaciju sa kraja 20. veka koja ulazi u trei
milenijum. On je zapoeo u Americi oko 1955. godine i naglo se iri preko drugih
kontinenata i zalazi u skoro sve zemlje, ponegde ak preskaui II talas, a ponegde
sustiui ga. Smatra se da e njegovo trajanje biti do 50 godina.
U ovom periodu razvoj drutva ide uzlaznom lestvicom, velikom brzinom, demografski
rast je nezamislivo veliki, a degradacija sredine postaje veoma opasna, globalna je i preti
unitenjem biosfere.
Biosfera je, znai, veoma ugroena jer preovlauje tehnosfera, a ravnotea se na
tankim nitima odrava pomou sredstava tehnosfere. Dalja degradacija se spreava
novim tehnologijama, a tehnologija pomae i u ublaavanju posledica. Ekoloke krize i
ekoloke katastrofe su mogue, vie nego ikada pre.
U tehnosferi nastaje era elektronike. Kako je ova revolucija u toku, i ide ka budunosti,
mnogi elementi su u pretpostavkama. Nova tehnologija e teiti tednji energije i
traenju mogunosti za masovniju potronju obnovljive energije sunca, vetra i moda
neke nove koja e se tek pronai. Kako je proizvodnja istovremeno elemenat razvoja
civilizacije, ali i uzrok degradacije sredine i potronje resursa, to e se teiti izradi
proizvoda koji e smanjivati entropiju i posluiti u sledeoj fazi kao sirovina za neki novi
proizvod.
Jedno od glavnih naela novoga doba jeste: uradi sam. Mnogi poslovi iz kancelarija
prenose se u kue. Na primer: struka daktilografa se gubi, jer kompjuteri preovlauju, a
njih koriste ljudi svih struka i zanimanja, i to kako u kui tako i u svakoj vrsti
organizovanog rada, i dravnog i privatnog.
U tehnosferi dolazi do velikih promena:
omasovljavanja svih procesa, nastaje vreme sinteze,
mikroelektronika zauzima vano mesto (kuni raunari, laseri, video, odailjai,
satelitske stanice),
energija i hrana e se crpsti sa morskog dna,
35
stvarae se svemirski gradovi,
-biotehnologija, genetsko inenjerstvo, mikropoljoprivreda i biopoljoprivreda
davae svoj doprinos,

fotoelektrine elije pretvarae sunevu energiju u druge vidove energije,
uradie se kune instalacije za reciklau otpadnih materijala,

optiko vlakno e smanjiti potronju resursa.
To je nova civilizacija, civilizacija koja sa kraja 20. veka ulazi u trei milenijum!
Ona je ve zapoela pre poetka 21. veka. Mi smo ve uveliko u njoj!
U sociosferi nastaje decentralizacija svih aktivnosti:

u porodinom ivotu ispoljavae se razliiti vidovi grupa (jedan roditelj i vie
dece, parovi - dve ene, dva mukarca i slino),

vei e biti izbor zanimanja,
individualizacija rada u sopstvenoj kui, elasiino radno vreme - vreme obroka
je slobodno i razliito za porodice i pojedince;

gledanje televizije slobodno pomou kaseta, a ne prema utvrenom programu;
menja se uloga trita i decentralizuje se bankovni sistem.

U infosferi elektronske komunikacije obezbeuju svima vrlo brzu razmenu informacija
i znanja. Civilizacija treeg talasa se bazira na informacijama, onaj ko ima mo nad
informacijama bie jai u upravljanju, bez obzira da li se to odnosi na odreene grupe,
vlade pojedinih zemalja ili neka internacionalna udruenja, unije zemalja i slino. Pa ak
i ovek kao pojedinac je ukljuen u intrenacionalnu mreu informacija, preko elektronske
pote i personalnih raunara.
Dolazi do raspada masovnog duha. Stvaraju se nova sredstva informisanja putem
saveta telefonom, umnoavanja pisanog materijala, malih broura, kaseta i drugog
arenila slika, ideja, simbola i vrednosti preko kablovske televizije, kaseta, raunara,
elektronske pote, telefaksa. Programiranje se prenosi sa masovnog na lino i kuno.
Mo nad informacijama postaje znaajan upravljaki mehanizam!
U
psihosferi
nastaje
decentralizacija
polilikog
i
drutvenog
sistema.
Razmasovljavanje vremena i transporta i nov nain gledanja na znaaj vremena (biti
taan nema raniji znaaj), smanjie trokove, potronju energije i zagaenost. Formirae
se nova filozofija bazirana na ekolokom nainu miljenja.
Decentralistiku filozofiju ire i kole arhitekture i planiranja sa istraivanjem
mogunosti za ouvanje i kontrolu ivotne sredine, sa primenom novih tehnologija za
zagrevanje prostora sunevom energijom. Planiraju se nova naselja sa fleksibilnim
stanovanjem za razne vidove ivota i rada. Ide se ka stvaranju zdravijih gradova,
eko - gradova.
6.1.4. OSNOVNA NAELA INDUSTRIJSKOG DOBA I NJIHOV ODRAZ NA

DEGRADACIJU IVOTNE SREDINE
Naglasili smo da je osnovno pravilo industrijskog doba stalni materijalni rast
potroako drutvo.
36
Svaka civilizacija ima jedan skriveni zaloak - odreeni niz pravila ili naela koja se
provlae kroz sve njene delatnosti slino nekoj emi koja se ponavlja (Tofler, 1983).
U ovom razdoblju; osnovna naela su:
Maksimizacija,
6.1.4.1.
Centralizacija,
6.1.4.2.
Standardizacija,
6.1.4.3.
Specijalizacija,
6.1.4.4.
Sinhronizacija,
6.1.4.5.
Koncentracija i
6.1.4.6.
Ekoloki problemi u industrijskoj eri.
6.1.4.7.
6.1.4.1. Maksimizacija
Ovo naelo industrijskog doba, kada veliko postaje sinonim za efikasno, podstie
izgradnju gigantskih objekata i sistema: najvee hidrocentrale na svetu, solitera sa
najveim brojem spratova, najveeg industrijskog kompleksa, ali i drugih megalomanskih
poslova koji forsiraju i takmiarstvo u: vaenju najvee koliine uglja, u ustanovljenju
najvee korporacije na svetu, najveeg broja zaposlenih, najvea poljoprivredna dobra i
slino.
Maksimizacija kao naelo se negativno odraavalo na ekosisteme, jer je podsticalo
potronju velikih povrina prostora i potronju velikih koliina resursa. Za najvei
objekat troeno je mnogo energije i mnogo graevin-skog materijala - resursa. Troenje
energije izazivalo je degradaciju i zagaenost ivotne sredine: zagaenje vazduha, vode i
zemljita, preko gasovitih, tenih i vrstih otpadaka, to je izazivalo negativne promene u
biodiverzitetu i oteenjenjima itavih ekosistema.
6.1.4.2. Centralizacija
Centralizacija vlasti, centralizacija upravljanja, preko industrije, finansiranja i
informisanja, pa do drugih delatnosti (edukacije, kulture) stvarala je centre moi u kojima
je mogao da se forsira industrijski rast, da se diriguje kulturom, obrazovanjem, i da se
postepeno uvrsti kult potroakog drutva. Centri moi su podelili svet na bogate i
siromane, na one koji e troiti na raun onih iji e se resursi troiti. Ova podela je
obuhvatila kako kontinente, tako i drave, regione, gradove, optine (siromani jug i
bogati sever).
Ovo naelo je uticalo na beskrupulozno troenje resursa, naroito energije, jer njihovo
iscrpljivanje je bilo negde drugde a ne na mestu troenja i za prave potroae.
6.1.4.3. Standardizacija
Standardizacija kao naelo omoguava civilizaciji milione istovetnih proizvoda: prozora
za kue, ambalae za koka-kolu, telefonskih aparata, kljueva, hartije istih dimenzija i
kvaliteta, maina, pa sve do standardizovanih nastavnih programa i testova za proveru
znanja i inteligencije. Standardizacija je uticala na stvaranje sve veeg broja sve veih
fabrikih pogona za proizvodnju velikog broja istovetnih proizvoda. Ono to nije bilo
standardizovano nije vredelo na tritu.
Istovremeho se i tehnologija usavravala i omoguavala izgradnju objekata, praktino
beskonano velikih dimenzija, objekata visoke spratnosti i esto istih dimenzija
(montanih blokova) radi lakeg i breg podizanja. Kako je standardizacija bila jedno od
glavnih orua trita za potroako drutvo, to je ona podsticala sve veu potronju sve
veih koliina resursa za sve vie proizvoda. U meuzavisnosti faktora sredine, potronja
resursa poveavala je degradaciju ivotne sredine u svim medijumima i unutar svih
faktora ekosistema.
6.1.4.4. Specijalizacija
37
Specijalizacija, kojom se ljudski rad ponavlja u istim inervalima (rad na traci) i

racionalno troi vreme, preneta je i u sve druge ljudske delatnosti. Sve se ralanjava
pa se i leenje ljudskog organizma deli u bezbroj specijalizacija. Podela po
specijalizacijama nije mimoila ni nauke o prostoru: i u njemu su delovali specijalisti
raznih oblasti, koji su uvek davali prednost svojoj struci, tako da se gubio odnos prema
celini. Najilustrativniji je primer: prosecanje autoputa ili eleznike pruge, kada inenjeri
tih struka odreuju koja je trasa najpovoljnija za tu vrstu izgradnje, a ne kako bi najmanje
remetila prirodu i pejzae (to ukljuuje resurse i biodiverzitet).
U ivotnoj sredini, naroito u gradskim ekosistemima, to je znailo da pojedine
specijalnosti imaju odluujuu mo kako pri izboru lokacija, tako i na nain izgradnje
pojedinih objekata ili prostornih celina. Na primer: tehnolozi su, uz saglasnost lokalnih
vlasti, mogli da odaberu lokaciju za neku fabriku, ne konsultujui ostale, a nedovoljno
znajui o posledicama na ekosistem i ivot u tom podruju. Tako su na mnogim
lokacijama, kako u gradovima, tako i u drugim ekosistemima, locirane industrije sa
proizvodima opasnim po ivotnu sredinu, proizvodima i njihovim nusproduktima
(otpadnim materijama u sva tri agregatna stanja).
6.1.4.5. Sinhronizacija
Sinhronizacija uz devizu vreme je novac ne dozvoljava da maine dangube. Rad se
briljivo organizuje i sve je mehaniki podreeno asovniku. Osim rada po satu,
sinhronizuje se i drutveni i privatni ivot. Sinhronizacija je stvorila odnos ljudi prema
racionalnom korienju vremena, to je takoe podsticalo proizvodnju i bri i efikasniji
saobraaj i transportne usluge. To je zahtevalo zauzimanje novih prostora za velike
infrastrukturne sisiteme: aerodrome, autoputeve, eleznike pruge, industrijske
komplekse, a sve na raun prirodnih ekosistema. I kao najvanije treba istai da je naelo
sinhronizacije kod ljudi stvaralo mehanistiki pristup svim delatnostima uz gubljenje
prirodnog biolokog. Tehnika i tehnologija su se sve vie udaljavale od ekolokog naina
miljenja, da se pod njihovim uticajem izgubio i osnovni ljudski instinkt o preivljavanju.
6.1.4.6. Koncentracija
Koncentracija kao naelo industrijske ere najbolje se ogleda u energiji i radu. Radnici
se koncentriu po fabrikama, koje su koncentrisane u industrijskim oblastima, aci se
koncentriu po kolama koje su koncentrisane u odreenim gradskim prostorima,
pacijenti se koncentriu po bolnicama, a sindikati su ob-jedinjavali (koncentrisali) po
strukama ili drugim obelejima, i one koji su prostorno meusobno udaljenji. Ovo naelo
se prenosilo i na proizvodnju: na jednom prostoru velika koncentracija industrijskih
pogona, zahtevala je i koncentraciju velikih zaliha kako resursa tako i gotovih proizvoda,
to je bilo praeno sa koncentracijom zagaivaa i zagaujuih materija.
Koncentracija je kao posledicu ostavila veoma zagaene prostore naroito one regione
i gradove gde je bila koncentrisana proizvodnja i potronja energije: povrinski kopovi,
termoelektrane, elezare, topionice i drugo.
6.1.4.7. Ekoloki problemi u industrijskoj eri
Industrijsko doba je svojim naelima, veoma razvijenom industrijom, enormno velikom
potronjom energije i resursa, dovelo do zagaivanja ekosistema i unitavanja mnogih
vrsta u njima, promenjenih nagore, neponovlji-vih pejsaa. Zagaenja imaju odraza na
ljudsko zdravlje i ljudske ivote.
Ekoloki problemi su trajni civilizacijski, a ne iskljuivo industrijski. Oni su postojali
oduvek, jer je pad mnogih civilizacija bio uslovljen ekolokim katastrofama, samo se tada
to nije tako definisalo niti se termin ekoloki upotrebljavao (nije ga ni bilo, sve do
sredine 19. veka). U industrijskoj eri ekoloki problemi izbijaju u prvi plan iz nekoliko
razloga:
1. komunikacije izmeu pojedinih regiona, gradova, zemalja pa i kontinenata su
bolje, pa se o problemima vie i bre saznaje;
38
2.
porast gradova i demografska eksplozija trae vei obim korienja prirode,

doprinose veoj degradaciji i zagaenjima, pa su i problemi uoljiviji;
3. dubina zahvata u prirodne ekosisteme je obimnija pa su i oteenja oiglednija;
4. tehnika i tehnologija industrijskog doba su dale neograniene mogunosti za
samorazaranje sopstvenih prirodnih osnova, to ranije civilizacije nisu imale.
Tehnika je postepeno pratila razvoj ljudskih civilizacija. U predindustrijskom dobu
ovek je delovao u ekosistemima menjajui ih najee razliitim nainima iskoriavanja
zemljita: krenjem vegetacije radi zemljoradnje i gajenjem stoke. Iako je dolazilo do
promena, one nisu u tom smislu bile tetne, jer primenjene metode korienja zemljita i
mere koje su se prilikom tih zahvata primenjivale prirodi su davale ansu da regenerie
resurse korisnog potencijala (biljni pokriva, tle, rezerve vode) (Mensing, 1987).
Novo doba ne daje prirodi nikakve anse. Unoenje mnogih hemijskih supstanci i
pretvaranje velikih prirodnih prostora u vetake onemoguava obnovu.
Ali, nije cela priroda (biosfera) ugroena podjednako, istim kapacitetom i vrstom
zagaenja. I u industrijskom dobu razne su metode iskoriavanja i obrade zemljita, pa
zbog toga nisu svi ekosistemi podjednako osetljivi na iste, ili druge zagaujue materije
ili optereenja.
U cilju korienja ivotne sredine formirala su se dva stava:
1) Priroda je orue kojim se manipulie. Ovaj stav dominira ve 300 godina, a
naroito je izraen zadnjih 50 godina. Postavlja se pitanje: kako to bolje i to vie
iskoristiti sve resurse i prirodne uslove radi materijalnog blagostanja i napretka?
2)
Priroda je izvor ivota koji teba sauvati. Ovaj stav se pribliava globalnom
shvatanju sa pitanjima: zato, zbog ega i u ime ega je potrebno iskoriavanje i
zahvatanje iz prirodnih izvora i rezervi? Takv stav se javio ove, zadnje dekade 20.
veka, kada su globalna oteenja biosfere preko njenih ekosistema evidentna.
6.1.4. KARAKTERISTIKE NOVE CIVILIZACIJE

Nova civilizacija je praktino ve formirana. Ona je velikom snagom izbrisala
dosadanju filozofiju ivota, i poremetila je stare naine razmiljanja, formulacije, dogme,
ideologije, nain ivota, vrednosti i uvela nove vred-nosti paralelno sa svojom novom
tehnologijom, novim geopolitikim odnosima, novim stilom ivota.
Civilizacija koja je u toku, civilizacija treeg talasa prua nadu, preko novih tehnologija
i novog naina miljenja, da je razvoj mogu uz veliku kontrolu proizvoda i izuma. Ali,
istovremeno, to je civilizacija velikih neizvesnosti u pogledu ouvanja ivotne sredine, i
velikih razliitosti u pogledu razvoja pojedinih zemalja ili grupe zemalja. Takoe, doba
koje nastaje sa novom civilizacijom karakterie i velika elja za novim svetskim poretkom
i tenjom razvijenih zemalja da nametnu svoju mo. U tome se ne preza od sile,
nametanja ratova, pretnji, iskljuivanja iz meunarodnih zajednica i saradnje. Sila i
agresija koja preovladava na meunarodnom nivou prenosi se i na nacionalni i
individualni.
Ovu civilizaciju karakteriu i velike migracije, ne samo selo - grad, to je i dalje
evidentno, ve i u pravcu: nerazvijene (ili nesigurne ) zemlje - razvijene zemlje.
Takoe, ova civilizcaja nije bez opasnosti po biosferu i njene pojedine ekosisteme:
opasnosti su mogue preko raznih vrsta zagaenja (elektromagnetnog, informativnog,
radioaktivnog, hemijskog, kosmikog), borbi u svemiru, novih vrsta ratova, uticaja na
klimu, ekolokog ratovanja (prenosa vetakog zemljotresa vibracijama na razdaljinu,
pronalaskom novih opasnih vrsta bakterija, virusa, insekata) ali, i moguih estih ratova
meu nacijama, pojedinim zemljama, ili grupe zemalja prema drugima. Ovi ratovi e
najverovatnije biti voeni zbog resursa, kojih e u mnogim razvijenim zemljama biti sve
manje.
VI
Otuenje u radu i dokolica (Majkl Haralambos - Uvod u sociologiju)

Otkako su Adam i Eva izbaeni iz zemaljskog raja, ovek mora da radi da bi
39
preiveo. Kao deo kazne za istoni greh, mora zaraivati za ivot u znoju lica svog. Ono
vreme koje mu preostaje nakon dnevnog rada, moe da provodi u dokolici, ali dokolicu
prvo treba da zaradi.
Kalvinisti u 17. veku u Evropi su neto drugaije shvatali rad. Oni su rad shvatali
kao verski poziv kome se valja odati uporno i odluno. Uspeh na poslu znaio je da
pojedinac nije izgubio milost i naklonost Boju. Dokolica, kako je obino bila definisana
po tadanjim normama, napadana je kao frivolna i kao ludo razbacivanje vremena. Pie,
ples, odlazak u pozorite, rekreativni sportovi, prie i telesna uivanja sve je to bilo
osuivano.
U tradicionalnoj subkulturi crne Amerike, rad je u najboljem sluaju definisan kao
nuno zlo. ivot se, u naslovu pesme koju izvode O'Jays, sastoji u ivljenju za vikend.
Rad poinje u Tuni ponedeljak, kada lokali u podrujima s niskim prihodima prireuju
specijalne zabave da bi razveselili Ijude posle najgoreg dana u nedelji.
Ta tri ukratko opisana stanovita zasnivaju se na razliitim shvatanjima rada i
dokolice. To nisu objektivna stanovita, niti su neutralne opservacije. Mnoga, premda ne
sva stanovita sociologa prema radu i dokolici, zasnivaju se na slinoj osnovi. Odlikuje ih
shvatanje sociologa o tome to bi rad i dokolica trebali da budu i obojena su njegovim
shvatanjima o radu i aktivnostima u dokolici koju posmatra. Ustvari, sociolozi koji se
jednoduno opredeljuju za neki ideal rada i dokolice, esto iznose najzanimljivija i
najuticajnija miljenja o tom predmetu. Vrlo je dobar primer Karl Marks ije emo ideje
sada razmotriti.
1. Otueni rad
Za Marksa Ijudska srea i ispunjenje zavisi od rada - proizvodnje dobara i usluga.
Rad je najvanija Ijudska delatnost. Rad moe da obezbedi oveku materijalna sredstva,
zatim da omogui oveku da ispolji svoje sposobnosti, ali moe i da uniti njegove
sposobnosti i da dovede do poremeaja njegovih odnosa sa drugim Ijudima.
Najednostavnije reeno, za Marksa otuenje u radu znai da ovek ne voli rad i da zbog
toga nije u mogucnosti da pronae zadovoijstvo i ispunjenje u obavijanju svog posla ili u
proizvodima svog rada. Poto ne moe da izrazi svoju pravu prirodu u radu, on je otuen
od sebe, otuen je od vlastite linosti. Poto je rad i drutvena aktivnost, otuenje u radu
otuuje oveka i od drugih Ijudi.
Marks je verovao da rad najpotpunije omoguuje oveku da ostvari svoje
osnovne potrebe, da ispolji svoju individualnost i svoju Ijudskost. Izraavajui svoju
posebnost pri stvaranju nekog proizvoda, radnik moe doiveti veliko unutranje
zadovoijstvo, a kada vidi da drugi Ijudi upotrebljavaju i cene njegov proizvod i da on
zadovoljava njihove potrebe, on moe imati veliko zadovoijstvo zbog humanosti svog
rada. U zajednici u kojoj svako radi da bi zadovoljio i svoje individualne potrebe i potrebe
drugih, rad je delatnost koja oveka moe potpuno ispuniti. Po Marksovim reima, svako
bi od nas, u svom radu, dvostruko potvrdio i sebe i svoje blinje. Marks je smatrao da
taj ideal nikad nije bio ostvaren, osim moda u na poetku Ijudske istorije. U toku cele
istorije, odnos oveka prema radu bio je destruktivan, i za Ijudski duh i za Ijudske
odnose.
Marks je smatrao da se izvor otuenja nalazi u privrednom sistemu koji ukljuuje
40
razmenu dobara. U takvom sistemu proizvodi rada postaju roba. Uvoenjem novca kao
sredstva razmene, proizvodi postaju roba za kupovanje i prodavanje, artikli trgovine.
Proizvodi rada postaju puki predmeti na tritu za prodaju i kupovinu, a ne sredstvo za
zadovoljavanje potreba pojedinca i zajednice. Proizvodi koji se iznose na trite gube
svoju unutranju svrhu i postaju sredstvo za postizanje neke druge svrhe, postaju roba
za sticanje novca. Poto radnik ne proizvodi predmete za sebe ve za trite, radnik se
odnosi prema proizvodu svoga rada kao prema stranom predmetu.
Otuenje u osnovi nastaje iz procesa razmene roba u trinom sistemu. Iz
razmene dobara na tritu nastaje privatno vlasnitvo, individualno posedovanje
sredstava za proizvodnju. Marks istie: lako se ini da je privatno vlasnitvo osnovni
uzrok otuenom radu, pre bi se moglo rei da je njegova posledica. Kada se proizvodi
rada jednom ponu posmatrati kao roba, deli nas samo mali korak od stvaranja
privatnog vlasnitva. Kada se jednom uspostavi sistem privatnog vlasnitva, onda on
povratno deluje na snage koje su ga proizvele i poveava stepen otuenja. To se moe
pokazati na primeru kapitalistikih privreda, u kojima je vlasnitvo nad sredstvima za
proizvodnju koncentrisano u rukama manjine. Otuenje je jo pojaano injenicom da
radnici ne poseduju robu koju proizvode.
Iz otuenja radnika od proizvoda rada proizilaze drugi oblici otuenja. Radnik
otuen od prozvoda rada otuuje se i od samog rada, a poto je rad primama Ijudska
delatnost, on postaje otuen od samog sebe. Radnik koji je otuen u radu ne ostvaruje
se u svom radu, ve se negira, osea se jadno umesto dobro, ne razvija slobodno
duhovnu i psihiku energiju, ve je fiziki iscrpljen i duhovno ponien. Radnik se zato
osea kod kue samo za vreme dokolice, dok se na poslu osea kao beskunik. Rad
prestaje da bude sam sebi svrha, prestaje da bude zadovoljstvo i ispunjenje Ijudskih
potreba. On jednostavno postaje sredstvo za odranje u ivotu. Kao sredstvo za
odreenu svrhu, rad ne moe dovesti do ispunjenja. Otuen od proizvoda svog rada,
obavljanja svog rada i od sebe, radnik je otuen i od ostalih Ijudi. On radi da bi osigurao
egzistenciju sebi i svojoj porodici, a ne za dobrobit zajednice. Sebini interes postaje
vaniji od brige za drutvenu grupu.
Marks je smatrao ekonomski sistem osnovom drutva, koja u krajnjoj liniji
oblikuje sve ostale aspekte drutvenog ivota prema svojim potrebama. Marks je podelio
ekonomsku osnovu na dva dela, na proizvodne snage i odnose u proizvodnji. Proizvodne
snage su vanije, s obzirom da su prema Marksu drutveni odnosi u okviru kojih
pojedinci proizvode, drutveni odnosi proizvodnje, izmenjeni, preobraeni, promenom i
razvojem materijalnih sredstava proizvodnje, proizvodnih snaga. Proizvodne snage su
sredstva koja slue proizvodnji dobara. Tako je u feudalizmu, u agrarnoj privredi, zemlja
glavna proizvodna snaga. U kapitalizmu su sirovine i maine koje slue izradi
industrijskih proizvoda glavni oblici proizvodnih snaga. Proizvodni odnosi su drutveni
odnosi i oni su povezani s proizvodnim snagama. U kapitalistikoj privredi, odnos
kapitalista i radnika kao dve dominatne klase u drutvu uslovljen je odnosom prema
sredstvima za proivodnju: jedni su vlasnici a drugi najamna radna snaga. Kapitalisti
poseduju proizvodne snage, radnici poseduju vlastitu radnu snagu koju, kao najamni
radnici, prodaju kapitalistima za novac.
Marks je smatrao da se priroda rada u drutvu moe shvatiti samo ako se
41
analizira u ekonmoskim kategorijama. Po njemu, kapitalistiki nain proizvodnje

neizbeno proizvodi visok stepen otuenja. U kapitalistikoj privredi, manjina poseduje
proizvodne snage. Radnik niti poseduje dobra koja proizvodi, niti ima bilo kakvu kontrolu
nad tim dobrima. Radnik je poput svojih proizvoda, sveden na nivo robe. Radu radnika se
pridaje novana vrednost, a trokovi rada ocenjuju se na jednak nain kao i trokovi za
maine i sirovine. Kao i roba koju proizvodi, radnik je preputen na milost i nemilost
trinim silama, zakonu ponude i potranje. U toku ekonomske krize, mnogi e se radnici
nai bez posla, gotovo bez ikakvih sredstava za ivot. Najamni rad je sistem ropstva koji
ukljuuje eksploataciju radnika. Samo rad proizvodi bogatstvo, a ipak radnici dobijaju u
obliku nadnica samo deo tog bogatstva koje stvaraju. Ostatak prisvajaju kapitalisti u
obliku profita. Tako veina pripadnika drutva, proletarijat, uglavnom radi za jednu
manjinu koja ga eksploatie. Kapitalizam se zasniva na privatnom interesu i pohlepi. To je
sistem estoke konkurencije, koja ima kao jedini cilj da povea profit, a ne da zadovolji
prave Ijudske potrebe. Ukljueni u lanac tog sistema, i kapitalisti i radnici otueni su od
svog pravog ja. Pripadnici obe grupe obuzeti su sebinim interesima i koristoljubljem, u
sistemu koji suprotstavlja oveka oveku u borbi za odranje i lini interes.
Marks je smatrao da dve bitne karakteristike industrijskog drutva - mehanizacija
proizvodnje i sve vea specijalizacija podele rada, takoe doprinose otuenju radne
snage. Meutim, Marks je isticao da je najvaniji, primarni izvor otuenja kapitalistiki
privredni sistem, a ne industrijalizacija. Po Marksu, mehanizacija proizvodnje smanjuje
fiziki napor koji rad zahteva, ali, to olakanje napora postaje ak neka vrsta torture, s
obzirom da maina ne oslobaa radnika od rada, ve oduzima radu zanimljivost.
Mehanizacija i masovna proizvodnja koja je s njom povezana, smanjuju potrebu za
vetinom i inteligencijom, i uklanjaju iz rada sav njegov individualni karakter i, dosledno
tome, svu lepotu za radnika. Radnik postaje dodatak maini, i od njega se zahteva samo
najjednostavnija, najmonotonija i najlake steena vetina. Industrijsko drutvo takoe
ukljuuje i razvijanje podele rada. Ljudi se moraju specijalizovati za odreene poslove da
bi zaraivali svoj hleb. Po Marksovim reima, svaki ovek ima svoju odreenu
ekskluzivnu sferu delovanja koja mu je nametnuta i iz koje ne moe pobei. Sloboda i
ispunjenje nisu mogui kad je ovek zarobljen u specijalizovanom zanimanju, s obzirom
da se u jednom poslu moe izraziti samo jedan njegov ogranien deo.
Marksovo reenje problema otuenog rada je komunistiko ili socijalistiko
drutvo, u kojem su proizvodne snage u zajednikom vlasnitvu, a specijalizovana podela
rada ukinuta. Marks je verovao da kapitalizam sadri seme vlastite propasti.
Koncentracija otuenih radnika u industrijskim preduzeima, podstaknue svest o
eksploataciji, o zajednikim interesima, i olakae stvaranje organizacije koja e zbaciti
vladajuu kapitalistiku klasu. U komunistikom drutvu radnici bi istovremeno
proizvodili predmete i za sebe i za zajednicu i tako zadovoljavali i individualne i
kolektivne potrebe.
2. Kontrola na radnom mestu
Na kritiku kapitalizma amerikih ekonomista Samuela Boulza i Herberta Gintisa,
u velikoj su meri uticala Marksova shvatanja. Kao i Marks, i oni kapitalizam vide kao
represivan i izrabljivaki sistem, kojem je cilj maksimizacija profita, a ne zadovoljavanje
42
Ijudskih potreba. Oslanjajui se na Marksa, oni smatraju da prirodu rada u

kapitalistikom drutvu je mogue shvatiti samo ako je posmatramo u odnosu na
privredni i drutveni sistem u koji je smetena. Tako se ono to se deava na radnom
mestu, kao i drutvena organizacija rada, mogu objasniti samo na osnovu klasne
strukture i odnosa moi u drutvu kao celini. Najvaniji se doprinos Boulza i Gintisa
sastoji u tome to oni odbacuju miljenje po kojem prirodu rada u kapitalistikom drutvu
oblikuju potrebe i zahtevi tehnologije. Oni tvrde da se otueni karakter rada kao
drutvene delatnosti ne moe pripisati prirodi 'modeme tehnologije', ve je on naprotiv
proizvod klasnih odnosa i odnosa moi u privrednom ivotu. Boulz i Gintis analiziraju niz
osobina proizvodnje u kapitalizmu; tvrdei da je nain proizvodnje postao sredstvo
kontrole nad radnom snagom. Prvo, fragmentacija poslova tipina je ne samo za fabriku
proizvodnju, ve i za rad u kancelarijama i birokratskim organizacijama. Jedan se posao
razbija na male delove, i svaki se radnik specijalizovao za obavljanje samo jednog dela
posla. Masovna proizvodnja na pokretnoj traci je dobar primer tog tipa organizacije rada.
Ona se opravdava potrebama efikasnosti jer se tvrdi kako e rascepkanost posla
poveati spretnost, vetinu i brzinu radnika, koji e postati specijalisti za jedan odreeni
posao. Boulz i Gintis odbacuju takvo miljenje. Oni smatraju da se vetine potrebne za
mnoge poslove mogu veoma brzo nauiti, to se jasno pokazalo kad su, u toku rata,
ene zamenile mukarce u fabrikama i kancelarijama. Oni tvrde da su se rascepkanost
rada i specijalizacija razvili kao sredstvo kontrole, zasnovano na naelu podeli pa
vladaj. Boulz i Gintis tvrde kako bi u sluaju da svi radnici mogu obavljati sve poslove,
njihovo poznavanje proizvodnog procesa omoguilo da se udrue i da sami krenu u
proizvodnju. Zatim, da radnici poseduju to znanje, ono bi ugrozilo legitimnost autoriteta
poslodavca kojim kontrolie i koordinira proizvodnju. Prikrivajui pred zaposienima nain
obavljanja celine proizvodnog procesa pomou fragmentacije posla, poslodavci mogu
takoe rascepkati potencijalnu mo radne snage i tako zadrati kontrolu. Oni tu kontrolu
opravdavaju stavom da samo oni imaju opti pregled proizvodnog procesa, dakle da
samo oni mogu da planiraju, koordiniraju i upravljaju proizvodnjom.
Specijalizovana podela rada koja je karakteristina za industrijsko drutvo
zasniva se na hijerarhijskom naelu autoriteta i kontrole. Na primer, u fabrikama radnike
u pogonu kontroliu nadzornici i predradnici, koji odgovaraju niem rukovodeem
osoblju, koje je podreeno autoritetu srednjeg i vieg upravnog kadra, koji je opet
odgovoran upravnom odboru. Bitne odluke putuju od vrha nadole. Administrativne i
birokratske organizacije organizovane su na siinom principu. Tako u britanskoj dravnoj
slubi, jedan sve moniji lanac komandi vodi od bednog inovnikog pripravnika kroz niz
posrednika do vrtoglavih visina Whitehalla. I opet se taj sistem opravdava zahtevima
efikasnosti, argumentom koji emo detaljno razmotriti u sledeem poglavlju. Hijerarhija
autoriteta navodno je potrebna da bi koordinirala brojne specijalizovane zadatke u podeli
rada. Boulz i Gintis odbacuju i to miljenje. Oni su analizirali velik broj studija koje
upuuju na zakljuak kako je efikasnost, merena kategorijama proizvodnosti, u direktnoj
vezi sa stepenom kontrole radnika nad proizvodnim procesom. to je samim radnicima
omoguena vea kontrola, to vie proizvode. S druge strane, Boulz i Gintis tvrde kako
hijerarhijska podela posla ne poveava efikasnost, ve je naprotiv smanjuje. Oni to
tumae na sledei nain: Neefikasnost hijerarhijske podele rada potie od toga to
43
radnicima uskrauje prostor za korienje vlastitih kreativnih snaga. Sloj za slojem

vlasti upravlja i dominira radnicima, i ne prua im gotovo nikakve mogunosti da
iskoriste vlastitu kreativnost i inicijativu. lsto kao i u siuaju fragmentacije poslova, Boulz
i Gintis tvrde da hijerarhijsku podelu rada treba u prvom redu posmatrati kao instrument
kontrole.
Ako se organizacija rada moe shvatiti uglavnom kao sistemu za uspostavljanje
kontrole i dominacije, zato je takva kontrola potrebna? U prvom redu zato to se
kapitalizam zasniva na eksploataciji. Profiti donose korist vlasnicima, a ne radnoj snazi.
Poslodavci su uglavnom zainteresovani za zadravanje vlastitog klasnog poloaja, a ne
za dobrobit svoje radne snage. Da bi se takav sistem odrao, dominacija i kontrola su
nune, budui da su interesi vlasnika i radnika suprotstavljeni. Kao takvi, oni su izvor
potencijalnog ili stvarnog sukoba. Organizacija rada u kapitalistikom drutvu moe se
zato shvatiti kao sredstvo odravanja moi vladajue klase. Dakle: Hijerarhijska podela
rada maksimizira kontrolu uprave, poveava obaveze pojedinih radnika, delei poslove i
odgovornost, i osujeuje razvoj stabilnih koalicija meu radnicima. Boulz i Gintis
primenjuju taj isti argument na istonoevropska komunistika drutva, u kojima je rad
esto organizovan po uzoru na kapitalistiku privredu. Oni dokazuju kako to nije
neobino, budui da se vladajue elite slue slinim metodama da bi zadrale mo i
povlastice.
Kao i Marks i Boulz i Gintis smatraju rad osnovnom delatnou za razvoj
ovekovog potencjala. Oni veruju da bi najvanija funkcija rada trebala da bude razvoj
Ijudskog potencijala radnika kao drutvenog bia, kao kreatora, kao vladara prirode.
Mnogi radnici nemaju gotovo nikakve anse da takve sposobnosti razviju. Oni su
zarobljeni u hijerarhijskoj podeli rada, gotovo bez ikakve kontrole nad svojim poslom;
uhvaeni su u kolo monotonije rascepkanih poslova, gotovo bez ikakvih mogunosti da
izraze svoju kreativnost i inicijativu. Sve dok se najamni rad zasniva na eksploataciji
radnika, nema gotovo nikakve nade u pravu promenu. Boulz i Gintis zakljuuju da je
otueni rad neizbean sve dok vladajue klase postoje na Zapadu, a vladajue elite
odravaju svoju prevlast na Istoku.
3. Otuenje belih kragni
U knjizi Bele kragne, ameriki sociolog Rajt Mils analizira otuenje nemanuelnih
radnika. Iako Mils tvrdi da drutvom vlada elita moi a na vladajua klasa koja
poseduje proizvodne snage, u njegovoj se analizi rada u kapitalistikom drutvu osea
jak uticaj marksistikih shvatanja. Mils tvrdi da je ekspanzija tercijamog sektora privrede
u razvijenim kapitalistikim drutvima dovela da se sve vie od zaposlenih trae, ne
vetine s predmetima ve vetine sa Ijudima. Ba kao to manuelni radnici postaju
slini robi, prodajui svoju vetinu s predmetima, slian se proces odvija i kod
nemanuelnih radnika kada prodaju svoje vetine s Ijudima na otvorenom tritu. Mils
taj sektor privrede naziva tritem linosti. Linim osobinama pripisuje se trina
vrednost i, kao rezultat toga, Ijudi prodaju delove svoje linosti. Zato direktori i
rukovodioci nisu zaposleni samo na osnovu svojih akademskih kvalifikacija i iskustva,
ve i zbog svoje sposobnosti da izau na kraj sa Ijudima. Trgovac dobija posao zbog
svoje prividne srdanosti, prijatnosti i iskrenosti. Meutim, s obzirom da se aspekti
44
linosti prodaju i kupuju kao i svaka druga roba, pojedinac se otuuje od svog pravog ja.
On lano i neiskreno na poslu izraava svoju linost. Mils to ilustruje primerom devojke
koja radi u robnoj kui, nasmejana, predusretljiva, spremna da ispuni svaki zahtev kupca.
On konstatuje: U toku svog posla, s obzirom da njena linost postaje instrument neke
tue svrhe, prodavaica se otuuje od sebe same. Na poslu ona nije ona.U prodavnici, u
prostorijama uprave, u kancelarijama, u konferencijskoj sali mukarci i ene prostituiu
svoju linost da bi stekli linu korist. Mils vidi ameriko drutvo kao veliku prodavnicu,
prepunu hipokrizije, obmana i neiskrenosti. Umesto da izraavaju svoju pravu linost i
oseanja, Ijudi su primorani da se vetaki ponaaaju, da pokazuju vetaku Ijubaznost,
panju i zainteresovanost da bi manipulisali drugima i tako zaradili platu. Milsovo
pesimistino gledanje na rasprodaju linosti u amerikom kapitalistikom drutvu
ukratko je izraeno u siedeem citatu: Trite linosti, tipian rezultat i indikator velike
prodavnice, osnova je sveopteg nepoverenja i samootuenja, tako karakteristinog za
stanovnike velegrada. Trgovaka etika i pravila zahtevaju od Ijudi da obavljaju zanimanje
za druge, da bi njima manipulisali. Ljudi se meusobno otuuju jer svaki potajno nastoji
upotrebiti drugoga kao orue, i vremenom se krug zatvara - ovek sam od sebe ini
orue, i sam se od njega otuuje. Na taj nain, ovek postaje otuen i od sebe i od
svojih blinjih.
4. Otuenje od rada i dokolice
Kad je Marks prvi put izneo neke svoje poglede o otuenom radu - godine 1844
-radnici su u industriji radili od dvanaest do esnaest sati na dan. Otuen u fabrici, radnik
nije imao gotovo nikakvih mogunosti ostvari svoje potrebe u dokolici. Nije imao
vremena ni za ta drugo osim za zadovoljenje elementarnih egzistencijalnih potreba- za
jelo i spavanje. ivei od nadnica koje su obezbeivale zadovoljenje samo najnunijih
potreba, esto u jezivim stambenim prilikama, radnici nisu imali gotovo nikakvih
mogunosti za samorealizaciju u dokolici, ak i da su imali vremena. Marks je vreme
izvan radnog vremena posmatrao samo kao sredstvo radne snage da obnovi snagu, da
se oporavi od iscrpljenosti i da se reprodukuje. U razvijenom industrijskom drutvu
znatno je smanjeno radno vreme - u Zapadnoj Evropi i Americi zaposleni u industriji rade
od etrdeset do etrdeset est sati u nedelji - a ivotni standard stanovnitva kao celine
neprestano raste. Moglo bi da se zakljui da su se mogunosti samoostvarenja u
slobodnom vremenu poveale, ali mnogi marksisti tvrde da te mogunosti parktino nisu
iskoriene.
Francuski sociolog i novinar Andre Gorc smatra da otuenje u radu podstie
radnika da samoostvarenje trai u dokolici. Meutim, ba kao to kapitalistiki sistem
odreuje njegov radni dan, on odreuje i njegove aktivnosti u dokolici. Sistem stvara
pasivnog potroaa koji nalazi zadovoljstva u potronji proizvoda industrije robe i
industrije zabave. Ponaanje se odvija prema uputstvima kapitalitike agresivne
reklame i bedna je zamena za kreativnu dokolicu prema viastitim eljama. Gorc tvrdi
kako direktiva da troi otupljuje ovekova prava oseanja i potrebe i ne dovodi do
samoostvarenja, ali omoguuje zaborav pravih problema i nezadovoljstava. Dokolica
jednostavno obezbeuje sredstvo za beg i zaborav, nain da se ivi s problemom,
umesto da se problem aktivno reava. Tako je u kapitalistikom drutvu ovek otuen i
45
od rada i od dokolice. Te se dve sfere ivota meusobno uvruju. Gorc tvrdi da je

kapitaiizam ojaao svoju prevlast nad radnom snagom jer ih je otuujui u njihovom
poslu bolje pripremio da ih otui i kao potroae, i obrnuto, otuuje ih kao potroae da
bi ih boije otuio u poslu.
Veoma je slino shvatanje otuenja izneo i Herbert Markuze u knjizi oveku
jedne dimenzije (One Dimensional Man). Po Markuzeu, spsobnosti za lini razvoj
uguene su u razvijenom industrijskom drutvu. Rad je iscrpljujue, zaglupljujue,
neljudsko robovanje, dok dokolica obuhvata oblike relaksacije koji ublauju i
produbljuju tu zaglupljenost. Ona se zasniva na lanim potrebama koje usmeravaju i
nameu uglavnom masovna sredstva komunikacije pod kontrolom vladajuih strukture.
Potrebe su lane ako ne dovode do istinitog samoostavrenja i stvarnog zadovoljstva.
Ako se pojedinac osea srenim na osnovu zadovoljenih lanih potreba, rezultat je
jednostavno euforija u nesrei, oseaj zanosa na osnovu nevolje. Markuze tvrdi da
veina najeih potreba da se odmori, da se zabavi, da se ponaa i troi u skladu je sa
reklamama, da se ljubi i mrzi ono to i ostali Ijube i mrze, pripada toj kategoriji lanih
potreba. Pripadnici drutva vie ne trae zadovoljstvo u sebi samima, i u svojim
odnosima s drugima. Umesto toga, Ijudi prepoznaju sebe u svojim predmetima za
potronju: nalaze svoju duu u automobilu, gramofonu sa zvunicima, kui na dva
sprata, kuhinjskoj opremi. Krug je sada zatvoren: industrijskj je ovek otuen od svake
sfere svoga ivota.
Gorc i Markuze veoma pesimistiki gledaju na prirodu dokolice u industrijskom
drutvu. Oni prikazuju srenog robota koji razmetljivo zadovoljava lane potrebe.
Markuze smatra da naziv srena svest koja opisuje lana uverenja, mnogo vie
odgovara svesti modernog potroaa nego Marksov naziv lana klasna svest.
Relativno obilje i proirenje dokolice pretvorili su gvozdene lance u lance od zlata.
Vladajue klase i vladajue elite ojaale su kontrolu nad radnom snagom time to su
njenu eksploataciju uinile podnoljivom. Lane potrebe slue da bi se skrenula panja
s pravog uzroka otuenja. Zadovoljavanje tih potreba slui jednostavno kao slatki
omota na gorkoj piluli. A istovremeno, lane potrebe stvaraju i vrhunski motivisanu
radnu snagu koja radi za novac koji e potroiti, i trite spremno da zadovolji te
potrebe.
Marksistika shvatanja o prirodi rada i dokolice mogu se kritikovati s vie
pozicija. Prvo, ona se delimino zasnivaju na prilino neodreenoj slici o tome ta bi
ovek morao i mogao biti. Moglo bi da se utvrdi kako to stanovite govori vie o skali
vrednosti pojedinih sociologa nego o samoj sutini oveka. Drugo, ona su sklona da
zanemare vrednosti koj prihvataju lanovi drutva. Ako Ijudi tvrde da nalaze zadovoljstvo
u poslu i dokolici, postoji tendencija da se njihovo miljenja odbaci kao produkt lane
klasne svesti. Tree, marksistika su shvatanja veoma uoptena. Kao to primeuje
Alasdair Clayre, ona su sklona da stave u isti ko razliita zanimanja i aktivnosti u
dokolici i da tako stvore jednostavan model oveka u industrijskom drutvu.
5. Otuenje i tehnologija
U uvenoj studiji pod naslovom Otuenje i sloboda (Alienation and Freedom),
ameriki sociolog Robert Blauner analizirao je ponaanje i stavove manuelnih radnika u
46
grafikoj, tekstilnoj, automobilskoj i hemijskoj industriji. On smatra da proizvodna

tehnologija predstavlja najbitniji faktor koji uslovljava stepen otuenosti radnika. Blauner
definie otuenje kao opti sindrom koji se sastoji od razliitih objektivnih uslova i
subjektivnih oseanja i stanja koja nastaju iz odreenih odnosa izmeu radnika i
sociotehnike radne sredine. Objektivni uslovi odnose se uglavnom na tehnologiju
koja se postoji u pojedinim granama industrije. Blauner smatra da tehnologija uglavnom
odreuje koliinu saznanja i inicijative koja se od radnika zahteva u radu, kao i stepan
kontrole koju imaju nad svojim radom. Na osnovu analize razliitih oblika tehnologije, on
ocenjuje stepen otuenja koju takva tehnologija izaziva. Subjektivna oseanja i stanja
odnose se na stavove i oseanje radnika prema njihovom poslu. Te podaci su dobijeni
anketom. Blauner smatra subjektivne stavove radnika o zadovoljstvu poslom objektivnim
merilom za stepen njihovog otuenja. Dakle, ako radnici izjavljuju da su zadovoljni
svojim poslom, nisu otueni. On tako odbacuje marksistiko shvatanje po kojem su
radnici u kapitalistikom drutvu automatski otueni zbog svog objektivna poloaja u
proizvodnim odnosima. Sa marksistikog gledita, ako radnici istiu zadovoljstvo svojim
poslom, to je znak njihove lane svesti.
Blauner tvrdi da se odnos prema radu moe objasniti stepenom razvijenosti
proizvodnih tehnologija. Raziiiti obiici tehnologije uslovljavaju razliiti stupen otuenja.
Blauner deli pojam otuenja na etiri dimenzije: stepen kontrole radnika nad radom;
stepen smisla i svrsishodnosti koji nalaze u svom radu; stepen u kojem su dru tveno
integrisani u svom radu; i stepen zaokupljenosti svojim radom. Otueni radnik je onaj
radnik koji u sve etiri dimenzije ima oseaj nemoi, besmisla, izolacije i samootuenja.
Blauner prvo analizira grafiku industriju, tvrdei da ona predstavlja
predindustrijsku zanatsku tehnologiju. (Njegova je studija nastala u vreme kad mainsko
slaganje jo nije bilo raireno.) Podaci iz anketa meu radnicima te etiri navedene grane
industrije pokazuju da je stepen zadovoljstva poslom najvii kod grafiara. Samo 4%
radnika u grafikoj industriji smatralo je svoj posao dosadnim i monotonim, za razliku od
18% u tekstilnoj industriji, 34% u industriji automobila, i 11% u hemijskoj industriji.
Blauner smatra da je, prema njegovim kriterijumima, grafiki radnik neotueni radnik. On
ima kontrolu nad svojim radom i zato ne nema oseaj nemoi. Posao obavlja rukom a ne
na maini. Slovoslaga runo bira slova, slae ih u redove i rasporeuje redove po
stranicama. tamparska tehnologija zahteva vetinu, razmiljanje i inicijativu. Blauner
tvrdi da zato to se svaki posao po neemu razlikuje od prethodnih, neprestano nastaju
problemi koji od radnika zahtevaju da donosi odluke. Priroda tamparske tehnologije je
takva da ne zahteva kontrolu odozgo nad radnicima. Samodisciplina, a ne kontrola
nadzornika ili predradnika, u najveoj meri odreuje kvalitet proizvoda, brzinu rada i
koliinu proizvodnje. Rad koji se zasniva na znanju, vetini i odlukama radnika nije
pogodan za kontrolu odozgo. Blauner zakljuuje da su sloboda i mogunost kontrole koju
grafiki radnik poseduje uglavnom posledica prirode zanatske tehnologije.
Za razliku od ostalih industrija, tamparstvo ne ukljuuje visoko specijalizovanu
podelu rada ili standardizovani proizvod. Ti faktori doprinose relativno visokom stepenu
smislenosti i svrsishodnosti tamparskog posla. Radei na relativno celovitom delu
proizvodnje, radnik moe da vidi i oceni svoj doprinos gotovom proizvodu - novinama,
knjizi ili asopisu. S obzirom da je svaki proizvod po neemu razliit, on moe prepoznati
47
svoj doprinos tom proizvodu. Iz tih razloga, Blauner definie tamparstvo kao rad sa
smislom i svrhom.
Priroda tamparske tehnologije omoguuje grafikom radniku da se identifikuje
sa svojim zanatom i s ostalim zanatlijama. tamparska ga tehnoiogija podstie da razvija
svoje vetine i da se ponosi svojim radom. On nije vezan za mainu, i to mu daje
mogunost da se kree po radionici i da razgovara sa ostalim zanatlijama. U treoj
dimenziji otuenja, po stepenu integrirsanosti u drutvo, grafiki radnik nije drutveno
izolovan. On je integrisan u zajednicu po zanimanju. On sklapa prijateljstva na poslu i
nastavlja ta prijateljstva i izvan kruga fabrike. Aktivan je u razliitim zanatskim
klubovima i drutvima, i u vrlo velikoj meri ukljuen u sindikalni rad.
Zbog kontrole nad svojim radom, smisla koji u njemu nalazi i integrisanosti u
zajednicu po zanimanju, grafiki radnik ne doivljava samootuenje u radu. Blauner tvrdi
da je Rad za rune slagae izvor zaokupljenosti i angaovanosti. Rad nije u prvom redu
sredstvo kojim se zarauje novac za ivot, ve izraz njihove linosti i identiteta.
Ako zanatstvo predstavlja predindustrijsku proizvodnju, tekstilna je industrija
tipina za ranu fazu industrijalizacije. Veina tekstilnih radnika su posluioci maina. Oni
posluuju i do desetak maina, hrane ih predivom i krpe predivo kada se prekine.
Tradicionalne su vetine tkanja, po Blaunerovim reima, ugraene u mainu. Prema
prvom kriterijumu otuenja, stepen kontrole na radnom mestu, tekstilni radnici
doivljavaju oseaj nemoi. Oni su vezani za svoju mainu gotovo bez ikakve slobode
kretanja. Zadaci su im rutinski repetitivni, ne zahtevaju gotovo nikakvo razmiijanje ili
inicijativu, i daju vrlo malo mogunosti za donoenje odluka. Tempo i ritam njihovog rada
uglavnom nameu maine. to vie maina jedan radnik posluuje, to su manji trokovi
proizvodnje. Kao posledica toga, tekstilni su radnici podreeni relativno strogoj kontroli
nadzornika, kojima je najvanija briga gonjanje radnika. Pod dominacijom maine i pod
strogim kontrolom nadzornika, tekstilni radnici se osaaju nemoni.
Proizvodna tehnologija u tekstiinoj industriji ne prua gotovo nikakve
mogunosti da se nae smisao i svrha u radu. Proizvod je standardizovan i radnik
obavlja samo nekoliko rutinskih operacija. Njegov rad zahteva veoma malo vetine, nudi
vrlo malo raznovrsnosti, i njegov je doprinos konanom proizvodu mali. Ti faktori
uglavnom spreavaju radnike da se ponose svojim radom i da u njemu nau neku svrhu i
smisao.
Blauner smatra da bi objektivno otuujui faktori tehnologije u tekstilnoj
industriji morali da dovedu do subjektivnog otuivanja i u poslednjim dvema
dimenzijama otuenja. Tako bi se tekstilni radnik morao oseati izolovanim i otuenim i
od sebe samoga. Meutim, praksa govori drugaije. Blauner to objanjava injenicom da
je tekstilna industrija smetena u zajednici. Radnici koji su bili obuhvaeni istraivanjem
iveli su u malim, vrsto povezanim zajednicama, integrisani porodinim i verskim
vezama. Veina je odraslih radila u predionicama, i oseala se delom industrije zato to
su bili deo odreene zajednice. U SAD, tekstilna je industrija smetena u srcu Juga.
Mali junjaki gradovi obino su imali tradicionalni pogled na svet, i njihovi stanovnici su
po svojim tenjama i po stepenu obrazovanja bili znatno ispod nivoa cele zemlje. Blauner
tvrdi kako se time moe objasniti neverovatno nizak stepen samootuenja koje su ti
radnici oseali. On tvrdi: Zbog tradicionalne sredine u kojoj su vaspitani, oni ne oekuju
48
raznovrsnost u radu ili zanimljivost posla u fabrici, i zato ne doivljavaju repetitivne

poslove kao monotone. Tako se nekim otuujuim tendencijama tehnologije tekstilne
industrije suprotstavljaju uticaji izvan fabrike.
Blauner smatra da se alijenacija u svom najekstremnijem obliku pojavijuje u
proizvodnji na pokretnoj traci u automobilskoj industriji. Prema njegovim podacima, 34%
manuelnih radnika u toj grani industrije smatra svoj posao dosadnim i monotonim, ali taj
se broj penje na 61% kod radnika koji rade neposredno na pokretnoj traci. Radnik na
traci nema gotovo nikakve kontrole nad svojim radom. Traka mu namee brzinu posla i
ne omoguuje gotovo nikakvu slobodu kretanja. Radne zadatke, orue i tehniku kojom se
slui odreuju inenjeri, strunjaci za radni uinak i kontrolori. Radnik uopte nema
mogunost odluivanja i zato se kod njega i ne pojavijuje nikakva potreba za vetinom,
razmiljanjem ili inicijativom. Dunost kontrolora ukljuuje skoro policijsku kontrolu nad
radnom snagom, s obzirom da uspeh zavisi uglavnom od fizikog napora. Tehnologija
pokretne trake ne omoguuje radniku skoro nikakvu kontrolu nad njegovim radom, a kao
posledica toga javlja se oseaj nemoi.
Masovna proizvodnja na pokretnoj traci ne prua skoro nikakvu mogunost da se
oseti smisao i svrha u radu. Proizvod je standardizovan, rad je rutinski i repetitivan, a
zadaci su krajnje fragmentirani - podeljeni na svoje najjednostavnije komponente, pri
emu se svaki radnik specijalizuje za mali broj operacija. Jedan radnik moe da provede
ceo svoj radni dan privrujui retrovizore ili ratkapne. Kao posledica ovakovog naina
rada javlja se nemogunost da se radnik idnetifikuje sa gotovim proizvodom, jer je
njegov doprinos konanom proizvodu i odgovomost za taj proizvod zanemarljiva.
Radnici na pokretnoj traci su drutveno izolovani. Oni se ne oseaju delom
preduzea za koje rade, niti su integrisani u neku zajednicu po zanimanju. Oni su vezani
za traku, rade kao pojedinci a ne u grupama, i gotovo uopte nemaju mogunosti da se
drue s kolegama sa posla. S obzirom da se ne mogu identifikovati sa proizvodom ili sa
nekom odreenom vetinom, oni ne stvaraju zajednice po zanimanju kao to to ine
slovoslagai. Priroda njihovog posla ne podstie ih na tesnu saradnju i dogovaranje sa
upravom. Kao posledica ovoga dolazi do veoma izraene podeljenosti izmeu uprave i
radnika.
Tehnologija pokretne trake uslovljava visok stepen samootuenja. tavie, mnogi
radnici oseali su neprijateljstvo prema svom poslu. Jedino na poslu to se radnicima u
anketi svialo bila je visina plate i sigurnost zaposlenja. Visoki stepen alijenacije uslovio
je instrumentalni odnos prema radu - rad je jednostavno shvaen kao sredstvo za
ostvarenje cilja. Neprijateljstvo prema radu i instrumentalni pristup radu delimino
objanjavaju visoku stopu trajkova i nemira u automobilskoj industriji.
Na kraju, Blauner je analizirao rad u hemijskoj industriji, u kojoj je bila
najrazvijenija proizvodna tehnologija. Naftna i hemijska industrija imale su
automatizovanu tehnologiju kontinuiranog procesa, u kojoj sirovine ulaze u proizvodni
proces, razne faze prerade obavljaju maine, koje su pod automatskom kontrolom, a
finalni proizvod izlazi netaknut Ijudskom rukom. Blauner smatra da automatizacija
zaustavlja istorijski trend poveanja otuenja u fabrikoj proizvodnji. Ona radniku vraa
kontrolu, smisao, integrisanost i angaovanost. Premda se artikli proizvode automatski,
radnik ima znatnu kontrolu nad proizvodnjom i odgovornost za nju. Rad u pogonima
49
hemijske industrije ukljuuje praenje i proveravanje kontrolnih lampi koje mere faktore
kao to su temperatura i pritisak. Stanje na skali pokazuje da li su procesu proizvodnje
potrebne neke promene. Blauner tvrdi da ove odluke zahtevaju znatno razmiljanje i
inicijativu. Rad takoe ukljuuje odravanje i popravku skupih i komplikovanih maina.
Kvalifikovani tehniari slobodno se kreu po pogonu; njihov je rad prilino raznovrstan, za
razliku od rutinskog posluivanja maina i proizvodnje na pokretnoj traci. Sasvim
suprotno od radnika na pokretnoj traci, ni jedan od radnika u kontinuiranom proizvodnom
procesu nije oseao da nad njim vlada ili upravlja tehnologija.
Za razliku od zanatskog rada, Blauner smatra da u tehnologiji kontinuiranog
procesa dominantna osobina potrebna na poslu nije vie manuelna vetina, ve
odgovornost. Poveana odgovornost vraa radu smisao i svrhu, a to predstavlja vaan
izvor zadovoljstva i postignua. Procesna tehnologija je u suprotnosti sa sve
specijaliziovanijom podelom rada. Ona integrie celokupni proizvodni proces, jer s
obzirom da su radnici odgovorni za itav proces, oni mogu da vide i ocene i svoj doprinos
konanom proizvodu. Njihov oseaj svrsishodnosti pojaan je injenicom da radnici u
takvom procesu rade u ekipama, sa zajednikom odgovomou za nesmetan rad maina.
To takoe podstie radnika pojedinca da se osea delom sveukupnog procesa
proizvodnje.
Za razliku od radnika na pokretnoj traci, radnik u kontinuiranom procesu ne
doivljava drutvenu izolaciju. Radnici koji rade na popravci i odravanju maina
integrisani su u ekipu. Kretanje po fabrikoj hali jo vie doprinosi integraciji radne
snage. Granice izmeu uprave i radnika postaje sve neodreenije, jer se njihov odnos
zasniva na dogovaranju, a ne na prisili. S obzirom da sama proizvodnja vie ne zahteva
fiziki napor, uprava vie ne mora policijskim metodama da prisiljava radnu snagu na
vee napore. I upravi i radnoj snazi stalo je do nesmetanog funkcionisanja proizvodnog
aparata. Da bi ostvarili taj zajedniki cilj, savetovanje radnika s kontrolorima,
ininjerima, hemiarima i ostalom tehnikom inteligencijom postaje prirodan, redovan
deo poslovnih zadataka. Blauner tvrdi da tehnologija automatiziovane proizvodnje
integrie radnu snagu kao celinu. To se bitno odraava na odnose u industriji. Blauner
tvrdi da e radnik u kontinuiranom procesu biti uglavnom mlak prema sindikatima i
lojalan svom poslodavcu.
S obzirom da radnik u kontinuiranom procesu nije otuen u prve tri dimenzije
otuenja, on je zaokupljen svojim poslom. Blauner tvrdi da kontinuirani proces prua
mogunost za rast i razvoj. On zakijuuje: Budui da rad u industrijama s
kontinuiranim procesom ukljuuje kontrolu, smisao i drutvenu integraciju, on tei vie
samoostvarenju, nego samootuenju.
6. Uticaj rada na dokolicu
Stenli Parker analizira aktivnosti u slobodnom vremenu i nastoji da dokae da su
aktivnosti u slobodnom vremenu uslovljene razliitim faktorima, povezanim s nainom
na koji ovek radi. On, na primer, tvrdi kako je stepen nezavisnosti na radnom mestu
(koliina slobode u odluivanju i organizaciji posla), stepen zaokupljenosti radom, i nivo
zadovoljstva samim poslom, u neposrednoj vezi s aktivnostima oveka u slobodnom
vremenu. Parker zasniva svoje zakljuke na nizu intervjua koje je vodio s bankarskim
50
inovnicima, socijalnim radnicima koji se bave decom i inovnicima na berzama rada za

omladinu, kao i na objavljenim studijama sociologa koji su prouavali nain ivota
pojedinih profesija. Po njemu, odnos izmeu rada i slobodnog vremena se moe podeliti
na tri glavna obrasca: obrazac proirenja, obrazac neutralnosti i obrazac suprotnosti.
U obrascu proirenja, rad se proiruje na dokolicu. Nema jasne granice koja bi
deliia radno i slobodno vreme. Aktivnosti su u obe sfere sline, a ivotni je interes
usredsreen na posao, vie nego na porodicu ili dokolicu. Vreme za aktivnosti koje se
mogu definisati iskljuivo kao aktivnosti dokolice je kratko i slui uglavnom razvijanju
linosti, na primer itanju dobre knjievnosti ili odlasku u pozorite. Taj se obrazac
povezuje sa zanimanjima koja pruaju visok stepen autonomije, zadovoljstvo poslom i
zaokupljenost poslom. Poslovi tipini za tu vrstu obrasca ukljuuju krupni biznis,
medicinu, nastavu, socijalni rad i neke kvalifikovane manuelne zanate. Na primer, izvan
propisaniog radnog vremena, poslovni Ijudi esto pozivaju svoje klijente i kolege na
veeru, ili na partiju golfa, gde se spajaju posao i uivanje. Parker je ustanovio da
socijalni radnici koje je on anketirao provode mnogo slobodnog vremena u aktivnostima
povezanim sa svojim poslom. Neki su pomagali u radu omladinskim klubovima, drugi su
se sastajali da bi raspravljali o problemima klijenata.
U neutralnom obrascu, razlika izmeu rada i dokolice je prilino jasno izraena.
Aktivnosti se u te dve sfere razlikuju, a osnovne preokupacije su usmerena na porodi ni
ivot i dokolicu, a ne na rad. Taj se obrazac povezuje sa zanimanjima koja obezbeuju
srednji do niskog stepena autonomije, koja zahtevaju od pojedinca da se slui samo
nekima od svojih sposobnosti, i gde se zadovoljstvo nalazi u plati i u uslovima a ne i
samom radu. Slobodno vreme je dugo, u poreenju s obrascem proirenja, i koristi se
uglavnom za relaksaciju. Dokolica je esto usredsreena na porodicu i obuhvata
aktivnosti kao to je, na primer, porodini izleti. Zanimanja koja se povezuju s obrascem
neutralnosti ukljuuju nie inovniko osoblje i polukvalifikovane manuelne radnike.
U obrascu suprotnosti, rad se izrazito razlikuje od dokolice. Aktivnosti su na ta
dva podruja veoma razliite, i dokolica predstavlja osnovni interes u ivotu. Taj se
obrazac povezuje s poslovima u kojima je stepen autonomije nizak, koji zahtevaju
upotrebu samo ogranienog broja sposobnosti i koji esto uslovljavaju neprijateljski
odnos prema poslu. Vreme dokolice je dugo i uglavnom slui da bi se nadoknadila
energija i oporavilo od posla. Obrazac suprotnosti tipian je za nekvalifikovani manuelni
rad, rudarstvo i okeansko ribarstvo.
Parker je podatke za obrazac suprotnosti koristio iz studije Ugljen je na ivot
(Coal is our life) od Dennisa, Henriquesa i Slaughtera, koja se bavi ivotom rudara
ugljenokopa u Featherstoneu, i studije Ribari (The Fshermen) od Jeremya Tunstalla, koji je
prouavao ivot okeanskih ribara u Hullu. Oba zanimanja imaju visoku stopu smrtnosti i
povreda, oba zahtevaju rad u najteim i napornim okolnostima, to sve uslovljava visok
nivo stresa. Aktivnosti rudara i ribara u slobodnom vremenu uglavnom su vezane za pie
u kafani i radnikim klubovima, u drutvu drugova s posla. Autori obeju studija shvataju
tu vrstu dokolice kao sredstvo oputanja i bega od zahteva i opasnosti posla. Tunstall
konstatuje: Ribari kau: 'Jasno da se ribari opijaju. Svako ko radi ono to mi radimo mora
da se opija da ne bi potudeo'. Dennis, Henriques i Slaughter opisuju aktivnosti rudara u
slobodnom vremenu kao krepke i preteno frivolne, u smislu da se ne misli na
51
sutra. Oni smatra da nesigurnost, izazvana visokom stopom smrtnosti i povreda,

podstie ivot usmeran na sadanjost, na shvatanje koje je saeto u dobrom provodu
preko vikenda u radnikom klubu.
Parker priznaje da je potrebno jo znatno vie istraivanja da bi se proverila
objektivnost ovih provizornih nalaza izloenih u njegovom istraivanju. Prema nekim
podacima, nasluuje se kako je odnos izmeu rada i dokolice daleko sloeniji nego to bi
se to moglo zakljuiti na osnovu njegoviog istraivanja. Njegov obrazac suprotnosti
mogao bi jednostavno predstaviti kao tradicionalni nain ivota radnike klase, izraen
kod rudara i okeanskih ribara u ekstremnom obliku, a ne kao reakcija na odreene
poslove. Osim toga, mogue je da je injenica da rudari i ribari u studijama na koje se on
poziva ive u ve davno uspostavljenim zajednicama po zanimanju, odgovorna u
jednakoj meri i za njihov stil dokoiice, kao i za njihova zanimanja. Featherstone je
rudarski grad; ribari koje je Tunstall prouavao bili su koncentrisani u tradicionalnim
lukim podrujima. Tunstall uglavnom ignorie ribare koji ive u novim naseljima, koji bi
lako mogli biti blii neutralnom obrascu. Isto tako, rudari koji su manje koncentrisani u
zajednicama po zanimanju, kao to su oni u Nottinghamshireu, iako bi mogli biti blii
neutralnom obrascu. Na kraju, istraivanje za Ugljen je na ivot obavljeno je na poetku
1950-ih, a istraivanje za Ribare krajem 1950-ih. Porast ivotnog standarda lako je
mogao da podstakne ivot koji je vie usredosreen na porodicu.
Prouavanje slobodnog vremena direktora izaziva jo vee sumnje u Parkerovu
teoriju. Amerika istraivanja pokazuju da njihovi direktori provode slobodno vreme
prema obrascu proirenja. ivot direktora se prikazuje kao i sam rad, bez predaha, s
radnom nedeljom od preko ezdeset sati. ak i kad slobodno vreme slui iskljuivo za
odmor, gotovo tri etvrtine ispitanih direktora u jednom istraivanju tvrdi da shvata
slobodno vreme kao oporavak koji im omoguuje da kasnije bolje rade. Tu podreenost
dokolice radu ne nalazimo u Britaniji. Anketa koju su Don ajld i Brenda Mekmilen
sproveli meu 964 britanska direktora otkrila je da je samo 2,3% spomenulo kako im
dokolica slui za ostvarenje karijere i usavravanje u poslu. Gotovo etvrtina od njih je
izjavila kako je slobodno vreme sredstvo da se pobegne od posla i zaboravi na posao.
Britanski direktori najblii su Parkerovu obrascu neutralnosti. Oni su radili dvadeset sati
nedeljno manje od svojih amerikih kolega. Relativno dugi sati dokolice sluili su im za
odmor i uivanje. Glavne su aktivnosti u dokolici sport, bilo aktivan bilo u svojstvu
posmatraa, radovi na ureenju stambenog prostora, i hobiji, poput fotografisanja. ajld i
Mekmilen zakljuuju da britanski direktori vole da podele svoj ivot u segmente, tako da
se u slobodno vreme posao zaboravlja.
Razlike izmeu britanskih i amerikih direktora upozoravaju da nema
jednostavnog, neposrednog odnosa izmeu rada i dokoiice. ajld i Mekmilen smatraju da
se veliki broj razlika mogu objasniti razlikama u kulturi tih drutava. Amerika kultura
vie istie vanost poslovne etike, vrednost individualnog uspeha i rada na vlastitoj
linosti i rad kao sredstvo za ostavrenje tih ciljeva. ajld i Mekmilen zakljuuju da na
nain ivota utiu razliiti vrednosni sistemi, koji slue kao referencijalna taka za
drutveno ponaanje u te dve zemlje. Taj zakljuak govori u prilog Gelievom argumentu:
rad i dokolicu mogue je shvatiti samo u okvirima kulturne sredine.
52
POTROAKI MENTALITET
Efekti potroakog mentaliteta
Na samom poetku vredi uzeti malo dui citat od Riarda Robinsa (Richard
Robbins) o uticaju potronje na ivotnu sredinu i na ljude:
Vilijam Riz (William Rees) urbanistiki planer na Briti Kolumbija (British Columbia)
univerzitetu, procenio je da je potrebno 4-6 hektara zemlje da bi se odrao nivo
potronje prosenog potroaa iz zemlje sa visoko razvijenom potronjom. Problem je u
tome to u celom svetu ima samo 1.7 hektara ekoloki produktivne zemlje po svakoj
osobi. On je zakljuio da se ovaj deficit nadoknauje u razvijenim zemljama povlaenjem
i uvanjem sopstvenih prirodnih resursa i eksproprijacijom resursa nerazvijenih zemalja
kroz trgovinu. Drugim reima, neko mora da plati za nae visoke nivoe potronje.
Naa potronja dobara oevidno je funkcija nae kulture. Samo proizvodnjom i
prodajom stvari i usluga se reprodukuje kapitalizam u svojoj sadanjoj formi, i to je vii
nivo proizvodnje i potranje to je vii napredak i prosperitet. Pojedinano najznaajnija
mera ekonomskog rasta ipak je, pre svega, bruto nacionalni proizvod (BNP), totalna
suma dobara i usluga proizvedena od strane jednog drutva u odreenoj godini. To je,
oigledno, mera uspeha potroakog drutva u potronji.
Meutim, proizvodnja, promet i potronja dobara zahteva eksploataciju i korienje
prirodnih resursa (uma, fosilnih goriva, vode, itd.); takoe zahteva otvaranje fabrika i
fabrikih kompleksa iji rad stvara otrovne nusproizvode, dok potronja samih dobara
(na primer, automobila) takoe dovodi do zagaenja. Ali, ipak, od tri inioca koji
invaermentalisti esto pominju kao najodgovornije za zagaenje ivotne sredine stanovnitvo, tehnologija i potronja - potronja izgleda da dobija najmanje panje. Jedan
od razloga za to moe, bez sumnje, biti da je re o iniocu koji se najtee menja; nai
obrasci potronje su u toj meri deo naeg ivota da bi njihova promena zahtevala veliki
kulturni pre-okret, da ne pominjemo ozbiljna ekonomska restrukturiranja. Pad potranje
za proizvodima, kako ekonomisti naglaavaju, dovodi do ekonomske recesije ili ak
depresije, zajedno sa velikom nezaposlenou.
Kao to je nagoveteno u gornjem delu teksta, rizikujemo da, u okviru sadanjeg
ekonomskog sistema neprestanog rasta, budemo zarobljeni u obrascu razvoja koji je:
- destruktivan za ivotnu sredinu, dugorono gledano,
- doprinosi poveanju siromatva u svetu,
- doprinosi poveanju broja gladnih i neuhranjenih,
- izaziva jos itav niz socijalnih i ekolokih problema.
Pored toga, kao to je takoe nagoveteno u prethodnom tekstu, kako se potronja
poveava baza resursa mora da se iri kako bi zadovoljila potrebe za rastom. Ako se baza
resursa proiri i na druge zemlje, to nipoto ne mora da znai da e i ljudi iz tih zemalja
moi da koriste te resurse;
Zloupotreba zemlje i resursa
Nain na koji se zemlja koristi za proizvodnju hrane moe da ima ogroman uticaj na
ivotnu sredinu i njenu odrivost. Uzmimo sledei primer.
Lanci restorana brze hrane, ukljuujui KFC i Pica Hat, su napadnuti od strane
53
najznaajnijih grupa za zatitu ivotne sredine u SAD-u i drugim razvijenim zemljama

zbog njihovog tetnog uticaja na ivotnu sredinu. Intenzivno odgajivanje stoke i ivine za
takve restorane vodi deforestizaciji, unitavanju zemlje i zagaivanju izvora vode i drugih
prirodnih resursa. Za svaki proizveden kilogram crvenog mesa, piletine, jaja ili mleka,
farme gube oko pet kilograma nezamenljive plodne zemlje. Voda potrebna za proizvodnju
mesa obuhvata oko 190 galona po ivotinji dnevno, ili deset puta vie od koliine koju
prosena indijska porodica koristi dnevno, ako uopte i doe do vode.
Generalno posmatrano, ivotinjske farme koriste skoro 40% ukupne svetske
proizvodnje itarica. U SAD-u skoro 70% proizvodnje itarica ide na prehranu stoke.
(Vandana Shiva, Stolen Harvest, South End Press, 2000), str. 70-71)
Poto industrijska poljoprivreda koristi puno monokultura, umesto razliitih useva,
gubitak biodiverziteta vodi poveanom korienju resursa, kao to je i opisano u
prethodnom delu. Ova pojava kao i neke druge politike situacije kao to je, na primer,
motivacija da se vikovi hrane prodaju ispod cene zemljama u razvoju kako bi se
potisnula konkurencija lokalnih farmera, dovodi do sve vee gladi irom sveta.
Obrasci potronje u bogatijim zemljama poveavaju zahteve za razliitom hranom,
cveem, tekstilom, kafom, itd. Kombinovano sa trgovakim interesima za stvarima kao
to je duvan, i sa intenzivnom poljoprivrednom proizvodnjom (koja ukljuuje korienje
herbicida i pesticida) samo se poveava zloupotreba zemlje i sa njom povezana ekoloka
teta koju izazivaju neodrivi metodi razvoja.
Kako se vlasnitvo nad zemljom sve vie koncentrie u rukama velikih kompanija i
kako stvari kao to je prodaja hrane ispod cene sve vie poveavaju glad i dovode do
toga da seljaci sve vie gube posao, poveava se urbana migracija poto se ljudi sele u
gradove u nadi za boljom ansom. Ove ekonomske politike koje se ne zasnivaju na
zajednikom deljenju bogatstva i razvoju, ve vie na sticanju bogatstva i profitu, vode
do dodatnog pritiska na velike gradove da obezbede prostor za jo vei broj stanovnika.
Posledica ovoga je i poveavanje nehigijenskih naselja u gradovima, zdravstveni
problemi, itd. Mnogi olako zakljuuju da samo posmatrajui rast gradova moemo videti
sve probleme prenaseljenosti. Dok se, bez sumnje, gradovi zaista suoavaju sa
problemima prenaseljenosti, ovi su pre svega posledica raznih politikih i ekonomskih
faktora i gubei ove inioce iz vida, a posmatrajui samo grad kao i izdvojenu pojavu,
promai e nam pravi uzroci prenaseljenosti.Ali gradovi nisu jedina mesta na koja se
bezemljai sele. Neki, koji su potisnuti sa sopstvene zemlje, nastanjuju se na
nepristupanijoj zemlji u nadi da e je uiniti pogodnom za obraivanje, to takoe moe
da ugrozi ivotnu sredinu. U ostalim sluajevima, mnogi pokuavaju da emigriraju u
druge delove sveta ako osete da vie nemaju nikakvog izbora u sopstvenoj zemlji.
Takoe su este i situacij kada ekonomski rast vodi do poveanih migracija u urbane
krajeve. Ponekad se ovaj rast gradova moe odvijati simultano sa opadanjem ruralnih
oblasti.Zbog ovih, kao i niza drugih sloenih socioekonomskih i politikh faktora, u
razliitim krajevima sveta razliite su i proporcije urbanog i ruralnog stanovnitva. Na
primer, po izvetaju Svetske Banke iz 1999/2000. godine, 74% siromanih u Latinskoj
Americi i Karibima bilo je nastanjeno u urbanim zonama, dok je u Evropi i centralnoj Aziji
taj procenat iznosio 67%, a na srednjem Istoku i u severnoj Africi oko 58%. S druge
strane, u Istonoj Aziji i u Pacifikom regionu stanovnitvo naseljeno u urbanim krajevima
54
ini oko 33%, u podsaharskoj Africi 32%, a u junoj Aziji svega 27%.
Korienje svetskih resursa od strane bogatijih nacija ukljuuje i eksploataciju
metala i drugih sirovih minerala za proizvodnju automobila, aviona, itd.
Mnogi se pitaju zato siromani ne mogu da slede primer bogatih i sopstvenim
snagama izau iz siroromatva. Mnogi konzervativniji analitiari sugeriu da siromani
treba da slede primer bogatih i da globalizacija (u svojoj sadanjoj formi) nudi reenje.
Neki mogu ovo da kau jer su oni ili drutva u kojima ive sledili ovu ideologiju kako bi
izali iz siromatva i uspeli u tome, pa misle da to vai i za ostale. Ipak, uglavnom se
isputa iz vida odakle dolazi baza resursa koja moe da podri ovo poveanje bogatstva.
Ako potie iz drugih regiona onda to moe znaiti (ne uvek) da neka drutva dobijaju,
dok druga gube. Ovo je bilo oigledno u imperijalnim i kolonijalnim viemenima kada su
ogromne koliine svetskog bogatstva pljakane i akumulirane u imperijalnim centrima
Evrope. Ipak, sadanje nejednakosti u potronji kao i postojanje regija velikog bogatstva i
velikog siromatva na globalnom nivou pokazuju slian obrazac kao u ta prola vremena.
Statistiki podaci UN-a o potronji resursa pomenuti u prethodnim delovima teksta (da
20% bogatog stanovnitva troi ak oko 86% ukupnih svetskih resursa) najbolje govori u
prilog ovoj tezi.Tako, baza resursa koja je potrebna da bi se izalo iz ekonomskog
siromatva nedostaje, a isti proces koji je dananje bogatae uinio jo bogatijim ne vai
za sve ljude.Dalje, ako dananje siromano stanovnitvo pokua da koristi ove resurse za
sopstvenu upotrebu, to e se prirodno shvatiti kao pretnja nainu ivota onih kojj su
sada u posedu ovih resursa. Ratovi su se kroz istoriju najveim delom odvijali upravo
zbog kontrole nad resursima. Drugi svetski rat i hladni rat koji je usledio nakon njega
imale su pre svega taj motiv kao dominantan. Meutim, u veem delu nauke ovaj
problem, na alost, nije dovoljno razjanjen, pa se ne dolazi do potpunog razumevanja
zbog ega on predstavlja tako veliku pretnju.
Bogati toliko troe upravo zato to su drugi siromani - oni troe na raun
siromanih. Takva globalna nejednakost je veoma tetna. Kao to smo i citirali
Robinsa:Neko mora da plati za nae nivoe potronje.
Izvoz zagaenja i toksikog otpada iz bogatih u siromane zemlje
Zagaenje je takoe povezano sa poveanom potronjom. To je sama potronja
plus proizvodnja i nusprodukti koji se koriste u potronji. Automobili su dobar primer.
Drugi primeri su industrijski otpad (posebno kada se direktno baca u reke i mora) otpad
od turistike industrije (ukljuujui brodska i avionska putovanja, itd.), otpad od
industrijske poljoprivrede, itd.
Dok se zagaenje poveava i u siromanijim zemljama, ono ovde nije posledica
samo porasta stanovnitva, jer, kako UN naglaavaju, a to je i pomenuto u prethodnom
delu teksta, svega 20% stanovnitva (najbogatijeg) troi oko 86% svetskih resursa. Tako,
iako se zagaenje pojavljuje u siromanijim zemljama, ono je ovde uglavnom posledica
zahteva koji postavljaju bogati potroai. Politike strukturnog prilagoavanja postavile su
takve uslove siromanim zemljama kakve nijedna bogatija zemlja ne bi pristala da usvoji,
ali vlade siromanih zemlja nemaju izbora pa moraju da prihvate i neto to je esto
neprihvatljivo jer je pritisak koji dolazi od strane meunarodnih i multinacionalnih
institucija zaista veliki.
55
Drugi trend predstavlja izvoz toksikog otpada iz bogatih u siromanije zemlje.

Jedan primer za ovo je izvoz opasnog elektronskog otpada, kao to su stari kompjuteri,
izraubovani monitori, itd. Iz bogatijih zemalja u zemlje kao to su Kina, Indija i Pakistan,
gde se ovaj elektronski otpad koristi na nain koji je izuzetno tetan za ljudsko zdravlje i
ivotnu sredinu. Minimalni, ili ak nepostojei ekoloki i radni standardi i regulacije,
zastarela tehnologija za recikliranje i obradu, itd. stavlja veliki broj ljudi kao i njihovu
ivotnu sredinu pred veliki rizik od moguih posledica same obrade ogromnih koliina
ovog otpada.
Servis ekolokih vesti citira Dima Paketa (Jim Puckett), koordinatora bazelske
akcione Mree i jednog od autora izvetaja pod nazivom Izvoz opasnosti: elektronski
otpad zasipa Aziju.
Oni ovo zovu recikliranjem, ali to je u stvari samo bacanje ubreta pod drugim
imenom, pie Paket. Na nae veliko zgraanje, dalje otkrivamo da vlada SAD-a, umesto
da zabranjuje, i sama podstie ovu sramnu trgovinu kako bi izbegla nalaenje pravih
reenja za ogromne koliine kompjuterskog otpada koji se svakodnevno produkuje u
SAD-u.
Paket ukazuje na injenicu da su SAD jedina razvijena zemlja sveta koja nije
ratifikovala bazelsku Konvenciju, ekoloki dokument UN-a koji poziva na globalnu
zabranu izvoza hazardnog otpada iz visokorazvijenih u nerazvijene ili zemlje u razvoju.
SAD nalazi pravno utemeljenje ovog izvoza u Aktu o konzervaciji i ouvanju resursa kao i
u nacionalnim zakonima koji se tiu izvoza robe, jer se tvrdi da je ovaj materijal
namenjen za recikliranje.
Zaarani krug tete, nejednakosti i siromatva
Siromatvo, kontrola i vlasnitvo nad zemljom, zagaenje, itd. u znaajnoj meri
predstavljaju i delove ekonomskih i ideolokih sistema. Naime, odreene vrednosti se
pridaju ivotnoj sredini, samom ivotu, razliitim kulturama.
Ovo je u toj meri sastavni deo kultura bogatih nacija da i sama pomisao na veliku
reorijentaciju naina ivota i ekonomskih sistema ka odrivijoj varijanti potronje je
neto to se jo uvek ne uzima dovoljno ozbiljno u obzir. Umesto toga, sadanji sistem
potronje se nastavlja i dalje odrava. Kao to je naglaeno ranije, u sam sistem su
ugraeni mehanizmi koji podstiu ovaj proces, bez osvrtanja na mogue posledice.
Meutim, lako je okriviti potroae iz bogatih zemalja kao jedini uzrok ovih
problema u itavom svetu. Veliki deo ove potroake kulture se ne zasniva na prirodnim,
ve na kreiranim, vetakim potrebama, i to od strane velikog biznisa i industrije
kojima je cilj da prodaju to vie proizvoda i zarade to vei profit. Razvijanje ovakvih
potreba podstie se i od strane politikih institucija poto stvara konformistiko
stanovnitvo koje se zadovoljava materijalnim potrebama. Kao rezultat ovoga, poto
takva ekonomija takoe tei eliminaciji konkurencije tako to postaje sve vea i vea, taj
proces postaje na globalnom nivou mnogo destruktivniji nego to moda shvatamo.
ak i kada je SAD poela da osea recesiju (kao posledicu krize hiperprodukcije)
negde sredinom 2001, ekonomski i politiki lideri su na ovo odgovorili podstrekivanjem
ljudi da jo vie troe. Na ovom mestu treba citirati asopis Ekonomist:
Kupovina: to je dugo bila jedna od najomiljenijih zabava Amerikanaca, ali je sada
56
preuzela centralno mesto u borbi za zatitu najvee ekonomije na svetu od pada u

recesiju. I zaista, jo vea potronja nego do tada je bila glavni razlog to ekonomija nije
pala u recesiju ove godine. Ali sada ipak ima nekih signala koji ukazuju na to da se i
amerika herojska potronja polako iscrpljuje.
Ova hiperproizvodnja i hiperkapacitet vode velike kompanije ka pokuaju da
smanje gubitke i zadre profit putem spajanja sa drugim kompanijama, otputanjem
radnika, itd. Meutim, ak i meu razvijenim i bogatim nacijama, ovo ne mora da
garantuje uspeh. Ako ljudi imaju dovoljno kompjutera i nisu im vie potrebni bar neko
vreme, nee ih ni kupovati. Otputanja su veliki rizik.
Neke industrije su postale izuzetno efikasne u pravljenju profita, toliko da jo ne
mogu da se adaptiraju na to (to jest, kao to emo videti kasnije, nain adaptiranja na
ovo je deljenje tog ogromnog bogatstva koje se stie, a ne njegovo rasipanje kroz dalja
otputanja, i, na taj nain, poveavanje koncentracije bogatstva, potroake moi,
politike moi, itd.).
Dispariteti u distribuciji dohotka jo vie naglaavaju problem ograniene
potranje.
Pa ipak, najdeblji kraj izvlae siromane zemlje. Na primer, kada je finansijska
kriza pogodila Aziju 1997, u vreme velike proizvodnje, kolaps je znaio da su Zapadne
korporacije imale mogunost da kupe skoro itave industrije za jeftine pare. Taj kapital je
oticao na Zapad i dolo je do privremenog ekonomskog buma. Tako je Zapad troio
pozajmljeno vreme i resurse od siromanih. Kao to Robins kae, neko mora da plati.
Drugi nain da industrije zadre rast i profitabilnost jeste da pokuaju da stvore
potranju. Trita mogu da se stvore tamo gde ih ranije nije bilo. Ali, kao rezultat toga,
moe doi do sledeih posledica:
- Potranja mora da se formira tamo gde je ranije uopte nije bilo, ili e biti minimalna.
Zato se luksuz sve vie podstrekuje da postane nuna potreba.
- Sve vei robni karakter hrane i politiki uticaj na ekonomske politike kao to je
politika strukturalnog prilagoavanja vodili su masovnoj proizvodnji iste vrste robe iz
raznih regiona koje su se uglavnom izvozile u bogate zemlje.
- Ali, veliki rat cena dovodi do pada cena.
- Poveava se masovna potronja u bogatim zemljama jer stie roba iz uvoza po niskim
cenama to dalje dovodi i do poveanja potranje.
- Jeftini proizvoai se jo vie marginalizuju poto bogati izvoznici eksploatiu jo vie
resursa kako bi potrebu za to veim profitom usaglasili sa poveanom potranjom.
- Vri se dodatni pritisak na ivotnu sredinu u cilju jo vee proizvodnje
Ciklusi ekonomskog rasta i opadanja dovode do sledeeg:
U periodu rasta, ohrabruje se migracija radnika, poveana je potronja.
U periodu opadanja, poveava se siromatvo, jaa anti-imigrantska politika, a u
siromanim zemljama dolazi i do pomeranja ve marginalizovanog stanovnitva na
novu, nepristupaniju zemlju, jer je najbolja zemlja ve pod kontrolom i u vlasnitvu
bogatih. U najgorim sluajevima, dolazi i do oruanog konflikta.
Kada se posmatra unitavanje tropskih uma u centralnoj Americi, slian obrazac
ovom, malopre
pomenutom, nalazi
se
u knjizi
Vandermera i
Perfekta
(Vandermeer&Perfecto, Biodiversity: The Truth of Destructiontron of Tropical Forests,
57
1995), a takoe je naglaena od strane Daglasa Buera (Douglas Boucher, u zborniku

Paradoxes of Affluence, 1999). Na ovom mestu emo ukratko rezimirati njihove stavove:
Obrasci meuzavisnih problema koji primarno utiu na unitavanje tropskih uma
ukljuuju sledee faze:
1. Kapitalisti vizionari identifikuju ekonomsku ansu sa trinom ekspanzijom nekog
poljoprivrednog proizvoda (banana, limuna, itd.).
2. Oni uzimaju u zakup odreenu zemlju, ukljuujui i zemlju koja je pod tropskim
umama, (ili je jednostavno otmu, ili podmite nadlene dravne institucije) i
onda poinje raskrivanje.
3. Uvozi se radna snaga da bi se proizveli odreeni proizvodi.
4. Posle poetnog perioda rasta potranje za tim proizvodima, dolazi do faze
opadanja interesovanja to dovodi do smanjivanja trokova, otputanja, itd.
5. Otputeni radnici moraju da pronau neki drugi nain preivljavanja, a to u
siromanim zemljama i ruralnim podrujima obino znai pokuaj uzgajanja useva
na loijoj, nepristupanijoj zemlji.
6. Jedino mesto gde otputeni radnici mogu da pronau zemlju sa koje ih niko nee
proterati je u umama, to znai da se jo vie poumljenih predela kri kao bi se
pretvorili u zemljite pogodno za poljoprivrednu obradu.
Postoje takoe mnogobrojni primeri o tome kako konflikt i rat mogu da se u znaajnoj
meri podstrekuju potranjom za odreenim resursima, potrebom da se odri odreeni
nain ivota, ma koliko on tetan bio, itd. Primeri za ovo su:
razliiti konflikti u Africi (kao u Republici Kongo, Sijera Leoneu, itd) oko resursa koji
se izvoze na zapad, kao to su dijamanti, drvna graa, koltan (bez koga ne mogu
da rade kompjuterski ipovi);
istorijska dominacija i uticaj bliskog i srednjeg Istoka zbog nafte;
podravanje diktatorskih reima od strane zapada, kao to je bio sluaj u Indoneziji

kada se podravao masakr i invazija na Istoni Timor (takoe zbog nafte i nekih
drugih resursa);
ozbiljne optube na raun naftnih kompanija za ubijanje lokalnog i autohtonog
stanovnitva, itd.
ak je i hladni rat (koga esto objanjavamo samo kao ideoloki rat, ali je iza tih
ideologija takoe stajao pristup stratekim resursima) bio konflikt takvog tipa.
Smatra se da se mozak praoveka uveao i postao veoma sloen, jo pre oko 100 hiljada
godina. Lobanja savremenog oveka je tri puta vea od takozvanog Australopitecinskog
hominga,
koji
se
smatra
ovekovim
neposrednim
pretkom.
Australopitek
(Australopithecus - juni majmun) je ovekoliki majmun otkriven u Junoj Africi koji je
iveo preko oko 1,5 miliona godina. Slian je gorili i impanzu, ali je za razliku od njih, bio
mesoder. Teak oko 40 kg, imao je uspravan hod. Koristio je razna orua (Dart R., 1924,
prema Bronovskom, 1972).
ovekova sposobnost da prima ulne nadraaje i da razmiija, postignuta je
zahvaljujui promenama u veliini i strukturi njegovog mozga. ovek je jedino bie koje
moe da se bavi apstrakcijom, da planira budunost i da vri racionalan izbor ciljeva. Od
58
velikog i presudnog znaaja za ljudski rod je bio i razvoj ake, odnosno njene fizioloke
strukture sa odvojenim petim prstom - palcem, koja mu je omoguila rad (Bronovski,
1972).
ovek je jedino bie koje je u mogunosti da unapred predvia i planira svoje aktivnosti.
Praovek je razmiljao na osnovu iskustava, a opasnost je nasluivao u svojoj
neposrednoj okolini: od veiikih zveri i klimatskih kataklizmi. Poznato je da je peinski
ovek crtao po zidovima peina one ivotinje koje je eleo da ulovi i savlada. Ova
imaginacija mu je pomagala u stvarnosti u predvianju opasnosti a samim tim i navodila
ga na opreznije postupke, to je bila poruka za budunost. To je bio poetak pismenosti.
Ova ovekova mo za apstrakcijom, u kasnijem razvoju, sve do dananjih dana, bila je
znaajna za stvaranje bezbroj civilizacijskih uda u kulturama i umet-nostima raznih
naroda. Sa idejama iao je napred, a istovremeno, ostavljao je tragove pro-losti.
Iskustvo se gomilalo.
ovek je razmiljanjem dolazio do sve veih saznanja, kombinacija i izuma. U ljudskim
glavama stvarane su ideje za sve velike izume bivih i sadanje civilizacije. U ljudskom
ivotu, najznaajniji izumi, koji su znaili prekretnicu, i koji su ubrzali ovekovu bioloku
evoluciju, bili su:
7.1.3.1. jezik,
7.1.3.2. vatra i
7.1.3.3. pismo.
7.1.3.1. Jezik
Jezik je oveku pomogao da komunicira sa drugim ljudima, da razmenjuje iskustva,
informacije i znanja. Od praoveka, preko ljudi iz nomadskih plemena i drugih
patrijarhalnih naina ivota, preko kasnijih pronalazaka i osvajanja drugih zemalja,
ljudi su biliu u kontaktima sa raznim drugim narodima i nacijama, koristei svoj jezik,
obogaivali su ga izrazima iz drugih jezika, ili sami dolazili do novih potrebnih rei, kako
bi komunicirali meusobno. U naoj civilizaciji, postoji oigledna tenja za jednim jezikom,
kojim bi ljudi celoga sveta mogli da se meusobno sporazumevaju. Pokuaj da se na
neprirodna nain stvori esperanto nije uspela, ali zato, po svoj prilici, anglosaksonski
jezik, danas ima najvie mogunosti da to bude. U tome, danas ima veliku ulogu i jezik
kompjutera.
7.1.3.2. Vatra
Pronalazak naina da sam stvara vatru, znaio je pronalazak energije. Poetak korienja
vatre, oznaio je velike promene i podstakao stvaranje prvih velikih civilizacija. Energija
je bivala i ostala sredstvo i osnova za razvoj ljudskog drutva. Pomou vatre ovek je
obavljao razne delatnosti, a i danas to ini. Ona mu je omoguila da proizvodi sve to mu
je potrebno. Ali, istovremeno njenim korienjem, ovek menja prirodu: kri i spaljuje
ume da bi dobio prostor za stvaranje naselja i za poljoprivredne povrine. U kasnijem
razvoju Ijudskog drutva, vatra je omoguila razne zanatske i druge delatnosti, odravala
je ljudski ivot u podrujima otre klime, i na kraju, omoguila je poetak i razvoj
industrijske revolucije.
Iako su prohujali milenijumi ljudskih civilizacija, vatra je i danas osnova za razvoj,
putem transformisanja toplotne energije u elektrinu, ili neku drugu (od elektrine
mehaniku ili opet toplotnu). U Americi, jednoj od najveih i najrazvijenijih zemalja, od
59
ukupne proizvodnje elektrine struje, 1/3 se dobija spaljivanjem goriva (Lovins, 1996).
7.1.3.3. Pismo
Pismo, njegov pronalazak i korienje, za oveka su bili novi krupni koraci u razvoju
civilizacija. Pomou njega, svi izumi, znanja, iskustva i informacije, mogli su da se
prenose, kako prostorno, tako i vremenski. Pismo je spojilo: prolost, sadanjost i
budunost! Pismenost se vekovima razvijala, u poetku, ljudskom rukom ostavljani su
tragovi, do pojave Gutenmbergove tamparije u 15. veku. Tokom dalje istorije Ijudske
civilizacije, pismenost i irenje pismenosti, ilo je uzlaznom lestvicom. U poslednjoj
dekadi 20. veka, sredstva za prenos poruka se skoro neshvatljivom brzinom razvijaju i
koriste, i kvantitativno i kvalitatitivno: komjuterska tehnika, telekomunikacije putem faxa,
elektronske pote, satelitske televizije, interneta i drugo. Kako je Tofler A. (1975)
svojom knjigom ok budunosti to opisao i predvideo, mi se ve uveliko nalazimo u
sopstvenoj budunosti, veoma brzog napretka tehnologije.
Razvoj mozga, uz fizike mogunosti kretanja, rada sa akom i korienje energije,
odvojio je oveka od ivotinjskog sveta i omogiiilo mu civilizacijski uspon. U tom
usponu, na svakoj lestvici razvoja, ovek je pravio selekciju i racionalan izbor ciljeva.
ovek je postao i ostao dominantno bie na planeti.
7.1.4. POECI DEGRADACIJE IVOTNE SREDINE
Vatrom je menjan lik Zemlje: nestajalisu ogromni kompleksi uma, sa visokih planina
voda je spirala zemljite, nastajale su velike pustinje, podizani su gradovi zbog kojih je
prirodni prostor pretvaran u izmenjeni, antropogeni. Tamo gde nije postojala voda,
ovek ju je dovodio, a sa drugih prostora ju je isuivao. Probijao je i pomerao planine,
kultivisao, obraivao zemljite, favorizovao odreene biljne vrste na raun drugih. Vrio
je selekciju ivotinja, da bi sebi obezbedio najpovoljnije, od kojih bi imao korist.
Na taj nain, nastajali su: novi pejzai, nove biljne i ivotinjske vrste, dok su mnoge
druge vrste iezavale.
Poari su bili veoma esti. Namerni poari su imali za cilj dobijanje prostora za
oranice, a sluajni su se deavali prirodnim elektrinim pranjenjem ili zbog ljudske
nemarnosti i neugaene vatre. Pre nego to je ovek sam nauio da pali vatru, on ju je
prenosio, ili uvao u ognjitu, dok je sa svojim plemenom lutao za ivotinjama. I tako su
nastajali nenamerni poari. Oni su bili ei u suvim predelima, irili su i unitavali
vegetaciju, a sa njom i mnoge jedinke i vrste iz ivotinjskog sveta, kojima je nestankom
njihovih stanita, ugroavan opstanak. Vatra je koriena i za lov: krene su ume da bi
se divlja izgonila na istinu. Kasnije se vatra koristi za raiavanje terena posle etvi
radi poboljanja kvaliteta zemljita za sledei prinos i rast useva.
Ovakav nekontrolisani nain korienja vatre imao je velikih posledica i bio je jedan
od osnovnih uzroka degradacije ivotne sredine:
I ugroavanja biljnih i ivotinjskih vrsta,
II doprineo je irenju pustinja,
III pojave erozija zemljita i
IV bio je prvi uzrok zagaivanju vazduha.
U istoriji Ijudskih civilizacija, zabeleeno je da su na ovakav nain unitene ogromne
ume i praume u Evropi, Severnoj i Latinskoj Ame-rici, Aziji i Africi. Poznato je da je Kina
danas jedna od zemalja sa najmanjom umovitou: svega 14%! Danas su na udaru, do
skora, netaknute praume u Amazoniji.
U cilju dobijanja toplotne energije u 12. i 13. veku nastajale su velike see uma
(naroito hrastovih) od ijeg se drveta dobijao umur (Merchant, 1989). U ovom naem
veku, naroito u drugoj polovini, u mnogim nerazvijenim zemljama Afrike i na mnogim
ostrvima, see se i korista svaka stabljika bilo koje vrste vegetacije, radi proizvodnje i
korienja umura.
7.1.5. TEHNIKO-TEHNOLOKI RAZVOJ KAO UZROK DEGRADACIJE SREDINE
Poremeaj prirodne ravnotee pod uticajem tehniko-tehnolokog razvoja zapoeo je
60
u 17.veku industrijskom revoluciiom koja je oznaena pronalaskom parne maine.

Zahvaljujui svojim velikim intelektualnim i stvaralakim potencijalima, bogatom
nasleenom iskustvu, znanju i kontinuitetu ljudske misli i Ijudskih dostignua, ovek je u
tolikoj meri usavrio tehnologiju, da je u mogunosti da sebi stvara sredinu okvir ivota u
kojoj e iveti, praktino na bilo kom delu planete. U okviru te sredine (naselja)
ostvarivao je svoje potrebe za stanovanjem, ishranom, radom, odevanjem, odmaranjem,
zabavom, obrazovanjem, druenjem.
Napreui svoj um, upotrebljavajui sopstvene vetine, alatke i maine, koristei svoju
nauku i svoja dostignua, ovek je oduvek teio da izgradi sebi to bolju, to savreniju i
neponovljivu sredinu u kojoj e iveti i koju e ostaviti svojim potomcima. U tenji da
ostvari viziju takvog ivota, u beskraju novih pronalazaka, u raznim oblicima proizvodnih
procesa i delatnosti, u raznovrsnim nainima ivota i rada, ovek je prekoraio granice
kapaciteta sredine i ravnotee u prirodi.
7.1.6. ZAKON ENTROPIJE
Zakon entropije je drugi zakon termodinamike. Oba zakona, i ovaj i drugi zakon
termodinamike se odnose na ouvanje energije, a vrlo su znaajni i za nauku o ivotnoj
sredini da bi se razumelo kako se resursi troe, kako se pretvaraju u energiju i ta sa
njima posle iskoriavanja biva.
Prvi zakon termodinamike glasi: Ukupna materija i energija u univerzumu su
nepromenljive. One se ne mogii stvoriti ni unititi. Koliina energije u Kosmosu je
odreena na poetku vremena i ostae nepromenjena do kraja vremena. Ovoje zakon
ouvanja materije i energije koje mogii prelaziti izjednog oblika u drugi.
Drugi zakon termodinamike je zakon entropije. On glasi: Materija i energija se mogii
menjati samo u jednom smeru: od upotrebljive ka neupotrebljivoj, od korisne, ka
nekorisnoj, ili od sreene ka nesredenoj (Rifkin, 1986).Zakon entropije govori da sve to
postoji na svetu poinje strukturom i vrednou i kree se nepovratno u pravcu
besciljnog haosa i gubitka. U svakom zatvorenom sistemu u Kosmosu, energija od korisne
prelazi u nekorisnu.Gde se na Zemlji stvara neki red, to za sobom povlai jo vei nered u
okolini. Ovaj zakon negira miljenje da nauka i tehnologija stvaraju sreeniji
svet.Entropija je mera za koliinu koja se vie ne moe pretvoriti u rad. Poveanje
entropije znai umanjenje iskoristive energije u oblike koji se vie ne mogu iskoristiti. Na
primer: sagorevanjem uglja dobija se toplotna energija koja se rasipa u prostoru. Kao
nusprodukti ostaju: dimni gasovi, a, sumporovi, azotovi, i ugljenikovi oksidi, ljaka i
pepeo. Znai da se od iskoristivog uglja dobilo niz drugih oblika materije koja vie ne
moe da se koristi.
Zagaenost je ukupna koliina iskoristive energije u prirodi koja je transformisana u
neiskoristivi oblik. Sve vrste otpadaka u stvari su potroena energija. To potvrduje zakon
entropije: da se energija ne moe stvoriti ni iz ega, ve se stvara iz korisnog oblika,
kree se u jednom smeru: ka neiskoristivom obliku.
Entropija je naziv za zagaenost. To je stalno gomilanje neiskoristive energije prisutne u
sistemu. Entropija se na Zemlji stalno uveava i tei ka svome maksimumu, jer je
biosfera zatvoren sistem u odnosu na materiju. Biosfera sa svojom okolinom razmenjuje
energiju ali ne i materiju (osim neznatne koliine koja meteorima padne na nju). Materija
se ne moe stvoriti ni iz energije niti na bilo koji drugi nain, ali zato se ogromna koliina
materije moe pretvoriti u energiju. Praktino, sva materija na planeti, i biotika i
abiotika mogu da se pretvore u energiju.
Materija koja sainjava zemljinu koru neprekidno se troi: povrinski deo ili prirodnim
putem, erozijom. uz pomo atmosferskih padavina, vazdunim strujanjem i ljudskim
intervencijama odlazi, pretvarajui se u druge oblike. ak se i materija organizama
pretvara u druge neorganske oblike. ivot i smrt novih organizama poveavaju entropiju,
jer materija postaje manje iskoristiva za ivot raznih organizama u budunosti. Tako se
dolazi do sledeeg zakona termodinamike koji glasi: U zatvorenom sistemu entropija
materije mora konano da dostigne maksimum (Rifkin, 1986).
Izraz entropija uveo je R. Klauzijus 1868. godine, kao termodinamiku veliinu. Izraz
61
se odnosio na promene koliine toplote u zatvorenim sistemima. U krajnjem znaenju,

entropija je toplotno umiranje kosmosa, jer se u njemu, kao zatvorenom sistemu svi
oblici energije transformiu u toplotnu energiju koja tei da se raspe podjednako po celom
prostoru.
Zakon entropije primenjen na razvoj ljud-kog drutva u materijalnom pogledu, na
privredni razvoj, znai gomilanje velikih koliina fabrikih preraevina iz zaliha sirovina
metala, nemetala i fosilnih goriva, koje na kraju znae gomile nepotrebnih i isluenih
stvari. Interesantno je da se napomene da re priroda na engleskom jeziku glasi
nature, i da je izvedena iz drevnog indoevropskog korena koji znai roenje
(Merchant, 1989). U naem jeziku, koren je slinog znaenja: pri-rod-a (roenje). To
verovatno znai da se ve i u samoj rei nalazi duboka veza oveka i prirode. Ve svojim
roenjem ovek pripada prirodi. Iako je deo prirode, njegov razvoj, odnosno razvoj
njegove civilizacije je relativno nov na planeti, a postao je najagresivniji destabilizujui
faktor u kompleksu meuzavisnosti faktora ivotne sredine.
Tehnoloki razvoj bio je postepen. On je omoguen znaajnim tehnikim i naunim
dostignuima, a bio je paralelan sa drutvenim razvojem. Tehnologija omoguava
ostvariva-
9. Prirataj stanovnitva i ekoloka kriza

Prirataj stanovnitva u svetu
Analiza stanovnitva: demografija
Dinamika promene stanovnitva
Prirataj stanovnitva u zemljama u razvoju
Demografska tranzicija
Prognoze o buduem prirataju stanovnitva
Uticaj oveka na prirodni svet
Zabrinutost zbog ivotne sredine: postoje li granice rasta?
Odrivi razvoj
Potronja, siromatvo i ivotna sredina
Izvori opasnosti
Zagaenje i otpad
Istroenost resursa
Rizik i ivotna sredina
Globalno zagrevanje
Genetski modifikovana hrana
Pogled u budunost
ivotna sredina: socioloki problem?
Rezime
Pitanja za dalje razmatranje
ira literatura
Internet linkovi
Elektronski virusi
62
Dana 4. maja 2000. godine, elektronski svet je zahvatio haos kada je virus nazvan
Love bug"(Ljubavna buba") uspeo da obori kompjuterske sisteme irom sveta. Lansirana
sa jednog linog raunara u Manili, prestonici Fiiipina, Ijubavna buba" se brzo proirila
po celoj planeti i izazvala pad skoro desetine servisa za elektronsku potu irom sveta.
Virus se prenosio po celom svetu kroz e-mail poruku iji je predmet glasio Volim te".
Kada su primaoci otvorili dokument priloen uz poruku, nesvesno su aktivirali virus u
sopstvenom raunaru. Ljubavna buba se zatim umnoavala i automatski prenosila na sve
e-mail adrese koje je sadrao adresar u raunaru, a zatim napadala podatke i dokumenta
na kompjuterskom hard disku. Virus se irio ka zapadu po celoj planeti dok su zaposleni,
najpre u Aziji, a zatim u Evropi i Sevemoj Americi ujutru pristizali na posao i proveravali
poruke na elektronskoj poti. Do kraja dana, Ijubavni virus" je, prema procenama,
izazvao tetu od preko 1 milijarde funti u celom svetu. Ljubavna buba" je bio virus sa
izuzetnom brzinom razmnoavanja, ali nije prvi takve vrste. Elektronski virusi postaju sve
uobiajenija i opasnija pojava u doba kada kompjuteri i elektronski oblici komunikacije
dobijaju na znaaju i sofisticiranosti. Virusi poput Ljubavne bube" pokazuju u kojoj je
meri, sa napredovanjem globalizacije, svet postao meusobno povezan. Moda ete
pomisliti da se u ovom konkretnom primeru globalna povezanost moe smatrati
negativnom, poto je tetni virus bio u stanju da se tolikom brzinom rairi po celom
svetu. Ipak, ovaj sluaj ukazuje i na mnoge po-zitivne aspekte globalizacije. im je virus
detektovan, eksperti za kompjutere i bezbednost iz celog sveta poeli su zajedniku
akciju na spreavanju njegovog irenja, kako bi se zatitili nacionalni kompjuterski
sistemi i razmenili obavetajni podaci o njegovom poreklu. Mada globalizacija sa sobom
nosi nepoznate rizike, ona takoe podstie upotrebu novih tehnologija i novih oblika
koordinacije izmeu onih koji takve rizike snose.
Klimatske promene u svetu
Bez obzira u kom delu sveta ivite, verovatno ste primetiti ili bili direktno pogoeni
neouobiajenim vremen-skim promenama u poslednjih nekoliko godina. Naunici i
eksperti za prirodne nepogode ukazuju da se ,,ekstremne" promene u vremenskim
uslovima, kao to su za odreena godinja doba neuobiajeno visoke temperature, sue,
poplave i cikloni, sve ee deavaju. Na primer, samo 1998. godine zabeleeno je
osamdeset prirodnih katastrofa na razliitim takama na ZemIji, ukjjuujui razorne
poplave u Kini, uragane u Latinskoj Americi, poare u Indoneziji i strane ledene oluje u
Severnoj Americi. Od tada su sue napadale razliite regione, Etiopiju, juni Avganistan i
srednji zapad u SAD, poplave su divljale Venecuelom i Mozambikom, a najezde skakavaca
harale su zaleem Australije.
Mada niko sa sigurnou to ne moe potvrditi, mnogi smatraju da su ove prirodne
nepogode delom uzrokovane globalnim zagrevanjem, poveanjem temperature zemljine
atmosfere. Ako se emisija ugljen-dioksida, koja doprinosi globalnom zagrevanju i dalje
bude nekontrolisano sprovodila, ini se verovatnim da e klima na zemlji biti nepovratno
unitena. Ko je kriv za globalno zagrevanje i ta se moe uiniti da se taj proces uspori?
Kao to je sluaj i sa mnogim drugim aspektima sveta koji se menja, i rizici koje nosi
globalno zagrevanje prisutni su na celoj planeti, a njihove uzroke je skoro nemogue
63
utvrditi. U doba globalizacije, stalno se podseamo na injenicu da smo meusobno

povezani. Delanje pojedinaca ili institucija u jednom delu sveta mogu imati, i imaju,
znaajne posledice po stanovnike svih ostalih regija.
Poto ekoloki rizici imaju tako razliito poreklo, nije jasno kako ih treba tretirati ili ko
snosi odgovornost za preduzimanje delanja koje bi ih umanjile. Jednostavan primer
ilustruje zato je to tako. Naunici su doli do zakljuka da nivo hemijskog zagaenja ima
tetni uticaj na pojedine kolonije pingvina na Antarktiku. Meutim, nemogue je sa
preciznou utvrditi tano poreklo zagadenosti niti mogue posledice koje takva vrsta
uticaja moe u budunosti imati po pingvine. U ovakvom sluaju i u stotinama slinih
nije verovatno da e se preduzeti uspena akcija koja e se baviti tim rizikom, jer ni
njegov uzrok ni posledice nisu poznati i utvreni (Beck 1995).
....stavlja oblik kulturnog imperijalizma" u kome se vrednosti, stil i pogledi na svet
karakteristini za Zapad tako agresivno ire da e uguiti individualne nacionalne kulture.
Drugi, pak, povezuju procese globalizacije sa sve veom diferencijacijom kulturnih
tradicija i oblika. Oni smatraju da, pre nego kulturnu homogenost, globalno drutvo sada
karakterie ogromna raznolikost kultura koje uporedo postoje u svetu. Lokalne tradicije
se promoviu zajedno sa mnotvom drugih kulturnih oblika koji dolaze iz inostranstva,
omoguujui ljudima da se upoznaju sa zbunjujuim konglomeratom naina ivota iz
koga mogu sami da biraju. Umesto jednoobrazne globalne kulture, svedoci smo
fragmentacije kulturnih formi (Baudrillard 1988). Uspostavljeni identiteti i naini ivota
ukorenjeni u lokalnim zajednicama i kul-turama ustupaju mesto novim oblicima
,,hibridnog identiteta" koga ine elementi iz oprenih kulturnih izvora (S. Hall 1992). Tako
na crnog stanovnika nekog grada u Junoj Africi mogu i dalje uticati tradicija i kulturni
nazori iz kojih njegovo pleme vue korene, ali istovremeno i kosmopolitski na in ivota i
kulturni ukusi u pogledu oblaenja, provoenja slobodnog vremena, upranjavanja hobija
i tako dalje koje oblikuju sile globalizacije.
Globalizacija i rizik
Posledice globalizacije su dalekosene i dopiru do praktino svih aspekata drutvenog
sveta. Pa ipak, s obzirom da je globalizacija nezavren proces koji je po svojoj unutranjoj
prirodi kontradiktoran, ona proizvodi posledice koje je teko predvideti i kontrolisati. O
tom procesu moemo razmiljati i u kategorijama rizika. Mnoge promene do kojih je
dovela globalizacija raaju nove oblike rizika koji se u velikoj meri razlikuju od onih koji su
postojali u prolosti. Za razliku od nekadanjih rizika koji su imali utvrene uzroke i
poznate posledice, rizicima savremenog doba ne moe se odrediti poreklo niti im se
mogu sagledati efekti.
irenje proizvedenog rizika"
Ljudi su oduvek morali da se suoavaju sa rizicima ove ili one vrste, ali dananji rizici
se kvalitativno razlikuju od onih iz prolosti. Sve do nedavno, ljudskim drutvima su
pretili spoljanji rizici opasnosti poput sua, zemljotresa, gladi i olujnih vetrova koji
dolaze iz sveta prirode i nisu ni u kakvoj vezi sa ljudskim delanjem. Danas se, meutim,
sve ee suoavamo sa razliitim tipovima proizvedenih rizika koje je stvorio uticaj
64
naeg sopstvenog znanja i tehnologije na svet prirode. Kao to emo videti, mnogi
ekoloki rizici i rizici po nae zdravlje sa kojima se suoavaju savremena drutva jesu
sluajevi proizvedenih rizika - oni su ishod nae sopstvene intervencije u prirodi.
Ekoloki rizici
Jednu od najjasnijih ilustracija proizvedenog rizika trenutno predstavlja ugroavanje
ovekove okoline (vidi poglavlje 19, Porast populacije i ekoloka kriza"). Jedna od posledica sve breg industrijskog i tehnolokog razvoja jeste postojano irenje ovekove intervencije u prirodi. Malo je aspekata prirodnog sveta koje nije dotakla Ijudska ruka urbanizacija, industrijska proizvodnja i zagaenje, veliki poljoprivredni projekti, izgradnja
brana i hidroelektrinih postrojenja, kao i nuklearni programi, predstavljaju samo neke
od naina na koje Ijudska bia utiu na svoju prirodnu okolinu. Ukupan ishod takvih
procesa jeste iroko unitenje ivotne sredine iji taan uzrok nije odreen, a posledice
su jednako teko sagledive.
U naem globalizovanom svetu, ekoloki rizici se javljaju u nekoliko vidova. Ve
nekoliko godina sve vie raste zabrinutost zbog globalnog zagrevanja; sada je generalno
prihvaeno da se temperatura na zemlji poveava zbog isputanja tetnih gasova u
atmosferu. Potencijalne posledice globalnog zagrevanja su razarajue: ako oblasti
prekrivene venim ledom na zemljanim polovima nastave da se tope, nivo mora e se
poveati, to moe da ugrozi zemljine povrine na niskoj nadmorskoj visini, kao i
populaciju koja je na njima nastanjena. Obrasci klimatskih promena navode se kao
mogui uzroci stranih poplava koje su pogodile Kinu 1998. i Mozambik 2000. godine
(vidi okvir).
Rizici po zdravlje
U protekloj deceniji su opasnosti koje proizvedeni rizici predstavljaju po ljudsko
zdravlje privukli veliku panju. U medijima i kampanjama za zatitu zdravlja ljudi, na
primer, slate su poruke da ljudi ogranie izlaganje tetnim ultravioletnim sunevim
zracima i da koriste losione za sunanje kako bi spreili pojavu opekotina. Poslednjih
godina se izlaganje suncu povezuje sa poveanim rizikom od raka koe u mnogim
delovima sveta. Smatra se da je ova pojava posledica probijanja ozonskog omotaa sloja zemljine atmosfere koji zaustavlja ultravio-letne zrake. Zbog velikog stepena
emisije gasova koja je posledica ljudskih aktivnosti i industrije, koncentracija ozona u
atmosferi se smanjuje, a u nekim sluajevima dolazi do stvaranja ozonskih rupa".
Postoji mnogo primera proizvedenih rizika koji su povezani sa hranom. Napredak u
oblasti nauke i tehnologije u velikoj meri je uticao na modernu proizvodnju hrane. Na
primer, hemijski pesticidi i herbicidi su u irokoj upotrebi u komercijalnoj poljoprivredi i
mnoge ivotinje (npr. pilii i svinje) kljukaju se hormonima i antibioticima. Neki autori
istiu da ovakve tehnike poljoprivredne proizvodnje dovode u pitanje ispravnost hrane
i mogu imati tetan uticaj na ljude. Poslednjih godina, iroku zabrinutost su naroito
izazvala dva kontroverzna pitanja u vezi sa bezbednou hrane i proizvedenim rizikom:
polemika o GM (genetski modifikovanoj) hrani (vidi poglavlje 19, Porast populacije i
ekoloka kriza") i bolest ludih krava".
Spuvasta encefalopatija kod goveeta (BSE), popularno nazvana bolest ludih
65
krava", najpre je otkrivena kod stoke u Velikoj Britaniji 1986. godine. Naunici su
povezali BSE infekciju sa nainom uzgajanja stoke - uglavnom biljodera - kojoj je
davana hrana sa tragovima ivotinjskih delova tela. Nakon pojave bolesti, vlada je
preduzela mere za suzbijanje bolesti meu stokom, ali je tvrdila da je za ljude ishrana
govedinom bezbedna i da ne predstavlja opasnost po ljudski ivot. Tek sredinom
devedesetih godina priznato je da je smrt nekoliko ljudi od Krojcfeld-Jakobove bolesti,
koja izaziva degenerisanje mozga, povezana sa konzumiranjem mesa od zaraene
stoke. Hiljade grla stoke u Britaniji je pobijeno i donet je striktan zakon kojim je
regulisano uzgajanje stoke i prodaja proizvoda od govedine.
Mada je preduzeto sveobuhvatno nauno istraivarije kako bi se utvrdio rizik od BSE
po ljudsko zdravlje, otkria nisu dovela ni do kakvih zakljuaka. Postoji rizik da su one
osobe koje su konzumirale govedinu iz Velike Britanije u godinama koje su prethodile
otkriu BSE, mogle biti izloene zarazi. Pa ipak, tek decembra 1999. godine je Komitet
za nauku Evropske unije objavio da doza koja dovodi do infekcije kod ljudi trenutno nije
poznata." Odreivanje rizika koji postoji po ljude od BSE predstavlja primer sve
sloenosti procene rizika u savremenom svetu. Neophodno je znati da li je i u koje
vreme zaraena stoka bila deo odreenog lanca ishrane, nivo i distribuciju zaraze koja
je postojala kod te stoke, nain obrade goveeg mesa i mnotvo drugih pojedinosti.
Sama koliina nepoznatih faktora komplikuje taj zadatak i ini preciznu analizu rizika
veoma zahtevnim problemom.
Globalno rizino drutvo"
Globalno zagrevanje, bolest ludih krava, genetski modifikovana hrana i ostali
proizvedeni rizici donose pred ljude nove izbore i izazove u njihovim svakodnevnim
ivotima. Poto ne postoji mapa" koja bi ukazivala na ovakve opasnosti, pojedinci,
zemlje i transnacionalne organizacije moraju da uzimaju u obzir i rizike pri donoenju
odluka o nainu ivota. Poto ne postoje definitivni odgovori u vezi sa uzrocima i
ishodima takvih rizika, svaki pojedinac je prisiljen da samostalno donosi odluke u vezi za
rizicima koje je spreman da prihvati. Ovo moe biti veoma zbunjujui pokuaj. Da li treba
da koristimo hranu i sirovine ako njiho va proizvodnja ili potronja moe da ima
negativan uticaj na nae zdravlje i ivotnu sredinu? ak i jednostavne" odluke o tome
ta da jedemo sada se donose u kontekstu kontradiktornih informacija i miljenja o
relativnim prednostima i nedostacima proizvoda.
Nemaki sociolog Ulrih Bek, koji je napisao dosta radova o riziku i globalizaciji, smatra
da ovakvi rizici doprinose stvaranju globalnog rizinog drutva (1992). (Vidi i poglavlje
21, Teorijsko miljenje u sociologiji", str 682). Kako tehnoloke promene sve bre
napreduju i raaju nove oblike rizika, moramo stalno reagovati i prilagoavati se tim
promenama. Rizino drutvo, smatra Bek, nije ogranieno samo na rizike po zdravlje i
ivotnu sredinu - ono ukljuuje itav niz meusobno povezanih promena u savremenom
drutvenom ivotu: promena obrazaca rada, sve veu nesigurnost radnog mesta,
opadanje uticaja tradicije i obiaja na samoidentitet, uruavanje tradicionalnih oblika
porodice i demokratizaciju linih odnosa. Poto je budunost svakog pojedinca mnogo
manje fiksirana" nego to je to bila u tradicionalnim drustvima, odluke svake vrste
predstavljaju rizik za pojedinca. Stupanje u brak, na primer, danas predstavlja mnogo
66
riziniji poduhvat nego u vreme kada je brak bio institucija koja je trajala do 'kraja ivota.
Odluke o obrazovanju i karijeri takoe su rizine - teko je predvideti koje e se vetine i
sposobnosti smatrati dragocenim u ekonomiji koja se menja tako brzo poput nae.
Prema Bekovom miljenju, vaan aspekt rizinog drutva predstavlja injenica da
njegovi rizici nisu prostorno, vremenski ili drutveno ogranieni (1995). Dananji rizik
savremenog doba pogaaju sve zemlje i sve drutvene klase; oni imaju globalne, a ne
samo line posledice. Mnogi oblici proizvedenih rizika, poput onih koji se tiu ljudskog
zdravlja i ivotne sredine, prostiru se preko nacionalnih granica. Eksplozija nuklearne
elektrane u ernobilu u Ukrajini, 1980. godine, jasno ilustruje ovaj problem. Svako ko je
iveo u blizini ernobila, bez obzira na godine starosti, klasu, pol ili drutveni status, bio
je izloen opasnom nivou radijacije. Istovremeno su se posledice ovog incidenta proirile
daleko izvan ernobila - u celoj Evropi i van njenih granica detektovan je visok stepen
radijacije nakon eksplozije.
Globalizacija i nejednakost
Bek i ostali autori su skrenuli panju na rizik kao na jedan od najvanijih rezultata
globalizacije i tehnolokog napretka. Novi oblici rizika predstavljaju sloene izazove kako
za pojedince tako i za itava drutva koja su prinuena da se snalaze na nepoznatom
terenu. Pa ipak, globalizacija donosi sa sobom i druge vane izazove.
Globalizacija ima neujednaenu razvojnu putanju. Uticaj globalizacije osea se na
razliite naine, a neke od njenih posledica su sve samo ne benigne. Rame uz rame sa
rastuim ekolokim problemima, ekspanzija nejednakosti u okviru i izmedu drutava
predstavlja jedan od najozbiljnijih izazova sa kojim se suoava svet na pragu
dvadesetprvog veka.
Nejednakost i globalne podele
Kao to smo saznali iz izlaganja o razliitim tipovima drutva (poglavlje 2, Kultura i
drutvo"), ogromna veina svetskog bogatstva koncentrisana je u industrijalizovanim ili
ravijenim" zemljama sveta, dok narodi u zemljama u razvoju" pate od opteg
siromatva, prekomerne naseljenosti, neodgovarajuih obrazovnih sistema i sistema
zdravstvene zatite i sve veih inostranih dugova. Disparitet izmedu razvijenog sveta i
zemalja u razvoju sve se vie poveavao tokom dvadesetog veka, a sada je vei nego
ikada ranije.
Izvetaj o razvoju ljudskog drutva iz 1999. godine koji su objavile Ujedinjene nacije,
otkrio je da je proseni prihod petine svetske populacije koja ivi u najbogatijim
zemljama sveta 74 puta vei od prosenog prihoda petine koja ivi u najsiromanijim
zemljama. Krajem devedesetih godina, na 20 posto svetskog stanovnitva otpadalo je 86
% ukupne svetske potronje, 82 % izvoznih trita i 74 % telefonskih linija. Dve stotine
najbogatijih ljudi na svetu udvostruilo je svoje bogatstvo u periodu izmeu 1994. i 1998.
godine; imovina tri najbogatija milijardera u svetu premaila je zbirni bruto drutveni
proizvod (BDP) svih manje razvijenih zemalja i 600 miliona ljudi koji u njima ive (UNDP
1999).
U najveem delu sveta u razvoju, nivo ekonomskog rasta i proizvodnje u toku
prethodnog veka nije pratio stopu rasta populacije, dok ju je nivo ekonomskog razvoja u
67
industrijalizovanim zemljama daleko premaio. Takve suprotstavljene tendencije dovele

su do znaajne divergencije izmeu najbogatijih i najsiromanijih zemaija sveta. Distanca
izmedu najbogatijih i najsiromanijih zemalja sveta iznosila je 1820. godine, otprilike, 3
naprema 1, 11 naprema 1 1913., 35 naprema 1 1950., i 72 naprema 1 1992. godine (vidi
sliku 3.4). U toku proteklog veka, meu najbogatijom etvrtinom svetske populacije,
dohodak po glavi stanovnika estostruko se poveao, dok je meu najsiromanijorn
etvrtinom taj porast iznosio manje od trostruko.
Izgleda da globalizacija pojaava ovakve trendove daljom koncentracijom dohotka,
bogatstva i resursa u malom broju zemalja (vidi sliku 3.5). Kako to smo videli u ovom
poglavlju, globalna ekonomija raste i integrie se izuzetno brzim tempom. Ekspanzija
globalne trgovine predstavlja kljuno mesto u ovom procesu - u periodu izmeu 1990. i
1997. godine, meunarodna trgovina se poveala a 6,5 posto. Pa ipak, samo nekoliko
zemalja u razvoju je profitiralo iz ovog porasta, a proces integracije u globalnu ekonomiju
vrlo je neujednaen (vidi sliku 3.6). Pojedine zemlje, poput istonoazijskih privreda, ilea,
Indije i Poljske - prole su dobro, sa porastom izvoza od preko 5 posto. Druge zemlje,
poput Rusije, Venecuele i Alira, slabo su profitirale iz rastue trgovine i globalizacije
(UNDP 1999). Podaci iz Svetske banke dopunjuju ovi sliku: meu 93 drave iz zemalja u
razvoju, samo za 23 se moe rei da se brzo integriu. Postoji opasnost da e zemlje koje
imaju najveu potrebu za ekonomskim razvojem i dalje zaostajati kako globalizacija bude
dalje napredovala (Svetska banka 2000).
Mnogi smatraju da slobodna trgovina predstavlja reenje za ekonomski razvoj i pomo
siromanima. Organizacije poput Svetske trgovinske organizacije (STO) rade na
liberalizovanju trgovinskih propisa i smanjenju trgovinskih barijera izmeu zemalja sveta.
Slobodna trgovina izvan nacionalnih granica smatra se dobitnom kombinacijom" kako za
razvijene zemlje, tako i za zemlje u razvoju. Mada su industrijalizovane zemlje u stanju
da izvoze svoje proizvode na trita irom sveta, smatra se da e i zemlje u razvoju imati
koristi od dobijanja pristupa svetskim tritima. To e, zauzvrat, poboljati njihove izglede
da se integriu u globalnu ekonomiju.
....mijskih nutricionih i ivotnih navika" koje su slojnospecifine. Kod nutriciono
svesnih", obrazovnih slojeva sa visokim zaradama ova svakidanja antihemija" (esto
doneta konzumentima lepo upakovana kao ogranak hemijske industrije) izokrenue sve
oblasti snabdevanja - od hrane do stanovanja, od bolesti do ponaanja u slobodno vreme
(i ve je to uinila). Odavde se moe izvui opta ocena da se stare drutvene
nejednakosti upravo kroz ovo refleksivno i dobro finansirano bavljenje rizicima uvruju
na novom nivou. Ali time se upravo ne dolazi do sutine logike raspodele rizika.
Paralelno sa zaotravanjem rizinih poloaja smanjuju se i istovremeno propagiraju
privatni putevi kojima moe da se bei i kompenzacione mogunosti. Medusobno se
uslovljavaju umnoavanje rizika, nemogunost da se oni izbegnu, politika apstinencija i
oglaavanje i prodaja privatnih mogunosti za izbegavanje rizika. Za neke namirnice ova
privatna akcija zavaravanja jo moe da pomogne, ali ve kod vodosnabdevanja svi
drutveni slojevi povezani su na isti cevovod. A kad se konano baci pogled na umske
kosture" u idilinim pejzaima", daleko od industrije, postaje ve jasno da i
klasnospecifine barijere padaju pred otrovnim sadrajem vazduha koji svi udiemo. U
68
takvim uslovima bi samo nejedenje, nepijenje i nedi-sanje moglo da prui efikasnu

zatitu. A i to pomae samo uslovno, jer znamo ta se dogaa sa kamenom u
graevinama i sa leevima u zemlji.
4. Globalizacija rizika civilizacije
Svedeno na jednu formulu: beda je hijerarhijska, smog je demokratski. Proirivanjem
rizika modernizacije - ugroava-njem prirode, zdravlja, ishrane itd. relativizuju se
drutvene razlike i granice. Odatle se jo uvek izvlae veoma razliite konsekvenee. Ali
objektivno rizici razvijaju jedan izjednaavajui efekat unutar svog dometa i meu onima
koje oni pogaaju. Upravo u tome lei njihova nova politika snaga. U tom smislu rizina
drutva upravo nisu klasna drutva; njihovi rizini poloaji ne mogu se shvatiti kao klasni
poloaji, niti njihovi konflikti kao klasni konflikti.
Ovo postaje jo jasnije kada se predoi poseban stil, poseban model raspodele rizika
modernizacije. Oni poseduju jednu imanentnu tendenciju ka globalizaciji. Univerzalnost
opasnosti prati industrijsku proizvodnju, nezavisno od mesta gde se oni produkuju, lanci
ishrane praktino povezuju svakog sa svakim na Zemlji. Oni se provlae ispod granica.
Sadraj kiseline u vazduhu ne nagriza samo skulpture i umetnika blaga, nego je ve
odavno dezintegrisao savremene carinske barijere. I u Kanadi su jezera postala kisela, a
ume umiru ak na severnim rubovima Skandinavije.
Tendencija ka globalizaciji dovodi do nesrea koje su u svojoj optosti ponovo
nespecifine. Tamo gde se sve pretvara u opasnost nekako nita vie nije opasno. Na ono
od ega vie nema beanja, na to se konano ne eli da misli. Ovaj ekoloki fatalizam
doputa da se klatno privatnog i politikog raspoloenja pomera u svakom pravcu. Akcija
ionako pripada jueranjici. Moda se svugde i svagda prisutni pesticidi mogu savladati
in(sekt)ima? (igra rei: sekt na nemakom znai penuavo vino - prim. prev.).
Efekat bumeranga
Sadran u globalizaciji, a ipak jasno diferenciran od nje, jeste model raspodele rizika
koji sadri znatnu koliinu politikog eksploziva: ranije ili kasnije oni e doskoiti i onima
koji ih produkuju ili od njih profitiraju. Rizici u svom rasprostiranju pokazuju jedan
drutveni efekat bumeranga: ak ni bogati i moni nisu bezbedni u odnosu na njih.
Nekadanji latentni sporedni efekti" uzvraaju ak po centrima svoje proizvodnje. Sami
akteri modernizacije zapadaju izrazito i veoma konkretno u vrtlog opasnosti, koje oni
produkuju i od kojih oni profitiraju. Ovo moe da se dogodi na vie razliitih naina.
Uzmimo ponovo primer iz poljoprivrede. U Saveznoj Republici Nemakoj potronja
vetakog ubriva porasla je sa 143 na 378 kilograma po hektaru u periodu od 1951. do
1983., a potronja poljoprivrednih hemikalija sa 25.000 na 35.000 tona izmedu 1975. i
1983. Prinosi po hektaru takoe su porasli, ali ni priblino tako brzo kao potronja ubriva
i pesticida. Prinosi kod itarica su se udvostruili, a za 20 % su vei kod krompira.
Disproporcionalno malo poveanje prinosa u odnosu na korienje ubriva i hemikalija u
suprotnosti je sa disproporcionalno velikim poveanjem oteenja u prirodi, vidljivih i
bolnih za seljake. Izuzetan pokazatelj ovakvog zabrinjavajueg razvoja jeste jako
smanjenje mnogih divljih biljnih i ivotinjskih vrsta. Crvene liste" koje kao slubene
smrtovnice" belee ovu egzistencijalnu ugroenost sve su due. ,,Od 680 biljnih vrsta
69
koje se pojavljuju na Grenlandu, 519 je ugroeno. Na drastian nain se smanjuju

postojee populacije ptijih vrsta koje zavise od livada, kao to su bela roda, poljska eva
ili belorepa; Ijudi pokuavaju da sauvaju poslednje primerke, kao npr. u Bavarskoj
pomou 'Programa za poljske ptice'... Meu ivotinjama su ugroene ptice koje se legu na
zemlji, ivotinje koje su u vrhu lanaca ishrane, kao to su ptice grabljivice, sove, vilinski
konjici, kao i one koje su specijalizovane za hranu koja je sve rea, npr. za velike insekte
ili za cvetni nektar, dostupan tokom vegetacije" (Savet eksperata za pitanja zatite
ovekove okoline, str. 20). Nekadanji nevieni sporedni efekti" postaju vidljivi glavni
efekti, koji ugroavaju same centre koji su uzrok njihove produkcije. Proizvodnja rizika
modernizacije prati krivulju bumeranga. Intenzivna industrijska poljoprivreda,
subvencionisana milijardama, ne izaziva samo u dalekim gradovima dramatian porast
sadraja olova u majinom mleku i kod dece. Ona i viestruko podriva samu prirodnu
bazu poljoprivredne proizvodnje: opada plodnost njiva, vitalno vane ivotinje i biljke
nestaju, raste opasnost od erozije zemljita.
Kruni tok ovog efekta drutvene ugroenosti moe se generalizovati: pod krovom
rizika modernizacije, ranije ili kasnije, poinilac i rtva postaju jednaki. Ovo je evidentno
u najgorem zamislivom sluaju - u nuklearnom ratu. Ovde postaje jasno da je Zemlja
postala katapultsko sedite, koje vie ne zna ni za kakve razlike izmedu bogatog i
siromanog, belog i crnog, Severa i Juga, Istoka i Zapada. Ali efekat bumeranga postoji
samo ako se pojavi, a kada se pojavi, on vie ne postoji, poto vie nita ne postoji. Ova
apokaliptina pretnja ne ostavlja za sobom nikakve jasne tragove u vremenu pretnje
(upr. Giinther Anders, 1983). Drugaije je u ekolokoj krizi. Ona potkopava i prirodne i
ekonomske osnove poljoprivrede, a time i ukupno snabdevanje ljudi hranom. Ovde su
vidljivi efekti koji se odraavaju ne samo u referencijalnom polju prirode, nego i u
novanicima bogatih, u zdravlju monih. Od kompetentnih ljudi, nepodeljenih po
politikoj pripadnosti, ovde se mogu uti veoma otri apokaliptini tonovi.
Ekoloko obezvredenje i eksproprijacija
Efekat bumeranga ne mora da se manifestuje samo u direktnom ugroavanju ivota.
On moe da se odrazi i u sekundarnim medijima: novcu, vlasnitvu, legitimnosti. Na
paualan i izjednaujui nain on sve vue u zajedniko trpljenje. Umiranje uma ne
prouzrokuje samo nestajanje itavih ptijih vrsta, ve smanjuje i ekonomsku vrednost
zemljinog i umskog poseda. Gde se gradi ili planira izgradnja nuklearne centrale ili
elekrane na ugalj padaju cene zemljita. Urbana i industrijska podruja, autoputevi i
glavne saobraajnice zagaduju sve u svojoj blioj okolini. Jo uvek se spori da li je iz ovih
razloga ve 7% zemljita u Saveznoj Republici Nemakoj zagaeno da nije mogue
bavljenje nikakvom poljoprivredom ili e do toga doi tek u nekom trenutku bliske
budunosti. Princip je isti: vlasnitvo se obezvreuje, postepeno se ekoloki
eksproprie.
Ovaj efekat se moe generalizovati. Unitavanje i ugroavanje prirode i okruenja,
vesti o otrovnim supstancama u namirnicama i potronim artiklima, pretei i gore od
toga aktuelni hemijski, toksini i reaktorski udesi imaju efekat laganog ili galopirajueg
obezvreenja ili eksproprijacije vlasnikih prava. Neobuzdanom produkcijom rizika
modernizacije vodi se kontinuiranim koracima i skokovima, ponekad katastrofalnim
70
zaotravanjima, jedna politika injenja Zemlje nepodesnom za stanovanje. Ono to se

savladuje kao komunistika opasnost" pojavljuje se kao zbir vlastitih radnji u drugom
obliku preko zaobilaznice kroz zagaenu prirodu. Na bojnom polju trinih mogunosti, s
one strane doktrinarnih ideolokih ratova, svako protiv svakog vodi politiku sprene
Zemlje" sa uverljivim, ali retko trajnim uspehom. ta je zagaeno ili se smatra
zagaenim - ova distinkcija je gotovo beznaajna za gubitak drutvene i ekonomske
vrednosti - moe da pripada kome pripada ili ko to hoe. ak i kada se zadri legalni
status vlasnitva, ono postaje beskorisno i bezvredno. U sluaju ekoloke
eksproprijacije" suoavamo se sa drutvenom i ekonomskom eksproprijacijom, dok se
legalno vlasnitvo nastavlja. To vai za namirnice isto onoliko koliko vai za vazduh,
zemlju i vodu. Vai za sve to u njima ivi, a pre svega za one koji ive od onoga to u
njima ivi. Pria o stambenim otrovima" jasno pokazuje da ovde moe da bude
ukljueno sve to ini kulturu naeg svakidanjeg ivota.
Osnovni uvid koji se iza ovoga krije je najjednostavniji mogu: sve to ugroava ivot
na Zemlji ugroava i vlasnike i komercijalne interese onih koji ive od pretvaranja ivota
i njegovih sredstava u robu. Na ovaj nain nastaje prava protivurenost, koja se
sistematski pojaava, izmeu profitnih i vlasnikih interesa koji ubrzavaju proces
industrijalizacije i njegovih viestruko ugroavajuih konsekvenci, koje takoe ugroavaju
i ekspropriiu posed i dobiti (o posedu i dobiti ivota da i ne govorimo).
Kod reaktorskih udesa ili kod hemijskih katastrofa u najrazvijenijem stadijumu
civilizacije ponovo nastaju bele fleke" na geografskim kartama. One su spomenici onoga
to nam preti. ak incidenti sa otrovima, iznenadno otkrivene deponije otrovnog otpada
pretvaraju stambena naselja u naselja otrovnog otpada, zemlju u ,,ne-zemlju". Ali,
postoje i razni prethodni i skriveni oblici. Ribe iz zatrovanih mora ne ugroavaju samo
ljude koji ih jedu, nego stoga i sve one ljude koji od nje ive. Tokom uzbune zbog smoga
Zemlja privremeno umire. itavi industrijski regioni pretvaraju se u avetinjske gradove.
Tako hoe efekat bumeranga: ak su zaustavljeni i tokovi industrija koje izazivaju
zagaenje. Ali ne samo njihovi. Smog ne haje za princip izazivaa zagaenja. Na
paualnoj i izjednaavajuoj osnovi on pogaa sve, nezavisno od udela u proizvodnji
smoga. Tako smog sigurno nije preporuka za vazdune banje, niti njihova reklama.
Zakonom utvrdena obaveza da se javnost efikasno obavetava o maksimalnom nivou
smoga u vazduhu (kao to postoje za temperature vode i vazduha), trebalo bi da uprave
banja i industrije godinjih odmora vrlo brzo pretvori u odlune pristalice jedne efikasne
politike za borbu protiv zagaenja, umesto to jo uvek vode politiku protiv uvodenja
ovakvih standarda.
Rizini poloaji nisu klasni poloaji
Na ovaj nain se globalizacijom rizika modernizacije pokree jedna drutvena
dinamika, koja se vie ne moe formulisati i shvatiti u kategorijama klasa. Vlasnitvo
implicira nevlasnitvo i time jedan napet i konfliktan drutveni odnos, u kome se
drutveni identiteti mogu kontinuirano i uzajamno razvijati i uvrivati - ,,oni tamo gore,
mi ovde dole". Sasvim je drugaija situacija kod rizinih poloaja. Teko onom ko je
ugroen opasnostima, ali on nee onom koji nije ugroen nita oduzeti. Pogoenost i
nepogoenost opasnostima ne polarizuje se kao vlasnitvo i ne-vlasnitvo. Izraeno u
71
analogiji: klasa" pogoenih ne konfrontira se sa klasom" ne-pogodenih. Ona se u

najgorem sluaju konfrontira sa klasom" jo-ne-pogoenih. Galopirajua inflacija zdravlja
odvee ak i one koji su danas jo dobrostojei" (u pogledu zdravlja i uopte) u redove
na-rodnih kuhinja", koje daju zdravstvena osiguranja, a prekosutra u parijske zajednice
invalida i ozleenih. Bespomonost nadlenih organa, suoenih sa udesima sa otrovom i
skandalima u vezi sa otrovnim otpadom, kao i lavina pravnih pitanja i pitanja nadlenosti
i obeteenja, koja se ovde svagda pokreu, govore sama po sebi. To znai: sloboda od
rizika moe se preko noi preokrenuti u ireverzibilnu pogoenost rizicima. Sukobi koji
nastaju oko rizika modernizacije raspaljuju se oko sistematskih uzroka, koji se poklapaju
sa pokretaem progresa i profita. Oni se odnose na razmeru i irenje opasnosti i odatle
nastajue zahteve za obeteenje i/ili naelnu promenu kursa. U ovim sukobima radi se o
pitanju, da li i dalje moemo da eksploatiemo prirodu (ukljuujui vlastitu) i otuda da li
su nai pojmovi progres", blagostanje", privredni rast", nauna racio-nalnost" jo
uvek tani. U tom smislu konflikti koji ovde izbijaju primaju karakter civilizacijskih
doktrinarnih sukoba oko pravog puta moderne. U poneemu oni vie lie na religiozne
doktrinarne sukobe srednjeg veka nego na klasne sukobe XIX i ranog XX veka.Industrijski
rizici i unitavanja nemaju nikakvog obzira ni prema dravnim granicama. Oni naposletku
spajaju ivot jedne travke u bavarskoj umi sa efikasnim meunarodnim sporazumom o
borbi protiv zagadenja. Afadnacionalnosti kretanja tetnih materija ne moe se vie prii
pojedinanim nacionalnim naporima. Industrijske zemlje moraju od sada da se sloe sa
tim, da se razlikuju prema svojim nacionalnim emisionim i imisionim bilansima". Drugim
reima, nastaju internacionalne nejednakosti izmedu razliitih industrijskih drava sa
aktivnim", izjednaenim" ili pasivnim" bilansima zagadenja ili jasnije reeno: izmedu
prljavih zemalja" i onih koje moraju da oiste, udiu ili plate ubre drugih poveanom
smrtnou, eksproprijacijama i obezvreenjima. Socijalistika bratska zajednica" uskoro
e morati da se suoi sa ovom podelom i izvorima konflikta koji su u njoj.
Poloaj ugroenosti kao sudbinska ugroenost
Nadnacionalnoj neukrotivosti rizika modernizacije odgovara nain na koji se oni ire.
Njihova nevidljivost ak konzumentu jedva da ostavlja neku odluku otvorenom. To su
instant proizvodi", koji se gutaju ili udiu sa drugim stvarima. Oni su slepi putnici
standardne potronje. Oni putuju vetrom i vodom. Mogu da budu u svemu i svaemu, a
sa apsolutnim ivotnim nunostima - sa vazduhom koji udiemo, hranom, odeom,
kunim nametajem - prolaze kroz sve inae strogo kontrolisane zatitne zone moderne.
Za razliku od dobara koja su privlana, ali mogu da budu i odbojna, kod kojih je uvek
mogu i potreban izbor, kupovina, odluke, rizici i oteenja se svuda uunjavaju
implicitno i neometeni slobodnim odlukama. U tom smislu oni omoguavaju nastajanje
jedne nove vrste doznaenosti, civilizacijske rizine askripcije". Ona podsea u nekom
pogledu na staleku sudbinu u srednjem veku. Sada postoji neka vrsta ugroene sudbine
u razvijenoj civilizaciji, sa kojom se raamo, kojoj uza sve napore ne moemo da
umaknemo, sa malom razlikom" (to je ona sa velikim efektom) to smo svi mi na slian
nain konfrontirani sa tom sudbinom.
U razvijenoj civilizaciji koja je nastupila da bi se uklonile askripcije, ljudima otvorile
mogunosti odluivanja, da bi se ljudi oslobodili prirodnih stega, nastaje jedna nova
72
vrsta globalne askripcije rizika, nasuprot kojoj jedva da postoje individualne mogunosti
odluivanja, iz prostog razloga to su tetne i otrovne materije utkane u prirodnu bazu i
u elementarne ivotne procese u industrijskom svetu. Iskustvo sa ovom pogodenou
rizicima, koje je zatvoreno za odluke, umnogome ini razumljivim ok, bespomoan bes i
,,no future-oseanje" sa kojim mnogi ljudi reaguju ambivalentno, automatski se koristei
kritikom najnovijih dostignua tehnike civilizacije. Moe li se uopte uspostaviti i
sauvati kritika distanca prema neemu to se ne moe izbei? Sme li se samo zbog
toga to se ona ne moe izbei odustati od kritike distance i pobei u neminovnost
podsmevanjem ili cinizmom, indiferentnou ili likovanjem?
Nove internacionalne nejednakostl
Izjednaavanje opasnih poloaja irom sveta ne sme da nas zavara o novim socijalnim
nejednakostima u pogoenou rizicima. One nastaju naroito tamo gde se preklapaju
klasni i nzini poloaji - isto tako u meunarodnim razmerama. Proletarijat svetskog
rizinog drutva nastanjuje se u podnoju fabrikih dimnjaka, pored rafinerija i hemijskih
fabrika u industrijskim centrima Treeg sveta. Najvea industrijska katastrofa u istoriji"
(Der Spiegel), udes sa otrovom u Bopalu u Indiji, urezao se u svest svetske javnosti.
Rizine industrije izmetene su u zemlje sa niskim zaradama. To nije sluajnost. Postoji
jedno sistematsko privlaenje" izmeu ekstremnog siromatva i ekstremnih rizika. Na
ranirnoj stanici gde se raspodeljuju rizici naroito su omiljene stanice u zaostalim
provincijskim zabitima". A treba biti naivna budala pa i dalje pretpostavljati kako
odgovorni skretniari ne znaju ta rade. Tome u prilog govori i potvrdena vea
prihvatljivost" novih" tehnologija (koje omoguavaju posao) od strane nezaposlene
provincijske populacije.
U meunarodnim razmerama velika je istina da se materijalna beda podudara sa
slepilom za rizike. O nemarnom korienju pesticida, u ri Lanki, na primer, saoptava
jedan nemaki strunjak za razvoj: Tamo se DDT posipa golim rukama, ljudi su beli od
praka." Na antilskom ostrvu Trinidadu (1,2 miliona stanovnika) 1983. zabeleeno je
ukupno 120 smrtnih sluajeva od pesticida. Jedan farmer: 'Ako se posle prskanja ne
oseate bolesnim, niste dovoljno isprskali'" (Der Spiegel, br. 50/1984., str. 119).
Za ove ljude su sloena postrojenja hemijskih fabrika sa impozantnim cevima i
rezervoarima skupi simboli uspeha. Suprotno tome, smrtna opasnost koju ona sadre
ostaje velikim delom nevidljiva. Za njih vetaka dubriva, pesticidi i herbicidi, koje oni
proizvode, oznaavaju pre svega oslobaanje od materijalne bede. Oni su pretpostavke
zelene revolucije" koja je sistematski potpomognuta od strane zapadnih industrijskih zemalja proteklih godina poveala proizvodnju hrane za 30 %, a u nekim zemljama Azije i
Latinske Amerike ak za 40 %. injenica da se svake godine vie stotina hiljada tona
pesticida... isprska... na polja pamuka i pirina, na plantae duvana i voa" (isto, str. 119)
uzmie pred ovim opipljivim uspesima. U konkurenciji izmeu vidljive opasnosti od smrti
od gladi i nevidljive opasnosti od smrti od otrovnih supstanci pobeduje evidentna borba
protiv materijalne bede. Bez irom rasprostranjenog korienja hemijskih supstanci
zemljini prinosi bi se smanjili, a insekti i buda bi pojeli svoj deo. Sa hemikalijama
siromane periferne zemlje mogu da naprave svoje sopstvene zalihe ivotnih namirnica,
steknu neto malo nezavisnosti u odnosu na mone centre industrijskog sveta. Hemijske
73
fabrike u Treem svetu pojaavaju ovaj utisak nezavisnosti u proizvodnji i od skupih

uvoza. Borba protiv gladi i za autonomiju pravi tit iza kojeg se rizici koji se ionako ne
mogu opaziti potiskuju, minimizuju i time umnoavaju, ire i konano preko lanca ishrane
vraaju bogatim industrijskim zemljama.
Propisi o bezbednosti i zatiti nedovoljno su razvijeni, a tamo gde postoje esto su
samo obino pare papira. Industrijska naivnost" ruralne populacije koja esto ne zna ni
da ita ni da pie, a kamoli poseduje zatitnu odeu, otvara menadmentu nesluene
mogunosti za legitimno ophoenje sa rizicima, koje su odavno nestale u miljeu
industrijskih drava, svesnijem rizika. Menadment moe da izda propise o bezbednosti,
znajui da su nesprovodljivi, a da insistira na tome da se potuju. Na taj nain, oni iz
menadmenta ostaju isti i mogu odgovornost za udese i smrt, na jeftin nain i mirne
savesti, da prebace na kulturno slepilo naroda za rizike. U sluaju katastrofa opta
dungla u pogledu nadlenosti i materijalni interes siromanih zemalja nude dobre
mogunosti za jednu politiku minimiziranja i prikrivanja, koja selektivnim definisanjem
problema priguuje razarajue posledice. Ekonomski povoljni uslovi proizvodnje,
osloboeni stega legitimnosti, kao magnet privlae industrijske koncerne i vezuju ih sa
partikularnim interesima zemalja u prevazilaenju materijalne bede i sticanju nacionalne
autonomije u jednu, u pravom smislu te rei, eksplozivnu smeu: avo gladi bori se sa
demonom umnozavanja rizika. Naroito opasne industrije izmetaju se u siromane
periferne zemlje. Siromatvu Treeg sveta pridruuje se uas od oslobodenih
destruktivnih snaga razvijene rizine industrije. Slike i izvetaji iz Bopala i Latinske
Amerike govore same po sebi.
Vila Parisi
Najprljaviji hemijski grad na svetu nalazi se u Brazilu... Svake godine ljudi koji stanuju
u slamovima moraju ponovo da prave svoje plehane krovove, jer ih razjeda kisela kia...
Svako ko ovde due ivi dobija gnojave bubuljice, 'aligatorsku kou', kako kau Brazilci.
Najgore je stanovnicima u Vila Parisi, jednom slamu od 15.000 ljudi, od kojih je veina
dogurala do skromnih malih kuica od sivog kamena. Ovde se gas-maske prodaju ak u
samouslugama. Veina dece ima astmu, bronhitis, bolesti grla i nosa i osipe na koi.
U Vila Parisi moete se lako orijentisati po mirisu. U jednom uglu klokoe otvoreni
kanal, u drugom tee zeleni sluzasti potok. Smrad kao od sagorelog kokoijeg perja
nagovetava elianu, dok miris pokvarenih jaja ukazuje na hemijsku fabriku. Emisioni
merni ureaj, koji su postavili nadleni gradski organi, zakazao je 1977., nakon godinu i
po dana rada. Oigledno da nije dorastao zagaenju.
Istorija najprljavijeg grada na svetu poela je 1954., kad je Pegropras, brazilska naftna
kompanija izabrala priobalsku barutinu za mesto svoje rainerije,.. Ubrzo dolaze Kosipa,
brazilski koncern elika i Kopegras, ameriko-brazilski koncern vetakog dubriva, posle
kojih slede multinacionalne kompanije kao Fiat, Dow Chemical i Union Carpide. Bio je to
bum brazilskog kapitalizma. Vojna vlada pozvala je inostrana preduzea da kod njih
izrauju proizvode koji ne zagauju okolinu. Brazil je u stanju i da izveze zagadenje,
hvalio se ministar za planiranje Paulo Velosa 1972. godine na Konferenciji o zatiti
ovekove okoline u Stokholmu. Jedini ekoloki problem Brazila bila je beda.Glavni razlozi
bolesti jesu neuhranjenost, alkohol i cigarete, rekao je Pegroprasov predstavnik za
74
tampu. Ljudi su ve bolesni kad dou iz Kopataoa, sloio se Paulo Figueiredo, direktor
kompanije Union Carpide, a ako jo vie obole, onda to prebacuju na nas. To je
jednostavno nelogino. Guvrner Sao Paula ve dve godine pokuava da dovede sve
vetar u zagaeni Kopatao. Otpustio je 13 slubenika trome agencije za zatitu sredine i
postavio kompjutere za nadgledanje emisija. Ali male kazne od nekoliko hiljada dolara
nisu omele ekoloke prestupnike.Katastrofa se dogodila 25. februara ove godine. Zbog
javaluka Pegroprasa 700.000 litara ulja izlilo se u movaru sa sojenicama, u Vila Soco. U
roku od dve minute vatrena stihija prola je kroz favelu. Izgorelo je preko 500 ljudi. Tela
male dece nikada nisu pronaena. Ona su jednostavno isparila od vreline, rekao je
jedan brazilski slubenik" {Der Spiegel, br. 50/1984., str.l 10).
Bopal
Ptice su padale sa neba... Indijanski bivoli, krave i psi leali su mrtvi na ulicama i
poljima , naduti posle nekoliko sati na suncu Centralne Azije. A svuda ugueni ljudi,
zgreni, sa penom na usnama, zgrenih ruku zabijenih u zemlju: 3.000 rtava krajem
prole nedelje, a nove se jo uvek nalaze; nadleni organi prestali su da broje. Verovatno
e 20.000 ljudi oslepeti. Vie od 200.000 je povreeno. U gradu Bopalu, u noi izmeu
nedelje i ponedeljka, dogodila se industrijska apokalipsa kojoj nema ravne u istoriji: iz
jedne hemijske fabrike izaao je otrovni oblak i rairio se poput platna iznad 65 gusto
naseljenih kvadratnih kilometara; kad je konano nestao, rairio se sladunjav miris
raspadanja. Grad se pretvorio u bojno polje, usred mira. Hindusi su spaljivali mrtve na
mestima za kremiranje, 25 u isto vreme. Ubrzo je nestalo drveta za ritualno spaljivanje,
tako da je plamen od kerozina lizao oko mrtvih tela. Muslimansko groblje postalo je i
suvie tesno. Stare grobnice morale su da se otvore, krei time svete zapovesti islama.
Ja znam da je greh sahraniti dva oveka u jednu grobnicu, alio se jedan od grobara.
Neka nam Alah oprosti. Stavljamo.tri, etiri, ak i vie (isto, str. 108).
Za razliku od materijalne bede, pauperizacija Treeg sveta kroz rizike zarazna je za
bogate. Umnoavanje rizika izaziva zbijanje svetskog drutva u zajednicu opasnosti.
Efekat bumeranga pogaa upravo i one bogate zemlje koje su se nadale da su se
izmetanjem rizinih industrija oslobodile rizika, ali zato moraju da uvoze ivotne
namirnice, po povoljnim cenama. U vou, zrnima kakaoa, namirnicama, listiima aja
itd. pesticidi se vraaju u svoju visokoindustrijalizovanu domovinu. Estremne
meunarodne nejednakosti i isprepletanost svetskog trita guraju siromane etvrti u
perifernim zemljama na vrata bogatih industrijskih centara. Oni postaju legla svetske
zaraze, koja poput zaraznih bolesti siromanih u zbijenosti srednjo-vekovnih gradova ne
tedi ni bogate etvrti svetske zajednice.
5. Dve epohe, dve kulture: o odnosu percepcije i proizvodnje rizika
Nejednakosti u klasnim i rizinim drutvima mogu se preklapati, meusobno
uslovljavati, jedni mogu da proizvode druge. Nejednaka raspodela drutvenih dobara
prua jedva savladive odbrambene zidove i opravdanja za proizvodnju rizika. Ovde se
mora napraviti precizna razlika izmeu kulturne i politike panje u pogledu rizika i
njihovog aktuelnog irenja.
Klasna drutva su drutva u kojima je, uprkos svim klasnim jazovima, najvanije
75
vidljivo zadovoljenje materijalnih potreba. Ovde se konfrontiraju glad i izobilje, mo i

nemo. Bedi nije potrebno samopotvrivanje. Ona postoji. Njena direktnost i oiglednost
korespondira sa materijalnom evidentnou bogatstva i moi. Neminovnosti klasnih
drutava jesu u tom smislu neminovnosti kulture vidljivosti: koata glad u kontrastu sa
masnom sitou, palate sa straarama, rasko sa bedom.
Dve evidentnosti opipljivog upravo vie ne vae u rizinim drutvima. Vidljivo pada u
senku nevidljivih opasnosti. Ono to izmie mogunostima percepcije vie se ne poklapa
sa nestvaraim, ali moe da poseduje ak povien stepen opasne stvarnosti. Neposredna
potreba takmii se sa poznatim elementom rizika. Premo rizika pomrauje svet vidljivih
oskudica ili izobilja.
Trku izmeu opaljivih dobara i neopaljivih rizika ne mogu da dobiju ovi drugi. Ne
moe se takmiiti vidljivo sa...
Poglavlje 19. Prirataj statiovnitva i ekoloka kriza

U predmodernim drutvima, stope nataliteta bile su veoma visoke po standardima
dananjih industrijalizovanih zemalja. Uprkos tome, porast stanovnitva sve do 18. veka
bio je na dosta niskom nivou jer je postojala priblina ravnotea izmeu broja roenih i
broja umrlih. Opta statistika tendencija bila je tendencija porasta; periode izraenijeg
porasta stanovnitva, smenjivali su oni sa porastom stopa smrtnosti. Od kuge i raznih
drugih epidemija, na primer, u samo jednoj godini, umirao je veliki broj ljudi. U
srednjovekovnoj Evropi, u vreme loih etvi, dolazilo bi do odlaganja venanja, pa bi i
broj zaea opadao. Istovremeno, poveavao se broj umrlih. Usled ovih meusobno
povezanih trendova, smanjivao bi se broj ljudi koje je trebalo nahraniti. Drugim reima,
prirataj stanovnitva u predmodernom svetu odvijao se po nekom sopstvenom ritmu.
U vreme uspona industrijalizma, mnogi su iekivali novo doba u kojem e oskudica biti
stvar prolosti. Uveliko se pretpostavljalo da e razvoj moderne industrije stvoriti novu
eru izobilja u kojoj e doi do porasta ivotnog standarda. U svom uvenom delu iz 1798.
godine, Esej o principima stanovnitva, Tomas Maltus kritikovao je pomenute ideje i
pokrenuo raspravu o povezanosti izmeu stanovnitva i rezervi hrane koja i da-nas traje
(Malthus, 1976). U vreme kad je Maltus pisao svoje delo, broj stanovnika u Evropi naglo
se poveavao. On je ukazao na to da, dok je porast stanovnitva eksponencijalan,
rezerve hrane zavise od fiksnih koliina resursa koje se mogu poveati samo ako se
obezbedi vie obradivog zemljita. Stoga porast stanovnitva tei da premai raspoloiva
sredstva neophodna za ivot.
Neizbean ishod jeste glad, koja, zajedno s posledicama rata i kuge, deluje kao
prirodno ogranienje porasta stanovnitva. Maltus je pretpostavljao da e ljudi uvek iveti
u uslovima bede i gladovanja ukoliko se ne budu, po njegovim reima, moralno
uzdravali". Drugim reima, lek za prekomerni porast stanovnitva Maltus vidi u strogom
uzdravanju od estih seksualnih odnosa.
Neko vreme maltuzijanizam je pao u zaborav, budui da je razvoj stanovnitva
zapadnih drutava sledio sasvim drugaiji obrazac od onog koji je on predvideo. Naime, u
19. i 20. veku, smanjile su se stope porasta stanovnitva u ovim zemljama. Stavie, 30-ih
godina 20. veka, dolo je do velike zabrinutosti zbog smanjenja stanovnitva u mnogim
industrijalizovanim zemljama. Medutim, nagli porast svetskog stanovnitva u 20. veku,
76
doveo je do ponovnog oivljavanja Maltusovih ideja, iako je malo onih koji ih podravaju u
njihovoj izvornoj verziji. Poveanje stanovnitva u manje razvijenim zemljama prevazilazi
koliine resursa koje su te zemlje u stanju da stvore da bi ishranile svoje graanstvo.
Dugorone prognoze Ujedinjenih nacija ukazuju na to da e svetsko stanovnitvo dostii
brojku od 10 milijardi ljudi do kraja 21. veka, a u najveoj meri porast e biti vezan za
zemlje u razvoju.
Strahovanja da e oskudica i glad pratiti porast stanovnitva nisu bez osnova. Brzo
poveanje stanovnitva nametnue ogroman pritisak, kako na prirodno okruenje, tako i
na fiziku infrastrukturu mnogih delova sveta. Napredak u pravcu privrednog razvoja i
sve viih standarda ivota u zemljama u razvoju mogao bi biti znatno usporen zahtevima
koje namee sve brojnije stanovnitvo.
Ipak, porast stanovnitva samo je jedan od faktora koji utiu na problem oskudice u
mnogim delovima sveta. Globalni modeli potronje i stavovi prema prirodnom okruenju
imaju izuzetno velik uticaj na raspoloivost resursa irom sveta. Kao to smo ve
pokazali, dananja drutva u mnogo veoj meri zavise jedna od drugih, nego to je to
ranije bio sluaj. Svi smo mi putnici na ,,svemirskom brodu zvanom Zemlja", ma gde
iveli, tako da na sve nas utiu promene koje, s druge strane, ostavljaju posledice na
prirodu. U ovom poglavlju istraiemo uzajamnu povezanost porasta stanovnitva,
ovekove potronje i upotrebe resursa iz ivotne sredine. Sadanja kretanja, ukoliko se
nastave neometano, nose sa sobom ozbiljne rizike po budue blagostanje ljudskih
drutava u svetu. Za sve nas, od presudne je vanosti koliko brzo i kreativno moemo da
reagujemo na ove izazove.
Prirataj stanovnitva u svetu
Ve godinama postoje brojne prognoze o moguim kataklizmikim posledicama
neprestanog rasta stanovnitva. Sezdesetih godina 20. veka, procenjivalo se da, ako se
tadanje stope porasta stanovnitva ne zaustave, broj ljudi na Zemlji za 900 godina bie
60 kvadriliona (broj sa 16 nula)! To bi, drugim reima, znailo 100 ljudi na svakom
kvadratnom metru i kopnene i vodene povrine na Zemlji. Ovakva slika, naravno, nije
nita drugo do komarna vizija iji je cilj da se usmeri panja na izuzetnu vanost
problema prirataja stanovnitva. Meutim, zabrinutost koju je ova prognoza izazvala i te
kako je realna, kao to emo uskoro videti.
U periodu od 10.000 godina, svetsko stanovnitvo dostiglo je brojku od jedne milijarde
ljudi, a samo za period od sto godina - od 1800. do 1900/godine - taj broj se udvostruio.
Svedoci smo da se u 20. veku ta brojka utrostruila, i iznosi priblino 6 milijardi. Stoga, ne
iznenaduje to su mnogi ljudi zabrinuti za ono to nas u tom pogledu eka u 21. veku.
Ako se prirataj stanovnitva nastavi po sadanjoj stopi, mogue je da u sledeih 40 ili 50
godina on dostigne nivoe koji se ne bi mogli kontrolisati. Kako e ljudska drutva
upravljati tim promenama i kako e to uticati na planetu Zemlju?
Analiza stanovnitva: demografija
Demografija je nauka o stanovnitvu. Termin se koristi ve otprilike jedan i po vek, od
onog vremena kad su drave poele da vode zvanine statistike podatke o stanovnitvu,
njegovom kretanju i podeli. Demografija se bavi merenjem broja stanovnitva i
77
objanjavanjem njegovog porasta, ili opadanja. Na populacione obrasce utiu tri faktora:
broj roenih, broj umrlih i migratorna kretanja. Demografija se uobiajeno smatra granom
sociologije, jer faktori koji utiu na nivo roenih ili umrlih u nekoj datoj grupi ili drutvu,
kao i na migratorna kretanja stanovnitva, u velikoj meri su drutveni i kulturni.
Veliki deo demografskog istraivanja je statistiki. Sve dananje industrijalizovane
zemlje skupljaju i analiziraju osnovne statistike podatke o stanovnitvu koje ivi u njima
na osnovu popisa (to jest sistematskih istraivanja iji je cilj prikupljanje podataka o
stanovnitvu odredene zemlje). I pored toga to su naini prikupljanja podataka u nekim
zemljama danas veoma strogi, demografske statistike nisu do kraja precizne. U
Ujedinjenom Kraljevstvu, opti popis stanovnitva sprovodi se svakih deset godina, a
istovremeno se redovno sprovode ispitivanja uzorka. S druge strane, iz razliitih razloga,
mnogi ljudi nisu evidentirani u zvaninim statistikama, kao, na primer, ilegalni imigranti,
beskunici, oni koji su u zemlji privremeno nastanjeni i drugi koji, iz ovog ili onog razloga,
izbegavaju da daju relevantne podatke.
Osnovni demografski pojmovi
Opte stope nataliteta.
Broj ivoroenih u toku jedne godine na hiljadu
stanovnika. Stope nataliteta opti su statistiki podaci koji su korisni za ira
poreenja razliitih grupa, drutava i regiona.
Fertilitet.
Broj ivoroene dece koju ima prosena ena. Stopa fertiliteta obino
se izraunava kao prosean broj poroaja na hiljadu ena koje su u dobu kada mogu
da raaju.
Fekonditet.
Potencijalan broj dece koji ena bioloki moe da rodi (bioloka
plodnost, prim. prev.). Fiziki je mogue za jednu normalnu, zdravu enu da raa
dete svake godine tokom onog perioda ivota kad je u stanju da zane.
lako mogu postojati porodice sa dvadesetoro i vie dece, stope fertiliteta u praksi
uvek su mnogo nie od stopa fekonditeta, zbog drutvenih i kulturnih faktora koji
ograniavaju raanje.
Opte stope mortaliteta.
godine.
Mortalitet.
Broj umrlih lica na hiljadu stanovnika u toku jedne
Ukupan broj umrlih lica u jednoj populaciji.
Stope smrtnosti odojadi.

Odnos izmeu broja umrle odojadi koja umru pre
nego to napune godinu dana i broja ivoroene dece u godini posmatranja.
Oekivana duina ivljenja.
Broj godina koje neka prosena osoba moe da
oekuje da e poiveti. Duina ivljenja poveala se u veini drutava u svetu u toku
prolog veka.
ivotni vek.
Maksimalan broj godina koliko neki pojedinac moe da ivi.
U mnogim manje razvijenim dravama, p ogotovo u onim koje odskora imaju visoke
stope rasta stanovnitva, demografske statitike mnogo su nepouzdanije. Na primer, neki
demografi procenjuju da registrovani broj rodenih i broj umrlih u Indiji, predstavlja moda
tek tri etvrtine od stvarnog ukupnog broja ovih parametara (Cox,.976). U pojedinim
delovima centralne Afrike tanost zvaninih statistikih podataka ak je i manja.
78
Dinamika promene stanovnitva

Stope porasta ili opadanja stanovnitva predstavljaju razliku izmedu stope natalitea, to
jest broja ivoroenih na hiljadu stalovnika, i stope mortaliteta, to jest broja umrlih na
hiljadu stanovnika, i obino se izraunavaju jednom godinje. Neke evropske zemlje
imaju negativne stope prirataja. Drugim reima, u njima dolazi do opadanja broja
stanovnika. Gotovo sve industrijalizovane zemlje imaju stope prirataja manje od 0,5 %.
Stope prirataja stanovnitva bile su visoke u 18. i 19..veku u Evropi i Sjedinjenim
Dravama, ali, otada, postale su uravnoteene. Mnoge dananje manje razvijene zemlje
imaju stope prirataja izmedu 2 i 3 procenta (videti sliku 19.1). One, mo da, na prvi
pogled, nisu mnogo drugaije u odnosu na stope u industrijalizovanim zemljama, ali radi
se, zapravo, o ogromnim razlikama.
Prirataj stanovnitva je eksponencijalan. Postoji jedan drevni persijski mit koji nam
moe pomoi da ovo objasnimo. Dvorjanin zamoli vladara da ga nagradi za njegovu
slubu, tako to e mu za svaku uslugu vladar dati dvostruko vie zrna pirina nego to je
dotle imao, poinjui sa jednim jedinim zrnom na prvom polju ahovske table. Smatrajui
da postupa dobro, kralj naredi da se donese zrno pirina iz ambara. Do 21. polja
ahovske table, ambar je bio prazan; do 40. polja trebalo je dati 10 milijardi zrna pirina
(D. H. Meadows i dr., 1974). Drugim reima, ako ponete da udvotruavate broj bilo kog
predmeta, idui tako redom, poinje da se udvostruava i rezultat, i na taj nain, vrlo
brzo dolazi se do ogromne brojke: 1:2:4:8:16:128, i tako dalje sa sedam operacija
udvostruavanja broj je porastao za 128 %. Potpuno isti princip primenjuje se na porast
stanovnitva. Ovaj efekat moemo meriti putem udvostruavanja vremena, to jest onog
perioda za koji se broj stanovnika udvostrui. Porast stanovnitva od 1 procenta dovee
do udvostruavanja brojeva za 70 godina. Pri porastu od 2 procenta, stanovnitvo e se
udvostruiti za 35 godina, dok porast stanovnitva od 3 procenta dovodi do
udvostruavanja stanovnitva za 23 godine.
Prirataj stanovnitva u zemljama u razvoju
Gotovo sve industrijalizovane zemlje danas imaju niske stope roenih i stope umrlih u
poreenju sa ranijim vremenima. Zbog ega se, onda, broj stanovnitva u svetu tako
drastino poveao? U veini manje razvijenih zemaija, zbog relativno naglog uvoenja
savremene medicine i higijenskih mera, dolo je do naglog pada mortaliteta. Meutim,
stope raanja i dalje su visoke. Ovakva situacija dovela ie do potpuno drugaije
starosne strukture u manje razvijenim zemljama u poreenju sa onim
industrijalizovanim. Na primer, u Meksiko Sitiju, 45 % stanovnitva staro je manje od 15
godina. U industrijalizovanim zemljama, samo oko etvrtina stanovnitva nalazi se u
ovoj starosnoj grupi. Neravnotea u raspodeli starosnih doba u zemljama u razvoju
doprinosi drutvenim i ekonomskim tekoama. Deca troe visok nivo zdravstvenih i
obrazovnih resursa u onom dobu kada sama nisu ekonomski aktivna.
Stanovnitvo koje ima nesrazmerno vie mladih ljudi od drugih kategorija nastavie da
se poveava, ak i onda kada stope fertiliteta naglo padnu. Doi e do poveanja broja
devojaka koje se pribliavaju dobu kada su sposobne da radaju decu, pa e se, moe se
pretpostaviti, roditi i veliki broj beba, tako da e se, ak i kad doe do smanjenja
79
porodice, populacioni nivo odrati na stopi koja e biti iznad nule. Fertilitet je veoma
visok u manje razvijenim drutvima jer su se i dalje zadrali tradicionalni stavovi u
pogledu veliine porodice. I dalje se smatra poeljnim imati veliki broj dece, jer se tako,
na porodinim gazdinstvima, stvaraju resursi radne snage. Neke religije ili se protive
kontroli raanja ili podravaju radanje mnogo dece. Kontracepciji se protive islamistike
voe u nekoliko zemalja i Katolika crkva, iji je uticaj izuzetno uoljiv u Junoj i
Centralnoj Americi. Motivi za smanjivanje fertiliteta nisu uvek nailazili na odobravanje,
ak ni kod politikih vlasti. Godine 1974, u Argentini su bila zabranjena kontraceptivna
sredstva, kao deo programa da se udvostrui stanovnitvo zemlje to je pre mogue, kao
i da bi se zemlja to pre razvila u privrednom i vojnom smislu.Meutim, pad u nivoima
fertiliteta na kraju se desio u nekim manje razvijenim zemljama. Primer je Kina, koja
trenutno ima vie od 1,25 milijarde stanovnika - to iznosi gotovo etvrtinu ukupnog
svetskog stanovnitva. Kineska vlada pokrenula je jedan od najekstenzivnijih programa
kontrole porasta stanovnitva koji je neka zemlja ikada preduzela, sa ciljem da se
stabilizuje broj stanovnika, bar na sadanjim nivoima. Vlada je uvela odreena sredstva
za stimulaciju kontrole raanja (kao to su bolje stanovanje i besplatna zdravstvena
zatita i obrazovanje), kako bi promovisale porodice sa jednim detetom, dok su one koje
imaju vie od jednog deteta izloene specijalnim nevoljama (dolazi do smanjenja plate
ako porodica ima tree dete). Kao reakcija na ovaj vladin program, neke porodice ile su
u takvu krajnost da su ubijale svoju ensku novoroenad, kako bi njihovo jedino dete
bilo sin. Postoje dokazi da je izuzetno surova kineska antinatalna politika imala jak uticaj
na stanovnitvo te zemlje (Mirskv, 1982). Meutim, postoji i veliki otpor prema takvoj
politici. Roditelji sa samo jednim detetom i ne smatraju se porodicom u pravom smislu
rei. Takoe, takva politika imala je vrlo ogranienu podrku van granica zemlje: program
zahteva visok stepen centralizovane vladine kontrole koja je ili neprihvatljiva ili
nedostupna veini drugih zemalja u razvoju.
Demografska tranzicija
Demografi esto oznaavaju promene vezane za odnos nataliteta i mortaliteta u
industrijalizovanim zemljama, od 19. veka naovamo, kao demografsku tranziciju. Pojam
je prvi upotrebio Voren S. Tompson, koji je opisao proces koji se odvija u tri faze, u kojem
bi jedan oblik stabilnosti populacije mogao biti na kraju zamenjen drugim, onda kad
drutvo dostigne visok nivo privrednog razvoja (1929).
Prva faza odnosi se na uslove karakteristine za veinu tradicionalnih drutava, u
kojima su i stope nataliteta i stope mortaliteta visoke, pri emu su najvie izraene stope
smrtnosti odojadi. Broj stanovnitva, ili se poveava malo ili nimalo, budui da je visok
broj roenih, vie ili manje, jednak broju umrlih. Druga faza, zapoeta u Evropi i
Sjedinjenim Dravama u prvim decenijama 19. Veka, sa irokim regionalnim varijacijama
deava se onda kada dolazi do opadanja stopa mortaliteta, dok su stope fertiliteta i dalje
visoke. To je faza znaajnog porasta stanovnitva. Nju ubrzo zatim smenjuje trea faza, u
kojoj, zajedno sa industrijskim razvojem, stope nataliteta opadaju do onog nivoa na
kojem je stanovnitvo ponovo dosta stabilno.
Demografi se ne slau do kraja u tome kako bi se ovaj sled promena morao
objanjavati ili koliko e trajati trea faza. Proces raanja u zapadnim drutvima nije bio
80
sasvim stabilan tokom prolog veka i dalje postoje znatne razlike u pogledu fertiliteta
izmeu industrijalizovanih zemalja, kao i izmeu drutvenih klasa i podruja u okviru tih
zemalja. Ipak, opte je prihvaeno da ovaj sled precizno opisuje vanu promenu u
demografskom karakteru savremenih drutava. Teorija o demografskoj tranziciji u
direktnoj je suprotnosti sa Maltusovim idejama. Dok po ovom autoru sve vee
blagostanje automatski dovodi do prirataja stanovnitva, teza o demografskoj tranziciji
istie da privredni razvoj koji je stvorio industrijalizam, zapravo vodi do nove ravnotee u
stabilnosti stanovnitva.
Prognoze o buduem prirataju stanovnitva
Veruje se da e demografske promene koje e se desiti u toku sledeeg veka biti vee
od svih promena u toku celokupne istorije oveanstva. Teko je sa bilo kakvom
preciznou predvideti stopu po kojoj e doi do porasta svetskog stanovnitva, ali
Ujedinjene nacije imaju nekoliko moguih scenarija u vezi sa konceptom fertilitetom. Po
scenariju visoke stope radanja", predvia se da e svetsko stanovnitvo do 2150. godine
premaiti 25 milijardi. Scenario umerene stope raanja", koji UN smatraju
najverovatnijim, pretpostavlja da e se nivoi fertiliteta stabilizovati na samo dva deteta
po eni, pa bi tako broj stanovnika 2150. godine iznosio 10,8 milijardi.Ovaj sveukupni
porast stanovnitva prikriva dve izrazite tendencije. Prvo, veina zemalja u razvoju proi
e kroz opisani proces demografske tranzicije. To e dovesti do znatnog porasta
stanovnitva, budui da e stope mortaliteta opadati. Indija i Kina najverovatnije e imati
po 1,5 milijardu stanovnika. U odreenim podrujima Azije, Afrike i June Amerike doi
e, na slian nain, do brzog porasta stanovnitva, pre nego to se broj stanovnika na
kraju stabilizuje.Druga tendencija tie se razvijenih zemalja koje su ve prole kroz
proces demografske tranzicije. U tim drutvima doi e do neznatnog porasta
stanovnitva. Drugim reima, nastupie proces starenja stanovnitva u kojem e broj
mladih, u apslolutnom smislu, opasti, a doi e do velikog poveanja segmenta starijeg
stanovnitva. To e imati iroke ekonomske i drutvene implikacije za razvijene zemlje:
kako se poveava zavisnost jednog segmenta populacije, dolazi do sve veeg pritiska na
zdravstvene i socijalne slube. S druge strane, poveanje broja starijih obezbedie tom
sloju stanovnitva vei politiki uticaj, te e moi da zahteva vea izdvajanja za
programe i usluge koji su mu vani.Kakve e biti posledice takvih demografskih
promena? Neki posmatrai u tome vide mogui uzrok irokih drutvenih nemira naroito
u onim zemljama u razvoju koje prolaze kroz proces demografske tranzicije. Promene u
privredi i na tritu radne snage mogle bi ubrzati iroka unutranja migratorna kretanja,
budui da e ljudi iz ruralnih podruja tragati za poslom. Brzo irenje gradova, po svoj
prilici, vodie ka ugroavanju ivotne sredine, novim rizicima po zdravlje ljudi,
preoptereenoj infrastrukturi, poveanoj stopi kriminala i sve veem broju siromanih,
bespravno podignutih naselja. Glad i nestaica hrane jo jedan su ozbiljan problem. U
svetu ivi ve 830 miliona Ijudi koji pate od gladi ili nedovoljne uhranjenosti. U nekim
delovima sveta, vie od treine stanovnitva je neuhranjeno (videti sliku 19.2).
Istovremeno sa porastom stanovnitva, moraju se, dakle, poveati nivoi proizvodnje
hrane, kako bi se izbegla sve vea oskudica. Meutim, ovaj scenario nije mnogo
verovatan; kao to emo videti neto kasnije u ovom poglavlju, mnoge od najsiromanijih
oblasti u svetu posebno su ugroene nedostatkom vode za pie, smanjivanjem obradivih
povrina i razaranjem tla, tj. procesima koji pre umanjuju nego to unapreuju
poljoprivrednu produktivnost. Gotovo je sigurno da se proizvodnja hrane nee poveati u
81
meri u kojoj bi bile zadovoljene potrebe stanovnitva siromanih regiona. Velike koliine
hrane i itarica morae da se uvezu iz onih oblasti gde su ovi prozvodi suficitarni. Prema
podacima Organizacije za ishranu i poljoprivredu (FAO), do 2010. godine,
industrijalizovane zemlje proizvodie 732 kg itarica po osobi, u poreenju sa samo 230
kg po osobi u zemljama u razvoju.
Tehnoloki napredak u poljoprivredi i industriji je nepredvidljiv, tako da niko ne moe sa
sigurnou rei koliko e populacije svet moi da izdrava. Globalni resursi su i sada
znatno ispod nivoa koji bi nerazvijenim "zamljama mogao da obezbedi ivotni standard
kakav postoji u industrijalizovanim zemljama.
Uticaj oveka na prirodni svet
Jo od samih poetaka obrade zemlje, pre vie hiljada godina, Ijudska bia ostavila su
svoj peat na prirodu. Lovaka i sakupljaka drutva uglavnom su ivela od prirode, to
jest od onoga to je takvo okruenje obezbeivalo, pa su zato vrlo malo pokuavala da
promene svet oko sebe. Sa pojavom zemljoradnje, situacija se promenila. Za gajenje
useva bilo je potrebno raistiti zemljite, posei drvee i ukloniti korov. ak i primitivne
metode obrade zemlje mogu izazvati eroziju tla. Kada su ume bile poseene i na taj
nain stvorene gole povrsine, vetar je mogao da oduva plodni povrinski sloj zemlje.
Zemljoradnici zatim raiavaju nove povrine zemlje i tako se proces erozije nastavJja.
Neki pejsai za koje danas mislimo da su delo prirode, kao to su stenovita podruja u
jugozapadnoj Grkoj, zapravo su rezultat erozije tla koju su izazvali zemijoradnici pre 5
hiljada godina.Ipak, pre razvoja moderne industrije, priroda je u mnogo veoj meri
dominirala ovekovim ivotom nego to je on uticao na nju. Danas je ovekova agresija
na prirodno okruenje tako intezivna, da se moe rei da gotovo i nema prirodnih
procesa na koje ovekove aktivnosti ne utiu. Poljoprivredna proizvodnja obuhvata danas
gotovo sve obradive povrine na Zemlji. Ono to je nekada bila nepristupana divljina,
danas su esto prirodni rezervati koje redovno poseuje hiljade turista. Moderna
industrija, koja se u celom svetu jo uvek razvija, dovela je do poveanih zahteva za
izvorima energije i sirovinama. Ipak, svetske rezerve takvih izvora energije i sirovina
ograniene su, a neki kljuni resursi nuno e se istroiti, ako se ne ogranii globalna
potronja. ak su i klimatske promene, kao to emo videti, verovatno pod uticajem
globalnog razvoja industrije.
Problem sa kojim se svi danas suoavamo u vezi je sa ekologijom, odnosno, zatitom
ivotne sredine. Ekoloka pitanja ne odnose se samo na to kako da na najbolji nain
tretiramo i spreimo ugroavanje ivotne sredine ukljuujui i sve ee industrijske
katastrofe, nego i na sam nain ivota u industrijalizovanim drutvima. Ako se mora
napustiti cilj neprestanog ekonomskog rasta, najverovatnije e doi do stvaranja novih
drutvenih institucija. Tehnoloki napredak je nepredvidljiv, pa bi se moglo dogoditi da
zemlja ipak obezbedi dovoljno resursa za proces industrijalizacije. U sadanjem trenutku,
medutim, to ne izgleda mnogo verovatno, a ako zemlje u razvoju i dostignu ivotne
standarde sline onima koje postoje u zemljama Zapada, globalna prilagodavanja e
svakako biti neophodna.
Zabrinutost zbog ivotne sredine: postoje li granice rasta?
Mnogi su zabrinuti zbog tetnog uticaja ljudskih bia na prirodnu sredinu. Reakcije u
javnosti u vezi sa ivotnom sredinom dovele su do stvaranja zelenih" pokreta i partija
82
kao to su Prijatelji Zemlje i Grinpis, koji organizuju kampanje koje se tiu zatite
ovekove sredine. Iako ima razliitih interpretacija sa tim u vezi, zajednika nit jeste
zatita ivotne sredine, ouvanje pre nego icrpljivanje resursa i zatita preostalih
ivotinjskih vrsta.Koreni nastanka pokreta zelenih", kao i sve vee brige javnosti u vezi
sa problemima zatite ivotne sredine, mogu se nai u uvenom izvetaju koji je prvi put
objavljen poetkom 70-ih godina 20. veka pod naslovom Granice rasta, koji je tampao
Rimski klub (Meadows et al., 1974). Rimski klub je formirala grupa industrijalaca,
privrednih savetnika i civilnih aktivista u glavnom gradu Italije. Rimski klub je naruio
istraivanje u kojem su koritene tehnike kompjuterskog modelovanja da bi se predvidele
posledice kontinuiranog ekonomskog rasta, prirataja stanovnitva, zagaenja i
iscrpljivanja prirodnih resursa. Kompjuterski model pokazao je ta bi se moglo dogoditi
ako bi se tendencije, koje su nastale izmeu 1900. i 1970. godine, nastavile do 2100. U
kompjuterske projekcije unoene su razne promene kako bi se proizveo itav niz moguih
posledica, u zavisnosti od razliitih stopa rasta posmatranih faktora. Istraivai su otkrili
da je, svaki put kada su promenili samo jednu varijablu, dolazilo do neke ekoloke krize.
Glavni zakljuak izvetaja Rimskog kluba bio je da su stope industrijskog rasta nespojive
sa ogranienom koliinom svetskih resursa i sposobnou planete da izdri prirataj
stanovnitva i apsorbuje zagaenje. Izvetaj je ukazao na neodrivost sadanjih nivoa
porasta stanovnitva, industrijalizacije, zagaenja, proizvodnje hrane i troenja resursa"
(Meadows et aL, 1974:23).
Izvetaj Rimskog kluba bio je iroko osporavan, pa su i sami autori kasnije primetili da
su neke primedbe opravdane. Metod kojim su se istraivai koristili bio je usredsreen na
fizika ogranienja i na predpostavljene stope rasta i tehnoloke inovacije. Izvetaj nije u
dovoljnoj meri uzeo u obzir sposobnost ljuskih bia da odgovore na bioloke izazove kroz
tehnoloski napredak. tavie, istakli su kritiari, trine sile mogu delovati samo tako da
ogranie prekomernu eksploataciju resursa. Na primer, ako mineral, kao to je
magnezijum, postane redak, doie do poveanja njegove cene. Kako raste njegova
cena, on e se manje koristiti, a proizvoai bi ak mogli da pronau nain da ga
eliminiu ako bi postao preskup.
Da bi se odbranili od kritika, istraivai su kazali da oni nisu pokuali da predvide
budunost, ve samo da ukau na to ta bi se moglo dogoditi ako stvari i dalje ostanu
nepromenjene. Bez obzira na ogranienja, izvetaj je imao snaan uticaj na javno
mnjenje. Naime, mnogi ljudi postali su svesni tetnih posledica koje mogu imati
industrijski razvoj, kao i upozorenja o opasnosti daljeg zagaivanja ivotne sredine.
Osnovna ideja izvetaja Granice rasta bila je da postoje i drutveni i prirodni uticaji koji
ograniavaju mogunost planete Zemlje da apsorbuje dalji ekonomski razvoj i rast
stanovnitva. Nalaze izvetaja Rimskog kluba koristile su mnoge grupe da bi ukazale da
ekonomski razvoj mora biti strogo ogranien i da bi se zatitila ivotna sredina. Meitim,
to gledite mnogi su kritikovali kao neuverljivo i nepotrebno. Privredni razvoj moe se i
mora podsticati , smatrali su kritiari, jer je to sredstvo koje dovodi do poveanja
svedskog bogatstva. Manje razvijene zemlje ne mogu nikada da sustignu bogatije, ako na
bilo koji nain ograniavaju sopstveni industrijski rast.
Odrivi razvoj
Umesto da zagovaraju zauzdavanje privrednog rasta, nosioci novijih tendencija okreu
se ideji odrivog razvoja. Odrivi razvoj znai da bi idealno bilo ako bi se rast oslanjao
na reciklau fizikih resursa, a ne njihovo iscrpljivanje, uz minimalno zagaivanje okoline.
Izraz odrivi razvoj" prvi put je upotrebljen u izvetaju Ujedinjenih nacija, iz 1987.
godine, pod nazivom Naa zajednika budunost. Ovaj izvetaj takode je poznat i kao
Brantlendin izvetaj, s obzirom da je organizacionim komitetom koji je sainio izvetaj,
predsedavala gospoa G. H. Brantlend, u to vreme premijer Norveke. Odrivi razvoj
definisan je kao upotreba resursa koji se mogu reciklirati, da bi se unapredio privredni
83
rast, zatita ivotinjskih vrsta i raznovrsnost ivih bia, i kao obaveza odravanja istog
vazduha, vode i zemljita. Komisija pod vostvom Brantlendove smatrala je da je odriv
razvoj zadovoljavanje sadanjih potreba, bez ugroavanja sposobnosti buduih
generacija da zadovolje svoje sopstvene potrebe".Nakon objavljivanja izvetaja Naa
zajednika budunost, izraz odrivi razvoj" poeo je iroko da se koristi, kako od strane
pobornika zatite ovekove okoline, tako i od samih vlada. Izraz je upotrebljen i na
samitu Ujedinjenih nacija o planeti Zemlji u Rio de aneiru, 1992. godine, a ubrzo zatim
javlja se i na drugim sastancima posveenim ekolokim pitanjima u organizaciji
Ujedinjenih nacija.
Pomenuti izvetaj izazvao je mnogo kritika, na isti nain kao i izvetaj Rimskog kluba
nekih etvrt veka ranije. Kritiari smatraju da je pojam odrivog razvoja isuvie
neodreen i da zanemaruje specifine potrebe siromanijih zemalja. Prema ovim
kritiarima, ideja o odrivom razvoju se usredsreuje samo na potrebe bogatijih zemalja,
a ne uzima u obzir naine na koje se visoki nivoi potronje u bogatijim zemljama
zadovoljavaju na raun drugih ljudi. Na primer, zahtevi da Indonezija zatiti i sauva
svoje tropske ume mogli bi se smatrati nepravednim, jer to podrazumeva da se ova
zemlja odrekne prihoda koji joj je mnogo potrbniji nego razvijenim industrijskim
zemljama.
Potronja, siromatvo i ivotna sredina
Veliki deo rasprava u vezi sa ivotnom sredinom i privrednim razvojem zavisi od
obrazaca potronje. Potronja se odnosi na dobra, usluge, energiju i resurse koje koriste
ljudi, institucije i drutva. To je fenomen koji ima svoje pozitivne i svoje negativne strane.
S jedne strane, rastui nivoi potronje u svetu znae da ljudi danas ive u boljim
uslovima nego ranije. Potronja je povezana sa privrednim razvojem kako dolazi do
poveanja ivotnog standarda, ljudi su u stanju da priute sebi vie hrane, odee, stvari
za linu upotrebu, slobodnog vremena, odmora, automobila i tako dalje. S druge strane,
pak, potronja moe imati i negativnih uticaja, jer obrasci potronje mogu da otete bazu
resursa ivotne sredine i poveaju nejednakosti.
Trendovi svetske potronje u toku 20. veka su iznenadujui. Prema nalazima Izvetaja
programa Ujedinjenih nacija o Ijudskom razvoju (UNDP, 1998), za privatnu i javnu
potronju u 1998. godini dostigli su 24 biliona dolara to je dvostruko vie od nivoa iz
1975. i est puta vie nego u 1950. Godi-ne 1900. nivoi svetske potronje bili su tek
neto vii od 1,5 triliona dolara. Stope potronje rastu izuzetno brzo u toku poslednjih 25
godina. U industrijalizovanim zemljama, potronja po glavi stanovnika rasla je po stopi od
2,3 % godinje, dok je u Istonoj Aziji taj rast ak i bri iznosi 6,1 % godinje. Nasuprot
tome, proseno afriko domainstvo troi danas 20 % manje, nego to je to bio sluaj pre
25 godina. Postoji velika zabrinutost da je eksplozija potronje mimoila jednu petinu
najsiromanijeg svetskog stanovnitva (UNDP, 1998).
Nejednakosti u potronji izmeu bogatih i siromanih su znatne. Kod 20 % najbogatijeg
svetskog stanovnitva 86, % ine izdaci za linu potronju, dok kod 20 % najsiromanijih
taj procenat je samo 1,3 (videti sliku 19.3). Najbogatijih 10% stanovnitva, troi 58 %
ukupne energije, 84 procenta ukupne koliine papira, 45 % ukupnih koliina mesa i ribe i,
najzad, oni su vlasnici 87 % svih motornih vozila.
84
Sadanji obrasci potronje ne samo da su veoma nejednaki, ve imaju i snaan uticaj

na ivotnu sredinu. Na primer, potronja svee vode udvostruila se od 1960. godine
naovamo, sagorevanje fosilnih goriva gotovo se upetostruilo u poslednjih pedeset godina, a potronja drveta za 40 % je via nego pre dvadeset pet godine. Koliine ribe su u
opadanju, divlje ivotinjske vrste polako se istrebljuju, smanjuju se rezerve vode, a i
oblasti pod umama sve su manje (UNDP, 1998). Obrasci potronje ne samo da
unitavaju postojee prirodne elemente, ve doprinose i njihovom propadanju preko
otpadnih materija i tetnih izduvnih gasova.
Konano, iako su bogate zemlje najvei svetski potroai, ekoloka teta koju
prouzrokuje sve vea potronja ima najtei uticaj najvea je u siromanjih. Bogati su u
boljoj poziciji da uivaju u mnogim blagodetima potronje i ne moraju da se suoavaju s
njenim negativnim posledicama. Na lokalnom nivou, bogate grupe obino mogu sebi da
priute da se isele sa onih podruja u kojima ima problema, a da siromanima ostave da
trpe tetne posledice. Hemijska postrojenja, elektrine centrale, glavni putevi, eleznike
pruge i aerodromi, esto su smeteni blizu siromanih podruja. Na globalnom nivou,
moemo da vidimo slian proces na delu: unitavanje tla, devastacija uma, oskudica
vode za pie, tetni izduvni gasovi iz automobila i zagaenje vazduha koncentrisani u
zemljama u razvoju. Siromatvo samo pojaava ove ekoloke pretnje. Ljudi sa malo
resursa imaju i malo izbora, to jest jedino to preostaje jeste da maksimiziraju resurse
koji su im dostupni. Kao posledica toga, smanjena baza resursa trpi sve vie pritisaka, jer
se poveava broj stanovnitva.
Izvori opasnosti
Postoji mnogo razliitih vrsta globalnih opasnosti sa kojima se dananji svet suoava.
One se mogu grubo podeliti u dve osnovne vrste: zagaivanje i stvaranje otpadnih
materija koje se izbacuju u ivotnu sredinu, i prekomerno troenje prirodnih resursa koji
se ne mogu obnoviti.
Zagaenje i otpad
Zagaenje vazduha
Tvrdi se da zagaenje vazduha, koje nastaje isputanjem otrovnih materija u
atmosferu,odnosi vie od 2,7 miliona ivota godinje.
Postoje dve vrste zagaivanja vazduha: spoljanje zagaenje" - koje proizvode,
uglavnom, industrijski zagaivai i izduvni gasovi iz automobila
i unutranje
zagaenje", koje nastaje sagorevanjem goriva za "potrebe grejanja i kuvanja u
domainstvima. Tradicionalno, zagaivanje vazduha tretirano je kao problem koji
najvie pogada industrijalizovane zemlje, zbog velikog broja fabrika i motornih vozila.
Poslednjih godina, meutim, panja se usredsreuje na opasnosti unutranjeg
zagaenja" u zemljama u razvoju. Veruje se da se vie od 90 % smrtnih sluajeva koji su
povezani sa zagaenjem dogaa se u zemljama u razvoju (videti tabelu 19.1). Naime,
veliki broj razliitih vrsta goriva koja se potroe u tim zemljama, kao to su drvo i
ubrivo, nisu isti kao moderna goriva, poput kerozina i propana.Sve do sredine 20. veka,
zagaenje vazduha u Britaniji bilo je prouzrokovano prvenstveno iroko rasprostranjenim
sagorevanjem uglja, ime su u atmosferu dospevali sumpor-dioksid i gust crn dim u
85
atmosferu. Ugalj se mnogo koristio u zagrevanju domova i u neto manjoj meri, u

fabrikama. Godine 1956, u nameri da se smanje nedozvoljene koliine smoga, donet je
Zakon o istom vazduhu kojim je bilo regulisano isputanje tetnih gasova iz dimnjaka.
Prednost je data onim vrstama goriva koje ne isputaju dim, kao to su kerozin, propan i
prirodni gas, i one se sada iroko koriste u Britaniji i u drugim industrijalizovanim
zemljama.Od 60-ih godina 20.veka, glavni izvor zagaenja vazduha bilo je poveanje
broja motornih vozila. Isputanje gasova iz motornih vozila posebno je tetno, jer oni
dospevaju u mnogo nie slojeve atmosfere nego to je to sluaj sa gasovima iz dimnjaka.
Obim emisije gasova koje proizvode razliite vrste motornih vozila zaista je velik.
Automobili, koji u saobraaju u Evropi uestvuju sa otprilike 80 %, imaju naroito tetan
uticaj po ovekovu okolinu. Da bi smanjile zagaenje vazduha, mnoge industrijalizovane
zemlje usredsreuju se na upotrebu alternativnih oblika prevoza koji isputaju manje
koliine gasova, kao to su vozovi ili autobusi. Sve vie je uobiajena praksa dogovora
meu vlasnicima automobila da se naizmenino prevoze do posla ili kola jednim
automobilom.
Zagaenje vazduha povezano je sa velikim brojem zdravstvenih problema, ukljuujui
rak i oboljenja plua. Procenjuje se da je smrt izmeu 12.000 i 24.000 ljudi u Britaniji,
tokom 1998. godine, bilo prouzrokovana udisanjem zagaenog vazduha (HMSO, 2000).
Iako se spoljanje zagadenje dugo vezivalo za industrijalizovane zemlje, ono belei brz
porast i u zemljama u razvoju. Ove zemlje prolaze kroz nagli proces industrijalizacije, pa
dolazi do sve veeg isputanja stetnih gasova iz fabrika; istovremeno, poveao se broj
motornih vozila na putevima. U mnogim zemljama u razvoju, jo se koristi benzin, koji
sadri olovo, dok je u veem broju razvijenih zemalja prestao da se upotrebljava. Nivoi
zagaenja vazduha naroito su visoki u mnogim oblastima Istone Evrope i bivem
Sovjetskom Savezu. U Meksiko Sitiju, veruje se da zagadenje vazduha odnosi oko 6.400
ivota godinje (UNDP, 1998).
Zagadenje vazduha ne utie samo na zdravlje ljudi i ivotinja; ono ima tetan uticaj i
na druge elemente ekosistema. Jedna od tih tetnih posledica zagaenja vazduha jesu i
kisele kie, pojava do koje dolazi kada se oksidi sumpora i azota veu za vodu u
atmosferi; esto se dogaa da ovi gasovi preu granice zemlje u kojoj su proizvedeni i
izazovu padanje kiselih kia u drugim zemljama. Kisele kie tetne su po ume, useve i
ivotinjski svet i dovode do stvaranja kiselih jezera. Kanada, Poljska i zemlje
Skandinavskog poluostrva naroito su izloene kiselim kiama. U vedskoj, na primer, od
ukupno 90.000 jezera, 20.000 je na taj nain zagadeno.
Kao i mnogim drugim opasnostima kojima je ekoloki sistem izloen, teko je
suprotstaviti se kiselim kiama, jer su one po svom poreklu i posledicama
transnacionalne. Veruje se da su velike koliine ovakvih padavina u istonoj Kanadi, na
primer, prouzrokovane industrijskom proizvodnjom u amerikoj dravi Njujork. I druge
zemlje koje su izloene pojavi kiselih kia, uviaju da reenje ovog problema nije u
njihovoj moi, budui da se uzroci nalaze preko nacionalnih granica. U nekim
sluajevima, sklopljeni su bilateralni ili regionalni sporazumi u cilju smanjenja tetnog
uticaja kiselih kia. Ipak, koncentracija tetnih gasova i dalje prelazi dozvoljene granice u
pojedinim podrujima, ne samo u razvijenim zemljama, ve sve vie i u zemljama i
razvoju.
86
Zagaenje vode
Ljudi oduvek zavise od vode koja im slui za pie, kuvanje, pranje, navodnjavanje,
ribolov i mnoge druge potrebe. Iako je voda jedan od najdragocenijih i najosnovnijih
prirodnih resursa, ovek je u velikoj meri po-greno koristi. Godinama, bez imalo
razmiljanja o posledicama, otpadne materije organskog ili neorganskog porekla bacane
su direktno u reke i mora. Tek u drugoj polovini prolog veka, dolazi do zajednikih
napora mnogih zemalja da se ouva kvalitet vode i da se zatiti ivotinjski svet, te da se
obezbedi ista voda za ljudsku upotrebu. Bez obzira na te napore zagaenje vode i dalje
ostaje vaan problem u mnogim delovima sveta.
Zagaenje vode odnosi se, iroko govorei, na zagaenje prouzrokovano toksinim
hemikalijama i mineralima, pesticidima ili neadekvatnim reenjima sistema kanalizacije.
Ono predstavlja najveu pretnju ljudima u zemljama u razvoju, u kojima 30 %
stanovnitva nije u mogunosti da koristi bezbednu vodu za pie. Sistemi za
preiavanje vode i dalje su nedovoljno razvijeni u mnogim najsiromanijim zemljama
sveta, a otpadne materije organskog porekla esto direktno odlaze u mora, reke i jezera.
Veliki broj bakterija koji nastaje kao posledica kanalizacionog otpada prouzrokuje razne
vrste zaraznih bolesti, kao to su dijareja, dizenterija i hepatitis. Svake godine u svetu
oboli oko 2 milijarde ljudi od dijareje koju izaziva zagaena voda; od te bolesti godinje
umre 5 miliona ljudi.
U industrijalizovanim zemljama, sluajevi zagadenja vode esto su prouzrokovani
preteranom upotrebom vetakih dubriva u poljoprivrednim podrujima. Iz godine u
godinu, nitrati iz pesticida dospevaju do podzemnih voda; gotovo 25% podzemnih voda u
Evropi pokazuje nivo zagaenja vei od onog koji Evropska unija smatra dozvoljenim
(UNDP, 1998). Najzagaenija voda uglavnom se nalazi u blizini ranijih industrijskih zona,
gde dolazi do taloenja ostataka ive, olova i drugih metala koji i dalje, godinama,
nastavljaju da zagauju vodu.
Poslednjih godina, dolazi do poboljanja kvaliteta reka u veini zapadnih
industrijalizovanih zemalja. U Istonoj Evropi i u bivem Sovjetskom Savezu, meutim,
zagaenje reka i dalje predstavlja realnu opasnost. etiri petine uzoraka vode iz 200 reka
u bivem Sovjetskom Savezu pokazuje izuzetno opasne nivoe zagadenja.
Otpad u vrstom stanju
Kad sledei put budete kupovali u samoposluzi ili prodavnici igraaka, ili posetili
restoran brze hrane", obratite panju na pakovanje proizvoda. Postoji malo stvari koje
danas moete kupiti bez ambalae. Iako su prednosti ambalae nesumnjive, jer robi daje
privlaniji izgled i ini je bezbednijom za upotrebu, pakovanje ima i brojne mane. Jedan
od najjasnijih pokazatelja poveane potronje jeste velika koliina otpada onoga to se
svakodnevno odlae u kante za smee u domainstvima irom sveta. Dok je u zemljama
u razvoju, poetkom 90-ih godina 20. veka, dolazilo 100-330 kg vrstog otpada po glavi
stanovnika, u Evropskoj uniji taj broj iznosio je 414, a u Severnoj Americi 720 kg (UNDP,
1998). Zapravo, u svim zemljama sveta dolazi do poveanja, kako u apsolutnoj koliini
proizvedenog otpada, tako i u koliini otpada po osobi.
Industrijalizovana drutva ponekad se nazivaju drutvima otpadaka", jer je koliina
87
predmeta koji se bacaju ogromna. Prema zvaninim statistikim podacima, domainstva

u Engleskoj i Velsu proizvode" 22 kg otpada nedeljno. Godine 1997-8, od 27 miliona
tona otpada, koliko je proizvedeno", 90 % predstavljao je otpad iz domainstava.
Otprilike 85 % otpada u vrstom stanju prevezeno je do deponija gde se takav materijal
spaljuje (HMSO, 2000). U veini zemalja industrijalizovanog sveta, izuzetno su razvijene
komunalne slube za uklanjanje smea, ali sve je tee osloboditi se ogromnih koliina
otpada. Deponije se brzo napune, a mnogim urbanim podrujima ponestaje prostora na
koji bi mogla da odlau otpad iz domainstava.
U Ujedinjenom Kraljevstvu, vlada je odredila da se do 2005. godine reciklira 40 %
gradskog smea. Meutim, u periodu 1997-8, reciklirano je, iii pretvoreno u ubrivo,
samo 14 % gradskog smea. Otprilike 2 miliona tona otpada iz domainstava sakupljeno
je, bilo za reciklau, bilo za preradu u ubrivo putem akcija na lokalnom nivou (HMSO,
2000). Iako ova koliina recikliranog otpada moe izgledati niska u poreenju sa
ukupnom koliinom koju domainstva odlau, velika koliina takvog otpada ne moe se
preraditi. Mnoge vrste plastike, koje se iroko koriste u pakovanju prehrambenih
proizvoda, jednostavno se ne mogu ponovo upotrebiti; takav otpad ne moe da se
reciklira, ve se spaljuje na deponijama, na kojima se razlae i po nekoliko stotina godina.
U zemljama u razvoju, najvei problem sa otpadom iz domainstava trenutno
predstavlja nedostatak slubi koje su zaduene za uklanjanje smea. Procenjuje se da se
izmedu 20 i 50 % takvog otpada u zemljama u razvoju ne odvozi do deponija. Lo rad tih
slubi dovodi do toga da se otpad gomila na ulicama, to doprinosi irenju zaraznih
bolesti. Vrlo je izvesno da e se, u najskorije vreme, zemlje u razvoju suoiti sa veim
problemom odlaganja smea nego to je to trenutno sluaj sa industrijalizovanim
zemljama. Kako drutva postaju bogatija, postepeno dolazi do prelaza sa organskog
otpada, kao to su ostaci hrane, na sve vee koliine plastinih i sintetikih materijala,
koji se koriste za ambalau i kojima je potrebno mnogo vie vremena da se razloe
Istroenost resursa
Ljudska drutva zavise od mnogih resursa iz prirodnog sveta kao, to su, vode, ume,
ivotinjski i biljni svet. Oni se esto nazivaju resursima koji se mogu obnoviti, jer u
ouvanom ekosistemu vremenom sami sebe automatski zamenjuju. Meutim, ako se
narui ravnotea u potronji tih resursa, javlja se opasnost od njihovog potpunog
iscrpljivanja. Postoje izvesni dokazi da moe doi do ovakvog procesa. Pogoranje stanja
u kojem se nalaze obnovljivi resursi zadaje veliku brigu mnogim ekolozima.
Voda
Moda smatrate da je voda izvor koji ne moe presuiti konano, ona se neprestano
odrava putem kie. Ako ivite u Evropi ili Severnoj Americi, verovatno ne razmiljate
mnogo o raspoloivim zalihama vode, osim, moda, povremeno, kad dolazi do restrikcija
vode u letnjim mesecima. Meutim, za ljude u mnogim delovima sveta, obezbedivanje
konstantnih rezervi vode predstavlja hronino ozbiljan problem. U nekim gusto
naseljenim podrujima, velika potranja za vodom, jednostavno, ne moe da se zadovolji
raspoloivim resursima vode. U sunim predelima severne Afrike i Srednjeg istoka, na
primer, nedostatak vode predstavlja uobiajenu pojavu. Ova tendencija sigurno e
88
postati izraenija u predstojeim godinama.

Postoji nekoliko razloga zbog ega je to tako. Prvi je da e veliki deo prognoziranog
prirataja stanovnitva u svetu, u toku sledeih desetak godina, verovatno biti
koncentrisan u onim oblastima koje ve imaju problema sa nestaicom pijae vode.
Stavie, vei deo ovog prirataja desie se u gradskim sredinama, u kojima e postojea
infrastruktura morati da zadovolji potrebe sve veeg broja stanovnitva za vodom.
Globalno zagrevanje takode ima potencijalan uticaj na potronju zaliha vode (videti
neto kasnije). Kako dolazi do poveanja temperature na zemlji, bie potrebno sve vie
vode za pie i navodnjavanje. Moe se, takoe, pretpostaviti da se podzemne vode nee
obnavljati tako brzo kao ranije, jer e se, sa poveanjem temperature, poveati i
isparavanje vode. Konano, klimatske promene koje mogu pratiti globalno zagrevanje,
verovatno e uticati na postojee obrasce padavina i tako menjati pristup zalihama vode
na naine koji se i dalje ne mogu do kraja predvideti.
Razaranje i pustoenje tla
Prema Izvetaju Ujedinjenih nacija o Ijudskom razvoju (UNDP, 1998), treina svetskog
stanovnitva izdrava se, manje ili vie, direktno od zemlje od onoga to gaje na njivama
i od divljai koju love. Ta je populacija, stoga, naroito osetljiva na promene koje utiu na
njihovu sposobnost da ive od zemlje. U mnogim oblastima Azije i Afrike, u kojima postoji
brz prirataj stanovnitva, problem razaranja tla preti da osiromai milione ljudi.
Razaranje tla jeste proces u kojem dolazi do pogoravanja kvaliteta zemlje, a njeni
dragoceni prirodni sastojci sve vie nestaju zbog prekomerne upotrebe", sue ili
neadekvatnog naina ubrenja.
Dugoroni efekti razaranja tla ostavljaju ozbiljne posledice, a sam proces teko moe
da se zaustavi. U onim podrujima u kojima je tlo loeg kvaliteta, dolazi do opadanja
poljoprivredne produktivnosti i sve je manje raspoloive plodne zemlje po glavi
stanovnika. Zbog nedostatka stone hrane teko je ili, ak, nemogue, uzgajati stoku. U
mnogim sluajevima, ljudi su prinueni da migriraju u potrazi za plodnijom zemljom.
Pustoenje tla odnosi se na primere intenzivnog razaranja tla, to dovodi do pretvaranja
veih povrina gotovo u pustinje. Kao posledica ove pojave, dolo je do formiranja
pustinjskih oblasti koje zahvataju povrinu koliko Rusija i Indonezija zajedno (videti sliku
19.6) izlaui, na taj nain, riziku vie od 110 zemalja.
Neplansko krenje uma

Sume su osnovni element ekosistema: one pomau u regulisanju rezervi vode,
oslobaaju kiseonik u atmosferu i spreavaju eroziju tla. One su takode znaajne za
svakodnevni ivot ljudi, kao goriva, hrane, drvene grae, boje i lekova. Ipak, uprkos
njihovom izuzetnom znaaju, vie od treine prvobitnih uma na zemlji je nestalo.
Neplansko krenje uma je kao unitavanje poumljenih oblasti, obino seom uma u
komercijalne svrhe. Osamdesetih godina 20. veka, devastacijom uma zahvaeno je 15
miliona hektara zemlje, i to najvie u Latinskoj Americi i na Karibima (gde je poseeno
7,4 miliona hektara) i u podsaharskoj Africi (gde je poseeno 4,1 milion hektara).
89
Iako su mnoge vrste uma ugroene procesom neplanskog krenja, sudbina tropskih
uma privlai najveu panju. Tropske ume, koje pokrivaju otprilike 7 % zemljine
povrine, predstavljaju stanite velikog broja biljnih i ivotinjskih vrsta, koje doprinose
raznovrsnosti ivih bia na zemlji. One su takode stanite mnogih biljaka od kojih se
dobijaju ulja za izradu lekova. Tropske ume danas nestaju po stopi od otprilike 1 %
godinje i mogle bi sasvim nestati do kraja 21. veka, ako se sadanje tendencije
njihovog neplanskog krenja nastave. U mnogim oblastima June Amerike, u kojima
tropskih uma ima najvie, one su spaljivane da bi se obezbedilo vie zemlje za ispau
stoke. U drugim podrujima sveta, kao to su zapadna Afrika i Juni Pacifik, potranja za
egzotinim vrstama tvrdog drveta podstakla je unitavanje tropskih uma. Tendencije
poveanja potronje, stoga, podstiu zemlje u razvoju da izvoze svoja prirodna dobra
to, s jedne strane, dovodi do unitavanja ivotne sredine, a s druge strane, smanjenja
raznovrsnosti ivih bia.
Neplansko krenje uma ima svoju cenu kako za ljude, tako i za prirodne sredine. Kad
je u pitanju cena koju plaaju ljudi to znai da neke siromane zajednice, koje su ranije
bile u stanju da odravaju ili dopune sredstva za ivot pomou uma, to vie ne mogu.
Neplansko krenje uma poveava siromatvo marginalizovanih slojeva stanovnitva koji
retko uestvuju u podeli ogromnih prihoda koji se ostvaruju od see uma. Ekoloki
trokovi devastacije uma nastaju zvog erozije tla i poplava: kada su netaknute,
planinske ume vre vanu funkciju u apsorbovanju i obnovi velikog dela vode koji se
dobija od kia. Kada nema uma, kie se slivaju niz ogoljene obronke i dovode do
poplava, a kasnije i sua.
Rizik i ivotna sredina
Izraz rizik" spominje se esto u ovoj knjizi. Vei broj pitanja, koji je u vezi sa zatitom
ovekove okoline, usko je povezan sa rizikom, jer se ta pitanja javljaju kao posledica
irenja nauke i tehnologije. Nauna otkria donela su mnoge koristi - treba se samo setiti
dostignua u zdravstvu, ishrani ili informacijskoj tehnologiji. S druge strane, sve vee
meanje nauke i tehnologije u na ivot dovodi do velikih problema i neizvesnosti.
Zaista, teko je uspostaviti ravnoteu izmeu potencijalnih koristi i moguih katastrofa.
U treem poglavlju (Svet koji se menja") uvedena je ideja o globalnom rizinom
drutvu. Danas ivimo u jednom globalnom poretku u kojem se suoavamo sa rizicima
po nau bezbednost, ukljuujui i ekoloke rizike, kojima prethodne generacije nisu bile
izloene. Ulrih Bek, sociolog koji je prvi doao na ovu ideju, smatra da su mnogi rizici sa
kojima se ovek danas suoava po svom obimu globalni. Ovi rizici ne prave razliku na
osnovu nacionalnosti, bogatstva ili drutvenog porekla - oni su potencijalna pretnja svim
ljudskim drutvima. U ovom delu, istraiemo dva ovakva sluaja rizika: globalno
zagrevanje i genetski modifikovane organizme.
Globalno zagrevanje
Globalno zagrevanje mnogi ljudi smatraju najozbiljnijim ekolokim izazovom naeg
vremena. Ako su mnoge naune pretpostavke tane, ova pojava ima mo da nepovratno
promeni funkcionisanje klime na Zemlji i proizvede itav niz razornih posledica po
ivotnu sredinu u itavom svetu. Globalno zagrevanje odnosi se na postepeno poveanje
90
prosene temperature zemlje usled promena hemijskog sastava atmosfere. Smatra se da

globalno zagrevanje, uglavnom, izazivaju ljudi, jer su gasovi koji se gomilaju i menjaju
zemljinu atmosferu u velikoj meri posledica ovekovih aktivnosti.Proces globalnog
zagrevanja u tesnoj je vezi sa pojavom efekta staklene bate - sa, poveanjem koliine
gasova koji, kao u staklenim batama, zadravaju toplotu unutar zemljine atmosfere.
Princip je vrlo jedno-stavan. Suneva energija prolazi kroz atmosferu i zagreva povrinu
zemlje. Iako zemlja direktno apsorbuje vei deo sunevog zraenja, odreden deo se i
odbija. Gasovi koji stvaraju efekat staklene bate deluju kao prepreka ovom potonjem
delu sunevog zraenja i zadravaju toplotu unutar zemljine atmosfere, slino kao i ploe
na staklenicima (videti sliku 19.7). Ovaj prirodni efekat staklene bate jeste ono to ini
da je temperatura zemlje u podnoljivim granicama, tj. otprilike 16 stepeni Celzijusa. Kad
ne bi bilo ove uloge gasova koji proizvode efekat staklene bate i zadravaju toplotu,
zemlja bi bila mnogo hladnije mesto, sa prosenom temperaturom od oko - 17 stepeni
Celzijusa.
Meutim, kad se povea koncentracija atmosferskih gasova koji stvaraju efekat
staklene bate, dolazi do poveanja temperature zemljine povrine. Od poetka
industrijalizacije, koncentracija takvih gasova znatno je porasla. Najvie je dolo do
poveanja koncentracije ugljen-dioksida i to za gotovo 30 %, od 1880. godine.
Koncentracija metana se udvostruila, koncentracija oksida azota porasla je za oko 15 %,
a gasovi koji dovode do efekta staklene bate, a koji ne nastaju prirodnim putem,
posledica su ubrzanog industrijskog razvoja. Veina naunika slae se da se veliko
poveanje ugljen-dioksida u atmosferi moe pripisati sagorevanju fosilnih goriva i drugim
ljudskim aktivnostima, kao to su industrijska proizvodnja, irenje poljoprivredne
delatnosti, neplansko krenje uma, iskopavanje ruda, stvaranje deponija, i isputanje
tetnih gasova iz motornih vozila.
Istraivanja pokazuju uzlaznu tendenciju u poveanju temperature povrine zemlje od
kraja 19. veka. Od deset najtoplijih godina, ak sedam je zabeleeno u 90-im godinama
20. veka. Od tih sedam, 1998. je bila rekordno najtoplija godina.
Mogue posledice globalnog zagrevanja:
Podizanje nivoa mora. Globalno zagrevanje moe prouzrokovati otapanje polarnih
ledenih kapa, i zagrevanje i irenje okeana. Kako se gleeri i ostali oblici ledenih
santi tope, doi e do podizanja nivoa mora. Gradovi koji se nalaze blizu obala ili u
oblastima niske nadmorske visine bie poplavljeni. Kad bi se nivoi mora podigli za
jedan metar, Banglade bi izgubio 17% ukupne povrine svoje teritorije, Egipat
12%, a Holandija 6% (UNDP, 1998).
Pretvaranje plodnog tla u pustinjsko. Globalno zagrevanje moe da doprinese
pretvaranja velikih povrina plodne zemlje u pustinje. Podsaharska Afrika, Srednji

istok i Juna Azija dodatno e biti ugroene procesom pretvaranja plodne zemlje u
pustinje i intenzivnom erozijom tla.
irenje zaraznih bolesti. Globalno zagrevanje moe prouzrokovati da odreeni
organizmi, kao to su komarci, koji prenose zarazne bolesti, poput malarije i ute
groznice, nastanjuju i one zemlje u kojima ih dotle nije bilo, te da se pojavljuju kad
im nije sezona. Kada bi temperatura porasla za 3 do 5 stepeni Celzijusa, broj
91
obolelih od malarije poveao bi se za 50 do 80 miliona godinje.

Loe zetve. Ako bi se proces globalnog zagrevanja nastavio, poljoprivredni prinosi
opali bi u veini najsiromanijih oblasti sveta. Stanovnitvo jugoistone Azije,
Afrike i Latinske Amerike sigurno bi najvie bilo ugroeno.
Promene klimatskih obrazaca. Globalno zagrevanje moglo bi da poremeti
klimatske obrasce koji su relativno stabilni ve hiljadama godina. Danas, 46
miliona ljudi ivi u oblastima koje mogu unititi oluje koje dolaze sa mora, dok
mnogi drugi mogu stradati u poplavama i uraganima.
Neke tendencije koje su povezane sa globalnim zagrevanjem, kao da se kreu mnogo

bre nego to su to naunici u poetku predvideli. Decembra 1999. godine, na primer,
satelitsko istraivanje pokazalo je da se ledene kape Arktika smanjuju mnogo bre, nego
to su naunici predviali. To je proces koji moe imati dramatine efekte po svetsku
klimu u narednim godinama (videti sliku 19.9). Mogue je da smanjenje leda moe biti
posledica prirodnih promena, ali, bez obzira na uzrok, izgleda da se led topi izuzetno
brzo. Satelitska merenja pokazuju smanjenje stalne koliine leda na Arktiku za 7 % u
toku poslednjih 20 godina. Prosena debljina leda smanjena je za 40 % izmeu 1958. i
1997. godine.
Koji gasovi proizvode efekat staklene bate?
Neki gasovi koji stvaraju efekat staklene bate prirodno se nalaze u atmosferi, dok drugi
nastaju kao posledica ovekovih aktivnosti. U prvu grupu ubrajaju se isparenje vode,
ugljen-dioksid, metan, oksid azota i ozon. Meutim, izvesne Ijudske aktivnosti doprinose
sve viim nivoima veine ovih prirodnih gasova.
Ugljen-dioksid se isputa u atmosferu prilikom sagorevanja otpada u vrstom stanju,
fosilnih goriva (nafta, prirodni gas i ugalj), i drveta i drvnih prolzvpda.
Metan se emituje za vreme proizvodnje i transporta uglja, prirodnog gasa i nafte. Do
emisije metana dolazi i usled razlaganja otpada organskog porekla na deponijama, i pri
uzgoju stoke.
Oksid azota javlja se u poljoprivrednim i industrijskim delatnostima, kao i prilikom
sagorevanja vrstog otpada i fosilnih goriva.
92
Gasovi koji proizvode efekat staklene bate,ali se ne stvaraju prirodnim putem,

ukljuuju nusproizvode u proizvodnji sprejova, friidera i rashladnih ureaja; to su:
hlorofluorugljenici, kao i vodonikfluorugljenici i perfluorugljenici.
Reakcije na rizike od globalnog zagrevanja
Ve dugo, se raspravlja o temi globalnog zagrevanja. Neki naunici izraavaju sumnju
u to da su efekti za koje se tvrdi da postoje realni, dok su drugi milienia da promene
svetske klime mogu biti posledica prirodnih kretanja, a ne rezultat ovekove intervencije.
Meutim, danas veina naunika smatra da zaista dolazi do globalnog zagrevanja, a
uzrok treba traiti u efektu staklene bate. U januaru 2000. godine, grupa od jedanaest
eksperata za probleme klimatskih promena, iz razliitih naunih polja, podnela je jedan
od najobimnijih izvetaja koji je ikada napisan o globalnom zagrevanju. Svi strunjaci
sloili su se da je globalno zagrevanje realna pojava. Pomenuta grupa zakljuila je da se
temperatura povrine zemlje u 20. veku poveala izmeu 0,7 i 1,4 stepena Farenhajta
(odnosno 0,4 do 0,8 stepeni Celzijusa). Porast temperature bio je naroito visok u toku
poslednjih dvadeset godina.
globalno emitovanje ugljen-dioksida poveava se po zabrinjavajuoj stopi. Industrijske
zemlje trenutno proizvode daleko vie gasova koji izazivaju efekat staklene bate nego
zemije u razvoju. Pri tom, Sjedinjene Drave isputaju u atmosferu vie ugljen-dioksida
nego bilo koja druga zemlja. Britanija i Nemaka najvei su proizvodai ugljen-dioksida;
na njih otpada gotovo polovina ukupne koliine emisije tetnih gasova u Evropi. Ukupno
uzevi, na Ujedinjeno Kraljevstvo otpada 2% svih emitovanja ugljen-dioksida u svetu
(HMSO, 2000). Medutim, proizvodnja gasova koji stvaraju efekat staklene bate nije
ograniena samo na razvijeni svet. Ova tendencija takoe je sve vie prisutna u
zemljama u razvoju, pogotovo u onim koje prolaze kroz brz proces industrijalizacije.
Na svetskom samitu posveenom ekologiji, odranom 1997. u Kjotou, u Japanu,
postignut je sporazum da se do 2010.godine znatno smanje isputanje gasova koji
dovode do efekta staklene bate. Industrijalizovanije zemlje sloile su se da smanji
emisija gasova za 20 do 40 %. Ali, ak i kad bi zemlje, potpisnice sporazuma, ostvarile
zadate ciljeve - to izgleda malo verovatno -bilo bi to nedovoljno, ili prekasno. Mnogi
naunici tvrde da se emitovanje gasova mora smanjiti za itavih 70 ili 80 % da bi se
izbegle ozbiljne klimatske posledice. Bez obzira na to ta drave ine da bi smanjile
emitovanje tetnih gasova, proi e izvesno vreme dok se efekti globalnog zagrevanja
promene. Potrebno je vie od jednog veka da se ugljen-dioksid ukloni iz atmosfere
prirodnim procesima. Naunici su napravili nekoliko buduih scenarija, koji se zasnivaju
na razliitim nivoima emitovanja ugljen-dioksida. Ako da dode do stabilizovanja
koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi, smanjie se stopa kli-matskih promena, ali
nee biti i zaustavljena. Evropski ministri za zatitu ivotne sredine sloili su se, 1999.
godine, da prihvate globalnu strategiju koja bi obezbedila da koncentracija ugljendioksida u vazduhu nikad ne pree nivo od 550 estica po milionu. Gornja granica od 550
estica po milionu omoguila bi da emitovanje gasova ne bude vie od 25 % u odnosu na
sa danje nivoe, a ubrzo nakon toga dolo bi do njihovog znatnog smanjivanja. Granica
od 550 estica po milionu spasiia bi 2 milijarde ljudi od nestaice vode, poplava i velikog
pada u proizvodnji useva.
93
Kao i sa drugim novim oblicima rizika, niko ne moe biti siguran kakve e zaista biti
posledice globalnog zagrevanja. Uzroci te pojave veoma su raznovrsni, a precizne
posledice teko je izraunati. Hoe li scenario po kojem dolazi do visoke koliine
isputanja tetnih gasova" zaista prouzrokovati prirodne katastrofe koje e zadesiti iroka
podruja? Hoe li stabilizovanje nivoa emitovanja ugljen-dioksida zatititi veinu ljudi u
svetu od negativnih uticaja klimatskih promena? Da li je mogue da su sadanji procesi
globalnog zagrevanja ve pokrenuli niz daljih klimatskih poremeaja? Na ova i slina
pitanja, ne moemo sa sigurnou odgovoriti. Klima na zemlji izuzetno je sloena i
raznovrsni faktori uticae jedni na druge, proizvodei razliite posledice u pojedinim
delovima zemalja irom sveta.
Ekstremno" vreme: cena toplijeg sveta?
U martu 2000. godine, Mozambik, dravu u junom delu Afrike, zadesile su velike
poplave, najgore u istoriji tog podruja. Nabujala voda odnela je puteve, eleznike
pruge, useve i stoku. Mnogi su se udavili pri naletu bujice vode u kue. Daleko vei broj
Ijudi ostao je bez krova nad glavom i izvora hrane. Do poplava je dolo usled naglog
podizanja nivoa reke Limpopo, nakon snanih i obilnih kia. Kie su bile posledica ciklona
koji je pogodio zemlju krajem februara. Pre katastofe, biva portugalska kolonija
oporavljala se od graanskog rata, koji je trajao 16 godina, sve do 1992. lako je i dalje
spadao u grupu iuzetno siromanih zemalja nakon uvoenja slobodne trine ekonomije
i demokratskih institucija, Mozambik je, krajem 90-ih godina prolog veka, doiveo
ekonomski rast po stopi od 10% godinje. Poplave su unitile sav optimizam koji je bio
ugraen u privredu i njen oporavak. Kao rezultat irokog napora meunarodne zajednice
u pruanju pomoi, spaeni su ivoti mnogih Ijudi, koji su bili ugroeni poplavama i
apoelo se sa obnovom, ali verovatno e biti potrebno nekoliko godina pre nego to se
Mozambik obnovi i vrati na onaj nivo koji je postojao u periodu pre ciklona.
Da li su poplave bile isto prirodna" pojava? U vreme poveanog globalnog
zagrevanja, ne moemo biti u to sigurni. U poslednjih 20 godina, broj ciklona, uragana, i
drugih vremenskih poremeaja irokih razmera naglo se poveao. Mnogi naunici
smatrajuda su ovakve pojave direktna posledica globalnog zagrevanja, to jest, procesa
koji stvara veu klimatsku nestabilnost u svetu. Neki predviaju da ce ovakvi
poremeaji biti jos vei u godinama koje dolaze. Naunici priaju o moguem dolasku
hiperuragana", koji bi biti deset puta jai od najjaeg uragana, a 20 puta snaniji od
ciklona, koji je opustoio Mozanbik .Zemlje u razvoju e trpeti tetne posledice
globalnog zagrevanja, ali ne na isti nain kap one razvijenije, jer imaju manje resursa sa
kojima bi mogle da stvore neophodnu zatitu. Da su nasipi oko reke Limpopo bili valjano
podignuti, do poplava ne bi dolo.
Genetski modifikovana hrana
Kao to smo ve videli, glad i neuhranjenost trenutno pogadaju vie od 800 miliona
ljudi irom sveta. Sa poveanjem svetskog stanovnitva u predstojeim godinama, javlja
se strah da e doi do jo vee nestaica hrane. U nekim najgue naseljenim delovima
sveta, ljudi veoma zavise od osnovnih useva, kao to je ria ije se zalihe smanjuju.
Mnogi su zabrinuti da sadanje tehnike obrade zemlje nee biti u stanju da ostvare prinos
94
pirina dovoljan za ishranu sve vee populacije. Kao i kod drugih ekolokih izazova,
pretnja gladi nije ravnomerno rasprostranjena. Industrijalizovane zemlje belee visok
suficit itarica samo Sjedinjene Drave imale su suficit itarica od 86 miliona tona 1999.
godine. Meutim, siromane zemlje, za koje se predvida da e im prirataj stanovnitva
biti najvei, najvie e osetiti konstantan deficit itarica.
Neki ijudi smatraju da reenje potencijalne krize hrane moda lei u najnovijim
otkriima u nauci i biotehnologiji. Utiui na genetski sastav osnovnih useva, kao to je
pirina, mogue je poveati stepen fotosinteze koju vri biljka i proizvesti vee koliine
useva. Ovaj postupak poznat je kao genetska modifikacija; biljke koje se proizvode na
takav nain nazivaju se genetski modifikovani organizmi (GMO). Genetska modifikacija
moe se vriti u razliite svrhe, ne samo da pobolja prinose useva. Na primer, naunici
su stvorili genetski modifikovane organizme iji je vitaminski sadraj vei od
uobiajenog; neke druge vrste genetski modifikovanih useva otporne su na
poljoprivredne herbicide, koji se obino koriste protiv korova, insekata, gljivinih i
virusnih oboljenja. Prehrambeni proizvodi koji se ili prave od genetski modifikovanih
organizama ili sadre neke sastojke takvih organizama, poznati su kao genetski
modifikovana (GM) hrana.
Genetski modifikovani usevi drugaiji su od bilo kojih dosad poznatih, jer se sastoje od
gena koji se presauju iz razliitih organizama. Ovo je daleko radikalnija intervencija u
prirodi nego to je to sluaj sa starijim metodama, kao to je to, na primer, ukrtanje koje
se koristi ve godinama. Genetski modifikovani organizmi proizvode se putem tehnika
ukrtanja gena, koje se mogu koristiti u transplataciji gena kod ivotinja, kao i biljaka. Na
primer, u nedavnim eksperimentima korieni su ljudski geni na domaim ivotinjama,
kao to su svinje, ne bi li se dobili organi upotrebljivi za transplantacije kod oveka.
Ljudski geni presaduju se ak i u biljke, iako genetski modifikovani usevi koji su se dosad
prodavali ne ukljuuju tu vrstu radikalnog bioininjeringa.
Naunici smatraju da bi genetski modifikovana sorta, poznata kao superpirina",
mogla da povea prinose pirina za itavih 35 %. Druga sorta, nazvana zlatni pirina" koja sadri dodatne koliine vitamina A mogla bi da umanji nedostatak vitamina A kod
vie od 120 miliona dece irom sveta. Mogli biste pomisliti da e ovakav napredak
biotehnologije ljudi irom sveta oduevljeno prihvatiti. No, u stvari, genetsko
modifikovanje postalo je jedan od najkontroverznijih problema naeg doba. Za mnoge
ljude, on ukazuje na onu finu granicu koja postoji izmeu tehnolokih prednosti i naunih
inovacija, s jedne, i rizika od unitenja ivotne sredine, s druge strane.
Kontroverze oko genetski modifikovane hrane
Pria o genetski modifikovanoj hrani poela je pre nekoliko godina, kad su neke vodee
hemijske i poljoprivredne firme procenile da novo znanje steeno u vezi s
funkcionisanjem gena moe da promeni svetsku ponudu hrane. Ove kompanije
proizvodile su pesticide i herbicide, a elele su da i prodru u ono to su smatrale glavnim
tritem budunosti. Amerika firma Monsanto bila je vodea u razvijanju velikog dela
nove tehnologije. Monsanto je otkupio kompanije za proizvodnju semena, prodao svoje
odeljenje za hemijska istraivanja, i usmerio svoju delatnost na plasiranje novih useva na
tritu. Na elu sa izvrnim direktorom Robertom apiroom, Monsanto je pokrenuo
95
ogromnu reklamnu kampanju, u kojoj su isticane prednosti genetski modifikovanih useva.

Kampanja je bila usmerena na poljoprivredne proizvoae i potroae. Prvobitne reakcije
bile su upravo onakve kakve je kompanija potajno prieljkivala. Do poetka 1999. godine,
55% soje i 35% kukuruza proizvedenih u Sjedinjenim Dravama sadravalo je genetske
promene. U to vreme, genetski modifikovani usevi ve su se uzgajali na 35 miliona
hektara zemlje irom sveta to predstavlja povrinu jedne i po Britanije. Pored Severne
Amerike, genetski modifikovani usevi gajili su u velikom obimu u Kini. Monsantova
prodajna kampanja naglaavala je odreen broj pozitivnih karakteristika genetski
modifikovane hrane. Kompanija je tvrdila da proizvodnja takvih useva moe pomoi da se
nahrane siromani u svetu i smanji upotreba hemijskih zagaivaa, pogotovo hemikalija
koje se koriste u pesticidima i herbicidima. Naime, tvrdi se da je, na primer, za genetski
modifikovan krompir potrebno 40 % manje insekticida, nego kod primene tradicionalnih
poljoprivrednih tehnika. Biotehnologija, prema miljenju ljudi iz kompanije Monsanto,
omoguie nam da uzgajamo useve boljeg kvaliteta i veeg prinosa, a da u isto vreme
odravamo i titimo ivotnu sredinu. Kompanija je ila ak tako daleko da je i objavila
Monsantov zakon", koji je nastao po uzoru na uveni Murov zakon" iz oblasti
kompjuterskih ipova. Krajem 70-ih godina 20. veka, ekspert za kompjutere, Gordon Mur,
posmatrao je sposobnost kompjuterske industrije za izradu ipova i izraunao da e se
kapacitet kompjuterske tehnologije udvostruavati svakih 18 meseci. Monsanto je
pretpostavio da se o istom efektu moe govoriti i na polju biotehnologije sa istovremeno
istom brzinom u poveanju bogatstva kompanije. Meutim, kompanija je u tome, kao to
emo videti, grdno pogreili.
Poto su genetski modifikovani usevi u sutini sasvim nova sorta, niko ne moe biti
siguran u to kakve e efekte prozvesti kad se upotrebe u ivotnoj sredini. Kod mnogih
ekolokih grupa i grupa za zatitu potroaa, pojavila se zabrinutost u vezi s
potencijalnim rizicima u prihvatanju ove, u velikoj meri, netestirane tehnologije. Ta
zabrinutost naroito je rairena u Evropi. U Britaniji, neprijateljstvo prema komercijalnom
gajenju genetski modifikovanih useva podstaknuto je otkriima dr Arpada Putaija,
meunarodno poznatog genetiara koji radi u dravnoj laboratoriji u Skotskoj. U svojim
istraivanjima, dr Putai je testirao krompire koji su sadrali gen za jedan poseban
prirodni insekticid, protein poznat kao lektin, koji se dobija od odreene vrste cvea.
Rezultati su ukazali da je kod pacova koji su jeli ovakav genetski modifikovan krompir
dolo do znatnih oteenja imunolokog sistema i usporenog rasta organa. Naiaze dr
Putaija kritikovali su drugi vodei naunici i on je otputen iz dravne laboratorije nakon
nastupa na televiziji, u kojem je priao o svojoj zabrinutosti u vezi sa upotrebom genetski
modifikovane hrane.
Genetski modifikovana hrana bila je tada udarna vest gotovo svakog dana.
Organizovane su brojne debate na radio i televizijskim stanicama, i kontakt emisije sa
telefonskim ukljuenjem gledalaca i slualaca kako bi se raspravljalo o ovom problemu.
Veliki deo britanskog javnog mnjenja izrazio je svoje protivljenje genetski modifikovanim
usevima; neki su ak uestvovali u direktnim akcijama" i upali takve useve sa oglednih
parcela irom zemlje. Usledile su sline reakcije i u drugim evropskim zemljama. Ovaj
talas konano se iri na Ameriku, gde je prvobitno bilo malo rasprava o tom pitanju. U
Ujedinjenom Kraljevstvu, 7 od 8 velikih lanaca samoposluga promenilo je svoju politiku
96
prema genetski modifikovanoj hrani. Njih pet uvelo je potpunu zabranu genetski
modifikovanih sastojaka u proizvodima sa zatitnim znakom svojih kompanija, a sve
odreda zahtevale su bolje obeleavanje artikala u prodavnicama. Dve velike kompanije,
Junilever i Nestle, najavile su da e povui svoj prethodno dat pristanak na upotrebu i
prodaju genetski modifikovane hrane. Neki poljoprivredni proizvoai u SAD koji su bili
ukljueni u uzgajanje velikih koliina modifikovanih useva, vratili su se tradicionalnoj
proizvodnji useva.
Protesti pobornika zatite ovekove okoline i grupa potroaa izvrili su glavni uticaj na
sudbinu kompanije Monsanto. Tokom 1999. godine, akcije ove kompanije izgubile su vie
od treine svoje prvobitne vrednosti. Robert apiro pojavio se na televiziji da bi priznao
da je njegova kompanija poinila veliku greku: Verovatno smo izazvali bes i protivljenje
mnogo veeg broja Ijudi od onog onaj koji smo ubedili da kupuju nae proizvode", rekao
je. Nae poverenje u ovu tehnologiju i na entuzijazam, koliko vidim, Ijudi tumae, s
pravom kao prezir ili ak aroganciju." Bio je to izuzetan preokret u odnosu na
samopouzdanje sa kojim je ovaj ovek ceo svet ubeivao u prednost svojih proizvoda
samo nekoliko meseci ranije. Monsanto je bio prinuden da potpuno napusti jedan od
svojih najkontroverznijih planova - ideju o upotrebi gena nazvanog terminator". Ovaj
gen trebalo je da omogui da seme koje bi Monsanto prodavao farmerima bude neplodno
posle samo jedne generacije. Na taj nain, farmeri bi morali svake godine da naruuju
seme od ove kompanije. Protivnici Monsanta tvrdili su da je ova kompanija pokuavala
da nametne farmerima neku vrstu bioropstva".
Na kraju, Monsanto, kao to se jedan dosetljivi komentator izrazio, bio je prisiljen da
bude ,,sam sebi terminator". Kompanija je izgubila veliku vrednost na tritu akcija, pa je
svoje nezavisno poslovanje okonala tako to se fuzionisala sa drugom firmom, nakon
ega je osnovano preduzee Farmasia korporejn. Monsanto e i dalje nezavisno
poslovati u okviru nove kompanije. Meutim, malo je izvesno da e novoosnovana
korporacija nastaviti da proizvodi i prodaje nove genetski modifikovane useve. Uprkos
reima Roberta apiroa, ovek se pita koliko su Ijudi u Monsantu zaista promenili
miljenje. U literaturi koja je objavljena u martu 2000. godine, predstavnici Monsanta su
izjavili da su zahtevi protiv genetski modifikovane hrane samo pobona retorika". Oni
koji se protive gajenju genetski modifikovane hrane, nastavlja se u reenom dokumentu,
sebino nastoje da nametnu drutvu svoje sopstvene fetie i ubeenja Novog doba po
bilo koju cenu
Evaluacija rizika genetski modifikovane hrane
Uprkos tvrdnjama Roberta Sapiroa, zabriitost protivnika genetski modifikovane hrane
je stvarna. Niko ne moe rei sa sigurnou da je proizvodnja genetski modifikovanih
useva bezbedna. Genetski kod je veoma sloen - dodavanje novih gena biljkama i
organizmima moe prouzrokovati nepredvidljive bolesti ili druge tetne posledice. S
obzirom da je ta tehnologija tako malo poznata, nova otkria objavljuju se sa
izneaujuom uestalou. U maju 2000. godine, britanska vlada je priznala da je na
hiljade hektara konvencionalno zasaene i gajene uljane repice, zapravo zagadeno
genetski modifikovanim sastojcima. Istraivanje obavljeno u Nemakoj samo nekoliko
nedelja kasnije, iznosi podatak da je gen, koji se obino koristi da modifikuje uljanu
97
repicu, preskoio prepreku u pogledu vrste ivih bia i da se moe nai kod pela. U
kratkom periodu izmedu ova dva zapanjujua otkria i sama kompanija Monsanto
priznala je da modifikovano zrno soje - koja se najvie gaji u komercijalna svrhe - sadri
neoekivane delove gena koji prethodno nisu bili oeni.
Takva otkria jo vie idu u prilog pobornicima zatite ivotne sredine, koji ve due
ipozoravaju na tetne uticaje genetski modifikovane hrane. Iako genetska modifikacija
moe imati ogromne potencijalne koristi, istovremeno, rizici koji su s tim povezani,
nepredvidljivi su i nemerljivi. Kada se jednom nau u prirodnoj sredini, genetski
modlifikovani organizmi mogu pokrenuti niz lananih efekata, koje je teko pratiti i
konrolisati. U skladu sa ovom dilemom, mnogi ekologisti se zalau za princip
predostronosti. Ovaj princip sugerie da gde god postoji ozbiljna sumnja u vezi sa
primenom lnovih postupaka, bolje je drati se postojee prakse nego je menjati.
Pogled u budunost
Poto se nalazimo na poetku novog veka, ne moemo da predvidimo da li e ovih
novih sto godina biti obeleeno mirnim drutvenim i privrednim razvojem ili
umnoavanjem globalnih problema koji e moda biti izvan ovekove moi da ih rei. Za
razliku od sociologa koji su pisali pre dve stotine godina, mi jasno vidimo da savremena
industrija, tehnologija i nauka ni u kom sluaju nisu do kraja korisne, s obzirom na
posledice koje proizvode. Svet u kojem ivimo mnogo je naseljeniji i bogatiji nego pre, a
opet, kao da nad njim lebdi ekoloka katastrofa. Da li to znai da treba da se prepustimo
oseaju beznada? Svakako, ne. Ako postoji bar jedna stvar koju nam sociologija nudi,
onda je to duboka svest tome da je ovek tvorac drutvenih institucija. Vidimo da sada
postoji mogunost da kontroliemo nau sudbinu i oblikujemo nae ivote za bolju
budunost, to je za prethodne generacije bilo nezamislivo. Ideja o odrivom razvoju, o
kojoj smo ve govorili, pomae u promovisanju nekih vanih inovacija na polju ekologije.
Tu se, pre svega, misli na koncepte eko-efikasnosti i ekoloke modernizacije. Ekoefikasnost od nosi se na razvojne tehnologije delotvorne za ostvarivanje privrednog
rasta, uz minimalne tete po ivotnu sredinu. Takorei donedavno, do osamdesetih
godina prolog veka, kada je objavljen Brundlandin izvetaj, uveliko se pretpostavljalo da
je veina oblika industrijskog razvoja u neskladu sa zatitom ivotne sredine. Centralna
ideja koja je ukljuena u tezu o ekolokoj modernizaciji jeste da je pomenuta
pretpostavka pogrena. Upotreba ekoefikasnih tehnologija moe dovesti do takvog oblika
privrednog razvoja, u kojem dolazi do udruivanja privrednog rasta sa pozitivnim
politikama zatite ovekove okoline. Mogunosti koje nudi ekoloka modernizacija mogu
se objasniti na primeru industrije koja se bavi ukianjanjem otpada - one industrije koja se
bavi uklanjanjem tona i tona otpadnih proizvoda, koje druge industrije i potroai
stvaraju svakoga dana. Sve donedavno, kao to smo ve videli, veliki deo otpadnog
materijala jednostavno se spaljivao. Medutim, danas, celokupna industrija se menja.
Tehnoloki razvoj je uinio da je mnogo jeftinije proizvesti novinski papir od recikliranog
papira, nego od drvne celuloze koja je ranije za to koriena. Stoga, postoji vie valjanih
ekonomskih razloga, kao i ekolokih, da se papir iskoristi i reciklira, nego da se
beskonano seku ume. Ne samo pojedinane kompanije, ve celokupne industrije,
aktivno slede politiku zvanu nulti otpad", tj. potpuno recikliranje svih otpadnih proizvoda
98
za buduu industrijsku upotrebu. Proizvodai automobila, Tojota i Honda, ve su dostigli

nivo od 85% reciklae automobilskih delova. U tom kontekstu, otpad nije vie samo
tetno gomilanje materijala, ve i resurs u industriji, a donekle, i sredstvo za podsticanje
buduih tehnolokih inovacija.
Znaajno je da glavni doprinos reciklai materijala, samim tim i odrivom razvoju,
dolazi iz podruja sa velikom koncentracijom industrija informacijske tehnologije, kao to
je Silikonska dolina u Kaliforniji. Informacijska tehnologija, za razliku od mnogih
nekadanjih oblika industrijske proizvodnje, ista je u pogledu zatite ivotne sredine. to
uloga te tehnologije u industrijskoj proizvodnji bude vea, vea je i verovatnoa da e se
smanjiti tetni uticaji po ivotnu sredinu. Ta injenica moe da ima odreenih posledica
po budui razvoj siromanijih drava u svetu. Mogue je da, makar u nekim oblastima
proizvodnje, te zemlje postignu brz privredni razvoj bez onog zagaivanja okoline koje je
bilo karakteristino za starije industrijske ekonomije, jer e informacijska tehnologija
igrati mnogo veu ulogu. ak i najsnaniji pobornici ekoloke modernizacije moraju
priznati da e spasavanje globalne ivotne sredine zahtevati promene u nivoima
nejednakosti koji sada postoje u svetu. Kao to smo ve videli, industrijske zemlje
trenutno imaju samo oko jedne petine svetskog stanovnitva. Ipak, one su odgovorne za
vie od 75 % emisije gasova koji zagaduju atmosferu i ubrzavaju globalno zagrevanje. U
proseku, osoba u razvijenom svetu troi prirodne resurse po stopi koja je deset puta vea
od one u manje razvijenim zemljama. Siromatvo je to to najvie doprinosi onim
aktivnostima koje vode ka ekolokoj teti u nerazvijenim zemljama. Ljudi koji ive u
tekim ekonomskim uslovima nemaju drugog izbora nego da u najveoj moguoj meri
koriste raspoloive lokalne resurse. Odrivi razvoj se stoga ne moe posmatrati odvojeno
od globalnih nejednakosti.
ivotna sredina: socioloki problem
Zato bi ivotna sredina bila predmet interesovanja sociologa? Zar tu nije re o
pitanjima koja spadaju u oblast nauke ili tehnologije? Zar uticaj oveka na prirodu nije
fiziki, stvoren pod uticajem modernih tehnologija industrijske proizvodnje? Da, ali
moderna industrija i tehnologija nastale su tek u vezi sa odreenim drutvenim
institucijama. Poreklo naeg uticaja na je drutve ne prirode, pa su takve i mnoge
posledice do kojih on dovodi. Spasavanje globalnog okruenja, prema tome,
podrazumevae kako drutvenu, tako i tehnoloku promenu. S obzirom na ogromne
nejednakosti u svetu, mali su izgledi da e siromane zemlje u razvoju rtvovati svoj
privredni razvoj zbog reavanja ekolokih problema, koje su, uglavnom, stvorile bogate
zemlje. Meutim, izgleda da ova planeta ne poseduje dovoljno resursa da bi svi na njoj
iveli po standardima koje veina ljudi u industrijalizovanim drutvima smatra
normalnim. Stoga, ako siromane oblasti sveta treba da sustignu bogatije, ove potonje
morae da promene svoja oekivanja u vezi sa kontinuiranim ekonomskim rastom. Neki
zeleni" autori smatraju da ljudi u potroakog mentaliteta (konzumerizma) i vratiti se
jednostavnijim nainima ivota, da bi se izbegla ekoloka katastrofa.
REZIME:
1
Porast stanovnitva jedan je od najznaajnijih svetskih problema sa kojima se

oveanstvo danas suoava. Maltuzijanizam je ideja na koju je, pre dva veka, prvi
razvio Tomas Maltus, po kojoj prirataj stanovnitva tei da premai raspoloive resurse
99
neophodne za ivot. Ukoliko ljudi ne ogranie uestalost seksualnih odnosa, zavladae,

zbog prekomernog prirataja stanovnitva, beda i glad.
Nauka koja se bavi priratajem stanovnitva zove se demografija. Veliki deo
demografskog rada statistike je prirode, ali demografi, takoe, pokuavaju da objasne
zato se populacioni obrasci javljaju datim formama. Najznaajniji koncepti u analizi
stanovnitva jesu stope nataliteta, stope mortaliteta, fertilitet i fekonditet.
Promene u populacionim obrascima obino se analiziraju kroz procese demografske
tranzicije. Pre perioda industrijalizacije i stope nataliteta i stope mortaliteta bile su
visoke. Sa poetkom industrijalizacije, dolo je do porasta stanovnitva, jer su se
smanjile stope mortaliteta, dok su stope nataliteta jo neko vreme ostale visoke.
Konano, uspostavljena je nova ravnotea sa niskim stopama nataliteta koje su se
izjednaile sa niskim stopama mortaliteta.
Predvia se da e, do 2150. godine, broj stanovnika u svetu premaiti cifru od 10
milijardi. Vei deo tog prirataja dogodie se u zemljama u razvoju, u kojima e doi do
demografske tranzicije, to jest do brzog porasta populacije pre nego to doe do
njenog stabilizovanja. U razvijenom svetu, doi e do neznatnog poveanja broja
stanovnika. Stanovnitvo e biti sve starije, jer e broj mladih biti sve manji. Ovakvi
demografski trendovi imae dalekosene implikacije za trita rada, sisteme socijalne
zatite, zatim, za raspoloive zalihe hrane i vode, za ivotnu sredinu i za uslove ivota
u gradovima.
Postoji samo nekoliko aspekata prirodnog sveta na koje nije uticala ovekova aktivnost.
Sva dananja drutva zaokupljena su problemima zatite ovekove okoline - to jest
pitanjem, kako najbolje spreiti tetne uticaje moderne industrije i tehnologije na
ivotnu sredinu. Ideja granica rasta" popularizovana
70-ih godina 20. veka,
podrazumeva da industrijski rast i razvoj nisu u skladu sa ogranienim koliinama
resursa na Zemlji. Odriv razvoj, s druge strane, znai da treba da doe do razvoja, ali
na takav nain da se resursi ne iscrpljuju, nego da se recikliraju.
Sve vea potronja u svetu odraz je privrednog razvoja, ali ona, takoe, dovodi do
unitavanja resursa ivotne sredine i do poveanja globalnih nejednakosti. Potronja
energije i sirovina daleko je vea u za-padnim zemljama, nego u drugim oblastima
sveta. Ipak, negativne ekoloke posledice to ih uzrokuje poveana potronja, najvee
su u siromanjim zemljama.
Postoji mnogo izvora opasnosti po ovekovu okolinu. Neki od njih dovode se u vezu sa
zagaenjem i otpadnim materijama koje se isputaju u atmosferu; to su zagaenje
vazduha, kisele kie, zagaene vode i vrst otpad koji ne moe da se reciklira. Druge
pretnje po ovekovu okolinu ukljuuju istroenost prirodnih resursa, kao to su voda, tlo
i ume; na taj nain, dolazi do smanjivanja raznovrsnosti ivih bia.
Veina ekolokih pitanja usko je povezana sa rizikom, jer ona nastaju kao posledica
razvoja nauke i tehnologije. Globalno zagrevanje odnosi se na postepen porast
temperature zemlje, koji prouzrokuju sve vei nivoi ugljen-dioksida i drugih gasova u
atmosferi. Potencijalne posledice globalnog zagrevanja su estoke; u njih ubrajamo
poplave, irenje bolesti, vremenske nepogode i podizanje nivoa mora. Globalno
zagrevanje predstavlja potencijalni rizik za celokupno oveanstvo; medutim, teko je
organizovati napore da se tome stane na put, jer su uzroci tih pojava i njihove
100
potencijalne posledice veoma difuzne.

9 Genetski modifikovani usevi proizvode se promenom genetskog sastava biljaka.
Genetski modifikovana hrana je kontroverzno pitanje: genetska modifikacija moe dati
ogroman doprinos suzbijanju gladi u svetu, no budui da se radi o jednoj sasvim novoj
tehnologiji, njene posledice za oveka i prirodno okruenje mogu
biti veoma
problematine. Princip predostronosti sugerie da je tamo gde postoji opravdana
sumnja da postoje rizici, bolje pridravati se postojee prakse, nego primenjivati nova
reenja.
10 Eko-efikasnost se odnosi na tehnologije koje obezbeuju privredni rast uz minimalno
ugroavanje ivotne sredine. Ekoloka modernizacija jeste verovanje da se industrijski
razvoj i ekoloka zatita meusobno ne iskljuuju.
Zato je demografsko istraivanje socioloko?
Zato stope raanja ostaju visoke dugo poto se smanje stope smrtnosti?
Da li za ekoloku tetu treba okriviti nauku ili drutvo?
Moe li pojedinac biti vaan u doba globalnih rizika?
Da li je pravedno nametnuti granice rasta" zemljama u razvoju, kada je Zapad u
velikoj meri zavrio proces industrijalizacije?
Da li je, na kraju krajeva, Maltus u pravu?
1
2
3
4
5
6
U svom razvoju, teorija ekoloke modernizacije prola je kroz tri faze. Ove faze
definisane su promenama u fokusu teorijskih razmatranja i empirijskih istraivanja (Mol,
Sonnenfeld, 2000: 4-5):
prva faza (rane 1980-e) - ovu fazu obeleili su radovi Jozefa Hubera (Joseph Huber)
o znaaju tehniko-tehnolokih inovacija u reformisanju sistema zatite ivotne

sredine, posebno u inustrijskoj proizvodnji. Takoe, rana faza u razvoju teorije
ekoloke modernizacije obeleena je i kritikim osvrtom na ulogu biroktatizovane
drave u reformama, kao i ispitivanjem znaaja koji akteri na tritu imaju u
dinamici odvijanja reformi u sistemu zatite ivotne sredine, posebno u radovima
Martrna Janika (Martin Janicke). Istraivanja vrena u ovom periodu orijentisana su
na nivo nacionalne drave.
druga faza (od kasnih 1980-ih do sredine 1990-ih) - u ovom periodu vie panje
posveeno je istraivanju odnosa uloge drave i trita u procesu ekoloke
modernizacije drutava, kao i institucionalnom i kulturnom aspektu ovog procesa.
Pored istraivanja na nacionalnom nivou, sve vie su zastupljena komparativna
istraivanja (posebno u okviru zemalja lanica OECD).
trea faza (od sredine 1990-ih) - analize su orijentisane na promene u obrascima
potronje i odnosa sa ekolokom modernizacijom. Takoe, istraivanja se proiruju
i na neevropska drutva.
Meu najznaajnijim predstavnicima ove teorije navode se Martin Janik, Udo Simonis
(Udo Simonis), Klaus Zimmermann (Clauss Zimmermann, Nemaka), Gart Spargaren i
Artur P. J. Mol (Arthur P. J. Mol, Holandija), kao i Mori Koen (Maurie Cohen) i Dozef Marfi
(Joseph Murphy, Velika Britanija). Prvi radovi objavljeni su na nemakom jeziku, a prvi rad
101
na engleskom objavili su Gart Spargaren i Artur P. J. Mol 1992. godine u asopisu Sodety
and Natural resources (Sociologv, Environment and Modernitv: Ecological Modernization
as a Theorv of Social Change").
Poeci teorije ekoloke modernizacije uobiajeno se vezuju za radove nemakog
autora Hubera7. Huber promovie ideju ekoloke modernizacije kao mogueg reenja
socijalnoekoloke krize savremenih drutava (Huber, 1998; 2001). Pri tom, osnovna
premisa od koje polazi jeste da ekonomski zahtevi (ekonomski rast, odnosno, profit) i
zahtevi ivotne sredine nisu nuno suprotstavljeni i nepomirljivi. Prema Huberu, re je o
novom odnosu izmeu ekonomske i ekoloke ravnotee, odnosno, o ekologizaciji
ekonomije i ekonomizaciji ekologije (navedeno prema: Leroy, Tatenhove, 2000: 195). U
prvom sluaju misli se na promene u dominantnim obrascima proizvodnje i potronje,
dok se pod ekonomizacijom ekologije podrazumeva procena ekonomske vrednosti
ivotne sredine (prirodnih resursa) kao treeg kljunog inioca proizvodnje (pored rada
kapitala). Takoe, Huber istie da je nastavak procesa modernizacije taj koji omoguava
kompatibilnost i komplementarnost ekonomije i ekologije. Prema njegovom miljenju,
kljunu ulogu u u reavanju socijalnoekolokih problema savemenih drutava ima proces
superindustrijalizacije
koji
podrazumeva
promene
u
sferi
proizvodnje.
Superindustrijalizacija podrazumeva sistematsko uvoenje niza komplementarnih
environmentally friendli inovacija. Ove inovacije, prema Huberu (2003: 2)
podrazumevaju
bilo
koju
vrstu
inovacija
(tehniko-tehnoloke,
ekonomske,
institucionalne, promene u ponaanju i sl.) koje omoguavaju promenu, odnosno,
unapreenje kvaliteta ivotne sredine. Pri tom, Huber u svojim radovima posebno stavlja
akcenat na proces uvoenja i difuzije tehniko-tehnolokih ekoloskih inovacija
(technological environmental innovations - TEIs), istraujui njihovu ulogu u podizanju
nivoa eko-efikasnosti. Pod tehniko-tehnolokih ekolokim inovacijama Huber
podrazumeva (2003, 2005) one proizvode i procese koji u potpunosti eliminiu, redukuju
ili omoguavaju kontrolu rizika na ivotnu sredinu (npr. filter sistemi za preiavanje
otpadnih voda, emisija tetnih gasova, nove iste" tehnologije i sl.).
elei da istakne vanost difuzije tehniko-tehnolokih ekolokih inovacija, Huber
(2003) posee za svojevrsnim redukcionizmom i govori o tome da politika zatite ivotne
sredine, zapravo, treba da bude politika tehnolokog razvoja zasnovanog na principa
ekoloke modernizacije. Naime, Huber (2007: 9) je miljenja da je naglasak na tehnikotehnoloke ekoloke inovacije opravdan s obzirom na direktnu povezanost industrijskog
metabolizma sa metabolizmom ivotne sredine kroz postojei operativni sistem
industrijskih drutava (koji obuhvata odreeni model proizvodnje i potronje, tehnosistem
i sferu rada). Kao kljune pretpostavke za uvoenje tehniko-tehnolokih ekolokih
inovacija Huber navodi (2007: 14, 21-22) postojanje adekvatne regultive, pre svega
odgovarajuih standarda8, kao i ulogu nacionalnog inovacionog sistema (koji ine vladin
7 Jozef Huber je profesor ekonomske sociologije i socijalne ekologije na Martin Luter Univerzitetu (Hale, Nemaka).
Njegova istraivanja fokusiraju oblast transformacija industrijskih drutava, posebno teme kao to su ekoloka
modernizacija i nove tehnologije, budunost rada i blagostanja, razvojna dinamika modernih drutava i sl. Od 1995. godine,
rukovodilac je Centra za socijalnu ekologiju pri Univerzitetu. Huber je savetnik nekoliko vladinih tela koja se bave
problemima zatite ivotne sredine.
8 Huber (2007: 14) navodi rezultate nekoliko empirijskih istraivanja koja potvrduju vanost ovih standarda za difuziju
tehniko-tehnolokih ekoloskih inovacija (npr. istraivanja Esty i Portera, Ashforda i saradnika, Portera i van der Lindea).
102
sektor, sektor za razvoj nauke i tehnologije, inovativno orijentisani privredni subjekti i,

ree, potroai). Uloga nacionalnog okvira (tzv. drava pionira) u procesu uspostavljanja
dobrih polaznih ansi za tehniko-tehnoloke ekoloke inovacije je, prema Huberu (2007:
16-20), nezamenjiva, uprkos procesu globalizacije. Jedna od glavnih prepreka
intenzifikaciji difuzije tehniko-tehnolokih ekolokih inovacija na globalnom niovu jeste
razliit stepen razvijenosti kako pojedinanih globalnih drutava, tako i, ue posmatrano,
njihovih nacionalnih inovacionih sistema9. irenju prostornog obuhvata difuzije tehnikotehnolokih ekoloskih inovacija doprinose, prema Huberu (2007: 31-34) transnacionalne
kompanije kao deo razliitih nacionalnih inovacionih sistema.
Pored Hubera, jednim od utemeljivaa teorije ekoloske modernizacije smatra se i
Martin Janik10. Njegovo interesovanje za socijalnoekoloke probleme i analizu prepostavki
i mogunosti ekoloske modernizacije javlja se sredinom 70-ih godina 20. veka, kada ovaj
autor objavljuje prve radove u ovoj oblasti11. Kao i Huber, i Janik istie da je glavni cilj
ekoloke modernizacije podizanje nivoa eko-efikasnosti. Meutim, za razliku od Hubera, a
u skladu sa svojim primarnim interesovanjera (teorija politike), svoja istraivanja u okviru
teorije ekoloke modernizacije, Janik fokusira na pitanja koja obuhvataju ekoloku politiku
(odnosno, politike ekoloke modernizacije), njeno planiranje i aktere koji u njoj uestvuju.
Tako, Janik definie politiku ekoloke modernizacije kao ukupnost upravljakih aktivnosti
usmerenih na stimulisanje ekolokih inovacija i njihovu difuziju" (Janicke, 2000:1).
Ekoloka modernizacija se, prema Janiku, odnosi na proces modernizacije razvijenih
trinih ekonomija koje imaju ulogu drava pionira u implementaciji politike ekoloke
modernizacije i njenoj difuziji (Janicke, 2000; 2002a; 2002b, 2005b). S jedne strane,
potreba za ekolokom modernizacijom rukovoena je potrebnom racionalizacije, a sa
druge pritiscima konkurencije. To znai da ekoloka modernizacija treba da omogui
razvijenim trinim ekonomijama da uspostave balans izmeu postojeih resursa
(inputa) i zahteva potroaa za proizvodnjom/potronjom odreenih usluga i dobara.
Nakon Hubera i Janika, ideja ekoloke modernizacije iri se van granica Nemake. Za
ideje na kojima poiva teorija ekoloke modernizacije sve vie postaju zainteresovane
ostale evropske zemlje (Holandija, eka, Velika Britanija...), a postepeno se u raspravu o
novom modelu zatite ivotne sredine ukljuuju i SAD. Paralelno sa teritorijalnim
irenjem, ideja postaje sve zastupljenija i u vansociolokim raspravama o
socijalnoekolokim problemima i zatiti ivotne sredine. Pored ovog, znaajan i pozitivan
odaziv u nenaunoj javnosti ova teorija, pre svega, duguje injenici da se reavanje
problema zatite ivotne sredine nadovezuje" na postojei drutveni okvir.
Teorija ekoloke modernizacije je stanovite o prirodi sadanjeg globalnog drutva i
izvorima promena u takvom drutvu. Ova njena karakteristika jeste i osnova za njeno
9 Sam Huber naglaava da se i drutva koja se ubrajaju u red najrazvijenijih tek nalaze u prvih fazama ekoloske
modernizacije.
10 Martin Janik je profesor emeritus na Departmanu za politike nauke na Freie Univerzitetu u Berlinu gde predaje
Komparativnu politiku. Ujedno, Janik je i direktor Centra za istraivanja politike zatite ivotne sredine na istom
univerzitetu. lan je nekoliko znaajnih nacionalnih i medunarodnih institucija koje se bave zatitom ivotne sredine (npr.
Nemaki savet za ivotnu sredinu).
11 Sam Janik smatra da se upravo on moe smatrati utemeljivaem teorije ekoloke modernizacije, s obzirom da je jo
krajem 70-ih godina 20. veka ukazivao na znaaj i osnovne postavke ovog koncepta. Njegovi prvi radovi u ovoj oblasti su,
npr. Environmental policv. Contributions for the political science of environmental protection", Opladen 1978,, UTB.,
Internal system crises of the present", Reinbek 1975. i sl.
103
vre socioloko utemeljenje kao teorije drutvenih promena. Tako bi se ovo stanovite
mogla svrstati u grupu onih reformski orijentisanih teorija modernizacije drutva. Pitajui
se o glavnom pokretau promena, meu zagovornicima teorije ekoloke modernizacije
mogue je uoiti dve struje: prvu ine oni koji su tehnokratske orijentacije (proces
supermodernizacije posmatraju sa tehniko-ekonomskog stanovita, dok drugustruju
ine oni koje nazivaju sociokratama, s obzirom na to da na ekoloku modernizaciju
gledaju kao na proces institucionalnih reformi i reformi u obrascima ponaanja 12.
Teorija ekoloke modernizacije polazi od stava da pitanje zatite ivotne sredine nuno
mora biti deo ukupnog kako nauho-teorijskog, tako i praktino-politinog razmiljanja o
drustvenom razvoju. Za razliku od ostalih stanovita koja se odlikuju apokaliptinim i
esto
fatalistikim
vizijama
budunosti
savremenih
drutava
(uslovljenih
socijalnoekolokom krizom), prema teoriji ekoloke modernizacije, socijalnoekoloski
problemi posmatraju se kao izazov, a ne nepremostiva prepreka u daljem razvoju
savremenih drutva (Blowers, 1997). U skladu sa ovim, teorija ekoloke modernizacije
zastupa stanovite o postepenim promenema savremenih drutava. Te promene
podrazumevaju:
prilagoavanje na postojee uslove ekoloke krize - u smislu prihvatanja
socijalno-ekoloke krize kao faktikog stanja i njenog prepoznavanja kao rizika

za budui drutveni razvoj,
ekonomske, politike, tehniko-tehnoloke i kulturne reforme glavnih stubova"
modernosti (nauke, tehnike i tehnologije, dominantnih obrazaca proizvodnje i

potronje, upravljanja, trita i sl.).
Prema Sonenfeldu (Sonnenfeld, 2000: 236), ekoloka modernizacija ima tri kratkorona
i dva dugorona cilja: u prvom sluaju, to su smanjenje i potpuna redukcija otpada,
obnavljanje raspoloivih resursa i njihova ponovna upotreba, dematerijalizacija, dok su
na due staze, ciljevi ekoloke modernizacije konzervacija prirodnih resursa i ista"
proizvodnja.
Zatita ivotne sredine kao pretpostavka i cilj razvoja savremenih drutava mora biti
osnova za temeljno preispitivanje dosadanjeg naina proizvodnje (u smislu njenog
uticaja na ivotnu sredinu), kao i promene drutvenih institucija koje e podrati nov
pravac drutvenog razvoja. Teorija ekoloke modernizacije smatra da glavni uzrok
socijalnoekolokih problema treba traiti u modernizaciji (industrijalizaciji) i u tome se ne
razlikuje od ostalih teorijsko-praktinih stanovita13.
Meutim, teorija ekoloke modernizacije istie da je upravo nastavak rndustrijalizacije
(superindustrijalizacija)
adekvatno
reenje.
Superindustrijalizacija
podrazumeva
kompleksan niz promena i, s tim u vezi, istraivanja tih promena i njihovih meusobnih
odnosa (Buttel, 2000a; Mol, Sonnenfeld, 2000):
promene u nainu proizvodnje zasnovane na razvoju naunih saznanja, posebno
onih koja mogu biti neposredno primenjiva u kreiranju i difuziji tehniko-tehnolokih
12 Slino razlikovanje pravi i Kristof (Christoff) kada govori o slaboj (ekonomsko-tehnolokoj) i jakoj (institucionalnodemokratskoj) ekolokoj modernizaciji (navedeno prema: Mol, Spaargaren, 2000: 20).
13 Kako istie Spargaren (navedeno prema: Jay, Morad, 2005: 2429), socijalnoekoloka kriza je drutveno uslovljena i kao
takva podlona drutvenoj analizi i promeni/reavanju. Prema njegovom miljenju, teorija ekoloke modernizacije se moe
definisati kao opta teorija drutvene promene izazvane socijalnoekolokim iniocima" (navedeno prema: Jay, Morad,
2005: 2429).
104
inovacija - uz istraivanja promene u sferi nauke i tehnologije, posebno njihove

uloge u procesu ekoloke modernizacije. Posebna panja obraa se na istraivanje
realnih drutvenih potreba za novim operacionalinim saznanjima, istraivanje
mogunosti generisanja takvih saznanja i, posebno, mogunosti njihove
implementacije u neposrednoj praksi, kao i istraivanje prepreka u preventivnom
delovanju aplikativnih naunih saznanja u procesu ekoloke modernizacije;
makroekonomske promene, odnosno, promena sektorske strukture privrede uz
istraivanje trita i trinih aktera (svih onih koji su ukljueni u procese proizvodnje
i potronje). Cilj je da se utvrde njihov uticaj na dinamiku i obim odvijanja procesa
ekoloke modernizacije;
promene u drutvenim institucijama - posebno istraivanja uloge drave (njen
uticaj u formiranju nacionalne politike ekoloke modernizacije); istraivanjima na

nacionalnom nivou, kao i komparacijom rezultata nacionalnih istraivanja, istrauje
se uticaj odlika globalne drutvene strukture na nain upravljanja nekim globalnim
drutvom, odnosno, na odvijanje procesa ekoloke modernizacije) i drutvenih
pokreta (radi utvrivanja promena u ulozi, poloaju i drutveno-politikim
stanovitima ovih pokreta, posebno radi analize uestvovanja ovih pokreta u
donoenju odluka od znaaja za odvijanje procesa ekoloke modernizacije (zatite
ivotne sredine);
promene u politici zatite ivotne sredine - odnosno, istraivanja pojave novih
ideologija, u smislu promena u vrednosnom sistemu savremenih drutava, posebno

u vrednostima koje se odnose na pitanje zatite i kvaliteta ivotne sredine i, u
skadu sa tim, promene u instrumentariju politike ekoloke modernizacije; takoe,
analiziraju se i promene obrazaca ponaanja.
Jedno od esto postavljanih pitanja jeste kakav je odnos teorije ekoloke
modernizacije i stanovita Ulriha Beka (Ulrich Beck) o rizinom drutvu. Bekova
ideja o rizinom drutvu (formirana 1980-ih) smatra se jednom od vodeih ideja u
objanjavanju odlika i promena strukture savremenih drutava. Naime, analizirajui
odlike savremenih drutava, Bek traga za njihovom zajednikom karakteristikom, kao i
uzrokom promena, ali i problema. U tom pokuaju, Bek dolazi do fenomena rizika kao
imanentne odlike njihovih struktura. Prema Beku (2001: 34), ljudska drutva su oduvek
nastajala i opstajala u uslovima rizika - od prirodnih nepogoda, od neprijatelja, od
promene. Meutim, savremena drutva rizika su optreena rizikom iznutra" rizikom
koji je posledica sopstvenog delovanja i razvoja. Prema Beku (2001: 23, 36-37), dve
sutinske karakteristike savremenih rizika14 su:
globalnost - za razliku od rizika koji se javljaju u predmodernim drutvima i koji su
pojedinani i/ili lokalrii (ue prostorno oraeeni), savremeni rizici se odnose na sve
sfere drutvenog ivota i rasprostiru se na sva savremena globalna drutva, ne
pitajui pri tom, za stepen njihove razvijenosti ili sauesnitvo" u stvaranju rizika.
uzroci aktuelnih rizika su savremeni - prema Urlihu Beku (2001: 32-35), uzroke
savremenih rizika treba traiti u procesu modernizacije i njenim posledicama; to znai
14 Pored ovog, u odlike savremenih rizika mogu se ubrojiti i njihova ireverzibilnost, dugotrajnost posledica,
kao i kumulativnost delovanja uzorka i posledica.
105
da rizik danas bitno zavisi od naina drutvenog delovanja, sredstava i ciljeva kojima
je to delovanje usmereno. Savremeno tumaenje stanja rizika podrazumeva da on
nije primarno tehnoloki uslovljen, ve da je njegovo poreklo pre svega drutveno.
Govorei o ekolokim rizicima, Bek (2001: 35) istie da oni proizilaze iz industrijske
hiperprodukcije. To ne znai da Bek zagovara tezu o primarno tehnolokoj uslovljenosti
rizika, ve ideju o njihovoj uslovljenosti prinicipima (ekoloki) neracionalne,
predimenzionirane proizvodnje i potronje. Savremeni ekoloki rizici dovode do
sistematskih i veoma esto nepovratnih oteenja (npr. ernobil, 1986. godine), a pri
tom se odlikuju efektom bumeranga". To znai da rizici u savremenim drutvima imaju
povratan uticaj na one koji te rizike proizvode - savremeni rizici su rizici od oveka ka
oveku!
Delovanje rizika moe se predstaviti pomou efekta grudve snega", kako sa
prostornog, tako i sa vremenskog aspekta. Strogo posmatrano, rizik, po mestu nastanka,
jeste lokalan (ve pomenuti primer eksplozije nuklearne elektrane u ernobilju), ali se
njegov efekat, odnosno, posledice poput grudve snega kreu" u prostoru, pri tom,
uslonjavajui se i dodatno pojaavajui svoje delovanje. S druge strane, ovaj efekat,
posmatran u vremenskoj dimenziji, podrazumeva kontinuirano delovanje rizika u
budunosti i izazivanje tetnih posledica i novih rizika.
Kao posebno znaajan aspekt analize savremenih ekolokih rizika, Bek (2001: 52-54)
razmatra i njihovu odreenost slojnom/klasnom pripadnou. Iako su, kako je ve
istaknuto, ekoloki rizici savremenih drutava globalni, to ne znai da ne postoji veza
izmeu mesta koje pojedinac/grupa zauzima u vertikalnoj stratifikaciji i njegove
izloenosti rizika. Kako istie Bek (2001: 52-54, 61-62), slojna/klasna pripadnost jedan je
od inilaca koji utie na formiranje tzv. socijalnih poloaja ugroenosti. To, zapravo, znai
da slojna/klasna pripadnost odreuje mogunost da se rizici izbegnu/ublae. Prema Beku,
u savremenim drutvima postoje zone preklapanja izmeu klasnog i rizinog drutva.
Istorija raspodele rizika pokazuje da se oni poput dobara dre klasnog modela, samo
obratno: dobra se akumulirajuna vrhu, rizici na dnu... Materijalnoj oskudici pridruuju se
nedostatak sigurnosti i nepoeljeno obilje rizika." (Bek, 2001: 52) To, zapravo, znai da
irenje i intenzifikacija rizika jaa i potcrtava odlike klasnog drutva. Kada je re o o
odnosu teorije ekoloke modernizacije i stanovita o rizinim drutvima, treba istai da i
jedno i drugo stanovite nastoje da se meusobno distanciraju (Fisher, Freudenburg,
2001: 703). Takoe, treba istai da istraivanje odnosa izmeu ovih stanovita postaje
sve vaniji predmet sociolokih (i srodnih) analiza. Tako, govorei o razumevanju odnosa
izmeu teorije ekoloke modernizacije i stanovita o rizinim drutvima, Koen (Cohen,
1997:109-110) naglaava da jo uvek nije definisan jedinstven okvir koji bi omoguio
njegovo potpuno razumevanje. Ono to se sa sigurnou moe utvrditi kao zajednika
odlika teorije ekoloke modernizacije i Bekovog rizinog drutva jeste to da se oba
stanovita razvijaju paralelno (tokom 1980-ih), kao i da imaju poreklo u
zapadnoevropskoj tradiciji. Takoe, oba stanovita polaze od stava da je glavni krivac"
za nastanak socijalnoekolokih problema savremenih drutava proces modernizacije.
Ujedno, i teorija ekoloke modernizacije i stanovite o rizinim drutvima govore o
mehanizmima koji bi trebalo da omogue reavanje ovih problema, odnosno, koji bi
trebali da omogue i da budu indikator drutvenog razvoja. U konkretnom, to znai da
106
oba stanovita analiziraju odlike i nune promene u politici zatite ivotne sredine. Kako
istie Vejland (VVeiland, 2006), zajednika karakteristika oba stanovita je i da sadre i
analitike i normativne elemente.
Koen (Cohen, 1997: 109-113) daje jedan od zanimljivijih pokuaja za objanjenje
odnosa ovih dvaju stanovita. Polazei od stepena sigurnosti i nivoa razvijenosti, kao
bitnih drutvenih obeleja, Koen (Cohen, 1997: 110-111) konstruie model u kome se
razlikuju dva osnovna tipa drutva - predmoderna i moderna, kao i njihovi mogui modeli
razvoja - ekoloki moderno drutvo i rizino drutvo. Kao nusproizvod industrijske
proizvodnje, na kojoj poivaju moderna drutva, nastaju socijalnoekoloki problemi.
anse da neko drutvo zapone proces ekoloke modemizacije uspostavljaju se kada
ivotna sredina prestane da se posmatra kao potrona roba", ve kao vrednost. Prema
Koenu (Cohen, 1997: 111), to je tzv. stanje a koje se odnosi na stanje u kome se
raspravlja i pregovara o moguim pravcima razvoja kao i o potencijalima za njihovu
realizaciju. U stanju a, drutvo moe da krene putem A ili B. U prvom sluaju, prema
Koenu, re je o linearnoj ekstrapolaciji postojeih trendova razvoja drutva (odnosno,
ekoloka modernizacija se shvata kao nuna stepenica u njihovom razvoju). Za razliku
od puta A, razvojni put B podrazumeva diskontinuitet. Ovaj razvojni model bazira se na
stavu da proces ekoloke modemizacije drutva zapoinje skokom" koji se manifestuje
kao promena institucionalno-organizacionog okvira (u smislu razvijanja njihove
fleksibilnosti), definisanje nove politike zatite ivotne sredine, kao i njenih novih
instrumenata, uspostavljanje osnova za promene u nainu svakodnevnog ivota. Pri tom,
potencijal za skok" ka ekolokoj modernizaciji najvie zavisi od kulturnih odlika i
politikog konsenzusa. Ukoliko skok" ka ekolokoj modernizaciji (opisan u razvojnom
putu B) ne bude uspean, tada drutvo kree na put C - odnosno, ka rizinom drutvu.
Meutim, na tom putu, drutvu se prua mogunost da se koriguje iznutra" - Koen
ukazuje na stanje p (jaanje institucionalne fleksibilnosti, kritiki osvrt na rezultate
naunih istraivanja i sl.) kao potencijalnu prekretnicu ka uspostavljanju
samokorigujueg" rizinog drutva (selfcorrecting risk society - Cohen, 1997: 112) koji
pretpostavlja mogunost rizinog drutva da razvije mehanizme za prevazilaenje stanja
konstantne ugroenosti i straha. Ova mogunost se, prema Koenu (Cohen, 1997: 112),
odnosi na razvojni put D koji je, kao i razvojni put B, diskontinualan.
Na osnovu svega prethodno navedenog, analiza odnosa teorije ekoloke modernizacije
i stanovita o rizinim drutvima mogla bi da se sumira u sledeim stavovima.
Teorija ekoloke modemizacije se, u sutini, odlikuje konzervativnim stavom koji joj je
omoguio popularnost, posebno van naunih krugova. Ova teza proizilazi iz injenice da
se definisani hipotetiki okvir za prouavanje ekoloke modemizacije jednostavno
nadovezuje na postojee trendove. Re je o stanovitu koje se, u teorijskom pogledu,
nastavlja na teoriju modernizacije koja, kao u biti evolutivna teorija, zastupa ideju o
postepenim, reformskim promena (tranziciji). Stanovite se odlikuje pozitivistikim
duhom, iskazanim kao vera u mo nauke i tehnolokog napretka. Ono to sutinski
razlikuje ovo stanovite od Bekovog rizinog drutva jeste to da teorija ekoloke
modemizacije nedovoljno analizira problem razliitih interesa i konflikata koji se mogu
javiti kao posledica razliite opreteenosti" pojedinih drutvenih grupa, slojeva ili
drutava socijalnoekolokim problemima ili koji se mogu pojaviti u procesu njihovog
107
reavanja (definisanja mera i aktivnosti politike zatite ivotne sredine). Pri tom,
razmatranje razliitih interesa i konflikata u procesu ekoloke modernizacije mogue je
posmatrati na dva glavna nivoa: prvi je meunarodni nivo (interesi i odnosi drutava koji
uestvuju u procesu globalne ekoloke modernizacije), a drugi je nivo jednog globalnog
drutva (nivo nacionalne drave gde se posmatraju interesi i odnosi razliitih drutvenih
aktera koji uestvuju u ovom procesu). Iako se u okviru analize procesa ekoloke
modernizacije razmatra pitanje uloge drave (kao referentnog okvira za definisanje nove
politike zatite ivotne sredine), ekonomskih aktera, kao i ekolokih pokreta, dubljih"
istraivanja o njihovim meusobnim odnosima nema.
Bekovo stanovite o rizinom drutvu se smatra jednim od najrazvijenijih i teorijski
najutemeljenijih stanovita o drutvenim posledicama promena u ivotnoj sredini. Za
razliku od pristalica teorije ekoloke modemizacije, Bek istie da drutveni razvoj,
nastavljen prema dananjim trendovima, nikako ne moe biti modernizacija
modernizacije. Naprotiv, savremenim drutvima potrebne su korenite ekonomske i
drutvene promene kako bi se spreilo da se socijalnoekoloka kriza pretvori u
socijalnoekolosku katastrofu. Ove promene odnose se upravo na proces koji Bek naziva
refleksivnom modernizacijom. Refleksivnom modernizacijom kritiki se analiziraju
osnovne pretpostavke na kojima poivaju nauka i proizvodnja. Za razliku od pristalica
teorije ekoloke modemizacije, Bek (2001: 41-52) je miljenja da su nauka i tehnologija
daleko vie doprinele proizvodnji rizika, nego njihovom uklanjanju i prevenciji. Ovakav
stav, posebno kada je re o ulozi nauke u proizvoenju rizika, u vezi je sa Bekovim
stavovima o mistifikaciji nauke (naunih istraivanja i rezultata), neeljenim posledicama
primene naunih saznanja, kao i svojevrsnoj tajnoj vezi" izmeu nauke i interesnih
grupa koje proizvodnju rizika vide kao izvor profita. Za razliku od teorije ekoloke
modernizacije, Bek je miljenja da se postojei momenat/stanje razvoja savremenih
drutava, kao osnova njihovog budueg razvoja, ne vidi kao tranzicioni ve kao momenat
radikalne transformacije. Jo jedan element koji razdvaja teoriju ekoloke modernizacije
od Bekovog rizinog drutva jeste taj to dobar deo Bekovih analiza posveen pojedincu,
odnosno, problemu njegove line nesigurnosti i oseanja ugroenost od rizika.
1. EKOLOKA SVEST
1. - Sa promenama koje nastaju u prirodi kao posledica ovekovog "prisvajanja prirode"
proizvodnjom, a koje se ispoljavaju i u naruavanju ekoloke ravnotee, nastaje i svest o
tim promenama ekoloka svest. Ona nastaje kako na osnovu njihovog empirijskog,
oiglednog saznavanja, tako i na osnovu njihovog naunog istraivanja. Meutim,
ekoloka svest ne sadri samo saznanja o stanju i promenama u pirirodi koje nastaju
odnosom drutva prema njoj, ve sadri shvatanja o moguim putevima i nainima
reavanja ekolokih problema. Ekoloka svest se ne iscrpljuje samo u kritici ekoloke
situacije, ona pretpostavlja pored saznanja o stanju drutva i prirode i uzrocima toga
stanja i saznanje o potrebi zatite prirode od daljeg naruavanja ekoloke vrednosti u
njoj, kako bi se ouvao prirodni okvir ivota oveka. U stvari, kako se esto istie, kada se
razmatraju ekoloki problemi savremenog drutva, ekoloka kriza kao kriza industrijskog
drutva je kriza ivota pa bitnu komponentu sadraja ekoloke svesti treba da ini i svest
o ivotu i njegovoj ugroenosti i potreba njegovog ouvanja.
108
Ekoloka svest je istorijska kategorija. Ona nastaje u istorijskom periodu kada odnos
drutva prema prirodi dovodi do naruavanja ekoloke ravnotee u prirodi, ekoloke
krize. Zato se i intenzitet ekoloke krize odraava na ekoloku svest. U stvari, ekoloka
svest je i nastala u tenji da se nae reenje za ekoloku krizu, kao krizu postojee
ciivilizaiije, kako bi se ouvala priroda kao okvir ivota i kolevka ljudske civilizacije. Zato
ekoloka svestnije samo svest o ogranienosti prirode i svake moi u njoj i nad njom, ve
se ona zasniva i na saznanju da postojei izvori energije i sadanji ivotni uslovi oveka
mogu za due vreme ili zauvek da se promene ili nestanu. Da se to ne bi desilo istie se
potreba usaglaavanja ciljeva oveka i naina njihovog ostvarivanja sa ekolokim
potrebama, pristupa for-mulisanju optih principa ekoloke etike. Iz njih se izvode pravila
ponaanja za oveka na osnovu kriterijuma ta je nedopustivoa ta dopustivo ponaanje
oveka kako sa ekolokog tako i sa moralnog stanovita.
Ekoloku svest ine ne samo saznanja o odnosu prirode i drutva, o naruavanju ekoloke
ravnotee i potrebi zatite prirode od degradacije, ve na tom saznanju i spremnost
pojedinaca i drutvenih grupa da se angauju u zatiti prirode i time se odgovorno
odnose prema drugim ljudima i buduim generacijama. Jer "ovek ivi i produujui se i
zato je njegov odnos prema prirodi, ali i sadanjim generacijama, neodvojiv od odnosa
prema buduim generacijama, a time i od konzervirajueg, a ne samo troeeg stava
prema prirodi" Ekoloka svest zato pretpostavlja da pojedinac i drutvene grupe
uvaavaju postojanje potreba drugih ljudi ili drutvenih grupa i da su svesni da se sva
pitanja zatite i ouvanja prirodne sredine ne mogu reiti pravnim propisima, "tj. da je
zakonodavna regulativa potrebna primarno tamo gde su manje akceptirane norme i
drutvene vrednosti kao ekoloke vrednosti."
2.- Ekoloka svest se razliito pojmovno odreuje. Njeno razliito pojmovno
odreivanje nastaje kao rezultat teorijskih pristupa u njenom definisanju, razliitih
sistema drutvenih vrednosti i razliitih drutveno-ekonomskih odnosa drutava u kojima
se pristupa njenom pojmovnom odreivanju. Najkrae se ekoloka svest odreuje tako
to se kae da ona kao svest o okolini obuhvata (sadri) shvatanja, naine ponaanja,
motive delovanja, elje i oekivanja koji se odnose i na ovekovu prirodnu okolinu. A kad
se pristupi ukazivanju vanijih sadraja ekoloke svesti, onda se kao takvi sadraji
navode: saznanja o ogranienosti prirode iji je integralni deo i ovek; saznanje o
nunosti ukidanja dominacije oveka nad prirodom i uspo-stavljanju dinamike ravnotee
izmeu prirodnih sistema i ovekovog sistema, svest o ekolokoj krizi kao drutvenoj
krizi, svest o global-nom karakteru ekoloke krize; svest o reenjima ekoloke krize, svest
o potrebi globalne strategije razvoja kao cretpostavci opstanka ivota i svest o postojanju
socijalnih snaga i njihovu sposobnost da komuniciraju i ostvare dinamiku viziju drutva.
U stvari, ekoloka svest u sebi sadri vie dimenzija: teorijsku dimenziju (nauno
miljenje), vrednosnu dimenziju (ciljeve), socijalnu dimenziju (ideju nove zajednice),
istorijsku dimenziju (mogunosti), politiku dimenziju (ako je delovanje socijalnih snaga) i
subjektivnu dimenziju (pretpostavke, uverenja i elje). U stvari, za reavanje ekonomskih
problema postoje dva uzajamno povezana imperativa: ekoloki da ovek svoju delatnost
usaglasi sa razvojem biosfere 15 i moralni - da se u saznanju pojavi novi tabu - ne zagauj
prirodnu sredinu, ne radi suprotno zakonitostima u njoj, "poput principa "ne ubij"
nastalog u poznom paleolitu i mezolitu". 16 Krae (i jednostavnije) reeno ekoloka svest
15 "Ti zahtevi su strogi i s pravom ih moemo nazvati ekolokim imperativom. Tim terminom uslovno
moemo definisati celokupnost onih ogranienja u aktivizaciji ljudske delatnosti, ije krenje u najbliim
desetleima moe se okrenuti protiv oveanstva sa najkatastrofalnijim posledicama." (N. N. Moiseev,
Voshodenie krazumu, Izdat, Moskva, 1993, str. 120).
16 "Ekoloki imperativ, neizbeno raa moralni imperativ i on nije nita manje strog od ekolokog imperativa.
Njemu tek predstoji konkretizacija kao i afirmacija u drutvenoj svesti". (Ibid, str122).
109
sadri saznanje o ekolokoj situaciji, vrednosno odreivanje prema njoj i ponaanje kojim
treba da se ostvari ekoloko stanje kome se tei. Prema tome, tri su, u sadrinskom
smislu, osnovna elementa ekoloke svesti; ekoloko znanje, vredno-vanje ekoloke
situacije i ekoloko ponaanje.
Ekoloka znanja predstavljaju osnovni element ekoloke svesti. U ta znanja spadaju
svakako saznanje o ogranienosti prirode (tj. njenih resursa) i potrebi uspostavljanja
dinamike vrednosti izmeu prirodnih sistema i drutvenih sistema koje stvaraju ljudi, o
uzrocima koji dovode do ekoloke krize i njenom globalnom karakteru i potrebi globalne
strategije drutvemog razvoja kao pretpostavci opstanka ivota. U stvari, to su saznanja
o sutini odnosa u sistemu "drutvo-ovek-tehnika-prirodna sredina." Meutim, element
ekoloke sve-sti su i saznanja o konkretnim oblicima naruavanja ekoloke ravnotee koji
omoguavaju da se ekoloki problemi ne promiljaju samo na globalnom planu ve
reavaju u konkretnim sluajevima. Ali bez obzira da li se radi o saznanjima na
globalnom ili (lokalnom) konkretnom planu, ona treba da izraavaju jedinstvo prirodnonaunog i humanistikog pristupa u saznavanju ekolokih problema. 17
Vrednovanje ekoloke situacije je drugi osnovni element eko-loke svesti. On je
odreen sistemom vrednosti drutva ili dru-tvene grupe u kojoj se razvija ekoloka
svest i izraava stavove drutva ili grupe prema ivotnoj sredini koju treba tititi i ouvati kao vrednost. A to znai da o ekolokim pitanjima postoje razliita shvatanja u
drutvu. Zato ekoloka svest i nije monolitna poto je vezana za drutvene grupe i
njihove sisteme vrednosti. U stvari, u druvu "postoje razliiti vrednosni sistemi koji
uporedo egzistiraju, a zavise od dominantnih vrednosti u drutvu (oko kojih se
komponuju vrednosti "nieg ranga"), to upravo dominantne vrednosti imaju na ekoloku
svest bitan uticaj. Ekoloka svest je u tom smislu "presek" kroz sistem drutvenih
vrednosti neke grupe, klase, kulture i sl., a koje bitno odreuju "kvalitet ekoloke svesti".
Meutim, bez obzira to ekoloka svest predstavlja ovakav "presek" u vrednovanju
ekoloke situacije treba polaziti od saznanja da je potrebno da drutveni progres bude
zasnovan na naunim saznanjima koja ne protivuree zakonima prirode.
Ekoloko ponaanje je trei bitan element ekoloke svesti. Jer, ekoloka svest ne
podrazumeva samo odreena saznanja pojedinaca i grupa o ekolokim problemima ve i
konkretnu drutvenu i individualnu akciju koja ima za cilj reavanje ovih problema. A
takve akcije nema bez ponaanja pojedinaca koji doivljava odreenu ekoloku situaciju,
vrednuje je, na osnovu svog (i svoje grupe) sistema vrednosti i usredsreuje svoje
ponaanje, tako da ga usaglaava sa ekolokom situacijom, tj. ponaa se tako da svojim
ponaanjem doprinosi ostvari-vanju ekoloke situacije ijem se ostvarivanju kao vrednosti
tei.18 Meutim, ekoloko ponaanje nije odreeno samo ekolokim znanjima i
vrednosnim sistemom. Ono je odreeno i drugim iniocima. Npr. osobinama linosti,
ljudskim potrebama i mogunostima njihovog zadovoljavanja. Zato se moe rei da
poeljno ekoloko ponaanje nastaje kao rezultat uticaja objektivnih i subjektivnih
inilaca. Me-utim, za poeljno ekoloko ponaanje potrebno je kod ljudi razvijati i
samopouzdanje, optimizam, da se ekoloki poeljnim ponaanjem pojedinaca i drutva
mogu reavati, i reiti, ekoloki problemi i da energetska i sirovinska kriza i zagaenje
ivotne sredine ne vode neizbeno unitenju oveanstva. 19
3.- Ekoloka svest formira se (i razvija) ne samo pod uticajem ekolokih problema i pre
17 Izmeu prirodno-naunih i humanistikih saznanja postoji uzajamna povezanost na ista upuuje i
humanizacija prirodno-naunih znanja i tehnike u drugoj polovini veka u kome ivimo. Opirnije o ovome
videti i: . , : ; 1993, str.17-19.
18 "Izgraivanje adekvatnog ponaanja neophodno je zbog toga to veliki broj ljudi svakodnevno usvaja
zateena ponaanja, koja nisu saglasna sa ekolokom situacijom" (dr Tomislav Prodanovi, cit.rad, str. 396).
19 "Najbolji umovi su stvorili ve podosta projekata i predloga. Zemlje i narodi treba samo da realizuju ove
projekte bre od pribliavanja katastrofe. Moto "ne sedeti skrtenih ruku ve delovati! Pomirie i okupiti sve
ljude dobre volje, ljude raznih pogleda na svet i politikih pogleda, koji misle o buduosti oveanstva."
( , ? ..., ". . ", Moskva, 1994., str. 256).
110
svega degradacije prirodne sredine koja ima karakter ekoloke krize, ni pod uticajem
naunog saznanja o karakteru ove krize i mogunosti njenog reavanja. Ona nastaje i
razvija se pod uticajem socijalnih snaga i promena vrednosti sistema. Nastajui pod
uticajem ovih inilaca ekoloka svest, kao osnova ekoloke politike, moe imati
konzervativno ili progresivno obeleje. Tako ekoloka svest moe biti osnova
tehnokratskih programa. Meutim, svako od ovih obeleja nema apsolutni ve relativni
karakter i zavisi od drutveno-ekonomskih okolnosti u kojima se razvija ekoloka svest i
od pomeranja u njenom sadraju. U stvari, razvoj ekoloke svesti zavisie kako od
promena u drutvu tako i od promena u vred-nosnim sistemima pojedinih zemalja. A
takve promene u vrednosnim sistemima kako industrijski razvijenih tako i zemalja u
razvoju su u toku i njihov tok se moe i predvideti
Istraivanje ekoloke svesti u Jugoslaviji je skromno kako po broju istraivanja tako i po
mogunostima koje ta istraivanja pruaju za neko optije zakljuivanje. Meutim, i pored
toga na osnovu rezultata i tih. skromnih istraivanja (pre svega, po broju) i saznanja o
spontanim reagovanjima graana na ekoloke probleme i njihovim stavovima prema
ekolokim problemima moe se rei da ekoloka svest u Jugoslaviji jo uvek nije dovoljno
razvijena. Ona nije razvijena u svojoj ukupnosti kao i u pojedinim njenim osnovnim
elementima. Pre svega, ekoloka znanja kao jedan od osnovnih elemenata ekoloke
svesti nisu postala "svojina" ne samo graana ve i strunih kadrova i naunika koji na
jedan, ili drugi nain, vre usmeravanje drutvenog razvoja. Takva znanja nemaju se
samo o globalnom odnosu sistema ovek-drutvo-prirodna sredina ve i ispoljavanju
zakonitosti u tom sistemu u naim konkretnim uslovima. Ni vrednovanje ekoloke
situacije (kao element ekoloke svesti) nije primereno savremenim zahtevima za
ouvanje prirodne sredine. U vrednosnom sistemu jugoslovenskog drutva (koji je
vieslojan i kontradiktoran) zatita prirodne sredine jo uvek nema ono mesto koje bi
trebalo da ima. Ona to mesto nema iz dva osnovna razloga: zbog relativno nedovoljnog
poznavanja ekolokih zakonitosti i njihovog ispoljavanja (sa prateim posledicama) u nas
i zbog relativnog siromatva naeg drutva, tj. niskog kvaliteta ivota (pre svega zbog
niskog ivotnog standarda) pa se u tenji za brzim razvojem i unapreivanjem kvaliteta
ivota podizanjem ivotnog standarda (porastom produk-tivnosti rada i na nain
iscrpljivanja prirodnih resursa) nedovoljno uvaava prirodna sredina kao vrednost koju
treba ouvati. Ova dva elementa ekoloke svesti odreuju i njen trei element - ekoloko
ponaanje. Neprilagoeno ekoloko ponaanje ispoljava se kako u izradi projekata o
izgradnji proizvodnih kapaciteta tako i u svakodnevnom ponaanju graana. Kao
posledica ovakvog ponaanja ne samo da se uvozi ekoloki neprihvatljiva tehnologija ve
graani u svakodnevnom ivotu doprinose degradaciji prirodne sredine.
Razvijena ekoloka svest je znaajan inilac koncipiranja i ostvarivanja ekoloke
politike. Zato formulisanje njenih osnovnih pravaca u nas, zahteva (i pretpostavlja) i
razvoj (unapreivanje) ekoloke svesti. Meutim, u preduzimanju mera za njen razvoj
treba uzeti u obzir i faktore koji su ograniavali (ili, i ograniavaju) njen razvoj, kako bi se
dejstvo tih faktora ako ne eliminisalo, a ono svelo na to manju meru. Postoji vei broj
takvih (ograniavajuih) faktora, ali mi smatramo da se moe prihvatiti da su tri
osnovna: faktor prolosti, faktor sadanjosti i faktor budunosti. Faktor pro-losti
ispoljava se, pre svega, kroz shvatanja koja su postojala o odnosu oveka prema prirodi
111
kao odnosu ovekove dominacije nad prirodom i njegove mogunosti da prirodu

neogranieno iscrpljuje, potinjavajui je svojim potrebama. Faktor sadanjosti, ispoljava
se u psiholokoj adaptaciji oveka i drutvenih grupa na sve vee zagaivanje prirode,
ime se smanjuje ovekova svest o potrebi da reaguje na ugroavanje osnove
egzistencije njegovog ivota.20 Faktor budunosti ispoljava se u oseanju oveka i
drutvenih grupa, ne samo da je savremeni svet ispunjen konfliktima i neizvesnostima,
ve da to u budunosti moe biti i gore pa se time smanjuje prostor za ovekovo
razmiljanje o ekolokim alternativama. Ovi faktori deluju ograniavajue na razvoj
ekoloke svesti svi zajedno ili samo pojedini od njih. Kako e delovati, i u kom intenzitetu
zavisi od mnogih okolnosti, od linih svojstava pojedinaca do karaktera pojedinih
drutvenih grupa kojima pripadaju i interesi tih grupa u drutvu. Pri tom treba imati u
vidu da ekoloka svest nije dovoljno razvijena ne samo zbog nedovoljnih ekolokih
znanja ve i zbog raskoraka tih znanja i drutvenih interesa da ekoloka znanja postanu
osnova ekoloke akcije, tj. akcije za zatitu i unapreivanje ovekove ivotne sredine.
II EKOLOKO OBRAZOVANJE
1. POJAM I CILJEVI OBRAZOVANJA ZA ZATITU I UNAPREIVANJE OVEKOVE SREDINE
1.- Primena razvijenih proizvodnih snaga u prisvajanju prirode, nastalih sa novim
otkriem u nauci, naroito od sredine ovog veka, sa stanovita " eksploatatorskog
mentaliteta" oveka u njegovom odnosu prema prirodi, dovelo je, i dovodi, kako je ve
ukazano, do remeenja ekoloke ravnotee u ovekovoj sredini sa mnogim posledicama
koje se negativno odraavaju na uslove ivota oveka kao prirodno-drutvenog bia.
Dolo je do ugroavanja ravnotee izmeu oveka i njegove sredine, izmeu prirode i
drutvenih struktura i izmeu ovekove fizioloke konstitucije i njegove linosti. Ova
saznanja inspirisala su brojna nauna istraivanja za prouavanje i reavanje ovih
problema to je dovelo do organizovane drutvene akcije u raz-liitim oblicima i na
razliitim nivoima (nacionalnom, regional-nom, meunarodnom, profesionalnom, itd.) u
cilju, ne samo spreavanja daljeg naruavanja ekoloke ravnotee, ve i unapreivanja
ovekove sredine i ovekovog odnosa prema njoj. U kontekstu takvog pristupa ovim
problemima, posebna panja poela je da se poklanja, i poklanja se, obrazovanju za
zatitu i unapreivanje ovekove sredine.21
Na znaaj obrazovanja za zatitu i unapreenje ovekove sredine u razvijanju ekoloke
svesti i promenu odnosa, ne samo drutvenih institucija, ve i svakog pojedinca, prema
ovekovoj sredini, ukazi-vano je, i ukazuje se, na skoro svim meunarodnim skupovima,
20 " Ona smanjuje ovekove i socijalne reakcije, smanjuje sposobnost za nove ideje i akcije. Socijalna
adaptacija na ekoloku krizu uslovljena je naprosto konfomistikim ponaanjem oveka, njegovim
tendencijskim poveanim zahtevima (i njihovim ostvarivanjem) za poveanjem materijalnih dobara kao
pretpostavke vieg osobnog standarda, socijalnog uspeha, prestia u drutvu - uopte zahtevom za
materijalnim i socijalnim pozicijama" (isto, str. 205-206).
21 Od ezdesetih godina na mnogim univerzitetima poinje organizovan nauno-istraivaki i obrazovni rad u
oblasti zatite ovekove sredine. Tako se na Uni-verzitetu u Turu 1969. godine osniva centar za visoke studije
prostornog planiranja koji se bavi ovim pitanjima. Slini centri (i akcije) organizuju se i na univer-zitetima u
Vaterlou (Kanada) u Lipcu, u Grin Beju (SAD). Pored toga, obrazovanje za zatitu ovekove sredine postaje
predmet interesovanja i akcija mnogih meunarod-nih organizacija, posebno UNESKA i UNEPA .
112
posve-enim problemima ovekove sredine, a neki od tih skupova bivaju posveeni samo
ovom obrazovanju. Tako je na znaaj ovog obrazovanja ukazano kako, npr. u
Deklaracijiprve konferencije Ujedinjenihnacija o ovekovoj sredini (u Stokholmu, 1972.
godine), tako i u Deklaraciji konferencije Ujedinjenih nacija o ovekovoj sredini u
Najrobiju (1982. godine). U Deklaraciji ove konferencije posebno je istaknut znaaj
obrazovanja i informisanja za jaanje javne i politike svesti o znaaju ovekove sredine,
koja treba da dovede do blagovremenih preventivnih akcija, tj. planiranja mera zatite
ovekove sredine. A 1983. godine u Beu je odran na nedravnom nivou skup 60
eksperata iz 15 zemalja o obrazovanju i politici u oblasti ivotne sredine. Na tom skupu je
doneta "Beka deklaracija" u kojoj je reeno da naune institucije, dravne i one koje
nisu na tom nivou, i meunarodne organizacije za pitanja ivotne sredine, zajedniki
snose odgovornost za upoznavanje stanovnitva sa rizicima i opasnostima koje mogu
ugroziti ekosis-teme i zdravlje ljudi. A to znai da je potrebno na irokom frontu
organizovano pristupiti obrazovanju za zatitu ovekove sredine. Jer, kako je u ovoj
Deklaraciji posebno istaknuto, politika zatite ovekave sredine u pojedinim dravama ne
treba da bude samo stvar politiara i strunjaka ve i javnosti kojoj treba da se prui
prilika " da u okviru otvorenih demokratskih rasprava iskae svoje miljenje o
predloenim merama."
Problemima obrazovanja za zatitu i unapreivanje ivotne sre-dine posebnu panju su
posvetile dve organizacije UNESKO i UNEP (Meunarodni program za okolinu). Na nizu
sastanaka koje su ove
2. POJMOVNO ODREIVANJE EKOLOKE POLITIKE
1.- Ekoloka politika je nova i mlada specijalizovana politika u okviru politike shvaene
kao usmeravajue drutvene delatnosti kojom se eli postizanje odreenih ciljeva, i zato
ne postoji jedna opteprihvaena njena definicija. Pa ipak, polazei od definicije politike
uopte i postojanja saglasnosti da je cilj ekoloke politike usmeravanje u drutveno
poeljnom pravcu ovekovog odnosa prema prirodi, moe se pristupiti njenom
definisanju, na nain koji e biti prihvatljiv. Ekoloka politika predstavlja svesnu i
organizovanu drutvenu usmeravajuu delatnost kojom se posredstvom drave i
drutvenih, posebno politikih organizacija, usmerava odnos drutva prema prirodiradi
zatite i unapreivanja ovekove ivotne sredine. Ovako definisanu ekoloku politiku ne
treba shvatiti kao dravnu politiku, kao vrenje dravne vlasti, iako je drava znaajan
faktor njenog ostvarivanja, jer se ekoloki problemi ne mogu reavati samo klasinim
merama dravne politike.
Ekoloka politika, kao i politika, ima pet osnovnih elemenata: usmeravanje, cilj, subjekte,
delatnost i sredstva. Ekoloka politika ]e usmeravajua delatnost koju vri drava i druge
drutvene, pre svega politike organizacije (posebno stranke). Ovom politikom vr-i se
usmeravanje ponaanja svih drutvenih inilaca koji imaju odreene odnose prema
prirodi u procesu proizvodnje, u smislu da to njihovo odnoenje moe uticati (i utie) na
odnose u prirodi (u ekosistemima i njihovom meusobnom odnosu). Cilj usmeravanja je
ou-vanje ekolokog poretka u ivotnoj sredini tako da ona moe biti okvir ivota,
posebno okvir ovekovog ivota. Sredstva koja se pri-menjuju u ostvarivanju
usmeravanja u odnosu na prirodu su razliita u zavisnosti od toga da li je subjekt
ekoloke politike drava ili neka druga drutvena ili politika organizacija. Drava kao
subjekt eko-loke politike vri usmeravanje odnosa prema prirodi pravnim pro-pisima, od
planiranja i zakonskog regulisanja korienja prirodnih resursa, do primene sankcije
(esto i vrlo strogih) za nepotovanje ekolokih propisa. Ako se kao subjekt ekoloke
politike javljaju drutvene organizacije, a pre svega politike stranke one mogu uticati na
usmeravanje odnosa prema prirodi, radi njenog ouvanja, snagom politikog pritiska na
113
organe dravne vlasti da ostvaruju odreenu ekoloku politiku. Ako se poe od shvatanja
ekoloke politike kao svesne i organizovane drutvene delatnosti koji ima za cilj zatitu
od degradacije i unapreivanje ovekove ivotne sredine i karaktera ekolokih problema,
kao globalnih problema koji se iskazuju na lokalnom, nacionalnom , regionalnom i
meunarodnom planu, ekoloka politika po "obimu" moe biti razliita. Ona moe biti
nacionalna (dravna u granicama jedne drave), regionalna (odnositi se i ostvarivati u
pojedinim regionima) ili meunarodna. Ali, isto tako sve ove politike se mogu i
"proimati", tj. mogu biti povezane u meri u kojoj su povezani i ekoloki problemi ijem
reavanju tee. Ove politike, a posebno nacionalne, koju vode pojedine drave i
meunarodne usklauju se preko meunarodnih akata, tj. dokumenata koji se usvajaju
od strane meunarodnih organizacija i foruma. Tako se, npr. u RIO deklaraciji o ivotnoj
sredini i razvoju kae da "drave treba da sarauju ekspeditivno i odluno u daljem
razvoju meunarodnog prava i odgovornosti i odteti za negativne posledice
prouzrokovane aktivnostima u okviru njihove jurisdikcije ili kontrole u podrujima izvan
njihove jurisdikcije.
2.- Ekoloka politika kao organizovana (svesna i usmeravajua) delatnost zasniva se na
odreenim principima. Principe na kojima se ona zasniva (ili treba da zasniva) i od kojih
polazi u reavanju ekolokih problema mogu se podeliti u dve osnovne grupe: politike i
socijalno-ekoloke. Kao najznaajniji politiki principi navode se: princip demokratinosti,
princip javnosti, princip dobrovoljnosti, princip aktivnosti i princip pregovaranja. 22
Ekoloko-socijalni principi su: usaglaavanje privrednog razvoja sa ekolokim
mogunostima; korienje tekovina nauno-tehnikog progresa u skladu sa zahtevima za
ouvanje potrebne ekoloke ravnotee; stvaranje sistema potreba ije zadovoljavanje
nee dovoditi do degradacije ovekove ivotne sredine i planiranje prirodnog prirataja
stanovnitva u meri u kojoj prirodni resursi i razvoj tehnologije to mogu odrati, uz
izostajanje negativnih posledica za privredni razvoj i ivotnu sredinu. Sadraj i
ostvarivanje kako politikih tako i ekoloko-socijalnih principa u pojedinim fazama
njihovog razvoja zavisilo je, i zavisi,i od njihovog drutveno-politikog sistema i promena
u tom sistemu.
Kao organizovana delatnost, polazei od principa iji su sadraj i prihvatanje
(neprihvatanje) uslovljeni brojnim faktorima, u ostvarivanju svojih ciljeva, ekoloka
politika ima i koristi i odreene metode. Kao metode ekoloke politike najee se
navode: tehniko-tehnoloke, ekonomske, zakonodavno-pravne, politike i vaspitnoobrazovne. Tehniko-tehnoloke metode ukljuuju primenu tehniko-tehnolokih reenja
i sredstava u zatiti i unapreivanju ivotne sredine. Ekonomske metode se iskazuju u
korienju ekonomskih in-strumenata u reavanju ekolokih problema. Zakonodavnopravne metode se iskazuju u pravnom regulisanju odnosa drutva, tj. pojedinih
drutvenih subjekata prema prirodnoj sredini radi njene zatite od degradacije ili
otklanjanja posledica degradacije. Politike metode se ispoljavaju u politikoj akciji svih
subjekata zatite ovekove ivotne sredine, posebno politikih organizacija) radi zatite i
unapreivanja ovekove sredine. Vaspitno-obrazovnim metodama se eli razvijanje
ekoloke svesti i moralne odgovornosti kao pret-postavki ostvarivanja ekoloke politike.
Politika i svaka specijalizovana (posebna) politka, pa i ekoloka politika, pretpostavlja, i
ima , i svoje subjekte ijim anga-ovanjem, delovanjem, na osnovu principa od kojih se
polazi i uz kori-enje odreenih metoda, se ostvaruje. Broj, obim i nain angaovanja
subjekata ekoloke politike u pojedinim zemljama je razliit, i zavisi od vie faktora.
Meutim, najee se kao subjekti ekoloke politike javljaju: drava (sarazliitim oblicima
svoje organizacije), politike stranke, privredni subjekti, nauno-istraivake ustano-ve,
razni oblici organizovanja graana i graani. Aktivnost pojedinih od ovih subjekata je
razliit u pojedinim zemljama, ali se drava, moe se slobodno rei, uvek javlja tamo gde
ima ekoloke politike kao njen subjekt.
3.- Drava se javlja kao znaajan subjekt ostvarivanja ekoloke politike, u osnovi na dva
naina. Prvo, poto ona ureuje svojim pravnim propisima ne samo svoju organizaciju,
ve i okvire za organi-zovanje i delatnost i druge oblike organizovanja (i okupljanja) u
22 Opozit od ovih principa su: nedemokratinost, tajnost, lrisila, neaktivnost i konfrontiranje.
114
njenim granicama, ona moe uticati i utie i na mogunost javljanja i delat-nost drugih
subjekata ekoloke politike. Drugo, ona donosi pravne propise o odnosu drutvenih
subjekata prema prirodnoj sredini i obezbeuje sankcije za potovanje tih propisa. U
odreenom smislu, dravna suverenost se ispoljava i u pravu drave da ureuje svoj
odnos i svojih institucija i graana prema prirodnoj okolini. Meutim, drave postaju sve
znaajniji subjekti ekoloke politike i na osnovu meunarodnih dogovora i dokumenata.
Tako se npr. u Evropskoj povelji o ivotnoj sredini i zdravlju (usvojnoj 1989.) zemlje
potpisnice obavezuju da e nastojati da preduzmu aktivnosti o urgentnim pitanjima
ivotne sredine. Kao urgentna pitanja navedena su: globalni poremeaji ivotne sredine
(kao to su oteenje ozonskog omotaa i promene klime), bezbedno i odgovarajue
snabdevanje vodom za pie u skladu sa smernicama svetske zdravstvene organizacije,
kvalitet vode, mikrobioloka i hemijska neispravnost hrane, ekoloke i zdravstvene
posledice uticaja razliitih izvora energije, saobraaja, posledice hemizacije
poljoprivredne proizvodnje, kvalitet vazduha, opasni otpaci, biotehnologija (posebno
genetski modifikovani organizmi) i iste tehnologije kao preventivne mere. 23 I u RIO
deklaraciji (1992) je dosta prostora dato ulozi drave u zatiti ivotne sredine, a svi ti
stavovi, proizlaze iz principa osam te deklaracije koji glasi: "U cilju ostvarivanja odrivog
razvoja i vieg kvaliteta ivota za sve ljude, drave treba da ublae i ukinu neodrive
naine proizvodnje i potronje i da podstiu odgovarajuu demografsku politiku. 24 Pored
ukazivanja na potrebu da drave preuzimaju mere u vezi sa "urgentnim pitanjima ivotne
sredine" ne samo sa stanovita za-tite zdravlja ve i sa stanovita razvoja, sve ee se
ukazuje i na potrebu jaanja dravnih funkcija sa stanovita usklaenog razvoja odnosa
ivotne sredine i sveta rada. U ovom smislu se ukazuje da ekoloka politika, politika
zatite i unapreivanja radne sredine ima izuzetno znaajan uticaj na svet rada. U
kontekstu ovakvog pristupa posebno se analiziraju sledei odnosi: ivotna sredina i
zapolja-vanje, ivotna sredina - siromatvo - razvoj, obrazovanje - ivotna okolina, radna
i ivotna sredina, dva aspekta istog problema, i sl. Ukazivanje na ove odnose i njihovo
razmatranje u okviru ekoloke politike ukazuje i na povezanost politike zatite ivotne i
poli-tike zatite radne sredine, i sa tog stanovita promiljanju i osmi-ljavanju drave kao
subjekta ekoloke politike. U stvari, pove-zanost politike zatite ivotne sredine sa
politikom unapreivanja uslova rada treba da obezbedi da kriterijum vrednovanja
tehnolokog progresa bude njegov doprinos blagostanju oveka kroz unapreivanje
kvaliteta ivotne i radne sredine i stvaranju mogunosti za nove oblike stvaralatva i
nove politike programe koji e omoguiti ostvarivanje drutva sa vie socijalne pravde i
humanosti. Drava je sve prisutnija ( i priznatija) kao subjekt ekoloke politike, ali ne
postoji saglasnost o tome kako ona ovu svoju delatnost treba da ostvaruje:
centralizovano ili decentralizovano. Na ovo pitanje teko je jednostavno odgovoriti budui
da se ekoloki problemi javljaju na raznim nivoima, ali su uvek meusobno povezani i
predstavljaju globalne probleme, pa i globalne probleme oveanstva. Sa ovog stanovita
se postavlja i pitanje kako e i pojedine drave biti subjekti parcijalne ekoloke politike
bez jedne globalne, meunarodne ekoloke politike. I kako se ukazuje, kao to se sudbina
zemlje ne moe prepustiti odlukama pojedinih drava, tako se one ne mogu mimoii u
reavanju globalnih ekolokih problema. A to se tie ostvarivanja ekoloke politike
unutar pojedinih drava, kako e drava ostvarivati svoju ulogu kao subjekt ekoloke
politike, zavisi kako od njene unutranje organizaidje da li je centralizovana ili
decentralizovana i od karaktera privrede da li je privreda planska ili trina. Meutim, ne
moe se unapred rei da je centralizovana ili decentralizovana dravna organizacija, kao
ni planska ili trina privreda primerenija za uspeno ostvarivanje ekoloke politike iji je
cilj zatita ovekove ivotne sredine. Ostvarivanje ekoloke politike zavisi od mnogih
drugih faktora.25 Uvaavajui realnost drutvenih odnosa u savremenom svetu smatramo
23 Evropsku povelju o ivotnoj sredini i zdravlju usvojili su i potpisali ministri za ivotnu sredinu i zdravlje
zemalja Evropskog regiona svetske zdravstvene organizacije, u Frankfurtu na Majni 7. i 8. decembra 1989.
24 RIO deklaraja o ivotnoj sredini i razvoju (1992), princip 8.
25 "Nesumnjivo je da se mogu navoditi i sistematizovati brojne prednosti i nedostaci jednog i drugog
pristupa: trinog i planskog, ali to samo po sebi ne bi dalo reenje. Trina ekonomija ima niz
115
da je mogue prihvatiti ekoloko planiranje i u uslovima trine privrede, kao i

kombinaciju aktivnosti centralizovanih i decentralizovanih organa dravne vlasti u
ostvarivanju ekoloke politike. Meutim, u svakom sluaju za ostvarivanje ekoloke
politike potrebno je odrediti osnovnu jedinicu ivotne sredine. Uovom nastojanju sve su
opredeljenja da za takvu jedinicu uzme predeo kao osnovni skup ekosistema koji su u
interakciji.26 Prihvatanje predela kao osnovne jedinice, s obzirom na njihove razliite
ekoloke situacije, omoguuje formulisanje i primenu ekoloke politike primerene
ekolokim optere-enjima pojedinih od njih.
II PRINCIPI I SUBJEKTI EKOLOKE POLITIKE
1. PRINCIPI I CILJEVI EKOLOKE POLITIKE
1.- Ekoloka politika, kao posebna politika, kao svesno i orga-nizovano usmeravanje
odnosa drutva prema ivotnoj sredini, iji je osnovni i najznaajniji subjekt drava, i ne
moe se razmatrati i shvatiti u pojedinim zemljama ako se razmatra izvan konteksta
politikog sistema zemlje i politike kojom se on ostvaruje. Naime, kao to je "odnos
oveka prema prirodi posredovan politikim sistemom", tako je i ekoloka politika
odreena politikom drave u kojoj se ostvaruje, jer "drutvena i politika dimenzija, pre
svega produkcionih odnosa, bitno determinie stav i ponaanje drutvene zajed-nice
prema postojeim prirodnim resursima". Meutim, usaglaavanje privrednograzvoja,
posebno rasta sa ekolokim mogunostima (i zakonitostima) a to je, i treba da bude, cilj
ekoloke politike nije jednostavan i lak zadatak, bez obzira na karakter drutvenoekonomskih odnosa i naglaenu ili manje naglaenu ulogu drave u drutvenom ivotu,
pa i u ostvarivanju ekoloke politike. Ovo usaglaavanje ne zavisi samo od drutvenog
opredeljenja za zatitu prirodne sredine i njene zakonske regulative. Ono je odreene
tehniko-tehnolokom osnovom proizvodnih procesa. Jer, tehnika nije neu-tralna, "ona
odraava i odreuje odnos proizvsfaa prema grupi, i prema drutvu, oveka prema
sredini (podvukao D..M.), ona je matrica odnosa vlasti, drutvenih odnosa proizvodnje i
hijerarhijske podele poslova". Zato je potrebno u istraivanju i kritikom procenjivanju
ekoloke politike pojedinih drava uzeti u obzir ukupnost faktora koji odreuju njihovu
ekoloku politiku i efekte koji se postiu kada drava svoju funkciju ostvaruje preko
centralnih ili (i) preko lokalnih organa vlasti.
Reavanje sloenih ekolokih problema treba da ima za cilj zatitu i unapreivanje
ovekove ivotne sredine. Njihovo reavanje zahteva jasnu formulaciju osnovnih principa
ekoloke politike. Formulisanje osnovnih principa ekoloke politike treba da poe ne
samo od ekolokih problema i njihovog ispoljavanja sa negativnim posledicama koje su
nastupile, ili je izvesno da e nastupiti, ve i od karaktera drutveno-ekonomskih odnosa
koji odreujui utiu kako na politiki sistem tako i na organizaciju i principe poslovanja
privrednih objekata.
sinih pokreta po tome to su oni nosioci ne samo civilizacij paradigme ve njihovi
pripadnici potiu iz razliitih klasa, neauto-ritarno su organizovani sa meusobnom
(izmeu pokreta) demokrat-skom komunikacijom i veom mogunou u njihovom okviru
za izra-avanje ljudskog subjektiviteta.
Novi drutveni pokreti razlikuju se i mogue ih je svrstati (i svrstavaju se) u vei broj
grupa, na osnovu razliitih kriterijuma. Pre svega, oni se mogu razlikovati, kako je ve
ukazano, na konzervativne i progresivne (emancipatorske). Prema vremenskoj dimenziji
mogu se podeliti na trajne i ad hok pokrete. Pokreti se mogu razlikovati i po tome da li
utiu na magistralne drutvene tendencije, ili za svoju aktivnost imaju konkretne
drutvene situacije na mikroplanu. Oni se mogu razlikovati po tome da li su politikog ili
pozitivnihelemenata i nije potrebno potpuno iskljuivati njeno postojanje. Mogue je postojanje trine
ekonomije, ali istovremeno i planski, odnosno ekoloki orijentisanog drutva, drave. Trite moe tako u
meovitoj ekonomiji delovati u okvirima nekih unapred datih planskih orijentacija iveliina koje se odnose ne
samo na pojedine zemlje nego na oveanstvo". (Ivan Cifri, Sojalna ekologija, "Globus", Zagreb, 1989, str.
35.)
26 " Savremena ekologija se sve ee opredeljujeza ekoloki predeo (Landscape, Landsehalf) kao osnovnu
jedinicu posmatranja, planiranja i primenu mera ekoloke, politike". (Dr Vukain Pavlovi, Ekoloka
alternativa, "Direktor", Beograd, 4-5/1995, str. 36.
116
drutveno-kul-turnog karaktera. Isto tako pokreti se mogu razlikovati i sa sta-novita

radijusa njihovog dejstva, u smislu da li su lokalnog, regio-nalnog, nacionalnog ili
transnacionalnog dejstva. Meutim, ove podele nisu meusobno iskljuive. 27 Jedan pokret
moe se svrstati u vie grupa, kakav je sluaj upravo sa ekolokim pokretima koji su i
nacionalni i transnacionalni.
2. EKOLOKI POKRETI
1.- Meu novim drutvenim pokretima najznaajnije mesto zauzimaju ekoloki pokreti. 28
Oni to mesto zauzimaju zahvaljujui svojoj odreujuoj tematici, tj. usmerenou na
prouavanje i ouvanje ravnotee u ekolokoj sredini, koja je kritino ugroena zbog
naruene ravnotee izmeu prirodnih i drutvenih sistema. Jer, ni jedna ozbiljnija, a pre
svega nauna, rasprava o problemima savremenog drutva ne moe zaobii ekoloke
probleme. Ali isto tako ni razmatranje ekolokih problema ne moe zaobii i razmatranje
o ekolokim pokretima.29 Oni su nastali kao specifian, preteno spontani i neformalni,
drutveni odgovor na rastue ekoloke probleme razvi-jenih industrijskih zemalja. Iako u
pojedinima od njih, oni imaju i svoja posebna obeleja, moglo bi se uslovno govoriti i o
profilisanju kontura jednog univerzalnog, svetskog ekolokog pokreta. Njegovim lokalnim,
regionalnim i nacionalnim segmentima zajedniko je, osim toga to istiu raznovrsna
ekoloka upozorenja, zahteve i predloge alternativnih reenja u oblasti zatite ivotne
sredine, i to to nude i pre vizije alternativne organizacije globalnog drutva. Me-utim,
jo uvek se ne moe govoriti o ekolokom pokretu kao jedin-stvenom svetskom pokretu
koji je relativno trajno organizacijski povezan. Pre bi se moglo rei da su proekoloka
angaovanja na lokalnom, nacionalnom i regionalnom planu a koordinirana na
meunarodnom planu. Njihova koordinacija na meunarodnom planu nastaje kao
posledica irenja optecivilizacijskog proekolokog duhovnog strujanja. U stvari, ekoloki
pokret kao globalni element svetske zajednice postoji kroz mnotvo nacionalnih,
regionalnih i lokalnih pokreta. Zato se i govori o ekolokim pokretima, a ne o ekolokom
pokretu.Za zatitu prirode i ivotne sredine postojali su razni pokreti i pre pojave
savremenih ekolokih pokreta.30 Ve poetkom XIX veka, nastaju pokreti za zatitu
prirode i ivotne okoline, koji okupljaju ljubitelje prirode i graane svesne tetnih
posledica rane industrijalizacije. Pokreti nastali u XX veku, i koji se snanije razvijaju
posle II svetskog rata, predstavljali su odraz novijeg stanja pojaanog i ubrzanog
naruavanja ivotne sredine, kao i dosezanja znatnijih naunih saznanja o ovom
procesima. Tek od sedamdesetih godina, ove prethodne forme proekolokog aktivizma
zamenili su dananji ekoloki pokreti koji manifestuju optije drutvene pretencije i
karakter, oblikovane "stanjem industrijskog drutva i njegovim perspektivama, krizom
parlamentarne demokratije i optom krizom subjektiviteta i identiteta novih generacija s
novim nainom ivljenja"
Ekoloki pokreti nastali su, dakle, tek pre neto vie od dve decenije, u specifinom
drutvenom kontekstu koji je bio izraz opte krize graanskog drutva, izmenjene
27 "No, ni ove podele nisu meusobno iskljuive, ukrtavaju se jer i neka ad hok inicijativa koja kao vilin
konjic ima jedan dan ivota - jedne demonstracije mogu imati vei uticaj od ostalih pokreta, uputiti socijalni
tok u drugom smeru. Male, kapilarne socijalne akcije mogu se ulivati u velike arterije preobraaja" (Miroslav
Peujli, Drama soiijalizma, cit. izd., str. 412.)
28 Znaaj ekolokih pokreta AlenTurenizraziojeuverenjemdaoni "noseusebi istovremeko gotovo sva znaenja
koja e moi pouzdano da budu matica u kojoj e se zaeti sve glavne borbe to e pokrenuti nau istoriju"
(Alen Turen, Sociologija drutvenih pokreta, cit. izd.. str. bb.)
29 Socijalna ekologija pogotovu ne moe u razmatranju ekolokih problema sa stanovita svoje predmetne
odreenosti, zaobii ekoloke pokrete. Jer, oni su svojevrstan pokazatelj odnosa drutva prema ekolokim
problemima i putevima njihovog reavanja.
30 Naime, jou ranom XIX veku pojavljuju se pokreti za zatitu prirode (ptica, parkova, itd.) i stvaraju
drutveni savezi. Ta je tendencija nastavljena i u XX veku. U drugoj polovini XIX veka javlja se zatita okoline
(osobito nakon Marove knjige Map Man and Natura 1864. godine), a prvenstveno u oblasti poljoprivrede.
Budui daje jo u XIX veku nauka u podruju ekologije na teorijskom nivou, a manje je praktino angaovana,
ti su pokreti nastojali upozoriti na posledice industrijskog razvitka". (Dr Ivan Cifri, Od romantinog do
politikog pokreta, "Revija rada", Beograd, 224/1990, od 15-16 str.)
117
socijalne strukture, atmosfere kritikog preispitivanja sistema vrednosti i ljudskih

potreba, isti-canja novih socijalnih, politikih i kulturnih revandikacija. U takvim uslovima,
ali i sa poecima alarmantnog iskazivanja negativnih ekolokih tendencija - nastali su
ekoloki pokreti. Oni uglavnom asimiluju prethodne potencijale i forme drutvenog
angaovanja na zatiti i ouvanju ivotne sredine (strukture i delatnosti raznih
naturalistikih udruenja i pokreta, kao i proekolokih graanskih inicijativa). Ali, ovi
pokreti u sebe ukljuuju i drutvene snage i subjekte zainteresovane i za optiji i
globalniji tretman ekolokih problema (zainteresovane za njihov tretman kao problema
koji su tesno povezani sa problemima ukupnog drutvenog, privrednog, politikog i
kulturnog razvoja). Ekoloki pokreti su najee odreivani kao "drutveni" i "kulturni"
pokreti, to znai da im se ree pridaje i "politiki", odnosno "ideoloki" karakter. U tom
smislu, ekoloki pokreti bi se razlikovali od politikih pokreta i stranaka Dok se politike
stranke, na primer, bore za osvajanje vlasti, ovi pokreti se zalau za alternativne oblike
drutvenog ivota koji za svoju osnovu imaju zahtev za zatitu ivotne sredine i
unapreivanje kvaliteta ivota. Kao pokreti koji su prevashodno kulturno ili civilizaci-jski
usmereni, oni nisu zadovoljni sadanjou, zabrinuti su za bu-dunost: njihovi ciljevi su
opteljudski, a ne parcijalni, kao to su to interesi politikih stranaka. Budui da
pripadnici ovih pokreta potiu iz razliitih socijalnih slojeva, i kako oni nemaju stranaku
organizaciju i disciplinu, to se u ostvarivanju njihovih ciljeva razvija spontanost,
samoinicijativnost i kreativnost.
2.- Ukazivanje da se ekoloki pokreti razlikuju od politikih stranaka nije dovoljno za
njihovu potpuniju definiciju. Zato je potre-bno potpunije njihovo definisanje. U takvom
nastojanju ekoloki pokreti se definiu u irem i u uem smislu. Pod ekolokim pokretom
u irem smislu najee se podrazumeva kompleks drutvenih struktura i procesa koji
izraava naraslu svest o nunosti preovladavanja situacije nastale ovekovim
delovanjem koja je rizina za oveka i ivi svet, a koja se oznaava kao ekoloka kriza.
Ovako odreeni ekoloki pokreti imaju za cilj aktivnost usmerenu na otklanjanje uzroka i
posledica te nepovoljne situacije koja ugroava ivot na zemlji. Ovakvo pojmovno
odreivanje ekolokih pokreta vie je opisno i zahteva da oni budu preciznije definisani,
tj. da se odrede u uem smislu rei.
Ne postoji neka opte prihvaena definicija ekolrkog pokreta. U formulisanju te definicije
treba poi od definisanja novih drutvenih pokreta i od cilja koji se eli njima postii.
Imajui ovakav pristup smatramo da su Ekoloki pokreti neformalne, samoorganizovane, autonomne i nezavisne od legitimnih centara drutvene moi drutvene
Grupe koje imaju za cilj otklanjanje uzroka i posledice ekoloke krize. Znai, oni se
razlikuju od drutvenih grupa koje imaju politike ciljeve i bore se za vlast da bi
posredstvom nje te svoje ciljeve ostvarivale.
Primarni cilj ekolokih pokreta je zatita i unapreivanje ivotne sredine kao uslova
egzistencije kako oveka tako i opstanka drugih ivih vrsta. U ostvarivanju ovog cilja
ekoloki pokreti analiziraju, kritikuju i zauzimaju odreene stavove u odnosima izmeu
ljudi s obzirom na njihov odnos prema prirodi. U takvom pristupu oni, esto, razmatraju i
procenjuju i ideje i koncepte koji imaju opti karakter i tiu se opteg smisla i karaktera
ljudske prakse i egzistencije uopte. Takvim pristupom oni prevazilaze njihovo primarno i
odreujue opredeljenje (u odnosu na druge nove pokrete) za zatitu i unapreivanje
prirodnih pretpostavki i uslova opstanka oveka i drugih ivih bia. Meutim, ovim se ne
umanjuje ve poveava njihov civilizacijski znaaj.
3.- Meutim, ovi pokreti ipak imaju i politiki karakter (ciljeve, ulogu, uticaj), a pojedini
njihovi segmenti mogu biti diferencirani i do forme politikih stranaka. Naime, u
liberalno-demokratskim drutvima oformljuju se i posebne "ekoloke politike partije"
("stranke zelenih"). Tek sa njihovim nastankom, specifini proekoloki interesi u pravom
smislu ulaze i u klasinu politiku arenu, postajui tako direktnim ulogom globalnih
politikih nadmetanja. Svuda tamo gde je politiki uticaj ekolokih organizacija dosegao i
formalno do nacionalnih predstavnikih tela 31 ove poinju da se bave i mnogim
31 Poslednjih godina, u vie zemalja, "zelene stranke", podravane od ekolokih pokreta i ire politike
javnosti, beleile su zapaene rezultate u izborima za nacionalne parlamente
118
izvanekolokim, optedrutvenim i politikim pitanjima, te i da znatno utiu na smerove i

rezultate njihovog reavanja. Osnovni ekoloki problem bi i tada za njih ostajao sredinji,
ali vie ne bi predstavljao i njihov jedini interes. Tako se, na primer, izvan ekoloki
interesi i angamani ekologista manifestuju kroz agitacije za ljudske slobode i prava,
kroz osude autoritarnih politika, kroz borbu za demokratiju, zatim, kao antirasistika
propa-ganda, kao bavljenje pitanjima mira ili pitanjima ravnopravnosti polova, kao borba
za prava etnikih manjina, migranata i drugih marginalnih i ugroenih grupa i dr. Svi ovi i
slini drutveno-politiki i etiko-humanistiki angamani svedoe o pretenziji ekolokih
pokreta da se predstave i kao neka vrsta politike, pa ak i jo optije "savesti" modernih
drutava. Intenzivno zanimanje ekolokih pokreta i za itav niz optedrutvenih,
ekonomskih, politikih, kulturnih i drugih pitanja, najee je, inae, u skladu sa
odreenim, optim i posebnijim vrednosno-ideolokim orijentacijama njihove vieznano
heterogene socijalne osnove.
Politiki profil ekolokih pokreta nije jednoznaan. U njihovim okvirima postoje razliite
orijentacije koje idu od relativno uskih desniarsko-konzervativnih orijentacija, preko
tehnokratskih (koje povlauju tzv. eko-industrijskom kompleksu) do raznih levo
orijentisanih pozicija. Kakve e se ideoloko - politike orijentacije ispoljavati, ili
preovlaivati u ekolokim pokretima u pojedinim zemljama, zavisi od veeg broja
faktora: osim od osobenosti strukture njihove socijalne osnove, to zavisi i od vrste
ekolokih problema i karaktera drutveno-ekonomskih i politikih sistema u tim
zemljama. Ekoloki pokreti, i posebno ekoloke partije, daju, dakle, raznovrsne i znaajne
doprinose drutvenom, politikom i kulturnom ivotu savremenih drutava, ukazujui im,
eventualno, i na izvesne alternativne civilizacijske perspektive i puteve. Kakva
orijentacija preovladava, ili e preovladati u ekolokim pokretima u pojedinim zemljama,
to zavisi od veeg broja faktora, poev od ekolokih problema u pojedinim od njih, preko
njihovih drutveno-ekonomskih sistema do socijalne strukture i u politikoj organizaciji i
politikom sistemu zemlje. Meutim, bez obzira na specifinosti pojedinih zemalja u
reavanju ekolokih problema, postaje sve prihvaeniji stav da u njihovo reavanje treba
da budu ukljueni i ekoloki pokreti kao nevladine organizacije. U ovom smislu se
ukazuje na potrebu da drutvo, vlada i meunarodna tela treba da razviju mehanizme
koji e nevladinim or-ganizacijama, a to znai i ekolokim pokretima, omoguiti da budu
efikasni i odgovorni partneri u odrivom razvoju koji ne dovodi do degradacije ivotne
sredine. Uovom cilju ukazano je na iorebu uspostavljanja dijaloga izmeu ovih pokreta i
dravnih organa u svim zemljama o pitanjima primene odrivog razvoja koji ne dovodi
do ugroavanja ivotne sredine od koncipiranja do ostvarivanja ekoloke politike 32 Za
uspostavljanje ovakvog odnosa izmeu drave (vlade) i nevladinih organizacija, pa i
ekolokih pokreta, potrebno je ne samo da vlade uvaavaju razloge ve i reavaju
ekoloke probleme i stavove ovih pokreta, da im uine dostupnim i svoje podatke
neophodne za proekoloko delovanje i ukljue ih u formalno i neformalno obrazovanje za
zatitu ivotne sredine.
4.- U ekolokim pokretima, u promiljanju ekolokih problema i formulisanju zahteva za
njihovo reavanje postojale su, i postoje, razliite strateke tendencije i teorijska
polazita. Tako su u prvim godinama njihovog nastajanja postojale dve osnovne
tendencije. Po jednoj, ekoloki pokreti treba da se bore za ouvanje prirode, prirod-nih
lepota i rezervata. Po drugoj, potrebno je raditi na spreavanju tetnog uticaja ovekove
prakse na prirodu. Prva tendencija oznaavana je kao konzervativna a druga kao
emancipatorsko-socijalna. Ove tendencije u mnogome su odredile kasnije mogunosti
prevladavanja ekolokih problema na globalnom planu, i negativan uticaj sve razvijenije
industrijalizacije na drutvo i planetu Zemlju. U savremenim ekolokim pokretima sreu
se dve teorijski razliite teze: naturalistika i antropocentristika. Naturalistika teza
polazi od toga da je ovek, iako se razlikuje od ostalih ivotinja, samo pripadnik jedne od
ivotinjskih vrsta. Zato stvarajui svoj svet on se mora podvrgavati prirodnim zakonima
32 Ovim kao da se operacionalizuje misao da se politika danas moe razumeti samo jo kao, "umetnost koja
treba da osigura oveji ivotu svetu punom opasnosti". (H. Grul, Jedna planeta je opljakana, "Prosveta",
Beograd, 1985, str. 21.)
119
u ogranienoj prirodi. Ako se ovek u stvaranju svog sveta ne pridrava prirodnih

zakonitosti, on e unititi celokupan ekosistem. Znai, ovekova kultura i napredak su
ogranieni prirodom, njenim mogunostima i zakonitostima koji u njoj postoje.
Antropocentristika teza polazi od toga da priroda ivi u ovekovom kulturnom svetu koji
jo uvek nije dovoljno kultivisan. I jedna i druga teza imaju svoje protagoniste kako u
ekolokim pokretima tako i kod naunika koji se bave, sa jednog ili drugog stanovita,
istraivanjem ekolokih problema i mogunostima njihovog reavanja. Meutim, bez
obzira sa kog teorijskog stanovita polazili, ekoloki pokreti kritiki se odnose prema
industrijskoj civilizaciji. Kritiku industrijskog drutva ekoloki pokreti vre sa dva osnovna
polazita: kritikom ekonomije i kritikom razvoja industrije i tehnike. Ekoloki pokreti
kritikuju i ekonomski kvantitativni rast istiui zahtev da se kvanititativni rast zameni
kvalitativnim koji e voditi rauna o ouvanju prirodne sredine i zadovoljavanju ljudskih
potreba na nain koji treba da afirmie novi kvalitet ivljenja. Ekoloki pokreti kritikuju i
centralizovane oblike organizovanja industrijske proizvodnje, istiui zahteve za
njihovom decentralizacijom i stvaranjem malih industrijskih organizacija koje bi bile
podesne za alternativne programe proizvodnje koji bi bili i ekoloki osmiljeni i
prihvatljivi. Polazei od ovakve kritike ekonomije i razvoja tehnike i industrije, svi
ekoloki pokreti u osnovi istiu, moe se rei, jedinstvenu ekoloku alternativu, ije
prihvatanje i ostvarivanje treba da dovode do reavanja ekolokih problema u drutvu.
U skladu sa svojim osnovnim ciljem, ekoloki pokreti istiu zahtev da se u oblasti
privrede ostvari tednja potronje energije, ponovna upotreba sirovina, proizvodnja
dugotrajnih dobara i izvri organizovanje (decentralizacijom) privrede koje bi omoguilo
upo-trebu ekoloki prihvatljive tehnologije. U oblasti drutvenog ivota oni zahtevaju
povratak jednostavnom ivotu, usklaivanje razvoja sa mogunostima u granicama
prirode i shvatanje rada kao sredstva za samoizgraivanje i samopotvrivanje. U oblasti
politike ekoloki pokreti istiu potrebu za poveanjem uea graana u odluivanju o
vitalnim pitanjima usmeravanja razvoja drutva i ostvarivanje elementarnih ivotnih
potreba za sve ljude. U oblasti kulture ovi pok-reti se zalau za podizanje ekoloke svesti
i promenu vrednosnog sistema koji e biti primereniji slobodnom i demokratskom
drutvu tj. koji e omoguiti ostvarivanje novog kvaliteta ivljenja, koji omoguava
afirmaciju oveka kao stvaralakog i slobodnog bia. Razume se da ovi stavovi ekoloke
alternative doivljavaju posebnu artikulaciju i operacionalizaciju u pojedinim dravama,
saglasno prirodnim i drutvenim uslovima pojedinih zemalja. Tako npr. ekoloki pokreti
koji nastaju krajem osamdesetih i poetkom devedesetih godina u zemljama Istone
Evrope, izraz su ne samo potreba za zatitu ivotne sredine, i razvijene ekoloke svesti,
ve i nesporazuma izmeu naunika i dravnog aparata o pitanjima drutvenog razvoja.
Zelene partije, koje nastaju po ugledu na zapadne zemlje, javljaju se u procesu
ostvarivanja viestranakog sistema i shvatanja da su parla-menti jedina mesta gde se
ekoloki problemi mogu zastupati efikasno. U Sovjetskom Savezu devedesetih godina
nastaje i Pokret plavih kao socijalno-ekoloki pokret, koji kao svoj cilj istie razotkrivanje,
zatitu i realizovanje bezgraninih stvaralakih poten-cijala oveka i njegovu stvaralaku
sutinu. On se naziva plavim ime simbolizuje boju neosfere dovodei se u vezu sa
najviim poimanjem duhovnosti i stvaralatva.33
5.- Meutim, iako stavovi ekoloke alternative imaju posebnu artikulaciju (a ne retko i
operacionalizaciju u ekolokoj politici) u pojedinim dravama, uspeno ostvarivanje
ekolokih alternativa koje istiu ekoloki pokreti, trai odgovarajue povezivanje
ekolokih pokreta na meunarodnom planu. Ekoloki slogan da treba "globalno
razmiljati, a konkretno delovati" zbog globalnog karaktera ekolokih problema,
pretvorio se u slogan "globalno misliti i globalno delovati". Jer, pitanje humanizacije
"savremenog sveta ne postavlja se samo na mikroplanu u okviru posebnih i lokalnih
zajednica, ve i na makro-planu u okviru krupnih, mnogonacionalnih zajednica i
33 "To je pokret za masovno stvaralatvo u svim oblastima ivota, pozvan da zatiti, razotkrije i realizuje
bezgranini stvaralaki potencijal oveka i njegovu stvaralaku sutinu. To je socijalno-ekoloki pokret za
preobraaj noosfere u oblasti uzajamnog stvaralakog delovanja oveka i njegove okoline, kao i prirode i
drutva". ( , Moskva, 1990, str. 9.)
120
oveanstva kao celine."34 A te humanizacije nema, i ne moe je biti, i bez uspenog

reavanja ekolokih problema kao globalnih problema savremenog oveanstva.
Potreba za objedinjavanjem akcije ekolokih pokreta na meunarodnom planu proizlazi
ne samo iz karaktera ekolokih problema kao globalnih problema, ijem reavanju oni
hoe da doprinesu, ve i iz odnosa koji ekoloki pokreti imaju prema dravi (tanije
dravama u kojima nastaju i razvijaju svoju aktivnost). Naime, kako se ukazuje za
reavanje ekolokih problema potrebno je stvaranje jednog vodeeg internacionalnog
centra, za nadzor i kontrolu u reavanju ekolokih problema. Potreba za formiranjem
jednog takvog centra pro-izlazi i iz procesa globalizacije oveanstva. Jer, kroz
meuzavisnost moderne proizvodnje i razmene, tehnologije i ekonomije, ostvaruje se
ekonomska i socijalna povezanost sveta. Ta povezanost sveta se ispoljava i na
ekolokom planu, u globalizaciji ekolokih problema, koji trae (i pretpostavljaju)
reavanje na globalnom planu. Meutim, da bi takav centar bio formiran i funkcionisao
nije dovoljno da se drave odreknu jednog dela svoje suverenosti u voenju ekoloke
politike, ve je potrebno da njegovo organizovanje i delatnost budu potpomognute i od
strane asocijacije ekolokih pokreta na meunarodnom planu.
Ekoloki pokreti, kao i drugi novi drutveni pokreti, tee da predstavljaju branu
"neugasivoj ekspanziji dravne moi u ivot drutva i pojedinca." Meutim, kako ta
dravna mo esto crpe snagu iz meunarodne saradnje, to je i za njeno obuzdavanje,
pa i za njeno usmeravanje na reavanje ekolokih problema, neophodna meunarodna
demokratska organizacija, koja bi predstavljala kontra mo dra-vnoj moi. U stvari,
meunarodno udruivanje ekolokih pokreta, odnosno uspostavljanje njihove
meunarodne saradnje trebalo bi, izmeu ostalog, da predstavlja i doprinos
ograniavanju tenji monih dravnih aparata - konstituisanih posebno u drutvima tzv.
socijalnog kapitalizma - da postanu tutor u svim podrujima drutvene prakse, pa i u
domenu reavanja ekolokih problema. 35 To je tim pre znaajno, to praksa ekolokog
angaovanja iskljuivo posredstvom dravnog monopola, uglavnom daje nepotpune, a
ne retko, i kontra produktivne rezultate.
Meutim, dok se takva meunarodna demokratska organizacija ne uspostavi, znaajnu
ulogu imaju Ujedinjene nacije ne samo u razvijanju meunarodne saradnje u zatiti i
ouvanju ivotne sredine ve i u koordiniranju aktivnosti ekolokih pokreta. One to ine
ostvarivanjem mogunosti da predstavnici ekolokog pokreta, kao predsta-vnici
nevladinih organizacija, uestvuju u radu Meunarodnih finansijskih i razvojnih agencija
u pripremanju i donoenju odluka koje se odnose i na zatitu i unapreivanje ivotne
sredine. Uz to, stvorena je mogunost da se i nalazi ekolokih pokreta o pitanjima zatite
ivotne sredine nau u izvetajima Generalne skuptine OUN.
IVOTNA SREDINA
Reka protie kroz poumljene gudure i stenovite klance idui prema moru.
Dravna komisija za elektroprivredu smatra da energija koja se stvara renim
padom treba da bude iskoriena. Izgradnjom brane nad jednim od klanaca e
se obezbediti posao u naredne tri godine za hiljadu ljudi, dok e dugoronije to
iznositi dvadeset ili trideset hiljada. Brana e sakupiti dovoljno vode kojom e
se na ekonomian nain obezbediti da drava zadovolji svoje potrebe u
energiji za sledeu deceniju. Ovo e dati podsticaj industriji kojoj treba puno
34 "Sem toga, pitanje humanizacije ne postavlja se samo kao problem odreivanja krajnjeg dugoronog cilja,
pa ak ni samo kao problem osnovnih nunih i dovoljnih uslova za postizanje krajnjeg cilja, ve i kao pitanje
puteva i neposrednih ciljeva dananjice i bliske sutranjice. (Mihailo Markovi, Filozofski osnovi nauke, Srpska
akademija nauka i umetnosti, Beograd, 1981, str.752.)
35 U stvari, radi se o potrebi, i mogunostima da se izvan granica pojedinih drava ostvari i jedan novi
drutveni prostor "koji je autonoman, nezavisan od drave, partija i dinovskih korporacija, na kome individue
i spontane grupe mogu afirmisati smisao ivota kome tee, svoj identitet, ono to jesu i to ele, da same
izraze svoje potrebe i pregovaraju sa drugim akterima" (Ibid).
121
energije pa e tako jo vie doprineti zapoljavanju i ekonomskom rastu.

Neravni teren rene doline dostupan je samo malom broju ljudi koji su u
prilino dobroj kondiciji, ali je on ipak omiljeno mesto onima koji vole
peaenje. Sama reka privlai smelije splavare koji uivaju u brzacima. Duboko
u zaklonjenim dolinama nalazi se stanite retkog Huon bora, sa stablima od
kojih su neki stari preko hiljadu godina. Doline i klanci nastanjuju mnoge ptice
i ivotinje, ukljuujui i ugroenu vrstu mia tobolara koji se retko mogao nai
izvan doline. Verovatno da postoje i druge vrste retkih biljaka i ivotinja za
koje niko ne zna poto naunici jo nisu u potpunosti istraili ovu oblast.
Treba li da se izgradi brana? Ovo je jedan od primera situacije u kojoj treba da
izaberemo izmeu vrlo razliitih skupova vrednosti. Opis se unekoliko oslanja na sluaj
podizanja brane na reci Frenklin, na severozapadu Australijske ostrvske drave,
Tasmanije - a prikaz onoga to je usledilo moe se nai u jedanaestom poglavlju.
Meutim, namerno sam izmenio neke detalje pa gornji opis moe. da se posmatra kao
hipotetiki sluaj. Mnogi drugi primeri bi podjednako dobro postavili pitanje izbora
vrednosti: krenje nedirnutih uma, izgradnja postrojenja za obradu papira koje bi
izbacivaio polutante u obalne vode, ili otvaranje novog rudnika na ivici nacionalnog
parka. Drugaiji broj primera bi postavio slina, ali neto izmenjena pitanja: upotreba
proizvoda koji utiu na proreivanje ozonskog omotaa, ili efekat staklene bate; dalja
izgradnja nuklearnih centrala, itd. U ovom u poglavlju istraivati vrednosti koje stoje u
osnovi debata o ovim odlukama, a primer koji sam naveo moe da poslui kao referenca
za njih. Naroito u se usredsrediti na vrednosti koje figuriraju u kontroverzama oko
ouvanja divljine zato to su tu najvidljivije potpuno razliite vrednosti koje zasrupaju
dve strane. Kada govorimo o potapanju rene doline ondaje izbor koji namse namee
kristalno jasan. Uopte uzev mogli bismo da kaemo da oni koji su za izgradnju brane
vie cene zapoljavanje i vii dohodak po glavi stanovnika jedne drave od ouvanja
divljine, biljaka i ivotinja (kako onih koji se ee sreu tako i pripadnika ugroenih
vrsta), kao i mogunosti za rekreacione aktivnosti na otvorenom prostoru. Pre neto to
ispitamo vrednosti onih koji su za izgradnju brane i onih koji su protiv, razmotrimo
ukratko poreklo modernih stavova prema prirodnom svetu.
ZAPADNA TRADICIJA
Zapadni stavovi prema prirodi izrasli su iz meavine tradicije jevrejskog naroda
predstavljene u ranim knjigama Biblije, kao i filozofije starih Grka, posebno Aristotelove.
Nasuprot nekim drugim starim tradicijama, na primer, indijske, i jevrejska i grka tradicija
su ljudska bia postavila u centar moralnog univerzuma - zapravo ne samo u centar, ve
ona vrlo esto predstavljaju ukupnost svega onoga to je moralno znaajno u ovom
svetu.Biblijsko predanje o stvaranju sveta, Postanje, jasno izlae jevrejsko shvatanje
posebnog mesta koje imaju ljudska bia u boanskom planu: Potom ree Bog: da
nainimo ovjeka po svojemu obliju, kao to smo mi, koji e biti gospodar od
riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od svijeh
ivotinja to se miu po zemlji. I stvori Bog ovjeka po obliju svojemu, po
obliju Boijemu stvori ga; muko i ensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog, i ree
im Bog: raajte se i mnoite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite
122
gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zverinja to se mie

po zemlji.
Danas hriani vode raspravu o znaenju ovog blagoslova da se bude "gospodar". Oni
koji su meu njima zainteresovani za ivotnu sredinu tvrde da ovo ne treba da se shvati
u smislu da nam je doputeno da se prema drugim ivim biima ponaamo kako nam se
prohte, ve pre kao uputstvo da se o njima staramo u Boije ime, kao i da odgovaramo
Bogu za nain na koji to inimo. Citirani tekst daje malo osnova za ovakvu interpretaciju,
a jo kada imamo u vidu primer koji je Bog poslao ljudima kao kaznu za njihova zlodela,
kada je potopio gotovo sve ivotinje na zemlji, ne udi to ljudi mogu da smatraju da
potapanje jedne rene doline nije neto to bi trebalo da nas zabrinjava. Nakon potopa
ponovo se govori o blagoslovu gospodstva zloslutnijim jezikom: "I sve zvijeri zemaljske i
sve ptice nebeske i sve to ide po zemlji i sve ribe morske neka vas se boje i strae; sve
je predano u vae ruke."
Implikacija je jasna: nije ravo ako postupamo tako da sejemo strah i zebnju na sve
to se po zemlji kree, to je zapravo u skladu sa nalogom koji nam je Bog dao.
Najuticajniji ranohrianski mislioci nisu sumnjali u pogledu toga kako treba razumeti
ovekovo gospodstvo. "Eda li se Bog brine za volove?", pitao se Pavle u vezi sa jednom
raspravom iz starozavetne zapovesti da se vo ne jede na sabat; ovo je meutim bilo
samo retorsko pitanje - on je uzeo zdravo za gotovo da odgovor mora biti odrian, a
zapovest je trebalo da se protumai u smislu neke koristi koju bi ona donela ljudima.
Avgustin je imao slino miljenje. Kada je ukazivao na prie iz Novog zaveta u kojima
Hrist proklinje drvo smokve koja se zato osuila ili kada potapa krdo svinja, Avgustin je
ove zbunjujue dogaaje objasnio tako to nas oni poua-vaju da je "uzdravanje od
ubijanja ivotinja i unitavanja biljaka vrhunac praznoverja".
Kada je hrianstvo ovladalo Rimskim carstvom, ono je takoe absorbovalo starogrki
stav prema prirodnom svetu. Grki uticaj na hriansku fiilozofiju se uvrstio zahvaljujui
jednom od najveih srednjovekovnih sholastiara, Tomi Akvinskom, ije ivotno delo
predstavlja spajanje hrianske teologije i Aristotelove misli. Aristotel je prirodu video kao
hijerarhiju u kojoj oni koji imaju manju mo rasuivanja postoje radi onih koji je imaju
vie:
Biljke postoje zbog ivotinja, surove zveri zbog oveka -domae da bi ih
koristio za ishranu, a divlje (ili u svakom sluaju veina njih) za ishranu i druge
ivotne potreptine, kao to je odea i razliite alatke.
Poto priroda nita ne stvara bez svrhe ili uzalud, onda je neosporno tano da
je ona stvorila sve ivotinje zbog oveka.
U svojoj glavnoj knjizi, Summa Theologica, Akvinski prati ovaj odlomak iz Aristotela
gotovo re po re, dodajui da je stav u skladu sa Boijom zapoveu, kao to to pie u
Postanju. Kada Akvinski klasifikuje grehe on ukljuuje samo grehe protiv Boga, nas samih
i naih suseda. Nema mogunosti da se grei prema ne-ljudskim ivotinjama ili prema
prirodnom svetu.
Ovo je bilo stanovite glavnog toka hrianstva u toku barem njegovih prvih
osamnaest vekova. Bilo je sigurno i plemenitijih duhova, kao to su Bazil, Jovan
Hrizostom, kao i Franja Asiki, ali unutar istorije hrianstva oni nisu imali znaajniji uticaj
na dominantnu tradiciju. Stoga je vredno naglasiti glavne odlike ove dominantne
123
zapadne tradicije, jer u naoj raspravi o razliitim stanovitima prema ivotnoj sredini
ove odlike mogu da poslue kao take poredenja.
Shodno dominantnoj zapadnoj tradiciji, prirodni svet postoji radi dobrobiti ljudskih bia.
Bog je ljudskim biima dao vlast nad prirodnim svetom, i on ne haje kako emo da
postupamo prema ovome. Ljudska bia su moralno jedino vani pripadnici ovog sveta.
Sama priroda nema vrednost po sebi, a unitavanje biljaka i ivotinja ne moe da bude
greno, sem ukoliko time ne nanosimo tetu ljudskim biima.
Koliko god da je ova tradicija kmta ona ne iskljuuje nau brigu za ouvanje prirode,
sve donde dok se ova odnosi na ljudsko blagostanje. Naravno da je to esto tako.
Moguno je da u celosti ostanemo unutar granica dominantne zapadne tradicije a da se
pri tom suprotstavljamo nuklearnoj sili u ime toga to je nuklearno gorivo, bilo olieno u
bombama ili nuklearnim centralama, toliko opasno za ljudski ivot da je bolje ako
uranijum ne izvlaimo iz zemlje. Slino se moe rei i za mnoge argumente protiv
zagaivanja, upotrebe gasova koji oteuju ozonski omota, sagorevanja fosilnih goriva,
unitavanja uma, argumente koji su sroeni u ime te-te koju zagaivai nanose
ljudskom zdravlju i blagostanju, ili zbog klimatskih promena do kojih dolazi upotrebom
fosilnog goriva i iezavanjem uma. Efekat staklene bate - da spomenemo samo jednu
opasnost po nau okolinu - preti da povisi nivo mora kojim e se potopiti obalni regioni
niske nad-morske visine. To se odnosi na plodnu i gusto naseljenu deltu Nila u Egiptu,
kao i na deltu Bengala, koja pokriva 80% Bangladea a koja je ve sada izloena silovitim
olujama to izazivaju katastrofalne poplave. Samo u ove dve delte su ugro-eni domovi i
ivotni uslovi 46 miliona ljudi. Porast nivoa mora mogla bi takoe da izbrie sa lica
zemlje itave ostrvske zemlje kao to su Maldivi, od kojih ni jedna nije vie od metra ili
dva iznad nivoa mora. Stoga je oigledno da ak i kada ostajemo unutar ljudski
centriranog moralnog okvira, ouvanje nae okoline predstavlja vrednost najveeg
mogueg znaaja.
Sa stanovita oblika civilizacije koji poiva na uzgajanju itarica ili pak na uzgoju stoke,
divljina moe da izgleda kao pusto, beskorisna oblast koju treba oistiti kako bi postala
produktivna i vredna. Nekada su postojala sela okruena obradenom zemljom koje su
liile na kultivisane oaze usred velikih uma i otrih planinskih hridina. Danas je meutim
primerenija jedna druga metafora: ostaci autentine divljine koja jo postoji lice na
ostrvca usred mora ljudskog ponaanja koje preti da ih potopi. Zbog toga divljina danas
ima retku vrednost koja daje osnovu za jak argument u prilog ouvanju prirode, ak i
unutar ljudski centrirane etike. Argument postaje jo jai ako gledamo dugorono. Sada
emo se poza-baviti ovim beskrajno vanim aspektom vrednosti okoline.
BUDUE GENERACIJE
Jedna netaknuta uma je proizvod miliona godina koje su prole od nastanka nae
planete. Ako bi se posekla, dmga bi umesto nje izrasla, ali bi se prekinuo kontinuitet.
Prekid ciklusa prirodnog ivota biljaka i ivotinja znaio bi da jedna nova uma vie
nikada nee biti nalik staroj. Dobit od seenja ume - zapoljavanje, poslovna dobit,
zarade zbog izvoza, jeftiniji karton i papir za pakovanje - predstavlja kratkoronu korist.
ak i da se uma ne posee, ve da se potopi kako bi se napravila brana kojom e se
dobiti struja, verovatno je da e od ovoga imati korist samo jedna ili dve generacije:
124
nakon toga e nova tehnologija uiniti da takvi metodi za dobijanje energije postanu
zastareli. No, im se jednom posee ili potopi takva uma, spona sa prolou je zauvek
iezla. To je cena sa kojom e morati da rauna svaka nova generacija koja e doi na
nau planetu. Zbog toga su pobornici ouvanja prirodne sredine u pravu kada govore o
divljini kao "svetskom nasleu". To je neto to smo nasledili od svojih predaka, i ono to
moramo da sauvamo za nae potomke ako e je uopte imati.Nasuprot daleko
stabilnijim, ka tradiciji orijentisanim ljudskim drutvima, na moderni politiki i kulturni
etos teko uspeva da prepozna dugorone vrednosti. Politiari su poslovino poznati po
tome to ne vide dalje od sledeih izbora; ali ak i da se drugaije ponaaju, njihovi
ekonomski savetnici e im sugerisati da sve ono to se moe dobiti u budunosti treba da
bude u takvom stepenu obezvreeno kako bi to lake odbacili itavu dugoronu
budunost. Ekonomisti su naueni da primenjuju na sva budua dobra stopu snienja.
Drugim reima, milion dolara za dvadeset godina nije vredno jednog miliona u
sadanjosti, ak i da uzmemo u obzir inflaciju. Ekonomisti e sniziti vrednost jednog
miliona dolara izvesnim procentom, koji obino odgovara stvarnim dugoronim interesnim stopama. Ovo ima ekonomskog smisla, jer da danas imam hiljadu dolara mogao bih
da ih tako investiram da oni realno vie vrede kroz dvadeset godina. Meutim upotreba
stope snienja znai da se vrednosti koje su steene tokom sto godina veoma nisko
vrednuju, u poredenju sa vrednostima koje su danas steene, a vrednosti koje e se
ostvariti za hiljadu godina u budunosti jedva da e se uopte vrednovati. To nije zato to
je neizvesno hoe li ili nee u to vreme postojati ljudska bia ili druga bia sposobna da
oseaju koja naselja-vaju nau planetu, ve jedino zbog kumulativnog efekta stope
povraaja novca koji je danas investiran. Meutim, sa stanovita neprocenjive i
bezvremene vrednosti divljine, primena stope snienja nam daje pogrean odgovor.
Postoje neke stvari koje kada su jednom izgubljene nema tog novca koji moe da ih
povrati. Stoga ako opravdavamo unitenje jedne drevne ume sa obrazloenjem da emo
tako mnogo zaraditi iz izvoza to inimo nesuvislo, ak i da smo u stanju da tako steen
prihod investiramo i poveavamo ga iz godine u godinu; jer koliko god da smo uveali
zaradu, njome se vie nikada ne moe kupiti spona sa prolou koju predstavlja ova
uma.Ovom argumentacijom se ne iskljuuje svako opravdanje seenja netaknute ume,
ve se njome trai da svako opravdanje mora da u celosti uzme u obzir vrednost ume za
generacije koje e doi kako u daljoj budunosti, tako i u onoj blioj. Ova e se vrednost
oigledno da odnosi na posebni prostorni i bioloki znaaj ume; ali kako se proporcija
istinske divljine na zemlji smanjuje, svaki njen deo postaje znaajan jer je sve manje
prilika da se ona doivi, a verovatnoa da e se ouvati prilian broj njenih osnovnih
oblika je smanjena.Moemo li da budemo sigurni da e budue generacije umeti da cene
divljinu? Moda e biti sretniji da sede u klimatizovanim oping centrima, igrajui
kompjuterske igre toliko sofisticiranije od bilo ega to moemo da zamislimo? To je
mogue. Meutim, postoji nekoliko razloga zato ne treba da previe verujemo u ovu
verovatnou. Prvo, dosada se trend kretao u suprotnom pravcu: nikada se do sada nije
toliko potovala divljina, naroito meu zemljama koje su prevladale problem siromatva
i gladi i kojima je ostalo relativno malo divljine. Divljina se ceni kao neto to poseduje
beskrajnu lepotu, kao rezervoar za nauno saznanje do kojeg e se tek doi, za
mogunosti rekreacije koju ona nudi, kao i zato to mnogi ljudi naprosto ele da znaju da
125
jo uvek postoji neto to je prirodno, relativno nedirnuto modernom civilizacijom. Ako

e, kao to se svi mi nadamo, budue generacije biti u stanju da zadovolje osnovne
potrebe veine ljudi, moemo da se nadamo da e tokom sledeih vekova i oni sami
umeti da cene divljinu iz istih razloga iz kojih je i mi cenimo.Argumenti u prilog ouvanja
koji se temelje na lepoti divljine se ponekad omalovaavaju sa kvalifikacijom da su "samo
estetiki". To je pogreno. Mi ulaemo velike napore kako bismo ouvali umetnika blaga
ranijih ljudskih civilizacija. Teko je zamisliti neku ekonomsku dobit koju bismo bili
spremni da prihvatimo kao adekvatnu nadoknadu za, na primer, unitenje Luvra. Kako
moemo da poredimo estetiku vrednost divljine sa slikama u Luvru? Moda bi sud koji bi
se ovde doneo bio neizbeno subjektivan; zbog toga u da govo-rim iz mog vlastitog
iskustva. Imao sam prilike da pogledam slike u Luvru, kao i u mnogim drugim velikim
galerijama Evrope i SAD. Mislim da raspolaem prilinim smislom za vrednost lepih
umetnosti; pa ipak, do sada nisam ni u jednom muzeju doiveo takvu punou svog
estetikog iskustva kao kada etam u prirodi i zaustavim se na stenovitom vrhu kako bih
uivao u panorami poumljene doline, ili kada sedim pored potoka koji ubori pored
mahovinom preknvenog kamenja koji lei meu visokim stablima paprati, to raste u
senci umskog svoda. Ne mislim da sam u ovome usamljen; za veinu ljudi divljina je
izvor najveih oseanja estetikog doivljaja, dostiui visinu gotovo duhovnog
ispunjenja.
Pa ipak moe biti tano da ljudi koji budu ivehVu narednih vek ili dva nee imati ovo
divljenje prema. prirodi. Ali ako divljina moe da bude izvor tako dubokog ushienja i
zadovoljstva, to bi bio veliki gubitak. Do izvesne mere od nas e da zavisi da li e budue
generacije umeti da cene divljinu; ili je to bar odluka na koju mi moemo da utiemo.
Time to emo ouvati prostranstva divljine stvoriemo mogunost da se rode budue
generacije, kao to knjigama i filmovima koje pravimo stvaramo kulturu koja moe da se
prenese naoj deci i deci njihove dece. Ako smatramo da je etnja po umi, sa ulima
koja su probuena ovim iskustvom, duboko prijatniji nain da se provede jedan dan nego
to je igranje kompjuterskih igara, ili ako smatramo da e se karakter jedne osobe bolje
razviti time to e napunivi ruksak vodom i hranom za nedeiju dana peaiti u
nedirnutim prirodnim prostranstvima nego to e to biti gledanjem televizije za to isto
vreme, onda je potrebno da budue generacije podstaknemo da razvijaju svoj oseaj za
prirodu; ako ipak konano pre izaberu kompju-terske igre to e znaiti da nismo uspeli.
Najzad, ako uspemo da sauvamo netaknutom onu koliinu divljine koja danas postoji,
budue generacije e barem imati izbor da ostave kompjuterske igre i odu da vide svet
koji nisu stvorila ljudska bia. Ako unitimo divljinu, izbor se vie nikada nee postaviti.
Upravo kao to troimo velike sume novca kako bi sauvali gradove kao to je Venecija,
iako budue generacije ne moraju da budu zainteresovane za takva arhitektonska blaga,
tako isto treba da sauvamo divljinu iako je mogue da buduim generacijama bude
malo stalo do nje. Na takav nain neemo naneti tetu buduim generacijama, za razliku
od pripadnika prolih generacija iji su nas nepromi-ljeni postupci liili mogunosti da
vidimo i takve ivotinje kao to su dodo, Stelerova (Steller) morska krava, ili tilacin,
Tasmanijski tobolar "tigar". Moramo da vodimo rauna da ne nanesemo podjednako
nenadoknadive gubitke generacijama koje e doi posle nas.
I ovde takoe napor da se ublai efekat staklene bate zasluuje najvii prioritet. Jer
126
ako pod "divljinom" podrazu-mevamo deo nae planete na koju nije uticalo ljudsko delovanje, moda je ve prekasno: moda na naoj planeti vie ne postoji divljina. Bil
Mekiben (McKibben) je tvrdio da razreivanjem ozonskog omotaa i poveanjem koliine
ugljenmo-noksida u atmosferi, mi smo ve proizveli promenu koja je data u naslovu
njegove knjige - "Kraj Prirode" (The End of Nature): "Mi smo promenom atmosferskog
vremena uinili da svaka taka na zemlji bude obraena ovekom i vetaka. Prirodi
smo oduzeli nezavisnost, a to je ono to je fatalno za njen smisao. Nezavisnost prirode
ima svoj smisao, bez njega nita ne postoji osim nas."
Ova misao duboko uznemiruje. Pa ipak Mekiben je ne razvija u smislu da zbog toga
treba da odustanemo od naih napora da promenimo ovaj trend. Tano je da je u
jednom znaenju termin "priroda" prestao da postoji. Mi smo u istoriji nae planete proli
razvoe. Kao to Makiben kae, "mi ivimo u postprirodnom svetu". Nita ovo ne moe
da pro-meni; mi utiemo na klimu nae planete. Pa ipak, jo uvek je ostalo mnogo toga
to cenimo u prirodi, i jo uvek je mogue da se spase ono to je preostalo.
Otuda ljudski-centrirana etika moe da predstavalja osnovu za moan argument za
ono to moemo da nazovemo "etikom ivotne sredine". Jedna takva etika ne implicira
da je ekonomski rast vaniji od ouvanja divljine; naprotiv, ona je u potpunosti saglasna
sa ljudski-centriranom etikom u vienju da je ekonomski rast koji poiva na eksploataciji
neza-menljivih izvora neto to koristi sadanjoj generaciji, a verovatno i jednoj ili dve
narednih, ali po ceni koju e platiti svaka sledea generacija. Ali u svetlu nae diskusije o
specizmu iz treeg poglavlja, trebalo bi takoe da bude jasno da je pogreno ako se
ograniimo na ljudski-centriranu etiku. Sada je potrebno da razmotrimo sutinske
izazove ovom tradicio-nalnom zapadnom pristupu pitanjima okoline.
POSTOJI LI VREDNOST MIMO OSETLJIVIH

BIA?
Mada neke rasprave o znaajnim pitanjima okoline mogu da se vode tako da se
obraamo samo dugoronim interesima nae sopstvene vrste, ipak nema ozbiljnog
prouavanja vrednosti okoline a da se za centralno pitanje ne uzmu intrinsine
vrednosti. Ve smo videli da je proizvoljno da se smatra da samo Ijudska bia poseduju
intrinsicnu vrednost. Ako smatramo da ljudsko svesno iskustvo poseduje vrednost, onda
ne moemo da osporimo da jedna takva vrednost postoji barem u nekim iskustvima neljudskih bia. Koliko se daleko protee intrinsina vrednost? Da li na sva bia koja su
sposobna da oseaju, ili pak i na ona izvan granice osetljivosti?U razmatranju ovog
pitanja bie korisno da napravimo nekoliko napomena u vezi sa pojmom "intrinsina
vrednost". Neto ima intrinsicnu vrednost ako je dobro ili poeljno po sebi. Nasuprot
tome, "instrumentalna vrednost" je vrednost koja predstavlja sredstvo za postizanje
nekog drugog cilja ili svrhe. Naa sopstvena srea je, na primer, mtrinsino vredna, ili
barem za veinu nas, budui da je elimo radi nje same. Sa druge strane, novac za nas
ima samo instrumentalnu vrednost. Mi ga elimo zbog stvari koje njime moemo da
kupimo, ali ga ne bismo eleli ako bismo se nali sami na nenastanjenom ostrvu. (Za
razliku od sree koja bi nam podjednakao bila vana i na takvom ostrvu, i bilo gde
drugde).
Pogledajmo sada na as pitanje izgradnje brane na reci o kome je bilo rei na poetku
127
ovog poglavlja. Ako bi se odluka donosila samo na osnovu ljudskih interesa, onda bismo
vagali ekonomsku dobit brane za graane te drave spram zaljubljenika u etnje po
prirodi, naunika, i drugih, kako danas tako i u budunosti, a koji smatraju da je vredno
da se reka sauva u svom prirodnom stanju. Ve smo videli da zbog toga to ova
raunica ukljuuje neogranieni broj buduih generacija, to je gubitak divlje reke od
daleko vee vrednosti nego to moemo da pomislimo u prvi mah. ak i da je tako, im
proirimo osnovu za nau odluku tako da se ona ne tie samo interesa ljudskih bia, mi
smo daleko vie u pravu da se suprotstavimo ekonomskoj dobiti izgradnjom brane. Sada
raunica mora da ukljui i interese svih ne-ljudskih ivotinja koje ive u ovoj oblasti to
e biti poplavljena. Samo je.mali broj njih koji e biti u stanju da se presele u susednu
oblast koja e im odgovarati kao stanite, iako divljina nije neki prostor slobodnih nia
koje ekaju na svoje stanare. Ako postoji teritorija koja moe da bude utoite lokalne
ivotinje, sasvim je verovatno da je ona ve zaposednuta. Zbog toga e veina ivotinja
koje ive u potopljenoj oblasti uginuti - bilo da e se udaviti ili da e umreti od gladi. Ni
davljenje ni umiranje od gladi nisu laki naini da se umre, a patnja koja prati ovu smrt,
kao to smo videli, ne treba da bude manje uvaavana od one koju bismo priznali istoj
koliini koju doivljavaju ljudska bia. Ovo e u znaajnoj meri poveati teinu razloga
protiv izgradnje brane.
A ta rei za injenicu da e ivotinje uginuti, nezavisno od patnje koju tipe tokom
umiranja? Kao to smo videli, neko moe, a da pri tom ne bude optuen, da pravi
proizvoljnu diskriminaciju na osnovu rase, da smatra da je smrt jedne neljudske ivotinje
koja nije osoba manje znacajna od smrti osobe, budui da su ljudi u stanju da predviaju i
prave planove za razliku od neljudskih ivotinja. Ova razlika koja postoji izmeu
izazivanja smrti jedne osobe ili jednog bia koje nije osoba ne znai da je smrt jedne
ivotinje koja nije osoba neto to ne treba da se uzima u obzir. Naprotiv, utilitaristi e
uzeti u obzir gubitak koji smrt izaziva kod ivotinja - gubitak itave njihove budue
egzistencije, kao i iskustva koja bi njihov budui ivot mogao da poseduje. Ako bi
predloena brana poplavila dolinu i usmrtila na hiljade, moda i milione osetljivih bia,
onda bi ovakvoj smrtnosti trebalo dati veliki znaaj u bilo kakvoj proceni trokova i
dobitaka izgradnjom brane. tavie, za one utilitariste koji prihvataju totalno stanovite o
kome je bilo govora u etvrtom poglavlju, ukoliko bi brana unitila stanite na kome su
ivele ivotinje, onda bi se uzelo u obzir i to to je ovaj gubitak trajan. Ako brana ne bi
bila izgraena, ivotinje bi po svoj prilici nastavile da ive u toj dolini i sledeih hiljadu
godina, ivei svoja vlastita i osobena zadovoljstva i boli. Neko bi mogao da se pita da li
ivot ivotinja u prirodnom okruenju raa viak zadovoljstva u odnosu na bol, ili
zadovoljenja u odnosu na frustracije da ostvare svoje preferencije. U ovoj taki ideja
jedne raunice gotovo da postaje apsurdna; ali ovo ne znai da u naem odluivanju
treba da ne uvaimo gubitak ivota budueg ivotinjskog sveta.
Pa ipak, ovo nije sve. Treba li takoe da uvaimo ne samo patnju i smrt pojedinanih
ivotinja, ve i injenicu da mogu da nestanu itave vrste? A ta rei za iezavanje
drvea koje je tu postojalo hiljade godina? Koliko treba - ako treba -da uvaavamo
ouvanje ivotinja, vrsta i drvea kao i ekosi-stema dolina, nezavisno od ouvanja
interesa ljudskih bia -bilo da je re o ekonomskim, rekreacionim, ili naunim?
Ovde se radi o sutinskom moralnom neslaganju: neslaganju oko toga na koju vrstu
128
bia treba da se odnose nai moralni postupci. Pogledajmo ta je reeno na raun

proirenja etike mimo osetljivih bia.
DUBOKO POTOVANJE IVOTA

Etiko stanovite koje je razvijeno u ovoj knjizi predstavlja proirenje u odnosu na
dominantnu zapadnu tradiciju. Ova proirena etika povlai liniju kojom zatvara krug
moralnog delovanja u kojem e se nai sva stvorenja sposobna da oseaju, ali izvan
kruga ostavlja druga iva bia. Potapanje drevnih uma, mogue iezavanje itavih
vrsta, unitenje nekoliko sloenih eko-sistema, zaustavljanje divlje reke, kao i gubitak
onih stenovitih gudura predstavljaju faktore koji se moraju uzeti u obzir zato to tetno
utiu na osetljiva stvorenja. Da li je moguan jo radikalniji prekid sa tradicionalnom
pozicijom? Da li se moe pokazati da svi ili samo neki od ovih aspekata potapanja doline
predstavljaju intrinsinu vrednost tako da treba da se uzmu u obzir nezavisno od
njihovih efekata na ljudska bia i na neljudske ivotinje?
Pokuaj da se etika na uverljiv nain proiri mimo osetljiviih bia predstavlja teak
zadatak. Etika koja je utemeljena na interesima osetljivih stvorenja za veinu nije
sporna. Osetljiva bia imaju potrebe i elje. Pitanje: "kako se osea oposum koji se
davi?" - barem ima nekog smisla, ak iako nismo u stanju da bilo ta vie odreenije
kaemo nego "mora da je uasno". Kada donosimo moralne odluke koje se odnose na
osetljiva stvorenja, moemo da nastojimo da poveamo uinke razliitih radnji na sva
osetljiva bia na koja bi uticale alternativne radnje koje nam se nude. Ovo nam daje
makar i grub putokaz za ono to bi moglo da predstavlja ispravno postupanje. Ali ne
postoji nita to odgovara onome to bismo oseali kada jedno drvo umire zato to mu
je korenje potopljeno. Ako napustimo interese osetljivih stvorenja kao naeg izvora
vrednosti, gde emo onda moi da naemo vrednost? ta je to to je dobro ili ravo za
bia koja ne oseaju, i zato je to vano?
Neko bi pomislio da nije teko dati odgovor sve dok se ograniimo na iva bia. Znamo
ta je dobro ili ravo za biljke u naoj bati; voda, suneva svetlost i ubrivo su dobri;
prevelika toplota ili hladnoa su ravi. Isto se moe rei i za bilo koju biljku koja raste u
divljini, te zato stoga ne bismo smatrali da je njihov rast dobro po sebi, nezavisno od
koristi koju od njih imaju osetljiva bia?
Ovde je jedan od problema taj to ako ne bismo imali svesne interese koji rukovode
naim postupcima, tada ne bismo bili u stanju da zamislimo relativnu vrednost procvata
razliitih oblika ivota. Da li je Huon bor star dve hiljade godina vredniji da se sauva od
struka trave? Veina ljudi e rei da jeste, ali moda je ovaj sud pod uticajem naeg strahopotovanja prema starosti, veliini i lepoti drveta, ili zbog duine vremena koje je
potrebno da ga zameni drugo takvo drvo, a ne zbog toga to smo ustanovili neku
intrinsinu vrednost u rastu starog drveta a koju nema mladi struak trave?
Kada prestanemo da govorimo u terminima oseanja tada crta koja odvaja ive i
neive prirodne objekte postaje teko odbranjiva. Da li bi zaista bilo gore da posecemo
jedno staro drvo nego da unitimo predivan stalaktit kome je jo vie trebalo vremena da
se oformi? Na emu e se temeljiti jedan takav sud? Verovatno je jedno od najpoznatijih
opravdanja etike koja se proiruje na sva iva bia dao Albert Svajcer (Schweitzer). Cesto
se citira termin koji je upotrebio, "duboko potovanje ivota" ("reverence for life").
129
Argumente koje je naveo u prilog ovom stavu su manje poznati. Evo jednog od malog
broja pasusa u kojima je branio svoju etiku:
Istinska filozofija mora da zapone sa najneposrednijim i najobuhvatnijim
injenicama svesti. A ovo se moe formulisati na sledei nain: "Ja sam ivot
koji eli da ivi, i ja postojim usred ivota koji eli da ivi." ... Upravo kao to u
mojoj vlastitoj elji za ivotom postoji tenja za jo vie ivota, kao i za onu
tajanstvenu egzaltaciju volje koja se naziva zadovoljstvom, kao i uasa spram
ponitenja i one povrede elje za ivotom koja se naziva bolom; tako se isto to
nalazi u svemu onome to oko mene eli da ivi, bez obzira da li je u stanju da
sebe izrazi tako da mogu da ga razumem ili pak ostaje nemut.
Stoga se etika sastoji u ovome, to jest da doivljavam nunost da u svojim
postupcima iskazujem isto potovanje prema ivotu svih onih koji imaju volju
za ivotom, kao to ga imam i prema vlastitom. Ovde se ve nalazi zahtevani
sutinski princip moralnosti. Dobro je odravati i voleti ivot; ravo je unititi i
zaustaviti ivot. ovek je samo onda etian kada potuje obaveze koje su mu
nametnute da potpomaze svaki ivot koji je u stanju da spase, kao i kada se
trudi da izbegava da nanese povredu svemu to ivi. On se ne pita koliko ovaj
ili onaj ivot zasluuje da se ceni kao vredan po sebi, niti koliko je ovaj
sposoban da osea. Za njega je ivot kao takav svetinja. On ne lomi ni jedan
ledeni kristal to svetluca na suncu, ne otkida ni jedan list sa drveta, nee
ubrati ni jedan cvet, i pazi da ne zgazi ijednog insekta dok eta. Ako pod
svetlom lampe radi u letnje vee, on e radije da zatvori prozor i udie
zaguljiv vazduh nego to e gledati kako insekt za insektom pada na njegov
sto opaljenih i sprenih krila.
Slino stanovite je nedavno branio savremeni ameriki filozof Pol Tejlor (Taylor). U
svojoj knjizi Potovanje prema prirodi (Respectfor Nature), Tejlor tvrdi da svako ivo bie
"sledi svoje vlastito dobro na svoj jedinstven nain". im ovo uvidimo u stanju smo da
na sva iva bia gledamo "kao to gledamo sebe" te da smo stoga "spremni da
pripiemo istu vrednost njihovim ivotima kao i naim vlastitim." v
Nije ba jasno kako treba da protumaimo vajcerovu poziciju. Posebno zbunjuje
spominjanje ledenog kristala, poto on ni na koji nain nije iv. Meutim, ako ovo
ostavimo po strani, problem koji nastaje u vezi sa odbranom stanovita koje su ponudili i
vajcer i Tejlor je u njihovoj metaforinoj upotrebi jezika koji potom koriste kao da je i
doslovno taan. esto moemo da govorimo kako biljke "trae" vodu i svetlo kako bi se
odrale, a ovaj nain govora o biljkama nam olak-ava da prihvatimo govor o njihovoj
"volji za ivotom" ili kako "slede" svoje sopstveno dobro. im prestanemo da
razmiljamo o injenici da biljke nisu svesne i ne mogu da se na bilo koji nain
intencionalno ponaaju, nema sumnje da je itav ovaj jezik metaforian; neko bi isto
tako mogao da kae da reka sledi sopstveno dobro i tei da se ulije u more, ili da je
"dobro" navoenog projektila da bude iansiran i sledi svoju putanju. vajcer grei u
tome to nas upuuje na etiku poto-vanja prema svakom obliku ivota a potom govori o
"stremljenju", "egzaltaciji", "zadovoljstvu" i "uasu". Biljke nemaju ni jednoiskustvo o
ovome.
tavie, kada je re o biljkama, rekama i navoenim projektilima, moguno je dati isto
130
fiziko objanjenje onoga to se deava; a u odsustvu svesti, ne postoji dobar razlog

zato bismo vie uvaavali fizike procese koji upravljaju rastom i propadanjem ivih
stvari od istih tih procesa koji upravljaju neivim stvarima. Ako je to tako, moe se barem
rei da nije oigledno zato bismo vie potovali drvo od stalaktita, ili jednoelijski
organizam vie od planine.
DUBOKA EKOLOGIJA
Pre vie od etrdeset godina ameriki ekolog Aldo Leopold (Leopold) je napisao da
postoji potreba za "novom etikom", "etikom koja e se baviti ovekovim odnosom prema
zemlji, ivotinjama i biljkama koje rastu na njoj". Njegova "etika zemlje" bi proirila
"granice zajednice tako da ukljui zemljite, vode, biljke, ivotinje, kao i ukupno uzev,
zemlju". Napredak ekoloke svesti ranih 1970-tih oiveo je interes prema ovom
stanovitu. Norveki filozof Ame Neis (Naess) je napisao jedan kratak ali uticajan lanak u
kome pravi razliku izmeu "plitkih" i "dubokih" tokova u ekolokom pokretu. Plitko
ekoloko razmiljanje bilo je ogranieno na tradicionalni moralni okvir; oni koji su na
ovakav nain razmiljali su bili zaokupljeni spreavanjem zagaenja naih vodenih zaliha
kako bi imali bezbednu pijau vodu, a nastojali su da ouvaju divljinu kako bi ljudi i dalje
mogli da uivaju u peaenju. Sa druge strane, duboki ekolozi su nastojali da sauvaju
integritet biosfere radi nje same, nezavisno od moguih koristi koje bi ljudi imali iz takvog
postupanja. Ubrzo je nekolicina drugih pisaca pokuala da razvije neki oblik "duboke"
teorije ivotne sredine.
Dok etika potovanja ivota naglaava individualne ive organizme, pobornice etike
duboke ekologije nastoje da predmet vrednosti uine neto irim te da obuhvate vrste,
ekoloke sisteme, ak i biosferu u celini. Leopold je rezimirao osnovu ove nove etike
zemlje tako da: Jedna stvar je ispravna ako nastoji da ouva integritet, stabilnost i lepotu
biotike zajednice. Rava je ako postupa na suprotan nain." U lanku objavljenog 1984.
godine, Arne Neis i Dord Sens (Sessions), ameriki filozof koji je bio ukljuen u pokret
duboke ekologije, postavili su nekoliko principa etike duboke ekologije, koji zapomju
ovako:
1. Dobrobit i procvat ljudskog i neljudskog ivota na zemlji imaju vrednost po sebi
(sinonimi: intrinsina vrednost, inherentna vrednost). Ove vrednosti su nezavisne
od korisnosti ne-ljudskog sveta za ljudske potrebe.
2. Bogatstvo i raznovrsnost ivotnih formi doprinose ostvarenju ovih vrednosti i
takoe predstavljaju vrednosti po sebi.
3. Ljudi ne mogu da raspolau pravom da smanje bogatstvo i raznovrsnost izuzev
da zadovolje vitalne potrebe.
Iako se ovi principi odnose samo na ivot, Neis i Seens u istom lanku kau da
duboka ekologija koristi termin "biosfera" u obuhvatnijem smislu, tako da se odnosi i na
neive stvari kao to su reke (rena korita), predele kao i ekosisteme. Dva Australijanca
koja su koncept ekoloke etike nastojali da razviju u dubinu, Riard Silvan (Svlvan) i Val
Plamvud (Plumwood), su takoe svoju etiku proirili mimo ivih bia, ukljuivi u nju i
obavezu "da se neopravdano ne ugrozi dobrobit prirodnih predmeta ili sistema".
U prethodnom odeljku sam citirao stav Pola Tejlora koji se odnosi na posledicu da ne
samo to treba da potujemo svako ivo bie, ve da istu onu vanost koju pripisujemo
131
naem ivotu pripiemo i svakom ivom stvorenju. Ovo je opteprihvaeno stanovite

pobornika duboke ekologije koje se esto proiruje izvan podruja ivih stvari. Bil Dival
(Devall) i Dord Sens na sledei nain brane u Dubokoj ekologiji (Deep Ecology) oblik
"biolokog egalitarizma":
Intuicija biocentrike jednakosti se ogleda u tome da sve stvari u biosferi
imaju isto pravo da ive i razvijaju se kao i da dostignu svoje potpuno
razvijene individualne oblike i samo-ostvarenje unutar ire samo-realizacije.
Ova osnovna intuicija nam govori da su svi organizmi i entiteti u ekosferi, kao
delovi meusobno povezane celine, jednaki po svojoj intrinsinoj vrednosti.
Ako ova biocentrika jednakost poiva na "osnovnoj intuiciji", kao to nas ovaj citat po
svoj prilici navodi da mislimo, onda ona protivrei nekoj drugoj jakoj intuiciji koja upuuje
na suprotan pravac - na primer, intuiciji da pravo "da se ivi i razvija" normalnog odraslog
oveka treba da ima prednost nad kvascem, a prava gorila nad travom. Ako je meutim
poenta ovog stava da ljudi, gorile, kvasac i trava predstavljaju meusobno povezane
delove jedne celine, onda jo uvek ostaje pitanje na koji nain se ovim postie da svi oni
podjednako imaju intrinsinu vrednost. Da li je to zato to svaka iva stvar ima svoju
ulogu u ekosistemu od kojeg sve one zavise da bi opstale? Meutim, prvo, ak i ako ovo
pokazuje da postoji intrinsina vrednost mikroorganizama i biljaka u celini, to jo nita ne
govori o vrednosti mikroorganizama i biljaka budui da ni jedna jedinka nije nuna za
opstanak ekosistema kao celine. Drugo, injenica da svi organizmi predstavljaju
meusobno povezane delove jedne celine jo uvek ne govori da svi oni imaju intrinsinu
vrednost, a kamoli istu intrinsinu vrednost. Oni mogu da imaju neku vrednost samo zato
sto su potrebni za postojanje celine kao takve, a celina moe da bude vredna samo zato
to ona omoguava postojanje svesnih bia.
Stoga etika duboke ekologije ne uspeva da da ubed-ljive odgovore na pitanja vrednosti
ivota individualnih ivih bia. Moda su doista ovo pogreno postavljena pitanja. Poto
ekoloka nauka pre govori o sistemima nego o individualnim organizmima, to bi jedna
ekoloka etika bila uverljivija ako bi se primenila na vii nivo, moda na nivo vrsta i
ekosistema. Iza mnogih pokuaja da se iz ekoloke etike koja poiva na ovom nivou
izvedu vrednosti stoji neka vrsta holizma - ideja da vrste ili ekosistemi nisu samo zbir
pojedinaca, ve zapravo entitet kao takav. Lorens Donson (Johnson) je u svojoj knjizi
Moralno duboki svet (A Morally Deep World) ovaj holizam uinio eksplicitnim. Donson
spremno govori o interesima vrste, u smislu da su oni razliiti od zbira interesa svakog
pripadnika vrste, kao to smatra da interesi vrste, ili jednog ekosistema, zajedno sa
individualnim interesima treba da budu uzeti u obzir u naem moralnom postupanju. U
Ekolokom sobstvu (The Ecological Self) Freja Metjuz (Mathews) tvrdi kako svaki "samorealizujui sistem" poseduje intrinsinu vrednost zbog toga to nastoji da odri ili sauva
sebe. Metjuzova, kao i Donson, ne samo to uzima ive organizme kao paradigmatike
sluajeve samo-realizujuih sistema, ve smatra da su i vrste i ekosistemi holistiki
entiteti ili sobstva koja poseduju vlastitu formu samo-realizacije. Metjuzova ak ukljuuje
i itav globalni ekosistem, sledei u tome Dejmsa Lavloka (Lovelock) koji je u vezi sa
ovim pravio poreenje sa grkom boginjom zemlje, Geom. Na ovoj osnovi ona brani svoju
vrstu biocentrikog egalitarizma.
Tu se sada naravno javlja pravo filozofsko pitanje, da li jedna vrsta ili ekosistem moe
132
da se smatra neim pojedinanim to poseduje interese, ili "sobstvo" koje treba da se

realizuju; a ak i da mogu, duboka ekologija bi se suoila sa slinim problemima koje
smo ustanovili kada smo razmatrali ideju dubokog potovanja ivota. Upravo zato to je
ne samo vano da drvea, vrste i ekosistemi mogu da imaju interese u pravom smislu
rei, ve da imaju moralno znaajne interese. Ako oni treba da se odrede kao "sobstva"
onda je potrebno da pokaemo da opstanak ili realizacija takve vrste "sobstva" poseduje
moralnu vrednost, nezavisno od vrednosti koju ima s obzirom na njen znaaj u odranju
svesnog ivota.
U raspravi o etici dubokog potovanja ivota videli smo da jedan od naina da se utvrdi
da je jedan interes moralno znaajan jeste da se pitamo ta za odnosni entitet znai da je
njegov interes nezadovoljen. Isto pitanje moe da se postavi i u odnosu na samorealizaciju: ta za sobstvo znai da bude nerealizovano? Takva pitanja mogu da daju
smislene odgovore ako ih postavimo biima sposobnim da oseaju, ali ne i kada ih
postavimo drveu, vrstama ili ekosistemima. injenica na koju Dejms Lavlok ukazuje u
Gei: Novo vienje ivota na zemlji (A New Look at Life on Earth), da biosfera moe da
reaguje na dogaaje na nain koji je slian sistemu koji se samoodrava, ne pokazuje po
sebi da biosfera svesno eli da sebe odri. Ideja da se globalni ekosistem nazove imenom
grke boginje je dobra, ali time se moda ne pomae da na najbolji nain dobijemo jasne
predstave o prirodi. Slino tome, na manjoj skali, nema niega to bi odgovaralo onome
to bi jedan ekosistem oseao da je potopljen, poto i nema takvog oseanja. U ovom
smislu drvee, ekosistemi i vrste pre nalikuju stenama nego osetljivim biima. Otuda
podela izmeu bia sposobnih da oseaju i onih koja to nisu u ovom smislu predstavlja
solidniju osnovu na kojoj moemo da napravimo moralno znaajno razgranienje, nego
to je to podela izmeu ivih i neivih stvari, ili izmeu holistikih entiteta i svih drugih
entiteta za koje moemo da smatramo da to nisu. (tagod da ovi drugi entiteti mogu da
budu: ak i najprostiji atom, ako se posmatra sa odgovarajueg nivoa, predstavlja sloen
sistem koji "tei" da se odri).
Ovo odbacivanje etike osnove jedne etike duboke ekologije ne znaci da je time
zalaganje za odranje divljine manje jako. Re je samo o tome da je jedna vrsta
argumen-tacije - odnosno, argument o intrinsinoj vrednosti biljaka, vrsta ili ekosistema u najboljem sluaju problematina. Sve dok se ona ne postavi na razliito i solidnije
uporite, treba da se oslonimo na argumente koji poivaju na interesima bia sposobnih
da oseaju, kako sadasnjih tako i buduih, kako ljudskih tako i ne-ljudskih. Ovi su
argumenti sasvim dovoljni da pokau, barem u drutvu u kome niko ne treba da uniti
divljinu kako bi doao do hrane da bi opstao, ili do materijala kako bi obezbedio
sklonite, da vrednost ouvanja preostalih vanih prostora divljine u velikoj meri
prevazilazi ekonomske vrednosti dobijene njenim unitenjem.
RAZVIJANJE ETIKE IVOTNE SREDINE
Skup pozitivnih etikih vrednosti kao i skup etikih zabrana koju usvaja etika
specifinih dmtava e na duge staze uvek da odraava uslove pod kojima moramo da
ivimo i radimo kako bismo opstali. Ovaj iskaz je gotovo tautoloki, poto ako etika
jednog drutva ne uzima u obzir sve to je potrebno za opstanak, drutvo e prestati da
postoji. Mnogi od etikih standarda koje danas prihvatamo mogu da se objasne u ovim
133
terminima. Neki od njih su univerzalni i mogu se sma-trati da donose dobrobit drutvu u

gotovo svim uslovima u kojima ljudi ive. Oigledno je da drutvo u kome je doputeno
da njegovi pripadnici nekanjeno ubijaju jedni druge ne moe dugo da traje. Obrnuto,
roditeljske vrline ispoljene u podizanju dece, kao i druge vrline poput potenja, ili
lojalnosti prema grupi, uvrstie postojanu i trajnu zajednicu. Druge zabrane mogu da
odraavaju specifine uslove: praksa koja postoji meu Eskimima da ubijaju svoje stare
roditelje koji vie nisu u stanju da se sami hrane, esto se navodi kao nuan odgovor na
ivot u surovoj klimi. Bez sumnje je da e postepene promene klimatskih uslova, ili
migracija ka razliitim regionima uticati na nuno prilagoavanje etikih sistema.
Sada se suoavamo sa novom pretnjom naem opstanku. Sve vei broj ljudi, zajedno
sa nus proizvodima ekonomskog rasta je podjednako sposoban da ugrozi i nae i svako
drugo drutvo, kao to su to inili i stari izazovi. Do sada se nije razvila ni jedna etika
koja bi bila sposobna da se suoi sa ovom pretnjom. Neki od etikih principa koje imamo
upravo su suprotni onome to nam treba. Kao to smo ve videli, problem je u tome to
se etiki principi sporo menjaju a premalo nam je vremena ostalo da razvijemo etiku
ivotne sredine. Jedna takva etika bi trebalo da smatra da je svako ponaanje koje je
tetno po okolinu etiki sporno, a oni postupci koji su neopravdano tetni su izvesno
ravi. Ovo je jedna ozbiljna poenta koja stoji iza moje primedbe iznesene u prvom
poglavlju, da su moralna pitanja koja se raaju vonjom kola ozbiljnija od onih koji se
odnose na seicsualno ponaanje. Jedna etika okoline mogla bi da ustanovi vrednosti u
spasavanju i recikliranju sirovina, kao i poroke u estravaganciji i prekomernoj potrosnji.
Uzmimo samo jedan primer: na izbor rekreacionih aktivnosti nije etiki neutralan sa
stanovita jedne etike ivotne sredine. Sada nam se, kao iskljuivo pitanje ukusa,
namee izbor izmedu vonje motornog vozila i biciklizma, izmeu skijanja na vodi i
serfovanja na vetru. Pa ipak postoji jedna sutinska razlika: vonja kolima i skijanje na
vodi zahtevaju korienje fosilnog goriva kao i isputanje ugljenmonoksida u atmosferu.
Biciklizam, i jedrenje na talasima ne zahtevaju. Ako zaista ozbiljno shvatimo potrebu da
se sauva naa prirodna sredina, vonja kolima i skijanje na vodi nee biti nita
prihvatljiviji oblik zabave nego to danas gledamo na draenje medveda u lancima.
Nije teko naslutiti koji su glavni obrisi jedne istinske etike ivotne sredine. U samoj
njenoj osnovi, jedna takva etika izgrauje uvaavanje prema svim osetljivim biima,
ukljuujui i budue generacije koje se proteu u daleku budunost. Nju prati estetika
potovanja prema divljoj i neiskvarenoj prirodi. Na detaljnijem planu, koji je primenjiv na
ivote stanovnika veiikih i manjih gradova, ona se zalae za male porodice. (Ovde se ona
dosta razlikuje od nekih postojecih etikih verovanja koji su zaostavtina iz prolosti,
kada je zemlja bila slabije naseljena; ona je takoe u protivstavu prema implikacijama
"totalne" verzije utilitarizma o kojoj smo raspravljali u etvrtom poglavlju). Jedna etika
ivotne sredine odbacuje ideale materijalistikog drutva u kome je uspeh meren brojem
potronih dobara to neko moe da skupi. Za razliku od toga, ona uspeh procenjuje s
obzirom na razvoj neijih sposobnosti kao i postizanju stvarnog ispunjenja i zadovoljenja.
Ona promovie umerenost, poto je ona nuna kako bismo smanjili zagaenost i postigli
da sve to koristimo moe da bude vie puta ponovo upotrebljeno. Nesmotreno bacanje
materijala koji moe da se reciklira predstavlja formu vandalizma ili pak krau naeg
zajednikog vlasnitva nad sirovinama sveta. Stoga razliiti vodii i kiijige "zelenog
134
potroaa" kojima nas savetuju kako da spasemo nau planetu - reciklirajui ono to
upotrebljavamo i kupujui proizvode koji u najveoj meri ne tete okolini - predstavljaju
deo nove etike koja se danas trai. ak se i oni mogu pokazati samo kao prelazno
reenje, sredstvo ka dolaenju do jedne etike u kojoj je sama ideja potronje nepotrebnih
proizvoda dovedena u pitanje. Serfovanje na vetru moe biti bolje od skijanja na vodi, ali
ako nastavimo da kupujemo nove daske za jedrenje kako bi bili u toku sa najnovijim
trendovima u dizajnu dasaka i jedara, razlika e biti beznaajna.
Moramo da redefiniemo na pojam ekstravagancije. U jednom svetu koji se nalazi pod
pritiskom, ovaj pojam se ne ograniava na klimatizovane limuzine i Dom Perinjon
ampanjac. Isto tako je ekstravagantno ako koristimo drvenu grau koja potie iz kinih
uma, jer je dugorona vrednost ovih uma daleko vea nego ono za ta se ona
upotrebljava. Proizvodi od papira koji se bacaju su ekstravagantni zato to su drevne
ume tvrdog drveta pretvorene u debla i prodate proizvoaima papira. "Vonja u
prirodi" je ekstravagantna upotreba fosilnog goriva koji doprinosi efektu staklene bate.
Za vreme Drugog svetskog rata kada je bilo nestaice benzina, pojavili su se posteri sa
pitanjem: "Da li je vae putovanje zaista neophodno?" Pozivanje na nacionalnu
solidarnost naspram vidljive i neposredne opasnosti je bilo vrlo efikasno. Opasnost koja
preti naoj okolini je manje neposredna i daleko manje vidljiva, ali tim nije nita manja
naa potreba da se odreknemo nepotrebnih putovanja kao i drugih oblika nepotrebne
potronje.
to se same hrane tie, ono to je velika ekstravagancija nisu kavijar ili peurke trufe,
ve govedina, svinjetina, kao i ivina. Nekih 38% svetskih itarica se danas koristi u
ishrani domaih ivotinja, kao i velika koliina soje. Na ovoj planeti postoji tri puta vea
koliina domaih ivotinja od ljudi. Samo ukupna teina 1.28 milijardi grla stoke
prevazilazi ljudsku populaciju. Dok sa negodovanjem gledamo na broj roene dece u
siromanijim delovima sveta, istovremeno se ne osvremo na prekomeran broj ivotinja
koje su uzgajaju na farmama, emu i sami doprinosimo. Ogromno rasipanje itarica koje
se koriste u ishrani intenzivnog uzgoja ivotinja je ve spomenuto u treem i osmom
poglavlju. A ovo je dodue samo deo tete koji se nanosi ivotinjama koje za nae
potrebe uzgajamo. Metode fabrikih farmi u industrijalizovanim zemljama koje silno troe
energiju su odgovorne za potronju ogromnih koliina fosilnog goriva. Hemijska ubriva,
koja se koriste kao dodaci itaricama u ishrani stoke, svinja i ivine, smetenih u
bokseve, proizvode natrijum oksid, jo jedan gas koji stvara efekat staklene bate. Onda
treba spomenuti i gubitak uma. Sirom sveta se isteruju stanovnici uma, bilo da se radi
o ljudima ili ivotinjama. Od 1960. godine, raskreno je 25% uma Centralne Amerike za
potrebe stoke. Kada se jedanput raskri ovo siromano zemljiste ono moe jedva nekoliko
godina da se koristi za obradu; posle toga se zemljoradnici sele na novo zemljiste. Na
naputenim panjacima navlai se ipraje, ali uma ponovo ne raste. Kada su ume
toliko raskrene da stoka moe da pase, u atmosferu se oslobaa milijarda tona
ugljendioksida. Najzad, smatra se da ukupna koliina stoke u svetu proizvodi oko 20%
metana koji odlazi u atmosferu, a da pri tom metan zadrava dvadesetpet puta vie
suneve energije od ugljen-monoksida. I ubrivo iz farmi-fabrika takoe stvara metan jer
za razliku od gnojiva koje na prirodan nain pada na zemlju, ovo se ne rastvara u
prisustvu kiseonika. Sve nas ovo navodi na obavezujue ponaanje, povrh onoga to smo
135
rekli u treem poglavlju, u pogledu vrste ishrane koja se uglavnom zasniva na biljkama.
Isticanje odmerenosti i jednostavnog ivota ne znai da etika ivotne sredine gleda
popreko na zadovoljstvo, ve da zadovoljstva koja ona ceni ne rezultiraju iz sumnjive
potro-nje. Za razliku od ovih, to su zadovoljstva koja potiu od toplih ljudskih i
seksualnih odnosa, od bliskosti prema deci i prijateljima, razgovora, sporta i rekreacije
koji su u skladu sa naom okolinom, a ne koji joj nanose tetu; od hrane do koje nismo
doli eksploatacijom osetljivih stvorenja i izrabljiva-njem zemlje; od stvaralakih
aktivnosti i rada svake vrste; i (sa dunom panjom da se ne pokvari upravo ono to se
ceni) iz potovanja neiskvarenih mesta u svetu u kome ivimo.
METODI SOCIOLOKOG ITRAIVANJA

Istraivaki proces
Razmotrimo sada faze koje ine istraivaki rad. Istraivaki proces ima nekoliko
posebnih faza, od samog poetka istraivanja do trenutka kad se objave rezultati.
Problem koji se istrauje
Svako istraivanje zapoinje od problema koje se istrauje. To je ponekad oblast o kojoj
ne raspolaemo injenicama, tako da, jednostavno, elimo da proirimo svoje znanje,
recimo, pojedinim institucijama, drutvenim procesima ili kulturama. Istraiva moe
postaviti ovakva pitanja: koji procenat populacije danas ima jaka religiozna oseanja? Da
li Ijude zaista ne zanima koliko njihova vlada ima lanova? U kojoj meri ekonomska
pozicija ena zaostaje za pozicijom mukaraca? Najbolje socioloko istraivanje,
meutim, zapoinje postavljanjem problema, koji, istovremeno, predstavlja zagonetku.
Zagonetka nije samo nedostatak podataka, nego i praznina u naem razumevanju.
Znatan deo vetine u sprovoenju valjanog sociolokog istraivanja, sastoji se u
pravilnom identifikovanju zagonetki. Umesto da, jednostavno, prui odgovor na pitanje
Sta se ovde deava?", proces reavanja zagonetke treba da doprinese naem
razumevanju toga zato se neto deava na takav nain. Tako bismo mogli da se
zapitamo: zato se menjaju obrasci religioznih uverenja? Sta izaziva promenu broja ljudi
koji izlaze na izbore poslednjih nekoliko godina? Zato su ene slabo zastupljene na
visokim poloajima? Nijedan podatak u istraivanju ne stoji sam za sebe. Istraivaki
problemi nastaju i u toku samog istraivakog rada; ponekad se sa jednog istraivakog
projekta moe prei na drugi, jer se javljaju pitanja koja istraiva nije prethodno
razmotrio. Sociolog moe da otkrije neko nerazjanjeno pitanje itajui knjigu nekog
drugog sociologa ili struni asopis ili tako to sam uoava pojedine tendencije u drutvu.
Na primer, poslednjih nekoliko godina, sve je vei broj programa koji zahtevaju da se
mentalno oboleli lee u zajednici, umesto da se smetaju u psihijatrijske usta-nove.
Sociolog moe, s tim u vezi, da posta-vi pitanje: ta je dovelo do promene stava prema
mentalno obolelima? Kakve su mogue posledice takvog pristupa, kako po pacijenta,
tako i po iru zajednicu?.
Pregled ranijih istraivanja
Poto se identifikuje problem, sledea faza u istraivakom procesu obino obuhvata
pregled postojee literature u datoj oblasti: moda je u nekim ranijim istraivanjima
136
problem ve reen na zadovoljavajui nain. Ukoliko to nije sluaj, istraiva mora da

proveri sve dotadanje relevantne studije i ustanovi u kojoj meri mu one mogu biti od
koristi. Da li su raniji istraivai ve uoili istu zagonetku"? Na koji nain su pokuali da
je ree? Koje je aspekte problema njiho-vo istraivanje propustilo da analizira? Ideje
drugih istraivaa mogu da pomognu sociologu da razjasni sporna pitanja i odlui se za
najpogodniji metod u svom sopstvenom istraivanju.
Preciziranje problema
Trea faza podrazumeva jasno formulisanje problema koji se istrauje. Ako ve postoji
relevantna literatura, istraiva e ve u biblioteci stei uvid u najpogodniji pristup
problemu. Nasluivanje prirode problema moe, u ovoj fazi, ponekad da se pretvori u
odreenu definitivnu hipotezu - pretpostavku o pojavi koja se prouava. Da bi istraivanje bilo valjano, hipoteza se mora formulisati na takav nain da prikupljeni materijala
moe pruiti dokaze kojima se hipoteza potkrepljuje, ili odbacuje kao netana.
Izbor metoda za prikupljanje podataka
Istraiva, u ovoj fazi, mora da odlui kako e prikupiti materijal potreban za
istraivanje. Postoji veliki broj istraivakih metoda, a koji e biti odabran, zavisi od
ukupnih ciljeva prouavanja, kao i od aspekata ponaanja koji se analiziraju. Za neke
sluajeve pogodno je anketiranje, u kojem se obino koriste upitnici. Pod nekim drugim
okolnostima, moe biti uputnije koristiti metode intervjuisanja ili posmatranja, koje je
koristila Arli Hokild.
Sprovoenje istraivanja
U trenutku kada se ve pristupilo istraivanju, mogu se javiti neoekivane prepreke
137
praktine prirode. Moda nije mogue stupiti u kontakt s onima kojima treba poslati
upitnik ili sa onima koje istraiva eli da intervjuie. Ponekad firme ili dravne institucije
nisu spremne da dozvole istraivau da u njima sprovede istraivanje. Na primer, ako se
vri istraivanje o tome kako firme sprovode programe. pruanja jednakih mo-gunosti
enama, moe se desiti da firme koje takve programe ne sprovode odbiju saradnju. U
takvim sluajevima, moe se dogoditi da rezultati istraivanja budu nepotpuni i, stoga,
neobjektivni.
Interpretacija rezultata
U trenutku kad je prikupljen materijal za analizu, problemi za istraivaa ne prestaju moe se desiti da tek poinju! Ustanoviti implikacije i izvesti zakljuke iz prikupljenih
podataka i ponovo ih povezati s problemom koji se istrauje, retko je lako. Ponekad je
mogue doi do jednoznanih odgovora na postavljena pitanja, ali se kod mnogih
istraivanja na kraju ne dolazi do konanih zakIjuaka.
Predoavanje rezultata
Izvetaj o istraivanju obino se objavljuje u vidu lanka ili knjige, u kojima se
prikazuje priroda istraivanja i argumentuju zakljuci do kojih se dolo. U sluaju Arli
Hokiled, to je bila knjiga Kako rukovoditi srcem. Ovo je zavrna faza samo za
konkretan istraivaki projekat. Meutim, u veini izvetaja navode se pitanja na koja
tek treba dati odgovor i predlau smernice daljeg istraivanja. Svako pojedinano
istraivanje predstavlja samo deo neprekidnog procesa naunog rada koje se odvija
unutar socioloke zajednice.
Stvarnost se namee!
Prethodno izloene faze predstavljaju pojednostavljenu verziju onoga to se deava u
stvarnom istraivakom projektu (vidi sliku 10.1). U stvarnom sociolokom istraivanju,
ove faze retko slede jedna drugu, pa skoro uivek ima odreenih preklapanja". Razlike
koje smo pomenuli podseaju na one izmeu recepta za jelo iz kuvara i stvarnog procesa
spravljanja hrane. Iskusni kuvari skoro da i ne konsultuju recept, pa ipak mogu spremiti
ukusnije jelo od onih koji se striktno pridravaju recepta. Ako se striktno pridravamo
unapred zadatih ema, to nam noe nametnuti nepotrebna ogranienja; "najvei broj
najistaknutijih sociolokih studija ne bi mogao da se uklopi u okvire gore navedenih faza,
ali bi neke faze sigurno bile prisutne.
Razumevanje uzroka i posledice
Jedan od glavnih problema u metodologij istraivanja jeste analiza odnosa izmei
uzroka i posledice. Uzrona veza izmei dva dogaaja ili situacija jeste odnos i kojem
jedan dogaaj ili situacija proizvodi drugi dogaaj, odnosno situaciju. Ako se na nizbrdici
otpusti runa konica na automobilu, kola kreu niz nagib sve veom brzinom.
Otputanje konice jeste uzrok ove pojave, to se moe lako shvatiti ako poznajemo
osnovne zakone fizike. Kao i prirodne nauke, i sociologija se oslanja na pretpostavci da
svi dogaaji imaju neki uzrok. Driutveni ivot se ne sastoji od nasuminog niza
dogaanja, bez reda ili razloga. Jedan o glavnih zadataka sociolokog istraivanja zajedno
138
sa teorijskim miljenjem - jeste utvrivanje uzroka i posledica.

Uzronost i korelacija
Uzronost se ne moe izvesti direktno iz korelacije. Korelacija znai postojanje
konzistentne veze izmeu dva skupa dogaaja ili varijabli (promenljivih). Varijabla je bilo
koju dimenziju u odnosu na koju se pojedinci ili grupe menjaju. Uzrast, razlike u
prihodima, stopa kriminala ili klasne razlike, predstavljaju samo neke od mnotvo
promenljivih koje izuavaju sociolozi. Ponekad se ini da dve promenljive koje stoje u
bliskoj korelaciji, moraju biti i u uzrono-posledinom odnosu; to, meutim, esto nije
sluaj. Postoje mnoge korelacije bez ikakvog uzrono-posledinog odnosa izmeu
promenljivih. Na primer, u periodu posle Drugog svetskog rata, postojala je korelacija
izmeu opadanja broja ljudi koji pue na lulu i opadanja broja ljudi koji redovno poseuju
bioskop. Jasno je da prva promena nije uzrok druge, a izmeu njih je teko pronai bilo
kakvu, makar i najudaljeniju vezu.
Mnogo je primera, meutim, gde nije uvek tako oigledno da posmatrana korelacija ne
podrazumeva i uzrono-posledini odnos. Takve korelacije predstavljaju zamku za
neoprezne, jer lako dovode do problematinih ili netanih zakljuaka. U svom klasinom
delu iz 1897. godine, pod naslovom Samoubistvo, Emil Dirkem je pronaao korelaciju
izmeu stopa samoubistva i godinjih doba (Durkheim, 1952). U drutvima koje je
Dirkem proavao, stopa samoubistva progresivno se uveavala u periodu izmeu
januara i juna ili jula. Dalje tokom godine, stopa se smanjivala sve do decembra. Iz
ovoga bi se moglo pretpostaviti da su temperatura vazduha ili klimatske promene u
uzronoj vezi sa sklonou pojedinaca ka samoubistvu. Kako temperatura vazduha raste,
moda ljudi postaju sve impulsivniji i razdraljiviji? Meutim, uzrona veza ovde
verovatno nema nikakve veze sa temperaturom ili klimatskim uslovima. Ona predstavlja
prividnu korelaciju - povezanost izmeu dve varijable koja samo izgleda logino, a
zapravo je uzrokovana nekim drugim faktorom ili faktorima.Ako odemo korak dalje,
videemo da veina ljudi ima aktivniji drutveni ivot u prolee i leto, nego u zimu. Kod
pojedinaca koji se oseaju izolovano ili nesreno, ova oseanja se intenziviraju sa
pojaanjem aktivnosti drugih ljudi. Stoga je verovatno da e se kod njih pojaviti vea
sklonost ka samoubistvu u prolee i leto, nego u jesen i zimu, kad je drutveni ivot ljudi,
obino, manje intenzivan.
Uzroni mehanizam
Utvrivanje uzrone veze u korelaciji esto predstavlja teak proces. Recimo, u
modernim drutvima postoji visoka korelacija izmeu stepena obrazovanja i uspeha u
karijeri. Sto je neko uspeniji u kolovanju, to e bolje plaeno radno mesto da dobije.
Kako se objanjava ova korelacija? Istraivanja pokazuju da nije re iskljuivo
obrazovanju; uspeh u kolovanju vie zavisi od porodice iz koje neko potie. Deca iz
dobrostojeih kua, iji roditelji vode rauna o njihovom kolovanju i koji su imali bogate
kune biblioteke, ee postiu bolji uspeh u koli nego deca iz porodica koje nemaju
ove uslove. Uzroni mehanizmi, u ovom sluaju, jesu stav roditelja prema deci, kao i
uslovi za uenje koje im je obezbedila porodica.
Uzrone veze u sociologiji ne bi trebalo shvatati mehaniki. Stavovi koje ljudi imaju i
njihovi subjektivni razlozi da delaju na odreeni nain, uzroni su inioci u odnosi-ma
139
izmeu promenljivih u drutvenom ivotu.

Kontrole
Pri utvrivanju jednog ili vie uzroka koji objanjavaju korelaciju, potrebno je razlikovati
nezavisne od zavisnih varijabli. Nezavisna varijabla ili promenljiva je ona koja proizvodi
neki efekat na zavisnu promenljivu. Promenljiva na koju se vri uticaj jeste zavisna. U
navedenom primeru, uspeh u kolovanju nezavisna je promenljiva, a primanja su zavisna
varijabla. Ova razlika tie se pravca uzronog odnosa koji istraujemo. Isti inilac moe
biti nezavisna varijabla u jednom istraivanju, a zavisna u nekom drugom. Sve zavisi od
toga koje uzrone odnose analizujemo. Ako posmatramo uticaj koji neija primanja imaju
na. njegov nain ivota, u tom sluaju, primanja predstavljaju nezavisnu, a ne zavisnu
varijablu.
Da bismo saznali da li korelacija izmeu promenljivih ukljuuje i uzroni odnos,
koristimo kontrole, to znai da neke promenljive odravamo stalnim, da bismo mogli da
procenimo uticaj drugih. Na taj nain, u stanju smo da izvrimo procenu posmatranih
korelacija, tako to emo izdvojiti uzrone od neuzronih odnosa. Na primer, autori koji
su se bavili prouavanjem razvoja deteta, tvrde da izmedu odsustva majke u detinjstvu i
ozbiljnih problema linosti u odraslom dobu, postoji uzrona veza. Kako da procenimo da
li zaista postoji uzrona veza izmedu odsustva majke u detinjstvu i kasnijih poremeaja
linosti? To emo postii tako to emo pokuati da kontroliemo ili 'uklonimo" ostale
mogue uticaje kojima bi se mogla objasniti korelacija. Jedan od razloga odsustva majke
u detinjstvu moe biti bolest deteta, zbog ega je ono primorano da provede dui
vremenski "period u bolnici, odvojeno od roditelja. Meutim, da li je odvojenost od
majke, u ovakvim sluajevima, zaista presudna? Ako je dete u detinjstvu primalo ljubav i
panju od 'ostalih ljudi, da li e izrasti u stabilnu linost? Da bismo uspeli da istraimo
ove uzrone veze, potrebno je da uporedimo sluajeve u kojima dete nije ni od koga
primalo ljubav i panju, sa sluajevima u kojima je "dete bilo odvojeno od majke, ali je
imalo ljubav i panju od neke druge osobe. Ako su deca iz prve grupe, u odraslom
dobu, imala teke poremeaje linosti, a deca iz druge grupe nisu, pretpostaviemo da
je ukazivanje panje i ljubavi od strane bilo koga u detinjstvu ono to je bitno,,bez obzira
da li je to bila majka ili ne. (U stvari, izgleda da se deca, po pravilu, razvijaju u normalne
linosti "ako su u detinjstvu imala stabilan odnos pun ljubavi sa osobom koja se brinula o
njima - ta osoba ne mora da bude majka.)
Utvrivanje uzroka
Korelacija koja se istrauje moe se objasniti mnotvom moguih uzroka. Kako da
budemo sigurni da smo ih sve uzeli u obzir? Odgovor glasi: ne moemo biti sigurni. Ne
bismo nikad bili u stanju da sprovedemo socioloko istraivanje i izvrimo interpretaciju
njegovih rezultata, ako bismo bili prinueni da uzmemo u obzir sve inioce od kojih moe
da zavisi uzroni odnos, a koje smatramo potencijalno relevantnim. Utvrdivanje uzronih
odnosa obino se vri na osnovu prethodnih istraivanja vrenih u datoj oblasti. Ako
unapred nemamo nekakvu uputnu ideju o uzronim mehanizmima koji se tiu neke
korelacije, bie nam veoma teko da otkrijemo prave uzrone veze. U tom sluaju,
naprosto neemo znati ta da testiramo.
140
Tekoe koje se javljaju pri pokuaju da sa sigurnou utvrdimo postojanje uzronog

odnosa u korelaciji, ilustrovaemo primerom istraivanja uzrone veze izmedu puenja i
raka plua. Istraivanja koja su dosad vrena, ukazuju na jaku korelaciju izmedu ova dva
faktora. Puai su skloniji da obole od raka plua nego nepuai, a strastveni puai
skloniji od onih koji pue manje. Korelacija moe da se prikae i na obrnut nain. Veliki
procenat onih koji obole od raka plua su puai, ili su bili puai u duem periodu. Dosad
je ovu korelaciju potvrdilo tako mnogo istraivanja, da je postojanje uzrone veze izmedu
puenja i raka plua sada opteprihvaeno. Meutim, precizno definisani kauzalni
mehanizmi jo su, u velikoj meri, nepoznati.
Bez obzira na prethodna istraivanja u bilo kojoj oblasti, uvek postoji sumnja da neki
uzroni mehanizmi nisu do kraja rasvetljeni. Drugaije interpretacije korelacija uvek su
mogue. Recimo, na osnovu nekih istraivanja, tvrdi se da oni koji imaju predi-spoziciju
da obole od raka plua, imaju predispoziciju i da pue. Iz ovoga proizlazi da uzrok raka
plua nije puenje, nego neka vrsta urodene sklonosti puenju, odnosno, oboljenju od
raka.
Istraivaki metodi
Sada emo razmotriti razliite metode istraivanja koje sociolozi najee koriste u
svom radu.
Etnografija
Etnografija je prouavanje ljudi i grupa koje istraiva obavlja na licu mesta u toku
izvesnog perioda, pri emu se koristi opservacijom ili intevjuima kako bi upoznao njihovo
drutveno ponaanje. Etnografsko istraivanje ima za cilj da otkrije znaenja na kojima
poiva drutveno delanje. To se obavlja tako to se istraiva direktno ukljuuje u
interakcije koje ine drutvenu stvarnost grupe koja se prouava. Sociolog koji vri
etnografsko istraivanje moe mesecima, ak, godinama da ivi ili radi u okviru grupe,
organizacije ili zajednice koju prouava. On se esto aktivno ukljuuje u njihove
svakodnevne aktivnosti, posmatra ta se deava i trai objanjenja u vezi sa odlukama,
postupcima ili ponaanjem lanova grupe.
Nije dovoljna samo prisutnost etnografa u zajednici. Etnograf mora da objasni i opravda
svoje prisustvo lanovima zajednice. Ako eli da dobije validne rezultate, istraiva mora
da zadobije poverenje i obezbedi saradnju zajednice i da ih, to je najvanije, zadri u
duem periodu. Taj proces prihvatanja od strane grupe moe biti dugaak i teak, ali,
vremenom, etnografi uspevaju da sa lanovima grupe izgrade odnos zasnovan na
meusobnom poverenju. U nekim sluajevima, istraiva uspeva da postane deo
zajednice, a u drugim biva prihvaen kao istraiva, ali ipak tretira kao neko ko dolazi
spolja.
Dugo se nije govorilo o rizicima ili problemima koje treba prevladati kada se vre
istraivanja zasnovana na metodu posmatranja sa ueem, no u novije vreme
objavljena su seanja, odnosno dnevnici u kojima se otvoreno govori o problemima
prilikom takvih terenskih istraivanja. Istraiva se esto osea usamljeno u zajednici
koju prouava - nije lako uklopiti se u drutveni kontekst ili zajednicu kojoj ne pripadate.
Istraiva je esto frustriran, jer lanovi zajednice odbijaju da iskreno govore o sebi;
141
direktno ispitivanje ponekad nailazi na dobar prijem, dok, u drugim sluajevima, izaziva
samo ledenu tiinu kod sagovornika. U nekim vrstama terenskog istraivanja, istraiva
se izlae i fizikoj opasnosti; na primer, ako se bavi prouavanjem bande delinkvenata,
iji ga pripadnici mogu smatrati policijskim do-unikom ili pripadnikom rivalske bande.
U tradicionalnim etnografskim radovima, uglavnom nije bilo rei o istraivau i
problemima s kojima se sretao u terenskom radu. Verovalo se da je etnograf u stanju da
prui objektivnu sliku onoga to prouava. ak ni istraivanje Arli Hokild, sprovedeno
poetkom osamdesetih godina, ne prua mnogo informacija o autorki ili prirodi njenog
odnosa s ljudima koje je prouavala. U novije vreme, pak, etnografi sve vie govore i sebi
i prirodi svog odnosa sa ljudima koje su prouavali.
Prednosti i nedostaci etnografije
Etnografsko istraivanje, pod uslovom da je uspeno sprovedeno, prua mnogo vie
informacija od bilo kog drugog istraivakog metoda. Kad se stekne uvid u ponaanje
grupe iznutra", postupci njenih lanova mnogu postati mnogo jasniji. Takoe, kroz
etnografsko istraivanje moe se doi do saaznanja o drutvenim procesima koji se
prepiliu sa situacijom koju prouavamo. Etnografija se esto smatra kvalitativnim
istraivanjem, jer se vie oslanja na subjektivno razumevanje, nego na numerike
podatke. Etnografija omoguava istraivau mnogo elastiniji pristup od drugih metoda.
Istraiva je u stanju da se prilagodi novim ili neoekivanim okolnostima i da s njima
usklauje svoj dalji rad.
Meutim, terenski rad ima i svojih velikih ogranienja. Tim se metodom mogu prouavati
samo male grupe ili zajednice. Uspeh umnogome zavisi od vetine samog istraivaa da
stekne poverenje pripadnika grupe, bez ega istraivaki postupak ne moe ni da pone.
Mogua je i obrnuta situacija. Istraiva se, u nekim sluajevima, toliko poistoveti sa
grupom da postane jedan od njih", ime gubi atribut objektivnog pomatraa.
Anketiranje
Interpretacija podataka dobijenih etnografskim metodom, kao i drugim kvalitativnim
itraivanjima - obino izaziva tekoe pri uoptavanju zakljuaka. Poto se na ovaj nain
prouava samo mali broj pojedinaca, nikad ne moemo sa sigurnou tvrditi da se ono
to je utvreno u jednom kontekstu, moe primeniti i u drugim situacijama, niti da e dva
razliita istraivaa doi do istih zakljuaka, ak i ako prouavaju istu grupu. Ovaj
problem nije toliko izraen kod anketiranja, jer su ankete kvantitativnog karaktera. Cilj
ankete jeste prikupljanje podataka koji se mogu statistiki analizirati, kako bi se otkrili
obrasci ili pravilnosti. Ako se anketa koristi na odgovarajui nain, dobijene korelacije se
mogu uopteno primeniti na vei broj ljudi. Dok su etnografska istraivanja pogodna za
detaljno prouavanje manjih segmenata drutvenog ivota, ankete su prikladnije za
manje detaljna prouavanja, iji se rezultati, meutim, mogu primeniti na ire oblasti.
Upitnici
Upitnici se koriste kao glavni instrument za prikupljanje podataka pri anketiranju. Upitnik
se popunjava ili lino pred istraivaem, ili se alje i vraa potom ili e-mailom. Grupu
ljudi koja se prouava, sociolozi nazivaju populacija. U pojedinim anketama, populacija
142
moe obuhvatiti nekoliko hiljada ljudi.

Pri anketiranju se koriste dve vrste upitnika. U prvoj vrsti (zatvoreni upitnici) postavljaju
se pitanja na koja je mogue dati ogranien broj odgovora - na primer, ,,da/ne/ne znam/"
ili vrlo verovatno/verovatno/malo verovatno/sasvim malo verovatno". Takvi upitnici
imaju tu prednost to se lako porede ili prebrojavaju, poto je predvien samo mali broj
varijanti odgovora. S druge strane, poto ne omoguavaju ispoljavanje nijansi u miljenju
ili verbalnom izraavanju, podaci prikupljeni na ovakav nain najee su ogranienog
obima, a mogu da navedu i na pogrene zakljuke.
Druga vrsta jesu upitnici koji sadre otvorena pitanja. Ispitanici imaju veu slobodu
izraavanja, i to svojim reima, jer nisu ogranieni unapred ponuenim skupom
odgovora. Pomou ovakvih uputnika dobijaju se detaljniji podaci, a istraiva je u stanju
da, sledei odgovore doe do potpunijeg znaenja miljenja i stavova ispitanika
Narodna volja?"
Jedan od najpoznatijih ranih primera anketiranja pod naslovom Narodna volja?, sproveo
je Pol Lazarsfeld sa saradnicima pre oko pola veka (Lazarsfeld et al. 1948). Cilj studije bio
je ispitivanje glasakih namera stanovnika okruga Iri u Ohaju za vreme predsednike
kampanje u Americi 1940. godine. Tom prilikom, prvi put su koriene neke tehnike
anketiranja koje se i danas koriste. Da bi dobili detaljnije odgovore od onih koje nudi
obian upitnik, anketari su razgovarali po sedam puta sa svakim ispitanikom iz uzorka
glasaa. Cilj je bio da se ispitaju razlozi koji dovode do promene glasakog stava.
Istraivanje je poivalo na nekoliko hipoteza. Prva je bila da dogaaji u zajednici u kojoj
ive glasai mnogo vie utiu na njihove glasake namere nego dogaaji iz udaljenih
krajeva. Rezultati istraivanja uglavnom su potvrdili ovu hipotezu. Istraivai su razvili
suptilne tehnike merenja politikih stavova, no njihov je rad takoe znaajno doprineo
teorijskoj misli. U svojoj studiji, istraivai su po prvi put upotrebili pojmove poput lider
miljenja" i dvofazna komunikacija". Prvi se odnosi na osobu ko-ja je u stanju da uti e na
politiko miljenje onih oko sebe. Miljenje se ne formira direktno, nego u dvofaznom
procesu. U prvoj fazi, lider miljenja reaguje na politike dogaaje, a u drugoj utie na
druge - roake, prijatelje i kolege s radnog mesta. Gledita lidera miljenja, koja se
prenose preko linih od-noa, utiu na odgovore o politikoj si-tuaciji koje u upitniku daju
pojedinci.
S obzirom da nisu standardizovani, otvoreni upitnici, meutim oteavaju statistiko

poredenje podataka.
Struktura upitnika jeste takva da omoguuje timu ispitivaa da na istovetan, unapred
dogovoren nain, postavlja pitanja i belei odgovore. Formulacija svih pitanja mora biti
jasna i anketarima i ispitanicima. Kod velikih anketa na nivou cele zemlje, dravne
organizacije i istraivaki centri, manje-vie, istovremeno sprovode anketiranje na celoj
teritoriji. Kad bi pitanja bila dvo-smisleno formulisana, a odgovori mogli da se
interpretiraju na razliite naine, rad anketara i onih koji vre analizu rezultata bio bi
potpuno onemoguen.
Pri sastavljanju upitnika takoe je potrebno voditi rauna o karakteristikama ispitanika.
143
Da li e ispitanik shvatiti pravo znaenje svakog postavljenog pitanja? Da li ima dovoljno

informacija da bi dao upotrebljiv odgovor? Da li e uopte popuniti upitnik? U pojedinim
sluajevima, ispitanicima nije jasna upotrebljena terminologija. Na primer, pitanje Koji je
va brani status?" moe zbuniti neke ispitanike. Mnogo je prikladnije pitati Da li ste
neudati-neoenjeni, udati-oenjeni, razvedeni, ili rastavljeni?" Zbog ovakvih tekoa,
veini anketa prethode pilot studije, kroz koje se ukazuje na eventualne nedostatke
upitnika koje istraiva nije predvideo. Pilot studija predstavlja probnu anketu u kojoj je
broj ispitanika veoma mali, ali je od velike koristi, jer se greke mogu otkloniti pre
poetka ireg ispitivanja.
Uzorci
Sociologe esto zanimaju karakteristike velikog broja pojedinaca - na primer, politiki
stavovi cele populacije jedne zemlje. Bilo bi, meutim, nemogue vriti ispitivanje
svakog stanovnika ponaosob, pa se, u takvim situacijama, istraivanje bazira na uzorku.
Obino se sa sigurnou moe tvrditi da rezultati dobijeni na osnovu uzorka, pod
uslovom da je dobro izabran, mogu da se primene na ukupnu populaciju. Ispitivanje dve
ili tri hiljade glasaa, na primer, moe biti veoma precizan pokazatelj politikih stavova i
glasakih namera ukupnog stanovnitva. Da bi se postigla takva preciznost, neophodno
je da uzorak bude reprezentativan, to jest da obuhvati grupu pojedinaca tipinih za
celokupnu populaciju. Biranje uzorka mnogo je sloenije nego to u prvi mah moe da
izgleda, pa su statistiari formulisali pravila koja odreduju propisanu veliinu i karakter
uzorka.
Izuzetno vaan postupak, koji garantuje reprezentativnost uzorka, jeste stvaranje
sluajnog uzorka, pri ijem sastavljanju svaki pojedinac u populaciji ima istu verovatnou
da bude izabran. Sluajni uzorak se na najbolji nain odreuje ako se svaki pojedinac u
populaciji oznai brojem, a zatim se uz pomo kompjutera, bira nasumini niz, iz kojeg
se, na primer, izdvajanjem svakog desetog broja, bira sluajni uzorak.
Prednosti i nedostaci anketiranja
Ankete se u sociolokom istraivanju koriste iz vie razloga. Odgovori iz upitnika mogu se
lake kvantifikovati i analizirati, nego podaci do kojih se dolo uz pomo nekog drugog
metoda. Isto tako, anketama moe biti obuhvaen veliki broj ljudi; pod uslovom da
raspolau dovoljnim sredstvima, istraivai mogu na unajme specijalizovane ustanove da
umesto njih obave anketiranje.
Mnogi sociolozi su, meutim, sumniavi prema ovom metodu. Oni tvrde da su pojedini
rezultati problematini u pogledu tanosti, to je posledica relativno povrnih od-govora
datih na pitanja iz upitnika. Broj nepopunjenih upitnika ponekad je veoma veliki, naroito
ako se alju, odnosno vraaju potom. Nije retkost da se objavljuju studije iji se rezultati
zasnivaju na odgovorima tek polovine ispitanika iz uzorka - mada se ispitanici koji nisu
vratili upitnik ponovo kontaktiraju ili zamenjuju drugim ljudima. Malo je saznanja o onima
koji ne vrate upitnik ili odbiju saradnju.
Eksperimenti
Eksperiment se moe definisati kao pokuaj da se proveri ispravnost hipoteze pod strogo
144
kontrolisanim uslovima koje postavlja sam ispitiva. Eksperimenti se esto koriste u

prirodnim naukama, jer imaju neke prednosti u odnosu na ostale istraivake postupke.
Kod eksperimenta, istraiva neposredno kontrolie okolnosti koje prouava. U odnosu
na prirodne nauke, sociologija ne prua mnogo prilika za eksperimentisanje. U
laboratoriju" je mogue sakupiti samo manje grupe pojedinaca, a u takvim
eksperimentima ljudi znaju da su tu zbog prouavanja, pa se deava da se ne ponaaju
prirodno. Ovakve promene u ponaanju predmeta ispitivanja nazivaju se Hotornov
efekat. Istraivai koji su se tridesetih godina prolog veka bavili prouavanjem
produktivnosti u jednoj fabrici u Hotornu blizu ikaga, doli su do iznenadujueg
zakljuka da produktivnost nastavlja da se poveava bez obzira na promene uslova pod
kojima se ekperiment odvija (nivo osvetljenja, trajanje pauze, broj radnika u timu, itd.).
Radnici su bili svesni toga da su predmet istraivanja, pa su ubrzavali svoj uobiajeni
tempo rada. I pored toga, eksperimentalna metoda povremeno se koristi i u sociologiji.
Jedan primer predstavlja vrlo domiljat eksperiment Filipa Zimbarda, koji je inscenirao
pravi zatvor, u kojem su studenti dobrovoljci igrali uloge zatvorskih uvara i zatvorenika
(1972). Cilj ovog istraivaa bio je da ustanovi u kojoj meri dodeljene uloge dovode do
promene u ponaanju i stavovima.
Rezultati eksperimenta zaprepastili su istraivaa. Studenti koji su bili u ulozi uvara,
ubrzo su poeli da se ponaaju veoma autoritarno; pokazivali su otvoreno neprijateljstvo
prema zatvorenicima, nareivali im i verbalno ih zlostavljali. Nasuprot njima, zatvorenici
su pokazivali meavinu apatije i otpora, koja se esto moe uoiti i meu pravim
zatvorenicima. Napetost izmeu dve grupe se, u toku eksperimenta, toliko poveala da
je istraivanje moralo da se obustavi ve u ranoj fazi. Rezultati ovog istraivanja,
meutim, veoma su vani. Zimbardo je doao do zakljuka da na ponaanje u zatvoru
vie utie sama priroda zatvorskog okruenja, nego individualne osobine zatvorenika.
ivotne istorije
Za razliku od eksperimenata, ivotne istorije u potpunosti pripadaju sferi sociologije i
ostalih drutvenih nauka - nema im mesta u prirodnim naukama. ivotne istorije
obuhvataju podatke o ivotu nekog pojedinca, prezentovane od strane samog pojedinca.
Ostali istraivaki postupci nisu u stanju da prue takvo obilje podataka o promenama
stavova i uverenja do kojih dolazi tokom vremena. Prouavanje ivotnih istorija,
meutim, retko se zasniva samo na seanju ljudi. Obino se koriste i drugi izvori, kao
pisma, izvetaji savremenika ili novinski lanci, kako bi se proverila tanost podataka
koje su pojedinci o sebi naveli. Sociolozi imaju razliita miljenja o vrednosti biografija
kao istraivakog metoda. Jedni su miljenja da je taj izvor informacija dosta nepouzdan,
dok drugi smatraju da se na ovaj nain dolazi do detaljnih podataka, koji se ne mogu
dobiti drugim metodom.
ivotne istorije kao istraivaki metod koriene su u nekoliko znaajnih studija. uvena
je rana studija V I. Tomasa i Florijana Znanjeckog pod naslovom Poljski seljak u Evropi i
Americi, ijih je pet tomova prvi put objavljeno u periodu izmeu 1918. i 1920. godine
(Thomas i Znaniecki 1966). Tomas i Znanjecki pruili su u toj studiji daleko detaljniju i
suptilniju analizu migracije nego to bi to bilo mogue bez mnotva razgovora, pisama i
145
novinskih lanaka, koje su u tu svrhu sakupili.

Istorijska analiza
Istorijska perspektiva veoma je znaajna u sociolokim istraivanjima. esto nam je
neophodna vremenska perspektiva da bismo objasnili sakupljeni materijal o odreenom
problemu. Sociolozi esto ele da neposredno izuavaju dogaaje iz prolosti. Neki
istorijski periodi mogu da se izuavaju neposredno, jer su uesnici tadanjih deavanja
jo ivi, kao to je sluaj s holokaustom, kad je ogroman broj Jevreja stradao u
koncentracionim logorima od strane nacista za vreme Drugog svetskog rata. Korienje
usmene istorije podrazumeva razgovor s protagonistima dogaaja iz prolosti.
Neposredno istraivanje ovakve vrste moe dosei samo u blisku prolost, odnosno
onoliko koliko traje prosean ivotni vek oveka, mada se, kao socioloki i istorijski izvor,
mogu koristiti i zapisana seanja umrlih ljudi. Istraivanje dalje prolosti, meutim,
zahteva korienje dokumenata i pisanih podataka, koji se esto mogu nai u posebnim
zbirkama biblioteka ili u nacionalnim arhivima.
Zanimljiv primer dokumentarnog istraivanja u istorijskom kontekstu predstavlja studija
sociologa Entonija Evorta (1980), o ivotu u rovovima za vreme Prvog svetskog rata.
Evort se bavio analizom ivota mukaraca koji su proveli vie nedelja u pretrpanim
rovovima pod stalnom paljbom. Ovaj autor koristio je razne dokumentarne izvore:
zvanine istorije rata, ukljuujui i one koje su se bavile razliitim vojnim divizijama i
bataljonima, zvaninim publikacijama tog vremena, belekama i dnevnicima vojnika i
linim seanjima na ratna dogaanja. Na taj nain, Evort je bio u stanju da prui
detaljan opis ivota u rovovima. Otkrio je da je veina vojnika sama odluivala koliko e
esto uestvovati u sukobima s neprijateljem, ponekad svesno ignoriui komande
nadreenih. Na primer, nemaki vojnici i saveznike snage su na Boi obustavile
neprijateljstva, a na jednom mestu je ak organizovana neformalna fudbalska utakmica.
Kombinovanje komparativnog i istorijskog istraivanja
Evortovo istraivanje bavilo se relativno kratkim periodom. Primer studije koja je
istraivala mnogo dui period koristei komparativnu analizu u istorijskom kontekstu,
predstavlja veoma poznato istraivanje Tede Skokpol o drutvenim promenama pod
nazivom Drave i drutvene revolucije (1979). Autorka je sebi postavila ambiciozan
zadatak: da ustanovi teoriju o poreklu i prirodi revolucije zasnovanu na detaljnom
empirijskom prouavanju. Ona je posmatrala procese revolucije u tri razliita istorijska
konteksta: revoluciju u Francuskoj, 1789. godine, revoluciju u Rusiji, 1917. (ona je na
vlast dovela komuniste i stvorila Sovjetski Savez, koji se raspao 1991) i revoluciju u Kini
1949. (kojom je je stvorena komunitika Kina)
146

Sociologija - Socijalna Ekologija

Diunggah oleh

Informasi Dokumen

Judul Asli

Hak Cipta

Format Tersedia

Bagikan dokumen Ini

Bagikan atau Tanam Dokumen

Opsi Berbagi

Apakah menurut Anda dokumen ini bermanfaat?

Apakah konten ini tidak pantas?

Hak Cipta:

Format Tersedia

Sociologija - Socijalna Ekologija

Diunggah oleh

Hak Cipta:

Format Tersedia

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

UNIVERZITET U NOVOM SADU

Prof.dr Rado Radivojevi

Novi Sad, 2010.

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

Osnovna ema ekolokog sistema

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

bezobzirni osvajaki rat protiv prirode, koja je postala bespomona. Iznenada su je

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

domainski da postupa sa svojom zemljom. Znalo se, takoe, da se prostor ne sme

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

2. POJAM I ELEMENTI OVEKOVE SREDINE

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

svoenju problematike ovekove sredine samo na ekologiju i izbegava greke

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

prirodnom sredinom u sveopu ukupnost ivotne sredine koja okruuje oveka.

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

svoje preraivake (proizvoake) delatnosti. U stvari, litosfera sadri potrebne minerale

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

biolokog karaktera, povezane u jedan jedinstven proces, naziva ekosistem. U

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

vezane, a da raste koliina osloboene neorganske materije. Grubo reeno, u biosferi

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

odreene odnose s drugim ljudima. Odnosi koje ljudi uspostavljaju u proizvodnji su

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

socioekoloka, ...) sadre odrednicu zadovoljavanja potreba. Shodno tome namee se

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

bilo kog ivog bia, ukljuujui i oveka.

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

buka, prisutnost isparenja, zraenja...), ergonominost, pristup radu, korisnost rada,

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

Kratak osvrt na znaaj i uticaj pojedinih elemenata ivotne sredine na kvalitet

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

(populacione promene); ekonomski se odnose na ekonomsku strukturu (ekonomske

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

Tehnika i tehnologija, kao mona civilizacijska orua, svojim razvojem poboljavaju

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

6.1.2. UTICAJ RAZVOJA LJUDSKIH NASELJA NA PROMENE U EKOSISTEMIMA

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

aktivnostima, i u pripitomljavanju ivotinja. Znai da je favorizovao odreene vrste, to je

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

selima raznovrsnija proizvodnja i elja za nekim gradskim - zanatskim predmetima. ivot

6.1.3. TRI CIVILIZACIJSKA TALASA

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

U tehnosferi proizvodnja je bila decentralizovana, trite nije postojalo, a zanatski

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

mikroelektronika zauzima vano mesto (kuni raunari, laseri, video, odailjai,

SOCIOLOGIJA izabrani tekstovi

stvarae se svemirski gradovi,

-biotehnologija, genetsko inenjerstvo, mikropoljoprivreda i biopoljoprivreda