Irvin D.

Jalom

GLEDANJE U SUNCE
Prevazilaenje uasa od smrti

zdls/bojana888

Ni soleil ni la mort ne se peuvent regarder en face.

(Ni suncu ni smrti se ne moe gledati pravo u lice.)
Fransoa de la Rofuko, maksima 26

Posveeno mojim mentorima,

Donu Vajthornu, Deromu Franku, Dejvidu Hamburgu i Rolu
Meju, koji preko mene prenose svoje talase
mojim itaocima.

PREDGOVOR I ZAHVALNOST

Ova knjiga nije, i ne moe biti, pregled ideja o smrti, jer se kroz milenijume svaki
ozbiljan pisac bavio pitanjem ljudske smrtnosti.
Umesto toga, ovo je veoma lina knjiga, koja izvire iz mog suoavanja sa smru.
Strah od smrti je zajedniki svim ljudskim biima: to je naa tamna senka od koje se nikada
ne razdvajamo. Na stranicama koje slede nalazi se ono to sam o prevazilaenju tog straha
nauio iz sopstvenog iskustva, rada sa pacijentima i iz ideja pisaca od kojih sam crpeo
informacije za svoj rad.
Zahvalan sam mnogima koji su mi na tom putu pomogli. Moj agent, Sendi Dijkstra, i
moj urednik, Alan Rincler, bili su od velike pomoi u oblikovanju i usmeravanju ove knjige.
Veliki broj prijatelja i kolega proitao je delove rukopisa i dao sugestije: Dejvid Spigel,
Herbert Koc, Din Rouz, Rutelen Doselson, Rendi Vajngarten, Nil Brast, Rik van Renen,
Elis van Harten, Roder Vol. Filip Maral me je upoznao sa La Rofukoovom maksimom
koju sam postavio na naslovnu stranu knjige. Zahvalan sam Vanu Harviju, Valteru Sokelu i
Dagfinu Folsdejlu, svojim prijateljima i starim uiteljima istorije intelekta. Feb Hos i Majkl
Dons su bili odlini urednici. Moje etvoro dece, Eva, Rid, Viktor i Ben, bili su neprocenjivi
savetnici, a moja supruga Merilin me je, kao i uvek, nagonila da piem bolje.
Najvie su me pak zaduili moji glavni uitelji: moji pacijenti, ija imena ne smem
otkriti (ali oni znaju ko su). Oni su mi uinili ast poveravajui mi svoje najdublje strahove,
dali mi dozvolu da koristim njihove prie, pomogli mi da uspeno sakrijem njihove identitete,
proitali ceo rukopis ili njegove delove, savetovali me i sa zadovoljstvom prihvatili ideju da
e talase svog iskustva i mudrosti preneti na moje itaoce.

GLEDANJE U SUNCE
- PREVAZILAENJE UASA OD SMRTI,
nova knjiga Irvina Jaloma
Ljubomir Eri

Pred itaocima je najnovija knjiga Irvina Jaloma, amerikog psihijatra i

egzistencijalnog psihoanalitiara (poreklom Jevrejina iz Rusije), Gledanje u sunce Prevazilaenje uasa od smrti (2008).
Kao psihoterapeut egzistencijalistike orijentacije i produktivan pisac strunih i
beletristikih tekstova, Jalom je i do sada pisao o psihoterapiji straha od smrti, ali je sada, u
sedamdeset petoj godini ivota, napisao knjigu ba o toj temi. Tako i on potvruje pravilo
koje je davno uoio Vensan Toma, poznati francuski tanatolog, da svi koji piu o strahu od
smrti nisu sasvim neduni! Drugim reima, i Irvin Jalom je osetio strah pred svojom
konanou i on to u knjizi ne skriva, naprotiv, ak se i previe otkriva - to je jedna od bitnih
karakteristika egzistencijalistikih psihoterapeuta. Jalom kae da se kao psihoterapeut sa
strepnjom od smrti bavio tokom cele svoje karijere, ali da se sada i lino hvata ukotac sa
pitanjem smrtnosti, jer je osoba kojoj je smrt sve blia i blia. Kako e umreti jednoga dana, u
ne tako dalekoj budunosti, on ne eli da otvori uasnu Pandorinu kutiju ve, kao psihijatar i
psihoterapeut, eli sa optimizmom da otvori put po kojem e ljudi ii u ivot na bogatiji i
saoseajniji nain. Veruje da ovakva knjiga, kao i druge knjige o strahu od smrti, pomau
ljudima da pogledaju smrti u lice i da time ne samo ublae strah ve i obogate svoj ivot.
Napokon, Irvin Jalom u knjizi govori i o tome kako je na leenje svoga straha od smrti iao
kod Rola Meja, svog uitelja, jednog od najveih poznavalaca straha, pa i straha od smrti. To
je inio pune tri godine jednom nedeljno, kako bi bolje razumeo i svoj strah od smrti, ali i
strah svojih pacijenata od smrti.

*
Svoj vrlo specifian pristup psihoterapiji straha od smrti Jalom je izgradio nadahnut
idejama koje se zasnivaju na uenjima filozofa (Epikura, Niea, openhauera, Hajdegera),
mnogih knjievnika i umetnika (u knjizi spominje arlsa Dikensa, Vladimira Nabokova,
Lava Tolstoja, Akiru Kurosavu, japanskog filmskog reisera), kao i njegovih uitelja,
originalnih mislilaca psihijatara i psihologa: Dona Vajthorna, Deroma Franka, Dejvida
Hamburga i Rola Meja. Napokon, svoje umee gradio je i na predlocima psihoanalitiara, na
primer Sigmunda Frojda, Ota Ranka, Ernesta Bekera, ali je striktno distanciran od
medicinskog modela leenja straha od smrti.

*
U psihoterapijskom modelu straha od smrti koji Jalom praktikuje, mo ideja zauzima
posebno mesto. Da sam bio graanin antike Atine, oko 300. godine p. n. e., u zlatno doba
filozofije, i da sam doiveo panian strah od smrti ili nonu moru, kome bih se obratio da
oslobodi moj um te mree straha? Verovatno bih otiao na Agoru, deo antike Atine u kome
su bile smetene mnoge vane filozofske kole. Proao bih pored Akademije koju je osnovao
Platon, a kojom je tada upravljao njegov neak Speusip. Proao bih i pored Liceja, kole
Aristotela, koji je nekada bio Platonov uenik, ali ija se filozofija previe razlikovala da bi
bio imenovan za njegovog naslednika. Zaobiao bih i kole stoika i cinika, i ignorisao bih sve
lutajue filozofe u potrazi za uenicima. Konano, doao bih do Epikurovog vrta, i mislim da
bih tamo pronaao pomo.
Tako je Jalom izgradio svoj pristup leenju straha od smrti uzimajui od Epikura vie
monih ideja i stavova.
Epikur je propovedao da je strah od smrti glavni uzrok svekolike ljudske patnje, da
zastraujue misli o neizbenoj smrti ometaju ljude da uivaju u ivotu i ne ostavljaju na miru
nijedno zadovoljstvo. I dalje: poto nijedna aktivnost ne moe da zadovolji udnju za venim
ivotom, sve aktivnosti su po svojoj prirodi nezadovoljavajue. Epikur je video da mnogi

pojedinci razvijaju mrnju prema ivotu - ak, to je ironino, do take samoubistva; drugi se
bave frenetinim i besciljnim aktivnostima koje nemaju drugog smisla osim izbegavanja bola
svojstvenog ljudskom stanju ophrvanom strahom od smrti.
Deo Epikurove genijalnosti ini i to to je predvideo savremeno shvatanje nesvesnog:
naglasio je da veina ljudi nije svesna svojih briga o smrti, ve se one moraju prepoznati u
prikrivenim manifestacijama kao to su, na primer, preterana religioznost, preoptereenost
nagomilavanjem bogatstva, slepo grabljenje za moi i priznanjima - to sve nudi lanu verziju
besmrtnosti.
Epikur je ublaavao strepnju od smrti tako to je formulisao niz dobro konstruisanih
argumenata, koji se koriste u proteklih dve hiljade i trista godina, a Jalom pozajmljuje tri
najpoznatija Epikurova argumenta: smrtnost due, konano nitavilo smrti i argument
simetrije.
Dua je smrtna i nestaje sa telom, smatrao je Epikur, to je zakljuak dijametralno
suprotan od stavova Sokrata, Platona i ostalih grkih filozofa koji su uticali na hriansku
koncepciju ivota posle smrti i besmrtnosti.
Epikur je estoko osuivao tadanje verske voe, koji su, nastojei da poveaju
sopstvenu mo, jaali strepnje od smrti kod svojih sledbenika upozorenjima na kazne koje e
nakon smrti snositi oni koji ne potuju propisana pravila i odredbe. Ako mi jesmo smrtni i ako
naa dua nee nastaviti da ivi, tvrdio je Epikur, onda nemamo ega da se plaimo u ivotu
posle smrti. Neemo imati svest, neemo aliti za izgubljenim ivotom, niti emo imati ega
da se plaimo od bogova.
U svom drugom argumentu, konanom nitavilu smrti, Epikur dri da nama smrt ne
predstavlja nita, jer je dua smrtna i nestaje sa naom smru. Ono to je nestalo ne moe da
opaa, a sve to ne opaamo za nas ne predstavlja nita. Drugim reima: tamo gde sam ja
nema smrti; tamo gde je smrt, nema mene. Prema tome, zakljuuje Epikur, zato bismo se
plaili smrti kad nikada ne moemo da je opazimo?
Epikurov trei argument, argument simetrije, pretpostavlja da je nae stanje
nepostojanja nakon smrti jednako stanju u kom smo bili pre svog roenja.
U radu sa pacijentima koji pate od straha od smrti, Jalom obino rano uvodi
Epikurove ideje. One mu slue i da pacijentu priblii apstraktan terapijski rad i da mu pokae
svoju volju da se povee sa njim - naime, da je spreman da ue u njegove unutranje odaje
straha i da ima sredstva kojima e olakati taj put. Iako neki pacijenti Epikurove ideje

smatraju irelevantnim i neosnovanim, mnogi u njima pronalaze utehu i pomo - moda zato
to ih podseaju da su njihove brige univerzalne i da su se i veliki umovi kao to je Epikur
borili sa istim pitanjem.
Strategiju i taktiku Jalomovog pristupa psihoterapiji straha od smrti snano podupiru i
ideje velikog nemakog filozofa Fridriha Niea, za koga je smatrao da dugo pomae ljudima
da prigue mune misli o smrti i da otkriju znaajne ivotne puteve. U tom smislu Jalom
citira Niea, koji je po njemu dao najpronicljiviji opis snage monih misli: Dobar aforizam
je previe tvrd za zub vremena i ne potroi se milenijumima, iako se neprestano koristi: stoga
je to veliki paradoks knjievnosti, trajnost usred promene, hrana koja se uvek ceni, poput soli,
i nikada ne gubi slast.
Koje su to Nieove mone misli koje Jalom koristi u psihoterapiji straha od smrti?
Naveu samo neke: Kada smo umorni... napadaju nas ideje koje smo odavno pobedili!
Stvori sudbinu koju moe voleti! Postani ono to jesi! ta ako biste morali da ivite
identian ivot iznova i iznova kroz itavu venost? Konzumiraj svoj ivot! Umri u pravi as!
Ono to me ne ubije ini me jaim!
Ove i ovakve ideje provlae se kroz istoriju civilizacije, Nie ih je aktuelizovao, a
Jalom ugradio u svoju strategiju psihoterapije, koju je ovde ilustrovao brojnim primerima, to
je poseban kvalitet ove knjige.
Od openhauera je Jalom uzeo triplet eseja: ta je ovek, ta ovek ima i ta ovek
predstavlja, koje je on napisao kasno u svom ivotu. Ti eseji naglaavaju da se u ivotu
rauna samo ono to pojedinac jeste. Ni bogatstvo, ni materijalna dobra, ni drutveni status,
niti dobra reputacija ne donose sreu. Jalom naglaava da iako ove misli ne govore
eksplicitno o egzistencijalnim pitanjima, one ipak pomau da se pomerimo od povrnog tla ka
dubljim pitanjima u psihoterapijskom procesu.
Materijalna dobra su varljiva. openhauer na elegantan nain iznosi tvrdnju da je
gomilanje bogatstva i dobara beskrajno i nezadovoljavajue; to vie posedujemo, to se vie
umnoavaju nae elje. Bogatstvo je kao morska voda: to je vie pijemo, to smo edniji. Na
kraju, mi ne posedujemo svoja dobra - ona poseduju nas.
Reputacija je prolazna kao i materijalno bogatstvo. openhauer pie: Polovina naih
briga i strepnji javlja se usled nae zabrinutosti zbog miljenja drugih ljudi... moramo izvaditi
taj trn iz svog tela. Toliko je moan podsticaj da ostavimo dobar utisak da neki osuenici
odlaze na pogubljenje najvie razmiljajui o svojoj odei i poslednjim pokretima. Miljenje

drugih je privienje koje se moe promeniti u svakom trenutku. Miljenja vise o koncu i ine
nas robovima onoga to drugi misle, ili jo gore, onoga to nam se ini da misle - jer mi
nikada ne moemo znati ta oni zaista misle.
Jedino to je istinski vano jeste ono to jesmo. Dobra savest, kae openhauer, znai
vie od dobre reputacije. Na najvei cilj treba da bude dobro zdravlje i intelektualno
bogatstvo, to vodi do neiscrpnog izvora ideja, nezavisnosti i moralnog ivota. Unutranja
staloenost potie iz saznanja da nas ne uznemiravaju stvari, ve nae tumaenje tih stvari.
Ova poslednja ideja - da je kvalitet ivota ljudi odreen nainom na koji oni tumae
svoja iskustva, a ne samim tim iskustvima - jeste vana terapijska doktrina koja je konano
postala fundamentalna koncepcija psihodinamike psihoterapije, egzistencijalne psihoterapije
i kognitivno-bihevioralne terapije.

*
U svom radu Jalom koristi i jednu ideju Ota Ranka, koji je bio blizak saradnik
Sigmunda Frojda, ali je imao drugaije poglede na strah od smrti. Rank je podvukao znaaj
postojanja jednog dinamikog procesa, stalne napetosti izmeu straha od ivota i straha od
smrti, koja moe biti izuzetno korisna za terapeute. Po njegovom miljenju, osoba koja se
razvija tei ka individualnosti, rastu i ostvarenju svojih potencijala. Ali to ima cenu! U svom
nastajanju, razvijanju i izdvajanju iz prirode, pojedinac se susree sa strepnjom od ivota, sa
zastraujuom usamljenou, oseajem ranjivosti, gubitkom osnovne veze sa veom celinom.
ta inimo kada ta ivotna strepnja postane nepodnoljiva? Biramo drugi pravac: vraamo se
nazad, odustajemo od izdvojenosti i pronalazimo utehu u spajanju - to jest, u sjedinjavanju sa
drugim i predavanju drugome.
Ipak, uprkos svojoj udobnosti i uljuljkanosti, reenje sjedinjavanja nije stabilno: ovek
na kraju ustukne pred gubitkom sebe i pred oseajem stagnacije. Stoga sjedinjavanje izaziva
strah od smrti. Ljudi se tokom itavog ivota kreu napred-nazad izmeu ta dva pola - straha
od ivota i straha od smrti, ili individualnosti i sjedinjavanja. Ova formulacija je na kraju
postala centralna ideja Poricanja smrti, izvanredne knjige Ernesta Bekera.

*
Jalom ima i specifian tehniki pristup psihoterapiji straha od smrti, toliko specifian
koliko je i on sam specifian kao ljudsko bie. On vodi izvanredne dijaloge sa pacijentima,
analizira njihove snove, psiholoki intervenie uvek kada za to postoji razlog i vodi terapiju
ka cilju da pacijent preuzme odgovornost za svoje postojanje, za svoj strah od smrti, i da ga
trajno uini podnoljivim.

*
Svako ko promilja o svom ivotu i ivotu onih koje voli treba da proita ovu knjigu.
Posebno to treba da urade psihoterapeuti svih orijentacija, koji svakodnevno primenjuju svoje
umee za dobrobit ljudima. Pomo osobama koje pate zbog straha od smrti je nemerljiv
doprinos koji oni daju i pojedincima i drutvu u celini, i za to e dobiti uverljivu potvrdu u
ovoj knjizi. Jer strah od smrti izaziva takvu patnju kod velikog broja ljudi da otvoreno mogu
rei da od nje ne postoji vea. Morate mi verovati na re, jer moje iskustvo od vie decenija
rada sa pacijentima koji strahuju od smrti to nedvosmisleno potvruje.

1
SMRTNA RANA

U srce mi je kroila tuga. Uplaio sam se smrti.

Gilgame1

Samosvest je vrhunski dar, blago dragoceno koliko i sam ivot. To je ono to nas ini
ljudima. Ali je njena cena visoka: rana smrtnosti. Nae bitisanje je zauvek pod senkom
saznanja da rastemo, razvijamo se i, neizbeno, propadamo i umiremo.
Smrtnost nas proganja od poetka istorije. Pre etiri hiljade godina je vavilonski junak
Gilgame razmiljao o smrti svog prijatelja Enkidua, izgovarajui rei koje sam postavio kao
epigraf ovog poglavlja: Ti si potamneo i vie me ne moe uti. Kad umrem, zar neu i ja
biti poput Enkidua? U srce mi je kroila tuga. Uplaio sam se smrti.
Gilgame govori u ime svih nas. Svi se mi plaimo smrti kao to se i on plaio - svaki
mukarac, ena i dete. Kod nekih od nas se strah od smrti manifestuje samo indirektno, kao
opti nemir ili pod maskom nekog drugog psiholokog simptoma; drugi ljudi eksplicitno i
svesno doivljavaju strepnju zbog smrti; a kod nekih se strah od smrti pretvara u erupciju
uasa koja ponitava svaku sreu i ispunjenost.
Vekovima su mudri filozofi pokuavali da zalee ranu smrtnosti i pomognu nam da
izgradimo harmonian i miran ivot. Kao psihoterapeut koji je leio mnogo ljudi sa
problemom strepnje od smrti, zakljuio sam da je drevna mudrost, posebno mudrost filozofa
antike Grke, danas u potpunosti relevantna.
Zaista, u svom terapeutskom radu, za svoje intelektualne pretke ne uzimam toliko
velike psihijatre i psihologe s kraja devetnaestog i poetka dvadesetog veka - Pinela, Frojda,
Junga, Pavlova, Roraha i Skinera - koliko klasine grke filozofe, a naroito Epikura. to
1 Gilgame: sumersko-babilonski ep [preveo i priredio Stanislav Preprek], Sarajevo, Veselin Maslea, 1985.

vie saznajem o tom izvanrednom atinskom misliocu, to ga vie prepoznajem kao

protoegzistencijalnog psihoterapeuta i u celom ovom radu koristiu se njegovim idejama.
On je roen 341. godine pre nove ere., ubrzo nakon Platonove smrti, a umro je 270.
godine pre nove ere. Danas je veini ljudi njegovo ime poznato preko rei epikurejac, koja
oznaava osobu posveenu prefinjenim ulnim zadovoljstvima (naroito dobroj hrani i piu).
Ali istorijska istina je da Epikur nije bio pobornik ulnih zadovoljstava; mnogo se vie
zanimao za postizanje spokoja (ataraksije).
Epikur je zastupao medicinsku filozofiju i tvrdio da, kao to lekar lei telo, tako
filozof mora leiti duu. Po njegovom miljenju, filozofija ima samo jedan pravi cilj: da
ublai ljudsku patnju. A ta je glavni uzrok te patnje? Epikur je verovao da je to na
sveprisutni strah od smrti. Zastraujua vizija neizbene smrti, rekao je, ometa nae uivanje
u ivotu i nagriza nam svako zadovoljstvo. Da bi ublaio strah od smrti, razvio je nekolicinu
monih misaonih eksperimenata, koji su mi pomogli da se suoim sa sopstvenom strepnjom
od smrti i ponudili sredstva koja koristim da pomognem svojim pacijentima. U razmatranjima
koja slede, esto u se vraati tim dragocenim idejama.
Lino iskustvo i kliniki rad nauili su me da strepnja od smrti naizmenino raste i
opada tokom ivotnog ciklusa. Deca u ranom uzrastu ne mogu a da ne zapaze nagovetaje
smrtnosti koji ih okruuju - suvo lie, mrtve insekte i ivotinje, babe i dede koji nestaju,
oaloene roditelje, beskrajne redove spomenika na groblju. Deca mogu da jednostavno
posmatraju, pitaju se i, sledei primer svojih roditelja, ute o tome. Ako otvoreno izraze svoju
strepnju, roditelji e primetno oseati nelagodnost i, naravno, pouriti da to pre utee decu.
Odrasli ponekad nastoje da pronau utene rei, da celu stvar prebace u daleku budunost, ili
da umire deju strepnju priama o vaskrsnuu, venom ivotu, raju i ponovnom susretu priama koje poriu smrt.
Strah od smrti obino pada u zasenak otprilike od este godine pa do puberteta, to je
period koji je Frojd oznaio kao period latentne seksualnosti. Nakon toga, tokom
adolescencije dolazi do erupcije straha od smrti: tinejderi su esto okupirani smru; neki
pomiljaju i na samoubistvo. Mnogi adolescenti danas reaguju na strah od smrti tako to
postaju gospodari i sejai smrti u svom drugom ivotu - u video igrama punim nasilja. Drugi
prkose smrti crnim humorom i pesmama koje se rugaju smrti, ili gledanjem horor filmova sa
prijateljima. Ja sam u ranoj adolescenciji dva puta nedeljno odlazio sa drugovima u mali
bioskop u blizini prodavnice moga oca, gde bismo uglas vritali gledajui horor filmove i

blenuli u beskrajan niz filmova o varvarstvima Drugog svetskog rata. Seam se kako sam tiho
drhtao pri pomisli da je puka sluajnost to sam roen 1931. godine, a ne etiri godine ranije
kao moj roak Hari, koji je poginuo u pokolju tokom napada na Normandiju.
Neki adolescenti prkose smrti tako to preuzimaju sulude rizike. Jedan od mojih
pacijenata - koji je imao viestruke fobije i sveprisutnu strepnju da bi neto katastrofalno
moglo da se desi u svakom trenutku - rekao mi je kako je poeo sa padobranskim skokovima
u svojoj esnaestoj godini i kako je izveo na desetine skokova. Sada, kad pogleda unazad,
veruje da je to bio njegov nain da se suoi sa svojim stalnim strahom od sopstvene smrtnosti.
S godinama, dva velika ivotna zadatka ranog odraslog doba guraju u stranu
adolescentske brige o smrti: ostvarivanje karijere i zasnivanje porodice. Potom, nakon tri
decenije, kako deca naputaju dom i pred nama se pomalja kraj profesionalne karijere,
pogaa nas kriza srednjih godina i doivljavamo jo jednu silnu erupciju strepnje od smrti.
Kako dostiemo vrhunac ivota i gledamo put pred sobom, shvatamo da on vie ne ide
uzlazno, ve kree nadole, ka slabljenju i nestajanju. Od tog trenutka, brige o smrti nikada nas
potpuno ne naputaju.
Nije lako proivljavati svaki trenutak uz punu svest o smrti. To je kao da pokuavate
da gledate direktno u sunce: moete izdrati samo donekle. Poto ne moemo da ivimo
paralisani strahom, stvaramo metode kojima ublaavamo uas smrti. Projektujemo se u
budunost kroz svoju decu. Postajemo bogatiji, poznatiji, sve vei; razvijamo kompulzivne
zatitne rituale; ili usvajamo nepokolebljivu veru u nekog konanog spasioca.
Neki ljudi - krajnje uvereni u sopstveni imunitet - ive herojski, esto bez obzira
prema drugima ili prema sopstvenoj bezbednosti. Drugi pak nastoje da prevaziu bolni smrtni
rastanak spajanjem - sa voljenom osobom, sa idejom, sa zajednicom, sa boanskim biem.
Strepnja od smrti je majka svih religija, koje, na ovaj ili onaj nain, nastoje da ublae muku
nae konanosti. Bog, kako je transkulturalno zamiljen, ne samo to smiruje bol smrtnosti
nekom vizijom venog ivota ve i olakava stranu izolaciju tako to nudi venu prisutnost i
obezbeuje jasan plan za voenje ivota sa smislom.
Meutim, i uprkos najvroj, najasnijoj odbrani, nikada ne moemo u potpunosti
suzbiti strepnju od smrti: ona je uvek tu, vreba iz nekog skrivenog predela uma. Moda, kako
kae Platon, ne moemo da laemo najdublji deo samog sebe. Da sam bio graanin antike
Atine, oko 300. godine pre nove ere. (period koji se obino naziva zlatnim dobom filozofije) i
da sam doiveo panian strah od smrti ili nonu moru, kome bih se obratio da oslobodi moj

um te mree straha? Verovatno bih otiao na Agoru, deo antike Atine u kome su bile
smetene mnoge vane filozofske kole. Proao bih pored Akademije koju je osnovao Platon,
a kojom bi tada upravljao njegov neak Speusip; proao bih i pored Liceja, kole Aristotela,
koji je nekada bio Platonov uenik, ali ija se filozofija previe razlikovala da bi bio
imenovan za njegovog naslednika. Zaobiao bih i kole stoika i cinika, i ignorisao sve
lutajue filozofe u potrazi za uenicima. Konano, doao bih do Epikurovog vrta, i mislim da
bi tamo pronaao pomo.
Kome se danas obraaju ljudi koji ne mogu da se izbore sa strepnjom od smrti? Neki
trae pomo od porodice i prijatelja; neki se okreu crkvi ili trae terapiju; dok drugi pak
moda konsultuju knjigu poput ove. Radio sam sa velikim brojem osoba koje su bile uasnute
smru. Verujem da zapaanja, misli i intervencije koje sam razvio bavei se terapijom celog
svog ivota mogu pruiti znaajnu pomo i uvid onima koji ne mogu sami odagnati strepnju
od smrti.
U ovom prvom poglavlju elim da naglasim da strah od smrti stvara probleme koji na
prvi pogled ne izgledaju direktno povezani sa smrtnou. Smrt dosee daleko, a njen uticaj je
esto skriven. Iako strah od umiranja moe potpuno paralisati neke ljude, on je esto skriven i
ispoljava se u simptomima koji naizgled nemaju nikakve veze sa smrtnou.
Frojd je verovao da je veliki deo psihopatologije posledica potiskivanja seksualnosti.
Ja smatram da je njegovo stanovite previe usko. U svom klinikom radu doao sam do
spoznaje da pojedinac moe potiskivati ne samo seksualnost ve i celo svoje bie, a posebno
svoju konanu prirodu.
U drugom poglavlju razmatram naine na koje se moe prepoznati skrivena strepnja
od smrti. Mnogi ljudi pate od anksioznosti, depresije i drugih simptoma koji se hrane strahom
od smrti. U tom poglavlju, kao i u narednim poglavljima, svoje zakljuke ilustrujem
klinikim istorijama sluaja i tehnikama iz moje prakse, kao i priama iz filmova i
knjievnosti.
U treem poglavlju pokazujem da suoavanje sa smru ne mora da se zavri oajem
koji ivot liava svakog smisla. Upravo suprotno, to moe biti iskustvo koje otvara oi i vodi
ka ispunjenijem ivotu. Centralna teza tog poglavlja je: iako nas fizika smrt unitava, ideja
smrti nas spasava.
etvrto poglavlje opisuje i razmatra neke od monih ideja za prevazilaenje straha od
smrti koje su uveli filozofi, terapeuti, pisci i umetnici. Meutim, kao to se sugerie u petom

poglavlju, same ideje moda nisu dovoljne da se suprotstave uasu koji okruuje smrt.
Zapravo je sinergija ideja i meuljudskih veza najmonije sredstvo za suoavanje sa smru, i
ja u ovoj knjizi predlaem mnoge praktine naine na koje tu sinergiju moemo primeniti u
svom svakodnevnom ivotu.
Ova knjiga prikazuje stanovite zasnovano na mom posmatranju ljudi koji su mi se
obratili za pomo. Meutim, poto posmatra uvek utie na predmet posmatranja, u estom
poglavlju se okreem ispitivanju posmatraa i opisujem svoja iskustva u vezi sa smru i svoje
stavove o smrtnosti. Takoe, hvatam se ukotac sa pitanjem smrtnosti i - kao strunjak koji se
strepnjom od smrti bavio tokom cele svoje karijere i kao ovek kome je smrt sve blia i blia
- elim da otvoreno i jasno govorim o svom iskustvu sa strepnjom od smrti.
Sedmo poglavlje nudi uputstva terapeutima. Terapeuti najee izbegavaju da rade
direktno sa strepnjom od smrti. Moda je razlog to to nisu spremni da se suoe sa
sopstvenom strepnjom, ali tu jo veu ulogu igra to to profesionalne kole nude malo ili
nimalo obuke za egzistencijalan pristup: mladi terapeuti su mi rekli da svojim pitanjima ne
zalaze previe u strepnju od smrti jer ne znaju ta da rade sa odgovorima koje dobiju. Kako bi
pomogli klijentima koje opseda strah od smrti, terapeutima je potreban novi skup ideja i nova
vrsta odnosa sa pacijentima. Iako je sedmo poglavlje usmereno ka terapeutima, nastojao sam
da izbegnem profesionalni argon i nadam se da e tekst biti razumljiv svakom itaocu.
Moda ete se zapitati zato bi se neko bavio ovom neprijatnom, zastraujuom
temom? Zato gledati u sunce? Zato ne slediti savet ugledne vodee linosti amerike
psihijatrije, Adolfa Mejera, koji je pre jednog veka upozorio psihijatre, Ne eite tamo gde
ne svrbi?2 Zato se hvatati ukotac sa najuasnijim, najmranijim i najizvesnijim aspektom
ivota? Zaista, tokom proteklih godina, pojava ekonomisanog zdravstva, kratke terapije,
kontrole simptoma i pokuaja da se izmene obrasci miljenja samo su ojaali ovo zaslepljeno
gledite.3
Meutim, smrt ipak svrbi. Svrbi stalno; uvek je uz nas, grebe po nekim unutranjim
vratima i bruji tiho, jedva ujno, tik ispod membrane svesti. Skrivena i preruena, izbija u
vidu raznih simptoma; ona je izvor mnogih naih briga, stresova i konflikata.4
2 Adolfa Mejera citirao je Derom Frenk (Jerome Frank), lina komunikacija, 1979.
3 Izraz ekonomisano zdravstvo (engleski: managed care) se koristi u Sjedinjenim Amerikim Dravama da
bi se opisali razliiti postupci iji je cilj smanjenje trokova zdravstvenih ustanova. Ovaj koncept
zdravstvene zatite je uveden sredinom sedamdesetih godina prolog veka kako bi se zatitili finansijski
interesi kompanija koje su se bavile zdravstvenim osiguranjem. Od tada je predmet iroke debate u kojoj
protivnici osporavaju njegovu efikasnost, istiu da je dolo do smanjenja kvaliteta zdravstvenih usluga, ali,
ak, i da je ovaj pristup usmeren na profit doveo do poskupljenja zdravstvenih usluga. [prim. red.]
4 Postoji velika, veoma aktivna oblast eksperimentalnog istraivanja strepnji od smrti (koja su velikim delom

Snano oseam - kao ovek koji e i sam umreti jednog dana, u ne tako dalekoj
budunosti, i kao psihijatar koji se decenijama bavio strepnjom od smrti - da nam suoavanje
sa smru omoguava ne da otvorimo neku uasnu Pandorinu kutiju, ve da ponovo kroimo u
ivot na bogatiji i saoseajniji nain.
Stoga ovu knjigu nudim sa optimizmom. Verujem da e vam pomoi da pogledate
smrti u lice i da time ne samo ublaite strah ve i obogatite svoj ivot.

sproveli zagovornici teorije o upravljanju strahom), koja pokazuje sveprisutnost strepnje od smrti i njen
ogromni uticaj na samopouzdanje, na izuzetno irok opseg osobina, uverenja i ponaanja linosti; na
istrajnost kulturnih pogleda na svet i potvrenih standarda. V. na primer: Solomon, S. Greenberg, J.
Pyszczynski, T. Pride and Prejudice: Fear of Death and Social Behaviour, Current Directions in
Psychological Science, 2000, 9 (6), 200-204; Pyszczynski, T. Solomon, S. Greenberg, J. In the Wake of 9/11:
The Psychology of Terror, American Psychological Association, Washington, D. C., 2002.

2
PREPOZNAVANJE STRAHA OD SMRTI
Smrt je sve
i smrt je nita.
Crvi se uvlae, crvi se izvlae.

Svako se plai smrti na svoj nain. Za neke ljude, strepnja od smrti je muzika pratnja
njihovog ivota. Njih svaka aktivnost navodi na pomisao da se taj poseban trenutak vie
nikada nee ponoviti. ak i neki stari film ostavlja gorak ukus u ustima onih koji ne mogu a
da ne misle kako su svi ti glumci sada samo prah.
Kod drugih ljudi strepnja je glasnija, razuzdanija. Ume da eksplodira u tri ujutru i
ostavi ih bez daha pred utvarom smrti. Oni su opsednuti milju da e i sami uskoro biti mrtvi
- kao i svi drugi oko njih.
Neke ljude opseda konkretna fantazija o nastupajuoj smrti: pitolj uperen u lice,
nacistiki streljaki vod, lokomotiva koja gromoglasno juri ka njima, pad sa mosta ili
nebodera.
Scenariji smrti poprimaju ive forme. Neko je zakljuan u kovegu, nozdrva punih
zemlje, sa sveu o venom leanju u tami. Drugi se plae da nikada nee videti, uti ili
dodirnuti svoje voljene. Neki se plae bolnog bivstvovanja pod zemljom dok su im svi
prijatelji na zemlji. ivot e nastaviti svojim tokom, kao i pre, a oni nee imati mogunost da
saznaju ta e se dogoditi njihovoj porodici, prijateljima ili svetu.
Svako od nas moe osetiti nagovetaj smrti svake noi kada utone u san ili kada je bez
svesti pod anestezijom. Smrt i san, tanatos i hipnos u grkom reniku, bili su blizanci. eki
romanopisac egzistencijalista, Milan Kundera, smatra da nagovetaj smrti nalazimo i u inu
zaborava: Ono to nas kod smrti najvie uasava nije gubitak budunosti, ve gubitak

prolosti. in zaborava je oblik smrti koji je stalno prisutan u okviru ivota.5

Kod mnogih ljudi je strepnja od smrti otvorena i lako prepoznatljiva, koliko god bila
muna. Kod drugih je suptilna, zatvorena i sakrivena iza drugih simptoma i otkriva se jedino
istraivanjem, ak iskopavanjem iz dubina.

Otvorena strepnja od smrti

Mnogi od nas meaju strepnju od smrti sa strahom od zla, naputanja ili unitenja.
Neke zapanjuje enormnost venosti, smrt zauvek i za vekove vekova; drugi ne mogu da
pojme stanje nepostojanja i pitaju se gde e biti nakon to umru; neki se usredsreuju na uas
nestajanja itavog njihovog sveta; neki se bore sa problemom neminovnosti smrti, kao to je
jedna tridesetdvogodinja ena sa napadima strepnje od smrti iskazala u ovoj elektronskoj
poruci:
ini mi se da su najjaa oseanja poticala od shvatanja da u umreti ba JA, a ne
neki drugi entitet, kao to je ja kao stara dama ili ja kao neizleivo bolesna i spremna da
umre. Pretpostavljam da sam o smrti uvek razmiljala indirektno, kao o neemu to bi
moglo da se desi, a ne kao o neemu to e se desiti. Nedeljama nakon jake panine epizode
razmiljala sam o smrti intenzivnije nego ikada pre i sada znam da to vie nije neto to bi
moglo da se desi. Oseala sam se kao da sam otvorila oi pred uasnom istinom i da vie ne
mogu nazad.
Neki ljudi intenziviraju svoje strahove do nivoa koji vodi do nepodnoljivog
zakljuka: da ni njihov svet, niti bilo kakva seanja o njemu vie nigde nee postojati.
Njihova ulica, njihov svet porodinih okupljanja, roditelji, deca, kua na plai, srednja kola,
omiljena mesta za kampovanje - sve to e ispariti sa njihovom smru. Nita nije stabilno,
nita trajno. Kakvo onda znaenje moe imati ivot koji tako iezne? Poruka se nastavlja:
Postala sam akutno svesna besmisla - kako je sve to radimo izgleda osueno na
zaborav i kako e cela planeta na kraju nestati. Zamiljala sam smrt svojih roditelja, sestara,
momka i prijatelja. esto mislim o tome kako e jednog dana MOJA lobanja i kosti, a ne neki
hipotetiki ili imaginarni skup lobanje i kostiju, biti van mog tela a ne unutar njega. Ta misao
5 Citirano u: Roth, P. Shop Talk: A Writer and His Colleagues and Their Work, Houghton Mifflin, Boston,
2001, 97.

silno dezorijentie. Zamisao da u postojati kao entitet odvojen od svog tela nije mi ba
uverljiva, tako da se ne mogu uteiti idejom o venoj dui.
Postoji nekoliko glavnih tema u izjavi ove mlade ene: smrt je za nju postala
personalizovana; to vie nije neto to bi moglo da se desi ili to se deava samo drugima;
neizbenost smrti obesmiljava ceo ivot. Ona smatra da je ideja besmrtne due odvojene od
fizikog tela vrlo neverovatna i ne pronalazi utehu u konceptu ivota posle smrti. Ona takoe
postavlja pitanje da li je nitavilo nakon smrti jednako nitavilu pre roenja (to je vano
pitanje, koje e se ponovo pojaviti u naoj diskusiji o Epikuru).
Jedna pacijentkinja sa paninim napadima straha od smrti mi je na naoj prvoj seansi
dala ovu pesmu:

Smrt sve proima.

Njeno prisustvo me mui,
stee me; nosi me.
Vrisnem u bolu,
i nastavljam dalje.

Svakoga dana preti unitenje.

Pokuavam da ostavim tragove
koji e mozda biti vani;
bavim se sadasnjou.
To je najbolje to mogu.

Ali smrt vreba odmah ispod

te zatitne fasade
ije se utehe drim
kao dete svog ebeta.
Ovo ebe propusta uas

to se vraa
u tiini noi.

Vie nee biti moga ja

da udie prirodu,
da ispravlja greke,
da osea slatku tugu.
To je nepodnoljiv gubitak,
iako se podnosi nesvesno.

Smrt je sve
i smrt je nita.

Nju je naroito muila misao izraena u poslednja dva stiha: Smrt je sve / i smrt je
nita. Objasnila je da ju je misao kako e postati nita opsedala i potpuno obuzimala. Ali
pesma sadri i dve vane utene misli: da e ostavljanjem traga njen ivot dobiti znaenje i da
najbolje to moe da uradi jeste da se okrene sadanjem trenutku.

Strah od umiranja nije zamena za neto drugo

Psihoterapeuti esto pogreno pretpostavljaju da otvorena strepnja od smrti zapravo
nije strepnja od smrti, ve je maska nekog drugog problema. Tako je bilo sa Denifer,
dvadesetdevetogodinjom trgovkinjom nekretninama, ije dugogodinje none panine
napade straha od smrti prethodni terapeuti nisu uzimali kao takve. Celog svog ivota Denifer
se esto budila nou, mokra od znoja, irom otvorenih oiju, drhtei pred sopstvenim
nestajanjem. Razmiljala je kako nestaje, zauvek posre u tami, potpuno zaboravljena u svetu
ivih. Govorila je sebi da nita nema znaaja ako je sve na kraju osueno na potpuno
ieznue.

Takve misli su je muile jo od ranog detinjstva. Odlino se seala prve epizode, koju
je doivela u petoj godini. Trala je prema spavaoj sobi svojih roditelja, drhtei zbog straha
od smrti, a majka ju je teila, rekavi joj dve stvari koje nikada nee zaboraviti:
Pred tobom je veoma dug ivot, i nema smisla da sada razmilja o tome.
Kada bude veoma stara i priblii se smrti, tada e pronai svoj mir ili e biti bolesna, a u
svakom sluaju smrt ti nee biti nepoeljna.

Denifer se itavog svog ivota oslanjala na te majine utene rei, a razvila je i

dodatne strategije za ublaavanje napada. Podseala bi sebe da ona sama bira hoe li
razmiljati o smrti ili ne. Ili bi nastojala da iz svoje riznice dobrih iskustava izvue neko
seanje - kako se smeje sa kolskim drugovima, divi staklastim jezerima i nanizanim
oblacima tokom peaenja na Stenovitim planinama sa svojim muem, kako ljubi osunana
lica svoje dece.
Bez obzira na to, njena uasnutost smru nastavila je da je mui i da je liava velikog
dela ivotnih zadovoljstava. Odlazila je kod nekoliko terapeuta bez mnogo koristi. Razni
lekovi bi umanjili intenzitet, ali ne i uestalost napada. Ti terapeuti se nikada nisu usredsredili
na njen strah od smrti jer su verovali da je to bila zamena za neku drugu anksioznost. Ja sam
odluio da ne ponovim njihove greke. Verujem da je njih zbunjivao jedan moan san koji je
Denifer prvi put sanjala sa pet godina i koji joj se potom esto vraao:

Cela moja porodica je u kuhinji. Na stolu se nalazi inija puna kinih glista, a otac
me prisiljava da uzmem jednu aku glista, stisnem ih i onda popijem mleko koje iz
njih izae.

Svakom terapeutu kojeg je konsultovala, slika stiskanja glista da bi se dobilo mleko

sugerisala je, razumljivo, penis i semenu tenost; i svaki je, shodno tome, istraivao
mogunost da ju je otac seksualno zlostavljao. To je bila i moja prva pomisao, ali sam je
odbacio kada mi je Denifer objasnila da su takva ispitivanja uvek odvela terapiju u
pogrenom pravcu. Iako njen otac jeste imao gadnu narav i jeste verbalno zlostavljao svoju
porodicu, ni ona niti njene sestre ne pamte nikakvo seksualno zlostavljanje.
Nijedan od njenih prethodnih terapeuta nije ispitao ozbiljnost i znaenje njenog

sveprisutnog straha od smrti. Ta uobiajena greka ima veliku tradiciju, a njeni koreni seu do
prve psihoterapijske publikacije: Frojdovih i Brojerovih Studija o histeriji iz 1895. godine.
Paljivo itanje tog teksta otkriva da je strah od smrti proimao ivote Frojdovih pacijenata. 6
To to je on propustio da ispita strah od smrti bilo bi zbunjujue da nema njegovih kasnijih
zapisa koji objanjavaju kako se njegova teorija o poreklu neuroze zasniva na pretpostavci o
konfliktu izmeu razliitih nesvesnih, primitivnih, instinktivnih sila. Frojd je napisao da smrt
ne moe igrati ulogu u genezi neuroze, jer u nesvesnom nema predstava o njoj. Naveo je za to
dva razloga: kao prvo, mi nemamo lino iskustvo smrti i, kao drugo, nemogue nam je da
pojmimo sopstveno nepostojanje.7
Iako je Frojd pronicljivo i mudro pisao o smrti (u kratkim, nesistematinim esejima
kao to je Na stav prema smrti, napisan po zavretku Prvog svetskog rata), 8 njegova
desmrtizacija smrti, kako je to nazvao Robert Lifton, 9 u formalnoj psihoanalitikoj teoriji
umnogome je uticala na generacije terapeuta da se okrenu od smrti a prema onome to su
verovali da ona predstavlja u nesvesnom, naroito naputanju i kastraciji. Zaista, moglo bi se
tvrditi da psihoanalitiki naglasak na prolosti predstavlja uzmicanje od budunosti i od
suoavanja sa smru.10
Od samog poetka rada sa Denifer, krenuo sam da otvoreno istraujem njene
strahove od smrti. Nije bilo otpora: bila je voljna da radi i odabrala je ba mene jer je
proitala moj rad Egzistencijalna psihoterapija i elela je da se suoi sa egzistencijalnim
ivotnim injenicama. Nae terapijske seanse su bile usredsreene na njene ideje, seanja i
fantazije o smrti. Zamolio sam je da paljivo belei svoje snove i misli tokom paninih
napada straha od smrti.
Nije morala mnogo da eka. Kroz samo nekoliko nedelja, doivela je teak panini
napad straha od smrti nakon to je odgledala jedan film o nacistikom periodu. Bila je duboko
potreena potpunom neizvesnou ivota opisanog u filmu. Neduni taoci su nasumino
birani i ubijani. Opasnost je vrebala na svakom koraku: sigurnosti nije bilo nigde. Pogodila ju
je slinost sa njenim porodinim domom iz detinjstva: opasnost od oevih nepredvidivih
6 Za vie detalja, videti moj uvod u nedavnom izdanju: Freud, S. Breuer, J. Studies on Hysteria (priredio i
preveo J. Strachey), Basic Books, New York, 2000. (prvi put objavljeno 1895. godine).
7 Freud, S. Inhibitions, Symptoms and Anxiety (preveo J. Strachey), Hogarth Press, London, 1936. (prvi put
objavljeno 1926. godine).
8 Freud, S. Thoughts for the Time on War and Death: Our Attitudes Toward Death. Collected Papers of
Sigmund Freud, IV, Hogarth Press, London, 1925. V. takoe Yalom I. D. Existential Psychotherapy, Basic
Books, New York, 1980, 64-69.
9 Lifton, R. J. The Broken Connection, Simon & Schuster, New York, 1979.
10 Spiegel, D. Man as Timekeeper: Philosophical and Psychotherapeutic Issues, American Journal of
Psychoanalysis, 1981, 41(5), 14.

besnih ispada, njen oseaj da nema gde da se sakrije i da e sklonite pronai samo u
nevidljivosti - odnosno tako to e govoriti i traiti to manje moe.
Ubrzo nakon toga, ponovo je posetila svoju kuu iz detinjstva i, prihvativi moj
predlog, meditirala pored grobova svojih roditelja. Traiti od pacijenta da meditira pored
groba moda izgleda radikalno, ali Frojd je 1895. godine opisao kako je pacijentu dao upravo
takve instrukcije.11 Dok je Denifer stajala pored oevog nadgrobnog spomenika, iznenada joj
je na pamet pala jedna udna misao: Koliko li mu je samo hladno u tom grobu.
Razgovarali smo o toj udnoj misli. Delovalo je kao da njen detinji pogled na smrt, sa
svojim iracionalnim komponentama (na primer, da mrtvima i dalje moe biti hladno), jo
uvek ivi u njenoj mati, rame uz rame sa njenom racionalnou odrasle osobe.
Dok se vozila kui sa seanse, u misli joj se uunjala jedna melodija koja je bila
popularna tokom njenog detinjstva, i ona je zapevala, iznenadivi se to se sea itavog
teksta:

Jesi li ikad pomislio, dok prolaze mrtvaka kola,

da e moda ba ti biti sledei?
Umotaju te u veliki beli arav,
i zakopaju dva metra pod zemljom.
Stave te u veliki crni sanduk
i prekriju zemljom i kamenjem.
Potom sve ide dobro oko nedelju dana,
a onda koveg poinje da proputa!
Crvi se uvlae, crvi se izvlae,
igraju tablia po tvojoj njuci,
jedu ti oi, jedu ti nos,
jedu ti kou izmeu prstiju.
Jedan ogromni crv sa buljavim oima

11 Freud, Breuer, 1895/2000.

uvue ti se u stomak i izmili kroz oko.

Stomak ti se pretvori u zelenu sluz,
a gnoj pocuri kao lag.
Ti to namae na pare hleba,
eto ta jede kad si mrtav.

Dok je pevala tu pesmicu, navrla su joj seanja kako je njene sestre (Denifer je bila
najmlaa) nemilosrdno zadirkuju pevajui tu pesmu iznova i iznova, ne obazirui se na njenu
oiglednu, gotovo opipljivu patnju.
To to se setila te pesme za Denifer je bilo otkrovenje, koje ju je dovelo do spoznaje
da njen uestali san o ispijanju mleka iz glista nije imao veze sa seksom, ve sa smru i
opasnou i nedostatkom sigurnosti koje je iskusila u detinjstvu. Taj uvid - da je u sebi
nesvesno uvala detinju predstavu o smrti - otvorila je nove puteve njenoj terapiji.

Skrivena strepnja od smrti

Nekada je potreban detektiv da se skrivena strepnja od smrti iznese na videlo, ali esto
je bilo ko, bez obzira na to da li je na terapiji ili nije, moe otkriti introspekcijom. Misli o
smrti mogu curiti i prodirati u vae snove, ma koliko da su skrivene od vaeg svesnog uma.
Svaka nona mora je san u kome je strepnja od smrti izmakla kontroli i zapretila onome ko
sanja.
None more bude spavaa i prikazuju njegov ivot u opasnosti: kako bei od ubice
pokuavajui da spase ivu glavu, ili kako pada sa velike visine, ili se krije od smrtonosne
pretnje, ili umire, ili kako je mrtav.
Smrt se esto u snovima javlja u simbolikom obliku. Na primer, jedan sredoveni
ovek sa gastrinim problemima i hipohondrinim strahovima od raka eluca sanjao je kako
je u avionu sa porodicom, na putu prema nekom egzotinom letovalitu na Karibima. Potom
je, u sledeem kadru, video sebe kako lei na zemlji uvijajui se od bolova u stomaku.
Probudio se uasnut i smesta je shvatio znaenje sna: On je umro od raka eluca, a ivot se

nastavio bez njega.

Konano, izvesne ivotne situacije gotovo uvek izazivaju strepnju od smrti: na primer
teka bolest, smrt bliske osobe ili velika nepopravljiva pretnja po osnovnu linu bezbednost kao to je silovanje, razvod, dobijanje otkaza ili pljaka. Razmiljanje o takvim dogaajima
obino rezultira pojavom otvorenih strahova od smrti.

Strepnja ni od ega zapravo je strepnja od smrti

Pre mnogo godina, psiholog Rolo Mej je duhovito primetio da strepnja ni od ega tei
da postane strepnja od neega. Drugim reima, strepnja ni od ega brzo se vee za opipljiv
objekat. Pria o Suzan ilustruje koliko je koristan taj koncept kada pojedinac osea
neproporcionalno jaku anksioznost od nekog dogaaja.
Suzan, doterana, uspena sredovena ena, zaposlena kao ovlaeni javni raunovoa,
jednom prilikom mi se obratila zbog konflikta sa poslodavcem. Sastajali smo se nekoliko
meseci, i ona je na kraju dala otkaz i osnovala veoma uspenu konkurentsku firmu.
Nekoliko godina kasnije, kad me je pozvala da zatrai hitan sastanak, jedva sam uspeo
da joj prepoznam glas. Suzan, koja je obino vedra i samouverena, tada je zvuala bojaljivo i
panino. Primio sam je kasnije istog dana i njen izgled me je zabrinuo: Suzan, koja je obino
smirena i lepo obuena, tada je bila neuredna i uzbuena, lice joj je bilo crveno, oi natekle
od plakanja, oko vrata je imala pomalo umrljan zavoj.
Oklevajui, ispriala mi je svoju priu. Njen odrasli sin Dord, odgovoran mladi
ovek sa dobrim poslom, sada je bio u zatvoru zbog narkotika. Policajci su ga zaustavili zbog
nekog lakog saobraajnog prekraja i u njegovom autu pronali kokain. Rezultati testa bili su
pozitivni i, poto je ve bio u dravnom programu oporavka zbog prethodnih vonji pod
uticajem opojnih sredstava a ovo mu je bio trei prekraj povezan sa narkoticima, osudili su
ga na mesec dana zatvora i dvanaest meseci programa rehabilitacije.
Suzan je etiri dana neprekidno plakala. Nije mogla ni da spava niti da jede i nije bila
u stanju da ide na posao, po prvi put za dvadeset godina. Noima su je muile uasavajue
slike njenog sina: kako loe iz flae uvijene u smeu papirnu kesu i prljav, propalih zuba,
umire na ulici.

Umree u zatvoru, rekla mi je i potom mi opisala koliko je iscrpljena od povlaenja

svih moguih veza, pronalaenja svakog mogueg naina, samo da ga oslobodi. Poraavao ju
je pogled na njegove slike iz detinjstva: aneosko dete, plave kovrdave kose, izraajnih oiju
- sa velikom, beskrajno perspektivnom budunou.
Suzan je sebe smatrala izuzetno snalaljivom osobom. Ona je bila ena koja je sama
stvorila svoje ime i postigla uspeh, uprkos neuspenim i razuzdanim roditeljima. Meutim, u
ovoj situaciji oseala se potpuno bespomono.
Zato mi je to uradio? - pitala se. To je pobuna, namerno sabotiranje mojih planova
za njegovu budunost. ta bi drugo moglo da bude? Zar mu nisam pruila sve, svako mogue
sredstvo za postizanje uspeha: najbolje obrazovanje, asove tenisa, klavira, jahanja? I ovako
mi vraa? Kakva sramota - zamislite da moji prijatelji saznaju! Suzan je gorela od zavisti pri
pomisli na uspenu decu svojih prijatelja.
Prvo to sam uradio bilo je da je podsetim na ono to je ve znala. Slika njenog sina
na ulici bila je iracionalna - ona je videla katastrofu tamo gde je nije bilo. Istakao sam da je
njen sin, sve u svemu, dobro napredovao: bio je na dobrom programu rehabilitacije i na
privatnoj terapiji sa odlinim savetnikom. Oporavak od zavisnosti retko kad prolazi bez
komplikacija: recidivi su neizbeni, a esto ih bude i po nekoliko. Naravno, ona je to znala;
nedavno se vratila sa celonedeljne porodine terapije u okviru sinovljevog programa
rehabilitacije. Pritom, njen suprug uopte nije delio tu njenu veliku zabrinutost oko njihovog
sina.
Takoe je znala da je njeno pitanje Zato mi je Dord ovo priredio? bilo
iracionalno i klimnula je glavom u znak odobravanja kada sam joj rekao da mora da iskljui
sebe iz te slike. Njegovo ponovno korienje droga nije imao nikakve veze sa njom.
Svaku majku bi uznemirila pomisao da joj se sin vratio drogama i da je u zatvoru, ali
Suzanina reakcija je bila preterana. Stoga sam posumnjao da veliki deo njenih strepnji potie
iz nekog drugog izvora.
Naroiti utisak je na mene ostavio njen izrazito snaan oseaj bespomonosti. Ona je
sebe uvek doivljavala kao veoma snalaljivu osobu, a sada se ta slika razbila - nije mogla
nita da uradi za svog sina (osim da se odeli od njegovog ivota).
Ali zato je Dord bio toliko znaajan u njenom ivotu? Da, on je bio njen sin. Ali
bilo je tu jo neeg. Bio je i suvie znaajan. Izgledalo je da ceo njen ivot zavisi od njegovog
uspeha. Objasnio sam joj kako za mnoge roditelje deca esto predstavljaju projekat za

sticanje besmrtnosti. Ta ideja je pobudila njeno interesovanje. Uvidela je da se jeste nadala da

e kroz svog sina produiti sebe, ali je sada znala da mora da odbaci takve elje.
On nije dovoljno jak za taj posao, rekla je.
Da li je bilo koje dete dovoljno jako za to?, pitao sam je. tavie, Dord se nikada
nije ni prijavio za taj posao - upravo zato njegovo ponaanje i to to je ponovo koristio drogu
nema nikakve veze s tobom!
Kada sam je pri kraju seanse zapitao zato nosi zavoj, rekla mi je da je upravo imala
plastinu operaciju zatezanja koe na vratu. Poto sam nastavio da je ispitujem o operaciji,
postala je nestrpljiva i nastojala da se vrati na pitanje svog sina - to je bio razlog, istakla je,
to me kontaktirala.
Ali nisam hteo da je pustim.
Reci mi neto vie o tvojoj odluci da ode na operaciju.
Pa, mrzim tragove koje starenje ostavlja na mom telu - mojim grudima, mom licu, a
posebno mom oputenom vratu. Ova operacija je moj roendanski poklon samoj sebi.
Koji ti je ovo roendan?
Roendan sa velikim R. Cifre su est i nula. Napunila prole nedelje.
Priala mi je kako je to imati ezdeset godina i shvatati da vreme istie (a ja sam njoj
priao kako je sa sedamdeset). Potom sam zakljuio:
Siguran sam da je tvoja strepnja preterana, jer jedan deo tebe veoma dobro zna da se
recidivi deavaju u gotovo svakom leenju zavisnosti. Mislim da deo tvoje anksioznosti
potie iz neeg drugog, a da se pogreno vezuje za Dorda.
Suzan me je podrala ustro klimnuvi glavom, a ja sam nastavio: Mislim da se
veliki deo tvoje anksioznosti tie tebe, a ne tvog sina. To je povezano sa tvojim ezdesetim
roendanom, sa tvojom sveu o starenju i o smrti. Rekao bih da na nekom dubokom nivou
verovatno razmatra bitna pitanja: ta e uiniti sa ostatkom svog ivota, ta e tvom ivotu
dati smisao, naroito sada kad ti je jasno da Dord nee odraditi taj posao.
Njen stav je postepeno iz nestrpljenja preao u intenzivnu zainteresovanost. Nisam
mnogo razmiijala o starenju i vremenu koje istie. To pitanje se nikada nije pojavilo ni
tokom nae prethodne terapije. Ali shvatam ta hoe da kae.
Na kraju sata pogledala me je u oi: Ne mogu ni da zamislim kako e mi tvoje ideje

pomoi, ali u ti rei jednu stvar: u poslednjih petnaest minuta si mi zaokupio panju. To je za
etiri dana najdui period u kome Dord nije potpuno okupirao moje misli.
Za sledeu nedelju smo zakazali jo jednu seansu, u ranim jutarnjim asovima. Ona je
jo od naeg prethodnog rada znala da su moja jutra rezervisana za pisanje i prokomentarisala
je kako naruavam svoju rutinu. Rekao sam joj da ne radim po uobiajenom rasporedu jer
sledee sedmice putujem na sinovljevo venanje.
elei da dodam jo neto to bi moglo biti od pomoi, dodao sam dok je odlazila:
Ovo je mom sinu drugo venanje, Suzan, i seam se da sam tokom njegovog razvoda
prolazio kroz teak period - uasno je kada se kao roditelj oseate bespomono. Tako iz
iskustva znam koliko se strano osea. elja da pomognemo naoj deci je sastavni deo nas.
U dve sedmice koje su usledile, fokusirali smo se mnogo manje na Dorda a sve vie
na njen ivot. Njena strepnja zbog Dorda drastino se smanjila. Njegov terapeut je
predloio (a ja sam se sloio) da bi i za Suzan i za Dorda bilo najbolje da prekinu kontakt
na nekoliko sedmica. Ona je elela da sazna vie o strahu od smrti i o nainima na koje se
veina ljudi suoava s njim, i ja sam sa njom podelio mnoga svoja razmiljanja o strepnji od
smrti koja iznosim na ovim stranicama. etvrte nedelje me je izvestila da osea kako se vraa
u normalu i zakazali smo jednu kontrolnu seansu kroz nekoliko nedelja. Na toj poslednjoj
seansi, na moje pitanje ta joj je najvie koristilo u naem zajednikom radu, ona je jasno
razgraniila ideje koje sam joj predloio i znaajan odnos koji je imala sa mnom.
Najdragocenija stvar, rekla mi je, bilo je to to si mi priao o svom sinu. Na mene
je snano uticalo to to si mi pristupio na takav nain. Druge stvari na koje smo se
koncentrisali - kako sam strahove o sopstvenom ivotu i smrti izmestila na Dorda - sigurno
su mi privukle panju. Verujem da si potpuno bio u pravu... Ali neke od tih ideja - na primer
one koje si preuzeo od Epikura - bile su veoma... hm... intelektualne, i ne bih ba znala koliko
su zaista bile od pomoi. Meutim, nema sumnje da se na naim seansama odigralo neto to
je bilo veoma delotvorno.
Kljuni element je dihotomija koju je napravila izmeu ideja i meuljudskog odnosa
(v. peto poglavlje). Koliko god da ideje mogu biti korisne, njih e oiveti i osnaiti tek bliske
veze sa drugim ljudima.12
Kasnije na toj seansi, Suzan me je iznenada obavestila o nekim bitnim promenama u
12 Neophodna sinergija ideja i ljudske povezanosti je centralna tema u mom romanu Leenje openhauerom,
prevod Spasi Suzana, Beograd: Plato, 2007. (The Schopenhauer Cure, Harper Collins, New York, 2005).

svom ivotu. Jedan od najveih problema u mom ivotu je to to sam previe ograniena u
svom poslu. Bila sam raunovoa previe godina, tokom veeg dela mog odraslog ivota, i
sada mislim kako je to lo spoj: ja sam ekstrovertna osoba u jednoj introvertnoj profesiji.
Volim da askam sa ljudima, da se druim, a posao raunovoe je previe usamljeniki.
Moram da promenim posao, i tokom poslednjih nekoliko nedelja sam sa svojim suprugom
ozbiljno razgovarala o naoj budunosti. Jo uvek imam dovoljno vremena za novu karijeru.
Ne bih volela da ostarim i, kad pogledam unazad, shvatim da nikad nisam ni pokuala da
uradim bilo ta drugo.
Potom mi je rekla da su u prolosti ona i njen mu esto kroz alu govorili o svom snu
da kupe mali hotel u dolini Napa. Sada je to odjednom postala ozbiljna pria i protekli vikend
su proveli sa jednim trgovcem nekretninama u razgledanju raznih gostionica na prodaju.
Nakon est meseci dobio sam od Suzan poruku ispisanu na poleini fotografije jedne
ljupke gostionice u dolini Napa sa pozivom da ih posetim. Prvo noenje je na raun kue!
Ova pria o Suzan ilustruje nekoliko stvari. Prvo, disproporcionalnu silinu njene
anksioznosti. Naravno da je bila optereena to joj je dete u zatvoru. Koji roditelj ne bi bio?
Ali je ona reagovala kao da je to katastrofa. Uostalom, njen sin je ve godinama imao
problema sa drogama i vie puta im se vraao nakon leenja.
Iz iskustva sam procenio da treba da se usmerim na zavoj oko njenog vrata, dokaz
plastine operacije. Meutim, bile su male anse da u pogreiti jer niko u njenim godinama
nije imun na brige o starenju. Kozmetika operacija i marker ezdesetog roendana
probudili su u njoj mnogo skrivenih strepnji od smrti, koje je prebacila na svog sina. Ja sam
joj tokom terapije predoio izvor njene anksioznosti i pokuao da joj pomognem da se sa njim
suoi.
Suzan je potreslo nekoliko saznanja: da joj telo stari, da je njen sin predstavljao njen
projekat besmrtnosti i da ona ima samo ogranienu mo da pomogne svom sinu ili zaustavi
svoje starenje. Na kraju, spoznaja da je u svom ivotu nakupila brdo aljenja inicirala je
krupan ivotni preokret.
Ovo je prvi od mnogih primera koje u izloiti da bih pokazao kako moemo uiniti
vie od pukog ublaavanja strepnje od smrti. Svest o smrti moe nam posluiti kao iskustvo
koje otvara oi, visoko koristan katalizator krupnih promena u ivotu.

3
ISKUSTVO KOJE OTVARA OI

Jedan od najpoznatijih knjievnih likova je Ebenizer Skrud, pohlepni, zloudni starac

samotnjak iz Boine pesme arlsa Dikensa. Neto se ipak na kraju prie dogaa Ebenizeru
Skrudu - on doivljava upeatljivu transformaciju. Topi se njegov ledeni lik i on postaje
srdaan, velikoduan i voljan da pomogne svojim zaposlenima i saradnicima.
ta se to dogodilo? ta je pokrenulo Ebenizerovu transformaciju? To nije bila njegova
savest, niti toplina boinog veselja. Umesto toga, to je bio jedan oblik egzistencijalne ok
terapije ili iskustvo koje otvara oi, kako u to nazivati u ovoj knjizi. 13 Duh budunosti (Duh
budueg Boia) dolazi Skrudu u posetu i daje mu jaku dozu ok terapije, omoguivi mu da
zaviri u budunost. Skrud posmatra svoje zanemareno telo, vidi strance koji daju u zalog
njegovu imovinu (ak i krevet i arave), i uje lanove svoje zajednice kako govore o
njegovoj smrti i olako je primaju. Nakon toga, Duh budunosti ga vodi na groblje da pogleda
svoj grob. Skrud zuri u svoj spomenik, opipava slova svog imena i u tom trenutku se
njegova linost transformie. U sledeoj sceni, Skrud je nova i saoseajna osoba.
Druge primere iskustva koje otvara oi - suoavanja sa smru koje obogauje ivot nalazimo u izobilju u knjievnosti i na filmu. Pjer, protagonista uvenog Tolstojevog romana
Rat i mir, suoava se sa smru pred streljakim vodom, da bi dobio pomilovanje nakon to je
ubijeno nekoliko ljudi u redu ispred njega. Pjer, koji je pre tog dogaaja bio izgubljena dua,
transformie se i do kraja romana ivi sa arom i svrhom. (U stvarnom ivotu, Dostojevski je
u dvadeset prvoj godini na slian nain bio poteen u poslednjem trenutku i njegov ivot se
takoe transformisao.)
Stariji mislioci, mnogo pre Tolstoja - od nastanka pisane rei - upozoravali su nas na
13 U psihijatrijskoj literaturi, takva iskustva se obino nazivaju granina iskustva, prevod nemakog
egzistencijalnog analitikog termina Grenzsituationen, koji oznaava ljudske granice ili ogranienja.
Meutim, termin granica je problematian u savremenoj terapiji jer se pre svega odnosi na okvir - to jest, na
granice terapijskog odnosa i izbegavanje drugaijih odnosa koji nisu terapijski. Stoga predlaem termin
iskustvo koje otvara oi.

meuzavisnost ivota i smrti. Stoici (na primer Hrizip, Zenon, Ciceron i Marko Aurelije)
poduavali su nas da je uenje o ispravnom ivljenju istovremeno i uenje o ispravnom
umiranju, a da je, isto tako, uenje o ispravnom umiranju istovremeno uenje o ispravnom
ivljenju. Ciceron je rekao da je filozofirati znai pripremati se za smrt. Sveti Avgustin je
napisao da se ovekovo sopstvo raa samo u suoavanju sa smru. Mnogi srednjovekovni
monasi drali su ljudske lobanje u svojim elijama kako bi usmerili svoje misli na svoju
smrtnost i njene pouke za voenje ivota. Montenj je istakao da pisac u radnoj sobi mora
imati dobar pogled na groblje kako bi izotrio svoje miljenje. Ovako i na mnogo drugih
naina, veliki uitelji su nas tokom vekova podseali da iako nas fizika smrt unitava, ideja
o smrti nas spasava.
Iako nas fizika smrt unitava, ideja o smrti nas spasava. Hajde da malo detaljnije
prouimo ovu ideju. Spasava nas? Od ega? I kako nas to spasava ideja o smrti?

Razlika izmeu stvari jesu i kakve su stvari

Dijalektika koju je predoio Hajdeger, nemaki filozof iz dvadesetog veka, pojanjava
ovaj paradoks. On je definisao dva modusa bitisanja: svakodnevni i ontoloki (od onto, bie
i sufiksa - logija, nauka, prouavanje). U svakodnevnom modusu, vi ste potpuno okupirani
svojim okruenjem i divite se tome kakve su stvari u svetu, dok u ontolokom modusu
opaate samo udo postojanja i divite se tome to stvari jesu, to vi jeste.
Postoji sutinska razlika izmeu toga kakve su stvari i toga to stvari jesu. Kada ste
obuzeti svakodnevnim modusom, okreete se prolaznim elementima koji odvlae panju, kao
to su fiziki izgled, stil, imovina ili presti. U ontolokom modusu, naprotiv, ne samo to ste
svesniji postojanja, smrtnosti i drugih nepromenljivih karakteristika ivota ve ste isto tako
eljniji i spremniji da napravite znaajne promene. Podstaknuti ste da se uhvatite u kotac sa
svojom osnovnom ljudskom odgovornou da izgradite autentian ivot sainjen od
angaovanja, povezivanja sa ljudima, smisla i samoostvarivanja.
Mnoga svedoenja o drastinim i trajnim promenama koje je podstaklo suoavanje sa
smru govore u prilog ovom stanovitu. Tokom svog desetogodinjeg intenzivnog rada sa
pacijentima koji se suoavaju sa smru od raka, otkrio sam da su mnogi od njih, umesto da se
predaju obamrlom oaju, doiveli pozitivne i dramatine transformacije. Oni su preuredili

svoje ivotne prioritete tako to vie nisu pridavali znaaj trivijalnostima. Preuzeli su mo da
izaberu da ne rade ono to zaista ne ele da rade. Iskrenije su komunicirali sa onima koje su
voleli i vie su cenili elementarne injenice ivota - godinja doba koja se smenjuju, lepotu
prirode, poslednji Boi ili Novu godinu.
Mnogi su naveli da im se smanjio strah od drugih ljudi, da su spremniji da preuzmu
rizike, i da ih manje brine odbijanje. 14 Jedan od mojih pacijenata je aljivo prokomentarisao
da rak lei psiholoke neuroze. Drugi mi je rekao: Kakva teta to sam morao da ekam
sve do sada, kad mi je rak napao telo, da bih nauio da ivim!

Otvaranje oiju na kraju ivota: Tolstojev Ivan Ilji

U Tolstojevoj pripoveci Smrt Ivana Iljia, protagonista - sredoveni, arogantni
birokrata obuzet samim sobom - oboleva od smrtonosne stomane bolesti i umire u
neprestanom bolu. Kako se smrt pribliava, Ivan Ilji shvata da se celog svog ivota titio od
ideje smrti svojom preokupacijom prestiom, izgledom i novcem. Razbesni se na sve ljude
oko njega koji uvaju neistinu i poriu smrt time to mu daju neosnovane nade da e se
oporaviti.
Potom, nakon jednog zapanjujueg razgovora sa najdubljim delom svog bia, u
jednom trenutku bistrine otvara oi pred injenicom da umire tako loe zato to je tako loe i
iveo. itav njegov ivot bio je pogrean. Branei se od smrti, branio se i od ivota. Uporedio
je svoj ivot sa iskustvom koje je esto doivljavao u vozu kada bi mislio da ide napred, a u
stvari se kotrljao nazad. Ukratko, postao je svestan bitisanja.
Kako se smrt brzo pribliava Ivanu Iljiu, on uvia da ima jo vremena. Postaje
svestan da ne samo on nego sva iva bia moraju umreti. Otkriva u sebi saoseajnost, jednu
za njega novu emociju. Osea nenost prema drugima: prema svom mladom sinu koji mu
ljubi ruku; prema mladom slugi koji se brine o njemu na prirodan i privren nain; i ak, po
prvi put, prema svojoj mladoj eni. On ali zbog patnji koje im je naneo i na kraju ne umire u
bolu, ve u radosti intenzivnog saoseanja.
Ova Tolstojeva pria nije samo knjievno remek-delo ve i mona obrazovna lekcija.
Zapravo, ona je esto obavezna lektira za one koji se obuavaju da pruaju utehu smrtno
14 Yalom I. D. Existential Psychotherapy, Basic Books, New York, 160.

bolesnim osobama.
Ako takva svest o postojanju vodi ka bitnim linim promenama, kako se iz modusa
svakodnevice prebaciti u modus koji uspenije vodi ka promeni? To neemo postii pukom
eljom ili zapinjanjem i stezanjem zuba. Umesto toga, obino je potrebno da osoba doivi
snano ili nepovratno iskustvo kako bi otvorila oi, trgnula se iz svakodnevnog modusa i
prela u ontoloki modus. To je ono to ja nazivam iskustvom koje otvara oi.
Ali gde su ta iskustva koja otvaraju oi u svakodnevnom ivotu za one koji se ne
suoavaju sa neizleivim rakom, streljakim vodom ili Duhom budunosti? Po mom iskustvu,
glavni katalizatori za iskustvo koje otvara oi su znaajni ivotni dogaaji:

bol zbog gubitka vane osobe;

bolest koja ugroava ivot;
raskid emotivne veze;
neka bitna ivotna prekretnica, kao to je znaajan roendan (pedeseti, ezdeseti,
sedamdeseti itd.);
katastrofalna trauma, kao to su poar, silovanje ili pljaka;
deca koja naputaju dom (prazno gnezdo);
gubitak posla ili promena karijere;
odlazak u penziju;
preseljenje u staraki dom.

Konano, i moni snovi koji prenose poruku iz dubine va-eg bia mogu posluiti kao
iskustva koja otvaraju oi. Svaka od narednih pria iz moje klinike prakse ilustruje drugaiji
oblik iskustva koje otvara oi. Sve tehnike koje koristim u radu sa svojim pacijentima
dostupne su svakome: moete ih modifikovati i koristiti ne samo u svojoj introspekciji ve i u
prua-nju pomoi onima koje volite.

Bol kao iskustvo koje otvara oi

Bol i gubitak mogu otvoriti oi i uiniti oveka svesnijim postojanja. Tako je bilo sa
Elis, koja je, postavi udovicom, morala da se suoi i sa bolom zbog gubitka i sa odlaskom u
staraki dom; sa Julijom, kojoj je bol zbog smrti prijatelja otkrila sopstvenu strepnju od smrti;
i sa Dejmsom, koji je godinama potiskivao bol zbog smrti svoga brata.

Vena prolaznost: Elis

Vrlo dugo sam bio Elisin terapeut. Koliko dugo? Pazite da ne padnete sa stolice, svi vi
mlai itaoci upoznati sa savremenim modelom kratke terapije. Dolazila je kod mene due od
trideset godina!
Ne trideset godina neprekidno (iako ovde hou jasno da napomenem da je nekim
ljudima zaista potrebno toliko neprekidne podrke). Elis - koja je zajedno sa svojim muem
Albertom posedovala i vodila prodavnicu muzikih instrumenata - prvi put me je pozvala
kada joj je bilo pedeset godina, zbog sve otrijih konflikata sa sinom, kao i sa nekoliko
prijatelja i muterija. Dolazila je dve godine na individualnu terapiju a potom tri godine na
grupnu terapiju. Iako je znaajno napredovala, tokom narednih dvadeset pet godina se
nekoliko puta vraala na terapiju da bi se suoila sa bitnim ivotnim krizama. Na poslednji
susret se odigrao kraj njene postelje, neposredno pred smrt, kada je imala osamdeset etiri
godine. Elis me je nauila mnogo toga, posebno o stresnim fazama u drugoj polovini ivota.
Epizoda koju u opisati odigrala se tokom naeg poslednjeg ciklusa terapije, koji je
zapoeo kada je imala sedamdeset pet godina i trajao oko etiri godine. Elis je potraila
pomo kada je njenom muu dijagnostifikovana Alchajmerova bolest. Trebala joj je podrka:
malo je patnji koje su toliki komar za oveka kao to je biti svedok postepenom ali
neumitnom razaranju uma svog ivotnog partnera.
Elis je patila dok je njen mu prolazio kroz te neumoljive faze: najpre je to radikalan
gubitak kratkoronog pamenja, kada se gube kljuevi i novanici; posle toga je zaboravljao
gde je parkirao automobil, a ona bi kruila gradom traei izgubljeno vozilo; zatim njegova

faza lutanja, kada je bilo potrebno da ga policija doprati do kue; potom pogoranje linih
higijenskih navika; zatim drastina preokupiranost samim sobom praena gubitkom empatije.
Poslednji uas koji je Elis doivela bilo je da njen mu, sa kojim je provela pedeset pet
godina, vie nije mogao da je prepozna.
Kada je Albert umro, skrenuli smo panju na aljenje i naroito na tenziju koju je
oseala izmeu bola i olakanja - bol zbog gubitka Alberta, koga je poznavala i volela jo od
tinejderskih dana, i olakanje to je osloboena velikog tereta celodnevne nege stranca koji
je on postao.
Nekoliko dana nakon sahrane, kada su se njeni prijatelji i porodica vratili svojim
ispunjenim ivotima a ona se suoila sa praznom kuom, javio se novi strah: poela je da se
uasava da bi tokom noi u njenu kuu mogao da provali uljez. Spolja se nita nije
promenilo; njen kraj, u kome je ivela srednja klasa, bio je i dalje stabilan i bezbedan kao i
uvek. U njenom bloku su prebivali poznati prijateljski susedi, od kojih je jedan bio policajac.
Moda se Elis u odsustvu svog mua oseala nezatieno: iako je on godinama bio fiziki
onesposobljen, samo njegovo prisustvo prualo joj je oseaj sigurnosti. Na kraju joj je jedan
san omoguio da shvati izvor svog straha.

Sedim na ivici bazena sa nogama u vodi i obuzima me jeza jer vidim veliko lise kako
mi se primie pod vodom. Oseam kako mi dotie noge - fuj... I sada se jeim pri
pomisli na to. Lie je crno, veliko i oblo. Pokuavam da pokrenem noge kako bih
napravila talase koji bi odgurnuli lie nazad, ali za moja stopala su vezane teke
vree peska. Ili su to moda vree krea.

Tada sam se uspaniila, rekla je, i probudila se vritei. Satima sam se trudila da ne
zaspim ponovo kako ne bih sanjala isti san.
Jedna od njenih asocijacija na san je objasnila njegovo znaenje.
Vree krea? ta to za tebe predstavlja? - zapitao sam.
Sahranu, odgovorila je. Zar nisu upravo kre bacali u masovne grobnice u Iraku? I
isto tako u Londonu za vreme crne kuge?
Znai, taj uljez je bila smrt. Njena smrt. Smrt njenog mua je i nju izloila smrti.

Ako on moe da umre, rekla je, onda mogu i ja. Onda u i ja umreti.
Nekoliko meseci nakon muevljeve smrti, Elis je odluila da se preseli iz kue u kojoj
je ivela etrdeset godina u staraki dom, u kome e dobiti brigu i medicinsku pomo kakva
joj je bila potrebna zbog ozbiljne hipertenzije i oteenog vida usled makularne degeneracije.
Tada je postala preokupirana raspodelom svoje imovine. Ni o emu drugom nije
razmiljala. Selidba u mali stan iz velike petosobne kue pune nametaja, uspomena i
kolekcije antikvarnih muzikih instrumenata znaila je, naravno, da mora da se rei velikog
dela svoje imovine. Njen sin jedinac, stalni putnik, koji je u tom trenutku radio u Danskoj i
iveo u malom stanu, nije imao prostora za njene stvari. Od svih tekih odluka koje je morala
da donese, najtee joj je bilo da odlui ta e uiniti sa muzikim instrumentima koje su ona i
Albert sakupljali tokom celog njihovog zajednikog ivota. esto je u samoi svog sve
manjeg ivota ula avetne akorde svoga dede koji svira violonelo Paolo Testore iz 1751.
godine, ili svog mua na njegovom omiljenom britanskom cimbalu iz 1775. godine. A tu je
bila i engleska koncertina i ureaj za snimanje, koje su im njeni roditelji darovali kao
svadbeni poklon.
Svaki predmet u njenom domainstvu sadrao je uspomene iji je ona sada bila jedini
vlasnik. Rekla mi je da e svaki od njih zavriti u rukama stranaca, koji nikada nee znati
njihovu istoriju niti ih voleti kao ona. Na kraju e njena smrt konano izbrisati sve te bogate
uspomene utisnute u cimbalo, violonelo, flaute, frule i mnoge druge instrumente. Njena
prolost e ieznuti zajedno sa njom.
Dan kada je trebalo da se preseli zlokobno se primicao. Malo-pomalo, nestajao je sav
nametaj i stvari koje nije mogla da zadri - prodavala ih je ili poklanjala prijateljima i
strancima. Kako joj se kua praznila, tako se pojaavala njena panika od nastupajueg
preseljenja.
Naroito je potresan bio njen poslednji dan u kui. Novi vlasnici su zahtevali da im
kuu ostavi potpuno praznu, jer su planirali da je potpuno renoviraju. Morala je da ukloni ak
i police za knjige. Dok je posmatrala kako radnici sa zidova skidaju police, uzdrhtala je
videvi stare slojeve krea tirkizno plave boje.
Tirkizno plava! Dobro se seala te boje. Pre etrdeset godina, kada se uselila u ovu
kuu, zidovi su bili tirkizno plavi. I, po prvi put za sve ove godine, setila se izraza lica ene
od koje je kupila kuu - bolnog lica namuene, ogorene udovice, koja je, kao i ona, mrzela
to mora da napusti svoju kuu. Sada je i Elis bila udovica, isto tako ogorena, i isto tako je

mrzela to mora da napusti svoju kuu.

ivot je prolazna povorka, pomislila je. Naravno! Oduvek je znala za prolaznost. Zar
nije jednom pohaala celonedeljnu radionicu meditacije, gde su beskonano ponavljali re
anicca, koja na paliju15 znai prolaznost. Ali u ovome, kao i u mnogim stvarima, postoji
ogromna razlika izmeu toga da znate za neto i da neto znate iz sopstvenog iskustva.
Sada je Elis zaista shvatila da je i sama prolazna, da jednostavno prolazi kroz tu kuu
kao i svi njeni prethodni stanari. A kua je takoe prolazna i jednog dana e i ona ustupiti
mesto nekoj drugoj kui na istom tom zemljitu. Proces odricanja od svoje imovine i selidba
bilo je iskustvo koje otvara oi za Elis, koja se uvek uljuljkivala u toploj, ugodnoj iluziji
bogato ureenog i dekorisanog ivota. Sada je shvatila da ju je izobilje stvari titilo od
ogoljenosti postojanja.
Na naoj sledeoj seansi, naglas sam joj proitao deo iz Tolstojeve Ane Karenjine16 u
kome Anin mu, Aleksej Aleksandrovi, shvata da e ga ona zaista ostaviti: Sada je iskusio
oseanje slino kao ovek koji, dok mirno prelazi preko mosta, odjednom shvata da je most
sruen a da se ispod nalazi provalija. Ta provalija bio je sam ivot, a most je bio vetaki
ivot koji je Aleksej Aleksandrovi iveo.
Elis je takoe nazrela ogoljenu konstrukciju ivota i nitavilo ispod nje. Taj odlomak
iz Tolstojevog romana joj je pomogao, delimino zbog toga to je njeno iskustvo imenovano i
tako proeto oseajem bliskosti i kontrole, a delimino zbog implikacija koje je to imalo za
na odnos - naime, to to sam ja uloio vreme i trud da pronaem odlomak sa nekim od meni
najdraih Tolstojevih reenica.
Pria o Elis uvodi nekoliko ideja koje e se ponovo javiti u drugim primerima u ovoj
knjizi. Smrt njenog supruga pobudila je njenu strepnju od sopstvene smrti. Ta strepnja je
najpre eksternalizovana i transformisana u strah od nekog uljeza, potom se javila kao nona
mora, a onda se pokazala otvorenije, u procesu tugovanja, sa shvatanjem da: Ako on moe
da umre, onda u i ja. Sva ta iskustva, uz gubitak mnogih dragih stvari prepunih uspomena,
premestila su Elis u ontoloki modus, koji ju je na kraju doveo do znaajne line promene.
Roditelji su joj odavno umrli, a smrt njenog dugogodinjeg saputnika ju je suoila sa
nepouzdanou sopstvenog postojanja. Sada vie niko nije stajao izmeu nje i groba. Takvo
iskustvo nije nimalo neobino. Kao to u naglasiti nekoliko puta u ovoj knjizi, uobiajeni a
15 Jezik ranih budistikih spisa - Prim. prev.
16 Tolstoy, L. Anna Karenina, Modern Library, New York, 2000, 168 (prvi put objavljeno 1877. godine).

esto zanemareni deo tugovanja jeste suoavanje preivelog sa sopstvenom smru.

Ova pria ima neoekivani zavretak. Kada je dolo vreme da Elis napusti kuu i
preseli se u staraki dom, ja sam se pripremao: brinuo sam se da e zapasti u dublji, moda
nepovratni oaj. Meutim, dva dana nakon preseljenja, ona je ula u moju kancelariju lakim,
gotovo ivahnim korakom, sela i zapanjila me.
Srena sam! - rekla je.
Svih ovih godina koliko sam je viao, nikada nije zapoela seansu na takav nain.
Otud ta euforija? (Uvek uim svoje studente da je razumevanje faktora koji ine da se klijenti
oseaju bolje jednako vano kao i razumevanje razloga koji ine da se oseaju loe.)
Njena srea je poticala iz njene duboke prolosti. Elis je odrasla u domovima za
nezbrinutu decu, uvek je delila sobu sa drugom decom, a potom se udala mlada i uselila u
kuu svog mua - celog svog ivota udela je za svojom sobom. Dok je jo bila tinejderka,
duboko ju je dirnula Sopstvena soba Virdinije Vulf. Ono to ju je sada inilo srenom, rekla
mi je, bilo je to to je konano, sa osamdeset godina u starakom domu, imala sopstvenu
sobu.
Ne samo to, ve je i oseala da joj se pruila prilika da ponovi jedan deo svog ranog
ivota - da bude sama, bez mukarca, sasvim svoja - i da ovoga puta to shvati na pravi nain:
konano je mogla da priuti sebi da bude slobodna i autonomna. Samo neko ko je intimno
povezan sa njom i potpuno svestan njene prolosti i njenog nesvesnog moe da razume
ovakav ishod, u kome je lino-nesvesno-istorijsko nadvladalo egzistencijalne brige.
Jo jedan faktor je igrao vanu ulogu u njenom oseaju dobrostanja: to je oseaj
oslobaanja. To to je razdala svoj nametaj bio je veliki gubitak, ali isto tako i olakanje.
Mnoge njene stvari bile su dragocene, ali teke i pune uspomena. Kada je ostavila te stvari,
inilo se kao da je izala iz aure. Tada je, osloboena duhova i ostataka iz prolosti, dobila
novu sobu, novu kou, nov poetak - novi ivot u osamdesetoj godini.

Prikrivena strepnja od smrti: Dulija

Dulija, etrdesetdevetogodinja terapeutkinja, Britanka koja ivi i radi u
Masausetsu, zatraila mi je nekoliko seansi tokom svog dvonedeljnog boravka u Kaliforniji.
elela je da joj pomognem sa problemom koji je opstajao uprkos prethodnim terapijama.
Nakon smrti svog bliskog prijatelja dve godine ranije, Dulija ne samo to nije uspela
da preboli gubitak ve je i razvila niz simptoma koji su joj ozbiljno ometali ivot. Postala je
izuzetno hipohondrina: i najmanji fiziki bol ili gr izazivao je kod nje uzbunu i nagonio je
da pozove lekara. Iz to, postala je suvie plaljiva da bi se bavila nekom od svojih ranijih
aktivnosti - klizanjem, skijanjem, ronjenjem - ili bilo kojom drugom iole rizinom
aktivnou. ak joj je i vonja postala neprijatna, a pre nego to se ukrcala u avion za
Kaliforniju, morala je da uzme valijum. Bilo je oigledno da je smrt njenog prijatelja izazvala
snanu, blago prikrivenu strepnju od smrti.
Poto sam preao na ispitivanje istorije njenih predstava o smrti na direktan,
objektivan nain, otkrio sam da se, poput mnogih ljudi, prvi put suoila sa smru kao dete,
kada bi pronala mrtve ptice i insekte i prisustvovala sahranama baba i deda. Nije se seala
trenutka kada je prvi put shvatila da je i njena smrt neizbena, ali je pamtila kako je u
mladosti jednom ili dvaput dozvolila sebi da razmilja o sopstvenoj smrti: To je bilo kao da
mi se pod nogama otvara zamka i onda beskrajno padam u mrak. Verovatno sam tada vrsto
odluila da vie tamo neu ii.
Dulija, rekao sam potom, postaviu vam jedno jednostavno pitanje. Zato je smrt
toliko strana? ta vas tano plai u vezi sa smru?
Odmah je odgovorila: Sve ono to ne bih uradila.
Kako to mislite?
Treba da vam ispriam o svojoj umetnikoj prolosti. Moj prvi identitet bio je
umetniki. Svako, svi moji profesori, davali su mi do znanja da sam izuzetno talentovana.
Meutim, iako sam tokom detinjstva i mladosti dobijala znaajna priznanja, ostavila sam
umetnost po strani kada sam se odluila za psihologiju.
A onda se ispravila: Ne, to nije potpuno tano. Nisam je sasvim ostavila po strani.

esto bih poinjala da crtam ili slikam, ali nikad ne bih zavrila rad. Zaponem neto i onda
to gurnem u svoj radni sto, koji je, kao i moj ormar na poslu, natrpan nezavrenim radovima.
Zato? Ako volite da slikate i zapoinjete radove, ta vas spreava da ih zavrite?
Novac. Vrlo sam zauzeta i imam ispunjen raspored terapija.
Koliko zaraujete? Koliko vam je novca potrebno?
Pa, mnogi ljudi bi rekli da je to prilino dosta novca - imam pacijente barem
etrdeset sati nedeljno, esto i vie. Ali tu je basnoslovna suma novca potrebna za dvoje dece
u privatnoj koli.
A va mu? Rekli ste da je i on terapeut. Da li i on toliko radi i zarauje?
On ima isti broj pacijenata, a nekad i vie, i zarauje vie - veliki deo njegovog posla
obuhvata neuropsihijatrijsko testiranje, koje je isplativije.
Dakle, ini se da vi i va mu zajedno imate vie novca nego to vam je potrebno. A
opet, vi mi kaete da vas novac u potpunosti spreava da se bavite umetnou?
Pa, razlog jeste novac, ali u udnom smislu. Vidite, moj mu i ja se oduvek
takmiimo ko moe vie da zaradi. Nikad to nismo javno priznali i to nije otvoreno
takmienje, ali ja znam da je ono oduvek tu.
Pa, da vas pitam neto: Zamislite da vam klijentkinja doe u kancelariju i kae da je
veoma talentovana i eli da se kreativno izrazi, ali to ne moe da uradi jer se takmii sa
svojim muem ko e zaraditi vie novca - novca koji joj nije potreban. ta biste joj rekli?
Jo uvek mi u uima odzvanja njen munjeviti odgovor i njen odsean britanski
akcenat: Rekla bih joj: ivi apsurdan ivot!
Dulijin rad na terapiji se zatim koncentrisao na pronalaenje naina da ivi manje
apsurdno. Prouavali smo taj takmiarski duh u njenom branom odnosu kao i znaenje
nezavrenih crtea u njenom stolu i ormaru. Na primer, razmatrali smo da li je matanje o
alternativnoj sudbini sluilo da na neki nain neutralie ravnu liniju koja se pruala od
roenja do smrti. Ili moda izvlai neku dobit iz toga to ne zavrava svoje radove i samim
tim ne ispituje granice svog talenta? Moda je htela da odrava uverenje kako je mogla da
uradi velike stvari samo da je htela. Moda joj je bilo privlana ta matarija da je, samo da je
htela, mogla biti veliki umetnik. Moda pak nijedan njen umetniki rad nije dostigao nivo
koji je od sebe zahtevala.

Dulija se posebno zadrala na poslednjoj misli. Ona je veito bila nezadovoljna

sobom i vodio ju je moto koji je zapamtila sa kolske table kad joj je bilo osam godina:

Dobro, bolje, najbolje,

nikad ne ostavi kako je
dok god dobro ne bude bolje
a bolje ne postane najbolje.

Dulijina pria je jo jedan primer prikrivenog ispoljavanja strepnje od smrti. Ona je

dola na terapiju sa nizom simptoma, koji su bili providna maska za strepnju od smrti.
tavie, u njenom sluaju simptomi su se pojavili nakon smrti bliske osobe - to je dogaaj
koji je posluio kao iskustvo koje otvara oi i naveo je da se suoi sa sopstvenom smru.
Terapija je brzo napredovala; za samo nekoliko seansi, razreena je njena tuga i njeno
preplaeno ponaanje, i ona se direktno uhvatila ukotac sa nainom na koji je neispunjeno
vodila svoj ivot.
ta vas tano plai u vezi sa smru? je pitanje koje esto postavljam klijentima, jer
izaziva raznovrsne odgovore koji esto ubrzaju rad na terapiji. Njen odgovor (Sve ono to ne
bih uradila) ukazuje na temu izuzetno vanu za mnoge ljude koji razmiljaju o smrti ili se sa
njom suoavaju: pozitivna korelacija izmeu straha od smrti i oseaja neproivljenog
ivota.17
Drugim reima, to je ivot vie neproivljen, to je vea strepnja od smrti; to vie ne
uspete da potpuno iskusite svoj ivot, to ete se vie plaiti smrti. Nie je ovu ideju snano
izrazio u dva kratka epigrama: Konzumiraj svoj ivot i Umri u pravi as. To govori i Grk
Zorba kada zahteva: Ne ostavljaj smrti nita osim dogorelog zamka, 18 kao i Sartr kada u
svojoj autobiografiji pie: Tiho sam iao ka svom kraju... siguran da e poslednji otkucaj
mog srca biti utisnut na poslednjoj stranici mog rada i da e smrt uzeti samo ve mrtvog
oveka.19
17 Ovaj zakljuak je podran doktorskom disertacijom koja potvruje obrnut odnos izmeu strepnje od smrti i
ivotnog zadovoljstva - drugim reima, to je manje ivotno zadovoljstvo, to su vee strepnje od smrti.
Godley, C. Death Anxiety, Defensive Styles, and Life Satisfaction (neobjavljena doktorska disertacija),
Colorado State University, 1994.
18 Kazantzakis, N. Zorba the Greek, Simon & Schuster, New York, 1952. (prvi put objavljeno 1946. godine).
19 Sartre, J.-P. The Words, Vintage Books, New York 1981, 198 (prvi put objavljeno 1964).

U senci bratovljeve smrti: Dejms

Dejms, etrdesetestogodinji pravnik, zapoeo je terapiju iz vie razloga: mrzeo je
svoj posao, muilo ga je nespokojstvo i oseaj nepripadanja, preterano je pio i nije imao
bliskih odnosa osim problematine veze sa svojom enom. Tokom prvih seansi, meu
mnogim problemima - poslovnih, branih, problema u meuljudskim odnosima i sa
alkoholom - nisam primetio nijednu evidentnu brigu o takvim egzistencijalnim pitanjima kao
to je prolaznost ili smrtnost.
Brzo su, meutim, isplivali problemi sa dubljih nivoa. Kao prvo, primetio sam da kad
god smo ispitivali njegovu izolovanost od drugih ljudi, uvek smo nekako zavravali na istoj
taki: smrt njegovog starijeg brata, Eduarda. Eduardo je poginuo u saobraajnoj nesrei kada
je njemu bilo osamnaest a Dejmsu esnaest godina. Nakon dve godine, Dejms je napustio
Meksiko i otiao na koled u Sjedinjenim Dravama. Od tada je viao porodicu samo jednom
godinje: leteo je kui u Oaksaku svakog novembra na Dan mrtvih, el Dia de los Muertos, u
znak seanja na svog brata.
Jo neto je ubrzo poelo da se pojavljuje, i to na gotovo svakoj seansi: tema postanka
i zavretka. Dejms je bio obuzet eshatologijom, krajem sveta, i praktino je znao napamet
Knjigu otkrovenja. Fascinirao ga je takoe i postanak, naroito drevni sumerski tekstovi,
koji su, po njegovom miljenju, nagovetavali vanzemaljsko poreklo ljudske vrste.
Meni je bilo teko da se bavim tim temama. Ako nita drugo, nije bilo pristupa
njegovom oseanju tuge za bratom: puno amnezije je okruivalo njegov emocionalni odgovor
na bratovljevu smrt. Eduardova sahrana? Dejms se seao samo jedne stvari: da jedino on
nije plakao. On je, kae, reagovao kao da je itao u dnevnim novinama tekst o nekoj drugoj
porodici. ak i na godinjoj proslavi Dana mrtvih, oseao je da je prisutan samo telom, ali ne
i umom niti duhom. Strepnja zbog smrti? To nije bio problem za njega, koji je govorio kako
ga smrt nimalo ne plai. Zapravo, on je smatrao da je smrt pozitivan dogaaj i radovao se
trenutku kada e se ponovo nai na okupu sa svojom porodicom.
Ispitivao sam njegova paranormalna uverenja u raznim pravcima, dajui sve od sebe
da ne pokaem svoj ekstremni skepticizam i da ne izazovem njegov odbrambeni stav. Moja
strategija je bila da izbegavam razgovor o sadraju (to jest, o postojanju i nepostojanju

vanzemaljskih pojava ili neidentifikovanih leteih objekata) i da se umesto toga usredsredim

na dve stvari: na psiholoko znaenje takvog njegovog interesovanja i na njegovu
epistemologiju - to jest, kako je saznao ono to je znao (koje je izvore koristio i ta je za njega
znailo dovoljno dokaza).
Naglas sam se pitao zato je on, uprkos odlinom obrazovanju na jednom od
prestinih koleda Ajvi lige,20 uporno ignorisao nauna ispitivanja takvih tema kao to je
poreklo ljudskih bia. Kakvu je dobit izvlaio iz prihvatanja ezoterinih, natprirodnih
uverenja? Meni se inilo da su ona za njega bila toksina: poveavala su njegovu izolaciju jer
se nije usuivao da ih podeli sa prijateljima bojei se da bi ga otpisali kao udaka.
Svi moji napori nisu dali mnogo rezultata i terapija je ubrzo poela da tapka u mestu.
On je na seansama bio nespokojan i postao je nestrpljiv u vezi sa terapijom. Skoro je svaku
seansu zapoinjao skeptinim ili podsmeljivim pitanjima, kao to je: Koliko e jo trajati
terapija, doco? Ili: Jesam li gotovo izleen? Ili: Hoe li ovo biti jedan od onih
beskonanih sluajeva koji pune kasu?
Onda je na jednoj seansi izneo moan san koji je sve promenio. Iako ga je sanjao
nekoliko dana pre seanse, ostao mu je neverovatno lucidno zapisan u svesti:

Na sahrani sam. Neko lei na stolu. Svetenik pripoveda o tehnikama balsamovanja.

Ljudi u nizu prolaze pored tela. Ja stojim u tom nizu, i znam da je telo balsamovano i
kozmetiki obraeno. Smirujem se i pribliavam. Prvo vidim stopala, onda njegove
noge, i nastavljam da klizim pogledom nagore. Desna ruka je u zavojima. Zatim
pogledam glavu i znam da je to Eduardo, moj brat. Stisne mi se grlo i ponem da
plaem. Doivljavam dva oseanja: prvo tugu, a onda prijatnost jer mu je lice
netaknuto i lepo je potamnelo na suncu. Eduardo dobro izgleda, kaem sebi. A
kada stignem do njegove glave, nagnem se i kaem mu: Dobro izgleda, Eduardo.
Potom sednem pored svoje sestre, pogledam je i kaem: On dobro izgleda! Na
kraju sna sedim sam u Eduardovoj sobi i poinjem da itam njegovu knjigu o
pojavama NLO u Rouzvelu.

Iako Dejms nije imao nikakvih spontanih asocijacija na taj san, traio sam da daje
20 Ivy League - naziv koji obuhvata osam najpoznatijih univerziteta na severoistoku SAD (Pen, Prinston,
Kolumbija, Jejl, Dartmut, Harvard, Kornel i Braun). - Prim. lekt.

slobodne asocijacije na te slike. Gledaj u sliku koja ti je ostala u glavi, rekao sam, i
pokuaj da razmilja naglas. Samo opisuj misli koje ti teku kroz um. Nastoj da nita ne
izostavi ili cenzurie, ak ni stvari koje ti izgledaju glupo ili nevano.
Vidim torzo sa crevima koja ulaze i izlaze. Vidim telo koje lei u posudi sa utom
tenou - to je verovatno tenost za balsamovanje. Nita drugo ne vidim.
Da li si u stvarnosti video Eduardovo telo na sahrani?
Ne seam se. Mislim da je sluba bila sa zatvorenim sandukom jer je Eduardo u
nesrei bio previe unakaen.
Dejms, na tvom licu vidim mnogo grimasa, mnogo izraza koji se smenjuju dok
razmilja o tom snu.
To je udno iskustvo. S jedne strane, oseam se kao da ne elim da idem dalje i
koncentracija mi je sve slabija. Ali, s druge strane, taj san me privlai. Moan je.
Osetio sam da je san veoma znaajan i nastavio: ta misli o tome to kae da
Eduardo dobro izgleda? To si ponovio tri puta.
Pa, i jeste izgledao dobro - preplanulo, zdravo.
Ali, Dejms, on je bio mrtav. ta za tebe znai ako mrtvac izgleda zdravo?
Ne znam. ta ti misli?
Ja mislim, odgovorio sam, da to to on izgleda dobro pokazuje kako ti jo uvek
silno eli da on bude iv.
Moj mozak kae da si u pravu. Ali rei su samo rei. Ja to jednostavno ne oseam.
Momak od esnaest godina tako izgubi brata, unakaenog u saobraajnoj nesrei.
Mislim da je to obeleilo ceo tvoj ivot. Moda je vreme da pone da saosea sa tim
esnaestogodinjakom.
Dejms je polako klimnuo glavom.
Izgleda tuno, Dejms. O emu razmilja?
Seam se telefonskog poziva kada su majku obavestili o Eduardovoj nesrei. Sluao
sam na trenutak, shvatio da se neto mnogo loe desilo, i otiao u drugu sobu. Mislim da
nisam eleo to da ujem.
Ne slua i ne uje, upravo to radi sa svojim bolom. A tvoje poricanje, tvoje

opijanje, tvoj nespokoj - nita od toga vie ne pomae. Bol je tu; kada mu zatvori jedna
vrata, on kuca na neka druga - u ovom primeru, on se ulio u san.
Dok je Dejms klimao glavom, ja sam dodao: A ta je sa zavretkom sna, sa tom
knjigom o NLO u Rouzvelu?
Dejms je glasno uzdahnuo i zagledao se u plafon. Znao sam. Znao sam da e me
pitati za to!
To je tvoj san, Dejms. Ti si ga stvorio, i ti si u njega stavio Rouzvel i NLO. Kako su
oni povezani sa smru? Reci ta ti prvo padne na pamet.
Teko mi je da vam ovo priznam, ali tu knjigu sam pronaao na bratovljevoj polici i
proitao sam je posle sahrane. Ne umem ba najbolje da objasnim, ali to izgleda otprilike
ovako: ako bih mogao da otkrijem odakle mi tano potiemo - a moda zaista potiemo od
NLO i vanzemaljaca - onda bih iveo mnogo bolje. Znao bih zato smo stavljeni ovde na
zemlju.
inilo mi se da Dejms pokuava da zadri svog brata u ivotu tako to je usvojio
njegov sistem uverenja, ali sam sumnjao da bi mu ta misao koristila te sam utao.
Ovaj san i na razgovor o njemu najavili su promenu u terapiji. Dejms je poeo da
shvata svoj ivot i svoju terapiju mnogo ozbiljnije i naa terapijska veza je ojaala. Vie
nisam uo nijednu doskoicu o mojoj kasi niti pitanja koliko e seansa trajati i da li je izleen.
Dejms je sada znao da je smrt duboko obeleila njegovu mladost, da je tuga za bratom
uticala na mnoge njegove ivotne odluke i, konano, da ga je njegova intenzivan bol
spreavao da tokom ivota ispituje sebe i sopstvenu smrtnost.
Iako nikada nije izgubio interesovanje za paranormalno, Dejms je napravio neke
velike promene u svom ivotu: samostalno je prestao da pije (bez programa rehabilitacije),
znaajno je poboljao svoj odnos sa enom, dao je otkaz i uao u posao obuavanja pasa
vodia za slepe - zanimanje koje mu je dalo smisao jer je inio neto korisno za svet.

Velika odluka kao iskustvo koje otvara oi

Velike odluke esto imaju duboke korene. Svaki izbor ukljuuje odricanje, a svako
odricanje ini nas svesnim ogranienja i prolaznosti.

U vezi i vezana: Pet

Pet, etrdesetpetogodinja berzanska posrednica koja je ve etiri godine razvedena,
zatraila je terapiju jer nije uspevala da uspostavi novu vezu. Ona je ve dolazila kod mene
nekoliko meseci, kada je pre pet godina bila odluila da se razvede. Razlog to me je ponovo
kontaktirala bilo je to to je upoznala novog privlanog mukarca, Sema, koji ju je
interesovao ali je isto tako u njoj izazvao oluju anksioznosti.
Rekla mi je da je zarobljena u mrei paradoksa: volela je Sema, ali ju je muilo
nastavljanje veze sa njim. Konani okida koji ju je naveo da me pozove bilo je to to je
dobila poziv za zabavu na kojoj e biti mnogi njeni bliski prijatelji i poslovni saradnici. Treba
li da povede Sema ili ne? Ta dilema je postajala sve jaa. Sada je o tome neprekidno
razmiljala.
emu toliko previranje? Na prvoj seansi, nakon to sam neuspeno pokuavao da joj
pomognem da razume znaenje svog nemira, probao sam sa indirektnim pristupom i
predloio joj voenu fantaziju.
Pet, hajde da pokuamo ovako; mislim da e pomoi. Zatvori oi i zamisli da ti i Sem
stiete na zabavu. Ulazite u prostoriju drei se za ruke. Mnogi tvoji prijatelji vas vide, mau i
prilaze vam. Zastao sam. Da li vidi tu situaciju?
Klimnula je glavom.
Sada posmatraj tu scenu i pusti da te obuzmu oseanja. Udubi se i kai mi sve to
osea. Pokuaj da se opusti. Reci sve to ti padne na pamet.
Pih, zabava. Ne svia mi se. Trgnula se. Putam Semovu ruku. Ne elim da me
vide sa njim.

Nastavi. Zato da ne?

Ne znam zato! Stariji je od mene, ali samo dve godine. I izgleda odlino. Radi u
odnosima s javnou i ume da se ponaa u drutvu. Ali ja, odnosno mi bismo bili etiketirani
kao par. Stariji par. Ja bih bila vezana, ograniena. Govorila bih ne svim drugim mukarcima.
U vezi i vezana - otvorila je oi - zna, nikada ranije nisam razmiljala o tom
dvostrukom znaenju. Kao na koledu kada nosi znaku sa oznakom bratstva nekog momka,
to znai da si u vezi sa njim, ali si isto tako i vezana.21
Veoma si domiljato opisala svoju dilemu, Pet. Ima li jo neka oseanja?
Pet je zatvorila oi i ponovo utonula u fantaziju. Javljaju mi se neke stvari u vezi sa
mojim brakom. Oseam se krivom to sam ga unitila. Znam sa nae prethodne terapije da ga
nisam ja unitila - ti i ja smo zajedno naporno radili na toj krivici - ali kunem se da mi se ta
ideja sada ponovo vraa. Propast tog braka bio je moj prvi pravi ivotni neuspeh - pre toga mi
je sve ilo uzlaznom putanjom. Naravno, taj brak je zavren, ve godinama je tako. Ali ako
zaista odaberem drugog oveka, razvod e postati stvaran. To znai da nema povratka nikada. To e postati biva faza mog ivota. Postae nepovratno... vreme koje je iezlo. Da,
da, znala sam to i pre, ali ne kao to mi je sada iznenada jasno.
Ova pria ilustruje odnos izmeu slobode i smrtnosti. Teke odluke esto imaju
korene koji seu do sri egzistencijalnih briga i line odgovornosti. Hajde da ispitamo zato je
Petina odluka bila toliko muna.
Kao prvo, ona je nagovetavala odricanje. Svako da ukljuuje i ne. Kada bi ozvaniila
svoju vezu sa Semom, druge mogunosti - drugi mlai, moda bolji mukarci - bile bi
iskljuene. Kao to je rekla, ona ne bi bila samo u vezi sa Semom ve bi bila i vezana. Na taj
nain bi odsekla druge mogunosti. To suavanje mogunosti ima mranu stranu: to vie
stvari iskljuujete, to va ivot izgleda manji, krai i manje vitalan.
Hajdeger je jednom definisao smrt kao nemogunost dalje mogunosti. Tako je
Petina anksioznost - prividno zbog povrne stvari, odluke da li da povede mukarca na
zabavu ili ne - zapravo crpla snagu iz beskrajnog izvora njene strepnje od smrti. Ta odluka je
posluila kao iskustvo koje otvara oi: nae usmeravanje na njeno dublje znaenje umnogome
je doprinelo efikasnosti terapijskog rada.
Naa analiza odgovornosti dovela ju je do daljeg uvida da je nemogue vratiti se u
21 U originalu: pinned and pinned doum. Na amerikim koledima su momci devojkama davali znake (pin)
svog bratstva kao znak da su u vezi, za ta se koristi glagol to pin, dok to pin down znai privrstiti. - Prim.
lekt.

mladost. Ona je prethodno spomenula kako se ini da joj je ivot tekao uzlaznom linijom sve
do razvoda, ali je sada shvatila da je razvod zaista nepovratan. Potom je odbacila ideje o
povratku, prihvatila to odricanje, okrenula se budunosti i na kraju je bila spremna da se
obavee Semu.
Njena iluzija da ljudi stalno rastu, napreduju i kreu se uzlaznom linijom nije
neobina. Nju umnogome podstie ideja zapadne civilizacije o progresu, koja postoji jo od
prosvetiteijstva, kao i ameriki imperativ kretanja uzlaznom linijom. Naravno, progres je
samo konstrukcija; postoje i drugi naini da se konceptualizuje istorija. Drevni Grci nisu
prihvatali ideju progresa: naprotiv, oni su gledali unazad, u zlatno doba koje je sve jae
blistalo kako su vekovi prolazili. Iznenadno shvatanje da je stalni napredak samo mit moe da
uzdrma oveka, kao to se dogodilo sa Pet, i ono sa sobom nosi znaajnu promenu u idejama
i uverenjima.

ivotne prekretnice kao iskustva koja otvaraju oi

Drugi primeri buenja - i oni obiniji i oni suptilniji - povezani su sa vanim ivotnim
dogaajima u ivotu kao to su godinjice mature i diplomiranja; roendani i godinjice
braka; prepisivanja imovine i sastavljanje testamenta; veliki roendani, kao to su pedeseti i
ezdeseti.

Proslave godinjica mature

Proslave godinjica mature, pogotovo nakon dvadeset pet godina, mogu biti bogata
iskustva. Nita ne ini ivotni ciklus tako oiglednim kao kada vidite svoje drugove iz razreda
koji su odrasli i zaista ostarili. Naravno, najmoniji poziv na buenje, koji najvie otrenjuje,
jeste prozivanje imena onih koji su umrli. Na nekim okupljanjima uesnicima se daju znake
sa fotografijama njihovih mladih likova, koje oni zakae na odeu a potom krue po prostoriji
i uporeuju fotografije i lica, pokuavajui da pronau mlade, nevine oi na izboranim
maskama pred njima. Ko moe a da ne pomisli: Tako su stari, svi su oni tako stari. ta ja
radim u ovoj grupi? Na ta li ja njima liim?

Za mene je proslava godinjice mature kao zakljuak pria koje sam poeo da itam
pre trideset, etrdeset, ak pedeset godina. kolski drugovi imaju zajedniku prolost, oseaj
duboke meusobne bliskosti. Znali su vas kada ste bili mladi i svei, pre nego to ste razvili
svoju odraslu linost. Moda je to razlog to iz takvih proslava iznikne iznenaujui broj
novih brakova. Stari drugovi se ine pouzdanim, raspiruju se stare ljubavi, i svi uestvuju u
predstavi koja je poela davno u atmosferi beskrajne nade. Uvek podstiem svoje pacijente da
odu na takva okupljanja i da vode dnevnik o svojim reakcijama na njima.

Prepisivanje imovine
Prepisivanje imovine neizbeno utie na egzistencijalnu svest, jer razmatrate svoju
smrt i svoje naslednike, i paljivo razmiljate o raspodeli novca i imovine koje ste sticali
tokom itavog ivota. Taj proces sumiranja ivota potee mnoga pitanja: Koga volim? Koga
ne volim? Kome u nedostajati? Prema kome treba da budem velikoduan? U to vreme kada
razmatrate i ocenjujete svoj ivot, morate i da obavite praktine stvari da biste se suoili sa
njegovim krajem, uredili sahranu, reili nedovrene poslove.
Jedan od mojih klijenata sa neizleivom boleu, koji je poeo dovravanje poslova,
provodio je dane pregledajui svoju elektronsku potu kako bi obrisao sve poruke koje bi
mogle uznemiriti njegovu porodicu. Dok je brisao pisma svojih starih ljubavi, obuzela ga je
patnja. Konano brisanje svih fotografija i uspomena, uzvienih strastvenih iskustava,
neizbeno budi egzistencijalnu strepnju.

Roendani i godinjice
Znaajni roendani i godinjice takoe mogu biti iskustva koja otvaraju oi. Iako
obino slavimo roendane uz poklone, torte, estitke i vesele zabave, emu zapravo te
proslave? Moda je to pokuaj da rasteramo sve tune spomene na neumoljivi prolazak
vremena. Terapeuti ispravno postupaju kada obraaju panju na roendane svojih pacijenata pogotovo one znaajne, na prelasku u sledeu deceniju - i ispituju kakva to oseanja izaziva.

Pedeseti roendan: Vil

Svaki terapeut koji je nauio da oseti pitanja smrti zadivljen je njihovom
sveprisutnou. Mnogo puta bih zapoeo da piem neki deo ove knjige da bi mi, istog tog
dana, pacijent bacio u krilo odgovarajuu kliniku ilustraciju, a da je ja nisam svesno traio.
Pogledajte ovaj sat terapije koji se odigrao upravo dok sam pisao poglavlje o iskustvima koja
otvaraju oi.
To je bila moja etvrta seansa sa Vilom, izrazito racionalnim etrdesetdevetoginjim
advokatom, koji je zatraio terapiju jer je izgubio strast za poslom i bio je uznemiren jer nije
na najbolji nain koristio svoj znaajni intelektualni dar. (Diplomirao je na jednom
prestinom fakultetu uz priznanje za izvanredan uspeh).
Vil je zapoeo seansu rekavi da su ga neki saradnici otvoreno kritikovali da previe
radi pro bono22 a ima premalo naplativih radnih sati. Nakon to je petnaest minuta opisivao
situaciju na poslu, dugo je priao o tome kako se nikada nije uklapao u organizacije. To mi je
delovalo kao vana informacija i sve sam to zabeleio, ali sam u tom delu seanse uglavnom
utao - osim to sam prokomentarisao saoseanje koje je ispoljavao dok bi opisivao svoje pro
bono sluajeve.
Nakon kratkog utanja, rekao mi je: Inae, danas mi je pedeseti roendan.
I? Kakav je oseaj?
Pa, moja ena pravi guvu oko toga. Veeras sprema roendansku veeru za nekoliko
prijatelja. Ali to nije moja ideja. Ne svia mi se. Ne volim da se oko toga die frka.
Kako to? ta ti se u svemu tome ne svia?
Bude mi neprijatno zbog bilo kakve vrste komplimenta. Kao da ih obriem nekim
unutranjim glasom koji kae: Oni me u stvari ne poznaju ili Kad bi samo znali.
Ako bi te zaista upoznali, pitao sam, ta bi onda videli?
Ni ja sam sebe ne poznajem. I nije mi udno samo primanje komplimenata ve i
davanje. Ja to ne razumem i ne znam kako bih to objasnio osim da kaem da tu ispod postoji
jo itav jedan mraan nivo. Ja ne mogu da mu pristupim.
Vile, da li si svestan neega to ponekad izbije iz tog nivoa?
22 Besplatan rad za javno dobro. - Prim. prev.

Da, postoji neto: smrt. Svaki put kada proitam knjigu o smrti, pogotovo o smrti
deteta, zablokiram.
Da li se neto sa tog mranog nivoa ponekad pojavi ovde sa mnom?
Mislim da ne. Zato? ta ima na umu?
Mislim na nau prvu ili drugu seansu kada je iznenada izbila snana emocija i kada
su ti zasuzile oi. Tada si rekao da vrlo retko zaplae. Ne mogu tano da se setim konteksta.
Da li se ti sea?
Ja se uopte ne seam. Zapravo, uopte se ne seam da se to desilo.
Mislim da je bilo rei o tvom ocu. Samo trenutak, proveriu. Otiao sam do
raunara, potraio re suze u njegovom dosijeu i za minut se vratio nazad. Jeste bila re o
tvom ocu. Govorio si, s tugom, da ali to nikad nisi zaista lino razgovarao sa njim, i
iznenada su ti krenule suze.
O da, seam se i... Oh, boe dragi, upravo sam se setio da sam ga sino sanjao!
Nisam se uopte setio tog sna sve do ovog trenutka! Da si me pitao na poetku seanse jesam li
sino neto sanjao, rekao bih da nisam. Uglavnom, u snu sam razgovarao sa ocem i sa
stricem. Otac mi je umro pre dvanaest godina, a stric nekoliko godina pre njega. Dok smo nas
trojica ugodno askali o neemu, uo sam sebe kako govorim: Oni su mrtvi, oni su mrtvi, ali
ne brini, sve ovo ima smisla, ovo je normalno u snu.
ini se kao da je taj glas iz pozadine posluio da odri san lakim, da bi nastavio da
spava. Da li esto sanja oca?
Nikada. Ne da se seam.
Vreme skoro da nam je isteklo, Vile, ali da te pitam neto o emu smo ve priali - o
davanju i primanju komplimenata. Da li to nekad igra ulogu ovde u ovoj sobi, izmeu tebe i
mene? Ranije, kada si opisivao svoj pro bono sluaj, prokomentarisao sam tvoju saoseajnost.
Nisi reagovao. Pitam se kako si se osetio kada sam rekao neto pozitivno o tebi. I da li e ti
biti teko da mi ikada kae neto pozitivno? (Retko kad pustim da mi proe sat vremena a
da se na ovakav nain ne raspitam o ovde i sada.)
Nisam siguran. Morau da razmislim o tome, rekao je dok se pripremao da ustane.
Dodao sam: Jo jedna stvar, Vile. Reci mi koja su se jo oseanja danas javila o ovoj
seansi i o meni?

Seansa je bila dobra, odgovorio je. Oduevilo me je to si se setio suza u mojim

oima sa te prethodne seanse. Ali moram priznati da sam na samom kraju poeo da se oseam
veoma neprijatno kada si me pitao o mojim oseanjima u vezi sa davanjem i primanjem
komplimenata.
A ja sam uveren da e nas takva nelagodnost odlino usmeriti ka najplodnijim
pravcima u naem radu.
Primetite da se na ovoj seansi sa Vilom tema smrti pojavila neoekivano i spontano
kada sam ga ispitivao o njegovom mranom nivou. Za mene je prava retkost da usred
seanse ustanem i odem do raunara da bih pogledao beleke, ali on je bio toliko racionalan da
sam eleo da se uhvatim za taj jedan jedini izliv emocija koji je pokazao na svim naim
seansama.
Razmotrite sva egzistencijalna pitanja koja sam mogao da pokrenem. Kao prvo,
njegov pedeseti roendan. Takvi veliki roendani obino izazovu mnoge unutranje
posledice. Onda, kada sam ga pitao o njegovom skrivenom sloju, na moje iznenaenje i bez
mog navoenja, on je odgovorio da zablokira svaki put kada ita o smrti, pogotovo o smrti
deteta. A potom se iznenada prisetio, opet potpuno neoekivano, sna u kome je razgovarao sa
svojim mrtvim ocem i stricem.
Kada sam se na sledeim seansama fokusirao na njegov san, Vil je osvestio svoj
skriveni strah i tugu zbog smrti - oeve smrti, smrti male dece, a osim toga i sopstvene smrti.
Zakljuili smo da se udaljio od oseanja prema smrti jer je oseao potrebu da ne dozvoli da
ga obuzmu. Potom se na seansama esto preputao svojim oseanjima, a ja sam mu pomagao
da otvoreno govori o svom mranom nivou i svojim do tada neizreenim strahovima.

Snovi kao iskustva koja otvaraju oi

Ako sluamo poruke koje nose moni snovi, one nas mogu probuditi. Razmotrite ovaj
nezaboravan san koji mi je ispriala jedna mlada udovica, ophrvana bolom. To je jasan primer
kako gubitak voljene osobe moe da suoi oaloenog sa sopstvenom smrtnou:

Stojim na zatvorenoj terasi tronog letnjikovca i vidim veliku, opasnu zver sa

ogromnim eljustima kako eka na nekoliko metara od ulaznih vrata. Prestravljena

sam. Brinem da e se neto desiti mojoj erki. Odluujem da pokuam da zavaram
zver rtvom i bacam joj crvenu kariranu plianu igraku kroz vrata. Ona prodere
mamac, ali ostaje tu. Oi joj gore. Uperene su u mene. Ja sam plen.23

Ova mlada udovica je jasno razumela svoj san. Isprva je mislila da je smrt (opasna
zver), koja joj je ve uzela mua, dola po njenu erku, ali je gotovo odmah shvatila da je ona
u opasnosti. Ona je na redu, i zver je dola po nju. Pokuala je da umiri zver i da joj odvue
panju rtvom, crvenom kariranom plianom igrakom. Znala je, nisam morao ni da je pitam,
znaenje tog simbola: njen mu je umro u crvenoj kariranoj piami. Ali je zver bila
neumoljiva: ona je bila njen plen. Neumoljiva jasnoa ovog sna dovela je do velike promene
u naoj terapiji: udovica se udaljila od svog katastrofalnog gubitka i jasnije sagledala
sopstvenu konanost i kako bi trebalo da ivi.
Iskustvo otvaranja oiju nipoto nije udan i redak koncept; ono je sastavni deo
klinikog rada. Stoga sam proveo mnogo vremena poduavajui terapeute kako da
prepoznaju iskustva otvaranja oiju i iskoriste ih u terapijske svrhe - kao u priama o Marku i
Reju, kojima je san otvorio vrata ka buenju.

Tuan san kao iskustvo koje otvara oi: Mark

Mark, etrdesetogodinji terapeut, doao je kod mene na terapiju zbog hronine
anksioznosti i povremenih paninih napada straha od smrti. Ve na prvoj seansi video sam
koliko je nespokojan i uznemiren. Bio je bolno preokupiran smru svoje starije sestre,
Denet, koja je preminula est godina ranije. Ona je u njegovom detinjstvu igrala ulogu
surogat majke, poto je njegova prava majka dobila rak kostiju kada mu je bilo pet godina i
umrla nakon deset godina, posle estog vraanja bolesti i mnogo operacija koje su je
izobliile.
U svojim ranim dvadesetim godinama, Denet je postala hronini alkoholiar i na
kraju je umrla jer joj je otkazala jetra. Uprkos tome to joj je bio veoma posveen - bezbroj je
puta doputovao da joj pomogne tokom bolesti - on nije mogao da se oslobodi uverenja da nije
23 Ovaj san sam opisao u: Yalom, I. D. Momma and the Meaning of Life, Basic Books, New York, 1999, 138.

uinio dovoljno, da je kriv i da je na neki nain odgovoran za njenu smrt. Njegov oseaj
krivice je bio istrajan, u naem terapijskom radu sam imao mnogo potekoa u nastojanjima
da ga od njega oslobodim.
Kao to sam rekao, potencijalno iskustvo koje otvara oi lei u skoro svakom procesu
aljenja i esto se prvi put pojavljuje u snu. U jednom od svojih estih komara, Mark je
sanjao sliku krvi koja lije iz ake njegove sestre - ta slika ga je podsetila na jedno rano
seanje. Kada mu je bilo oko pet godina, sestra je otila kod suseda, gde je gurnula palac u
ventilator. Mark se seao da ju je video kako vritei tri niz ulicu. Bilo je mnogo krvi, toliko
crvene krvi, i mnogo straha, i njenog i njegovog.
Setio se misli koja mu je kao detetu prola kroz glavu (ili koja mora da mu je prola
kroz glavu): ako je Denet, njegova zatitnica - tako velika, tako sposobna, tako jaka zapravo bila krhka i tako lako poraena, onda on zaista ima razloga da se plai. Kako ona
uopte moe da zatiti njega ako ne moe da zatiti ni samu sebe? Poto je bilo tako, u
njegovom nesvesnom mora da je iz potaje vrebala jednaina: Ako moja sestra mora da umre,
onda moram i ja.
Kako smo otvorenije razgovarali o njegovim strahovima od smrti, on se jo vie
uznemirio. esto je etao po mojoj kancelariji dok smo priali. U svom ivotu, uvek je bio u
pokretu - zakazivao je putovanje za putovanjem, grabio svaku priliku da poseti nova mesta.
Vie puta mu se javila misao da ako bilo gde bude trajno pustio korenje, moe postati glineni
golub za Crnog kosaa: oseao je da je njegov ivot, zaista itav ivot, samo obrazac
iekivanja smrti.
Postepeno, nakon godinu dana napornog rada na terapiji, sanjao je ovaj prosvetljujui
san, koji mu je pomogao da odbaci krivicu zbog smrti svoje sestre:

Moj stari stric i strina idu da posete Denet, koja je udaljena sedam blokova. [U
ovom trenutku Mark je zatraio papir i nacrtao mreu od sedam puta sedam kvadrata
u geografiji svog sna.] Moraju da preu reku da bi doli kod nje. Znam da bih i ja
morao da je posetim, ali sam zauzet i odluujem da za sada ostanem kod kue. Dok se
oni spremaju da krenu, ja smiljam mali poklon koji e joj odneti. Zatim, dok se oni
odvoze, setim se da sam zaboravio da uz poklon stavim karticu sa porukom i potrim
za njima. Seam se kako je poruka izgledala - dosta formalno i hladno - i potpisana
za Denet, od brata. Na neki udan nain, mogu da vidim Denet kako stoji na

mrei s druge strane reke i verovatno mae. Ali nisam osetio mnogo emocija.

Slike iz ovog sna su izuzetno transparentne. Stari roaci umiru (to jest, prelaze reku) i
idu da posete Denet, udaljenu sedam kvadrata. (U ovom trenutku Markove terapije, Denet
je bila sedam godina mrtva). Mark je odluio da ostane, iako je znao da e kasnije morati da
pree reku. Bio je zauzet i znao je da ako eli da ostane iv, mora da pusti svoju sestru (kao
to naznaava formalna poruka uz poklon i nedostatak uznemirenosti kada je vidi da mu mae
preko mree).
Ovaj san je najavio promenu: Markova opsednutost prolou je bledela i on je
postepeno uio da bogatije ivi u sadanjosti.
Snovi su otvorili vrata i mnogim drugi mojim pacijentima, ukljuujui Reja, hirurga
pred penzijom, i Kevina, koji je tu fazu dostigao kada je na zajedniki rad bio gotov i kada je
naputao terapiju.

Hirurg pred penzijom: Rej

Rej, ezdesetogodinji hirurg, potraio je pomo zbog upornih strepnji od svog
predstojeeg odlaska u penziju. Na drugoj seansi, opisao mi je ovaj kratak odlomak sna:

Idem na okupljanje mojih kolskih drugova, moda iz estog razreda. Ulazim u

zgradu i vidim fotografiju svog odeljenja postavljenu na ulazu. Dugo je i paljivo
razgledam i vidim lica svojih kolskih drugova, ali mene tu nema. Sebe ne mogu da
pronaem.

Kakva su oseanja u snu? - pitao sam. (To mi je uvek prvo pitanje, jer je veoma
korisno da se otkriju emocije povezane sa celim snom ili pojedinim delovima.)
Teko je rei, odgovorio je. Taj san je bio teak ili ozbiljan - definitivno nije bio
veseo.
Reci mi kakve asocijacije ima na taj san. Da li jo uvek moe da ga vidi u svojoj

glavi? (to je san sveiji, to je vea ansa da e pacijentove asocijacije pruiti korisne
informacije.)
Klimnuo je glavom. Pa, fotografija je glavna stvar. Jasno je vidim - mnoga lica ne
mogu da razaznam, ali nekako znam da mene tu nema. Ne mogu da se pronaem.
I ta misli o tome?
Nisam siguran - ali postoje dve mogunosti. Kao prvo, tu je moje oseanje da nikada
nisam bio deo tog odeljenja - niti bilo kog drugog odeljenja. Nikada nisam bio omiljen meu
drugovima. Uvek sam bio autsajder. Osim u operacionoj sali. Zastao je.
A druga mogunost? - podstakao sam ga.
Pa, to je oigledno, glas mu se utiao. Celo odeljenje je na fotografiji, a mene
nema - to verovatno nagovetava ili predvia moju smrt?
Tako se, kroz san, pojavilo mnogo materijala i ponudilo nekoliko moguih smerova.
Na primer, mogao sam da istraujem Rejov oseaj nepripadanja, njegovu nepopularnost,
nedostatak prijatelja, njegov oseaj da nigde nije kod kue osim u operacionoj sali. Ili sam
mogao da se koncentriem na njegov izraz Ne mogu da se pronaem i da se usmerim na
njegov oseaj da nema dodira sa svojom sutinom. Ovaj san je odredio plan za godinu dana
terapije, tokom koje smo radili na tim pitanjima.
Meutim, vie od svega, moju panju je privukla jedna stvar: njegovo odsustvo sa
odeljenske fotografije. Njegov komentar o svojoj smrti inio se kao najvanije pitanje;
uostalom, on je ipak bio ezdesetogodinjak koga je predstojee penzionisanje dovelo na
terapiju. Svako ko razmatra penzionisanje ima pritajene brige o smrti i te brige se, ne retko,
ispoljavaju kroz snove.

Zavretak terapije kao iskustvo koje otvara oi

San o kraju terapije: Kevin

Pred svoju poslednju seansu, Kevin, etrdesetogodinji inenjer, iji su periodini

napadi panike zbog smrti skoro sasvim nestali za etrnaest meseci terapije, sanjao je ovaj san:

Jure me po dugakoj zgradi. Ne znam ko. Uplaen sam i trim niz stepenice u nekakav
podrum. Na jednom mestu vidim kako sa plafona pada pesak u tankom mlazu, kao u
peanom satu. Mrano je; idem dalje i ne mogu da pronaem izlaz i onda odjednom,
na kraju hodnika u podrumu, vidim ogromna vrata skladita, odkrinuta. Iako se
plaim, prolazim kroz ta vrata.

ta je oseao u ovom mranom snu? Strah i teinu, odgovorio je Kevin. Pitao sam
ga o asocijacijama, ali ih je bilo malo; njemu se inilo da je san prazan. Iz moje
egzistencijalne perspektive, osetio sam da su zavretak terapije i opratanje sa mnom moda u
njemu izazvali razmiljanja o drugim gubicima i o smrti. Dve slike u snu naroito su mi
privukle panju: pesak koji sipi kao u peanom satu i vrata skladita. Umesto da iskaem
svoje ideje o tome, podstakao sam Kevina da daje asocijacije na te slike.
Na ta te podsea peani sat?
Navodi me na misli o vremenu. Vreme istie. ivot je ve napola zavren.
A skladite?"
Tela u skladitu. Mrtvanica.
Ovo nam je poslednja seansa, Kevine. Nae vreme ovde istie.
Da, i ja sam ba to pomislio.
A to se tie mrtvanice i tela u skladitu - ve nekoliko nedelja nisi priao o smrti. A
opet, isprva si ba zbog toga doao kod mene. ini se kao da ti zavretak terapije ponovo
vraa stare probleme.
I ja bih tako rekao - sada se pitam da li smo zaista spremni da prekinemo.
Iskusan terapeut zna da takva dvoumljenja ne treba uzimati toliko ozbiljno da bi se
zbog njih produila terapija. Pacijenti koji su proli kroz znaajnu terapiju obino pristupaju
zavretku sa mnogo ambivalentnih oseanja i esto doive povratak poetnih simptoma. Neko
je jednom psihoterapiju nazvao cikloterapijom: ovek iznova i iznova prelazi preko istih
problema, svaki put sve vie uvrujui linu promenu. Predloio sam Kevinu da zavrimo
terapiju kao to smo i planirali, ali da se sastanemo jo jednom kroz dva meseca. Na toj
seansi, Kevin se oseao dobro i ve je poodmakao u procesu prenoenja onoga to je nauio u

svoj ivot u spoljanjem svetu.

Iskustva koja otvaraju oi tako variraju od samrtnih iskustava Ivana Iljia preko
iskustava pribliavanja smrti kod mnogih pacijenata obolelih od raka, pa sve do suptilnih
suoavanja u svakodnevnom ivotu (kao to su roendani, aljenja, proslave godinjica,
snovi, prazno gnezdo), u kojima je pojedinac podstaknut da razmatra egzistencijalna pitanja.
U ovom buenju svesti esto moe da pomogne neko drugi - prijatelj ili terapeut - ko ima vie
znanja o tim pitanjima (to je, nadam se, stekao sa ovih stranica).
Imajte na umu sutinu ovih napada: suoavanje sa smru izaziva strepnju, ali isto tako
ima potencijal da umnogome obogati ivot. Iskustva koja otvaraju oi mogu biti mona ali
prolazna. U narednim poglavljima u pokazati kako to iskustvo moemo da uinimo
trajnijim.

4
MO IDEJA

Ideje imaju mo. Shvatanja mnogih velikih mislilaca i pisaca kroz vekove pomau
nam da priguimo mune misli o smrti i da otkrijemo znaajne ivotne puteve. U ovom
poglavlju razmatram one ideje koje su se pokazale kao najkorisnije u mom radu sa
pacijentima koje mui strepnja od smrti.

Epikur i njegova svevremena mudrost

Epikur je verovao da je prava misija filozofije da olaka ljudsku patnju. A koji je
glavni uzrok ljudske patnje? Epikur se nimalo nije dvoumio u odgovoru na to pitanje: to je
na sveprisutni strah od smrti.
Zastraujua misao o neizbenoj smrti, tvrdio je Epikur, ometa nae uivanje u ivotu
i ne ostavlja na miru nijedno zadovoljstvo. Poto nijedna aktivnost ne moe da zadovolji nau
udnju za venim ivotom, sve aktivnosti su po svojoj prirodi nezadovoljavajue. On je
napisao da mnogi pojedinci razvijaju mrnju prema ivotu - ak, to je ironino, do take
samoubistva; drugi se bave frenetinim i besciljnim aktivnostima koje nemaju drugog smisla
osim izbegavanja bola svojstvenog ljudskom stanju.
Epikur je smatrao da beskrajnu i nezadovoljavajuu potragu za novim aktivnostima
treba reavati tako to je emo uvati duboko urezane uspomene na prijatna iskustva i seati
ih se. Ako nauimo da stalno iznova crpimo snagu iz takvih uspomena, naznaio je, neemo
imati potrebu za beskrajnim hedonistikim potragama.
Legenda kae da je Epikur pratio sopstveni savet i da je na samrtnoj postelji (nakon
komplikacija usled kamena u bubregu) sauvao smirenost uprkos nepodnoljivom bolu tako

to se priseao prijatnih razgovora sa svojim krugom prijatelja i uenika.

Deo Epikurove genijalnosti ini to to je predvideo savremeno shvatanje nesvesnog:
naglasio je da veina ljudi nije svesna svojih briga o smrti, ve se one moraju prepoznati u
prikrivenim manifestacijama kao to su, na primer, preterana religioznost, preoptereenost
nagomilavanjem bogatstva, slepo grabljenje za moi i priznanjima, to sve nudi lanu verziju
besmrtnosti.
Kako je Epikur pokuao da ublai strepnju od smrti? Formulisao je niz dobro
konstruisanih argumenata, koje su njegovi uenici uili napamet kao katehizam. O mnogima
od tih argumenata se raspravljalo u proteklih dve hiljade i trista godina, i oni su jo uvek
pogodni za prevazilaenje straha od smrti. U ovom poglavlju u razmotriti tri najpoznatija
Epikurova argumenta, koji su mi koristili i u radu sa mnogim pacijentima i u otklanjanju
sopstvene strepnje od smrti.
1.

Smrtnost due

2.

Konano nitavilo smrti

3. Argument simetrije

Smrtnost due
Epikur je smatrao da je dua smrtna i da nestaje sa telom, to je zakljuak
dijametralno suprotan Sokratu, koji je, kratko pre nego to je pogubljen sto godina ranije,
pronaao utehu u verovanju u besmrtnost due i u oekivanju da e ona nakon smrti tela
uivati u venoj zajednici sa istomiljenicima koji poput njega tragaju za mudrou. Mnoge
Sokratove ideje - u celosti opisane u Platonovom dijalogu Fedon - usvojili su i ouvali
neoplatonisti, i one su na kraju znaajno uticale na hrianski koncept ivota posle smrti.
Epikur je estoko osuivao tadanje verske voe, koji su, nastojei da poveaju
sopstvenu mo, jaali strepnje od smrti kod svojih sledbenika upozorenjima na kazne koje e
nakon smrti snositi oni koji ne potuju propisana pravila i odredbe. (U narednim vekovima,
religiozna ikonografija srednjovekovnog hrianstva sa svojim predstavama kanjavanja u
paklu - kao to su scene stranog suda na slikama Hijeronimusa Boa iz petnaestog veka dodala je strahu od smrti krvavu vizuelnu dimenziju.)

Ako mi jesmo smrtni i ako naa dua nee nastaviti da ivi, tvrdio je Epikur, onda
nemamo ega da se plaimo u ivotu posle smrti. Neemo imati svest, neemo aliti za
izgubljenim ivotom, niti emo imati ega da se plaimo od bogova. Epikur nije osporavao
postojanje bogova (takva tvrdnja bi bila opasna - Sokrat je manje od jednog veka ranije
pogubljen pod optubom za jeres), ali jeste tvrdio da bogovi nisu svesni ljudskog ivota i da
su korisni samo kao modeli spokojstva i blaenstva kojima treba da teimo.

Konano nitavilo smrti

U svom drugom argumentu, Epikur dri da nama smrt ne predstavlja nita, jer je dua
smrtna i nestaje sa naom smru. Ono to je nestalo ne moe da opaa, a sve to ne opaamo
za nas ne predstavlja nita. Drugim reima: tamo gde sam ja nema smrti; tamo gde je smrt,
nema mene. Prema tome, zakljuuje Epikur, zato bismo se plaili smrti kad nikada ne
moemo da je opazimo?
Epikurov stav je krajnja suprotnost poznatoj dosetki Vudija Alena: Ne plaim se
smrti, samo ne elim da budem tu kada se ona desi. Epikur kae da zaista neemo biti tu, da
neemo znati kada se ona desi, jer smrt i ja ne mogu postojati u isto vreme. Zbog toga to
smo mrtvi, mi i ne znamo da smo mrtvi - a, u tom sluaju, ega imamo da se plaimo?

Argument simetrije
Epikurov trei argument pretpostavlja da je nae stanje nepostojanja nakon smrti
jednako stanju u kom smo bili pre svog roenja. Uprkos mnogim filozofskim raspravama o
ovom drevnom argumentu, verujem da on i dalje ima mo da prui utehu samrtnicima.
Mnogi su vekovima koristili ovaj argument, a to je najlepe uinio Vladimir Nabokov,
veliki ruski pisac, u svojoj autobiografiji Govori, seanje, koja poinje ovim redovima:
Kolevka se ljulja iznad ambisa, a zdrav razum nam govori da je nae bitisanje samo kratak
blesak svetlosti izmeu dve venosti tame. Iako su ta dva identini blizanci, ovek, po
pravilu, na prenatalni ambis gleda sa vie smirenosti nego na onaj ka kome ide (sa nekih etiri

hiljade i petsto otkucaja srca na sat).24

Mene je mnogo puta uteilo razmiljanje da su ta dva stanja nepostojanja - vreme pre
roenja i vreme nakon smrti - identina, i da smo mi puni straha od tog drugog mora tame,
dok o prvom tako malo brinemo.
O tome govori elektronska poruka koju sam dobio od jednog itaoca:

U ovom trenutku sam manje-vie pomiren sa idejom zaborava. To mi se ini kao jedini
logian zakljuak. Jo kao malo dete sam mislio da se posle smrti, logino, moramo
vratiti u stanje pre roenja. Ideje o ivotu posle smrti izgledale su mi protivreno i
zamreno u poreenju sa jednostavnou tog zakljuka. Nisam mogao da se uteim
idejom ivota posle smrti jer mi je zamisao o beskrajnom postojanju, bilo ono
prijatno ili neprijatno, mnogo stranija nego ideja ogranienog postojanja.

U radu sa pacijentima koji pate od straha od smrti obino rano uvodim Epikurove
ideje. One mi slue i da pacijentu pribliim apstraktan terapijski rad i da mu pokaem svoju
volju da se poveem sa njim - naime, da sam spreman da uem u njegove unutranje odaje
straha i da imam sredstva koja e nam olakati taj put. Iako neki pacijenti Epikurove ideje
smatraju irelevantnim i neosnovanim, mnogi u njima pronalaze utehu i pomo - moda zato
to ih podseaju da su njihove brige univerzalne i da su se i veliki umovi kao to je Epikur
borili sa istim pitanjem.

Prenoenje
Od svih ideja koje su se javile u mom dugogodinjem iskustvu u suprotstavljanju
ljudskoj strepnji od smrti i bolu zbog prolaznosti ivota, najmoniju snagu je pokazala ideja
prenoenja ili talasanja.
Talasanje ili talasasto prenoenje se odnosi na injenicu da svako od nas - esto bez
svesne namere ili znanja - stvara koncentrine krugove uticaja koji na druge ljude mogu
delovati godinama, pa i generacijama. Drugim reima, na upliv na druge se potom prenosi
24 Nabokov, V. Speak, Memory, Putnam, New York, str. 19. (prvi put objavljeno 1951. pod naslovom
Conclusive Evidence).

dalje, umnogome poput talasa u jezeru koji se ire u koncentrinim krugovima sve dok ne
postanu nevidljivi ali nastave dalje na nano nivou. Ideja da iza sebe moemo ostaviti neto
svoje, ak i bez naeg znanja, moan je odgovor za one koji tvrde da iz ovekove konanosti i
prolaznosti neminovno proistie besmisao.
Prenoenje ne znai nuno da ete iza sebe ostaviti svoju sliku ili ime. Mnogi od nas
su odavno uvideli uzaludnost te strategije jo kada smo u kolama itali stihove elijeve
poeme o ogromnom antikom kipu razbijenom u paramparad u sada opusteloj zemlji:
Ozimandijas ja sam, svi klanjaju se meni.
Gledajte dela moja i strepite pred njima.25

Nastojanja da se ouva lini identitet uvek su uzaludna. Prolaznost je vena. Re

prenoenje, u onom znaenju koje ja koristim, u stvari podrazumeva da iza sebe ostavimo
neto od svog ivotnog iskustva; neki trag; zrno mudrosti, neki putokaz, utehu koja se prenosi
na druge ljude, znane i neznane. Pria o Barbari dobro ilustruje tu ideju.

Potrai je u njenim prijateljima: Barbara

Barbara, koju su godinama muile strepnje od smrti, opisala mi je dva dogaaja koja
su znaajno umanjila te strepnje.
Prvi dogaaj se zbio na godinjici mature, kada je prvi put nakon trideset godina
videla Alison, svoju blisku, neto mlau prijateljicu iz doba rane adolescencije, koja joj je
potrala u susret, zasula je poljupcima i zagrljajima, i zahvalila joj na ogromnoj koliini
saveta koje joj je pruila dok su se druile kao tinejderke.
Barbara je mnogo pre toga intuitivno shvatila opti koncept prenoenja. Kao
nastavnica, uzimala je za injenicu ideju da na svoje uenike utie na naine koji su u
potpunosti odvojeni od njihovog seanja na nju. Meutim, njen susret sa zaboravljenom
drugaricom iz detinjstva uinio je da joj ideja prenoenja bude mnogo realnija. Bilo joj je
drago i pomalo se iznenadila kada je saznala da se toliki deo njenih saveta i smernica zadrao
u seanju njene drugarice, ali je tek sutradan bila potpuno zateena kada je upoznala njenu
25 Prepevala sa engleskog Ranka Kui, Pesnitvo evropskog romantizma, prir. Miodrag Pavlovi, Prosveta,
Beograd, 1982.

trinaestogodinju erku, vidno uzbuenu to ima priliku da upozna maminu legendarnu

prijateljicu.
Dok je pri povratku kui u avionu razmiljala o godinjici mature, Barbara je doivela
otkrovenje koje joj je omoguilo da stekne novi pogled na smrt. Moda smrt i nije bila takvo
unitenje kako je mislila. Moda i nije tako sutinski vano da opstane njena linost ili ak
seanje na njenu linost. Moda je zapravo bitno da se odre njeni talasi, uticaj nekog
postupka ili ideje koji e drugima pomoi da postignu sreu i vrlinu u svom ivotu, talasi koji
bi je ispunili ponosom i delovali protiv nemorala, uasa i nasilja koji vladaju u masovnim
medijima i spoljnom svetu.
Ta razmiljanja je potkrepio drugi dogaaj, kada joj je nakon dva meseca preminula
majka i ona na sahrani odrala kratak posmrtni govor. Setila se jedne od majinih omiljenih
reenica: Potrai je u njenim prijateljima.
Ta reenica je imala snagu: Barbara je znala da majina brinost, nenost i ljubav
prema ivotu ive u njoj, njenom jedinom detetu. Dok je drala govor i posmatrala skup na
sahrani, mogla je fiziki da oseti osobine svoje majke koje su se prenele na njene prijatelje,
koji e ih potom preneti na svoju decu i unuke.
Od samog detinjstva Barbaru nita nije toliko uasavalo kao pomisao na nitavilo.
Epikurejski argumenti koje sam joj predoio nisu bili delotvorni. Na primer, nije joj bilo lake
kad sam naglasio da nikada nee iskusiti uas nitavila jer njena svest nee postojati nakon
smrti. S druge strane, ideja prenoenja - trajnog postojanja kroz dela brige, pomoi i ljubavi
koje je prenela na druge - u velikoj meri je ublaila njen strah.
Potrai je u njenim prijateljima - kakva uteha, kako moan okvir smisla ivota
poiva u toj ideji. Kao to u detaljnije opisati u petom poglavlju, verujem da je sekularna
poruka srednjovekovnog moraliteta Svako26 da dobra dela prate oveka do smrti i prenose se
na generacije koje dolaze.
Barbara se nakon godinu dana vratila na groblje da bi otkrila spomenik svoje majke i
doivela je jedan oblik prenoenja. Umesto da je prizor majinog i oevog groba meu
velikim brojem grobova njihovih roaka uini depresivnom, doivela je neobian oseaj
olakanja i duhovne vedrine. Zato? Bilo joj je teko da to prenese u rei. Najblii opis koji je
uspela da smisli bio je: Ako mogu oni, onda mogu i ja. ak i u smrti, njeni preci su neto
26 Moraliteti su alegorijski dramski prikazi ovekovih dunosti i ispravnog ivota. U njima se lik Svako
(Everyman) javlja kao metafora za ceo ljudski rod. - Prim. prev.

preneli na nju.

Drugi primeri prenoenja

Primeri prenoenja su mnogobrojni i dobro poznati. Ko se nije ozario pred saznanjem
da je direktno ili indirektno bitno uticao na nekoga? U estom poglavlju razmatram naine na
koje su moji mentori preneli svoje talase na mene, a preko ovih stranica i na vas. Zaista, moja
elja da budem od vrednosti drugima umnogome je ono to me nagoni da i dalje kucam po
tastaturi iako mi je odavno prolo uobiajeno vreme za penziju.
U svojoj knjizi ari psihoterapije opisao sam dogaaj sa jednom pacijentkinjom koja
je, poto je zbog terapije zraenjem izgubila kosu, oseala krajnju nelagodnost zbog svog
izgleda i bojala se da bi je neko mogao videti bez perike. 27 Kada je preuzela rizik i skinula
periku u mojoj kancelariji, ja sam reagovao tako to sam neno preao prstima po preostalim
pramenovima njene kose. Mnogo godina kasnije, kada je ponovo kratko dolazila kod mene na
terapiju, rekla mi je da je nedavno bila proitala deo moje knjige koji govori o njoj i da je
raduje to sam zabeleio taj deo nje i preneo ga drugim terapeutima i pacijentima. Rekla mi je
da joj prua zadovoljstvo saznanje da bi njeno iskustvo na neki nain moglo biti od koristi
drugima, ak i nepoznatim ljudima.
Prenoenje je u srodstvu sa mnogim strategijama kojima je zajednika tegobna enja
oveka da se projektuje u budunost. Najoiglednija je elja da se bioloki projektujemo
prenoenjem gena preko svoje dece ili doniranjem organa, kada nae srce kuca za drugoga i
naa ronjaa nekome omoguava vid. Pre dvadesetak godina, zamenjene su mi ronjae u
oba oka i, iako ne znam ko je moj preminuli donator, esto oseam plimu zahvalnosti prema
toj nepoznatoj osobi.
Drugi efekti prenoenja obuhvataju:
- sticanje ugleda kroz politika, umetnika ili finansijska postignua;
- davanje imena zgradama, institutima, fondacijama i stipendijama;
- davanje doprinosa bazinoj nauci, koje e nadograditi drugi naunici;
- sjedinjavanje sa prirodom putem rasejavanja svojih molekula, koji mogu posluiti za
27 Irving Jalom: ari psihoterapije, Novi Sad, Psihopolis, 2011.

izgradnju budueg ivota.

Moda se ja naroito koncentriem na koncept prenoenja zato to sam kao terapeut u

takvoj poziciji da imam neobino povlaenu mogunost da sagledam neujno, blago i
neosetno prenoenje sa jedne osobe na drugu.
Japanski reiser Akira Kurosava je snano predstavio proces prenoenja u svom
remek-delu iz 1952. godine, filmu Ikiru, koji se i dalje prikazuje irom sveta. To je pria o
servilnom japanskom birokrati po imenu Vatanabe, koji saznaje da ima rak eluca i jo samo
nekoliko meseci ivota. Karcinom je posluio kao iskustvo koje otvara oi ovom oveku, koji
je prethodno iveo tako rigidno da su ga njegovi zaposleni prozvali mumija.
Kad sazna svoju dijagnozu, Vatanabe po prvi put za trideset godina ne dolazi na
posao, ve podie iz banke veliku svotu novca i pokuava da se povrati u ivot u uzbudljivim
japanskim nonim klubovima. Na kraju svog besplodnog ispada prekomernog troenja novca,
sluajno sree svoju bivu radnicu koja je dala otkaz u njegovoj agenciji zato to je taj posao
bio suvie umrtvljujui: a ona eli da ivi. Fasciniran njenom vitalnou i energijom, on je
prati i moli da ga naui da ivi. Ona moe samo da mu kae kako je mrzela svoj stari posao
jer je to bila besmislena birokratija. Na svom novom poslu u fabrici igraaka, gde pravi lutke,
inspirie je pomisao da usreuje mnogu decu. Kada joj Vatanabe kae da je oboleo od raka i
da mu se blii smrt, ona se uasne i bei, dobacujui mu usput samo jednu poruku: Napravi
neto.
Vatanabe se, transformisan, vraa na posao, odbacuje lance birokratskog rituala, kri
sva pravila i posveuje ostatak svog ivota izgradnji parka u susedstvu, u kome e uivati
generacije dece. U poslednjoj sceni Vatanabe, ve sasvim blizu smrti, sedi na ljuljaci u tom
parku. Uprkos snegu i vetru, vedar je i prilazi smrti sa novootkrivenom staloenou.
Fenomen prenoenja, stvaranja neega to e biti preneto dalje i to e obogatiti ivot
drugim ljudima, transformisala je njegov uas u veliko zadovoljstvo. Film istie i to da je od
glavnog znaaja sam park, a ne prenoenje Vatanabeovog identiteta. Zapravo, u bdenju kraj
njegovog tela, pijane optinske birokrate ulaze u dugu ironinu raspravu o tome da li
Vatanabeu uopte treba priznati bilo kakve zasluge za izgradnju parka.

Prenoenje i prolaznost
Mnogi ljudi govore da retko razmiljaju o svojoj smrti, ali su opsednuti idejom
prolaznosti i uasom koji ona izaziva. Svaki prijatan trenutak kvari misao iz pozadine da je
sve to se trenutno dogaa prolazno i da e se ubrzo zavriti. Ugodnu etnju sa prijateljem
kvari pomisao da je sve predodreeno da nestane - prijatelj e umreti, umu e promeniti
nadolazea urbanizacija. emu onda bilo ta ako e se sve pretvoriti u prah?
Frojd divno objanjava taj argument (i kontraargument) u jednom usputnom kratkom
eseju, O prolaznosti, gde prepriava jednu letnju etnju sa dva svoja prijatelja, pesnikom i
kolegom analitiarem.28 Pesnik je jadikovao kako je sva lepota osuena da izbledi u nitavilo
i kako to konano nestajanje umanjuje vrednost svemu onome to on voli. Frojd je osporio taj
turobni zakljuak i snano odbio stav da prolaznost ponitava vrednost ili znaenje.
Naprotiv, uzviknuo je, poveava! Ograniavanje mogunosti za uivanje poveava
vrednost uivanja. Onda je izneo moan kontraargument koji opovrgava ideju da prolaznost
podrazumeva besmisao:

Nepojmljivo je, izjavio sam, da pomisao na prolaznost lepote treba da naruava nae
uivanje u njoj. to se tie lepote prirode, svaki put kada je uniti zima, ona se vraa
sledee godine, tako da je u poreenju sa duinom naeg ivota, zapravo moemo
smatrati venom. Lepota ljudskog tela i lica zauvek nestaje tokom naih sopstvenih
ivota, ali njihova prolaznost im samo daje sveu privlanost. Cvet koji cveta samo na
jednu no ne ini nam se zbog toga manje ljupkim. Niti mogu da razumem zato bi
lepota i savrenost umetnikog dela ili nekog intelektualnog dostignua gubila na
vrednosti zbog svoje vremenske ogranienosti. Zaista moe doi vreme kada e se
slike i skulpture kojima se danas divimo raspasti u prah, ili e nas moda naslediti
rasa ljudi koji nee razumeti dela naih pesnika i mislilaca, ak moe doi do geoloke
epohe kada e nestati svi oblici ivota na zemlji; meutim, poto je vrednost svih tih
lepota i savrenstava odreena samo njihovim znaajem za na emotivni ivot, nema
28 Freud, S. On Transience, u: Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud,
(prir. i prev. J. Strachey), XIV tom, Hogarth Press, London, 1955, 304-307 (prvi put objavljeno 1915.
godine).

potrebe da nas one nadive i stoga su nezavisne od apsolutnog trajanja.

Frojd ovde nastoji da ublai uas smrti tako to razdvaja ljudsku estetiku i vrednosti
od zagrljaja smrti i tvrdi da prolaznost nema uticaja na ono to je od sutinskog znaaja za
emotivni ivot pojedinca.
Mnoge tradicije nastoje da prevaziu prolaznost naglaavajui znaaj ivljenja u
sadanjem trenutku i usredsreujui se na neposredno iskustvo. Budistika praksa, na primer,
ukljuuje niz meditacija o prolaznosti (anicca), u kojima se osoba koncentrie na suenje i
opadanje lia sa drveta, zatim na buduu prolaznost samog drveta, pa konano i sopstvenog
tela. Ova praksa se moe shvatiti kao razuslovljavanje, ili vrsta terapije izlaganjem, u kojoj
se ovek navikava na svoj strah namerno uranjajui u taj strah. Moda e itanje ove knjige
slino delovati na neke itaoce.
Prenoenje ublaava bol prolaznosti tako to nas podsea da neki deo nas opstaje ak i
ako je to neto nama nepoznato ili nepojmljivo.

Mone misli koje pomau u prevazilaenju strepnje od smrti

Nekoliko sadrajnih reenica ili jedan aforizam nekog filozofa ili mislioca esto nam
moe pomoi da na koristan nain razmislimo o sopstvenoj strepnji od smrti i ponemo da
ivimo svoj ivot u potpunosti. Da li svojim domiljatim izrazom, retorikom ili zvukom rei,
ili time to su gusto satkane i pune dinamine energije - te mone misli mogu uzdrmati
usamljenog itaoca ili pacijenta i izbaciti ga iz poznatog, ali statinog, naina bitisanja.
Moda je, kao to sam napomenuo, uteno znati da su se i sami velikani misli borili sa takvim
munim brigama i na kraju ih pobedili. Ili moda takve upeatljive rei pokazuju da se oaj
moe pretvoriti u umetnost.
Nie, najvei aforistiar, dao je najpronicljiviji opis snage monih misli: Dobar
aforizam je previe tvrd za zub vremena i ne potroi se milenijumima, iako se neprestano
koristi: stoga je to veliki paradoks knjievnosti, trajnost usred promene, hrana koja se uvek
ceni, poput soli, i nikada ne gubi slast.29
29 Nietzsche, F. Human, All Too Human, II tom, Cambridge University Press, Cambridge 1986, 250 (prvi put
objavljeno 1878. godine).

Neki od tih aforizama direktno se tiu strepnje od smrti; drugi nas podstiu da
pogledamo dublje i spreimo da nas obuzmu trivijalne brige.

Sve bledi; alternative iskljuuju

U Gardnerovom udesnom romanu Grendel, namueno udovite iz legende o
Beovulfu trai mudraca da sazna odgovor na misteriju ivota. 30 Mudrac mu kae: Krajnje zlo
je to to vreme stalno nestaje, a postojanje podrazumeva eliminaciju. On je svoja ivotna
razmiljanja saeo u etiri nadahnute rei, a dve jezgrovite, duboke tvrdnje: Sve bledi;
alternative iskljuuju.
Poto sam ve dovoljno rekao o postavci da sve bledi, sada u se osvrnuti na
implikacije druge tvrdnje. Alternative iskljuuju je glavni razlog to mnoge ljude
uznemirava to to moraju da donesu odluku. Svako da sa sobom povlai bar jedno ne, i svaki
pozitivan izbor znai da druge mogunosti morate odbaciti. Mnogi od nas ustuknu pred
potpunim shvatanjem granica, opadanja i gubitka koji su neminovno vezani za postojanje.
Na primer, odricanje je bilo ogroman problem za Lesa, tridesetsedmogodinjeg lekara,
koji se godinama muio pitajui se kojom od nekoliko ena da se oeni. Kada se konano
oenio, preselio se u eninu kuu, sto pedeset kilometara dalje i otvorio drugu ordinaciju u
tom novom okruenju. Ipak, narednih nekoliko godina, zadrao je staru ordinaciju u kojoj je
radio dan i po nedeljno i svake sedmice je provodio po jednu no sa starim devojkama.
U terapiji smo se usredsredili na njegovo odbijanje da kae ne drugim alternativama.
Poto sam ga usmeravao na to ta bi znailo rei ne - odnosno zatvoriti ordinaciju i okonati
vanbrane veze - postepeno je postajao svestan svoje grandiozne predstave o sebi. On je u
porodici bio multitalentovani zlatni deak - muziar, sportista, pobednik na dravnim
takmienjima iz nauke. Znao je da bi bio uspean u bilo kojoj profesiji koju bi odabrao i sebe
je video kao nekog ko je izuzet od ogranienja koja vae za druge, ko ne treba da se odrekne
niega. Alternative iskljuuju se moglo odnositi na druge, ali ne i na njega. Njegov mit je
bio da je ivot vena spirala u usponu ka boljoj i lepoj budunosti i on se opirao bilo emu
to bi ugrozilo taj mit.
Isprva je izgledalo da Lesovu terapiju treba usmeriti na pitanje poude, vernosti i
30 Gardner, J. Grendel, Vintage Press, New York, 1989, 133 (prvi put objavljeno 1971. godine).

neodlunosti, ali je ona na kraju iziskivala istraivanje dubljih egzistencijalnih pitanja:

njegovo uverenje da je predodreen da stalno raste i napreduje, i istovremeno da je poteen
ogranienja nametnutih drugim smrtnicima, ukljuujui ak i smrt. Les je (poput Pet iz treeg
poglavlja) video stranu pretnju u bilo emu to nagovetava odricanje: nastojao je da izbegne
pravilo alternative iskljuuju, a razjanjavanje tog nastojanja nas je jasno usmerilo i ubrzalo
na budui rad na terapiji. Kada je uspeo da prihvati odricanje i da odvrati panju od
grevitog dranja svega to je ikada imao, mogli smo da radimo na njegovom doivljavanju
ivota i posebno na njegovim odnosima sa suprugom i decom u neposrednoj sadanjosti.
Uverenje da je ivot neprekidna spirala u usponu esto se javlja u psihoterapiji.
Jednom sam radio sa pedesetogodinjom enom iji je sedamdesetogodinji suprug, istaknut
naunik, postao dementan nakon modanog udara. Posebno ju je uznemiravao prizor
bolesnog mua koji po itav dan samo sedi ispred televizora. Koliko god pokuavala, nije
mogla a da mu ne govori da radi neto, bilo ta, kako bi poboljao stanje svog uma: da ita
neku knjigu, igra ah, ui panski, reava ukrtene rei. Suprugova demencija razbila je njenu
predstavu o ivotu kao o procesu koji stalno ide ka veem znanju, ka vie otkria i priznanja;
a bilo je teko podneti alternativu - da je svako od nas konaan i predodreen da pree put od
kolevke i detinjstva preko zrelosti do konanog propadanja.

Kada smo umorni... napadaju nas ideje koje smo odavno pobedili
Kejt, razvedena doktorka, ve je dolazila kod mene na tri ciklusa terapije tokom
prethodnih dvadeset godina. Ovog puta mi se obratila u svojoj ezdeset osmoj godini, obuzeta
anksioznou zbog starenja, nastupajue penzije i straha od smrti.
Jednom prilikom, u vreme dok je dolazila na terapiju, probudila se u etiri ujutru,
okliznula se u kupatilu i zavrila sa dubokom posekotinom na glavi. Iako je mnogo krvarila,
nije pozvala ni susede, ni svoju decu, niti hitnu pomo. Kosa joj se u prethodne dve godine
toliko proredila da je poela da nosi periku, i nije mogla da podnese to muenje da se pred
svojim kolegama u bolnici pojavi bez nje, kao elava stara ena.
Zato je zgrabila pekir, kesu leda i litar sladoleda od kafe, i legla u krevet. Provela je
ostatak noi pritiskajui pekir i led na glavu, jedui sladoled i zapomaui za majkom (ve
dvadeset godina mrtvom) uz oseaj potpune naputenosti. Kad je svanulo, pozvala je sina koji

ju je odveo u privatnu ordinaciju svog kolege. On joj je zaio ranu i rekao joj da ne nosi
periku najmanje nedelju dana.
Kad sam nakon tri dana video Kejt, glava joj je bila uvijena u maramu, i bila je
preplavljena stidom zbog svoje perike, svog razvoda i svog statusa samca u kulturi parova.
Takoe se stidela svoje proste, psihotine majke (koja ju je uvek hranila sladoledom od kafe
kad je bila tuna), siromatva koje ju je pratilo tokom celog detinjstva, i svog neodgovornog
oca koji je napustio porodicu dok je ona bila dete. Oseala se poraeno. Smatrala je da nije
napravila nijedan pomak za dve godine te terapije, kao ni u prethodnim terapijama.
Poto nije elela da je iko vidi bez perike, celu sedmicu je provela u kui (osim to je
bila kod mene na jednoj seansi) i bacila se na veliko spremanje. istei ormare, pronala je
svoje beleke sa naih prethodnih seansi i sa zaprepaenjem uvidela da smo dvadeset godina
ranije govorili o potpuno istim problemima. Ne samo to smo radili na njenom oseanju
srama ve smo i dugo ulagali mnogo truda da je oslobodimo njene poremeene, nametljive
majke koja je tada jo bila iva.
Na sledeu seansu je dola sa belekama u rukama i modernim turbanom na glavi,
veoma obeshrabrena zbog loeg napredovanja.
Dolazila sam kod tebe zbog problema u vezi sa starenjem i strahova od smrti, i evo
me ponovo na istom mestu, nakon svih ovih godina, opet sam posramljena, vapim za svojom
ludom majkom i teim se njenim sladoledom od kafe.
Kejt, znam kako se osea to ponovo izvlai na videlo tako stare stvari. Rei u ti
neto to bi ti moglo pomoi, neto to je Nie rekao pre jednog veka: kad smo umorni,
napadaju nas ideje koje smo odavno pobedili.
Kejt, koja obino nije dozvoljavala ni trenutak tiine i najee je rafalno nizala
uverljive reenice i pasuse, odjednom je uutala.
Ja sam ponovio Nieovu reenicu, ona je lagano klimnula glavom i do naredne seanse
ponovo smo radili na njenim brigama o starenju i njenim strahovima za budunost.
Taj aforizam joj nije rekao nita novo: ja sam je ve uveravao da je to jednostavno
regresija kojom je reagovala na traumu. Meutim, elegantan stil izraavanja i podseanje da
je isto iskustvo proiveo i tako veliki um kao to je Nie pomogli su joj da shvati da je njeno
otrovno stanje uma samo privremeno. To joj je pomoglo da duboko u sebi oseti da je ve
jednom pobedila svoje unutranje demone i da e to uraditi ponovo. Dobre ideje, ak i mone

ideje, retko kad su dovoljne u jednoj dozi: neophodno ih je ponavljati.

Proivljavanje identinog ivota, iznova i iznova, kroz itavu venost

U svom delu Tako je govorio Zaratustra, Nie je opisao ostarelog proroka, punog
mudrosti, koji odluuje da sie sa planine i podeli sa ljudima ono to je nauio.
Meu svim idejama koje on propoveda, postoji jedna koju on smatra svojom
najmonijom milju - to je ideja venog ponavljanja. Zaratustra postavlja izazov: ta ako
biste morali da ivite identian ivot iznova i iznova kroz itavu venost - kako bi vas to
promenilo? Sledee jezive rei su njegov prvi opis eksperimenta venog vraanja. Ja sam ih
esto naglas itao pacijentima. Pokuajte i vi da ih proitate naglas.31

Kako ti je kada se jednog dana ili noi demon dounja u tvoju najusamljeniju
usamljenost i kae ti: Ovakav ivot kakvim sada ivi i kakvim si iveo, morae da
ivi jo jednom i jo bezbroj puta; i u tome nee biti nieg novog, nego e ti se morati
vratiti svaka bol i svako uivanje i svaka misao i uzdah i sve neizrecivo malo i veliko
u tvom ivotu, i sve istim redom i posledicom - a isto tako ovaj pauk i ova meseina
meu drveem, a isto tako ovaj trenutak i ja sam. Veni peani sat postojanja ponovo
e se okretati - a i ti sa njim, zrnce praine od praine! Da li se nee baciti na noge i
krgutati zubima i proklinjati demona, koji je tako govorio? Ili da li si jednom doiveo
silan trenutak, kada bi mu mogao odgovoriti: Ti si bog i nikad nisam uo neto
boanskije? Kada te obuzme ta misao, ona e te, kakav si, preobraziti i moda
smrviti.32

Ideja o tome da stalno iznova kroz itavu venost ivite jedan te isti ivot moe biti
neprijatna, nekakva vrsta male egzistencijalne ok terapije. Ona esto poslui kao otrenjujui
misaoni eksperiment, koji vas navodi da ozbiljno razmislite kako u stvari ivite. Poput Duha
budunosti, ona jaa vau svest da ovaj ivot, svoj jedini ivot, treba da ivite dobro i
31 Ideja o misaonom eksperimentu venog povratka u potpunosti je razvijena u Tako je govorio Zaratustra, ali
ovaj citat je preuzet iz ranijeg rada: Nietzsche, F. The Gay Science (prev. W. Kaufman), Vintage Books, New
York, 1974, 273 (prvi put objavljeno 1882. godine).
32 Prevod sa nemakog Milan Tabakovi, F. Nie, Vesela nauka, Beograd: Grafos, 1984. - Prim. prev.

ispunjeno, skupljajui to je mogue manje aljenja. Nie nas tako odvraa od preokupacije
trivijalnim stvarima i usmerava nas ka cilju esencijalnog ivljenja.
U vaem ivotu ne moe doi do pozitivne promene sve dok se drite misli da razlog
to ne ivite dobro lei izvan vas. Sve dok odgovornost potpuno prebacujete na druge koji se
prema vama ponaaju nepravedno - na svog neotesanog mua, zahtevnog efa koji vam ne
prua podrku, na loe gene ili kompulsivne radnje kojima se ne moete odupreti - dotle e
vaa situacija ostati u zastoju. Vi i samo vi ste odgovorni za kljune aspekte svoje ivotne
situacije, i samo vi imate mo da ih promenite. I ako ste suoeni sa monim spoljanjim
ogranienjima, i dalje imate slobodu i mogunost izbora da zauzmete razliite stavove prema
tim ogranienjima.
Jedna od Nieovih omiljenih izreka je amor fati (voli svoju sudbinu): drugim reima,
stvori sudbinu koju moe voleti.
Nie je ideju venog vraanja isprva zamislio kao ozbiljan proraun. Ako je vreme
beskonano a materija konana, razmiljao je on, onda bi razliiti sklopovi materije morali da
se nasumino iznova ponavljaju, kao to bi hipotetika vojska majmuna za pisaom mainom
nasuminim kucanjem kroz milijardu godina napisala ekspirovog Hamleta. Takva
matematika je zakazala i logiari su je estoko kritikovali. Pre mnogo godina kada sam
posetio Pfortu, kolu koju je Nie pohaao od svoje etrnaeste do dvadesete godine, dozvolili
su mi da pregledam zapise o njemu, koji pokazuju da je dobijao vrlo visoke ocene iz grkog,
latinskog i klasinih nauka (iako u tome nije bio najbolji u svom razredu, kako mi je
napomenuo stari arhivar koji mi je bio vodi), ali je imao izuzetno loe ocene iz matematike.
Konano se Nie, moda shvativi da mu takva spekulacija nije jaa strana, usmerio na ideju
o venom vraanju kao na misaoni eksperiment.
Ako se upustite u taj eksperiment i to razmiljanje vam bude bolno ili ak
nepodnoljivo, za to postoji jedno oigledno objanjenje: vi ne verujete da ste dobro iveli
svoj ivot. Ja bih nastavio postavljajui vam pitanja poput ovih: Kako to niste dobro iveli
svoj ivot? Za ime alite u svom ivotu?
Pritom mi nije cilj da nikoga uronim u more kajanja zbog prolosti, ve da na kraju
usmerim va pogled ka budunosti i ka ovom pitanju koje ima mo da promeni ivot: ta
sada moete uraditi u svom ivotu tako da kroz godinu dana ili kroz pet godina ne pogledate
unazad i doivite slinu pometnju zbog novih aljenja koja ste nakupili? Drugim reima,
moete li pronai nain da ivite tako da ne nastavite da gomilate aljenja?

Nieov misaoni eksperiment prua moan alat lekarima da pomognu onima ija
strepnja od smrti potie iz oseaja da su propustili da proive ivot u potpunosti. Pria o
Doroti pruie nam kliniku ilustraciju.

Udeo od deset posto: Doroti

Doroti, etrdesetogodinju slubenicu u knjigovodstvu, proimao je oseaj da je

zarobljena u ivotu. Obuzimala su je aljenja zbog mnogih stvari koje je uradila - alila je
zbog svoje nespremnosti da oprosti muu prevaru, to ju je dovelo do odluke da okona brak;
potom zato to je propustila da se pomiri sa ocem pre nego to je umro; kao i to je dozvolila
da bude zarobljena na nezadovoljavajuem radnom mestu na nepovoljnoj geografskoj
lokaciji.
Jednog dana videla je oglas za posao u Portlandu u Oregonu, koji je smatrala
poeljnijim mestom za ivot, i na kratko je ozbiljno razmiljala da se preseli. Meutim, njeno
ushienje je brzo potopila navala obeshrabrujuih negativnih misli: bila je i suvie stara za
preseljenje, njena deca ne bi elela da napuste svoje prijatelje, u Portlandu nije poznavala
nikoga, plata je bila nia i nije mogla znati da li bi joj se nove kolege dopale.
Tako sam na kratko imala nadu, rekla je, ali vidi da sam i dalje u zamci, kao i
uvek.
Meni se ini, odgovorio sam, da si ti istovremeno i osoba u zamci i lovac koji
postavlja zamku. Jasno mi je kako te takve okolnosti mogu spreiti da promeni svoj ivot, ali
se pitam da li su one odgovorne za sve. Pretpostavimo da su svi ti realni razlozi koje ne
moe da kontrolie - tvoja deca, godine, novac, neprijatni saradnici - odgovorni za, recimo,
devedeset odsto tvoje inercije; ipak, pitam se da li postoji i neki deo koji zavisi od tebe makar to bilo i samo deset posto?
Klimnula je glavom.
Pa, upravo tih deset odsto elimo da ispitamo na naoj terapiji zato to je taj deo
jedino to moe da promeni. Tada sam joj opisao Nieov misaoni eksperiment i proitao
odlomak o venom vraanju, a potom sam je zamolio da se u skladu s tim projektuje u
budunost. Zavrio sam ovom sugestijom: Hajde da se pravimo da je prolo godinu dana i da
se ponovo sastajemo u ovoj kancelariji. Vai?

Doroti je klimnula glavom, U redu, ali ini mi se da vidim kuda to vodi.

Svejedno, hajde da probamo. Prolo je godinu dana. Zapoeo sam sa igranjem
uloge: Pa, Doroti, pogledajmo unazad na proteklu godinu. Reci mi, zbog ega ali? Ili,
jezikom Nieovog misaonog eksperimenta, da li bi elela da iznova proivljava ovu godinu
kroz celu venost?
Ne, nikako ne bih elela da budem zarobljena u toj zamci zauvek - troje dece, malo
novca, uasan posao, bila bih zauvek zaglavljena.
Hajde sada da pogledamo tvoju odgovornost, tvoj udeo od deset posto, u tome kako
su se stvari odvijale tokom protekle godine. Zbog kojih postupaka u proteklih dvanaest
meseci ali? ta si mogla drugaije da uradi?
Pa, zatvorska vrata su se jednom otvorila, samo malkice odkrinula - mislim na onu
mogunost zapoljavanja u Portlandu.
A ako je od tada prolo godinu dana...
Da, da, shvatam. Verovatno u narednu godinu provesti u aljenju to nisam
pokuala ni da se prijavim za taj posao u Portlandu.
Jeste, upravo na to mislim kad kaem da si ti i zatvorenik i tamniar.
Doroti se jeste javila na konkurs, otila na razgovor, posetila zajednicu i ponudili su
joj posao, ali je na kraju odbila tu ponudu kada je proverila kole, klimu, cene nekretnina i
trokove ivota. Meutim, taj proces joj je otvorio oi (i zatvorska vrata). Stekla je drugaiji
stav prema sebi jednostavno zato to je ozbiljno razmotrila promenu; nakon etiri meseca
prijavila se za bolji posao blie kui i dobila je ponudu koju je prihvatila.
Nie je odredio dve granitne reenice, koje su dovoljno snane da izdre eroziju
vremena: Postani ono to jesi i Ono to me ne ubije ini me jaim. 33 I zaista su izdrale, i
obe su ule u optu terapijsku praksu. Hajde da ih razmotrimo jednu po jednu.

33 Nietzsche, F. Thus Spoke Zaratustra, Penguin Books, New York (prvi put objavljeno 1891. godine).

Postani ono to jesi

Koncept prve granitne reenice - Postani ono to jesi - bio je poznat Aristotelu, a
prenosili su ga Spinoza, Lajbnic, Gete, Nie, Ibzen, Karen Horni, Abraham Maslov i pokret
za ljudski potencijal iz ezdesetih, sve do savremene ideje samoostvarenja. Postani ono to
jesi je koncept blisko povezan sa Nieovim izrekama Konzumiraj svoj ivot i Umri u
pravi as. U sve tri varijante, Nie nas podstie da izbegnemo neproivljen ivot. Govorio
je: ispuni sebe, ostvari svoj potencijal, ivi hrabro i potpuno. Tada, i tek tada, umri bez
aljenja.
Na primer, tridesetjednogodinja pravna asistentkinja Deni, koja me je kontaktirala
zbog snanog straha od smrti, nakon etvrte seanse usnila je ovaj san:

U Vaingtonu sam, gde sam roena, i etam po gradu sa svojom bakom, koja je sada
mrtva. Onda stiemo u prelep kraj sa kuama koje su prave palate. Zgrada u koju smo
ule bila je ogromna i skroz bela. Tamo je ivela jedna moja stara drugarica iz
srednje kole sa svojom porodicom. Bilo mi je drago to je vidim. Pokazala mi je svoj
dom, i ja sam bila oduevljena - kua je bila prelepa i sa mnogo soba. Imala je
trideset i jednu prostoriju i sve su bile nametene! Potom sam joj rekla: Moja kua
ima pet soba, a samo dve su nametene. Probudila sam se veoma uznemirena i
besna na svog mua.

Njene asocijacije na san bile su da je trideset i jedna soba predstavljala njene godine i
sve razne delove nje same koje je tek imala da istrai. injenica da je njena kua imala samo
pet soba od kojih su samo dve bile nametene potkrepila je ideju da nije ispravno ivela svoj
ivot. Prisustvo njene bake, koja je umrla tri meseca ranije, uinilo je san jezivim.
Njen san je drastino otvorio na rad. Pitao sam je o besu prema muu i ona mi je, uz
mnogo stida, otkrila da ju je on esto tukao. Znala je da treba da uradi neto sa svojim
ivotom, ali se uasno plaila da okona svoj brak: imala je malo iskustva sa mukarcima i
bila je sigurna da nikada ne bi uspela da pronae drugog oveka. Njeno samopotovanje je
bilo toliko nisko da je nekoliko godina radije trpela zlostavljanje nego da dovede brak u

pitanje i da od mua zahteva velike promene. Nakon te seanse nije se vratila kui, ve je
otila pravo kod svojih roditelja i ostala kod njih nekoliko nedelja. Postavila je svom muu
ultimatum da mora da krene sa njom na branu terapiju. On je pristao na to, te je godinu dana
brane i individualne terapije donela veliko poboljanje njihovom braku.

Ono to me ne ubije ini me jaim

Drugu Nieovu granitnu reenicu su koristili, i previe, mnogi savremeni pisci. To je
bila, na primer, jedna od Hemingvejevih omiljenih ideja. (U Zbogom oruje on je dodao i da
postajemo jai tamo gde se slomimo.) Uprkos tome, ovaj koncept je moan podsetnik da
negativno iskustvo oveka moe uiniti jaim i sposobnijim da se prilagodi nedaama. Ovaj
aforizam je blisko povezan sa Nieovom idejom da drvo, podnosei oluje i putajui korenje
duboko u zemlju, postaje jae i vee.
Drugu varijantu ove teme dala je jedna moja pacijentkinja, uspena i snalaljiva ena,
koja je bila generalni direktor jedne velike industrijske kompanije. Ona je u detinjstvu trpela
zlurado i konstantno verbalno maltretiranje od svog oca. Na jednoj seansi, opisala mi je svoju
matariju o izmiljenoj terapiji budunosti.
U svojoj mati, odlazila sam kod jedne terapeutkinje koja je raspolagala
tehnologijom brisanja celokupnog seanja. Moda sam tu ideju dobila iz filma Dima Kerija
Veni sjaj besprekornog uma. Zamislila sam da me je jednog dana terapeutkinja pitala da li
elim da mi potpuno izbrie sva seanja na postojanje mog oca. Sve to bih tada znala jeste da
nikada nije ni bilo oca u kui. To mi je u poetku zvualo sjajno, ali kada sam vie razmislila
o tome, shvatila sam da je to teka odluka.
Zato je to teka odluka?
Pa, isprva mi se inilo da je laka: otac je bio udovite i sestre i ja smo ga se plaile
tokom itavog detinjstva. Ali, na kraju sam odluila da ostavim svoje seanje na miru i da
nita ne izbriem. Uprkos uasnom maltretiranju koje sam trpela, uspela sam u ivotu vie
nego to sam ikad i sanjala. Negde sam, nekako, postala vrlo otporna i snalaljiva. Da li je to
bilo uprkos mom ocu? Ili moda zbog njega?
Ova matarija je bila prvi korak velike promene u njenom gledanju na svoju prolost.
To nije bilo toliko pitanje opratanja ocu koliko prihvatanja nepromenljivosti svoje prolosti.

Nju je pogodio moj komentar da pre ili kasnije mora odustati od nade u bolju prolost.
Nedae s kojima se suoavala kod kue su je oblikovale i ovrsnule; nauila je da se nosi sa
njima i razvila domiljate strategije koje su joj kroz itav ivot bile veoma korisne.

Neki odbijaju zajam ivota da bi izbegli dug smrti

Bernis je zapoela terapiju sa uznemiravajuim problemom. Iako su ona i njen suprug
Stiv imali nean brak vie od dvadeset godina, ona je oseala neobjanjivu odbojnost prema
njemu. Oseala je kako se povlai do take kada je poela da mata o razvodu.
Zanimao me je izbor trenutka i pitao sam je kada je poela da menja svoja oseanja
prema Stivu. Ona je precizno odgovorila: stvari su pole nizbrdo na njegov sedamdeseti
roendan, kada se iznenada povukao sa svog posla berzanskog posrednika i poeo da upravlja
svojim ulaganjima od kue.
Zbunjivao ju je bes koji je oseala prema njemu. Iako se on ni na koji nain nije
promenio, ona je sada pronalazila hiljadu razloga za kritiku: njegovu aljkavost, preterano
provoenje vremena pred televizorom, zanemarivanje svog izgleda, nedostatak fizike
aktivnosti. Iako je Stiv bio dvadeset pet godina stariji od nje, on je uvek bio dvadeset pet
godina stariji. Njegov odlazak u penziju je za nju bio znakovit dogaaj koji joj je predoio da
je on sada starac.
Iz ovog razgovora na videlo je izalo nekoliko psihiki vanih momenata. Kao prvo,
ona se nadala da e se distancirati od Stiva kako bi izbegla da se, po njenim reima, premota
napred u starost. Kao drugo, nikada nije uspela da izbrie bol zbog smrti svoje majke, koju
je doivela sa deset godina, i nije elela da se ponovo suoi sa bolnim oseanjem gubitka koje
e se sigurno javiti kada Stiv bude umro.
inilo mi se da je Bernis pokuavala da se zatiti od bola zbog gubitka Stiva tako to
e umanjiti svoju vezanost za njega. Rekao sam da ni njena ljutnja ni povlaenje izgleda nisu
delotvoran nain da izbegne zavretak i gubitak. Uspeo sam da joj potpuno objasnim njenu
psihiku dinamiku citirajui Otoa Ranka, jednog od Frojdovih kolega, koji je rekao: Neki
odbijaju zajam ivota da bi izbegli dug smrti.34 Ovakva dinamika nije neobina. Mislim da
34 Rank, O. Will Therapy and Truth and Reality, Knopf, New York, 1945, 126 (prvi put objavljeno 1930.
godine).

svi poznajemo ljude koji su ukoeni i izbegavaju da ive sa uivanjem iz straha da ne izgube
previe.
Kada smo nastavili, rekao sam: To je kao da idete na krstarenje okeanom i odbijate
da sklopite prijateljstva ili uestvujete u interesantnim aktivnostima kako biste izbegli bol
zbog neizbenog zavretka krstarenja.
To ste tano opisali, odgovorila je.
Ili da ne uivate u izlasku sunca, jer...
Da, da, da, shvatila sam poentu, nasmejala se i prekinula me.
Kada smo usmerili na rad na promenu, pojavilo se nekoliko tema. Plaila se
ponovnog otvaranja rane koju je zadobila sa deset godina, kada joj je umrla majka. Nakon
nekoliko seansi, poela je da shvata jalovost svoje nesvesne strategije. Kao prvo, ona vie nije
bila bespomono, nespretno desetogodinje dete. Ne samo to je bilo nemogue da izbegne
tugu kada Stiv bude umro, ve bi ta tuga bila i oteana oseanjem krivice to ga je napustila
kada mu je bila najpotrebnija.
Oto Rank je definisao jedan koristan dinamiki proces, stalnu tenziju izmeu strepnje
od ivota i strepnje od smrti, koja moe biti izuzetno korisna za terapeute.35 Po njegovom
miljenju, osoba koja se razvija tei ka individualnosti, rastu i ostvarenju svojih potencijala.
Ali to ima cenu! U svom nastajanju, razvijanju i izdvajanju iz prirode, pojedinac se susree sa
strepnjom od ivota, zastraujuom usamljenou, oseajem ranjivosti, gubitkom osnovne
veze sa veom celinom. ta inimo kada ta ivotna strepnja postane nepodnoljiva? Biramo
drugi pravac: vraamo se nazad, odustajemo od izdvojenosti i pronalazimo utehu u spajanju to jest, u sjedinjavanju sa drugim i predavanjem drugome.
Ipak, uprkos svojoj udobnosti i uljuljkanosti, reenje sjedinjavanja nije stabilno: ovek
na kraju ustukne pred gubitkom sebe i pred oseajem stagnacije. Stoga sjedinjavanje izaziva
strepnju od smrti. Ljudi se tokom itavog ivota kreu napred-nazad izmeu ta dva pola strepnje od ivota i strepnje od smrti, ili individualnosti i sjedinjavanja. Ova formulacija je na
kraju postala centralna ideja Poricanja smrti, izvanredne knjige Ernesta Bekera.36
Nekoliko meseci nakon to je zavrila terapiju, Bernis je imala zanimljivu, veoma
uznemiravajuu nonu moru i traila je konsultaciju da bi razgovarala o njoj. Opisala mi je
svoj san u elektronskoj poruci:
35 Rank, nav. delo, 119-133.
36 Becker, E. Denial of Death, Free Press, New York, 1973.

Prestravljena sam jer me juri aligator. Iako mogu da skoim est metara u vazduh da
bih mu umakla, on mi je i dalje za petama. Gde god da pokuam da se sakrijem, on
me pronae. Budim se sva uzdrhtala i u goloj vodi.

Bernis se na seansi borila sa znaenjem sna. Znala je da krokodil predstavlja smrt koja
je juri. Takoe je shvatila da joj nema izlaza. Ali zato sada? Odgovor je postao oigledan
kada smo istraivali dogaaje u danu koji je prethodio nonoj mori. Te veeri, njen mu, Stiv,
je za dlaku izbegao ozbiljnu saobraajnu nesreu, a posle su imali uasnu raspravu kada je
insistirala da on treba zauvek da se odrekne vonje nou zbog svog oteenog vida.
Ali zato krokodil? Otkud to? Setila se da je te veeri pred odlazak u krevet na
vestima gledala uznemiravajui izvetaj o uasnoj smrti Stiva Irvina, australijskog lovca na
krokodile, koga je usmrtila otrovna raa. U nastavku razgovora, ona je doivela aha
trenutak kada je iznenada shvatila da je ime Stiv Irvin bilo kombinacija imena njenog mua i
mene - dva starija oveka ijih se smrti ona najvie plaila.

openhauerov triplet eseja: ta je ovek, ta ovek ima, ta

ovek predstavlja
Ko meu nama ne poznaje nekoga (moda ak samog sebe) ko je usmeren samo na
spoljanjost, potpuno obuzet gomilanjem imovine ili onim to drugi misle, toliko da je sasvim
izgubio oseaj za sopstveno bie? Takva osoba, kada joj se postavi pitanje, za odgovorom
traga spolja, a ne iznutra; to jest, analizira lica sagovornika da bi dokuila kakav odgovor oni
ele ili oekuju.
Po mom iskustvu, u radu sa takvom osobom korisno je u kratkim crtama izloiti tri
eseja koja je openhauer napisao kasno u ivotu.37 (Za svakog ko je iole sklon filozofiji, oni
su napisani jasnim, pristupanim jezikom.) U osnovi, ti eseji naglaavaju da se rauna samo
ono to pojedinac jeste; ni bogatstvo, ni materijalna dobra, ni drutveni status, ni dobra
reputacija ne donose sreu. Iako ove misli ne govore eksplicitno o egzistencijalnim pitanjima,
37 Schopenhauer, A. What a Man is, What a Man Has, What a Man Represents, Parerga and
Paralipomena, I tom, Oxford University Press, Oxford, 1974, 323-403 (prvi put objavljeno 1851. godine).

one nam ipak pomau da se pomerimo od povrnog tla ka dubljim pitanjima.

1. Ono to imamo. Materijalna dobra su varljiva. openhauer na elegatan nain iznosi
tvrdnju da je gomilanje bogatstva i dobara beskrajno i nezadovoljavajue; to vie
posedujemo, to se vie umnoavaju nae elje. Bogatstvo je kao morska voda: to je
vie pijemo, to smo edniji. Na kraju, mi ne posedujemo svoja dobra - ona poseduju
nas.
2. Ono to predstavljamo u oima drugih. Reputacija je prolazna kao i materijalno
bogatstvo. openhauer pie: Polovina naih briga i strepnji javlja se usled nae
zabrinutosti zbog miljenja drugih ljudi... moramo izvaditi taj trn iz svog tela. Toliko
je moan poriv da ostavimo dobar utisak da neki osuenici odlaze na pogubljenje
najvie razmiljajui o svojoj odei i poslednjim pokretima. Miljenje drugih je
privienje koje se moe promeniti u svakom trenutku. Miljenja vise o koncu i ine
nas robovima onoga to drugi misle, ili jo gore, onoga to nam se ini da misle - jer
mi nikada ne moemo znati ta oni zaista misle.
3. Ono to jesmo. To je jedino to je istinski vano. Dobra savest, kae openhauer,
znai vie od dobre reputacije. Na najvei cilj treba da bude dobro zdravlje i
intelektualno bogatstvo, to vodi do neiscrpnog izvora ideja, nezavisnosti i moralnog
ivota. Unutranja staloenost potie iz saznanja da nas ne uznemiravaju stvari, ve
nae tumaenje tih stvari.

Ova poslednja ideja - da je kvalitet naeg ivota odreen nainom na koji tumaimo
svoja iskustva, a ne samim tim iskustvima - jeste vana terapijska doktrina koja potie jo iz
antikih vremena. Ona je bila centralni princip u stoikoj koli, koji su prenosili Zenon,
Seneka, Marko Aurelije, Spinoza, openhauer i Nie, da bi konano postala fundamentalni
koncept i dinamike i kognitivno-bihejvioralne terapije.
Takve ideje kao to su epikurejski argumenti, prenoenje, izbegavanje neproivljenog
ivota i naglasak na pouzdanosti aforizama koje citiram, sve su korisne u borbi protiv strepnje
od smrti. Ali snazi svih tih ideja u velikoj meri doprinosi jedna druga komponenta - bliska
veza sa drugima - o kojoj govorim u sledeem poglavlju.

5
PREVAZILAENJE STRAHA OD SMRTI KROZ
POVEZANOST

Kada konano shvatimo da emo umreti, i da e umreti i sva druga ulna bia,
poinjemo da stiemo gorui, skoro nepodnoljiv oseaj krhkosti
i dragocenosti svakog trenutka i svakog bia, i iz toga moe izrasti duboka, jasna,
bezgranina saoseajnost za sva bia.
Sogjal Rinpoe

Smrt je sudbina. Vaa elja da preivite i va strah od unitenja e uvek biti tu. To je
instinktivno - ugraeno u vau protoplazmu - i silno utie na nain na koji ivite.
Tokom vekova, ljudi su razvili mnotvo metoda, neke svesno a neke nesvesno moda ih ima koliko i pojedinaca - da bi ublaili strah od smrti. Neke metode uspevaju; neke
su labave i nedelotvorne. Neki ljudi su sebi dozvolili da se autentino suoe sa smru i da
integriu njenu senku u svoje sutinsko bie. Mlada ena koja je napisala ovu elektronsku
poruku je odlian primer takve osobe:

Izgubila sam svog voljenog oca pre dve godine i od tada sam doivela prethodno
nezamisliv napredak. Pre toga, esto bih se pitala koliko sam sposobna da se suoim
sa sopstvenom konanosu i proganjala me je ideja da u i ja, takoe, jednog dana
nestati iz ovog ivota. Meutim, sada sam u tim strahovima i strepnjama pronala
ljubav za ivotom koju ranije nisam iskusila. Ponekad se oseam udaljeno od svojih
vrnjaka jer se manje brinem o beznaajnim prolaznim dogaajima i stilovima. Ipak,
mogu to da prihvatim jer oseam da jasno razlikujem ono to jeste od onog to nije
vano. Mislim da u morati da nauim da se nosim sa naporom da radim stvari koje

e obogatiti moj ivot, a ne stvari koje drutvo moda oekuje od mene... Divno je
znati da moja obnovljena ambicija nije samo prikrivanje strahova od smrti. Ona je,
zapravo, moja spremnost da prihvatim i priznam smrtnost. Pretpostavljam da sam
stekla neto stvarnog pouzdanja u svoju sposobnost da shvatam.

Oni koji ne shvataju obino se sa smrtnou nose negiranjem, zaobilaenjem ili

izmetanjem. Videli smo primere takvog neadekvatnog suoavanja sa smru u prethodnim
sluajevima: Duliju, koja je toliko bila hronino uplaena da je odbijala da uestvuje u bilo
kakvoj aktivnosti koja nosi ak i najmanji rizik, i Suzan, koja je premetala strepnju od smrti
na nebitne stvari (v. tree poglavlje); videli smo one koje su progonili komari, i one koji su
se zatvarali odbijajui zajam ivota da bi izbegli dug smrti. Drugi pak kompulzivno tragaju
za novinama, seksom, beskrajnim bogatstvom ili moi.
Odrasli koje mue strepnje od smrti nisu udaci koji su zakaili neku egzotinu bolest,
ve osobe kojima porodica i kultura nisu uspele da naprave odgovarajuu zatitnu odeu da bi
izdrali ledenu jezivost smrtnosti. Moda su se prerano u svom ivotu susreli sa previe smrti;
moda nisu uspeli da u svom domu pronau centar ljubavi, brige i bezbednosti; moda su bili
izolovani pojedinci koji nikad ni sa kim nisu podelili svoje intimne brige o smrti; moda su
bili preosetljivi, naroito samosvesni pojedinci koji su odbili utehu religioznih mitova svoje
kulture koji osporavaju smrt.
Svako istorijsko doba razvija sopstvene metode suoavanja sa smru. Mnoge kulture na primer, drevni Egipat - bile su eksplicitno organizovane oko poricanja smrti i obeanja
posmrtnog ivota. Njihove grobnice - barem one za ljude iz vie klase (koje i opstaju kroz
vreme) - ispunjene su predmetima iz svakodnevnog ivota, ija je namena da umrlima
obezbede udobniji zagrobni ivot.
Da navedem jedan neobian primer, u Bruklinskom muzeju umetnosti izloene su
pogrebne statue nilskih konja koje su sahranjivane zajedno sa mrtvima da bi se oni zabavljali
u zagrobnom ivotu. Iz straha da bi te kamene ivotinje mogle uplaiti mrtve, napravljene su
im kratke noge kako bi bile spore i stoga bezopasne.
U novijoj prolosti evropske i zapadne kulture, smrt je bila vidljivija zbog visoke
stope smrtnosti dece i porodilja. Samrtnici nisu bili sklanjani u bolnike krevete zaklonjene
zastorima, kao danas, ve su ljudi najee umirali kod kue, gde su lanovi porodice
prisustvovali njihovim poslednjim trenucima. Praktino nijedna porodica nije bila zatiena

od prerane smrti i groblja su se nalazila na mestima blizu kua, gde su esto bila poseivana.
Poto hrianstvo obeava veni ivot posle smrti a crkva je imala zvanine kljueve za
ulazak u ivot i izlazak iz njega, veina stanovnitva se okrenula religioznoj utehi koja je
obino obeavala zagrobni ivot. Naravno, i danas mnogi ljudi pronalaze utehu u tim
verovanjima. U razmatranju religiozne utehe u estom poglavlju, pokuau da napravim
razliku izmeu utehe uprkos konanosti smrti i utehe kroz poricanje ili desmrtizaciju smrti.
Za mene, i u linom iskustvu i u terapeutskoj praksi, najdelotvorniji pristup strepnji od
smrti jeste egzistencijalni. Do sada sam predstavio nekoliko monih ideja koje su sutinski
vredne, a u ovom poglavlju elim da razmotrim dodatnu komponentu bez koje te ideje ne
mogu biti istinski delotvorne: to je meuljudska povezanost. Upravo je sinergija ideja i bliske
veze sa drugim ljudima ono to je najdelotvornije i u smanjivanju strepnji od smrti i u
usmeravanju iskustva koje otvara oi ka postizanju line promene.

Ljudska povezanost
Sva ljudska bia su sazdana tako da se povezuju sa drugima. Iz koje god perspektive
da prouavamo ljudsko drutvo, bilo kroz opsenu evolucionu istoriju ili razvoj pojedinca,
primorani smo da posmatramo ljudsko bie u njegovom interpersonalnom kontekstu - kroz
veze sa drugima. Prouavanja primata, primitivnih ljudskih kultura i savremenih drutava
dala su uverljive dokaze o tome koliko je naa potreba da pripadamo mona i fundamentalna:
oduvek smo iveli u grupama sa intenzivnim i trajnim odnosima meu lanovima. Dokazi su
sveprisutni: da citiram samo jedan primer, mnoge novije studije u pozitivnoj psihologiji
naglaavaju da su bliski odnosi osnovni preduslov za sreu.38
Umiranje je, meutim, usamljen, najusamljeniji dogaaj u ivotu. Umiranje ne samo
to vas odvaja od ljudi ve vas i izlae drugom, jo stranijem obliku usamljenosti: odvajanju
od samog sveta.

38 Lambert. C. The Science of Happiness, Harvard, Jan./Feb. 2007. www. harvardmagazine.com/online/010783.html.

Dve vrste usamljenosti

Postoje dve vrste usamljenosti: svakodnevna i egzistencijalna. Prva je interpersonalna,
to je bol zbog izolovanosti od drugih ljudi. Ta usamljenost - esto povezana sa strahom od
bliskosti ili sa oseanjima odbaenosti i stida ili oseajem da ne zasluujemo ljubav - poznata
je svima nama. Zapravo, najvei deo rada u psihoterapiji je usmeren na pomaganje klijentima
da naue da zasnivaju intimnije, odrivije i trajnije odnose sa drugima.
Usamljenost umnogome uveava agoniju umiranja. I suvie esto naa kultura oko
samrtnika stavlja zastor tiine i izolacije. U prisustvu umiruih, prijatelji i lanovi porodice
esto se distanciraju jer ne znaju ta da kau. Plae se da ne uznemire osobu koja umire. I
takoe izbegavaju da se suvie priblie iz straha da se ne suoe sa sopstvenom smru. ak su
i grki bogovi beali u strahu kada bi se pribliio trenutak ljudske smrti.39
Ova svakodnevna izolacija funkcionie na dva naina: ne samo to zdravi tee da
izbegavaju samrtnike, ve i oni koji umiru esto uestvuju u stvaranju sopstvene izolacije.
Oni prihvataju tiinu da ne bi uvlaili ljude koje vole u svoj sablasni, turobni svet. Osoba koja
nije smrtno bolesna ali je obuzeta strepnjama od smrti moe se oseati vrlo slino. Takva
izolacija, naravno, oteava strah. Kao to je Vilijam Dejms napisao pre stotinu godina: Ne
moe se osmisliti svirepija kazna, ako bi takva stvar bila fiziki mogua, od one da se
pojedincu da potpuna sloboda u drutvu a da ga onda nijedan lan drutva apsolutno vie ne
primeuje.40
Drugi oblik usamljenosti je egzistencijalna usamljenost, koja je dublja i izvire iz
nepremostivog ponora izmeu pojedinca i drugih ljudi. Taj ponor je posledica ne samo toga
to smo svi baeni sami u postojanje i moramo sami i da izaemo, ve potie i od injenice da
svako od nas ivi u svom svetu koji je u potpunosti poznat samo njemu samom.
U osamnaestom veku je Imanuel Kant pobio preovlaujuu zdravorazumsku
pretpostavku da svi nastajemo i ivimo u dovrenom, dobro sazdanom zajednikom svetu.
Danas znamo da, zahvaljujui svom nervnom sistemu, svaka osoba igra znaajnu ulogu u
stvaranju svoje sopstvene realnosti. Drugim reima, ovek ima ugraene mentalne kategorije
(na primer: kvantitet, kvalitet, uzrok i posledica) koje stupaju na scenu kada obrauje ulazne
39 Videti npr. Artemidin govor na kraju Euripidovog Hipolita.
40 James, W. The Principles of Psychology, I tom, Henry Holt, New York, 1893, 293.

ulne podatke i koje mu omoguuju da automatski i nesvesno konstituie svet na svoj

jedinstven nain.
Tako se egzistencijalna izolacija tie gubitka ne samo svog biolokog ivota ve i
svog bogatog, udesno do tanina izgraenog sveta, koji ne postoji na isti nain u umu
nijedne druge osobe. Moja intenzivna seanja - kako zarivam lice u stari majin kaput od
persijske jagnjee koe sa blagim mirisom kamfora, kako u osnovnoj koli na Dan
zaljubljenih razmenjujem sa devojicama poglede pune uzbudljivih mogunosti, kako igram
aha sa ocem i tablia sa stricem, na stolu prekrivenom crvenom koom sa izvijenim nogama
od abonosa, kako u dvadesetoj godini pravim postolje za vatromet sa svojim roakom - sva ta
seanja, i druga, kojih je vie nego zvezda na nebu, dostupna su samo meni. A svako seanje
je samo sablasni prikaz i bie zauvek izbrisano mojom smru.
Svako doivljava meuljudsku izolaciju (svakodnevno oseanje usamljenosti) na
razliite naine tokom svih faza ivotnog ciklusa. Ali egzistencijalna izolacija je manje
uobiajena u ranom ivotu; najjae je doivljavamo kada smo stariji i blii smrti. U to doba
postajemo svesni injenice da e na svet nestati i takoe postajemo svesni da niko ne moe u
potpunosti da nas prati na naem sumornom putu ka smrti. Kao to nas podsea stara izreka:
Tu usamljenu dolinu mora da pree sam.
Istorija i mitologija su prepune ljudskih pokuaja da se ublai izolovanost smrti. Setite
se samoubilakih paktova, ili monarha u mnogim kulturama koji se nareivali da se sa njima
zakopaju ivi robovi, ili indijskog obiaja sati, koji od udovice zahteva da se rtvuje na
pogrebnoj lomai svoga mua. Setite se ponovnog sastajanja u raju i vaskrsnua. Setite se
Sokratove nepokolebljive uverenosti da e venost provesti u razgovoru sa drugim velikim
misliocima. Pomislite na kinesku seosku kulturu - da navedem jedan neobian primer iz golih
kanjona Lesne visoravni - u kojoj roditelji mrtvog neenje kupuju mrtvu enu (od onih koji
kopaju grobove ili pronau nov le) da bi ih sahranili zajedno, kao par.41

41 Yardley, J. Dead Bachelors in Remote China Still Find Wives, New York Times, 5. X 2006.

Krici i aputanja: Mo empatije

Empatija je najmonije orue koje nam moe pomoi u nastojanju da se poveemo sa
drugim ljudima. Ona je vezivno tkivo ljudske povezanosti i omoguava nam da osetimo, na
dubokom nivou, ta neko drugi osea.
Nigde usamljenost smrti i potreba za povezanou nije naslikana ivlje i monije nego
u remek-delu Ingmara Bergmana Krici i aputanja. U tom filmu, Agnes, koja umire u
velikom bolu i strahu, moli za malo bliskosti ljudskog dodira. Njene dve sestre su duboko
pogoene time to Agnes umire. Jedna od njih shvata da je itav njen ivot bio splet lai, ali
nijedna ne moe da smogne snage da dodirne Agnes. Nijedna nije sposobna da bude bliska sa
bilo kim, ak ni sa samom sobom, i obe se prestravljeno sklanjaju od svoje sestre na samrti.
Jedino je Ana, kuna pomonica, voljna da dodirne Agnes i primi je u naruje.
Ubrzo nakon to je Agnes umrla, njen usamljeni duh se vraa i jezivim planim
glasom malog deteta preklinje svoje sestre za dodir, koji e joj omoguiti da zaista umre.
Sestre pokuavaju da joj se priblie, ali uasnute pegavom koom smrti i predvianjem
sopstvene predstojee smrti, prestravljeno bee iz sobe. I ovog puta Anin zagrljaj omoguava
Agnes da zavri svoj put u smrt.
Ne moete da se poveete sa samrtnikom ili da mu pruite ono to Ana radi u ovom
filmu ako niste spremni da se suoite sa sopstvenim strahovima i da se pridruite toj osobi u
zajednikoj patnji. Takvo rtvovanje za drugog je sama sutina istinski saoseajnog,
empatinog postupka. Ta spremnost na proivljavanje sopstvenog bola zajedno sa drugim
vekovima je deo tradicija leenja, kako svetovnih tako i verskih.
To nije lako uraditi. Poput Agnesinih sestara, lanovi porodice ili bliski prijatelji mogu
biti voljni da pomognu, ali suvie uplaeni; ljudi se mogu bojati da se nameu ili da e
uznemiriti samrtnika pokretanjem ozbiljnih tema. Obino osoba koja je na samrti mora da
povede razgovor o svojim strahovima od smrti. Ako umirete ili ste u panici od smrti, a vai
prijatelji i porodica ostaju udaljeni ili okoliaju, preporuio bih vam da ostanete u ovde i
sada (to u detaljnije izloiti u sedmom poglavlju) i da odmah preete na stvar. Na primer:
Primeujem da ne odgovarate direktno kada priam o svojim strahovima. Pomoglo bi mi
kada bih mogao da otvoreno govorim o tome sa bliskim prijateljima kao to ste vi. Da li je to

previe, i suvie bolno za vas?

Danas svi mi koji patimo od strepnje od smrti, u kojem god obliku da se javlja, imamo
mnogo vee anse da se poveemo ne samo sa nama dragim ljudima, ve i sa irom
zajednicom. Uz veu otvorenost u medicini i medijima, i uz dostupnost grupa za pomo,
osoba koja se suoava sa smru ima nove izvore za ublaavanje bola od izolacije. Danas
veina dobrih centara za leenje karcinoma organizuje grupe za podrku pacijentima, a pre
samo trideset pet godina, grupa za ljude smrtno obolele od raka koju sam ja osnovao bila je,
koliko znam, prva takva grupa na svetu.
Pritom, korienje raznih vrsta grupa podrke na Internetu drastino se iri. Jedno
novije istraivanje pokazalo je da za samo godinu dana petnaest miliona ljudi potrailo
pomo od neke vrste grupe na Internetu. 42 Ja bih svakome sa boleu opasnom po ivot
savetovao da iskoristi grupe sastavljene od pojedinaca sa slinim problemom. Takve grupe je
lako nai, bilo da je re o grupama samopomoi ili onima koje vode strunjaci.
Najdelotvornije su obino grupe koje vode strunjaci. Istraivanja pokazuju da grupe
ljudi sa slinim problemom pod vostvom strunjaka poboljavaju kvalitet ivota svojih
lanova.43 Iskazujui empatiju jedni drugima, lanovi jaaju sopstveno samopotovanje i
oseaj efikasnosti. Meutim, nedavna istraivanja svedoe i o delotvornosti grupa za
samopomo i grupa na Internetu, te u nedostatku grupa pod strunim vostvom treba potraiti
neku od njih.44

42 Fox, S. Fallows, D. Internet Health Resources, 2003. http://www.hetinitiati-ve.org/sub-resources/ehlstudentresearchthorndike.html. Pew Internet & American Life Project. Preuzeto 27. I 2007. sa
http://www.pewinternet.Org/PPF/r/95/re-port_display.asp.
43 Spiegel, D., Bloom, J.R., Yalom, I. D. Group Support for Patients with Metastatic Cancer: A Randomized
Prospective Outcome Study, Archives of General Psychiatry, 1981, 38 (5), 527-533; Spiegel, D., Glafkides,
M. S. Effects of Group Confrontation with Death and Dying, International Journal of Group
Psychotherapy, 1983, 33 (4), 433-447.
44 Lieberman, M.A., i sar. Electronic Support Groups for Breast Carcinoma: A Clinical Trial of Effectiveness,
Cancer, 2003, 97(4), 920-925; Lieberman. M. A. Goldstein, B. Self-Help Online: An Outcome Evaluation
of Breast Cancer Bulletin Boards, Health Psychology, 2005, 10 (6), 855-862.

Mo prisustnosti
Najvea usluga koju moete pruiti nekome ko je suoen sa smru (a odavde pa
nadalje govorim ili o onima koji boluju od smrtne bolesti ili o fiziki zdravim pojedincima
koji oseaju uasan strah od smrti) jeste da jednostavno budete uz njega.
Sledei primer, koji opisuje moj pokuaj da jednoj eni ublaim strah od smrti, prua
smernice prijateljima i lanovima porodice koji ele da pomognu jedni drugima.

Okreni se prijateljima: Elis

Elis - udovica o kojoj sam govorio u treem poglavlju, koja je bila uznemirena jer je
morala da proda svoj dom i svoju zbirku muzikih instrumenata punih uspomena - bila je
pred selidbom u staraki dom. Neto pre njenog preseljenja, ja sam otputovao na kratak
odmor i, znajui da e to za nju biti teak period, dao sam joj broj svog mobilnog telefona za
svaki sluaj. Kako su radnici poeli da prazne njenu kuu, Elis je upala u paraliuu paniku
koju nisu mogli da umire njeni prijatelji, ni lekar, niti fizioterapeut. Pozvala me je i
razgovarali smo dvadeset minuta:
Ne mogu da sedim mirno, poela je. Tako sam napeta da mi se ini da u pui. Ne
mogu da naem mir.
Pogledaj pravo u srce svoje panike. Reci mi ta vidi.
Vidim kraj. Sve se zavrava. Gotovo je. To je kraj moje kue, mojih seanja, mojih
veza sa prolou. Kraj svega. Kraj mene - to je u srcu panike. Hoe da zna ega se plaim.
Odgovor je jednostavan: plai me to to vie nema mene!
Ve smo razgovarali o tome na naim sastancima, Elis. I znam da se ponavljam, ali
elim da te podsetim da su prodaja kue i preseljenje u staraki dom izuzetna trauma i
naravno da doivljava snaan slom i veliki ok. Ja bih se isto tako oseao da sam na tvom
mestu; svako bi se tako oseao. Ali seti se naih razgovora kako e ti to izgledati ako
premota situaciju tri nedelje unapred...

Irve, prekinula me je, to ne pomae - ovaj bol je previe sirov. Mene okruuje
smrt. Svuda je smrt. Doe mi da vritim.
Saeka, Elis, sasluaj me - pitau te isto jednostavno pitanje koje sam te ve pitao:
ta te tano toliko plai u vezi sa smru? Hajde da se fokusiramo na to.
Ve smo proli kroz to. Elis je zvuala iritirano i nestrpljivo.
Nije bilo dovoljno. Nastavi, Elis. Uini mi to. Hajde, prionimo na posao.
Pa, nije re o bolu na samrti. Verujem svom onkologu; bie uz mene ako mi bude
potreban morfijum ili tako neto. I to nema nikakve veze sa zagrobnim ivotom - zna da sam
o tome prestala da razmiljam pre pola veka.
Znai, nije re o inu umiranja niti o strahu od zagrobnog ivota. Nastavi, ta te onda
uasava kod smrti?
Nije ni da se oseam nedovreno; znam da sam proivela potpun ivot. Radila sam
ono to sam elela. Ve smo proli kroz sve ovo.
Molim te, Elis, nastavi.
Re je o onome to sam ti upravo rekla: vie nema mene. Jednostavno ne elim da
napustim ovaj ivot... Rei u ti ta je posredi: elim da vidim kako e se stvari zavriti.
elim da budem tu da bih videla ta e biti sa mojim sinom - da li e na kraju ipak odluiti da
ima decu. Previe mi je bolna pomisao da to nikad neu moi da znam.
Ali, nee znati da nisi ovde. Nee znati ni da nee znati. Rekla si da veruje (kao i
ja) da smrt predstavlja potpuni kraj svesti.
Znam, znam. Toliko puta si to rekao da sam nauila napamet celu priu: stanje
nepostojanja nije strano zato to neemo znati da ne postojimo, i tako dalje, i tako dalje. I to
znai da neu znati kako mi nedostaju vane stvari. A seam se i ta si mi rekao o stanju
nepostojanja - da je identino stanju u kome sam bila pre nego to sam roena. To mi je ranije
pomagalo, ali sada jednostavno ne pomae. Ovo oseanje je previe jako, Irve, ideje ga nee
slomiti; nee ga ni dotai.
Ne, nee jo uvek. To samo znai da moramo nastaviti, moramo nastojati da ga
razumemo. Zajedno emo uspeti u tome. Biu uz tebe i pomoi u ti da dopre to dublje
moe.
Taj strah me potpuno obuzima. Postoji neka pretnja koju ne mogu da imenujem niti

dokuim.
Elis, u samoj osnovi tvojih oseanja prema smrti lei bioloki strah koji je utisnut u
nas. Znam da je taj strah bezoblian - i sam sam ga doiveo. Ne moe se opisati reima. Ali
svako ivo bie eli da istraje u svom postojanju - Spinoza je to rekao pre oko trista pedeset
godina. Samo treba to da znamo, da oekujemo. Samo ustrojstvo naeg bia nas s vremena na
vreme presee strahom. To svi imamo u sebi.
Nakon otprilike dvadeset minuta, Elis je zvuala mirnije i zavrili smo razgovor.
Meutim, kroz nekoliko sati ostavila mi je kratku poruku da je na telefonski razgovor
doivela kao amar u lice i da sam bio hladan i bez empatije. Gotovo usputno, dodala je da se,
iz neobjanjivih razloga, osea bolje. Narednog dana ostavila mi je jo jednu poruku u kojoj
me je izvestila da je njena panika potpuno nestala - opet iz nepoznatih razloga.
ta je to u naem razgovoru pomoglo Elis? Da li su to bile ideje koje sam predstavio?
Verovatno ne. Ona je odbacila Epikurove argumente koje sam naveo - da sa ugaenom sveu
nee ni znati da nikad nee saznati zavretak pria o ljudima koji su joj bliski i da e posle
smrti biti u istom stanju u kom je bila pre roenja. Ni bilo koja od mojih drugih sugestija - na
primer, da se projektuje tri nedelje u budunost kako bi zauzela neki stav o svom ivotu - nije
imala nikakvog uticaja. Ona je jednostavno bila previe uspaniena. Kao to je rekla: Znam
da se trudi, ali te ideje nee pomoi; one ak i ne dotiu ovu munu teinu u mojim
grudima.
Prema tome, ideje nisu pomogle. Ali hajde da pogledamo ovaj razgovor iz perspektive
odnosa. Pre svega, razgovarao sam s njom dok sam bio na odmoru, ime sam pokazao svoju
potpunu spremnost da budem uz nju. U sutini sam joj rekao: Hajde da ja i ti zajedno
nastavimo da radimo na ovome. Nisam ustuknuo ni pred jednim aspektom njenog straha.
Nastavio sam da je ispitujem o njenim oseanjima prema smrti. Priznao sam sopstveni strah.
Uverio sam je da smo u ovome zajedno, da smo ona i ja, kao i svi ljudi, predodreeni da
strahujemo od smrti.
Zatim, iza moje eksplicitne ponude da budem tu stajala je jedna jaka implicitna
poruka: Bez obzira na to koliki uas osea, nikada te neu izbegavati niti napustiti. Radio
sam jednostavno ono to je kuna pomonica Ana uradila u filmu Krici i aputanja. Prigrlio
sam je, ostao sam uz nju.
Iako sam bio potpuno ukljuen u njena oseanja, postarao sam se da njen strah drim
pod kontrolom. Nisam dozvolio da bude zarazan. Odravao sam ravan, injenian ton i traio

od nje da mi se pridrui u razlaganju i analiziranju tog straha. Iako me je sledeeg dana

kritikovala to sam bio hladan i bez empatije, moja smirenost ju je ipak umirila i pomogla u
ublaavanju njenog straha.
Ovde je pouka jednostavna: Povezanost je najvanija. Ukljuite se, bilo da ste lan
porodice, prijatelj ili terapeut. Pribliite se na bilo koji nain koji vam deluje prikladno.
Govorite sasvim iskreno. Otkrijte sopstvene strahove. Improvizujte. Prigrlite osobu koja pati
na bilo koji nain koji e joj pruiti utehu.
Jednom prilikom, pre vie decenija, dok sam se opratao sa pacijentkinjom na samrti,
ona me je zamolila da neko vreme leim pored nje na krevetu. Uradio sam ono to me je
zamolila i verujem da sam joj pruio utehu. 45 Samo vae prisustvo je najvei dar kojim
moete darivati onoga ko se suoava sa smru (ili fiziki zdravoj osobi u panici od smrti).

Samootkrivanje
Kao to u govoriti u sedmom poglavlju, veliki deo obuke terapeuta fokusira se na
centralnom znaaju povezanosti. Po mom miljenju, najvaniji deo te obuke bi trebalo
usmeriti na spremnost i sposobnost terapeuta da povea povezanost sopstvenom
transparentnou.
Poto su mnogi terapeuti obueni u okviru tradicija koje naglaavaju znaaj njihove
nedokuivosti i neutralnosti, prijatelji koji su voljni da se povere jedan drugome mogu, u tom
pogledu, imati prednost nad profesionalnim terapeutom.
U bliskim odnosima, to vie neko otkrije svoja unutranja oseanja i misli, to je
drugome lake da se i sam otkrije. Samootkrivanje igra najvaniju ulogu u razvoju bliskosti.
Odnosi se obino grade kroz proces recipronog samootkrivanja. Jedna osoba ini prvi korak
i otkriva neto intimno, time preuzimajui rizik, a drugi uzvraa reciprono; tako oni zajedno
produbljuju svoj odnos kroz spiralu samootkrivanja. Ako osoba koja je preuzela rizik ostane
bez reciprone reakcije sagovornika, onda njihovo prijateljstvo esto posustaje.
to ste iskreniji i to se potpunije dajete, to je vae prijateljstvo dublje i trajnije. Kada
postoji takva bliskost, sve rei, sve vrste utehe i sve ideje dobijaju vei znaaj.
45 Dogaaj u kome leim sa enom na samrti opisao sam u svom romanu Lying on the Couch, Basic Books,
New York, 1996.

Prijatelji uvek moraju podseati jedni druge (i sebe) da i sami nekad osete strah od
smrti. Stoga sam, u razgovoru sa Elis, ukljuio i sebe u razmatranje neizbenosti smrti. Takvo
otkrivanje ne nosi visok rizik; re je samo o pretvaranju implicitnog u eksplicitno. Na kraju
krajeva, svi smo mi stvorenja koja se plae na pomisao da mene vie nema. Svi se
suoavamo sa oseanjem svoje siunosti i beznaajnosti u poreenju sa beskonanou
univerzuma (to se nekada naziva iskustvom tremenduma). Svi smo mi samo takice, zrna
peska u ogromnom prostranstvu kosmosa. Kao to je u sedamnaestom veku rekao Paskal,
uasava me vena tiina beskrajnih prostora.46
Potreba za bliskou kod oveka koji se suoava sa smru dirljivo je opisana na
nedavnoj probi novog pozorinog komada Izdaj me polako (Let me Down Easy), koji je
napisala Ana Devir Smit (Anna Deavere Smith). 47 U ovom komadu je, izmeu ostalih,
predstavljen lik jedne izuzetne ene koja se starala o afrikoj deci oboleloj od side. U njenom
prihvatilitu nije bilo mnogo sredstava za pomo. Deca su svakodnevno umirala. Na pitanje
ta radi da bi ublaila strah dece na samrti, odgovorila je dvema reenicama: Nikad ne
dozvoljavam da umru sami u mraku i kaem im da e zauvek biti sa mnom u mom srcu.
ak i ljudima sa duboko usaenim otporom prema otvorenosti - onima koji oduvek
izbegavaju bliska prijateljstva - ideja o smrti moe posluiti kao iskustvo koje otvara oi, kao
katalizator ogromne promene u njihovoj elji za bliskou i spremnosti da se potrude da je
zadobiju. Mnogi ljudi koji rade sa umiruim pacijentima uvideli su da oni koji su ranije bili
distancirani postaju izrazito i iznenada dostupni za dublji odnos.

46 Pascal. B. Penses, Penguin, New York, 1995. (prvi put objavljeno 1660. godine).
47 http://mednews.stanford.edu/releases/2006/october/deavere.html.

Prenoenje na delu

Kao to sam objasnio u prethodnom poglavlju, uverenje da ovek moe da istraje, ne

kroz svoju individualnu linost, ve kroz vrednosti i dela koja se prenose dalje kroz budue
generacije, moe biti silno utena svakome ko strepi zbog svoje smrtnosti.

Ublaavanje usamljenosti smrti

Iako srednjovekovni moralitet Svako dramatizuje usamljenost ovekovog suoavanja
sa smru, on se takoe moe razumeti kao opis utene moi prenoenja. Svako je vekovima
bio omiljena predstava i igrao se ispred crkvi pred velikim skupinama parohijana. To je
alegorijska pria o Svakome, koga poseuje aneo smrti i koji saznaje da mu je dolo vreme
za konano putovanje.
Svako moli za odlaganje. Nee moi, odgovara aneo smrti. Potom sledi jo jedna
molba: Mogu li pozvati nekoga da me prati na tom oajniki usamljenom putu? Aneo se
nasmei i spremno pristane: Da, svakako, ako moe da pronae nekoga.
Ostatak komada sastoji se od pokuaja Svakoga da pronae nekog ko e ga pratiti na
putovanju. Svi prijatelji i poznanici ga odbijaju; njegova roaka, na primer, ne moe zbog
gra u palcu. ak i metaforini likovi (Zemaljska Blaga, Lepota, Snaga, Znanje) odbijaju
njegov poziv. Konano, predavi se svom usamljenikom putovanju, otkriva jednog saputnika
koji je na raspolaganju i eli da ga prati, ak i u smrt, a to su Dobra Dela.
Saznanje Svakoga da postoji jedan saputnik, Dobra Dela, koji je u stanju da ga prati
nosi, naravno, hriansku pouku ovog moraliteta: da sa ovog sveta ne moemo poneti nita
to smo dobili, moemo poneti samo ono to smo dali. Sekularno tumaenje ove drame nam
sugerie da je prenoenje - to jest ostvarenje vaih dobrih dela, vaeg kreposnog uticaja na
druge koji opstaje nezavisno od vas - moe ublaiti bol i usamljenost vaeg konanog
putovanja.

Uloga zahvalnosti
Prenoenje, kao i veliki broj ideja koje smatram korisnim, ima mnogo veu mo u
kontekstu bliskih odnosa, u kojima ovek moe iz prve ruke saznati kako je njegov ivot
pozitivno uticao na nekog drugog.
Prijatelji vam mogu zahvaliti zbog onoga to ste im uinili ili koliko ste im znaili. Ali
sutina nije u jednostavnom hvala. Istinski efikasna poruka je: Ugradio sam jedan tvoj deo
u sebe. To me je promenilo i obogatilo, i to u preneti na druge.
I suvie esto se zahvalnost nekoj osobi to je poslala talase uticaja od sebe u svet ne
iskazuje za njenog ivota iva, ve tek u posthumnoj eulogiji. Koliko puta ste na sahranama
poeleli da preminuli moe da uje pohvale i izraze zahvalnosti (ili uli kako drugi izraavaju
tu elju)? Koliko nas je poelelo da poput Skruda prislukuje sopstvenu sahranu? Ja jesam.
Jedna od tehnika za prevazilaenje ovog problema nedovoljnog i zakasnelog priznanja
jeste poseta zahvalnosti, izvanredan nain da se prenoenje pojaa dok je ovek iv. Prvi
put sam naiao na ovakvu vebu u okviru radionice koju je vodio Martin Seligman, jedan od
lidera pokreta pozitivne psihologije. On je zamolio veliki broj slualaca da uestvuje u vebi
koja se, koliko se seam, ovako odvijala:
Zamislite nekoga ko je jo iv i prema kome oseate veliku zahvalnost koju nikad
niste izrazili. Provedite deset minuta u pisanju pisma zahvalnosti toj osobi, onda se podelite u
parove i proitajte svom partneru to pismo. Poslednji korak je da u bliskoj budunosti posetite
tu osobu i proitate joj to pismo.
Nakon itanja pisama u parovima, iz publike je izabrano nekoliko dobrovoljaca koji
su proitali svoja pisma pred celom grupom. Bez izuzetka, svakog od njih su tokom itanja
zaguile emocije. Uvideo sam da ova veba uvek izaziva takve izlive oseanja: veoma mali
broj uesnika uspe da proita pismo a da je ne preplavi snaan talas emocija.48
I sam sam izveo tu vebu i napisao pismo Dejvidu Hamburgu, koji je bio izvanredno
predusretljiv ef katedre za psihijatriju tokom mojih prvih deset godina na Stanfordu. Kada
sam potom doao u Njujork, gde je on u to vreme iveo, proveli smo zajedno jedno dirljivo
vee. Meni je bilo drago to sam mu izrazio svoju zahvalnost, a njemu je bilo drago to to
48 Seligman, M. Authentic Happiness, Free Press, New York, 2002.

uje; rekao mi je da ga je preplavio talas zadovoljstva dok je itao moje pismo.

to sam stariji, sve vie razmiljam o prenoenju. Kao glava porodice, uvek ja plaam
raun kada svi porodino obedujemo u restoranu. Moja etiri deteta mi se uvek ljubazno
zahvale (nakon to se pomalo opiru), a ja im uvek kaem: Zahvalite svom dedi Benu
Jalomu. Ja sam samo prenosnik njegove velikodunosti. On je meni uvek plaao raune.
(Usput reeno, i ja sam se tada pomalo opirao.)

Prenoenje i modelovanje
U prvoj grupi za pacijente sa neizleivim rakom koju sam vodio, esto sam zapaao
koliko je zarazan oaj lanova grupe. Tako mnogo lanova je oajavalo, toliko njih je iz dana
u dan oslukivalo korake nastupajue smrti, toliko ih je tvrdilo da je ivot postao prazan i
lien svakog smisla.
A onda, jednog lepog dana, jedna lanica je otvorila sastanak obavestivi nas:
Utvrdila sam da, na kraju krajeva, jo uvek imam ta da ponudim. Mogu da pruim primer
kako se umire. Mogu da budem uzor svojoj deci i prijateljima za hrabro i dostojanstveno
suoavanje sa smru.
To je bilo otkrovenje koje je popravilo raspoloenje i njoj, i meni, kao i ostalim
lanovima grupe. Pronala je nain da svoj ivot, do samog njegovog kraja, ispuni smislom.
Fenomen prenoenja postao je oigledan u odnosu lanova ove grupe prema
studentima posmatraima. Za edukaciju grupnih terapeuta je sutinski vano da posmatraju
iskusne terapeute kako vode grupe. Moje grupe su obino posmatrali studenti, nekada preko
TV monitora, ali najee kroz jednostrano ogledalo. Iako grupe u obrazovnom okruenju
daju dozvolu za takvo posmatranje, lanovi grupe obino gunaju zbog posmatraa i, s
vremena na vreme, glasno iskazuju svoju ljutnju zbog takvog naruavanja privatnosti.
Sa mojim grupama pacijenata obolelih od raka nije bilo tako: oni su toplo prihvatili
posmatrae. Takav stav je bio rezultat njihovog suoavanja sa smru - oni su postali mudriji,
imali su mnogo toga da prenesu studentima i, kao to sam ranije spomenuo, alili su jedino
zbog toga to su tako dugo ekali da naue da ive.

Otkrivanje sopstvene mudrosti

Sokrat je verovao da je najbolji put za uitelja - a ja dodajem: i za prijatelja postavljanje pitanja koja ueniku pomau da pronae sopstvenu mudrost. Prijatelji, kao i
terapeuti, to stalno rade. Sledei primer e nam pokazati jedno jednostavno sredstvo, koje
nam je svima dostupno.

Ako emo umreti, zato onda i kako da ivimo: Dil

Ljudi se stalno iznova pitaju koja je svrha ivota ako je sve osueno na nestajanje.
Iako mnogi od nas trae odgovor na ovo pitanje izvan sebe, bolje bi bilo slediti Sokratovu
metodu i usmeriti svoj pogled unutra.
Dil, pacijentkinja koju je dugo morila strepnja od smrti, stalno je poistoveivala smrt
i besmisao. Kada sam je zamolio da mi opie kako je nastalo to uverenje, ona se jasno
prisetila kada se prvi put pojavilo. Zatvorenih oiju mi je opisala scenu kako je, kao
devetogodinja devojica, sedela na klupi na tremu i tugovala zbog smrti porodinog psa.
Tamo i tada, rekla je, shvatila sam da ako svi moramo da umremo, nita nema
smisla - asovi klavira, savreno nametanje kreveta, petice iz vladanja u koli. emu te
petice kada e sve one izbledeti i nestati?
Dil, rekao sam, tvoja mala erka ima oko devet godina. Zamisli da te ona pita:
Ako emo umreti, zato onda i kako da ivimo? ta bi joj odgovorila?
Ona je bez oklevanja rekla: Govorila bih joj o mnogim radostima ivota, lepoti ume,
zadovoljstvu druenja sa prijateljima i porodicom, o srei pruanja ljubavi drugim ljudima i
ostavljanja boljeg sveta iza sebe.
Kad je zavrila, naslonila se nazad na stolicu i irom otvorila oi, zapanjena
sopstvenim reima, kao da je htela da kae: Otkud mi sad ovo?
Odlian odgovor, Dil. U tebi ima mnogo mudrosti. Ovo nije prvi put da si dola do
velike istine zamiljajui da daje svojoj erki savete o ivotu. Sada treba da naui da bude

sama sebi majka.

Prema tome, na zadatak nije da ponudimo odgovore, ve da pronaemo nain da
pomognemo drugima da otkriju sopstvene odgovore.
Isti princip je bio delotvoran i u radu sa Dulijom, psihoterapeutkinjom i slikarkom,
ija je strepnja od smrti proisticala iz injenice da nije potpuno spoznala sebe i iz toga to je
zapostavila svoju umetnost da bi se nadmetala sa svojim suprugom u zaraivanju novca (v.
tree poglavlje). I sa njom sam primenio istu strategiju kada sam je zamolio da zauzme
distancirano stanovite predloivi joj da zamisli kako bi odgovorila klijentu koji bi se
ponaao onako kako se ona ponaala.49
Dulija je smesta odgovorila: Rekla bih joj: ivi apsurdan ivot! - a taj odgovor je
pokazao da joj je potrebna samo mala smernica da otkrije sopstvenu mudrost. Terapeuti
oduvek rade sa pretpostavkom da istina koju neko sam za sebe otkrije ima daleko veu snagu
od istine koju dobije od drugih.

Ispunjavanje svog ivota

Strepnju od smrti kod mnogih ljudi, kao to je bilo sa Dulijom, podstie razoaranje
to nikada nisu ispunili svoj potencijal. Mnogi ljudi su oajni jer se njihovi snovi nisu
ostvarili, a oajavaju ak i vie zato to ih oni nisu ostvarili. Fokusiranje na to duboko
nezadovoljstvo esto je poetna taka u prevazilaenju strepnje od smrti, kao u Dekovoj
prii.

Strepnja od smrti i neproivljen ivot: Dek

Dek, visoki, lepo obueni ezdesetogodinji advokat, doao je u moju kancelariju
muen simptomima koji su ga onesposobljavali. Rekao mi je prilino ravnim, bezizraajnim
tonom da ima opsesivne misli o smrti, da ne moe da spava i da pati od ogromnog pada
49 Neko bi moj pristup mogao smatrati nepravednim. Na kraju krajeva, kada je terapeutu potrebna pomo i
kada potrai terapiju, zar i on ne zasluuje istu brigu i panju kao i drugi klijenti? Ja radim sa mnogim
terapeutima i nikada se nisam ulovio na tu misao. Kada se sastanem sa nekim ko ima mnogo strunog
znanja, uvek u nastojati da postignem da to znanje radi za klijenta.

produktivnosti u poslu, koja mu je znaajno umanjila zaradu. Traio je sate svake nedelje
kompulzivno proveravajui aktuarske tablice50 i raunajui koliko mu je verovatno ostalo
meseci i dana ivota. Dva ili tri puta nedeljno imao je none more.
Zarada mu je opala jer vie nije mogao da se bavi testamentima i zakonom o
zaostavtini, koji su inili veliki deo njegovog posla: toliko je bio okupiran sopstvenim
testamentom i sopstvenom smru da ga je panika esto primoravala da skrati svoje
konsultacije. Na sastancima sa klijentima se zbunjivao jer bi mucao rei kao to su umreti,
preminuti, preiveli suprunik i osiguranje u sluaju smrti, a ponekad bi se i zagrcnuo.
Tokom naih prvih seansi, Dek je delovao distancirano i oprezno. Pokuao sam
mnogim idejama opisanim u ovoj knjizi da doprem do njega ili mu pruim utehu, ali bez
uspeha. Jedna udna stvar mi je privukla panju: u tri sna koja mi je opisao javljale su se
cigarete. Na primer, u jednom snu je hodao kroz podzemni prolaz koji je bio prepun cigareta.
Ipak, rekao mi je da nije puio dvadeset pet godina. Kada sam ga ispitivao o asocijacijama na
cigarete, nije imao nijednu sve dok mi, na samom kraju tree seanse, nije drhtavim glasom
otkrio da njegova supruga pui marihuanu svake veeri tokom itavog njihovog
etrdesetogodinjeg braka. Sakrio je lice u ake, utiao se i, kada je sekundara na njegovom
satu pokazala da je isteklo pedeset minuta, istrao je kroz vrata bez pozdrava.
Na sledeoj seansi je govorio o svojoj velikoj sramoti. Bilo mu je bolno da prizna da
je on, obrazovani, inteligentni, ugledni strunjak, bio dovoljno glup da etrdeset godina
ostane u vezi sa zavisnicom sa kognitivnim poremeajem, koja je toliko loe izgledala da ga
je bilo sramota da bude vien s njom u javnosti.
Dek se potresao ali je, krajem seanse, osetio olakanje. Svih ovih godina nikome nije
otkrio svoju tajnu; na neki udan nain, i samom sebi je to teko priznavao.
Na narednim seansama, priznao je da je pristao na nezadovoljavajui brak jer nije
verovao da zasluuje vie i priznao je dalekosene posledice svog braka. Njegova sramota i
potreba da skriva tu tajnu iskljuile su svaki oblik drutvenog ivota. Odluio je da nema
decu: njegova ena nije bila u stanju da apstinira tokom trudnoe niti da bude odgovorna
majka i uzor. On je toliko bio uveren da e ga smatrati budalom to je ostao sa njom da se nije
poverio nikome, ak ni roenoj sestri.
Sada, sa ezdeset godina, bio je vrsto uveren da je previe star i previe izolovan da
bi ostavio enu. Kristalno mi je jasno objasnio da bilo kakav razgovor o zavretku braka, ili
50 Tablice za izraunavanje prosenog ivotnog veka - Prim. prev.

pretnja da e mu se brak okonati, ne dolaze u obzir. Uprkos njenoj zavisnosti, on je iskreno

voleo svoju enu, bila mu je potrebna i shvatao je ozbiljno svoj brani zavet. Znao je da ona
ne bi mogla da ivi bez njega.
Shvatio sam da je njegova strepnja od smrti bila povezana sa tim to je samo
delimino iveo i to je uguio sopstvene snove o srei i ispunjenju. Njegov strah i none
more su dolazili iz njegovog oseaja da vreme istie i da mu ivot prolazi.
Posebno me je dotakla njegova izolacija. Potreba za uvanjem tajne onemoguavala je
bilo kakvu blisku vezu osim disfunkcionalnog i ambivalentnog odnosa koji je imao sa svojom
enom. Pristupio sam njegovim problemima sa bliskou tako to sam se usredsredio na na
odnos i poeo tako to sam mu stavio do znanja da ga nikada neu smatrati budalom.
Zapravo, oseao sam se poastvovano to je eleo da podeli sa mnom toliko toga i saoseao
sam sa njim zbog moralnih potekoa sa kojima se suoavao u ivotu sa problematinom
suprugom.
Posle samo nekoliko takvih seansi, Dekove strepnje od smrti su se znaajno smanjile.
Zamenile su ih druge brige, prvenstveno njegov odnos sa enom i naine na koje je njegov
sram spreavao druge bliske odnose. Zajedno smo tragali za nainima na koje bi mogao da
nastavi ne bi li prekrio to pravilo tajnosti koje ga je godinama onemoguavalo da sklopi
druga prijateljstva. Spomenuo sam mogunost grupne terapije, ali njemu je to izgledalo i
suvie opasno: odbio je ideju bilo kakve ambiciozne terapije koja bi mogla da narui njegov
odnos sa enom. Umesto toga, naveo je dve osobe - svoju sestru i jednog oveka koji mu je
nekada bio blizak prijatelj - sa kojima bi podelio svoju tajnu.
Bilo mi je vano da se usredsredimo na pitanje samoispunjenja. Koji su delovi njega
ugueni i tek treba da se ostvare? O emu je matao? Kao dete, ta je zamiljao da e raditi u
ivotu? Koji su mu to poduhvati u prolosti pruili najvie zadovoljstva?
Na sledeu seansu je doao sa debelom sveskom u rukama, ispunjenom onim to je
nazvao svojim vrljotinama - bile su to decenije poezije, esto o smrti, uglavnom napisane
u etiri sata ujutru kada bi ga probudile none more. Pitao sam ga da li bi mi proitao neto
od toga i on je izabrao svoje tri omiljene pesme.
Kako je divno, rekao sam mu kad je zavrio, to moe da pretvori svoj oaj u
neto tako lepo.
Nakon dvanaest seansi, Dek je izjavio da je postigao svoje ciljeve: njegov strah od
smrti se znaajno umanjio; njegove none more su se pretvorile u snove sa samo malim

tragovima iritacije ili frustracije. To to mi se poverio dalo mu je hrabrosti da veruje drugima

i ponovo je uspostavio blizak odnos sa sestrom i sa starim prijateljem. Nakon tri meseca
poslao mi je elektronsku poruku izvetavajui me da je dobro i da se upisao na seminar
kreativnog pisanja na Internetu i pridruio lokalnoj grupi za pisanje poezije.
Moj rad sa Dekom pokazuje kako se ugueni ivot moe ispoljiti kao strah od smrti.
Naravno da je bio prestravljen: imao je mnogo razloga za strah od smrti jer nije iveo
ivotom koji mu je bio dostupan. Bezbroj umetnika i pisaca je izrazilo to oseanje na
mnotvu jezika, od Nieove izreke Umri u dobar as do stihova amerikog pesnika Dona
Grinlifa Vajtira Od svih tunih rei jezika ili pera, najtunije su ove: Moglo je biti!51
Moj rad sa Dekom je bio proaran nastojanjem da mu pomognem da pronae i
ponovo oivi svoje zapostavljene delove, od svog pesnikog dara do svoje ei za bliskom
drutvenom mreom. Terapeuti shvataju da je uglavnom bolje da pokuaju da pomognu
klijentu da ukloni smetnje svom samoostvarenju nego da se oslanjaju na sugestije ili
podsticanje i opominjanje.
Isto tako sam pokuao da umanjim Dekovu izolovanost, ne tako to bih isticao
drutvene mogunosti koje su mu na raspolaganju, ve tako to sam se fokusirao na najvee
smetnje bliskim prijateljstvima: njegovu sramotu i uverenje da e ga drugi smatrati budalom.
I, naravno, njegov skok u bliskost sa mnom bio je veliki korak: izolacija postoji samo u
izolaciji; kada se podeli s nekim, ona nestaje.

Vrednost aljenja
aljenju je dato loe ime. Iako ono obino podrazumeva beznadenu tugu, moe se
koristiti i na konstruktivan nain. Zapravo, od svih metoda koje koristim da pomognem sebi i
drugima u ispitivanju samoostvarenja, najdragocenija je ideja aljenja - kako njeno stvaranje
tako i njeno izbegavanje.
Ako se pravilno koristi, aljenje je sredstvo koje vam moe pomoi da preduzmete
korake kojima ete spreiti njegovo dalje nakupljanje. Moete ispitati aljenje gledajui i
unazad i unapred. Ako pogledate na prolost, oseate aljenje zbog svega to niste ostvarili.
Ako usmerite svoj pogled prema budunosti, oseate mogunost da ili gomilate jo vie
51 Whittier, J. G. Maud Muller, 1856, http://en.wikiquote.org/wiki/John_ Greenleaf_Whittier.

aljenja ili ivite relativno bez aljenja.

esto savetujem svoje pacijente, kao i sebe, da zamisle situaciju jednu ili pet godina
unapred i da razmisle o novim aljenjima koja bi se u tom periodu nakupila. A potom
postavljam pitanje koje deluje zaista terapijski: Kako moe sada da ivi tako da ne stvori
jo aljenja? ta treba da uradi da bi se promenio u svom ivotu?

Buenje
U jednom trenutku ivota - nekada u mladosti, nekada kasnije - svako od nas mora
postati svestan svoje smrtnosti. Moete birati na koji nain. Postoji veliki broj okidaa:
pogled na oputeni podbradak u ogledalu, kosa koja sedi, pogurena ramena; mariranje
roendana, pogotovo onih okruglih - pedeset, ezdeset, sedamdeset; susret s prijateljem koga
niste dugo videli i ok kada primetite koliko je ostario; gledanje svojih starih fotografija i
fotografija davno umrlih ljudi koji su ispunjavali vae detinjstvo; susret sa gospoom Smrt u
snu.
ta oseate kada doivite takva iskustva? ta tada radite? Da li se bacate na neku
frenetinu aktivnost da biste ugasili strepnje i izbegli temu? Da li pokuavate da uklonite bore
kozmetikim zahvatom ili farbate kosu? Odluujete da ete jo koju godinu imati trideset
devet? Brzo skreete misli na posao i svakodnevnu rutinu? Zaboravljate sva takva iskustva?
Ignoriete svoje snove?
Nemojte skretati misli, ve iskusite buenje. Iskoristite ga. Zastanite dok posmatrate
svoju staru fotografiju. Pustite da vas taj bolni trenutak obuzme i malo se zadri; okusite
njegovu slast i gorinu.
Imajte na umu kakva je prednost toga da ostanete svesni smrti, da prigrlite njenu
senku. Takva svest moe da sjedini tamu sa vaom varnicom ivota i da pobolja va ivot
dok ga jo uvek imate. Nain da vrednujete ivot, da saoseate sa drugima, da neto volite sa
najveom strau jeste da budete svesni da su sva ta iskustva osuena da nestanu.
Mnogo puta sam se prijatno iznenadio videvi da je pacijent napravio znaajne
pozitivne promene veoma kasno u ivotu, ak blizu smrti. Nikada nije prekasno. Nikada niste
previe stari.

6
SVEST O SMRTI: MEMOARI

Jer, kako sam sve blii kraju, putujem po krugu sve blie poetku.
ini se kao da je to vrsta smirivanja i pripremanja puta. Moje srce je
sada dirnuto mnogim seanjima koja su davno bila zaspala.
arls Dikens, Pria o dva grada

Neemo prestati da istraujemo. A kraj sveg naeg istraivanja

bie da stignemo odakle smo poli i saznamo to mesto prvi put.
T. S. Eliot, Litl Giding, etiri kvarteta52

Nie je jednom rekao da ako elite da razumete rad filozofa, morate da ispitate
njegovu autobiografiju.53 Isto vai i za psihijatre. Opte je poznato da u velikom opsegu
poduhvata, od kvantne fizike do ekonomije, psihologije i sociologije, posmatra utie na ono
to posmatra. Ja sam predstavio svoja zapaanja o ivotima i mislima svojih pacijenata, a
sada je vreme da obrnem taj proces i otkrijem svoje ideje o smrti - njihove izvore i njihov
uticaj na moj ivot.

52 Preveo Ivan V. Lali, T. S. Eliot, Izabrane pesme, BIGZ, Beograd 1978 - Prim. prev.
53 Postepeno mi je postalo jasno ta je svaka velika filozofija do sada predstavljala: naime, to je lina ispovest
autora i vrsta nevoljnih memoara, takoe, moralne (ili nemoralne) namere u svakoj filozofiji inile su prave
klice ivota iz kojih je izrasla itava biljka. Nietzsche, F. Beyond Good and Evil, Vintage Books, New York,
1966, 13 (prvi put objavljeno 1886. godine).

Suoavanje sa smru
Koliko se seam, moj prvi susret sa smru desio se kada mi je bilo pet ili est godina,
kada je Prugastu, jednu od maaka koje je moj otac drao u prodavnici, udario auto. Dok sam
je gledao kako lei na ploniku a iz usta joj curi tanka linija krvi, stavio sam joj komadi
hamburgera veliine klikera pored usta, ali ona to nije primetila: imala je apetit samo za smrt.
Kako nita nisam mogao da uradim za nju, seam se da sam osetio obamrlost i nemo. Ne
pamtim da sam tada izvukao oigledan zakljuak da ako sva iva stvorenja umiru onda
moram i ja. Meutim, detalji o smrti moje make opstaju u mom seanju izvanredno jasno.
Moje prvo iskustvo sa ljudskom smru desilo se u drugom ili treem razredu, kada je
umro moj drug iz odeljenja, L. C. Ne seam se imena i prezimena koje su obeleavali ovi
inicijali; moda ih nikada i nisam znao - nisam ak ni siguran da smo bili bliski drugovi ili da
smo se igrali zajedno. Sve to mi je ostalo je nekoliko blistavih tragova seanja. L. C. je bio
albino sa crvenim oima, a majka mu je u kutiju za ruak pakovala sendvie sa kiselim
krastaviima. Meni je to bilo udno - nikada pre toga nisam video da se u sendvie stavljaju
kiseli krastavci.
A onda je jednog dana L. C. prestao da dolazi u kolu i kroz sedam dana uitelj nam je
rekao da je umro. To je bilo sve. Vie nije bilo ni rei. Niko ga vie nijednom nije spomenuo.
Kao pokriveno telo koje sa palube sklizne u mrano more, on je tiho nestao. Ali kako je jasno
ostao u mom seanju. Prolo je skoro sedamdeset godina, a ipak gotovo da mogu da ispruim
ruku i prstima proem kroz uperke njegove guste, sneno bele kose. Kao da sam ga jue
video, njegova slika je zapeaena u mom umu. Vidim njegovu belu kou, duboke cipele i,
povrh svega, njegove irom otvorene oi i izraz apsolutnog zaprepaenja na njegovom licu.
Moda je sve to rekonstrukcija, samo moje zamiljanje koliko je morao biti iznenaen to se
susreo sa gospoom Smrt tako rano na svom ivotnom putu.
Gospoa Smrt je termin koji koristim jo od rane mladosti. Preuzeo sam ga iz
pesme Edvarda Estlina Kamingsa o Bufalo Bilu, koja mi je bila toliko upeatljiva da sam je
smesta zapamtio.54
54 Autorska prava za pesmu: E. E. Cummings Trust, 1923, 1951, 1991; George James Firmage, 1976.
Navedeno iz: E. E. Cummings, Complete Poems: 19041962 (prir. George J. Firmage) uz odobrenje
Liveright Publishing Corporation.

Bufalo Bil je
umro
koji ne kada ja
imao je maslinastosrebrnastocrnog vranca
pastuva
i skidao jednogdvasedamdevetnaest golubova
bas tako Isus
e alaj to bee zgodan mujak
i ono to me interesuje je
kako vam se dopada va plavooki dilber
Gospoo Smrt55

Ne seam se da sam osetio mnogo emocija u vezi sa nestankom L. C.-a. Frojd je pisao
o tome kako iz svog seanja uklanjamo neprijatne emocije. To se uklapa u moju priu i
pojanjava paradoks izbrisanih emocija u paru sa ivim slikama u seanju. Verujem da je
razumno zakljuiti da sam mnogo toga oseao prema smrti svog vrnjaka: nije sluajno to to
se seam L. C.-a tako jasno, a nisam sauvao ni sliku, niti crticu, bilo kog drugog vrnjaka iz
tih ranih dana. Moda je onda otrina njegovog lika sve to je ostalo od mog zaprepaujueg
zakljuka da emo ja, moji uitelji, moji vrnjaci, svi mi pre ili kasnije nestati, ba kao L. C.
Moda mi je pesma E. E. Kamingsa ostala trajno u seanju jer je tokom moje rane
mladosti gospoa Smrt posetila jo jednog deaka koga sam poznavao. Alen Marinof je bio
plavooki deak sa sranom manom koji je uvek bio bolestan. Seam se njegovog uskog
melanholinog lica, pramenova njegove svetlosmee kose koje je prstima zabacivao nazad
kada bi mu pali preko ela, njegove pohabane kolske torbe, tako neprikladno velike i teke
za njegovo krhko telo. Jedne veeri kada sam spavao kod njega, pokuao sam - ne previe
napadno, rekao bih - da ga pitam ta nije u redu. ta ti se deava, Alene? ta to znai da ima
rupu u srcu? To je bilo previe nepodnoljivo, kao gledanje u sunce. Ne seam se ta mi je
odgovorio, ne seam se ni ta sam osetio ili pomislio, ali je sigurno da su neke sile grmele u
55 E. E. Kamings, izabrao, prepevao i priredio Robert G. Tili, Balkanski knjievni glasnik, BKG, 2007.

meni, kao kada se premeta teak nametaj, to je uzrokovalo ovakvo selektivno pamenje.
Alen je imao petnaest godina kada je umro.
Za razliku od mnogo druge dece, nisam bio izloen smrti na sahranama; u kulturi
mojih roditelja, mladi su iskljueni iz takvih dogaaja. Meutim, kada mi je bilo devet ili
deset godina, desilo se neto vano. Jedne veeri je zazvonio telefon, moj otac se javio i skoro
odmah poeo glasno i prodorno da kuka, to me je uplailo. Bio je umro njegov brat Mejer,
moj stric. Nisam mogao da podnesem oevo naricanje, izjurio sam napolje i dugo trao oko
bloka.
Moj otac bio je tih, blag ovek, a ovaj okantni, jedinstveni i potpuni gubitak kontrole
je znaio da tamo negde vreba neto ogromno, zlokobno i monstruozno. Moja sestra, koja je
starija od mene sedam godina, tada je bila kod kue ali se niega ne sea, iako pamti mnoge
stvari kojih se ja ne seam. Takva je mo potiskivanja, izuzetno selektivnog procesa koji poto odreuje ega se seamo a ta zaboravljamo - uestvuje u konstruisanju jedinstvenog
sveta svakoga od nas.
Kada je imao etrdeset est godina, moj otac je umalo umro od infarkta. To se desilo
usred noi. Ja sam, tada etrnaestogodinjak, bio prestravljen, a moja majka je bila toliko
uznemirena da je traila nekakvo objanjenje, nekog krivca za taj udarac sudbine. Ja sam bio
dostupna meta i ona mi je dala do znanja da sam ja - zbog svoje neposlunosti, nepotovanja,
pravljenja nereda po kui - jedini odgovoran za tu katastrofu. Vie puta te veeri, dok se moj
otac previjao od bolova, vritala je na mene: Ti si ga ubio!
Dvanaest godina kasnije, dok sam leao na analitikom kauu, moj opis ovog
dogaaja je izazvao neobian trenutni izliv nenosti Olive Smit, moje ultraortodoksne
frojdovske psihoanalitiarke, koja je coktala jezikom dok se naginjala prema meni i govorila:
To je strano. Sigurno si se uasno oseao. Od svih njenih promiljenih, dubokih i paljivo
sroenih tumaenja ne seam se niega. Pamtim samo njenu podrku u tom nenom trenutku
- koji uvam i sada, skoro pedeset godina kasnije. Te noi smo moja majka, moj otac i ja
oajniki iekivali doktora Manestera. Kada sam konano uo njegov auto kako gazi
jesenje lie po ulici, odjurio sam niz stepenice preskaui po tri stepenika da bih otvorio
vrata. Poznata blaena slika njegovog velikog, okruglog, nasmeenog lica odagnala je moju
paniku. Stavio mi je ruku na glavu i razbaruio kosu, umirio je moju majku, a mom ocu dao
injekciju (verovatno morfina). Potom je prislonio svoj stetoskop na oeve grudi, pozvao me
da oslunem i rekao: Vidi, i dalje kuca, tano kao sat. Bie mu sasvim dobro.

To vee mi je promenilo ivot na mnogo naina, ali se najvie seam neopisivog

olakanja koje sam osetio po ulasku doktora Manestera u nau kuu. Tada i tamo sam
odluio da budem kao on, da budem lekar i da prenosim drugima utehu koju je on pruio
meni.
Moj otac je te noi preiveo, ali je nakon dvadeset godina iznenada umro pred celom
porodicom. Bio sam u poseti kod sestre u Vaingtonu, sa svojom enom i troje male dece, pa
su doli i on i majka. Otac je seo u dnevnoj sobi, poalio se na glavobolju i iznenada klonuo.
Sestrin mu, takoe lekar, bio je zateen. Kasnije je rekao da u svojoj
tridesetogodinjoj praksi nikada ranije nije video trenutak smrti. Ja sam, potpuno se
kontroliui, nekoliko puta udario oeve grudi (kardiopulmonalna reanimacija je tada jo
uvek bila nepoznata) i, poto nisam dobio nikakvu reakciju, izvadio sam pric iz zetove crne
torbe, pocepao oevu koulju i ubrizgao mu adrenalin u srce. Sve je bilo uzalud.
Kasnije sam samog sebe korio zbog tog bespotrebnog postupka. Kada sam u mislima
ponovo proiveo tu scenu, setio sam se ta sam uio iz neurologije i shvatio da problem nije
bilo srce, ve mozak. Video sam da su se oeve oi odjednom pomerile nadesno i trebalo je
da znam da mu nikakva stimulacija srca ne moe pomoi. Imao je jak izliv krvi u mozak (ili
trombozu) sa desne strane. Oi se uvek okrenu prema mestu udara.
Na oevoj sahrani nisam bio tako hladne glave. Kau da sam se skoro onesvestio u
trenutku kada je trebalo da bacim prvu lopatu zemlje na sanduk i da bih upao u njegov grob
da me roaci nisu zadrali.
Moja mati je ivela mnogo due i umrla je u devedeset treoj godini. Sa njene sahrane
pamtim dva upeatljiva dogaaja.
Prvi se ticao pripremanja hrane. No pre njene sahrane, iznenada sam osetio snaan
poriv da ispeem pleh maminog predivnog kiela. Verujem da sam traio neto da mi odvue
misli. Osim toga, pripremanje tog keksa sa majkom bila je za mene radosna uspomena i
mislim da sam eleo da doivim neto to e me podsetiti na nju. Umesio sam testo i ostavio
da naraste preko noi. Rano ujutru sam ga razvukao, dodao cimet, dem od ananasa i
groice, i ispekao kolaie, kojima sam nameravao da posluim porodicu i prijatelje kada se
budu vratili da sede sa nama posle sahrane.
Ali kiel je bio grozan! To je jedini put da mi se to desilo. Zaboravio sam da stavim
eer! Moda je to bila moja simbolina poruka samom sebi da sam se previe koncentrisao
na majinu strogost. Kao da me je moje nesvesno opominjalo: Vidi, zaboravio si dobre

delove - njenu brinost; njenu beskrajnu, esto neizreenu privrenost.

Drugi dogaaj je bio jedan moan san koji sam usnio u noi posle sahrane. Mati je
sada mrtva ve petnaest godina, ali ova slika iz sna prkosi propadanju i jo uvek blista u
mojim mislima.

ujem majku kako me doziva. Pourim niz stazu do svoje kue iz detinjstva, otvaram
ulazna vrata i tu, preda mnom, na stepenitu u redovima sede svi lanovi nae ire
porodice (koji su svi ve mrtvi - moja majka, poslednji list, nadivela je sve u svojoj
zajednici). Dok gledam ta draga lica na stepenicama, ugledam ujnu Mini koja sedi u
samom centru. Ona treperi kao bumbar, kree se toliko brzo da joj lik vidim
zamueno.

Ujna Mini je umrla nekoliko meseci pre toga. Njena smrt me je potpuno uasnula: bila
je paralizovana usled jakog modanog udara i, iako je bila svesna, nije mogla da pomeri
nijedan mii u telu, osim kapaka. (Taj sindrom je poznat pod nazivom zakljuan u
sopstvenom telu.) Ostala je u tom stanju sve dok nije umrla, nakon dva meseca.
Meutim, ona je u mom snu bila centralna taka i pomamno se kretala. Mislim da je
to bio san koji je prkosio smrti: tamo, na stepenicama, Mini nije bila paralizovana, ve se
ponovo kretala, ak toliko brzo da je bila skoro nevidljiva. Zapravo, ceo taj san je nastojao da
poniti smrt. Moja mati nije bila mrtva; bila je iva i dozivala me kao i uvek. Zatim, video
sam sve preminule lanove moje porodice kako sede na mojim stepenicama i smeju se,
pokazujui mi da su jo uvek ivi.
Mislim da je tu postojala jo jedna poruka: Seaj me se. Mati me je pozvala da mi
kae: Seaj me se, seaj se svih nas, ne daj da nestanemo. A tako i inim.
Reenica Seaj me se me uvek dirne. U romanu Kad je Nie plakao, opisao sam
Niea kako luta po groblju, posmatra razbacane spomenike i sastavlja nekoliko stihova koji se
ovako zavravaju:

i kamen na kamenu
koji ne uje

i ne vidi
svaki tiho jeca: seaj me se, seaj me se ti.

Ove stihove za lik Niea sam napisao u jednom dahu i zagolicala me je mogunost da
objavim svoj prvi komadi poezije. Potom sam, kroz oko godinu dana, doao do udnog
otkria. Katedra za psihijatriju na Stanfordu se premetala u novu zgradu i moja sekretarica
je, tokom selidbe, iza mog ormara sa dosijeima pronala veliki, debeli zapeaeni koverat od
manila papira, pouteo od starosti, koji je se odavno sakrio od pogleda. U kovertu je bio
zaboravljeni sveanj papira sa poezijom koju sam pisao tokom nekoliko godina u mladosti i
ranoj adolescenciji. Meu tim strofama stajali su identini stihovi, od rei do rei, za koje sam
mislio da sam sastavio za roman. Zapravo sam ih napisao pre vie decenija, prilikom smrti
oca moje verenice. Plagirao sam samog sebe!
Dok sam pisao ovo poglavlje i razmiljao o svojoj majci, usnio sam jo jedan
uznemiravajui san.

Prijatelj mi dolazi u posetu i ja mu pokazujem batu i uvodim ga u radnu sobu.

Odmah vidim da mi nema raunara, moda je ukraden. I ne samo to, ve je i moj
veliki, obino prenatrpan sto potpuno ispranjen.

. To je bila nona mora i probudio sam se u panici. Ponavljao sam sebi: Smiri se,
smiri se. ega se plai? Znao sam, ak i tokom sna, da moj strah nije imao smisla: na kraju
krajeva, nestao mi je samo raunar, a ja uvek uvam kopije svih podataka i na drugom,
bezbednom mestu.
Sutradan ujutru, dok sam mozgao o svom strahu iz sna, pozvala me je sestra, kojoj
sam bio poslao rukopis prvog dela ovih beleaka. Nju su potresla moja seanja i opisala mi je
neka svoja, ukljuujui jedno koje sam ja bio zaboravio. Mati je bila u bolnici nakon
operacije kuka, a sestra i ja smo bili u njenom stanu i sreivali neke njene papire kada su nas
iz bolnice pozvali da smesta doemo. Pourili smo tamo i utrali u njenu sobu, da bismo
zatekli samo prazan duek: ve je bila umrla i njeno telo je bilo sklonjeno. Nestali su svi znaci
njenog postojanja.
Dok sam sluao svoju sestru, iskristalisalo mi se znaenje mog sna. Razumeo sam

izvor straha: to nije bio nestanak raunara; strano je bilo to to je moj sto, kao i majin
krevet, bio potpuno prazan. San je predskazivao moju smrt.

Lini susreti sa smru

Kada mi je bilo oko etrnaest godina, za dlaku sam izbegao smrt. Nakon to sam
uestvovao na ahovskom turniru u starom hotelu Gordon u Sedamnaestoj ulici u Vaingtonu
- stajao sam na ploniku ekajui autobus prema kui. Dok sam prouavao svoje beleke o
partiji aha, jedna stranica mi je ispala iz ruke na kolovoz i ja sam se instinktivno sagnuo da
je podignem. Neki prolaznik me je povukao nazad, a jedan taksi je projurio velikom brzinom,
promaivi moju glavu za nekoliko centimetara. Taj incident me je silno potresao i ja sam ga
bezbroj puta ponavljao u svojoj glavi. ak i sada, kada ga zamislim, moje srce pone ubrzano
da lupa.
Pre nekoliko godina, osetio sam jak bol u kuku i posetio ortopedskog hirurga, koji je
zatraio ultrazvuk. Dok smo zajedno prouavali snimak, bio je dovoljno nerazuman i
neosetljiv da mi pokae malu fleku na ultrazvuku i prokomentarie naunim tonom, kao lekar
lekaru, da to moe biti metastatska promena - drugim reima, smrtna presuda. Naruio je
magnetnu rezonancu, na koju sam morao da ekam tri dana, poto je bio petak. Tokom ta tri
dana agonije, svest o smrti je zauzela glavno mesto u mojoj glavi. Od svih naina na koje sam
pokuavao da pronaem utehu, ispostavilo se da je - zaudo - najdelotvornije bilo itanje
sopstvenog romana koji sam tek bio zavrio.
Glavni lik Leenja openhauerom je Dulijus, stariji psihijatar kome je
dijagnostikovan smrtonosni maligni melanom. Na mnogo stranica sam opisivao njegovu
borbu da se pomiri sa smru i da ostatak ivota proivi na sadrajan nain. Nijedna ideja mu
nije pomogla sve dok nije otvorio Nieovog Zaratustru i razmotrio misaoni eksperiment
venog vraanja. (V. etvrto poglavlje koje govori mojoj upotrebi te ideje u terapiji.)
Dulijus razmilja o Nieovom izazovu. Da li bi bio voljan da veno iznova ponavlja
svoj ivot onako kako ga je iveo? Tada shvata da jeste jeste iveo svoj ivot pravilno i...
nakon nekoliko minuta, Dulijus se probudio: znao je tano ta da radi i kako da provede
svoju poslednju godinu. ivee isto onako kao to je iveo i prethodne godine - i pre toga, i
pre toga. Voleo je svoj posao terapeuta, voleo je da se povezuje sa drugima i pomae im da

oive neto u sebi... moda mu je bio potreban aplauz, potvrda i zahvalnost od onih kojima je
pomogao. ak i da je tako, ak i da mrani motivi jesu odigrali svoju ulogu, bio je zahvalan
za svoj posao. Hvala bogu na njemu!
itajui sopstvene rei pronaao sam utehu koju sam traio. Konzumiraj svoj ivot.
Ispuni svoj potencijal. Sada sam razumeo Nieov savet jo bolje. Lik koji sam sam osmislio,
Dulijus, pokazao mi je put - to je bio moan i neobian primer situacije u kojoj ivot imitira
fikciju.

Ostvarivanje svojih potencijala

Sebe smatram veoma uspenim ovekom, budui da sam decenijama bio profesor
psihijatrije na Univerzitetu Stanford i da se moje kolege i studenti prema odnose sa mnogo
potovanja. Znam da mi kao piscu nedostaju poetine slike velikih savremenih pisaca kao to
su Rot, Belou, Ozik, Makjuan, Benvil, Miel i mnogi drugi ije knjige itam sa divljenjem,
ali jesam ostvario dar koji posedujem. Prilino sam dobar pripoveda; pisao sam i romane i
naune radove; stekao sam vie italaca i priznanja nego to sam ikada i sanjao da u uspeti.
esto sam u prolosti, dok bih pripremao neko predavanje, zamiljao kako neko iz
minence grise,56 moda neki stariji trener psihoanalitiar, moe ustati i izjaviti da su moji
komentari ista glupost. Ali sada je taj strah nestao: kao prvo, stekao sam samopouzdanje,
kao drugo, u publici nema nikog starijeg od mene.
Decenijama sam dobijao mnogo odobravanja od svojih italaca i studenata. Nekad sve
to upijem i zavrti mi se u glavi. Ponekad, kada sam potpuno obuzet onim to piem tog dana,
to zae samo jedan milimetar u mene. S vremena na vreme me drugi iznenade pripisujui mi
mnogo vie mudrosti nego to je posedujem, i tada se podsetim da ne uzimam previe
ozbiljno sve te pohvale. Svako treba da veruje da postoje zaista mudri mukarci i ene. Ja sam
takve ljude traio dok sam bio mlai, a sada sam ja, kao stariji i poznat, postao prikladno
olienje tuih elja.
Verujem da potreba ljudi za mentorima odslikava veliki deo nae ranjivosti i potrebe
za superiornim ili viim biem. Mnogi ljudi, ukljuujui mene, ne samo to cene svoje
mentore ve im esto pripisuju vie nego to ovi zasluuju. Pre nekoliko godina, na spomenu
56 Siva eminencija - Prim. prev.

jednog profesora psihijatrije, sluao sam govor mog biveg studenta, koga u ovde zvati
Dejms, a koji je sada uspeni ef katedre za psihijatriju na jednom univerzitetu na istonoj
obali. Ja sam obojicu dobro poznavao i pogodilo me je to je Dejms u svom govoru mnogo
sopstvenih kreativnih ideja pripisao svom preminulom uitelju.
Kasnije te veeri, spomenuo sam Dejmsu svoje opaanje. On se bojaljivo nasmejao
i rekao: O, Irve, jo uvek me ui. Sloio se da sam u pravu, ali da nije bio siguran koja mu
je motivacija. Mene je to podsetilo na one drevne pisce koji su sopstveni rad pripisivali
svojim uiteljima do te mere da naunici danas teko mogu da odrede stvarne autore mnogih
dela. Tako je, na primer, Toma Akvinski veliki deo sopstvenih misli pripisao svom
intelektualnom uitelju, Aristotelu.
Kada je Dalaj Lama 2005. godine govorio na Univerzitetu Stanford, bilo mu je
ukazano izuzetno potovanje. Svaki njegov iskaz je idealizovan. Na kraju njegovog govora,
mnoge moje kolege sa Stanforda - istaknuti profesori, dekani, naunici dostojni Nobelove
nagrade - svi su urno stali u red, kao kolska deca, da bi im on stavio molitvenu traku preko
glave te da bi se poklonili pred njim i nazvali ga vaa svetosti.
Svako od nas ima jaku elju da potuje velikog oveka ili veliku enu, da izgovori
uzbudljive rei vaa svetosti. Moda je Erih From na to mislio kada je pisao o udnji za
pokoravanjem u Bekstvu od slobode. To su stvari iz kojih potie religija.
Ukratko, mislim da sam u svom ivotu i u svojoj profesiji ispunio sebe i ostvario svoj
potencijal. Takav zakljuak ne donosi samo zadovoljstvo; on je potpora protiv prolaznosti i
predstojee smrti. Zaista, moj terapeutski rad je uvek u velikoj meri bio deo moje line borbe.
Oseam se blagosloveno to sam terapeut: gledati kako se drugi otvaraju ka ivotu donosi
izuzetno zadovoljstvo. Terapija nudi izvanredne mogunosti za prenoenje. U svakom satu
svog rada, mogu da prenosim dalje delove sebe, delove onoga to sam nauio o ivotu.
(I da dodam, esto se pitam koliko e dugo to vaiti za nau profesiju. U svojoj praksi,
radio sam sa nekoliko psihoterapeuta koji su, poto su tek diplomirali na programu
sastavljenom skoro iskljuivo od kognitivno-bihejvioralne terapije, oseali oaj pri pomisli da
e sa pacijentima raditi mehaniki unutar unapred propisanog bihejvioralnog modela. Takoe
se pitam kome e se terapeuti obueni da lee pacijente na ovaj bezlini bihejvioralni nain
obratiti kada njima bude potrebna pomo. Pretpostavljam da nee potraiti kolege iz
sopstvene kole.)
Ideja pomaganja drugima pristupom intenzivne terapije koja se fokusira na

meuljudska i egzistencijalna pitanja i pretpostavlja postojanje nesvesnog (iako se moje

vienje sadraja nesvesnog u velikoj meri razlikuje od tradicionalnog analitikog vienja)
meni je dragocena, i elja da je odrim u ivotu, da je prenosim drugima, daje mi oseaj
smisla i podstie me da nastavim da radim i piem ak i u ovim godinama, iako e, kako je
rekao Bertrand Rasel, jednog dana solarni sistem leati u ruevinama. Ne mogu da
osporavam Bertrandovu izjavu, ali mislim da je to kosmiko vienje nije relevantno: meni je
vaan samo ljudski svet, svet ljudskih veza. Ne bih bio tuan niti alostan na pomisao da
ostavljam prazan svet, svet u kome ne postoji nijedan drugi samosvesni subjektivni um. Ideja
prenoenja, slanja talasa onoga to je bilo znaajno u jednom ivotu, implicira povezanost sa
drugim samosvesnim biima; bez toga, prenoenje je nemogue.

Smrt i moji mentori

Pre oko trideset godina poeo sam da piem prirunik iz egzistencijalne psihoterapije.
Pripremajui se za taj zadatak, mnogo godina sam radio sa pacijentima koji su se suoavali sa
bliskom smru usled neizleive bolesti. Mnogi od njih su kroz svoju patnju stekli mudrost,
bili su mi uitelji i ostavili su trajan uticaj na moj ivot i rad.
Osim njih, imao sam tri izvanredna mentora: Deroma Frenka, Dona Vajthorna i
Roloa Meja. Sa svakim od njih imao sam upeatljiv susret malo pre nego to su umrli.

Derom Frenk
Derom Frenk je bio jedan od mojih profesora na Univerzitetu Dons Hopkins. Bio je
pionir grupne terapije i uveo me je u tu oblast. tavie, tokom celog mog ivota on mi je bio
uzor za lini i intelektualni integritet. Po zavretku kursa, ostao sam u bliskom kontaktu s
njim i redovno sam ga poseivao dok je on postepeno slabio u jednom starakom domu u
Baltimoru.
Deri je u svojim devedesetim godinama patio od progresivne demencije i, kada sam
ga poslednji put posetio, nekoliko meseci pre njegove smrti u devedeset petoj godini, nije me
prepoznao. Dugo sam ostao i razgovarao sa njim, prizivajui svoje uspomene na njega i sve

kolege s kojima smo radili. On se postepeno prisetio ko sam ja i, tuno vrtei glavom, izvinio
mi se zbog svog gubitka pamenja.
Jako mi je ao, Irve, ali to je van kontrole. Svakog jutra je moje pamenje potpuno
obrisano. Pokazao je to preavi rukom preko ela kao da brie tablu.
To mora da ti teko pada, Deri, rekao sam. Seam se koliko si bio ponosan na
svoje izuzetno pamenje.
Zna, nije mi tako loe, odgovorio mi je. Budim se, dorukujem ovde na odeljenju
sa svim drugim pacijentima i osobljem, koji su mi svakog jutra kao stranci, ali mi tokom dana
postaju sve poznatiji. Gledam televiziju, a onda zamolim nekog da mi gurne kolica do
prozora i gledam napolje. Uivam u svemu to vidim. Mnoge stvari kao da vidim po prvi put.
Uivam samo da vidim i da gledam. Nije to tako loe, Irve.
Tako sam poslednji put video Derija Frenka: u kolicima, vrata toliko povijenog da je
morao da se napregne da bi me pogledao. Patio je od razarajue demencije, a ipak je uspeo da
me naui da kada ovek izgubi sve, ostaje mu uitak samog bitisanja.
uvam taj poklon, konani, predsmrtni in velikodunosti jednog izuzetnog mentora.

Don Vajthorn
Don Vajthorn, jedna od vodeih figura psihijatrije i tridesetogodinji ef katedre za
psihijatriju na Dons Hopkinsu, igrao je vanu ulogu u mom obrazovanju. Bio je to jedan
udan i utiv ovek, ija je sjajna ela bila oiviena paljivo podianim polumesecom sede
kose. Nosio je naoare zlatnog okvira, nije imao nijednu boru na licu, niti ijedan nabor na
smeem odelu koje je nosio svakoga dana u godini. (Mi studenti smo pretpostavljali da je u
svom ormaru morao imati dva ili tri takva identina odela.)
Kada bi drao predavanje, doktor Vajthorn nije pravio suvine izraze lica: pomerale su
mu se samo usne. Sve drugo - ruke, jagodice, obrve - ostajalo je neverovatno mirno. Nikad
nisam uo nikoga, ak ni od njegovih kolega, da ga zove po vlastitom imenu. Svi studenti su
strepeli od njegove godinje zvanine zabave, na kojoj bi svakoga posluio aicom erija i
niti jednim zalogajem hrane.
Dok sam bio na treoj godini psihijatrijske specijalizacije, pet starijih kolega i ja smo

svaki etvrtak po podne provodili u vizitama sa doktorom Vajthornom. Pre toga bi nam svima
bio posluen ruak u njegovoj kancelariji obloenoj hrastovinom. Hrana je bila jednostavna,
ali sluena uz junjaku eleganciju: pamuni stolnjak, sjajne srebrne posluavnike i fini
porcelan. Razgovori za rukom bili su dugi i oputeni. Svako od nas je dobijao pozive da se
vrati svom poslu i pacijenti su zahtevali nau panju, ali doktora Vajthorna nije bilo mogue
pourivati. Na kraju sam ak i ja, najuurbaniji u grupi, nauio da usporim i da zaustavim
vreme.
Tokom ta dva sata imali smo priliku da ga pitamo bilo ta. Seam se da sam ga
ispitivao o stvarima kao to su geneza paranoje, odgovornost lekara prema suicidnim
pacijentima, nekompatibilnosti izmeu terapijske promene i determinizma. Iako je na takva
pitanja uvek odgovarao potpuno, bilo je jasno da radije pria o drugim temama kao to je
vojna strategija vojskovoa Aleksandra Velikog, preciznost persijskih strelaca, velike greke
bitke kod Getesburga, a iznad svega njegov unapreeni periodni sistem elemenata (po struci
je isprva bio hemiar).
Nakon ruka, posedali bismo u krug i posmatrali doktora Vajthorna kako razgovara sa
etiri ili pet pacijenata za koje je bio zaduen. Nikad nije bilo mogue predvideti duinu
svakog razgovora - neki su trajali petnaestak minuta, a drugi po dva ili tri sata. Njegov ritam
je bio oputen. Imao je mnogo vremena. Nita ga nije zanimalo toliko kao zanimanja i
interesovanja pacijenata. Jedne nedelje bi naveo profesora istorije da do detalja razmatraju
neuspeh panske armade, a sledee nedelje bi podstakao junoamerikog vlasnika plantae da
mu sat vremena pria o stablima kafe - kao da mu je glavni ivotni cilj bio da shvati vezu
izmeu nadmorske visine i kvaliteta zrna kafe. On je tako suptilno prelazio u domen linog da
bih se ja uvek zapanjio gledajui kako sumnjiavi, paranoini pacijent odjednom poinje da
otvoreno govori o sebi i svom psihotinom svetu.
Dozvoljavajui pacijentu da ga poduava, doktor Vajthorn se odnosio prema njegovoj
linosti, a ne patologiji. Njegova strategija je bez izuzetka jaala i pacijentovo
samopotovanje i njegovu spremnost na samootkrivanje.
Lukav ispitiva, neko bi mogao rei. Ipak, nije on bio lukav. Tu nije bilo
dvolinosti: doktor Vajthorn je istinski eleo da ui. Sakupljao je informacije i na taj nain je
s godinama sakupio itavo jedno zapanjujue blago zanimljivih injenica.
I vi i vai pacijenti ste pobednici, govorio bi nam, ako im dozvolite da vas naue
dovoljno o svojim ivotima i interesovanjima. Ne samo to ete se tako izgraditi, ve ete na

kraju i saznati sve to treba da znate o njihovoj bolesti.

Doktor Vajthorn je znaajno uticao na moje obrazovanje - i na moj ivot. Nakon
mnogo godina saznao sam mi da je njegovo pismo preporuke olakalo da budem primljen za
predavaa na Univerzitetu Stanford. Kada sam zapoeo karijeru na Stanfordu, nekoliko
godina nisam bio u kontaktu s njim, osim nekoliko seansi sa jednim njegovim bivim
studentom kojeg je uputio kod mene na razgovor.
I onda jednog dana, rano izjutra, iznenadio me je telefonski poziv njegove erke (koju
nisam poznavao), koja mi je rekla da je njen otac doiveo jak modani udar, da je blizu smrti
i da izriito zahteva da mu doem u posetu. Odmah sam odleteo iz Baltimora u Kaliforniju,
sve vreme se pitajui: Zato ba ja? I otiao sam pravo u njegovu bolniku sobu.
On je bolovao od hemiplegije (jedna strana tela bila mu je oduzeta) i od izraene
afazije, koja mu je u velikoj meri otetila sposobnost govora.
Kako je bilo strano videti jednog od najmonijih govornika koje sam ikada upoznao
da balavi i jedva izgovara rei. Konano je uspeo da kae: Ja... ja... ja se plaim, strano se
plaim. I ja sam bio uplaen, uplaen prizorom velianstvene statue koja je pala i razbila se u
ruevinu.
Ali zato je hteo da vidi mene? Obuavao je dve generacije psihijatara, od kojih su
mnogi zauzeli istaknute pozicije na vodeim univerzitetima. Zato je izabrao ba mene,
uznemirenog, nesigurnog sina jednog siromanog emigrantskog piljara? ta sam ja to mogao
da uradim za njega?
Na kraju nisam mnogo ni uradio. Ponaao sam se kao i svaki nervozni posetilac,
oajniki traei neke rei utehe, dok on nije zaspao kroz dvadeset pet minuta. Kasnije sam
saznao da je umro dva dana nakon moje posete.
Godinama mi se pitanje Zato ja? motalo po glavi. Moda sam bio zamena za sina
koga je izgubio u stravinoj Ardenskoj bitki u Drugom svetskom ratu.
Seam se njegovog oprotajnog banketa kad je odlazio u penziju, koji se sluajno
poklopio sa mojim zavretkom specijalizacije. Posle veere, nakon zdravica i govora mnogih
uvaenih zvanica, on je ustao i zapoeo svoj oprotajni govor na dostojanstven nain.
uo sam da se kae, zapoeo je, da se o oveku moe suditi po njegovim
prijateljima. Ako je to tano, ovde je zastao da bi paljivo ispitao pogledom svoju publiku,
onda ja mora da sam stvarno sjajan momak. Bilo je trenutaka, iako ne dovoljno, kada sam

mogao da primenim to oseanje govorei sebi: Ako je on o meni imao tako dobro miljenje,
onda ja mora da sam stvarno sjajan momak.
Mnogo kasnije, kada sam se distancirao od tog dogaaja i nauio vie o umiranju,
shvatio da je dr Vajthorn verovatno umro u usamljenosti - to nije bila smrt okruena bliskim i
voljenim prijateljima i porodicom. To to je potraio mene, studenta kojeg nije video
prethodnih deset godina i sa kojim nije nikad podelio nita to bih ja smatrao trenutkom
bliskosti, ne ukazuje toliko na bilo kakvu moju posebnost koliko na njegov tragini
nedostatak povezanosti sa ljudima koji su mu bili vani i kojima je on bio vaan.
Gledajui unazad, esto sam eleo da sam imao jo jednu priliku da ga posetim. Znam
da sam mu neto dao samim tim to sam bio spreman da preletim itavu zemlju da bih ga
video, ali kako arko elim da sam mogao da uinim vie! Trebalo je da ga dodirnem, da ga
uzmem za ruku, moda ak da ga zagrlim i poljubim u obraz. Meutim, on je bio tako ukoen
i odbojan da sumnjam da je decenijama iko imao hrabrosti da ga zagrli. Ja ga na primer nisam
nikada ni dodirnuo niti sam video da je bilo ko drugi to uradio. Voleo bih da sam mu rekao
koliko mi je znaio, koliko je svojih ideja preneo na mene, koliko sam puta pomislio na njega
kada bih u njegovom stilu razgovarao sa pacijentima. Na neki nain, njegov zahtev da doem
kod njega dok je leao na samrti bio je poslednji poklon kojim me je moj mentor darivao iako sam siguran da njemu, u toj situaciji, nita slino nije bilo ni na kraj pameti.

Rolo Mej
Rolo Mej mi je znaio kao pisac, terapeut i, konano, kao prijatelj.
Na poetku mojih studija psihijatrije, bio sam zbunjen i nezadovoljan postojeim
teorijskim modelima. Izgledalo mi je da su kako bioloki tako i psihoanalitiki modeli u
svojim formulacijama izostavljali preveliki deo ljudske sutine. Kada je tokom moje druge
godine specijalizacije objavljena Mejeva knjiga Egzistencija, gutao sam svaku njenu stranicu
i imao oseaj da se preda mnom otvaraju svetli, potpuno novi vidici. Odmah sam zapoeo da
se obrazujem iz filozofije upisavi optu istoriju zapadne filozofije. Od tog trenutka nastavio
sam da pohaam predavanja iz filozofije i na njima pronaao vie mudrosti i smernica za svoj
rad nego u strunoj literaturi za moju oblast.
Bio sam zahvalan Rolu Meju za tu knjigu i za ukazivanje na jedan mudriji pristup

ljudskim problemima. (Ovde govorim prevashodno o njegova prva tri eseja; ostalo su prevodi
evropskih dazajn analitiara, koji mi nisu bili toliko vredni.) Nakon mnogo godina, kada sam
razvio strepnju od smrti tokom rada sa pacijentima koji su umirali od raka, odluio sam da
odem kod njega na terapiju.
Rolo Mej je iveo i radio u Tiburonu, osamdeset minuta vonje od moje kancelarije u
Stanfordu, ali sam smatrao da je bilo vredno tog vremena, i viao sam ga jednom nedeljno
tokom tri godine - osim tri meseca svakog leta, kada bi odlazio u Nju Hempir na odmor.
Pokuao sam da na konstruktivan nain iskoristim vreme koje sam provodio u putu tako to
sam snimao nae seanse i tokom svakog putovanja sluao prethodnu seansu. (Tu tehniku sam
potom esto predlagao svojim pacijentima koji dugo putuju do moje kancelarije.)
Mnogo smo govorili o smrti i strepnjama koje je u meni pobudio rad sa velikim
brojem umiruih pacijenata. Najvie me je proganjala izolovanost koja dolazi sa smru. Stoga
sam u jednom trenutku, kada sam noima doivljavao snanu anksioznost prilikom putovanja
na predavanja, isplanirao da provedem no u izolovanom motelu nedaleko od njegove
kancelarije i da imam seansu sa njim pre i posle te noi.
Kao to sam i oekivao, tokom te noi sam imao velike nekontrolisane strepnje, sa
zastraujuim snovima, uz slike proganjanja i uasavajue vetije ruke koje se pojavljuju
kroz prozor. Iako smo nastojali da istraimo strepnju od smrti, mislim da smo se nekako
preutno sporazumeli da nikada ne gledamo u sunce: izbegavali smo da se potpuno suoimo
sa utvarom smrti kao to ja predlaem u ovoj knjizi.
Sve u svemu, Rolo je za mene bio odlian terapeut i, kada smo zavrili terapiju, pruio
mi je prijateljstvo. Imao je dobro miljenje o mojoj Egzistencijalnoj psihoterapiji, na kojoj
sam radio deset godina i tada je upravo bio zavrio, i mi smo relativno lagodno diskutovali o
sloenom i vrlo pipavom prelasku odnosa terapeut-pacijent u prijateljski odnos.
Nakon dosta godina, dolo je vreme da se nae uloge promene. Poto je doiveo niz
blagih modanih udara koji su ga esto inili konfuznim i uspanienim, Rolo je mnogo puta
od mene traio podrku.
Jedne veeri me je njegova supruga, Dorda Mej, koja mi je takoe bila bliska
prijateljica, pozvala da kae kako je Rolo na samrti i zamoli mene i moju suprugu da odmah
doemo. Te noi nas troje smo ostali zajedno i na smenu sedeli kraj Rola, koji je bio bez
svesti i teko disao usled poodmaklog otoka plua. Na kraju, dok sam ja bio uz njega, on je
poslednji put grevito udahnuo i umro. Dorda i ja smo ga okupali i pripremili za

pogrebnika, koji je trebalo da doe ujutru da bi ga odneo u krematorijum.

Te noi sam u krevet otiao veoma uznemiren Rolovom smru i mislima o njegovoj
kremaciji, i usnio sam ovaj snaan san:

etam sa roditeljima i sestrom po nekom trnom centru i onda odluimo da se

popnemo na sprat. Naem se u liftu, ali sam sam - moja porodica je nestala. Dugo,
dugo se vozim liftom. Kada izaem iz lifta, obrem se na tropskoj plai. Ali ne mogu da
pronaem svoju porodicu iako je uporno traim. Uprkos tome to sam u prelepom
okruenju - tropske plae su za mene raj - oseam kako me obuzima snaan strah.
Zatim oblaim pidamu sa slatkim nasmejanim likom mede Smokija. Lice na pidami
postaje sve sjajnije, dok na kraju ne pone da bleti. Uskoro ono postaje osnovni i
jedini fokus sna, kao da je celokupna energija sna prebaena na to slatko nasmejano
lice mede Smokija.

San me je probudio, ne toliko zbog straha, ve zbog bletanja plamtee slike na

pidami. Izgledalo je kao da su se odjednom ukljuili reflektori u mojoj sobi. Na samom
poetku sna, oseao sam mir, skoro radost, ali im nisam mogao da pronaem svoju porodicu,
uvukle su se velike slutnje i strah. Posle toga, plamtei meda Smoki je preuzeo sve i ispunio
ceo san.
Skoro da sam siguran da Rolova kremacija stoji iza plamtee slike mede Smokija.
Rolova smrt me je suoila sa sopstvenom smru, koja je u snu predstavljena razdvajanjem od
porodice i onom beskrajnom vonjom liftom nagore. okiran sam lakovernou mog
nesvesnog. Sramota je to je neki deo mene naseo na holivudsku verziju besmrtnosti
predstavljenu tom vonjom liftom i filmskom verzijom nebeskog raja, upotpunjenom
tropskom plaom. (Iako taj raj, zbog svoje potpune izolacije, nije ba bio sasvim rajski.)
ini se da san predstavlja neke herojske napore da se umanji strah. Mene je potresao
uas Rolove smrti i predstojee kremacije, i san se borio da odagna moj strah ublaavajui
celokupno to iskustvo. Smrt je benigno preruena u penjanje liftom do tropske plae. ak je i
vatrena kremacija pretvorena u neto prijateljsko i pojavljuje se u vidu pidame, spremne za
sanjanje smrti, sa ljupkom slikom nenog mede Smokija.
Ovaj san izgleda kao izrazito pogodan primer Frojdovog uverenja da su snovi uvari

spavanja. Moj san se svojski potrudio da me ne probudi, da me zatiti od none more. Kao
brana, on je zadravao bujicu straha, ali je na kraju popustio, dozvolivi emocijama da se
uvuku. Ljupki meda se na kraju pregrejao i planuo takvom vatrom da me je trgnuo u javu.

Moje suoavanje sa sopstvenom smru

Mali broj mojih italaca se nee zapitati da li se ja, u sedamdeset petoj godini ivota,
suoavam sa sopstvenim strahom od smrti tako to piem ovu knjigu. Treba da budem
transparentniji. esto pitam svoje pacijente ta ih konkretno najvie plai u vezi sa smru.
Postaviu to pitanje i samom sebi.
Prvo to mi pada na pamet je bol to u napustiti svoju suprugu, svoju srodnu duu jo
otkako smo oboje imali po petnaest godina. U mom umu se javlja slika: vidim je kako ulazi u
auto i odvozi se sama. Hajde da objasnim. Svakog etvrtka odlazim autom u San Francisko
na seanse sa pacijentima, a ona petkom seda na voz da bi mi se pridruila za vikend. Potom se
vraamo zajedno do Palo Alta, gde je odbacim do parkinga eleznike stanice da bi uzela svoj
auto. Tu uvek saekam, gledajui u retrovizor, da ona upali auto, pa tek onda krenem. Slika
kako ona posle moje smrti ulazi sama u svoj auto, bez mog pogleda, bez moje zatite,
ispunjava me neizrecivim bolom.
Naravno, moete rei, to je bol zbog njenog bola. A ta je sa bolom zbog sebe? Moj
odgovor je da nee biti mene da osetim bol. Slaem se sa Epikurovim zakljukom: Tamo gde
je smrt, mene nema. Nee vie biti nikakvog mene da osetim strah, tugu, alost, gubitak.
Moja svest e biti ugaena, prekida iskljuen, svetla pogaena. Utehu pronalazim i u
Epikurovom argumentu simetrije: nakon smrti, biu u istom stanju nepostojanja kao i pre
roenja.

Prenoenje
Meutim, ne mogu da poreknem da je pisanje ove knjige o smrti meni lino
dragoceno. Verujem da je njen uticaj takav da me desenzitizuje: pretpostavljam da se moemo
navii na sve, ak i na smrt. Ipak, moj glavni cilj u pisanju ove knjige nije da analiziram

sopstvenu strepnju od smrti. Verujem da prvenstveno piem kao predava. Nauio sam
mnogo o umirivanju strepnje od smrti i elim da drugima prenesem koliko mogu dok sam jo
uvek iv, jo uvek netaknutog intelekta.
Tako je poduhvat pisanja blisko povezan sa prenoenjem. Pronalazim veliko
zadovoljstvo u prenoenju dela mene u budunost. Ali, kao to sam i rekao u ovom radu, ne
oekujem da u opstati ja, moja slika, moja linost, ve da e to biti neka moja ideja, neto
to prua smernice i utehu: da e neko kreposno, dobro delo ili zrno mudrosti ili
konstruktivan nain suoavanja sa strahom opstati i na nepredvidive naine se u talasima
rairiti meu ljude koje ja nikada neu upoznati.
Nedavno me je zbog problema u braku konsultovao jedan mladi, koji mi je rekao da
je doao i da bi zadovoljio svoju radoznalost. Pre dvadeset godina je njegova majka (koje se
ja vie ne seam) dolazila kod mene na nekoliko terapijskih seansi. Ona mu je esto priala o
meni, govorei kako joj je terapija sa mnom promenila ivot. Svaki terapeut (i predava) koga
poznajem ima sline prie dugoronog efekta prenoenja.
Odavno sam odbacio elju, nadu, da u ja, moja slika, istrajati u bilo kakvom
opipljivom obliku. Zasigurno e doi vreme kada e umreti i poslednja osoba koja me je ikad
poznavala. Pre vie decenija sam u romanu Alana arpa Zeleno stablo u Gedeu (A Green Tree
in Gedde) proitao opis seoskog groblja sa dva odeljka: mrtvi koji se pamte i zaista
mrtvi. Grobovi mrtvih koji se pamte su poseivani i ukraeni cveem, dok su grobovi zaista
mrtvih zaboravljeni; na njima nema cvea, obrasli su korovom, nadgrobni spomenici su im
nakrivljeni i naeti. Zaista mrtvi su oni nepoznati ljudi iz davnih vremena, mrtvi koje niko iv
nikada nije video. Stara osoba - svaka stara osoba - jeste poslednji nosilac likova mnogih
ljudi. Kada veoma star ovek umre, sa sobom odnosi mnotvo drugih ljudi.

Veze i prolaznost
Bliske veze mi pomau da prevaziem strah od smrti. Visoko vrednujem svoje odnose
sa porodicom - sa svojom suprugom, svoja etiri deteta, sa unucima, sa sestrom - i veze sa
bliskim prijateljima, od kojih mnoge traju ve decenijama. vrsto drim da stara prijateljstva
treba uvati i negovati; nemogue je stei nove stare prijatelje.
Bogata mogunost povezivanja je upravo ono to ini da terapija donosi toliko

zadovoljstva terapeutu. Ja nastojim da se blisko i autentino poveem sa svakim pacijentom s

kojim radim, u svakom asu koji provedemo zajedno. Nedavno sam rekao jednom svom
bliskom prijatelju i kolegi, takoe terapeutu, da iako imam sedamdeset pet godina, pomisao
na odlazak u penziju mi je i dalje veoma daleka.
Ovaj posao donosi toliko zadovoljstva, rekao sam, da bih ga radio i besplatno.
Smatram ga privilegijom.
On mi je odmah odgovorio: Ja ponekad mislim da bih i platio da ga radim.
Ali zar ne postoje granice u vrednosti povezivanja? Na kraju krajeva, moete pitati,
ako smo roeni sami i moramo umreti sami, kakvu onda trajnu fundamentalnu vrednost moe
imati veza? Kad god razmiljam o tom pitanju, setim se komentara jedne ene na grupnoj
terapiji umiruih pacijenata: Mrkli je mrak. Sama sam u svom brodu ukotvljenom u luci.
Vidim svetla mnogih drugih brodova. Znam da ne mogu da ih stignem, ne mogu da im se
pridruim. Ali kako je samo uteno videti sva ta druga svetla kako trepere u luci.
Slaem se s njom - bogate veze ublaavaju bol prolaznosti. Mnogi filozofi izrazili su
druge ideje kako se postie taj cilj. openhauer i Bergson, na primer, razmiljaju o ljudskim
biima kao o pojedinanim manifestacijama jedne sveobuhvatne ivotne sile (prvi je naziva
volja, a drugi elan vital) u koju se osoba ponovo apsorbuje nakon smrti. Oni koji veruju u
reinkarnaciju tvrde da neki deli ljudskog bia - duh, dua ili boanska varnica - opstaje i
ponovo se raa u nekom drugom biu. Materijalisti mogu rei da se posle smrti naa DNK,
nai organski molekuli ili ak nai atomi ugljenika rasejavaju po kosmosu sve dok se ne
ugrade u neki drugi oblik ivota.
Meni ovi modeli trajanja ne olakavaju bol prolaznosti: sudbina mojih molekula,
lienih moje svesti, ne prua mi nimalo utehe.
Za mene je prolaznost kao muzika u pozadini: ona neprestano svira a mi je retko
primeujmo dok nas neki upeatljiv dogaaj ne navede da je postanemo potpuno svesni.
Seam se dogaaja sa jednog nedavnog susreta grupe.
Najpre u objasniti kontekst tog sastanka: poslednjih petnaest godina sam, uz jo deset
terapeuta, lan grupe podrke bez voe. Proteklih nekoliko meseci grupa se koncentrisala na
Defa, psihijatra obolelog od neizleivog oblika raka. Otkako mu je pre nekoliko meseci
postavljena dijagnoza, Def je implicitno postao vodi drugim lanovima za suoavanje sa
smru na direktan, promiljen i hrabar nain. Na dva prethodna sastanka, uvideli smo da je
Def postao primetno slabiji.

Na ovom kljunom sastanku, potpuno sam uronio u dugo razmiljanje o prolaznosti,

koje sam odmah posle sastanka pokuao da sauvam u beleci koja sledi. (Iako imamo
pravilo o poverljivosti, grupa i Def su mi ovom prilikom dali posebno odobrenje.)

Def je priao o danima koji predstoje, kada e postati previe slab da se sastaje sa
grupom ili da uestvuje u njoj, ak i ako bismo se sastajali u njegovoj kui. Da li je to
bio poetak njegovog opratanja sa nama? Da li je izbegavao bol alosti povlaei se
od nas? Priao je o tome kako naa kultura na umirue gleda kao na prljavtinu ili
smee i kako se, usled toga, svi mi udaljavamo od samrtnika.
Ali da li se to desilo ovde? - pitao sam.
Pogledao je grupu i odmahnuo glavom. Ne, ovde nije. Ovde je drugaije; vi ste,
svi do jednog, ostali uz mene.
Drugi su govorili kako je potrebno odrediti granicu izmeu brige o njemu i
nametanja - to jest, da li mi od njega traimo previe? On je na uitelj, odgovorio je
Def, ui nas kako se umire. I u pravu je. Nikada neu zaboraviti ni njega niti njegove
lekcije. Ali njegova energija slabi.
Konvencionalna terapija, rekao je, koja je nekada bila korisna, sada vie nije
relevantna. On eli da govori o duhovnim stvarima - o oblastima u koje terapeuti ne
zalaze.
ta podrazumeva pod duhovnim oblastima? - pitali smo ga.
Nakon dugake pauze, rekao je: Pa, ta je to smrt? Kako se umire? Nijedan
terapeut ne pria o tome. Ako meditiram o svom disanju i ono se uspori ili prestane,
ta se onda deava mom umu? ta biva posle? Da li postoji nekakva svest ak i kada
telo, obino smee, nestane? Niko to ne moe znati. Da li je u redu da zamolim
porodicu da ostavi moje telo da lei tri dana (uprkos curenju telesnih tenosti i
mirisu)? Tri dana je, po budistikom verovanju, potrebno da duh napusti telo. ta e
biti s mojim pepelom? Da li bi grupa elela da ceremonijalno pospe deo mog pepela,
moda meu neke besmrtne sekvoje?
Kasnije, kada je rekao da je sa nama u ovoj grupi prisutan, potpuno i iskreno
prisutan vie nego bilo gde drugde u svom ivotu, suze su mi navrle na oi.
Odjednom - dok je drugi lan govorio o komarnom snu u kome je, jo uvek

svestan, zatvoren u sanduk i pokopan - javilo mi se jedno davno zaboravljeno seanje.

Na prvoj godini medicine, inspirisan prozom H. P. Lavkrafta, napisao sam kratku
priu o istoj temi: nastavljanje svesti kod pokopanog oveka. Poslao sam je jednom
naunofantastinom asopisu, dobio obavetenje o odbijanju i negde zaturio priu
(nikada je nisam pronaao). Potom su me okupirale studije i pria je leala u
zaboravu itavih etrdeset osam godina, sve do ovog trenutka u grupi. To seanje me
je ipak nauilo neto o samom sebi: borio sam se sa strepnjom od smrti mnogo vie
nego to sam bio svestan.
Kakav izvanredan sastanak, razmiljao sam. Da li je ikada u ljudskoj istoriji bilo
koja grupa vodila ovakvu diskusiju? Nita nije ostalo sakriveno, nita nedoreeno.
Gledali smo u najtea, najturobnija pitanja ljudskog stanja a da nismo ni trepnuli, a
da nismo ustuknuli.
Pomislio sam na mladu pacijentkinju s kojom sam se video toga dana, koja je
provodila tako mnogo vremena alei se na grubost i bezoseajnost mukaraca.
Razgledao sam ovu potpuno muku grupu: svaki od tih dragih ljudi bio je tako
oseajan, tako nean, tako brian i izuzetno prisutan. O, kako sam poeleo da ona vidi
ovu grupu! Kako sam poeleo da ceo svet vidi ovu grupu!
I upravo tada se misao o prolaznosti, vrebajui, tiho svirajui u pozadini, uunjala
u moj um. Iznenada sam shvatio da je i ovaj jedinstveni sastanak bio prolazan isto
kao i na smrtno bolesni lan; prolazan kao i svi mi to koraamo prema smrti koja
nas eka samo malo dalje niz put. A kakva je sudbina ovog savrenog, velianstvenog,
monog sastanka? Osuen je da nestane.. Svi mi, naa tela, nae uspomene na ovaj
sastanak, ovaj zapis mojih seanja, Defovo iskuenje i njegova pouka, naa
spremnost da uestvujemo na ovakav nain - sve e to ispariti u nita, ostavljajui za
sobom samo atome ugljenika da lutaju po tami.
Potopio me je talas tuge. Mora postojati nain da se to spase. Da smo samo
snimali ovu grupu i potom prikazali snimke na nekom kanalu koji gledaju svi ivi
ljudi, ona bi zauvek promenila svet. Da, to je reenje: sauvati, odrati, boriti se
protiv zaborava. Nisam li ja zavistan od ouvanja? Nije li to razlog to piem knjige,
to piem ove beleke? Nije li to beznadean trud da zabeleim i sauvam?
Setio sam se stiha Dilana Tomasa koji kae da iako ljubavnici umiru, ljubav
opstaje. Kada sam ga prvi put proitao, taj stih me je dotakao, ali sada se pitam kako

to opstaje? Kao platonski ideal? Da li se uje drvee koje pada kada nema uiju
koje mogu uti?
Konano su u moj um doprle misli o prenoenju i povezanosti, nosei oseaj
olakanja i nade. Ovo emu smo danas prisustvovali uticae na svakoga od nas,
moda zauvek. Svi smo povezani; svaka osoba sa ovog sastanka e drugim ljudima
preneti, eksplicitno ili implicitno, pouke o ivotu koje su ovde izronile na povrinu. A
osobe na koje e te prie uticati zauzvrat e ih prenositi drugima. Ne moemo da ne
prenesemo toliko monu pouku. Talasi mudrosti, saoseanja, vrline prenosie se dalje,
i dalje, i dalje, sve do... sve do... sve do...

Zavretak. Nakon dve nedelje, kada smo se sastali u Defovoj kui dok se on bliio
smrti, ponovo sam ga zamolio za odobrenje da objavim ove beleke. Pitao sam ga da li bi
hteo da o njemu piem pod izmiljenim ili pravim imenom. Traio je da koristim njegovo
pravo ime, i ja volim da mislim da mu je ideja prenosa, zahvaljujui ovom kratkom zapisu,
ponudila deli utehe.

Religija i vera
Nisam odbacio nijednu veru. Koliko se dobro seam, nikada nisam imao nikakva
religiozna uverenja. Seam se da sam na velike praznike odlazio sa ocem u sinagogu i itao
engleski prevod slubi, koje su bile beskrajna pohvala moi i slave Boga. Bio sam sasvim
zbunjen time to je verski skup odavao poast boanstvu tako okrutnom, sujetnom,
osvetoljubivom, ljubomornom i eljnom hvale. Paljivo bih posmatrao glave koje se njiu i
raspevana lica mojih odraslih roaka, nadajui se da u ih videti kako mi se smee. Ali oni su
nastavljali da se mole. Pogledao bih svog strica Sema, veitog aljivdiju i oveka na mestu,
oekujui da e mi namignuti i doapnuti krajem usta: Ne shvataj sve ovo previe ozbiljno,
mali. Ali to se nikad nije desilo. Nikad mi nije ni namignuo niti se osmehnuo: gledao je
pravo napred i pevao molitve.
Kada sam odrastao, prisustvovao sam sahrani jednog svog prijatelja katolika i sluao
sam svetenika kako objavljuje da emo se svi ponovo sastati na nebu u radosnom ponovnom
susretu. Jo jednom sam pogledao sva lica i nisam video nita osim vrste vere. Oseao sam

da sam okruen prevarom. Veliki deo mog skepticizma moda je izazvan grubim pedagokim
vetinama mojih ranih verskih uitelja; da sam u ranim godinama naiao na finog, oseajnog,
sofisticiranog uitelja, moda bih i ja bio pod takvim uticajem i ne bih mogao da zamislim
svet bez Boga.
U ovoj knjizi o strahu od smrti, izbegavao sam da opirno piem o religioznoj utehi
zbog teke line dileme. S jedne strane, poto verujem da e mnoge ideje izraene na ovim
stranicama biti dragocene itaocima sa snanim religioznim uverenjima, izbegavao sam da
piem jezikom koji bi mogao da ih odbije. Potujem religiozne osobe iako ne delim njihova
uverenja. Sa druge strane, moj rad je utemeljen na sekularnom, egzistencijalnom pogledu na
svet koji odbacuje veru u natprirodno. Moj pristup pretpostavlja da je ivot (ukljuujui
ljudski ivot) potekao od nasuminih dogaaja; da smo svi mi konana bia; i da, ma koliko
eleli, ne moemo raunati da e nas zatititi, proceniti nae ponaanje i ponuditi nam
smisleni ivotni plan bilo ta drugo osim nas samih. Nemamo predodreenu sudbinu i svako
od nas mora odluiti kako da ivi to potpunije, srenije i smislenije mogue.
Koliko god da se ovaj stav nekim ljudima ini krutim, ja mislim da on to nije. Ako je,
kao to tvrdi Aristotel, premisa da je na racionalni um jedinstvena sposobnost koja nas ini
ljudima, onda treba da usavravamo tu sposobnost. Otud su me uvek udila ortodoksna
religiozna shvatanja zasnovana na iracionalnim idejama kao to su uda. Ja nisam u stanju da
verujem u neto to prkosi zakonu prirode.
Isprobajte ovaj misaoni eksperiment: gledajte direktno u sunce; zagledajte se
netremice u svoje mesto u postojanju; pokuajte da ivite bez zatitnih reetaka koje nude
mnoge religije - bez ikakvog oblika nastavljanja, besmrtnosti ili reinkarnacije, to sve porie
konanost smrti. Mislim da bez reetaka moemo iveti dobro i slaem se sa Tomasom
Hardijem, koji kae da ako postoji put ka Boljem, on zahteva potpun uvid u Najgore.57
Ne sumnjam da religiozna uverenja mnogima ublaavaju strah od smrti. Opet, ja
smatram da ona okoliaju oko kljunog pitanja - ini mi se da izbegavaju smrt: smrt nije
konana, smrt se porie, smrt se desmrtizuje.
Kako onda radim sa religioznim pacijentima? Hajde da na to odgovorim na svoj
omiljeni nain - priom.

57 Hardy. T. De Profundis II (1895-1896), Poems of the Past and the Present,

http://informations.com/etexts/gutenberg/dirs/etext02/pmpstl0.htm.

Zato mi Bog alje ove vizije? - Tim

Tim me je pre nekoliko godina pozvao i zatraio jednokratno savetovanje koje bi mu
pomoglo da se suoi sa, kako je rekao, najvanijim pitanjem u postojanju - ili mom
postojanju. Potom je dodao: Da ponovim, elim samo jednu konsultaciju. Ja sam religiozan
ovek.
Nakon nedelju dana uao je u moju kancelariju u belom radnom odelu umetnika,
isflekanom bojama, nosei blok sa crteima. Bio je to nizak, zaobljen ovek velikih uiju, sa
prosedom kratkom kosom. Njegov irok osmeh otkrivao je zube nalik na belu tarabu kojoj je
nedostajalo nekoliko dasaka. Nosio je naoare toliko debele da su me podsetile na dno dveju
flaa koka-kole. Doneo je mali kasetofon i pitao moe li da snima nau seansu.
Pristao sam i za poetak se raspitao osnovnim informacijama. Imao je ezdeset pet
godina; poslednjih dvadeset godina se bavio izgradnjom kua, a penzionisao se pre etiri
godine da bi se usredsredio na umetnost. Tada je, bez mog podsticanja, Tim hitro preao na
stvar.
Nazvao sam vas jer sam jednom proitao vau knjigu Egzistencijalna psihoterapija, i
stekao sam utisak da ste mudar ovek.
I kako to, zapitao sam, da elite samo jedan susret sa tim mudrim ovekom?
Zato to imam samo jedno pitanje, a verujem da ste dovoljno mudri da mi odgovorite
na njega tokom jedne seanse.
Zateen ovim odgovorom kao iz topa, pogledao sam ga. On je skrenuo pogled,
usmerio ga kroz prozor i uzvrpoljio se. Potom je dva puta ustao i seo, vre stisnuvi svoj
blok.
Da li je to jedini razlog?
Znao sam da ete me to pitati. esto unapred tano znam ta e ljudi rei. No, da se
vratim na vae pitanje zato samo jedna poseta. Dao sam vam jedan vaan odgovor, ali ima i
drugih. Tanije, imam tri odgovora. Prvo - moja finansijska situacija je zadovoljavajua, ali
nije odlina. Drugo - vaa knjiga je mudra, ali je jasno da niste religiozni, a ja nisam ovde da
bih branio svoju veru. Tree - vi ste psihijatar, a svaki psihijatar koga sam sreo pokuao je da

mi prepie tablete.
Svia mi se kako jasno i iskreno izraavate svoje miljenje. I sam nastojim da isto
tako postupam. Uiniu sve to mogu da vam pomognem na naem jednom sastanku. Koje je
vae pitanje o postojanju?
U svom ivotu, bavio sam se i mnogim drugim stvarima osim graevine. Tim je
govorio brzo, kao da je prethodno vebao ovo izlaganje. Bio sam i pesnik. U mladosti sam
bio muziar - svirao sam klavir i harfu, komponovao sam neto klasine muzike i jednu operu
koju je izvodila jedna lokalna amaterska grupa. Ali u poslednje tri godine samo slikam, i ne
radim nita drugo. Ovo ovde - pokazao je glavom prema bloku koji je jo uvek stiskao pod
mikom - sam uradio samo u poslednjih mesec dana.
I koje je vae pitanje?
Sve moje slike i crtei su samo kopije vizija koje mi je poslao Bog. Skoro svake
noi, ba izmeu sna i buenja, dobijam viziju od Boga i itav taj dan, ili narednih nekoliko
dana, samo preslikavam tu viziju. Moje pitanje za vas glasi: zato mi Bog alje te vizije?
Pogledajte.
Paljivo je otvorio svoj blok, oigledno ne elei da mi pokae sve radove, i izvukao
jedan veliki crte. Evo jednog primera od prole nedelje.
To je bio izuzetan crte mastilom izraen veoma detaljno, koji je prikazivao nagog
oveka kako lei licem nadole, grlei tlo, moda ak polno optei sa zemljom, dok se grmlje
i grane drvea naginju ka njemu i izgledaju kao da ga neno miluju. Okruivalo ga je mnogo
ivotinja - irafe, tvorovi, kamile, tigrovi - svaka pognute glave, kao da odaje poast. Na
donjoj margini stajao je natpis Voleti majku zemlju.
Poeo je brzo da izvlai jedan crte za drugim. Opinili su me njegovi bizarni,
uvrnuti, upeatljivi crtei i akrili, prepuni arhetipskih simbola i hrianske ikonografije, uz
nekoliko mandala jarkih boja.
Morao sam da se trgnem poto sam primetio sat: Tim, nae vreme se blii kraju i
elim da pokuam da odgovorim na vae pitanje. Kod vas sam primetio dve stvari. Prvo,
izuzetno ste kreativni i to pokazujete celog ivota - svojom muzikom, operom, poezijom, i
sada svojim izuzetnim crteima. Drugo to sam primetio je da je vae samopouzdanje veoma
nisko: ne verujem da prepoznajete i vrednujete svoju darovitost. Da li me pratite?
Valjda, rekao je Tim, oigledno posramljen, a potom je, ne gledajui me, dodao:

Nije mi prvi put da to ujem.

Tako da moje vienje onoga to se dogaa jeste da ove ideje i ovi izuzetni crtei
potiu iz vaeg kreativnog izvora, ali vae je samopotovanje tako nisko, toliko sumnjate u
sebe da ne moete poverovati da ste sposobni da stvorite tako neto i stoga automatski
prenosite zasluge na nekog drugog, u ovom sluaju na boga. Hou da kaem da, iako vaa
kreativnost moe biti boji dar, ja sam uveren da ste vi i samo vi stvorili te vizije i te crtee.
Tim me je paljivo sluao i klimao glavom. Pokazao je na kasetofon i rekao: elim
to da zapamtim i esto u sluati ovu kasetu. Mislim da ste mi dali ono to mi je trebalo.
Kada radim sa religioznim klijentima, pratim pravilo koje jedino stoji na samom vrhu
moje hijerarhije vrednosti: briga za pacijenta. Niemu ne dozvoljavam da se sukobi s tim.
Nezamislivo mi je da pokuam da razruim bilo koji sistem uverenja koji osobi dobro slui,
ak i ako taj sistem uverenja meni izgleda potpuno nerealno. Stoga, kada osobe sa
religioznom verom potrae moju pomo, nikada ne dovodim u pitanje njihovo sutinsko
uverenje, koje im je esto utisnuto jo u ranom detinjstvu. Naprotiv, esto traim naine da
podrim njihovo uverenje.
Jednom prilikom sam radio sa svetenikom koji je uvek pronalazio veliku utehu u
svom ranom jutarnjem razgovoru sa Isusom pre mise. U vreme kada smo se viali, bio je
toliko izmuen administrativnim poslovima i konfliktom sa kolegama u biskupiji da je poeo
da skrauje ili ak sasvim preskae te razgovore. Ja sam istraivao zato je sebe liavao
neega to mu je prualo toliko utehe i smernica. Zajedno smo reavali njegov otpor. Nikada
mi nije palo na pamet da dovedem u pitanje taj njegov obiaj ili da mu na bilo koji nain
usadim sumnju.
Seam se, ipak, jednog upadljivog izuzetka, epizode u kojoj sam pomalo izaao iz
svojih terapeutskih okvira.

Kako iveti bez smisla? - Ortodoksni rabin

Pre mnogo godina, pozvao me je jedan mladi ortodoksni rabin iz inostranstva i
zatraio savetovanje. Rekao mi je da je bio na obuci za egzistencijalnog terapeuta, ali je
naiao na nesklad izmeu svoje verske osnove i mojih psiholokih formulacija. Pristao sam
da se vidim s njim i on je kroz nedelju dana uskoio u moju kancelariju. Bio je to lep mladi

prodornog pogleda, duge brade, koji je nosio pejote (duge uvijene zulufe), jarmulku (kapicu)
i, to me je zaudilo, patike. Tokom trideset minuta, uopteno smo govorili o njegovoj elji da
postane terapeut i o sukobljavanju njegovih verskih uverenja sa mnogim konkretnim iskazima
iz mog prirunika Egzistencijalna psihoterapija.
Na poetku mi je povlaivao, ali se njegov stav postepeno menjao, da bi konano
poeo da izraava svoja uverenja sa takvim arom da sam posumnjao da je prava svrha
njegove posete bila da me preobrati u vernika. (To ne bi bilo prvi put da me pohodi misionar.)
Kako mu je glas bivao sve jai a tempo sve bri, ja sam, naalost, postao nestrpljiv i mnogo
direktniji i nepaljiviji nego to sam eleo.
Vaa briga je osnovana, rabine, prekinuo sam ga, zaista postoji fundamentalni
antagonizam izmeu naih shvatanja. Vae verovanje u sveprisutnog, sveznajueg linog
boga koji bdi nad vama, titi vas i osmiljava vam ivot, nekompatibilno je sa sutinom moje
egzistencijalne vizije oveanstva kao slobodnog, smrtnog, nasumino baenog u ravnoduni
univerzum. Po vaem miljenju, nastavio sam, smrt nije konana. Vi mi kaete da je smrt
samo no izmeu dva dana i da je dua besmrtna. Prema tome, zaista postoji problem u vaoj
elji da postanete egzistencijalni terapeut: naa dva stanovita su dijametralno suprotna.
Ali vi, odgovorio mi je izrazito zabrinutog lica, kako moete iveti samo sa tim
uverenjima? I bez smisla? Pripretio mi je kaiprstom. Razmislite dobro. Kako moete iveti
bez vere u neto vee od vas? Kaem vam da to nije mogue. To je ivot u mraku, poput
ivotinje. Kakav bismo smisao imali kad bi sve bilo osueno da nestane? Moja religija mi
prua smisao, mudrost, moral, boansku utehu i nain na koji treba iveti.
Ja to ne smatram racionalnim odgovorom, rabine. Te ugodnosti - smisao, mudrost,
moral, ispravan ivot - ne zavise od vere u boga. I da, naravno, religijska uverenja ine da se
oseate dobro, estito i daju vam utehu - upravo je zbog toga religija i stvorena. Pitate me
kako mogu da ivim. Verujem da ivim ispravno. Rukovodim se doktrinama koje je stvorio
ovek. Verujem u Hipokratovu zakletvu koju sam dao kao lekar i posveeno pomaem
drugima da ozdrave i napreduju. ivim moralan ivot. Saoseam sa svojim blinjima. ivim
u ljubavi sa svojom porodicom i prijateljima. Ne treba mi religija da mi prui moralni
kompas.
Kako to moete da kaete? - prekinuo me je. Veoma vas alim. Ja ponekad oseam
da bez mog Boga, mojih svakodnevnih rituala, moje vere, nisam siguran da bih mogao da
ivim.

A ja ponekad, odgovorio sam mu, potpuno izgubivi strpljenje, oseam da, kad bih
morao da posvetim svoj ivot veri u neverovatno i da provodim dane sledei esto trinaest
dnevnih pravila i veliajui boga koji ivi od ljudskih pohvala, dolo bi mi da se obesim!
U tom trenutku rabin je posegao za svojom jarmulkom. O ne, pomislio sam, o ne,
nee je valjda baciti. Preterao sam! Mnogo sam preterao! Impulsivno sam rekao vie nego
to sam hteo. Nikad, nikad nisam eleo da podrivam niija religijska uverenja.
Ali ne, rabin je samo podigao ruku da bi se poeao po glavi i izrazio uenje zbog
irokog ideolokog jaza koji nas je delio i zbog toga to sam ja toliko odlutao od svog naslea
i kulturnog porekla. Seansu smo zavrili prijateljski i razili se - on je otiao na sever, ja na
jug. Nikada nisam saznao da li je nastavio da prouava egzistencijalnu psihoterapiju.

O pisanju knjige o smrti

Dau zavrnu re o pisanju o smrti. Prirodno je da se samoanalitian ovek od
sedamdeset pet godina pita o smrti i prolaznosti. Podaci koje svakodnevno dobijam suvie su
jaki da bi se mogli ignorisati: moja generacija odlazi, moji prijatelji i kolege obolevaju i
umiru, moj vid slabi i sve ee dobijam uznemiravajue poruke od raznih somatskih
ispostava - kolena, ramena, lea, vrata.
U mladosti sam sluao kako prijatelji i roaci mojih roditelja govore da su svi
mukarci iz porodice Jalom bili krhkog zdravlja - i svi su umirli mladi. Dugo sam verovao u
taj scenario o ranoj smrti. Pa ipak, tu sam i sa sedamdeset pet godina. Nadiveo sam svog oca
za mnogo godina i znam da ivim na pozajmljenom vremenu.
Da li je kreativni in sam po sebi povezan sa brigom o konanosti? Tako je verovao
Rolo Mej, odlian pisac i slikar, iju divnu kubistiku sliku Planine sv. Majkla drim u svojoj
kancelariji. Uveren da nam kreativni in omoguava da prevaziemo svoj strah od smrti, on
je uporno pisao skoro do samog kraja. Fokner je izrazio isto uverenje: Cilj svakog umetnika
je da vetakim sredstvima ovekovei pokret, koji je ivot, i da ga zaustavi u vremenu, tako
da se sto godina kasnije, kad ga neki stranac pogleda, on ponovo kree. 58 A Pol Tero je rekao
da je razmiljanje o smrti toliko bolno da nas navodi da volimo ivot i cenimo ga takvom
58 Citat preuzet iz: Southall, T. W. Of Time and Place: Walker Evans and William Christenberry, Friends of
Photography, San Francisco, 1990.

snagom da je to moda vrhovni uzrok sve radosti i sve umetnosti.59

Sam in pisanja deluje kao obnavljanje. Volim in stvaranja, od prvog nagovetaja
neke ideje do konanog rukopisa. I sama tehnika pisanja meni je izvor zadovoljstva. Volim
njegov zanatski deo: traenje savrene rei, bruenje i poliranje grubih reenica, poigravanje
sa zvukom izraza i ritmom reenice.
Neki misle da moja zaokupljenost smru mora delovati umrtvljujue. Kada drim
predavanja o toj temi, esto mi neki kolega kae kako moj ivot mora da je turoban kad sam
toliko posveen mranim temama. Ja odgovaram: ako zaista tako mislite, nisam dobro obavio
svoj posao. Onda ponovo pokuam da prenesem da suoavanje sa smru rasteruje turobnost.
Ponekad svoje unutranje stanje najbolje mogu da opiem koristei se metaforom
tehnike podeljenog ekrana.60 Ta tehnika hipnoterapije pomae pacijentima da detoksikuju
neka bolna seanja koja ih proganjaju. Postupak izgleda ovako: terapeut zamoli hipnotisanog
pacijenta da zatvori oi i podeli svoj vizuelni horizont ili ekran, na dva horizontalna dela: na
jednu polovinu e postaviti neku mranu ili traumatinu sliku, a na drugu neku lepu scenu
koja mu prua zadovoljstvo i mir (na primer, etnja omiljenom stazom u umi ili tropskom
plaom). Neprestano prisustvo mirne scene suprotstavlja se neprijatnoj slici i ublaava je.
Jedna polovina ekrana moje svesti je trezvena i uvek svesna prolaznosti. Meutim,
druga polovina joj se suprotstavlja drugaijom predstavom, po scenariju koji u najbolje
opisati metaforom evolutivnog biologa Riarda Dokinsa, koji je traio da zamislimo tanak
snop svetlosti kako se neumoljivo kree niz ogromnu vremensku skalu. 61 Sve preko ega taj
snop svetlosti preao gubi se u mraku prolosti; sve to je pred njim skriveno je u tami onoga
to e se tek roditi; a ivi samo ono to je osvetljeno tim reflektorom tankim poput lasera. Ta
slika mi rasteruje turobnost i u meni budi misao o tome kako sam neverovatno srean to sam
ovde, iv i to radosno uivam u samom bitisanju! I kako bi bilo tragino glupo umanjiti
svoje kratko vreme u ovom svetlu ivota usvajanjem obrazaca koji poriu ivot i tvrde da se
pravi ivot nalazi negde drugde, u onoj krajnje ravnodunoj ogromnoj tami ispred mene.
Pisanje ove knjige bilo je putovanje, dirljivo putovanje u prolost ka mom detinjstvu i
roditeljima. Davni dogaaji utiu na mene. Zaprepastila me je spoznaja da sam itavog ivota
59 Theroux, P. D Is for Death, u: S. Spender (prir.) Hockneys Alphabet, Random House, New York, 1991.
60 Na tehniku podeljenog ekrana (split screen technique) uputio me je Dejvid Spigel. Videti: Spiegel, H.
Spiegel D. Trance and Treatment: Clinical Uses of Hypnosis, American Psychiatric Publishing, Washington,
D.C., 2004.
61 Dawkins, R. The God Delusion, Houghton Mifflin, Boston, 2006, 361. (Dokins, Riard: Zabluda o Bogu,
Heliks, Smederevo, 2007)

bio pod senkom smrti, kao i istrajnost i jasnoa mnogih mojih seanja povezanih sa smru.
Takoe me je snano pogodila udljivost pamenja - na primer to to se moja sestra i ja, koji
smo nekad iveli u istoj kui, seamo tako razliitih dogaaja.
Kako starim, uviam da je prolost sve vie sa mnom - kao to Dikens prelepo opisuje
u epigrafu kojim poinje ovo poglavlje. Moda radim ba ono o emu on pie: zatvaram krug,
poravnavam grube delove svoje prie, prihvatam sve to me je nainilo ovakvim kakav jesam
i sve to sam postao. Kada obilazim mesta iz detinjstva i prisustvujem godinjicama mature,
to me dotakne vie nego ranije. Moda oseam radost zbog spoznaje da ipak jo uvek ima
onog to je bilo, da prolost ne nestaje zaista i da je mogu ponovo posetiti ako elim. Ukoliko
uas od smrti proistie iz ideje o nestajanju prolosti, kako kae Kundera,62 onda je ponovno
proivljavanje prolosti kljuna uteha. Time se zaustavlja prolaznost - makar i samo nakratko.

62 Citat preuzet iz: Roth, P. Shop Talk: A Writer and His Colleagues and Their Work, Houghton Mifflin, Boston,
2002.

7
PRISTUP STRAHU OD SMRTI:
SAVETI TERAPEUTIMA

ovek sam, i nita ljudsko nije mi strano.

Terencije

Iako je ovo poslednje poglavlje namenjeno terapeutima, nastojao sam da piem bez
strunog argona i nadam se da e svaki italac moi da razume i shvati ove rei. Stoga, i ako
niste terapeut, molim vas da nastavite sa itanjem.
Moj pristup psihoterapiji odstupa od glavnih tokova. Vrlo mali broj programa obuke
za terapeute u svom programu naglaava (ili ak spominje) egzistencijalni pristup; kao
rezultat toga, mnogim terapeutima se moji komentari i primeri iz moje klinike prakse mogu
uiniti udnim. Da bih objasnio svoj pristup, prvo moram da razjasnim termin egzistencijalni,
oko kojeg ima mnogo zabune.

ta znai egzistencijalni?
Za mnoge pojedince upuene u filozofiju, termin egzistencijalni nosi paletu znaenja:
Kjerkegorov hrianski egzistencijalizam koji naglaava slobodu i izbor; Nieov
ikonoklasini determinizam; Hajdegerov fokus na temporalnosti i autentinosti, Kamijev
oseaj apsurdnosti; Sartrov naglasak na angaovanosti uprkos apsolutnoj proizvoljnosti.
Meutim, ja u klinikom radu re egzistencijalni koristim doslovno, u znaenju

postojanja. Iako egzistencijalistiki mislioci naglaavaju razliite perspektive, oni dele istu
osnovnu premisu: mi ljudi smo samo bia kojima je problem sopstvena egzistencija. Dakle,
moj kljuni koncept je egzistencija. Mogao bih da koristim i termine kao to su terapija
egzistencije ili terapija usmerena na egzistenciju. Jedino zato to su mi ti termini zvuali
rogobatno, koristim elegantniji termin egzistencijalna psihoterapija.
Egzistencijalni pristup je jedan od mnogih psihoterapijskih pristupa, koji svi imaju isti
razlog postojanja - da brinu o ljudskom oaju. Pozicija egzistencijalne psihoterapije
podrazumeva da ono to nas mui dolazi ne samo iz naeg biolokog genetskog supstrata
(psihofarmakoloki model), ne samo iz nae borbe sa potisnutim instinktivnim nastojanjima
(frojdovska pozicija), ne samo od naih internalizovanih odraslih vanih drugih, koji mogu
biti bez ljubavi, brige ili neurotini (pozicija odnosa prema objektu), ne samo iz poremeenih
oblika miljenja (kognitivno-bihejvioralna pozicija), ne samo iz fragmenata zaboravljenih
traumatskih seanja ili iz trenutnih ivotnih kriza u vezi sa karijerom i odnosima sa znaajnim
drugima, ve takoe i iz nae konfrontacije sa svojom egzistencijom.
Prema tome, temeljno naelo egzistencijalne terapije je da, uz druge izvore oajanja,
mi patimo i zbog neizbene konfrontacije sa poloajem oveka - datostima egzistencije.
ta su tano te datosti?
Odgovor je u svakom od nas, odmah na raspolaganju. Odvojte malo vremena i
meditirajte o sopstvenom postojanju. Izdvojte stvari koje vam odvraaju panju, stavite po
strani sve prethodne teorije i uverenja, i razmiljajte o svojoj situaciji u svetu. S vremenom
ete neizbeno doi do dubokih struktura egzistencije ili, da upotrebim sjajno sroen termin
teologa Pola Tilia, vrhovnih pitanja. Po mom miljenju, etiri vrhovna pitanja - smrt,
izolacija, smisao ivota i sloboda - naroito su povezana sa terapijskom praksom. Ona ine
kimu mog prirunika Egzistencijalna psihoterapija iz 1980. godine, u kome sam detaljno
razmotrio fenomenologiju i terapijske implikacije svake od tih briga.
Iako su ta etiri pitanja u svakodnevnom klinikom radu isprepletena, strah od smrti je
najistaknutije i najmunije vrhovno pitanje. Meutim, kako terapija napreduje, javljaju se i
pitanja o znaenju ivota, izolaciji i slobodi. Egzistencijalno orijentisani terapeuti sa
drugaijim stanovitima mogu svedoiti o drugaijoj hijerarhiji: Karl Jung i Viktor Frankl, na
primer, istiu da veliki procenat pacijenata trai terapiju jer su izgubili svaki oseaj smisla u
ivotu.
Egzistencijalni pogled na svet na kome ja zasnivam svoj kliniki rad dri se

racionalnosti, odbija natprirodna uverenja i pretpostavlja da je ivot uopte, i na ljudski ivot

konkretno, ponikao iz sluajnih dogaaja; da smo mi, iako nastojimo da istrajemo u svom
postojanju, konana bia; da smo baeni u egzistenciju sami, bez predodreene strukture
ivota i sudbine; da svako od nas mora odabrati kako da ivi koliko god moe ispunjeno,
sreno, moralno i smisleno.
Da li egzistencijalna terapija postoji? Iako esto i znalaki govorim o egzistencijalnoj
psihoterapiji (a napisao sam i prirunik pod tim imenom), nikad to nisam smatrao zasebnom
ideolokom kolom. Umesto toga, verujem da dobro obuen terapeut koji ima znanja i vetine
iz mnogih terapijskih pristupa treba da bude obuen i da razume egzistencijalna pitanja, i
nadam se da e tako biti.
Iako u ovom poglavlju imam nameru da poveam znanje terapeuta o kljunim
egzistencijalnim problemima i da podstaknem njihovu spremnost da se njima bave, smatram
da to znanje najee nije dovoljno za ukupan pozitivan rezultat: u okviru skoro svake
terapije moraju se koristiti i vetine iz drugih terapijskih orijentacija.

Razlikovanje sadraja i procesa

Kada predajem o neophodnom razmatranju ljudskog poloaja tokom terapije, deava
se da mi neko od studenata kae (i treba da mi kae): Ima istine u tim idejama o naem
mestu u egzistenciji, ali one deluju tako apstraktno, tako neuhvatljivo. ta egzistencijalni
terapeuti zapravo rade tokom seanse? Ili me pak moe pitati: Da sam muva na zidu vae
kancelarije, ta bih video tokom vaih terapijskih seansi?
Odgovaram tako to prvo dajem savet o tome kako posmatrati i razumeti
psihoterapijske seanse - savet koji svi terapeuti naue rano u svom obrazovanju a koji im se
pokazuje vrednim i nakon mnogo decenija prakse. Taj savet je naizgled jednostavan. Razlikuj
sadraj i proces. (Pod reju proces podrazumevam prirodu terapijskog odnosa.)
Znaenje termina sadraj je oigledno: on jednostavno oznaava teme i pitanja o
kojima se razgovara. Ponekad provedem dosta vremena razgovarajui sa pacijentom o
idejama izraenim u ovoj knjizi, ali esto nedeljama nema nikakvog egzistencijalnog
sadraja, jer pacijent govori o drugim brigama povezanim sa problemima kao to su veze,
ljubav, seks, poslovne odluke, problemi roditeljstva ili novac.

Drugim reima, egzistencijalni sadraj moe biti najvaniji za neke (ali ne sve)
klijente u nekim (ali ne svim) fazama njihove terapije. Tako i treba da bude. Uspean terapeut
nikada ne sme da silom namee odreeni sadraj: terapiju ne treba da usmerava teorija, ve
odnos.
Potpuno je drugaije kada seansu ne razmatrate kroz sadraj ve kroz odnos (koji se u
strunoj literaturi esto oznaava terminom proces). Terapeut koji je upuen u
egzistencijalna pitanja drugaije se odnosi prema pacijentu nego terapeut koji to nije - a ta je
razlika uoljiva u svakoj seansi.
Do sada sam u ovoj knjizi mnogo govorio o egzistencijalnom sadraju; veina primera
koje sam opisao fokusiraju se na moi ideja da izazovu promenu (na primer, epikurejski
principi, prenoenje, samoostvarenje). Meutim, ideje obino nisu dovoljne: istinsku
terapijsku mo stvara sinergija ideja i odnosa. U ovom poglavlju ponudiu niz sugestija koje
vama kao terapeutu mogu pomoi da pojaate znaaj i delotvornost terapijskog odnosa, to e
zauzvrat unaprediti vau sposobnost da pomognete svojim pacijentima da se suoe sa uasom
od smrti i prevaziu ga.
Ideja da je struktura odnosa sutinski bitna za terapijsku promenu nije nita novo. Ve
stotinu godina kliniki psihoterapeuti i uitelji psihoterapije znaju da ono to lei nisu
prvenstveno teorija i ideje, ve odnos. Rani analitiari su znali da je od sutinskog znaaja
postojanje solidnog terapijskog saveza i stoga su do najsitnijih detalja pratili interakciju
izmeu terapeuta i pacijenta.
Ako prihvatimo premisu (i uverljiv skup istraivanja koja je potvruju) da je terapijski
odnos osnovno sredstvo psihoterapije, podie se pitanje kakva vrsta odnosa je
najdelotvornija. Pre vie od ezdeset godina je Karl Roders, pionir u psihoterapijskim
istraivanjima, pokazao da je napredak u terapiji povezan sa tri naina ponaanja koja
ispoljava terapeut: iskrenost, istinska empatija i bezuslovni pozitivan stav.
Ove osobine terapeuta bitne su za sve vidove terapije i ja ih snano zastupam.
Meutim, verujem da u radu sa strahom od smrti, ili sa bilo kojim egzistencijalnim pitanjem,
koncept iskrenosti ima drugaije, dalekoseno znaenje, koje donosi radikalne promene u
prirodi terapijskog odnosa.

Mo povezanosti u prevazilaenju straha od smrti

Kada netremice posmatram egzistencijalne ivotne injenice, ne vidim jasnu granicu
izmeu svog pacijenta, osobe koja ima problem, i samog sebe, osobe koja lei. Uobiajeni
opisi uloga i karakteroloke dijagnoze vie odmau nego to pomau terapiji. Poto verujem
da je sama povezanost u velikoj meri protivotrov za mnoge muke, nastojim da taj sat sa
svojim pacijentom provedem bez vetakih i nepotrebnih barijera. U procesu terapije, ja
jesam strunjak, ali nisam nepogreivi vodi svom pacijentu. Ja sam taj put ve preao - u
sopstvenim istraivanjima i kao vodi mnogim drugim ljudima.
U radu sa klijentima iznad svega nastojim da sa njima uspostavim vezu. S takvim
ciljem, reen sam da delujem asno i iskreno: nema uniformi niti kostima; nema epurenja
diplomama, profesionalnim postignuima i nagradama; ne pretvaram se da imam znanje koje
nemam; ne poriem da i mene pogaaju egzistencijalne dileme; ne odbijam da odgovaram na
pitanja; ne skrivam se iza svoje uloge; i, konano, ne skrivam sopstvenu ljudskost i ranjivost.

Divlji psi koji laju u podrumu: Mark

Poeu opisom terapijske seanse koja ilustruje nekoliko aspekata uticaja
egzistencijalne svesti na terapijski odnos, ukljuujui snaniju usmerenost na ovde i sada i
vei stepen terapeutovog samootkrivanja. Ova seansa odrana je u toku druge godine terapije
sa Markom, etrdesetogodinjim psihoterapeutom koji je isprva traio terapiju zbog stalne
strepnje od smrti i nerazreene tuge za sestrom. (O njemu sam kratko govorio u treem
poglavlju.)
Tokom nekoliko meseci pre ove seanse, njegovu preokupaciju smru zamenio je novi
problem: seksualna opsednutost jednom od njegovih pacijentkinja, Rut.
Seansu sam zapoeo na neobian nain, rekavi Marku da sam toga jutra jednog
tridesetogodinjeg oveka uputio njemu na grupnu terapiju. Ako te kontaktira, rekao sam,
molim te pozovi me da ti dam dodatne informacije o naem razgovoru.
Kad je Mark klimnuo glavom, nastavio sam: Dobro, odakle emo danas poeti?

Ista pria: kao i obino, na putu dovde mnogo sam razmiljao o Rut. Ne mogu da je
izbacim iz glave. Sino sam izaao na veeru sa nekoliko starih drugara iz srednje kole, i svi
su se priseali naih iskustava s devojkama u to vreme, a ja sam opet opsesivno razmiljao o
Rut - jednostavno sam poeo da patim za njom.
Moe li da opie svoje opsesivne misli? Reci mi ta se tano zbiva u tvojoj glavi.
Oh, to je neko glupo detinjasto oseanje zagledanosti. Oseam se glupavo potpuno sam odrastao ovek, imam etrdeset godina, psiholog sam. Ona je moj pacijent i
znam da se ta pria nee nastaviti.
Zadri se na tom oseanju zagledanosti, rekao sam, uroni u njega. Reci mi ta ti se
javlja.
On je zatvorio oi. Oseam lakou, kao da letim... Ne razmiljam o svojoj jadnoj
mrtvoj sestri... Nemam misli o smrti... Odjednom mi se javlja scena kako sedim na majinom
krilu i ona me grli. Verovatno imam oko pet ili est godina - to je bilo pre nego to je obolela
od raka.
Dakle, krenuo sam da nagaam, kada nastupi to oseanje zagledanosti, smrt
nestaje, a sa njom i sve misli o sestrinoj smrti, i ti si ponovo mali deak u naruju svoje majke
pre nego to je obolela od raka.
Pa, da, nisam nikada razmiljao o tome na taj nain.
Mark, pitam se da li je blaenstvo tog oseanja zagledanosti povezano sa spajanjem,
sa oseajem usamljenog ja koje se rastapa u mi. ini mi se da je seks drugi glavni igra
ovde - snaga koja je tako vitalna da moe, bar privremeno, da odagna smrt sa pozornice tvoga
uma. Mislim da se tvoja opsednutost tom enom na dva mona naina suprotstavlja tvojoj
strepnji od smrti. Nije ni udo to se tako grevito dri te opsednutosti.
Potpuno si u pravu kad kae da seks privremeno uklanja smrt iz moje glave. Prola
nedelja mi je bila prilino dobra, ali su mi misli o smrti stalno navirale, uporno su me
napadale. U nedelju sam poveo erku na vonju motorom do La Honde, pa smo se spustili do
okeana kod Santa Kruza - dan je bio predivan, ali mene su neprestano muile misli o smrti.
Stalno sam se pitao koliko u jo puta moi to da uradim. Sve prolazi - ja sam sve stariji,
moja erka je sve starija.
Te misli o smrti, rekao sam, hajde da ih jo analiziramo; hajde da ih ispitamo do
tanina. Znam da je razmiljanje o smrti zastraujue - ali zagledaj se pravo u nju i reci mi ta

ti je konkretno najstranije u vezi sa umiranjem?

Pretpostavljam da je to bol samog umiranja. Moja majka je pretrpela mnogo bola ali ne, to nije glavna stvar. Najvie se bojim kako e se moja erka izboriti s tim. Skoro mi
uvek krenu suze kada pomislim na to kako e njoj biti kad ja umrem.
Mark, verujem da si ti bio previe izloen smrti - preterano i prerano. Majka ti je
obolela od raka dok si bio dete i narednih deset godina si je gledao kako umire. I nisi imao
oca. Ali tvoja erka ima drugaiju i zdravu majku i oca koji je nedeljom vodi na predivne
vonje motorom do okeana i koji je na svaki nain prisutan. Mislim da njoj pripisuje svoje
iskustvo - to jest, mislim da projektuje svoje strahove i svoja razmiljanja na nju.
Mark je klimnuo glavom. Malo je utao, a onda se okrenuo ka meni; Da te pitam
neto: kako se ti nosi sa tim? Zar te ne hvata strah od smrti?
I ja imam svoje napade straha od smrti u tri sata nou, ali oni su sada mnogo rei.
Kako sam stariji, tako u gledanju u smrt pronalazim pozitivne efekte: ivot mi je upeatljiviji;
smrt me navodi da vie ivim u svakom trenutku - da cenim samo postojanje, da oseam
zadovoljstvo zbog toga to sam svestan, to sam iv.
Ali ta je sa tvojom decom? Zar te ne brine njihova reakcija na tvoju smrt?
Ne brinem mnogo o tome. Smatram da je posao roditelja da pomogne svojoj deci da
postanu nezavisna, da odrastu i odsele se, i da postanu brige koje odlaze. Moja deca e biti
dobro to se toga tie - alovae, ali nastavie sa svojim ivotom, ba kao i tvoja erka.
U pravu si. Kad realno razmislim, znam da e ona biti dobro. U stvari, nedavno mi je
palo na pamet kako bih je sopstvenim primerom mogao nauiti kako da se suoi sa smru.
To je divna ideja, Mark, divan poklon za tvoju erku.
Nakon kratke pauze, nastavio sam: Pitao bih te neto o ovde i sada, neto o meni i
tebi danas. Ova seansa je bila drugaija - ti si meni postavio vie pitanja nego i u jednoj
drugoj seansi. A ja sam se potrudio da odgovorim na njih. Kako ti se to ini?
Dobro je, veoma dobro. Svaki put kada mi se tako otvori, poinjem da uviam kako
treba da budem otvoreniji u sopstvenoj terapeutskoj praksi.
Ima jo neto to bih hteo da te pitam. Na samom poetku seanse rekao si mi da si
kao i obino poeo da razmilja o Rut na putu do moje kancelarije. ta misli o tome?
Zato ba na putu ka meni?

Mark se uutao, polako odmahujui glavom.

Da li je to moda olakanje od napornog rada s kojim misli da e ovde morati da se
suoi? - probao sam da pretpostavim.
Ne, nije re o tome. Rei u ti ta je posredi. Mark je zastao kao da prikuplja
hrabrost. To slui da mi skrene misli sa jednog drugog pitanja. A to je ovo pitanje: ta ti
misli o meni, kako me ocenjuje kao terapeuta nakon itave ove prie sa Rut?
Mogu da saoseam sa tobom, Mark. I meni se deavalo da me neka pacijentkinja
seksualno uzbudi, a to se desilo i svakom terapeutu koga poznajem. Opet, nema sumnje da si
ti, kao to si i sam rekao, preao granicu i previe uronio u to, ali seksualnost ima naina da
pobedi razum. Znam da je tvoj integritet takav da nee dozvoliti da tvoja opsednutost
pacijentkinjom pree u dela. I mislim da te je moda, na neki udan nain, na rad ohrabrio
da ode tako daleko u svojim oseanjima. Hou da kaem, mislim da si se oslobodio
ogranienja zato to si znao da svake nedelje ima mene, kao neku zatitnu mreu.
Ali, ne smatra da sam nekompetentan terapeut?
ta zakljuuje iz toga to sam ti danas uputio pacijenta?
Da, u pravu si. Moram pustiti da mi to dopre do svesti. To je veoma mona poruka,
znam, i oseam tako snanu potvrdu zbog tog tvog postupka da nemam rei kojima bih to
iskazao.
Ali ipak, nastavio je Mark, jo uvek ujem mali glas u svojoj glavi koji mi govori
da ti sigurno misli da sam nula.
Ne, ne ja to ne mislim. Vreme je da obrie tu misao. Isteklo nam je vreme za danas,
ali elim da ti kaem jo neto: to tvoje putovanje, to iskustvo sa Rut, nije potpuno loe.
Iskreno verujem da e iz toga neto nauiti i da e postati bolji. Dozvoli mi da parafraziram
Niea i kaem ti ovo: Da bi postao mudar, mora nauiti da slua divlje pse koji laju u tvom
podrumu.
Te rei su pogodile pravo u centar - Mark ih je aputao za sebe. Izaao je iz
kancelarije sa suzama u oima.
Uz probleme povezanosti, ova seansa ilustruje i niz drugih egzistencijalnih tema, koje
u sada redom razmotriti: ljubavno blaenstvo, smrt i seks, detaljno analiziranje straha od
smrti, terapijski in i terapijska re, upotreba ovde i sada u terapiji, Terencijeva maksima i
samootkrivanje terapeuta.

Ljubavno blaenstvo

Mehanizam koji je Mark opisao na poetku ove seanse - njegovo oseanje

zagledanosti i nesputana radost koja je isijavala iz njegove opsednutosti, zajedno sa
seanjem na slino blaenstvo kada je bio uljuljkan u majinom krilu, u lepa vremena, pre
nego to je rak poeo da nagriza - esto se javlja u ljubavnim opsesijama. U umu opsednutog
ljubavnika, druge brige su odgurnute sa pozornice: voljena osoba - svaka njena re, svaki njen
pokret, ak i njene mane - okupiraju svu njegovu panju. Tako je, kada bi se naao uukan u
majinom krilu, Markov bol usled izolovanosti ispario, jer on tada vie ne bi bio usamljeno
ja. Moj komentar da se usamljeno ja rastae u mi objanjava nain na koji je njegova
opsesija ublaavala taj bol. Ne seam se da li sam taj izraz sam smislio ili sam ga odavno
negde proitao, ali mi je bio koristan u radu sa mnogim pacijentima obolelim od ljubavi.

Seks i smrt

U pogledu pitanja smrti i seksa, nije samo ljubavno stapanje ublailo Markovu
egzistencijalnu strepnju, ve se pojavilo jo jedno sredstvo ublaavanja strepnje od smrti mo seksualnosti. Seks, vitalna ivotna snaga, esto se suprotstavlja mislima o smrti. Naiao
sam na mnogo primera tog mehanizma: pacijent sa ozbiljnim infarktom koga je toliko ponela
seksualnost da je pokuao da ispipa bolniarku u vozilu hitne pomoi na putu ka bolnici; ili
udovica koju su preplavila seksualna oseanja tokom vonje na suprugovu sahranu; ili stariji
udovac, prestravljen smru, koji je postao neobino ponet seksualnou i imao tako mnogo
seksualnih veza sa enama u starakom domu i stvorio takav razdor da je uprava zahtevala da
se obrati psihijatru. A jedna ena je, nakon to joj je sestra bliznakinja umrla od modanog
udara, postala toliko obuzeta viestrukim orgazmima pomou vibratora, da se plaila da e i
sama doiveti modani udar. Iz straha da njene kerke ne pronau vibrator kraj njenog
mrtvog tela, odluila je da ga se rei.

Detaljno analiziranje straha od smrti

U radu sa Markom na strahu od smrti, pitao sam ga - kao i druge pacijente u ranijim
primerima - ta ga konkretno najvie plai u vezi sa umiranjem. Markov odgovor je bio
drugaiji od odgovora drugih ljudi, koji su rekli: Sve stvari koje neu uraditi, elim da
vidim kako se prie zavravaju, Vie nema mene. Umesto toga, on je strepeo kako e se
njegova erka snai bez njega. Tom strahu sam pristupio tako to sam pomogao Marku da
uvidi njegovu iracionalnost i kako je sopstvene probleme projektovao na svoju erku (koja je
imala stalno prisutne i privrene roditelje). Snano sam podrao njegovu odluku da svojoj
kerki daruje poklon - uzor kako se moe staloeno suoiti sa smru. (U petom poglavlju
govorio sam o grupi u kojoj je nekoliko neizleivih pacijenata donelo slinu odluku.)

Terapijski in i terapijska re

Seansu sam zapoeo obavetavajui Marka da sam mu uputio jednog pacijenta na

grupnu terapiju. Skoro svi uitelji psihoterapije su veoma kritini prema uspostavljanju
takvog dvostrukog odnosa - to jest, bilo kakve vrste sekundarnog odnosa sa pacijentom na
psihoterapiji. Upuivanje pacijenta Marku bilo je potencijalno opasno: na primer, njegova
elja da mi udovolji mogla bi mu oteati da bude istinski prisutan u radu sa tim pacijentom;
rezultat je mogao biti troje ljudi u tom odnosu - Mark, pacijent i ja kao nevidljivi duh koji
utie na Markove rei i oseanja.
Dvostruki odnosi, svakako, obino nisu u najboljem interesu procesa terapije, ali u
ovom primeru sam ocenio da je rizik mali a potencijalna dobit velika. Pre nego to je Mark
postao moj pacijent, ja sam nadgledao njegov rad na grupnoj terapiji i smatrao sam ga
kompetentnim grupnim terapeutom. tavie, on je dosledno radio odlino sa ljudima koje sam
mu upuivao tokom proteklih nekoliko godina pre nego to je poeo terapiju sa mnom.
Kada je, na samom kraju seanse, izrazio samoponiavajua uverenja i nastavio da
veruje da imam loe miljenje o njemu, ponudio sam mu izuzetno moan odgovor: podsetio
sam ga da sam mu upravo poslao pacijenta. Taj in je pruao beskrajno vie podrke nego
bilo koja re ohrabrenja koju sam mogao da izgovorim. Terapijski in je mnogo delotvorniji

nego terapijska re.63

Upotreba ovde i sada u terapiji

Obratite panju na dva trenutka tokom seanse kada sam se prebacio na ovde i sada.
Mark je zapoeo seansu tako to je rekao da se kao i obino na putu do moje kancelarije
predao opinjavajuem sanjarenju o svojoj pacijentkinji Rut. Taj komentar je oigledno imao
implikacije u vezi sa naim odnosom. Ja sam to zapamtio da bih ga kasnije tokom seanse
pitao zato ba na putu ka meni ima naviku da opsesivno razmilja o Rut.
Kasnije je Mark postavio meni nekoliko pitanja o mom strahu od smrti i o mojoj deci i
ja sam mu odgovorio na svako pitanje, ali sam se postarao da dalji razgovor bude o njegovoj
reakciji na to to mi je postavljao pitanja i na moje odgovore. Terapija je uvek naizmenini
niz interakcija i razmiljanja o tim interakcijama. (O toj ideji u vie govoriti kasnije u ovom
poglavlju kada budem razmatrao ovde i sada.) Konano, seansa sa Markom ilustruje
sinergiju ideja i odnosa: oba faktora su bila na delu tokom ove seanse, kao i u veini
terapijskih seansi.

Terencijeva maksima i samootkrivanje terapeuta

Terencije, rimski dramski pisac iz drugog veka, autor je aforizma koji je izuzetno
vaan za unutranji rad terapeuta: ovek sam, i nita ljudsko nije mi strano.
U skladu s tim, kada je Mark na kraju seanse skupio hrabrost da mi postavi pitanje
koje je dugo potiskivao - Kako me ocenjuje kao terapeuta nakon itave ove prie sa Rut? izabrao sam da odgovorim kako mogu da saoseam s njim jer sam i sam doiveo da me
pacijentkinja seksualno uzbudi. Dodao sam da isto vai i za svakog terapeuta koga poznajem.
Mark mi je postavio neprijatno pitanje, ali suoen sa njim, ja sam sledio Terencijevu
maksimu, potrudio se da u sebi pronaem neko slino seanje i potom ga podelio sa njim.
Koliko god da je pacijentovo iskustvo brutalno, okrutno, zabranjeno ili strano, u sebi moete
pronai neku sklonost ka njemu ako ste spremni da kroite u sopstvenu tamu.
63 Jalom, I. D. ari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad, 2011. (Yalom, I. D. The Gift of Therapy, Harper
Collins, New York, 2002, 37).

Bilo bi dobro da terapeuti poetnici koriste Terencijev aksiom kao mantru. To bi im

pomoglo da saoseaju sa svojim pacijentima tako to e u sebi pronalaziti slina iskustva.
Ovaj aforizam je posebno pogodan za rad sa pacijentima koji imaju strepnje od smrti. Ako
elite da budete istinski prisutni u radu sa takvim pacijentima, morate se otvoriti prema
sopstvenom strahu od smrti. Ne elim da budem slatkoreiv: to nije lak zadatak i nijedan
program obuke ne priprema terapeute za takvu vrstu posla.

Nastavak

Tokom narednih deset godina, Mark mi je jo dva puta dolazio na kratke terapije zbog
ponovnog javljanja strepnje od smrti: jednom kad mu je umro blizak prijatelj i drugi put kada
je on sam bio pred operacijom benignog tumora. Oba puta je brzo reagovao na terapiju i
zavravali smo kroz nekoliko seansi. Na kraju se osetio dovoljno jakim da u sopstvenoj praksi
primi nekoliko pacijenata koji su se suoavali sa strepnjom od smrti dok su bili podvrgnuti
hemoterapiji.

Izbor pravog trenutka i iskustvo koje otvara oi: Patrik

Do sada sam iz pedagokih razloga ideje i odnose razmatrao zasebno, ali sada je
vreme da ih spojim. Pre svega u navesti jedan fundamentalni aksiom: ideje e imati efekta
samo kada je terapijski savez stabilan. Moj rad sa Patrikom, pedesetpetogodinjim pilotom
aviona, ilustruje greku u izboru trenutka: pokuao sam da nametnem ideje bez vrstog
terapijskog saveza.
Iako je zbog njegovih meunarodnih letova bilo teko zakazati seansu, Patrik je dve
godine povremeno dolazio kod mene na konsultacije. Kada mu je dodeljen specijalan zadatak
koji je imao da obavlja est meseci u kancelariji avio-kompanije, sloili smo se da to njegovo
vreme na zemlji iskoristimo za sastanke svake nedelje.
Kao i veinu pilota, Patrika je muio nedavni haos u vazduhoplovstvu. Kompanija mu
je prepolovila platu, liila ga penzije za koju je odvajao trideset godina i primoravala ga na
tako mnogo letova da su umor zbog iscrpljujuih posledica stalnih promena vremenskih zona

dovele do tekog poremeaja sna, a to stanje je jo vie oteavao njegov stalni i neizleivi
tinitus (zujanje u uima) uzrokovan poslom. Njegova kompanija ne samo to je odbila da
prihvati odgovornost za bilo koji od njegovih problema ve je i, po Patrikovim reima,
nastojala da prisili svoje pilote da lete jo vie.
Koji su bili njegovi ciljevi u terapiji? Iako je i dalje voleo da leti, Patrik je znao da je
njegovo zdravlje zahtevalo drugi posao. Pritom, bio je nezadovoljan beivotnim odnosom sa
svojom devojkom Marijom, sa kojom je tri godine iveo u vezi u kojoj je venuo. eleo je ili
da pobolja njihov odnos ili da ga okona i iseli se.
Terapija je sporo napredovala. Bezuspeno sam nastojao da uspostavim jak terapijski
savez, ali Patrik je bio pilot avio-kompanije naviknut da sam vodi svoju igru, a kao iskusan
pilot vojnog lovakog aviona, bio je oprezan u otkrivanju slabih taaka. Uz to, imao je
razloga da bude oprezan jer bi ga dijagnoza bilo kakvog mentalnog poremeaja privremeno
vezala za zemlju, a moda ga ak i liila pilotske dozvole, te samim tim i posla. Zbog svih tih
prepreka, Patrik je na naim seansama ostao distanciran. Nisam mogao da doprem do njega.
Znao sam da se ne raduje naim susretima, niti razmilja o terapiji izmeu seansi.
to se mene tie, iako sam se brinuo za Patrika, nisam mogao da premostim distancu
meu nama. Retko sam doivljavao zadovoljstvo to ga vidim i oseao sam se neveto i
sputano u radu s njim.
Jednog dana, nakon treeg meseca nae terapije, Patrika je jako zaboleo stomak.
Otiao je u hitnu pomo, gde ga je hirurg pregledao, napipao neko tkivo u njegovom stomaku
i sa veoma zabrinutim izrazom lica smesta zatraio snimanje kompjuterizovanom
tomografijom (CT). Za etiri sata koliko je ekao na snimak, Patrika se uasnuo zbog
mogueg raka, razmislio o svojoj smrti i doneo nekoliko ivotnih odluka. Na kraju je saznao
da je imao benignu cistu koja je uklonjena hirurkom intervencijom.
Pa ipak, ta etiri sata tokom kojih je razmiljao o smrti izuzetno su uticala na Patrika.
Na naoj sledeoj seansi, bio je otvoren za promenu kao nikada pre. Na primer, govorio je
kako se zaprepastio pri pomisli da e se bespomono suoiti sa smru sa toliko neostvarenih
potencijala za ivot. Sada je znao - zaista znao - da ga je njegov posao fiziki ugroavao i
odluio da napusti karijeru pilota koja mu je tako mnogo znaila tokom mnogo godina.
Smatrao je sebe srenim to na raspolaganju ima rezervnu mogunost - otvoreni poziv da radi
kod svog brata u maloprodaji.
Patrik je takoe odluio da se pomiri sa ocem. Svaa meu njima nastala je iz

besmislene prepirke pre mnogo godina i nastavila je da optereuje i truje njegove odnose sa
itavom porodicom. Pritom, kroz dugo ekanje na CT skener uvrstila se i Patrikova reenost
da promeni svoju vezu sa Marijom: ili e se istinski potruditi da joj se priblii na prisniji i
iskreniji nain, ili e je ostaviti i potraiti partnerku koja e mu vie odgovarati.
U narednim sedmicama terapija je dobila novu snagu. Patrik je bio otvoreniji prema
sebi i ak neto otvoreniji prema meni. Istrajao je u nekoliko svojih odluka: obnovio je veze
sa ocem i itavom porodicom, i prisustvovao porodinoj veeri za Dan zahvalnosti, prvi put
posle deset godina. Odustao je letenja i zaposlio se kao poslovoa u jednoj od bratovljevih
prodavnica, uprkos jo manjoj zaradi. Meutim, odugovlaio je sa reavanjem mune veze sa
Marijom. Nakon nekoliko nedelja, poeo je da regresira i njegov rad na naim seansama
vratio se svojoj haotinoj prirodi.
Poto nam je ostalo jo tri seanse do njegovog preseljenja u drugi deo zemlje i odlaska
na novi posao, pokuao sam da katalizujem terapiju i vratim ga u stanje uma koje je doiveo
nakon suoavanja sa smru. S tom namerom, poslao sam mu elektronsku poruku uz koju sam
priloio svoje detaljne beleke sa seanse nakon njegovog prijema u hitnu pomo, kada je
postao tako otvoren i odluan.
Tu tehniku sam i ranije koristio da pomognem pacijentima da se vrate u prethodno
stanje uma, i davala je dobre rezultate. Uz to, decenijama sam svojim pacijentima sa grupne
terapije slao pisane izvetaje sa naih sastanaka. 64 Meutim, na moje iznenaenje, taj pristup
je ovoga puta potpuno omanuo. Patrik je ljutito odgovorio na moju poruku: protumaio je to
kao da sam hteo da ga kaznim i u mom postupku je video samo kritiku. Verovao je da mu
pridikujem zato to nije napravio nikakvu promenu u svojoj vezi sa Marijom.
Kada pogledam unazad, sada shvatam da nikada nisam uspeo da uspostavim dovoljno
stabilan terapijski savez sa Patrikom. Stoga, nota bene: u nepoverljivom odnosu terapeutpacijent, a pogotovo u takmiarskom, vaa nastojanja iz najboljih namera i znanja mogu
omanuti stoga to se pacijent moe osetiti poraen vaim zapaanjima i na kraju moe pronai
nain da on porazi vas.

64 Ovu tehniku detaljnije razmatram u: Yalom, I. D. The Theory and Practice of Group Psychotherapy (peto
izdanje), Basic Books, New York, 2005, 456-468.

Rad u ovde i sada

esto sam uo kako neko pita da li je oveku potreban terapeut ako ima bliske
prijatelje. Bliski prijatelji su neophodni za dobar ivot. tavie, ako je ovek okruen dobrim
prijateljima ili (konkretnije reeno) ima sposobnost da uspostavi trajne bliske odnose, mnogo
su manje anse da e mu biti potrebna terapija. Kakva je onda razlika izmeu dobrog
prijatelja i terapeuta? Dobar prijatelj (ili va frizer, maser, berberin ili lini trener) moe vam
pruiti podrku i empatiju. Dobar prijatelj moe biti privrena i brina osoba od poverenja na
koju moete raunati i u tekim vremenima. Meutim, ostaje jedna glavna razlika:
najverovatnije e vam samo terapeut prii u ovde i sada.
Interakcije ovde i sada (odnosno komentari o neposrednom ponaanju sagovornika)
retko se javljaju u drutvenom ivotu. Kada se jave, one su ili znak veoma velike bliskosti ili
nastupajueg konflikta (na primer: ,;Ne dopada mi se nain na koji me gleda) ili znak
interakcije izmeu roditelja i deteta (Ne prevri oima dok ti govorim).
Tokom terapijske seanse, ovde i sada podrazumeva usmeravanje na ono to se
dogaa izmeu terapeuta i pacijenta u neposrednoj sadanjosti. To nije bavljenje
pacijentovom prolou (tamo i onda), niti pacijentovim sadanjim spoljnim ivotom (tamo i
sada).
A zato je ovde i sada bitno? Osnovni katehizam psihoterapijske obuke glasi da
terapijska situacija predstavlja drutveni mikrokosmos, odnosno da pacijent pre ili kasnije na
terapiji ispoljava isto ponaanje kao i u spoljnom ivotu. Onaj ko je sklon
samonipodatavanju, ili je arogantan, ili straljiv, zavodljiv ili zahtevan, pre ili kasnije e to
isto ponaanje pokazati prema terapeutu tokom seanse. U tom trenutku, terapeut se moe
fokusirati na ulogu pacijenta u stvaranju problematinog pitanja koje se pojavilo u
terapijskom odnosu.
To je prvi korak u procesu pomaganja pacijentu da preuzme odgovornost za nevolje u
sopstvenom ivotu. On e na kraju shvatiti osnovni logian zakljuak: ako sam ja odgovoran
za ono to mi u ivotu ne ide kako treba, onda sam ja, i samo ja, u stanju da to promenim.
tavie - i ovo je sutinski vano - informacije koje terapeut dobije ovde i sada
izvanredno su tane. Iako pacijenti esto mnogo govore o svojim interakcijama sa drugima -

partnerima, prijateljima, efovima, nastavnicima, roditeljima - terapeut te druge ljude (u

njihovim interakcijama sa pacijentom) vidi samo kroz oi datog pacijenta. Takvi opisi
spoljnih dogaaja su indirektni podaci, esto iskrivljeni i veoma nepouzdani.
Koliko sam samo puta uo pacijentov opis druge osobe - na primer suprunika - da
bih potom zaueno vrteo glavom u neverici kada bih tu osobu upoznao na branoj terapiji.
Zar je ova ljupka, ivahna osoba ista ona iritirajua, beivotna i nepaljiva o kojoj sluam
svih ovih meseci? Terapeut najpotpunije upoznaje pacijente posmatrajui njihovo ponaanje
na terapiji. To su uverljivo najpouzdaniji podaci koji su vam na raspolaganju: neposredno
doivljavate pacijenta i nain na koji interaguje sa vama, te stoga uviate i kakvu interakciju
pacijent verovatno ima sa drugima.
Ispravnom upotrebom ovde i sada tokom terapije stvara se bezbedna laboratorija,
ugodna arena u kojoj pacijent moe preuzeti rizik, otkriti svoje najmranije i najsvetlije
strane, uti i prihvatiti povratne informacije, i - to je najbitnije od svega - isprobati linu
promenu. to se vie usredsreujete na ovde i sada (a ja nastojim da to radim na svakoj
seansi), to se sa pacijentom jae povezujete u blizak odnos pun poverenja.
Dobra terapija ima prepoznatljiv ritam: Pacijent otkriva oseanja koja je prethodno
poricao ili potiskivao. Terapeut shvata i prihvata ta mrana ili nena oseanja. Ohrabren tim
prihvatanjem, pacijent se osea sigurno i potvreno, te preuzima jo vee rizike. Ta bliskost,
povezanost koja proistie iz ovde i sada, dri pacijenta angaovanim u terapijskom procesu;
ona mu obezbeuje internu referentnu taku kojoj se moe vraati i nastojati da je stvori i u
svom drutvenom svetu.
Naravno, dobar odnos sa terapeutom nije krajnji cilj terapije. Pacijenti i terapeuti
skoro nikad ne uspostavljaju dugotrajna prijateljstva u stvarnom, spoljnom ivotu. Ipak,
pacijentova veza sa terapeutom slui kao generalna proba za pacijentove drutvene odnose u
spoljnom svetu.
Slaem se sa Fridom From-Rajhman da terapeuti moraju nastojati da im svaka seansa
bude vredna pamenja. Klju za stvaranje takve seanse je korienje moi ovde i sada.
Poto sam ve nadugako i nairoko govorio o tehnikom pristupu radu u ovde i sada,65
sada u se osvrnuti samo na nekoliko kljunih koraka u takvom radu. Iako neki od narednih
primera nisu eksplicitno koncentrisani na strah od smrti, oni e biti od velike koristi
terapeutima pomaui im da ojaaju veze sa svim pacijentima koje viaju, ukljuujui i one
65 Yalom, 2002, str. 46-54.

koji se bore sa strahom od smrti.

Jaanje svesti o ovde i sada

Nije bilo teko fokusirati se na ovde i sada tokom seansi sa Markom. Prvo sam ga
jednostavno pitao o njegovoj opasci da je redovno razmiljao o Rut na putu prema mojoj
ordinaciji, a kasnije sam razmatrao promenu u njegovom ponaanju na seansi (odnosno to to
mi je uputio nekoliko linih pitanja). Ali esto terapeut mora da trai suptilnije naine da se
prebaci na ovde i sada.
Tokom dugogodinje prakse, utvrdio sam norme za razliite oblike ponaanja u
terapijskom okruenju i paljivo motrim na odstupanja od tih normi. Pogledajmo neto to je
naoigled tako trivijalno i irelevantno kao to je parkiranje. U poslednjih petnaest godina,
moja ordinacija je smetena u kuici na sto metara od moje kue, od koje na ulicu vodi jedan
uzak, dugaak put. Iako izmeu kue i kancelarije postoji veliki prostor za parkiranje,
ponekad primetim da pacijent redovno parkira daleko odatle, na ulici.
Uvideo sam da je korisno da u nekom trenutku pacijenta pitam o tom izboru mesta za
parkiranje. Jedan pacijent mi je odgovorio da ne bi eleo da neko, moda neki moj posetilac,
vidi njegov auto parkiran blizu moje kue jer se plaio da bi ga mogao prepoznati po autu i
shvatiti da ide kod psihijatra. Drugi pacijent je rekao da ne eli da ugroava moju privatnost.
Trei se pak stideo da ja vidim njegov skupi maserati. Svaki od ovih razloga imao je jasne
veze sa terapijskim odnosom.

Prelaz sa spoljanjeg na unutranji materijal

Iskusni terapeuti budno motre na svaki detalj ovde i sada ekvivalentan bilo kom
pitanju koje se pokrene na seansi. Navoenje sa pacijentovog spoljnog ivota ili daleke
prolosti na ovde i sada jaa nivo angaovanosti i efikasnosti rada. Jedna seansa sa Elen,
etrdesetogodinjakinjom koja je godinu dana pre ove seanse zapoela terapiju zbog panike
od smrti, ilustruje tu strategiju navoenja na ovde i sada.

ena koja nije htela da se ali: Elen

Elen je poela seansu rekavi da me je umalo pozvala da otkae jer joj nije bilo dobro.
Da li ti je i sada loe? - pitao sam.
Bolje mi je, nemarno je rekla.
Reci mi ta se dogaa kod kue kada si bolesna? - pitao sam je.
Moj mu nije posebno brian. Obino i ne primeti.
ta ti radi? Kako mu to stavlja do znanja?
Nikada nisam bila neko ko se ali, ali ne bi mi smetalo da on neto uradi za mene
kad sam bolesna.
Znai, eli da se pobrine za tebe, ali eli da se to desi a da ne trai niti pokae ta
ti treba?
Klimnula je glavom.
U tom trenutku imao sam mnogo mogunosti. Na primer, mogao sam da ispitam
nedostatak brinosti kod njenog supruga ili da se bavim istorijom njenih bolovanja. Umesto
toga, odluio sam da se prebacim na ovde i sada.
Kai mi, Elen, kako to funkcionie ovde sa mnom? Ti se u ovoj kancelariji i ne ali
mnogo, iako sam ja zvanino osoba koja brine o tebi.
Rekla sam ti da sam danas umalo otkazala zbog bolesti.
Ali kada sam te pitao kako si, odgovorila si nemarno i bez dodatnih komentara.
Pitam se kako bi to izgledalo kad bi se stvarno alila i stvarno mi rekla ta eli od mene.
To bi bilo kao da prosim, smesta je odgovorila.
Da prosi? A plaa me da se brinem o tebi? Reci mi neto vie o tom proenju. Na
ta te pronja asocira?
Imala sam etiri brata i sestre, a glavna lekcija koju smo kod kue nauili bila je da
se ne alimo. Jo uvek ujem glas svog ouha: Odrasti ve jednom - ne moe celog ivota
da cvili. Ne mogu da vam opiem koliko puta sam to ula od njega. Majka je bila uz njega;

bila je srena to se ponovo udala i nije elela da ga ljuti. Mi smo bili neeljeni prtljag, a on je
bio tako zao i grub. Poslednje to sam elela je da privuem njegovu panju.
Dobro, onda si dola ovde da potrai pomo, a opet uutkuje svoje albe. Ovaj
razgovor me podsea na period od pre par meseci kada si imala problem sa vratom i nosila
kragnu, a uopte nisi priala o tome. Seam se da sam bio zbunjen i pitao sam se da li te boli
ili ne. Nikad se ne ali. Ali, reci mi, kad bi mi se poalila, ta misli da bih ja rekao ili
osetio?
Elen je poravnala svoju suknju sa cvetnim dezenom - uvek je bila besprekorno
odevena, sreena i ista - i zatvorivi oi, duboko je udahnula i rekla: Pre dve ili tri nedelje
usnila sam san koji ti nisam spomenula. Bila sam u tvom kupatilu i tekla mi je menstrualna
krv. Nisam mogla da je zaustavim. Nisam mogla da se oistim. Krv mi je tekla niz arape i
curila na patike. Ti si bio u susednoj kancelariji, ali me nisi pitao ta se dogaa. Onda sam
odatle ula neke glasove - to je moda bio tvoj sledei pacijent ili neki prijatelj ili supruga.
Taj san je odraavao njenu zabrinutost zbog sramotnih, prljavih, tajnih delova koji bi
se na kraju razotkrili u terapiji. Ali ona je mene smatrala ravnodunim: nisam pitao ta nije u
redu, bio sam sa drugim pacijentom ili sa prijateljima i niti sam hteo niti mogao da joj
pomognem.
Nakon to je Elen smogla snage da mi ispria taj san, uli smo u novu, konstruktivnu
fazu terapije, u kojoj je ona istraivala svoja oseanja nepoverenja i straha od mukaraca i
svoj strah od bliskosti sa mnom.
Ovaj primer ilustruje vaan princip strategije navoenja na ovde i sada: kada vam
pacijent izloi svoj ivotni problem, potraite njegov ekvivalent ovde i sada, odnosno
pronaite nain da ga uvedete u terapijski odnos. Kada je Elen iznela problem svoje bolesti i
muevljevog nedostatka brinosti, smesta sam usmerio panju ka brizi u naoj terapiji.

Redovno proveravanje ovde i sada

Uvek se potrudim da proverim ovde i sada bar jednom po seansi. Ponekad
jednostavno kaem: Bliimo se kraju i eleo bih da malo pogledamo kako nam ide danas.
ta misli o dananjem prostoru izmeu nas? Ili: Kolika je danas distanca izmeu nas?
Ponekad od toga ne dobijem nita, ali ak i ako je tako, opet sam uputio poziv i utvrdio

normu da pacijent i ja preispitujemo sve to se dogaa meu nama.

Ipak, iz ovakvog upita esto neto dobijem, naroito ako dodam neka zapaanja - na
primer: Primeujem da se vrtimo oko istih stvari o kojima smo priali prole nedelje, da li i
ti tako misli? Ili Primetio sam da nisi spomenuo svoj strah od smrti u poslednjih par
nedelja. ta misli, otkud to? Moda misli da je to previe za mene? Ili: Imam oseaj da
smo na poetku seanse bili veoma bliski, ali da smo se u poslednjih dvadeset minuta udaljili.
Da li se slae? Da li si i ti to primetio?
Obuka psihoterapeuta je danas toliko esto usmerena na brzu i strukturisanu terapiju
da mnogi mladi terapeuti mogu ovaj moj fokus na odnos ovde i sada smatrati irelevantnim
ili precenjenim, ili ak bizarnim. Zato biti tako samoreferentan? - studenti me esto pitaju.
Zato sve povezivati sa nerealnim odnosom sa terapeutom? Na kraju krajeva, na posao nije
da pripremamo pacijenta za ivot na terapiji. Napolju ga eka okrutni svet u kome se suoava
sa konkurencijom, sukobima, surovou. Odgovor na to je, naravno, kao to sugerie
Patrikov sluaj, da je pozitivan terapijski savez preduslov uinkovitosti svake terapije. To nije
cilj, ve sredstvo za postizanje cilja. Velika unutranja promena se moe desiti tek kada
pacijent sa terapeutom formira iskren odnos meusobnog poverenja, kada otkrije sve a i dalje
je prihvaen i dobija podrku. Takvi pacijenti uviaju nove delove svoje linosti, one koje su
prethodno poricali ili iskrivljavali. Poinju da vrednuju sebe i sopstvenu percepciju umesto da
precenjuju percepcije drugih ljudi. Pacijenti transformiu pozitivan stav terapeuta u pozitivan
stav prema samom sebi. tavie, oni utvruju novi unutranji standard za kvalitet autentinog
odnosa. Bliskost sa terapeutom slui kao unutranja referentna taka. Sa saznanjem da je
sposoban da uspostavlja veze, pacijent stie samouverenost i spremnost da u budunosti
ostvaruje podjednako dobre veze.

Upotreba sopstvenih oseanja u ovde i sada

Najvrednije terapeutovo orue je njegova reakcija na pacijenta. Ako se oseate
uplaeno, ljutito, zavedeno, zbunjeno, opinjeno, ili bilo koje od bezbroj moguih oseanja,
takve reakcije treba veoma ozbiljno da shvatite. To su bitni podaci i morate potraiti nain da
ih dobro iskoristite u terapiji.
Ali pre svega, kao to sugeriem svojim studentima terapeutima, morate utvrditi izvor

tih oseanja. U kojoj meri oni problemi koji su samo vai ili su neurotini oblikuju vaa
oseanja? Drugim reima, da li ste pouzdan posmatra? Da li vaa oseanja pruaju
informacije o pacijentu ili o vama? Naravno, ovde ulazimo u domen transfera i
kontratransfera.
Kada pacijent reaguje na terapeuta na neki neprikladan iracionalni nain, to nazivamo
transferom. Izrazit primer iskrivljenja koje se javlja u transferu je pacijent koji - oigledno
bez osnova - pokazuje veliko nepoverenje prema terapeutu kome drugi pacijenti po pravilu
veruju; tavie, taj pacijent ispoljava obrazac nepoverenja prema veini mukaraca na poziciji
strunjaka ili autoriteta. (Termin transfer se, naravno, odnosi na Frojdovo stanovite da se
bitna oseanja o odraslima u ranom detinjstvu transferuju tj. prenose na nekog drugog.)
Isto tako moe doi i do obrnute situacije: terapeut moe imati iskrivljenu sliku o
svojim pacijentima - to znai da terapeut vidi klijenta na iskrivljen nain, sasvim drugaije
nego to tu osobu vide drugi (ukljuujui druge terapeute). Taj fenomen se naziva
kontratransferom.
Izmeu ove dve stvari treba napraviti razliku. Da li pacijent pokazuje sklonost ka
velikom iskrivljavanju interpersonalne realnosti? Ili da li je terapeut ljuta osoba sa
odbrambenim stavom (ili moda samo ima veoma lo dan) koja gleda na pacijenta kroz
iskrivljeno staklo? Naravno, taj fenomen nije iskljuiv - elementi transfera i kontratransfera
mogu koegzistirati.
Neumorno govorim studentima terapeutima da je njihov najvaniji instrument njihova
linost i da, shodno tome, taj instrument mora biti fino natimovan. Terapeut mora da veoma
dobro poznaje sebe, mora da veruje svojim zapaanjima i prema klijentima mora da se odnosi
brino i profesionalno. Upravo stoga lina terapija i jeste (ili treba da bude) u sreditu svakog
programa terapijske obuke. Verujem ne samo da terapeut treba da stekne viegodinje
iskustvo line terapije (ukljuujui grupnu terapiju) tokom svoje obuke, ve i da kroz itav
ivot treba da se vraa terapiji. Kada kao terapeut steknete samopouzdanje, sigurnost u svoja
zapaanja i objektivnost, postajete slobodniji da samopouzdano koristite svoja oseanja
prema pacijentima.

Strano si me razoarao: Naomi

Jedna seansa sa Naomi, ezdesetosmogodinjom penzionisanom nastavnicom

engleskog jezika sa jakim strahom od smrti, tekom hipertenzijim i brojnim somatskim
boljkama, ilustruje mnoge probleme s kojima se terapeut moe susresti u otkrivanju svojih
oseanja ovde i sada. Jednog dana ona je ula u moju ordinaciju sa uobiajenim toplim
osmehom, sela, visoko podigla glavu, pogledala me pravo u oi i bez iole oklevanja u glasu
poela da iznosi iznenaujuu optubu:
Razoarana sam zbog naina na koji si se ophodio prema meni tokom prole seanse.
Strano sam razoarana. Nisi bio prisutan, nisi mi pruio ono to mi je trebalo, nisi pokazao
da razume kako se uasno moe oseati ena u mojim godinama sa takvim stomanim
problemima, ili kako mi je bilo da priam o tome. Otila sam sa seanse razmiljajui o
jednom dogaaju od pre nekoliko godina: otila sam kod dermatologa zbog strane lezije na
vagini, a on je pozvao sve svoje studente da pogledaju. To je bilo uasno. E pa upravo tako
sam se oseala na naoj poslednjoj seansi. Nisi se poneo kako treba.
Bio sam zapanjen. Pitajui se kako je najbolje da odgovorim, brzo sam u sebi
premotavao poslednju seansu. (Naravno, proitao sam svoje beleke pre nego to je dola kod
mene.) Moje miljenje o prethodnoj seansi bilo je potpuno drugaije: smatrao sam da je
seansa bila odlina i da sam odradio dobar posao. Naomi je obavila teak posao otkrivajui
obeshrabrenost zbog svog tela koje stari i takvih stomanih problema kao to su gasovi,
konstipacija i hemoroidi, kao i tekoe kada se klistira i seanja na klistiranje iz detinjstva. To
su stvari o kojima nije lako govoriti i ja sam joj rekao kako se divim njenoj spremnosti da ih
iznese. Poto je mislila da su neki novi lekovi koje je uzimala zbog srane aritmije uzrokovali
te simptome, tokom seanse sam izvadio svoj prirunik za lekare opte medicine i sa njom
pregledao neeljena dejstva tih lekova. Seam se da sam saoseao sa njom zbog toga to se
jo jedna muka pridruila njenoj dugakoj listi medicinskih problema.
Dakle, ta onda initi? Analizirati prethodnu seansu zajedno sa njom? Razmotriti
njena idealizovana oekivanja od mene? Razmotriti nae veoma razliite percepcije poslednje
seanse? Ali neto me je jo vie pritiskalo - moja oseanja. Osetio sam veliki nalet ljutnje
prema Naomi: evo je, mislio sam, sedi na svom tronu i zasipa me osudama, a ba je briga
kako se ja moda oseam.

tavie, to nije bilo prvi put. Za tri godine terapije, ona je nekoliko puta na ovakav
nain zapoela seansu, ali to me nikada ranije nije toliko iznerviralo. Moda je to bilo zato to
sam prethodne nedelje izdvojio vreme izmeu seansi da istraim njene probleme i razgovarao
sa svojim prijateljem gastroenterologom o njenim simptomima - ali jo nisam imao prilike da
joj to spomenem.
Odluio sam da je vano da joj stavim do znanja kako se oseam. Pre svega, znao sam
da je ona uoila moja oseanja: veoma je dobro opaala stvari. Ali sam takoe smatrao da,
bez sumnje, ako je mene nervirala, isto je tako nervirala i druge ljude u svom ivotu. Pokuao
sam da nastavim blagim tonom, jer za pacijenta moe biti pogubno da sazna o terapeutovoj
ljutnji.
Naomi, iznenauju me i uznemiruju tvoji komentari. Te stvari izgovara tako...
tako... despotski. Mislim da sam se prole nedelje svojski potrudio da ti pruim sve to mogu.
tavie, ovo nije prvi put da zapone seansu tako otrom kritikom. A tu mogu dodati jo
jednu stvar, a to je da si mnoge druge seanse zapoela na potpuno suprotan nain: izraavala
si zahvalnost za izvanrednu seansu, to je mene ponekad zbunjivalo, poto ja te seanse esto
ne bih zapamtio kao tako izuzetne.
Naomi je delovala uznemireno. Zenice su joj bile ogromne. Hoe da kae da ne
treba da ti govorim o svojim oseanjima?
Ne, nikako. Ni ja ni ti ne treba da se cenzuriemo. Oboje treba da delimo oseanja i
potom ih analiziramo. Ali posebno me je pogodio tvoj nastup. Ima mnogo naina na koje si to
mogla da kae. Na primer, mogla si rei da prole nedelje nismo dobro radili, ili da si
oseala distancu ili...
Vidi, prekinula me je prodornim glasom, bila sam besna zbog svog tela koje se
raspada deo po deo, imam dva stenta u koronarnim arterijama, pejsmejker mi otkucava, jedan
kuk mi je vetaki a drugi me uasno boli, od lekova se naduvam kao svinja i zbog gasova ne
mogu da idem meu ljude. Da li ovde moram da hodam na prstima?
Svestan sam tvojih oseanja zbog onoga to ti se dogaa u telu. Zaista saoseam s
tvojim bolom, a to sam ti rekao i prole nedelje.
A ta podrazumeva pod tim despotski?
Nain na koji si me pogledala pravo u oi i obratila mi se kao da mi izrie kaznu.
ini mi se da te nije bilo ni najmanje briga kako bi tvoje rei mogle uticati na mene.

Njeno lice se smrailo. to se tie mog jezika i naina na koji sam ti govorila - ovde
je praktino siktala - pa, to si i zasluio. To si i zasluio.
Tu ima mnogo emocija, Naomi, rekao sam.
Pa, tvoja kritika me je mnogo uznemirila. Uvek sam oseala slobodu ovde - ovo je
jedino mesto gde sam mogla da govorim slobodno. Sad mi kae da ako se naljutim treba da
se uutkam. To me ljuti. Naa terapija nije funkcionisala na taj nain, niti treba tako da
funkcionie.
Nikad nisam rekao da treba da se uutka. Ali sigurno eli da zna kakav uticaj tvoje
rei imaju na mene. Mislim da ne eli da ja sebe uutkujem. Na kraju krajeva, tvoje rei
ostavljaju posledice.
Kako to misli?
Pa, tvoje rei s poetka seanse me udaljavaju od tebe. Da li si to htela da postigne?
Objasni mi to. Govori nepovezano.
Evo moje dileme: znam da eli da imamo blizak i intiman odnos - to si rekla mnogo
puta. A opet, tvoje rei me navode da budem oprezan, zbog njih oseam da moram da pazim
da ti ne priem suvie blizu iz straha da e me povrediti.
Sada e ovde sve biti drugaije, rekla je Naomi, pokunjene glave. Nikada vie nee
biti isto.
Misli da su oseanja koja doivljavam u ovom trenutku nepromenljiva,
zacementirana? Sea se kako se prole godine tvoja prijateljica Mardori naljutila na tebe jer
si insistirala da idete da gledate neki odreeni film i kako si se uspaniila pri pomisli da ona
vie nikada nee progovoriti sa tobom? Pa, kao to si i sama videla, oseanja se menjaju. Vas
dve ste popriale o tome i nastavile da se druite. Zapravo, mislim da ste postale jo blie.
Seti se, takoe, da nas situacija u ovoj prostoriji jo vie navodi da reavamo problem jer, za
razliku od drugih mesta, ovde imamo poseban niz pravila - to jest, dogovorili smo se da emo
nastaviti da komuniciramo ta god da se desi.
Ali, Naomi, nastavio sam, udaljavam se od tvoje ljutnje. Kada si rekla to si i
zasluio, to je bilo prilino snano. To je dolo iz dubine.
I sama se udim koliko me je to snano preplavilo. Ljutnja, ne... bilo je to vie od
ljutnje - bes je samo izleteo iz mene.

To se desilo samo ovde sa mnom, ili i na drugim mestima?

Ne, ne, nije samo ovde. To kipi iz mene na sve strane. Jue me je neaka vozila
lekaru i naile smo na batovanski kamion parkiran tako da nam je blokirao put. Toliko sam
se razbesnela na vozaa da mi je dolo da ga udarim. Izala sam da ga potraim, ali nisam
mogla da ga naem. A onda sam se naljutila na neaku to nije zaobila kamion i prola pored
njega - iako bi to znailo da pree preko plonika. Ona je rekla da nema dovoljno mesta. Ja
sam bila uporna i onda smo se toliko posvaale da smo izale iz auta. Ona je koracima
odmerila udaljenost i pokazala mi da nema dovoljno prostora zbog automobila parkiranih na
putu. Uz to, plonik je bio previe visok da bi popela auto na njega. Stalno mi je govorila:
Smiri se, teta Naomi, to je samo batovan koji pokuava da radi svoj posao. On nije srean
zbog ovoga i potrudie se da to nekako rei. A ja nisam mogla da se smirim. Bila sam besna
na vozaa i stalno sam ponavljala: Kako je mogao to da mi uradi? Taj ovek nije kako
treba.
Naravno, moja neaka je bila u pravu. Voza se urno vratio sa dva pomonika, koji
su gurnuli kamion sa puta da bismo mogle da proemo, a ja sam se osetila ponieno, kao
dangrizava baba. Svuda samo bes: prema konobaru zato to mi nije dovoljno brzo doneo
ledeni aj, prema radniku na parkingu zato to je tako spor, prema slubenici na bioskopskom
alteru zato to joj treba toliko vremena da mi vrati kusur i da kartu - pobogu, ja bih za to
vreme prodala auto.
Vreme nam je isteklo. ao mi je to sada moramo da zavrimo, Naomi. Danas su se
pojavila veoma snana oseanja. Znam da ti nije bilo prijatno, ali ovo je vaan posao. Hajde
da nastavimo ovo sledee nedelje. Moramo zajedno dobro da razmislimo da bismo shvatili
zato si tako puna besa.
Naomi se sloila, ali me je sledeeg dana pozvala da kae da se osea previe rovito
da bi ekala nedelju dana, pa smo seansu zakazali za sutradan.
Poela je na neobian nain: Moda zna pesmu Dilana Tomasa Ne idi tiho.
Pre nego to sam stigao da odgovorim, odrecitovala je prve stihove:66

Ne idi tiho u tu laku no,

Izgoreti treba starost i buncati kad izmie dan;
66 Thomas, D. Do Not Go Gentle into That Good Night (odlomak od est stihova) iz: The Poems of Dylan
Thomas. Autorska prava Dylan Thomas 1952. Pretampano uz dozvolu New Directions Publishing Corp.

U besu, u gnevu to umire joj sjaj.

Na kraju znaju mudri da tama je u pravu,
Iz rei im nije blesnula munja, pa ipak
Ne idi tiho u tu laku no.

Mogla bih da nastavim, rekla je Naomi. Znam je napamet, ali... - zastala je.
O, molim te nastavi, pomislio sam. Divno je recitovala stihove, a ima malo stvari koje
volim vie od itanja poezije naglas. Kako je udno to me jo i plaa za ovakav ugoaj.
Ti stihovi sadre odgovor na tvoje - ili nae - pitanje o mom besu, nastavila je
Naomi. Sino, dok sam razmiljala o naoj seansi, pala mi je na pamet ova pesma. Kako je
to udno: godinama sam predavala o toj pesmi na asovima engleskog jezika u treim
razredima srednje kole, ali nikada nisam zaista razmislila o znaenju tih rei - ili ih, barem,
nikad nisam primenila na sebe.
Mislim da shvatam na ta misli, rekao sam, ali bih radije to uo od tebe.
Mislim... ne, hou da kaem da sam potpuno sigurna da je moj bes zapravo usmeren
na moju ivotnu situaciju: moje slabljenje i smrt koja mi nije mnogo daleko. Sve me izdaje moj kuk, moji unutranji organi, moj libido, moja snaga, moj sluh i vid. Slaba sam,
bespomona i ekam na smrt. Zato pratim uputstvo Dilana Tomasa: ne idem tiho, buncam i
besnim na izmaku svog dana. A moje patetine, nemone rei sigurno ne izazivaju munje. Ne
elim da umrem. I pretpostavljam da nekako mislim da e mi izlivi besa pomoi. Ali moda
je jedina stvarna uloga besa da inspirie divnu poeziju.
Na narednim seansama smo se jae i uinkovitije fokusirali na strah koji stoji iza besa.
Njena strategija za smirivanje strepnje od smrti (poput strategije Dilana Tomasa) jeste joj
pomogla da suzbije svoj oseaj slabljenja i bespomonosti, ali je ubrzo pokazala negativne
posledice, kada je Naomi doivela naruavanje oseaja povezanosti sa svojim vitalnim
unutranjim krugom podrke. Istinski delotvorna terapija se mora baviti ne samo vidljivim
simptomima (to je u ovom primeru bes), ve i strahom od smrti iz kojeg takvi simptomi
izviru.
Rizikovao sam kada sam Naomino ponaanje nazvao despotskim i kada sam je
podsetio da njene rei ostavljaju posledice, ali sam to uradio u kontekstu velike bezbednosti:

nas dvoje smo s vremenom uspostavili blizak odnos pun poverenja. Znajui da niko ne voli
da uje negativne komentare, moda pogotovo od svog terapeuta, preduzeo sam nekoliko
mera da bih osigurao prihvatanje. Birao sam rei koje je ne bi uvredile: na primer, moj iskaz
da sam se oseao udaljeno implicirao je da zapravo elim da joj budem blii i intimniji, a
ko bi se zbog toga uvredio?
Isto tako (a ovo je veoma vano), nisam je kritikovao globalno: dobro sam pazio da
komentariem samo delove njenog ponaanja. U sutini sam rekao da kada se ona ponaa na
takav i takav nain, ja se oseam tako i tako. Potom sam brzo dodao da se to sukobljava sa
njenim interesima, jer ona sigurno ne eli da se ja oseam udaljeno i uzmemireno ili da je se
plaim.
Zapazite moj naglasak na empatiji u Naominoj terapiji. To je kljuan faktor uspenog,
povezanog terapijskog odnosa. Kada sam prethodno razmatrao ideje Karla Rodersa o
delotvornom ponaanju terapeuta, naglasio sam vanost precizne empatije (zajedno sa
bezuslovnim pozitivnim stavom i iskrenou). Meutim, rad na empatiji je dvosmeran: ne
samo to vi morate da iskusite pacijentov svet, ve isto tako morate pomoi pacijentu da
razvije sopstvenu empatiju prema drugim ljudima.
Jedan uinkovit pristup je pitati pacijenta: ta misli, kako se ja oseam zbog tvog
komentara? Stoga sam paljivo objasnio Naomi kakve su posledice njenih komentara. Njena
prva reakcija, koja je izvirala iz njenog besa, bile su rei to si i zasluio; kasnije, meutim,
kada je razmislila o svojim reima, uznemirio ju je sopstveni zajedljiv ton i komentari. Bilo
joj je ao to je u meni izazvala neprijatna oseanja i uplaila se da je ugrozila atmosferu
bezbednosti i podrke u naoj terapiji.

Samootkrivanje terapeuta
Terapeuti treba da se otkrivaju - kao to sam ja pokuao da uradim sa Naomi.
Samootkrivanje terapeuta je sloena i sporna oblast. Mali broj sugestija koje dajem
terapeutima podjednako je uznemiravajui kao i to to ih podstiem da se vie otkriju. Njih to
veoma uznemirava, priziva im utvaru pacijenta koja zadire u njihov privatni ivot.
Razmotriu detaljnije sve ove primedbe, ali u najpre objasniti da ne mislim da terapeuti
treba da se otkrivaju bezuslovno: za poetak, treba da se otkrivaju samo ako e to biti korisno

za pacijenta.
Treba imati na umu da samootkrivanje terapeuta nije jednodimenzionalno. U prii o
Naomi prikazano je otkrivanje terapeuta ovde i sada. Meutim, pored toga postoje jo dve
kategorije samootkrivanja terapeuta: otkrivanje mehanizma terapije i otkrivanje linog ivota
terapeuta, prolog ili sadanjeg.

Otkrivanje mehanizma terapije

Treba li da otvoreno i transparentno pokazujemo na koji nain terapija pomae? Veliki
inkvizitor Fjodora Dostojevskog veruje da ono to ljudi stvarno ele jesu magija, misterija i
autoritet. Zaista, rani iscelitelji i verske figure pruali su izobilje takvih neobjanjivih stvari.
amani su bili majstori magije i misterije. Prole generacije lekara odevale su se u duge bele
odore, usvajali sveznalaki stav i oaravali pacijente nedokuivim receptima napisanim na
latinskom. U novije doba, terapeuti su - svojom utljivou, dubokoumnim tumaenjima,
svojim diplomama i slikama raznih uitelja i gurua nanizanih po zidovima njihovih ordinacija
- nastavili da se dre odvojeno od svojih klijenata i iznad njih.
ak i danas neki terapeuti pacijentima samo ukratko opisuju nain na koji terapija
funkcionie jer usvajaju Frojdovo uverenje da nedokuivost i zatvorenost terapeuta podstie
uspostavljanje transfera. Frojd je smatrao da je transfer vaan zato to se istraivanjem
transfera dolazi do vrednih podataka o pacijentovom unutranjem svetu i ranim iskustvima.
Meutim, ja verujem da terapeut moe mnogo da dobije a nema ta da izgubi ako
potpuno otvoreno pacijentu predoi proces terapije. Velikim brojem uverljivih istraivanja,
kako individualne tako i grupne terapije, dokazano je da terapeuti koji sistematino i detaljno
pripremaju pacijente za terapiju postiu bolje rezultate. to se transfera tie, verujem da je to
otporan organizam koji buja ak i pod jakom svetlou.
Stoga ja otvoreno govorim o mehanizmu terapije. Objanjavam pacijentima kako
terapija funkcionie, koja je moja uloga u tom procesu i, to je najvanije, ta oni mogu
uraditi da olakaju sopstvenu terapiju. Ako procenim da je potrebno, ne oklevam da im
preporuim odabrane publikacije o terapiji.
Vodim rauna da razjasnim fokus na ovde i sada i, ve na prvoj seansi, pitam kako
nam ide. Postavljam pitanja kao to su: Kakva oekivanja imate od mene? Da li se uklapam

u ta oekivanja? Kako vam se ini, jesmo li na pravom putu? Da li prema meni imate
neka oseanja koja bi trebalo da istraimo?
Nakon takvih pitanja kaem neto poput ovoga: Videete da ja ovo esto radim.
Postavljam pitanja o ovde i sada jer verujem da e nam preispitivanje naeg odnosa pruiti
vredne i tane informacije. Moete vi meni priati o problemima sa svojim prijateljem ili
efom ili suprunikom, ali tu uvek postoji ogranienje: ja te ljude ne poznajem, a vi mi
moete dati samo informacije koje odraavaju vau pristrasnost. Svi to radimo; to je jae od
nas. S druge strane, ono to se odvija u ovoj ordinaciji je pouzdano zato to i vi i ja to
doivljavamo neposredno i moemo raditi sa tim informacijama. Svi moji pacijenti su
razumeli i prihvatili ovo objanjenje.

Otkrivanje terapeutovog linog ivota

Neki se terapeuti plae da ako odkrinu vrata u svoj lini ivot, pacijenti e neumorno
traiti jo. Koliko ste sreni? Kako vam ide u braku? Kakav je va drutveni ivot? Va
seksualni ivot?
Sudei po mom iskustvu, to je lani strah. Iako podstiem pacijente da postavljaju
pitanja, nijedan pacijent nikada nije zahtevao da sazna nezgodne i intimne detalje o mom
ivotu. Kad bi se to dogodilo, odgovorio bih tako to bi se koncentrisao na proces - to jest,
raspitao bih se o motivaciji pacijenta da me pritiska ili posrami. Jo jednom naglaavam
terapeutima: otkrivajte se kada e to doprineti terapiji, a ne zato to vas pacijent pritiska niti
iz sopstvenih potreba ili pravila. Koliko god da takvo otkrivanje moe doprineti uspenosti
terapije, to je veoma sloen postupak, kao to emo videti u ovoj prii o jednoj seansi sa
Dejmsom, etrdesetestogodinjakom koji je sa esnaest godina izgubio brata u saobraajnoj
nesrei, to je opisano u treem poglavlju.

Dejms postavlja teko pitanje

Iako su moje dve najvanije vrednosti za terapeuta tolerancija i bezuslovno

prihvatanje, ipak imam svoje predrasude. Najvie zazirem od bizarnih uverenja: terapija aure;

poluboanski gurui; iscelitelji rukama; proroci; neispitane tvrdnje raznih nutricionista o

lekovitosti; aromaterapija; homeopatija i uvrnute ideje o takvim stvarima kao to su astralna
putovanja, lekovita mo kristala, verska udesa, aneli, feng ui, spiritistiki medijumi,
daljinski vid, meditacijska levitacija, psihokineza, kuni duhovi, terapija prethodnih ivota, te
NLO i vanzemaljci koji su zaeli prve civilizacije, nacrtali oblike na itnim poljima i izgradili
egipatske piramide.
Ipak, uvek sam verovao da mogu da uklonim sve predrasude i da radim sa svakim
ovekom, bez obzira na njegov sistem verovanja. Ali onog dana kad je u moju ordinaciju
uao Dejms, sa svojom jakom sklonou ka paranormalnom, znao sam da je moja
terapeutska neutralnost pred tekim iskuenjem.
Iako Dejms nije zatraio terapiju zbog svojih paranormalnih uverenja, neki problemi
u vezi sa njima izbijali su na povrinu na skoro svakoj seansi. Razmotrite na rad na ovom
snu:

Letim kroz vazduh. Odlazim u Meksiko Siti da posetim svog oca, kruim nad gradom i
pogledam kroz prozor njegove spavae sobe. Vidim ga kako plae i znam bez pitanja
da plae zbog mene, jer me je napustio dok sam bio dete. Posle toga se naem na
groblju u Gvadalahari gde je sahranjen moj brat. Iz nekog razloga, pozovem broj
sopstvenog mobilnog telefona i ujem svoju poruku: Ovde Dejms G... Loe mi je.
Molim vas, poaljite pomo.

U razgovoru o ovom snu, Dejms je ogoreno govorio o svom ocu, koji je napustio
porodicu kada je Dejms bio dete. Nije bio siguran da mu je otac jo uvek iv; poslednje to
je uo bilo je da ivi negde u Meksiko Sitiju. Nije se seao nijedne nene oinske re ili
poklona od njega.
Nakon to smo diskutovali o snu nekoliko minuta, rekao sam: ini mi se da taj san
izraava tvoju nadu za neim od oca, neki znak da misli na tebe, da ali to nije bio bolji
otac.
I ta poruka kojom trai pomo! - nastavio sam. To mi je upeatljivo jer si mi esto
govorio koliko ti je teko da zatrai pomo. U stvari, prole nedelje si rekao da sam ja jedina
osoba od koje si to ikada otvoreno potraio. Ali u snu otvorenije izraava da ti je potrebna

pomo. Pa, da li to san odraava promenu? Da li govori neto o naem odnosu? Moda
povlai paralelu izmeu onoga to dobija i eli od mene i onoga to si eznuo da dobije od
svog oca?
Zatim u snu poseuje bratovljev grob. ta misli o tome? Da li sada trai pomo da
se suoi sa smru svog brata?
Dejms se sloio da mu je moja briga o njemu probudila svest i enju za onim to
nikada nije dobio od oca. Takoe se sloio da se od poetka terapije promenio: spremnije je
delio svoje probleme sa suprugom i majkom.
Ali onda je dodao: Ti predlae jedan mogui nain gledanja na taj san. Ne kaem da
je taj nain bez osnova; ne kaem da nije koristan. Ali ja imam alternativno objanjenje koje
je meni mnogo realnije. Verujem da to to vi nazivate snom u stvari nije san. To je seanje,
zapis mog sinonog astralnog putovanja do oeve kue i bratovljevog groba.
Potrudio sam se da ne prevrnem oima i ne uhvatim se za glavu. Pitao sam se da li bi
rekao da je i pozivanje sopstvenog mobilnog telefona takoe bilo seanje, ali sam bio siguran
da bi bilo kontraproduktivno da ga dovitljivo dovedem u zamku ili da istaknem nau razliku u
uverenjima. Umesto toga, poto sam tokom meseci nae terapije nauio da suzbijam svoj
skepticizam, pokuao sam da uem u njegov svet i zamislim kako je to iveti u svetu lebdeih
duhova i astralnih putovanja, te sam takoe pokuao i da oprezno ispitam psiholoki izvor i
istoriju njegovih uverenja.
Kasnije na toj seansi, dok je govorio o svom stidu zbog opijanja i lenjosti, rekao mi je
da e se raspasti od sramote kada bude sreo dedu, babu i brata na ponovnom sastajanju na
nebu.
Nakon par minuta je primetio: Video sam kako si mirkao kad sam govorio o
ponovnom susretu sa dedom i babom.
Dejms, ja nisam svestan da sam mirkao.
Video sam te! A mislim da si isto tako mirkao i ranije kad sam govorio o astralnom
putovanju. Kai mi istinu, Irve: kakva je tvoja reakcija na ono to sam upravo rekao o nebu?
Mogao sam da izbegnem to pitanje, kao to mi terapeuti esto radimo, govorei o
samom procesu njegovog postavljanja tog pitanja, ali sam reio da je najbolje da budem
potpuno iskren. Bez sumnje, on je uhvatio mnogo nagovetaja mog skepticizma; poricanje tih
nagovetaja bilo bi antiterapija koja bi podrivala njegovo (tano) opaanje realnosti.

Dejms, rei u ti ono to mogu o tome ta se u meni odvijalo. Kada si govorili kako
tvoj deda i brat znaju sve o tvom sadanjem ivotu, bio sam zateen. Ja nemam takva
uverenja. Ali dok si mi to priao ja sam svim silama nastojao da uronim u tvoje iskustvo, da
zamislim kako izgleda iveti u svetu duhova, u svetu u kojem moji mrtvi roaci znaju sve o
mom ivotu i mojim mislima.
Zar ne veruje u ivot posle smrti?
Ne verujem. Ali isto tako smatram da u te stvari nikad ne moemo biti sigurni. Mogu
da pretpostavim da je tebi to prua veliku utehu, a ja potpuno podravam sve to tebi
omoguava mir, ivotno zadovoljstvo i podstie te na ispravan ivot. Meutim, za mene
zamisao o ponovnom susretu na nebu nije nimalo uverljiva. Smatram da ona proistie iz
elje.
U koju onda religiju veruje?
Ne verujem ni u jednu religiju niti boga. Moj pogled na ivot je u potpunosti
sekularan.
Ali kako je mogue iveti tako, bez propisanih moralnih pravila? Kako ivot moe
biti podnoljiv ili imati bilo kakav smisao bez ideje o boljem poloaju u narednom ivotu?
Postalo mi je nelagodno i poeo sam da se pitam kuda ovaj razgovor moe da odvede
i da li je to u najboljem Dejmsovom interesu. Meutim, sve u svemu, odluio sam da je
najbolje da i dalje budem direktan.
Ono to mene zaista interesuje jeste ovaj ivot i kako ga mogu poboljati, za sebe i
za druge. Da ti kaem neto o tvojoj neverici da mogu pronai smisao bez religije. Ne slaem
se da je religija izvor smisla i morala. Mislim da ne postoji sutinska veza - ili u najmanju
ruku iskljuiva veza - izmeu religije, smisla i morala. Smatram da vodim koristan i
krepostan ivot. Potpuno sam posveen svom poslu u kome pomaem drugima, kao to si na
primer ti, da im ivot bude sreniji. Rekao bih da smisao ivota pronalazim u ovom ljudskom
svetu, upravo ovde i upravo sada. Mislim da moj smisao dolazi iz toga to pomaem drugima
da pronau svoj smisao. Verujem da preokupiranost nekim buduim ivotom podriva potpuno
uestvovanje u ovom ivotu.
Dejms je izgledao tako zainteresovano da sam jo nekoliko minuta nastavio da
govorim. Opisao sam mu ideje koje sam nedavno proitao kod Epikura i Niea, a koje su
isticale upravo tu poentu. Spomenuo sam kako je Nie veoma potovao Hrista, ali je smatrao

da su Pavle i kasnije hrianske voe razblaili Hristovu pravu poruku i liili sadanji ivot
smisla. Zapravo, istakao sam, Nie je bio izuzetno netrpeljiv prema Sokratu i Platonu jer su
prezreli telo, naglaavali besmrtnost due i usredsredili se na pripreme za naredni ivot.
Upravo su ta uverenja negovali neoplatonisti i ona su na kraju ugraena u ranu hriansku
eshatologiju.
Zastao sam i pogledao u Dejmsa, oekujui neku reakciju koja bi osporila moje rei.
Odjednom, na moje veliko iznenaenje, on je zaplakao. Dodavao sam mu maramicu po
maramicu i ekao dok njegovi jecaji nisu utihnuli.
Probaj da nastavi da razgovara sa mnom, Dejmse. ta tvoje suze govore?
Kau da sam tako dugo ekao na ovaj razgovor... Tako sam dugo ekao da sa nekim
ozbiljno intelektualno porazgovaram o stvarima koje imaju dubinu. Sve oko mene, sva naa
kultura - televizija, video igre, pornografija - potpuno je zatupljujue. Sve to radim na poslu,
svi detalji ugovora i tubi i posredovanja u razvodima - sve se tie novca, sve je bez veze, sve
je isprazno, sve je to tako besmisleno.
Dakle, na Dejmsa nije uticao sadraj, ve proces nae seanse - odnosno, to to sam
ga ja shvatio ozbiljno. Za njega je moje izraavanje sopstvenih ideja i uverenja bilo poklon, i
nae ogromne ideoloke razlike nisu ostavile niti jednu posledicu. Sloili smo se da se ne
slaemo. On je meni doneo knjigu o NLO, a ja sam njemu zauzvrat pozajmio knjigu
savremenog skeptika Riarda Dokinsa. Na odnos, moja briga i to to sam mu dao ono to
nije dobio od oca, bio je kljuni faktor u naoj terapiji. Kao to sam istakao u treem
poglavlju, Dejms je znatno napredovao na mnoge naine, a terapiju je okonao sa
nepoljuljanim i netaknutim paranormalnim uverenjima.

Doveden do krajnjih granica samootkrivanja

Amelija je pedesetjednogodinja crnkinja, krupna i vrlo inteligentna ali stidljiva
medicinska sestra u dravnoj bolnici. Trideset pet godina pre nego to sam je upoznao, bila je
tokom duge dve godine beskunica zavisna od heroina, a (da bi imala novca za svoju
zavisnost) bila je i prostitutka. Verujem da bi se svako ko bi je tada video na ulicama Harlema
- kao pocepanog, iznurenog, demoralisanog vojnika iz ogromne armije beskunih prostitutki
na heroinu - kladio da je osuena na propast. Ipak, pomou estomesene prinudne

detoksikacije u zatvoru - uz Anonimne narkomane, izuzetnu hrabrost i nepokolebljivu elju

za ivotom - Amelija je promenila svoj ivot i svoj identitet, preselila se na Zapadnu obalu i
zaposlila kao klupska pevaica. Bila je dovoljno talentovana da dobije redovne plaene
nastupe kojima se izdravala dok nije zavrila srednju kolu i potom kolu za medicinske
sestre. Poslednjih dvadeset pet godina izuzetno je posveeno radila u domovima za umirue
pacijente i sklonitima za siromane i beskunike.
Na naoj prvoj seansi saznao sam da je mui ozbiljna nesanica. Obino su je budile
none more, od kojih je malo ta zapamtila, osim odlomaka u kojima je neko juri a ona tri da
spase ivu glavu. Potom bi je obuzeo toliki strah od smrti da bi retko kad ponovo zaspala.
Kada se to stanje toliko pogoralo da se uasavala da uopte ode u krevet, odluila je da
potrai pomo. Poto je nedavno proitala moju priu U potrazi za snevaem,67 pomislila je
da bih joj ja mogao pomoi.
Kada je prvi put kroila u moju ordinaciju, zavalila se u fotelju rekavi kako se nada
da mi nee zaspati budui da je bila iscrpljena jer je skoro celu no probdela oporavljajui se
od komara. Rekla je da se obino ne sea snova, ali je ovaj zapamtila.

Leim i gledam u svoje crvene zavese, kroz ije nabore se probija ukasto svetlo.
Crvenkaste trake su ire od svetlosnih traka. Ali udna stvar je to je ta zavesa
povezana sa muzikom. Mislim, umesto da kroz nju prolazi svetlost, ujem kako note
stare pesme Roberte Flek Killing me softly (Ubija me polako) prodiru kroz
snopove svetlosti. Tu pesmu sam esto pevala u klubovima u Oklendu dok sam bila na
koledu. U snu sam se uplaila zato to muzika smenjuje svetlost. Onda najednom
muzika prestaje i ja znam da svira dolazi po mene. Probudila sam se prestravljena
oko etiri ujutru. Te noi mi vie nije bilo spavanja.

Na terapiju je nisu dovele samo none more i nesanice. Imala je jo jedan bitan
problem: htela je vezu sa mukarcem i zapoela ih je nekoliko, ali nijedna od njih, kako je
rekla, nikako nije zaista uzletela.
Tokom prvih nekoliko seansi, istraivao sam njenu prolost, njene strahove od smrti i
njena seanja na trenutke kada je bila nadomak smrti u vreme dok je bila prostitutka, ali sam
67 Iz dela Krvnik ljubavi i ostale psihoterapeutske novele, prevod Marija Stamenkovi, Beograd: Plato, 2005.
(In Search of the Dreamer, Yalom, I. D. Loves Executioner, Basic Books, New York, 1989).

osetio neverovatno veliki otpor. Njene emocije su stalno bile priguene. Izgledalo je da nema
svesne strepnje od smrti; ak je, protivno tome, odabrala da veliki deo vremena posveuje
radu sa umiruim pacijentima.
U prva tri meseca terapije, sam proces razgovaranja sa mnom i to to je po prvi put
nekome otkrila detalje o svom ivotu na ulici delovali su uteno, i ona je bolje spavala. Znala
je da i dalje sanja, ali nikada nije mogla da se seti niega osim delia tih snova.
Njen strah od bliskosti bio je odmah vidljiv u naem terapijskom odnosu. Retko kad bi
me pogledala, i ja sam oseao irok jaz meu nama. U ovom poglavlju sam govorio o znaaju
obrazaca parkiranja kod mojih pacijenata. Od svih njih, Amelija je parkirala najdalje.
Imajui na umu lekciju koju sam nauio od Patrika (o kome sam govorio ranije u
ovom poglavlju) da ideje gube delotvornost kada nema bliske veze poverenja, reio sam da
narednih nekoliko meseci radim na njenim problemima bliskosti, posebno se fokusirajui na
njen odnos sa mnom. Meutim, promena je napredovala brzinom pua sve do jedne izuzetne
seanse, koju u sada opisati.
Kako je ula u moju ordinaciju, zazvonio joj je mobilni telefon. Pitala me je da li je u
redu da se javi i potom obavila krai razgovor o ugovaranju sastanka za to vee, tako
formalnim jezikom i hladnim glasom da sam pomislio da razgovara sa efom. im je zavrila,
pitao sam je s kim je priala i saznao da to nije bio ef, ve njen najnoviji deko s kojim se
dogovarala o odlasku na veeru.
Mora postojati razlika izmeu toga kako pria s njim a kako sa efom, rekao sam.
Kako bi bilo da ubaci malo tepanja, kao na primer duo, srce, eeru?
Pogledala me je kao da sam pao s Marsa i promenila temu zapoevi priu o
jueranjem sastanku grupe Anonimnih narkomana (iako je apstinirala vie od trideset
godina, i dalje je odlazila na povremene sastanke Anonimnih narkomana ili Anonimnih
alkoholiara). Sastanak je odran u delu grada koji ju je snano podsetio na kraj u Harlemu u
kome je najee provodila vreme dok je bila narkomanka i prostitutka. Odlazei na sastanak
kroz kraj prepun droge, ona je, kao i obino, doivela neku udnu nostalgiju i zatekla se kako
pogledom trai prolaze i ulice u kojima bi se moglo nai konaite.
Znate, doktore Jalome, nije da elim da se vratim tamo.
Jo uvek mi persira, a ja tebi govorim ti, prekinuo sam je. To ba nije usklaeno.
Kao to rekoh, treba mi malo vremena. Moram bolje da vas upoznam. No, htedoh da

kaem, kad god idem u te... hm... bedne delove grada, stalno doivljavam talase emocija koje
nisu potpuno negativne. Teko ih je opisati, ali... ne znam... To je kao... nostalgija.
Nostalgija? Kako to tumai, Amelija?
Ni sama ne znam. Rei u vam ta uvek ujem: glas u mojoj glavi kako govori: Ja
sam to radila. Uvek to ujem. Ja sam to radila.
Zvui kao da govori sebi: Ila sam do pakla i natrag, i preivela sam.
Da, tako nekako. Ali ima jo neega. Moda e vam zvuati neverovatno, ali ivot je
bio mnogo jednostavniji i laki u to vreme na ulici. Nisam brinula o budetima i sastancima
ili obuci novih bolniarki koje poize kroz nedelju dana. Nisam se muila sa kolima,
nametajem, porezima. Nisam brinula ta po zakonu mogu da radim za ljude a ta ne. Nisam
morala da se uvlaim doktorima. Kada sam bila na ulicama Harlema, imala sam da
razmiljam samo o jednoj stvari, samo o jednoj jedinoj stvari - o sledeoj dozi. I naravno, gde
u nai sledeeg tipa koji e da je plati. ivot je bio jednostavno opstajanje iz dana u dan, iz
minuta u minut.
To je selektivno seanje, Amelija. ta je sa prljavtinom, ledenim noima na ulici,
polomljenim flaama, mukarcima koji ti nisu platili, nasilnicima koji su te silovali, smradom
mokrae i prosutog piva? I ta je sa smru koja je vrebala sa svih strana - sa telima koje si
videla, i koliko si puta zamalo i sama bila ubijena? Sve si to izbrisala iz seanja.
Da, da, znam. U pravu ste, zaboravljam na to. A zaboravljala bih na to im bi se
desilo: zamalo da stradam od nekog ludaka, a ve sam sledeeg minuta opet na ulici.
Ako se dobro seam, videla si kako ti prijatelja bacaju sa krova zgrade, a tebe tri puta
umalo da ubiju - seam se te mune prie kako te je kroz park jurio neki manijak sa noem,
pa si odbacila cipele i trala bosa pola sata. A opet, svaki put si se odmah vraala na posao.
Kao da ti je heroin iz uma brisao sve druge misli - ak i strah od smrti.
Tano. Kao to sam rekla, mislila sam samo na jedno - na sledeu dozu heroina.
Nisam razmiljala o smrti. Nisam je se bojala.
Meutim, sada se smrt vraa da te progoni u snovima.
Da, udno je to; a i ovo... ova... nostalgija.
Da li je u to umean i ponos? - pitao sam. Mora da si ponosna to si se izvukla
odatle.

Ima malo i toga, ali ne dovoljno, rekla bih. Nemam vremena da razmiljam. Um mi
je krcat brojevima i poslom i ponekad Halom [njen deko]... i preivljavanjem, valjda...
dranjem podalje od droge.
Da li ti tvoji dolasci ovde i susreti sa mnom pomau da ostane iva? Da li te dre
dalje od droge?
Ceo moj ivot, moj rad u grupama i moja terapija - sve mi to pomae.
Nisam te to pitao, Amelija. Da li ti ja pomaem da se dri podalje od droge?
Pa rekla sam. Rekla sam da mi pomaete. Sve mi pomae.
Taj dodatak sve mi pomae - da li uvia kako to razblaava stvari? Oduzima nam
neto? Odrava distancu meu nama? Izbegava me. Moe li pokuati da mi neto vie kae
o svojim oseanjima prema meni - bilo danas do ovog trenutka ili na prolonedeljnoj seansi ili moda o svojim mislima o meni tokom ove nedelje?
O ne, ovee, opet vi o tome?
Veruj mi, Amelija, to je bitno.
Hoete da kaete da svi pacijenti razmiljaju o svom terapeutu?
Da, upravo to. To je i moje iskustvo. Zasigurno znam da sam ja mnogo razmiljao o
svom terapeutu.
Amelija bi obino utonula u stolicu i nekako se smanjila kada bih skrenuo razgovor na
na odnos, ali ovog puta se ispravila. Potpuno sam privukao njenu panju.
Vaa terapija? Kada? ta ste razmiljali?
Pre oko petnaest godina sam odlazio na seanse kod jednog dobrog oveka, psihologa
po imenu Rolo Mej. Radovao sam se naim susretima. Dopadala mi se njegova blagost,
njegova panja prema svemu. Svialo mi se to je nosio rolke i indijsku ogrlicu od tirkiza.
Dopadalo mi se to mi je govorio kako nas dvojica imamo poseban odnos jer smo u istoj
profesiji. Bilo mi je veoma drago kad je proitao rukopis jedne moje knjige i pohvalio ga.
Nastupila je tiina. Amelija je nepokretno sedela i gledala je kroz prozor.
A ti? - pitao sam. Na tebe je red.
Pa, pretpostavljam da se i meni svia vaa blagost. Slegla je ramenima i skrenula
pogled dok je to govorila.

Nastavi. Reci jo neto.

Neprijatno mi je.
Znam, ali ta neprijatnost znai da jedno drugome govorimo neto vano. Mislim da
je ona na cilj, naa lovina - moramo odmah da je istraimo. Hajde da uronimo pravo u tvoju
neprijatnost. Pokuaj da nastavi.
Pa, dopalo mi se onda kad ste mi pridrali kaput. Isto mi se dopalo kad ste se
zakikotali to sam popravila povrnuti kraj tepiha. ovee, udim se kako to i vas ne nervira.
Mogli biste malo da sredite ordinaciju. Sto vam je u haosu... U redu, u redu, drau se teme.
Seam se kada mi je zubar dao boicu od pedeset vikodina i koliko ste me nagovarali da vam
ih dam. A vidite, zubar mi ih je praktino unuo u ruke, mislili ste da u tek tako da ih se
odreknem. Seam se kako na kraju seanse niste hteli da mi pustite ruku kada sam pokuala da
izjurim iz ordinacije. Da vam pravo kaem, zahvalna sam vam to niste doveli terapiju u
pitanje - to mi niste postavili ultimatum: ili ta boica vikodina ili zavravamo terapiju. Drugi
terapeuti bi to uradili. A da vam kaem - napustila bih ih. I vas bih napustila.
Svia mi se to si mi rekla te stvari, Amelija. Dirnut sam tvojim reima. Kako tebi
izgleda poslednjih nekoliko minuta?
Neprijatno mi je, to je sve.
Zato?
Zato to sam izloena podsmehu kad se otvorim.
Da li se to nekada dogodilo?
Amelija je potom govorila o nekim dogaajima iz svog ranog detinjstva i
adolescencije kada su joj se rugali. Meni nije izgledalo da su to bitni dogaaji, i naglas sam se
zapitao da li moda njen stid izvire iz tamnih heroinskih dana. Ona se kao i ranije nije sloila
s tim. Tvrdila je da su njeni problemi sa stidom mnogo stariji od perioda kad je koristila
drogu. Onda se zamislila, okrenula se ka meni, pogledala me pravo u oi i rekla: Imam
pitanje za vas.
To mi je privuklo panju. Nikada ranije to nije rekla. Nisam imao predstavu ta da
oekujem i sa nestrpljenjem sam iekivao. Volim takve trenutke.
Nisam sigurna da li ete hteti da se borite sa ovim, ali rei u. Jeste li spremni?
Klimnuo sam glavom.

Da li biste me prihvatili za lana svoje porodice? Mislim, znate ta hou da kaem teoretski.
Kod ovog pitanja sam zastao da dobro razmislim. eleo sam da odgovorim estito i
iskreno. Pogledao sam je: visoko je podigla glavu, njene krupne oi su me netremice gledale,
nisu izbegavale moj pogled kao obino. Njena blistava smea koa na elu i obrazima
delovala je svee kao da je tek umivena. Paljivo sam ispitao svoja oseanja i rekao:
Odgovor je da, Amelija. Smatram te hrabrom osobom, i divnom osobom. Divim ti se zbog
svega to si prevazila i zbog svega to si nakon toga uradila sa svojim ivotom. Prema tome,
da, primio bih te u svoju porodicu.
Amelijine oi su se ispunile suzama. Zgrabila je papirnu maramicu i okrenula se da se
sabere. Nakon nekoliko sekundi je progovorila: Naravno, vi to morate da kaete. To vam je
posao.
Vidi kako me gura od sebe, Amelija. Suvie smo se pribliili da bi bilo ugodno, je
l da?
Vreme nam je isteklo. Napolju je lila kia i Amelija se uputila prema stolici na kojoj je
bila ostavila kaput. Ja sam ga uzeo i pridrao da se obue. Ona je ustuknula i pogledala me
uznemireno.
Eto, vidite, rekla je. Vidite li? Upravo sam o tome govorila. Sad mi se rugate.
To mi nije ni na kraj pameti, Amelija. Ali dobro je to si mi to rekla. Dobro je izraziti
sve. Svia mi se to si iskrena.
Na vratima, osvrnula se natrag i rekla: elim da me zagrlite.
To je bilo zaista neobino. Dopalo mi se to je to rekla i zagrlio sam je, osetivi njenu
toplotu i veliinu.
Kada je sila niz nekoliko stepenika pred ordinacijom, rekao sam joj: Danas si bila
sjajna.
uo sam nekoliko prvih koraka dok se udaljavala po ljunkovitoj stazi, a onda mi je,
ne okreui se, preko ramena doviknula: I vi ste bili sjajni.

Jedno od pitanja o kojima smo govorili na ovoj seansi bila je udna nostalgija koju je
oseala prema svom prethodnom ivotu zavisnika. Njeno objanjenje da je moda eznula za

jednostavnim ivotom podsea na prve redove ove knjige i Hajdegerovu misao da kada nekog
obuzme svakodnevica, on se okrene od dubljih pitanja i od kritikog samoispitivanja.
Moj prelaz u ovde i sada radikalno je pomerio fokus nae seanse. Ona je odbila da
podeli svoja oseanja sa mnom i izbegla je ak i moje pitanje da li joj njeni dolasci k meni i
nai susreti pomau da preivi, dre je podalje od droga. Reio sam da preuzmem rizik
otkrivajui neka svoja davnanja oseanja prema svom terapeutu.
Moj primer je njoj pomogao da rizikuje i uradi neto za nju sasvim novo. Skupila je
hrabrosti da mi postavi zapanjujue pitanje, pitanje o kojem je veoma dugo razmiljala: Da li
biste me prihvatili za lana svoje porodice? Ja sam, naravno, o tom pitanju morao da
razmislim krajnje ozbiljno. Veoma sam potovao Ameliju, ne samo zbog toga to je uspela da
izae iz ponora heroinske zavisnosti, ve i zbog naina na koji je od tada ivela - moralnim
ivotom posveenim pruanju pomoi i utehe drugima. Odgovorio sam iskreno.
Moj odgovor nije izazvao nikakve negativne posledice. U linom otkrivanju, sledio
sam svoje smernice (i potovao granice). Dobro sam poznavao Ameliju i bio sam sasvim
siguran da je moje otkrivanje nee gurnuti od mene ve, naprotiv, da e joj pomoi da se
otvori.
Ovo je bila jedna od mnogih seansi posveenih Amelijinom izbegavanju bliskosti.
Bila je to seansa za pamenje, i mi smo se esto vraali na nju. U naem daljem radu, Amelija
je otkrila jo mnogo toga o svojim mranim strahovima. Poela je da se prisea mnogo vie
snova i uasnih detalja iz svog ivota na ulici. Isprva je to pojaalo njenu anksioznost - koju
je nekad uklanjao heroin - ali joj je na kraju omoguilo da srui sve unutranje zidove koji su
je odvajali od same sebe. Kada smo zavrili terapiju, bila je prola itava godina bez komara
i nonih napada paninog straha od smrti, a nakon tri godine sam imao zadovoljstvo da
prisustvujem njenom venanju.

Samootkrivanje kao model

Umee odabira pravog trenutka i odgovarajueg stepena samootkrivanja terapeutu
dolazi sa iskustvom. Imajte na umu da je svrha otkrivanja uvek da pomogne radu u terapiji.
Prerano samootkrivanje u procesu terapije nosi rizik od zastraivanja ili obeshrabrivanja
klijenta kome je potrebno vie vremena da proceni da li je terapijska situacija bezbedna. Ali

paljivo samootkrivanje terapeuta moe posluiti kao delotvoran model za klijente.

Otkrivanje terapeuta podstie otkrivanje pacijenta.
Primer za takvo otkrivanje terapeuta pojavio se u novijem izdanju jednog
psihoterapijskog asopisa.68 Autor lanka opisao je jedan dogaaj od pre dvadeset pet godina.
Na sastanku grupne terapije kojem je prisustvovao, primetio je da voa grupe (Hju Malen,
uveni terapeut) ne samo to se udobno zavalio ve je i sklopio oi. Pisac je onda pitao vou:
Kako to da si danas tako oputen, Hju?
Zato to sedim pored ene, Hju je odmah odgovorio.
U tom trenutku, pisac lanka je takav terapeutov odgovor smatrao krajnje bizarnim i
pitao se da li je zalutao u pogrenu grupu. Meutim, postepeno je shvatio da je taj voa grupe,
koji se nije plaio da otvoreno izrazi svoja oseanja i fantazije, na lanove grupe delovao
izvanredno oslobaajue.
Taj jedan komentar imao je istinsku snagu prenoenja i toliko je uticao na kasniju
terapeutsku karijeru tog oveka da je on i danas, nakon dvadeset pet godina, jo uvek tako
zahvalan da je napisao ovaj lanak elei da upozna druge sa trajnim uticajem terapeutovog
modelovanja.

Snovi: Kraljevski put ka ovde i sada

Snovi su izuzetno dragoceni i velika je teta to ih mnogi terapeuti ne koriste,
pogotovo na poetku karijere. Pre svega, mladi terapeuti retko kad imaju priliku da ue o radu
na snovima. Zapravo, mnogi programi klinike psihologije, psihijatrije i savetovanja uopte i
ne spominju vrednost snova u terapiji. Poto su preputeni sami sebi, mnogi mladi terapeuti
se plae misteriozne prirode snova, sloene i ezoterine literature o simbolici i tumaenju
snova, kao i zadatka tumaenja svih aspekata sna koji iziskuje mnogo vremena. Najee
samo oni terapeuti koji su imali intenzivnu linu terapiju mogu u potpunosti uvaavati
relevantnost snova.
Nastojim da navedem mlade terapeute da oputenije pristupe radu na snovima tako to
ih podstiem da ne brinu o tumaenju. Potpuno shvaen san? Nema anse! To ne postoji.
68 Wright, F. Beeing Seen, Moved, Disrupted and Reconfigured: Group Leadership from a Relational
Perspective, International Journal of Group Psychotherapy, 2004, 54 (2), 235-250.

Irmin san, opisan u Frojdovom remek-delu Tumaenje snova iz 1900. godine, san koji se
Frojd najvie trudio da potpuno protumai, ve je vie od jednog veka izvor kontroverze i
mnogi istaknuti terapeuti i dalje iskazuju razliita gledita o njegovom znaenju.
Razmiljajte o snovima pragmatiki, govorim ja studentima. Jednostavno ih smatrajte
obilnim izvorom informacija o nestalim ljudima, mestima i iskustvima u pacijentovom
ivotu. Uz to, strepnja od smrti se uvue u mnoge snove. Dok veina snova nastoji da zadri
snevaa u snu, none more su snovi u kojima gola strepnja od smrti, oslobodivi se svojih
stega, plai i budi snevaa. Drugi snovi, kao to sam govorio u treem poglavlju, najavljuju
iskustvo koje otvara oi; izgleda da takvi snovi prenose poruke iz dubokih delova linosti koji
su u kontaktu sa egzistencijalnim ivotnim injenicama.
Za proces terapije uglavnom su najplodotvorniji komari, snovi koji se ponavljaju, i
moni sni - lucidni snovi koji ostaju urezani u pamenje. Ako pacijent doe na seansu sa
nekoliko snova, obino se pokae da najsveiji ili najivlji san nudi najkorisnije asocijacije.
Neka snana nesvesna sila u nama na dovitljive naine nastoji da sakrije poruke snova. Snovi
ne samo to sadre opskurne simbole i druga sredstva za prikrivanje ve su i neuhvatljivi:
zaboravljamo ih, a i kada ih zapiemo, nije neobino da zaboravimo da te beleke ponesemo
na narednu terapijsku seansu.
Snovi su tako prepuni predstava nesvesnih slika da ih je Frojd nazvao via regia
(kraljevski put) ka nesvesnom. Meutim, za ovu knjigu je mnogo vanije to to su snovi via
regia ka razumevanju odnosa pacijent-terapeut. Posebnu panju posveujem snovima koji
sadre predstave terapije ili terapeuta. Obino, kako terapija napreduje, tako snovi o terapiji
postaju sve ei.
Imajte na umu da su snovi gotovo sasvim vizuelni, poto um apstraktnim konceptima
nekako pripisuje slike. Tako se terapija esto vizuelno predstavlja putovanjem ili
renoviranjem kue ili putem otkrivanja u kome ovek nalazi prethodno nekoriene,
nepoznate prostorije u sopstvenom domu. Na primer, Elenin san (opisan ranije u ovom
poglavlju) njenu je sramotu predstavio u obliku menstrualne krvi koja joj natapa odeu u
mom kupatilu, a njeno nepoverenje u moju pouzdanost predstavljeno je time to sam je
ignorisao, nisam joj priao u pomo i to sam bio zaokupljen razgovorom sa drugim ljudima.
Sledei primer ilustruje jedno vano pitanje za terapeute koji se bave pacijentima sa strahom
od smrti: smrtnost terapeuta.

San o ranjivosti terapeuta: Doana

Doana je u svojoj pedesetoj godini zatraila terapiju zbog stalnog straha od smrti i
nonih napada panike. Ve je redovno radila na tim problemima tokom nekoliko nedelja, kada
ju je jedne noi probudio ovaj san:

Sastajem se sa svojim terapeutom (sigurna sam da ste to vi, iako nije izgledao ba
kao vi) i igram se nekim kolaiima na velikom tanjiru. Uzmem par kolaa i od
svakog odgrizem samo komadi, a potom ih smrvim i meam prstima po tanjiru.
Terapeut onda uzme tanjir i proguta sve kolae i mrvice u jednom zalogaju. Kroz
nekoliko minuta padne na lea i pozli mu. Sve mu je gore, poinje da izgleda jezivo i
rastu mu dugaki zeleni nokti. Oi mu postaju vampirske, a noge mu nestaju. Dolazi
Lari [njen mu], pomae mu i tei ga. Njemu to ide mnogo bolje nego meni. Ja sam
sleena. Budim se, srce mi silno lupa. Sledeih nekoliko sati provodim opsednuta
mislima o smrti.

Kakve ti misli izaziva taj san, Doana?

Pa, te vampirske oi i noge mi bude seanja. Znate da sam pre nekoliko meseci
posetila majku nakon to je doivela modani udar. Bila je u komi nedelju dana i onda, malo
pre nego to je umrla, oi su joj se delimino otvorile i izgledale su vampirski. A otac mi je
pre dvadeset godina imao snaan modani udar, usled ega su mu se oduzele noge. Poslednjih
nekoliko meseci proveo je u kolicima.
Rekla si mi da si provela nekoliko sati opsesivno razmiljajui o smrti kada si se
probudila iz tog sna. Reci mi sve ega se sea iz tih nekoliko sati.
Re je o istim stvarima o kojima sam vam ve govorila: uas pri pomisli da u
zauvek otii u crnilo, i onda ogromna tuga to vie neu biti tu za svoju porodicu. Mislim da
me je sino upravo to uznemirilo. Pre nego to sam otila na spavanje, gledala sam neke stare
porodine fotografije i shvatila da je i moj otac, koliko god da je bio lo prema mojoj majci i
prema nama, imao svoje mesto u postojanju. Delovalo mi je skoro kao da to po prvi put

shvatam. Moda me je gledanje oevih fotografija navelo da shvatim kako je uprkos svemu
on ostavio tragove iza sebe, od kojih su neki ak bili dobri. Da, misao o ostavljanju tragova
pomae. Uteno je kada obuem stari mamin ogrta, koji jo uvek nosim, i kada vidim svoju
erku kako vozi njen stari bjuik.
Nastavila je: Iako dobijem poneto iz tvojih pria o svim tim velikim misliocima koji
su razmiljali o istom pitanju, nekad mi te ideje zapravo ne ublaavaju uas. Ta misterija je
previe strana: smrt je takva nepoznanica, takva nespoznatljiva tama.
Ipak, svake noi u snu oseti ukus smrti. Zna li da su u grkoj mitologiji Hipnos i
Tanatos, san i smrt, braa blizanci?
Moda se zato borim da ne zaspim. Jednostavno, to je tako varvarski, tako
neverovatno nepravedno to moram da umrem.
Svako se tako osea. Bar se ja tako oseam. Ali tako je sa postojanjem, tako je sa
nama ljudima. Tako je i sa svime to ivi - ili to je ikada ivelo.
Ipak je to tako nepravedno.
Svi smo mi - i ti i ja - deo prirode u svoj njenoj ravnodunosti. To je mesto bez
ikakvog oseaja za pravednost i nepravednost.
Znam, sve ja to znam. Samo to upadam u neko detinje stanje uma u kome otkrivam
tu istinu po prvi put. Uvek mi se ini kao da je prvi put. Zna, ovako ne mogu da razgovaram
ni sa kim drugim. Mislim da mi tvoja spremnost da ostane tu, sa mnom, pomae na naine o
kojima ti nisam govorila. Na primer, nisam ti rekla da sam se izborila za neke zaista dobre
nove stvari na poslu.
To je tako lepo uti, Doana. Hajde da nastavimo sa radom. Hajde da se vratimo na
san, rekao sam. U snu nisam ostao sa tobom: poeo sam da nestajem. Kakve asocijacije
ima na te kolaie i ono to su uinili mojim oima i nogama?
Pa, ja samo gricnem kolai, a onda meam mrvice i igram se njima. Ali vi uzmete i
progutate sve kolae, a onda eto ta vam se desi. Mislim da san odraava moju zabrinutost da
sam ja previe za vas, da traim previe. Ja samo grickam ovu stranu temu, ali vi uvek
zaronite - i to ne samo sa mnom ve i sa drugim pacijentima. Pretpostavljam da brinem o
vaoj smrti, da ete i vi nestati kao moji roditelji, kao svi.
Pa, to e se desiti jednog dana i znam da brine to sam star i to u umreti, i da
brine o tome kako na mene utie kada govori o smrti. Ali ja sam se obavezao da u ostati u

tome sa tobom dokle god sam fiziki sposoban. Ti mi ne oteava, n-protiv. Cenim to to mi
poverava svoje najintimnije misli, a noge jo uvek imam i oi su mi bistre.
Doanina zabrinutost to uvlai terapeuta u svoj oaj ima smisla: terapeute koji se
nisu suoili sa svojom smrtnou tako zaista moe preplaviti aksioznost zbog sopstvene smrti.

Komar jedne udovice: Kerol

Pacijenti ne samo da brinu o preoptereivanju terapeuta ve se na kraju, kao u
Kerolinom snu, suoavaju sa realnou granica onoga to terapeut moe da uradi.
Kerol, ezdesetogodinja udovica koja je brinula o svojoj staroj majci, poela je da
dolazi kod mene nakon muevljeve smrti pre etiri godine. Tokom nae terapije umrla joj je i
majka i, poto se u svom samakom ivotu oseala previe usamljeno, odluila je da se
preseli kod sina i unuka, u drugu dravu. Na jednoj od poslednjih seansi opisala mi je ovaj
san:

Ima nas etvoro - ja, jedan uvar, jedna osuenica i ti - i svi putujemo ka nekom
bezbednom mestu. Onda se naemo u dnevnoj sobi moga sina, koja je bezbedna i ima
reetke na prozorima. Ti izade iz sobe na trenutak - moda da ode do toaleta - i
odjednom metak razbije prozor i ubije osuenicu. Ti se vraa u sobu, vidi je kako
lei i pokuava da pomogne, ali ona tako brzo umre da nema vremena da bilo ta
uradi, ak ni da popria s njom.

Kakva su bila oseanja u ovom snu, Kerol?

To je bio komar. Probudila sam se uplaena, srce mi je toliko lupalo da se tresao
krevet. Dugo nisam mogla ponovo da zaspim.
Kakve misli ti taj san izaziva?
Oseam veliku zatitu - najveu moguu. Tu si i ti, i uvar, i reetke na prozoru. A
opet, uprkos svoj toj zatiti, ivot osuenice ipak nije sauvan.
U daljem razgovoru, Kerol osetila je da je sutina sna, njegova osnovna poruka, bilo

to da njena smrt, kao ni smrt osuenice, ne moe da se sprei. Znala je da je ona u snu
predstavljena i svojim likom i likom osuenice. Udvajanje je esta pojava u snovima;
zapravo, osniva getalt terapije, Fric Perls, smatra da svaki pojedinac ili fiziki objekat u snu
predstavlja neki aspekt snevaa.
Najvanije od svega, Kerolin san je razbio mit da u je ja uvek nekako tititi. Bilo je
mnogo intrigantnih aspekata sna (na primer, problemi njene slike o sebi predstavljeni su
njenom ulogom osuenice ili idejom da joj ivot sa sinom evocira sliku sobe sa reetkama).
Meutim, imajui u vidu predstojee okonanje terapije, odluio sam da se usredsredim na
na odnos, naroito na granice onoga to ja mogu da joj pruim. Kerol je shvatila poruku svog
sna da, ak i kad bi odluila da se ne preseli kod sina i umesto toga odabrala da ostane
povezana sa mnom, ja ipak ne bih mogao da je zatitim od smrti.
Nae poslednje tri seanse, provedene u radu na implikacijama ovog uvida, ne samo to
su joj olakale da okona terapiju sa mnom ve su joj posluile i kao iskustvo koje otvara oi.
Vie nego ikada ranije, razumela je granice onoga to moe da dobije od drugih. Iako
povezanost moe da olaka bol, ona ne moe da ublai bolne aspekte ljudskog stanja. Iz tog
uvida stekla je snagu, koju je mogla da nosi sa sobom gde god da je odluila da ivi.

Reci mi da ivot nije isto sranje: Fil

Na kraju u navesti primer koji razjanjava aspekte odnosa izmeu terapeuta i

pacijenta.

Ti si veoma ozbiljno bolestan i lei u bolnici, a ja sam tvoj lekar. Ali umesto da te
leim, ja te uporno ispitujem, ak vrlo napadno, da li si imao srean ivot. elim da
mi kae da ivot nije isto sranje.

Kada sam pitao Fila, osamdesetogodinjaka uasnutog smru, kakve ideje ima o ovom
snu, on mi je odmah rekao da se osea kao da mi sisa krv jer previe trai od mene. San tu
njegovu brigu predstavlja priom u kojoj, iako sam ja bolesnik a on lekar, njegove potrebe
nadjaavaju sve drugo, i on uporno trai neto od mene. Oajan je zbog svog loeg zdravlja i

zbog svih svojih mrtvih ili bolesnih prijatelja i eli da mu ja dam nadu tako to u mu rei da
ivot nije isto sranje.
Podstaknut snom, direktno me je pitao: Da li sam ti ja preveliki teret?
Svi mi nosimo isti teret, odgovorio sam, i tvoje suoavanje sa crvom u sri
[njegova metafora za smrt] meni jeste teko, ali me isto tako prosvetljuje. Radujem se naim
seansama i pronalazim smisao u tome to ti pomaem da povrati svoj elan i ponovo se
povee sa mudrou koja potie iz tvog ivotnog iskustva.

Ovu knjigu sam zapoeo zapaanjem da strepnje od smrti retko kada ulaze u diskurs
psihoterapije. Terapeuti izbegavaju tu temu iz vie razloga: ili osporavaju postojanje ili
relevantnost strepnje od smrti; ili tvrde da je strah od smrti u stvari strah od neeg drugog; ili
se plae da ne probude sopstvene strahove; ili su pak previe zbunjeni ili oajni zbog
smrtnosti.
Nadam se da sam ovim stranicama preneo koliko je neophodno i izvodljivo suoiti se
sa strahovima, ak i najmranijim, i istraiti ih. Ali za to su nam potrebna nova sredstva drugaije ideje i drugaija vrsta odnosa izmeu terapeuta i pacijenta. Predlaem da
pribegnemo idejama velikih mislilaca koji su se direktno suoavali sa smru i da izgradimo
terapijski odnos zasnovan na egzistencijalnim injenicama ivota. Svi smo osueni da
iskusimo i radost ivota i strah od smrtnosti.
Iskrenost, koja je sutinska za delotvornu terapiju, dobija novu dimenziju kada se
terapeut otvoreno bavi egzistencijalnim pitanjima. Moramo odbaciti zaostatke medicinskog
modela ija je pretpostavka da takvi pacijenti pate od udne boljke i da im je potreban
ravnoduan, besprekoran, hermetino zatvoren iscelitelj. Svi se mi suoavamo sa istim
strahom, sa ranom smrtnosti, sa crvom u sri svog postojanja.

POGOVOR

La Rofukoova maksima navedena na naslovnoj strani, Le soleil ni la mort ne se

peuvent regarder en face, odraava narodno verovanje da je opasno gledati bilo u sunce ili
smrt. Ne bih nikome preporuio da gleda u sunce, ali gledanje u smrt je sasvim druga stvar.
Potpun i nepokolebljiv pogled u smrt je osnovna poruka ove knjige.
Istorija obiluje primerima razliitih naina na koje osporavamo smrt. Uzmimo
Sokrata, tog nepopustljivog zagovornika potpunog ispitivanja ivota, koji je otiao u smrt
rekavi da je zahvalan to ga oslobaaju besmisla tela i bio siguran da e provesti venost u
filozofskim razgovorima sa besmrtnim istomiljenicima.
Savremena psihoterapija, toliko posveena kritikom samoispitivanju i tako istrajna u
iskopavanju najdubljih slojeva misli, takoe se udaljila od ispitivanja naeg straha od smrti,
najvanijeg i sveprisutnog faktora koji je u osnovi velikog dela naeg emocionalnog ivota.
U interakciji sa prijateljima i kolegama tokom poslednje dve godine, ja sam to
udaljavanje osetio na sopstvenoj koi. Kada uronim u pisanje, navikao sam da obino mnogo
razgovaram sa ljudima o onome to radim. Sa ovom knjigom nije bilo tako. Moji prijatelji bi
esto pitali na emu radim, ja bih im odgovorio da piem o prevazilaenju straha od smrti - i
tu bi se cela pria zavrila. Uz samo nekoliko izuzetaka, niko se ne bi dalje raspitivao, i ubrzo
bismo preli na drugu temu.
Verujem da se sa smru treba suoiti isto kao to se suoavamo sa drugim strahovima.
Treba da razmiljamo o svom konanom kraju, da se upoznamo sa njim, da ga razloimo i
analiziramo, da ga razumemo i da odbacimo uasavajua detinja iskrivljena shvatanja o smrti.
Nemojmo zakljuiti da je smrt previe bolna da bi se podnela, da e nas misao o njoj
unititi, da se prolaznost mora osporiti inae e istina ivot uiniti besmislenim. Takvo
poricanje nas uvek skupo kota - ono suava na unutranji ivot, zamagljuje nam pogled,
otupljuje racionalnost. Na kraju e nam se sopstveno samozavaravanje obiti o glavu.
Strepnje e uvek pratiti nae suoavanje sa smru. Ja je oseam i sada, dok piem ove

rei; to je cena koju plaamo za samosvest. Zato sam u naslovu engleskog izdanja namerno
upotrebio re uas (a ne strepnja) da bih nagovestio da se sirovi uas od smrti moe
svesti na svakodnevnu izdrljivu strepnju. Gledanje smrti u lice, uz smernice, ne samo to
savladava strah ve ivot ini upeatljivijim, dragocenijim, vitalnijim. Takav pristup smrti
vodi ka poukama o ivotu. Stoga sam se koncentrisao na pitanja kako ublaiti strah od smrti i
kako prepoznati i iskoristiti iskustva koja otvaraju oi.
Nije mi namera da ova knjiga bude turobna. Naprotiv, nadam se da emo
razumevanjem, istinskim razumevanjem ljudskog stanja - nae konanosti, naeg kratkog
boravka na svetlosti - ne samo nauiti da uivamo u dragocenosti svakog trenutka i
zadovoljstvu samog postojanja, ve i poveati saoseajnost prema sebi i prema svim drugim
ljudskim biima.

O AUTORU

Irvin D. Jalom je poasni profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu Univerziteta

Stanford. Autor je sveobuhvatnog prirunika Teorija i praksa psihoterapije, koji je prodat u
sedamsto hiljada primeraka na dvanaest jezika i koji je doiveo etvrto izdanje. Napisao je i
Egzistencijalnu psihoterapiju, prirunik za predmet koji u to vreme nije postojao. Autor je i
nekoliko popularnih knjiga za iru italaku publiku, ukljuujui zbirku terapijskih pria,
Krvnik ljubavi (bestseler Njujork tajmsa); romane Leenje openhauerom i Kada je Nie
plakao (bestseler u Sjedinjenim Dravama, Izraelu i Nemakoj, gde je prodat u vie od milion
primeraka); Moma i smisao ivota, zbirku istinitih i romansiranih terapijskih pria; zatim
ari psihoterapije. Dr Jalom radi i u privatnoj praksi u Palo Altu i San Francisku u
Kaliforniji, sa skraenim radnim vremenom.