ŽIVOT POSLE SMRTI

(ILUZIJA SMRTI)
(http://sites.google.com/site/jungbookbeograd)

Stav prema smrti zavisi od toga kako definišemo svest, tj od naučne

paradigme u koju verujemo. Ako se držimo zastarele naučne dogme koja
se temelji na klasičnoj, njutnovskoj fizici, svest ćemo redukovati na bio-
hemijske procese u mozgu i u smrti videti i telesnu i duhovnu konačnost.
Ali prema novoj paradigmi koja je utemeljena na kvantnoj fizici, svest je
vezana za moždane talase kao u poznatom Orch OR kvantnom modelu
svesti Rodžera Penrouza i Stjuarta Hamerofa. Kvantno procesuiranje se
zbiva između elektrotoničkih otvora neurona i glije koji imaju veoma
važnu ulogu u sinhronizaciji moždanih talasa, prevashodno gama talasa
od oko 40 Hz. Ako je pak svest vezana za moždane talase, onda ni smrt
ne može biti konačište za svest kao za telo, budući da se moždani talasi
prostiru kroz mozak koji je nehomogena dielektrična struktura, tj neho-
mogeni izolator za prostiranje moždanih talasa, te u izmenjenim stanjima
svesti, kliničkoj smrti i stvarnoj fizičkoj smrti zbog načela ekvivalencije
gravitacione sile i ubrzanja, gravitacionih i inercijalnih ubrzanja dolazi do
projekcije niskodielektrične jonske strukture (kao neke vrste psihičkog ili
eteričko-mentalnog tela) izvan granica fizičkog tela kroz lokalni Ajnštajn-
Rozenov most, a što u stvari označava projekciju neuronske mreže izvan
tela, odnosno vantelesnu ili eteričku projekciju. (Detaljna objašnjenja o
tome se mogu pronaći u mojim knjigama. Isto tako, u pripremi je i knjiga
o životu nakon smrti, iskustvima i tumačenjima).
Kazivanja o viđenju poslesmrtnog bivstvovanja uvek su nešto što je
krajnje subjektivno, što znači da predstavljaju odraz naših verovanja. Jer,
ono smo u šta verujemo, postajemo ono o čemu mislimo i tako većma
sami sebe oblikujemo. Dubinsko-psihološki posmatrano, ova kazivanja u
najvećoj meri zavise od ustrojstva kolektivno nesvesnog. Otuda, na pri-
mer, budista neće imati istovetno poslesmrtno iskustvo sa nekim hrišća-
ninom, budući da je njegovo arhetipsko nesvesno na drugojačiji način
ustrojeno. Jer, u nesvesnom je založeno u vidu predispozicija za predsta-
vljanje, a ne samih predstava ili arhetipskih slika, iskustvo ljudi sa odre-
đenog područja, pa i iskustvo čitavog ljudskog roda. U njemu su u vidu
slika založena verovanja i nadanja, molitve i spoznaje. Arhetip koji u
nesvesnom nije formativan biva oblikovan iskustvom na isti način na koji
iskustvom stvaramo sinaptičke veze i oblikujemo naš mozak tokom čita-
vog života, a ne samo u ranom detinjstvu kako pokazuju nova istraživanja
u oblasti eksperimentalne neuropsihologije.
 Ako to razumemo, onda bi trebalo da budemo tolerantni prema
nama tuđim i naoko nerazumnim verovanjima. Navešću vam jedan očiti
primer. Akademik Vladeta Jerotić je decembra 2007. godine organizovao
ciklus predavanja o hrišćanstvu i reinkarnaciji koji se održavao na Kolar-
čevom univerzitetu u Beogradu. Predavači su bili, redom: Vladeta Jerotić,
Vesna Krmpotić i jedan velikodostojnik Crkve. Na tom trećem predava-
nju kojem sam, na žalost, prisustvovao, ta uvažena ličnost Crkve govorila
je o tome kako je odgajana u duhu tolerancije i prihvatanja onih koji
veruju u reinkarnaciju, ali je odmah potom dodala u duhu jednostranosti
i netolerancije da će i oni koji veruju u reinkarnaciju na kraju prihvatiti
veru u vaskrsenje. Jogine navodno poštuje, ali smatra da je užasno da
jogini odlaze u Ameriku i propovedaju jogu, već bi, po njemu, trebalo da
zauvek ostanu u himalajskim pećinama gde i pripadaju. Za đivu veli da je
to nekakva điva smatrajući je za izmišljotinu, a điva je hinduistički pojam
koji označava besmrtnu dušu. Da li to znači da duša ne postoji? Jung je
jednom prilikom dobro primetio da nije bitna reč, već ideja koja leži iza
reči. No, bio sam zapanjen kada je pomenuo decu obolelu od leukemije
navodeći primere protivu reinkarnacije. Doslovce je rekao da onaj ko
veruje u reinkarnaciju neće pomoći bolesnom detetu od leukemije, jer se,
prema hinduističkom verovanju, smatra da je to njegova karma, a to sva-
kako nije hrišćanski. Kad sam nekoliko nedelja potom razgovarao sa pro-
fesorom Jerotićem o tome i naglasio mu negodujući da takav postupak
jedne značajne ličnosti u crkvenoj hijerarhiji nije bio ni primeren, ni
moralan, a ni hrišćanski, budući da je Igor, sin Vesne Krmpotić još kao
dečak umro od leukemije godinama se mučeći, profesor mi je odgovorio
da pomenuti vladika nije znao da je sin Vesne Krmpotić na taj način pos-
tradao. Moram da priznam da mi je teško u to poverovati. Vesna Krmpo-
tić je u svom nagrađivanom delu Brdo iznad oblaka opisala borbu za
život svoga sina, svoje patnje i molitve. Za mene, kao hrišćanina, takva
majka koja se pokazala požrtvovanom i koja je sebe celu dala u pokušaju
da izleči svoga voljenoga sina, zaslužuje poštovanje, a ne uvrede koje su
van svake pameti. Iako se niti ja ne mogu složiti sa nekim stavovima Ves-
ne Krmpotić, a koji su proizišli iz te njene muke i tog njenog stradanja uz
bolesnog sina, ona zaslužuje kao majka svo poštovanje.
Prečesto projektujemo sopstvenu Senku na drugoga koji se po
nečemu razlikuje od nas samih. Nismo sposobni da asimiliramo taj arhe-
tip unutar sebe kroz proces individuacije, te ga pronalazimo u drugima
od nas različnih. Zaboravljamo da nije stvoren jedan cvet, već mnoštvo
njih. Nije lepota u tome da svi budemo isti, da kloniramo misli, već je
lepota u različitosti, pa i različnim verovanjima. Ne bi se mogli najesti od
jedne vrste hrane, čak bi pri tom umrli od gladi.
U Jevanđelju po Tomi Hristos veli: Likovi su vidljivi čoveku, a Sve-
tlost koja je u njima skrivena je u Liku Svetlosti Očeve. On će se pokaza-
ti, a njegov lik skriva njegova Svetlost. Svetlost je duša čovečija, a Lik
Božji skriven u svetlosti jeste slika duše čovečije. Najznačajnija sveta
mantra u tibetanskom budizmu jeste Om Mani Padme Hum ili Pozdrav
onome koji je dragulj u lotosu. U hinduizmu unutar rascvetalog lotosa
nalazi se Brahma, dok je u budizmu dragulj u lotosu, Mani Padme, zap-
ravo Buda. Lotos, simbol čistote i ponovnog rođenja, u jogi označava
čakre ili psihičke centre. Simbolika lotosa prevashodno se odnosi na
dušu. U središtu lotosa kao duše jeste lik duše ili lik Jastva: u hinduizmu
je to Brahma, u budizmu Buda, a u hrišćanstvu Hristos. Tu je zapravo reč
o različnoj psihičkoj predstavi te iste duše. Pavle Evdokimov je dobro
primetio da je Jungova ideja o kolektivno nesvesnom i Jastvu kao središ-
njem arhetipu bliska hrišćanskoj veri po tome što u nesvesnom zapadnog
čoveka pronalazimo lik Hrista, ali ona je isto tako bliska i budizmu itd, jer
ćemo u nesvesnom ma kog budiste svakako pronaći ne lik Hrista, već lik
Bude koji je za njega istinska predstava Jastva. Otuda možemo ustvrditi
da nam se Jastvo kao arhetip prestavlja u obličju koje zavisi od iskustva.
Iza različnih predstava stoji jedan te isti arhetip, a to smo mi sami, naše
zaboravljeno istinsko Ja, naša duša. U Katha Upanišadama piše: Onaj
kome nedostaje sposobnost razabiranja, čiji je um nestalan i čije je srce
nečisto, nikada ne dostiže krajnji cilj, ali onaj koji ima sposobnost raza-
biranja, čiji je um staložen i čije je srce čisto, dostiže krajnji cilj. Sva raz-
lika je u predstavi, ali cilj i put do tog cilja su isti. Nije bitna predstava,
već ideja koja leži iza te predstave.

mr Aleksandar K. Mitrović