Aristotelijanska i galilejevska tradicija

Svako naučno istraživanje obuhvata dve faze – prva faza je IDENTIFIKOVANJE

ČINJENICA/POJAVA i druga faza je IZGRADNJA HIPOTEZA POD KOJU PODVEDEMO,
stavimo, ČINJENICE. Ispred nas su dva cilja – prvo prognoziranje, predviđanje pojava koje će
se javiti u budućnosti, a zatim drugi cilj je odgovor na pitanje šta su te činjenice. Naučnik
opisuje (postoje različite vrste objašnjenja, opravdanja). Naučnik ima neku viziju o tome šta
bi taj fenomen mogao da bude (kreće od predstava, predmnjenja, - postoji neka nit vodilja
kojom se naučnik vodi). Fon Riht u delu Razumevanje i objašnjenja kreće od toga da postoje
dve tradicije u objašnjenju naučnih pojava – jedno je galilejevsko a drugo je aristotelijansko.
Sta on podrazumeva pod tim aristotelovsko ili aristotelijansko objasnjenjem ili tradicijom
razumevanja. On misli pre svega na srednjovekovnu sholasticku tradiciju. I on kada nudi svoj
novi tip objasnjenja, on kaze da je to nesto razlicito od ove srednjovekovne, sholasticke
interpretacije ili objasnjenja naucnih pojava. Medjutim, ta prva, uslovno nije losa ali ima par
nedostataka.

1. Nedostatak je taj sto se Aristotel ne moze svesti na tip objasnjenja koji mu se pripisuje.

2. Jeste istorijski razlog, a to je da se ne moze Aristotelu pripisivati cela aristotelijanska

tradicija.

O kakvim se tu zapravo modelima radi?

1. Galilejevski jeste kauzalistick tip objasnjenja.

2. Tip objasnjenja koji se pripisuje aristotelu jeste teleoloski.

Zasto se bas aristotelu pripisuje teleolosko objasnjenje? Naravno, Aristotelova teleologija je

jedna od sustinskih segmenata njegove filozofije, ali i sam Aristotel nudi i druge tipove
objasnjenja sem teleoloskog tipa objasnjenja.

Zasto je toliko vazno da se teleolosko objasnjenje veze za aristotela? Pa mozda upravo zbog
aristotelijanske tradicije. Jer teleoloski tip objasnjenja nam objasnjava bozje namere. Bozja
namera, bozji ciljevi, bozje svrhe jesu nesto sto se pojavljuje u “objasnjenjima” u sholasticko-
aristotelijanskoj tradiciji. Medjutim, sam Aristotel razlikuje 3 tipa objasnjenja, koji se
nazivaju uzrocima ali ne odgovaraju ovom tipu uzroka o kojima govori Galilej, i njegova
tradicija kada se poziva na kauzalisticki tip objasnjenja odredjenih pojava.

Prvo cu reci sta je kauzalisticki tip objasnjenja, potom cu izloziti ove aristotelove uzroke, i
videcemo da kod aristotelovih uzroka se takodje pojavljuje ovaj kauzalisticki tip objasnjenja.

Kauzalisticki tip objasnjenja podrazumeva ovo: da postoji niz pojava ili niz dogadjaja- D1, D2,
koji proizvodi odredjeni dogadjaj N. Znaci postoji niz dogadjaja koji proizvodi neki dogadjaj
N. Logicki posmatrano postoji odredjeni antecedens i odredjeni konsekvens. Znaci, jedan
dogadjaj nuzno proizvodi drugi dogadjaj. Recimo, kada pada kisa, ulice su mokre. Postoji
nuzna veza izmedju dve pojave. Jedna nuzno proizvodi drugu. I upravo je to u centru
kauzalistickog objasnjenja.

E sada, sam galilej je smatrao da se odredjene pojave mogu opisati pomocu zakona koji se
daju numericki izraziti. Znaci jedan dogadjaj proizvodi drugi i fizicar treba da se bavi time koji
zakon stoji u osnovi tog proizvodjenja. Znaci, sta je to sto nuzno dovodi do toga da ova kreda
padne. Koji zakon razjasnjava nuznu vezu izmedju dve pojave ili dogadjaja. On smatra da
postoje takvi zakoni koji se mogu numericki izraziti i to priznaje nauka do danas. E sada da li
se oni mogu tacno bas izmeriti ili ne, ( Hajzenberg dovodi u pitanje samerljivost pojava,
dovodi u pitanje apsolutnost takvog modela) jer takav model ima, kao i aristotelijanski,
pretenzije da vazi za sve pojave.

E sada da vidimo sta radi Aristotel i koji su to njegovi uzroci odnosno tipovi objasnjnja.
(aristotelova teorija uzroka).

1. Causa formalis – eidos

2. Causa materialis- hyle
3. Causa eficiens
4. Causa finalis

Aristotel govori o 4 tipa objasnjenja. Aristotel pod ovim uzrocima podrazumeva nesto sto
stvarno postoji, sto ima realitet.

Forma ili formalno objasnjenje je ono sto jeste u stvarima. Forma je ono sto odredjuje jednu
stvar da bude to sto jeste. Drugo, causa materialis je sastav neke stvari i istovremeno i
objasnjenje sastava neke stvari. Kao sto je forma... unutrasnja forma neke stvari ili ono sto
cini neku stvar da ta stvar bude ono sto jeste, ona je i u stvarima i objasnjenje sustinskog
aspekta te stvari.

Causa eficiens je zapravo ovo sto se podrazumeva pod kauzalistickim objasnjenjem. Arhe
kinesis upravo to podrazumeva. Arhe kinesis znaci princip kretanja. Aristotel ce takodje reci
da ovaj kamen uvek pada i to je nuzno ali tu pojavu nece objasniti zakonom gravitacije, ali
sam model objasnjenja, samo uocavanje kako su pojave na odredjeni nacin nuzno povezane
to je vec otkrio Aristotel i to je zapravo ovaj kauzalisticki tip objasnjenja.

Causa finalis, to je vec ono sto je aristotelijansko par exelence, sto smatraju mnogi, sto
smatra i Galilej i Fon Riht u svojoj knjizi o objasnjenju i razumevanju.

Ono sto teleoloski model pretpostavlja po aristotelu jeste svrha ili neko dobro. Mi tu vec
prepoznajemo i elemente platonizma, jer Platon kaze upravo da je ideja dobra ono, ne samo
sto je jedno iznad mnostva nego ideja dobra takodje nesto ka cemu sve stremi. Vec u toj
formulaciji „ ka cemu svet stremi“ je sadrzana klica teleoloskog objasnjenja. Sve sto se vidi iz
dinamisa i energeie ili potencije i aktualnosti. Svaka stvar ima odredjene potencije koje se
tokom razvitka te stvari aktualizuju, ostvaruju. Taj momenat se narocito moze primeniti na
biologiju. Prilikom zaceca, polnog, dolazi do stvaranja odredjenog entiteta koji se onda
aktualizuje.

E sada naravno, Aristotel razlikuje razlicite tipove aktualizacije. Stvari se mogu u vecoj ili
manjoj meri ostvariti. Ono sto se potpuno ostvaruje jeste entelehija. To je potpuna
unutrasnja svrhovitost koja se aktualizovala. Takva svojstva Aristotel pripisuje nebeskim
telima. Onome sto vecno jeste. I naravno kada je rec o bogu, tu nema nikakve potencije, bog
je cista aktualizacija. Potencijalno uvek podrazumeva aktualno- jedno seme moze da
postane cvet ili plod ukoliko se razvije na odgovarajuci nacin. To lezi u korenu ovog
teleoloskog objasnjenja stvari. I sada u teleoloskom objasnjenju stvari... grupe pojmova
igraju uzasno vaznu ulogu i mogu se primeniti i primenjuju se u savremenim naukama do
dana danasnjeg.

1. Grupa pojmova koje spadaju u ovo jesu: sposobnost, funkcija, ostvarenost. Svi ti
pojmovi se itekako upotrebljavaju u nauci koja se zove biologija. Poznati su
 aristotelovi bioloski spisi medjutim on biologiju nije utemeljio kao disciplinu koja je
nezavisna od fizike. Ali je tacno da je on i fiziku posmatrao bioloski. On je verovao da
i u nezivim telima koja nisu samopokretljiva postoji teleoloski princip. Teleoloski
princip se moze primeniti na celokupnu prirodu a ne samo na ziva bica. Ali se u
svakom slucaju moze primeniti na ziva bica.
2. Druga grupa jesu namera, svrha, cilj. Ocigledno se ovi pojmovi upotrebljavaju o
naukama o ljudskom ponasanju, ukljucujuci i sociologiju, psihologiju, socijalnu
antropologiju i istoriju. Jednom recju nauke o coveku. Jedan istoricar razlikuje uzrok i
povod nekog dogadjaja. Istoricara vrlo mnogo zanima koje su bile namere onih koji
su vladali. Istoricara zanima i to sto je Franc Ferdinarnd bio ubije od Gavrila
Principa...bla bla bla. Medjutim, istoricara zanima i koje su bile prave namere
Austrougarske. Oni se bave rekonstrukcijom namera protagonista vaznih istorijskih
dogadjaja. Istoricara zanima ono sto predstavlja svet namera onih koji vode politiku i
koji kreiraju dogadjaje, koji menjaju istoriju, koji cine nasu proslost i formiraju nasu
buducnost. Ovaj model dominira i opisan je u metafizici, fizici i u njegovim bioloskim
spisima koji cine ¼ ukupnog dela. Ovi pojmovi, namere, svrha, cilj takodje igraju
veliku ulogu u Aristotelovoj etici. Prilikom etickog procenjivanja nekog postupka,
prema A misljenju vazno je utvrditi koje namere je imao onaj koji je postupio na ovaj
ili onaj nacin. Prilikom etickog procenjivanja za A je upravo ovo presudno i ovim se A
bavi kroz celu 3. knjigu Nikomahove etike. To naravno, smatra Kant, uopste nije
vazno jer je kod njega vazan postupak a ne namera. Ovi pojmovi su kljucni za A
prilikom etickog procenjivanja i time je on predvideo nesto sto je vazno za tip
objasnjenja u humanistickim naukama. Namera, svrha, cilj, vaze za psihologiju, etiku,
uopste u naukama o ljudskom ponasanju. Ljudi postavljaju odredjene ciljeve, imaju
odredjene namere i rade ka ostvarenju tih ciljeva. E sada prema misljenju brojnih
filozofa nauke, medju kojima je Fon Riht, ova dva tipa objasnjenja jesu nesto sto je
preovladavalo u istoriji ideja u nauci u zapadnoevropskoj misli.

U 19.veku se utemeljuju duhovne nauke, izmedju ostalih i istorija, za cije utemeljenje je

narocito znacajan Leopold Ranke- nemacki istoricar. Jakob Grin, Johanes Fon Humbolt
utemeljuju filologiju koja se bavi ljudskim jezikom i treba da normira pravila na kojima
pociva lj.jezik. Tada se radjaju posebne humanisticke nauke koje su izgradile svoje polje
istrazivanja, predmetno podrucije, svoje metode. Za filozofe nauke se postavlja pitanje kako
objasniti metode hum.nauka. da li je metodologija hum.nauka ista kao i metodologija
prirodnih?

Pozitivizam, tesko da bi se mogao uklopiti u galilejevu teoriju heliocentricnog sistema. Ali u

nekom metodoloskom smislu, pozitivizam jeste nesto sto se oslanja na tip razmisljanja
galilejevskog objasnjenja stvari prema kome pojmovi kao sto su namera, cilj, svrha
predstavljaju oblike nenaucnog govora koje treba izbegavati. U pitanju je pozitivizam Ogista
Konta.

Kont nudi model metodoloskog monizma. Kont smatra da postoji jedna metoda kako za
prirodne tako i za drustvene nauke i ako se metoda prirodnih nauka ne moze primeniti na
drustvene nauke, onda one nisu nauke smatra Kont.

Pred svaku drustvenu nauku se mora staviti model metodoloskog monizma, ne postoji
metoda drustvenih nauka izvan metode prirodnih nauka.

Drugo, prilikom izgradjivanja ili stvaranja osnova i metoda i metodskih postupaka u

humanistickim naukama, model treba da budu egzaktne nauke. Monizam metode, pociva na
modelu najegzaktnijih prirodnih nauka(matematika, fizika). Tu se u izvesnom smislu moze
videti platonizam jer je Kont smatrao da ono sto se pozitivno, cinjenicki moze utvrditi jeste
ono sto jeste, i Platon je smatrao da eticko znanje treba saobraziti matematickom. I Platon
je tragao za takvom mogucnoscu koja bi mu dozvolila da pronadje neki matematicki model
koji bi vazio i za eticko znanje, znanje o coveku. I samo u ovom smislu je moguce napraviti
paralelu izmedju Konta i Platona.

Treci momenat koji proizilazi iz svega ovoga jeste da pojmovi: namere, svrhe, ciljevi i sve ono
sto spada u teleoloski model treba odbaciti kao nenaucne kategorije. To su ljudske
metafore. To je oblik nenaucnog govora kojim se diskredituju pretenzije drustvenih nauka
da budu nauke smatra Ogist Kont. To je oblik nekog animizma i vitalizma, to su njegove
primedbe i teze.

Pozitivizam ima svoje nastavljace u izvesnom smislu u logickom pozitivizmu u XX veku. To je

Becki krug( Karnap, Nojrat, Frege, rani Vitgenstajn). Logicki pozitivizam ne ide od toga da
uzima empirijske sadrzaje kao nesto sto je potpuno samoocigledno vec se ustremljuje na
logicke kategorije i u tome se razlikuju od pozitivizma Ogista Konta. Zajednicko im je
misljenje da metoda drustvenih nauka treba da pociva na modelu egzaktnih nauka. I jedni i
drugi su pretpostavljali metodoloski monizam.

Zavrsicu jednim stavom tri filozofa nauke kada je rec o odnosu naucnih pretenzija na istoriju.
Hempel je napisao da se istorijske pojave ne mogu do tancina objasniti zato sto su slozene i
kompleksne i u mnogim elementima nejasni. On je izumeo dva modela. Jedan je induktivno-
probabilisticki sto znaci da izmedju odredjenih istorijskih dogadjaja postoji povezanost samo
na osnovu verovatnoce. Nije nuzno da jedan istorijski dogadjaj proizvodi drugi, ali postoji
neka verovatnoca. Verovatnoca moze pocivati na ucestalosti, kaze se da se neki dogadjaji
cesto ponavljaju.

Poper je zastupao misljenje da se objasnjenje istorijskih dogadjaja ne mogu naucno

objasniti zato sto su trivijalni.

Postoji jedan treci tip objasnjenja koji vuce korene jos od Aristotela: da istorijska objasnjenja
nisu trivijalna mada mogu biti sluzena, ona se bave pojedinacnostima, jedinstvenim
dogadjajima. Istorijski dogadjaji su unikatni, oni su se jednom desili i nece nikada vise. I svaki
istoricar treba da krene od ove pretpostavke o jedinstvenosti tog dogadjaja u nekom
slozenom sklopu. To je treci tip odgovora na ovo pitanje.