Anda di halaman 1dari 38

LJUBOMIR NEDI

(1858-1901)
Prvi osetio kritiku kao stvaralaku, a knjievno stvaranje kao oblik EGZISTENCIJE, a ne nain tumaenja
sveta. Vanost: INTUICIJE, STILA I FORME.
DERETI:
Pokree prvi moderni knjievni asopis u Srbiji Srpski pregled (1895), koji je bio pretea SKG, i uglavnom
asopis kritike. Tu je pisao uvodne lanke iz knjievnosti o najkrupnijim pitanjima. Oslobaa se Vulovievog
bigrafizma i impresionizma i stvara modernu analitiku estetiko-psiholoku kritiku. Glavni doprinos u
kritikoj metodologiji: odbacivi podjednako estetiki relativizam i pozitivistiki istoricizam, dogmatsku i
impresionistiku kritiku, zalagao se za strogo unutranji pristup, osloboen svih spoljanjih, vanknjievnih
primesa. Pravi razliku izmeu estetike i ivotne istine, razdvajajui graanski lik pisca od njegovog knjievnog
lika, zahteva da se kritika bavi ne ovekom nego piscem, ne onim koji je iza knjige nego onim koji je u knjizi .
Prouavati delo samo za sebe.
Daje primat formi za koji smatra da, iako nije sama sebi dovoljna, predstavlja ivotni princip svakog
knjievnog dela. U formi razlikuje dva momenta: spoljanji obrada, i unutranji izraz, sloaj rei (svaka re
komunicira sa svojim sporednim znaenjima, asocira, izaziva seanja, a pesnici otkrivaju te skrivene veze).
Osnovno vrednosno merilo je emotivnost.
POSTUPAK:
a.

posmatra pisca u celini, izjedna, a ne kroz pojedinana dela;

b.

analizom izdvaja glavne osobine koje izlae estetikim merilima;

c.

REZULTAT: sinteza slike pieve knjievne fizionomije i kritiki sud o vrednosti dela.

Vrednost njegovih ogleda je vie u unutranjem opisu pisca nego u kritikoj oceni, gde je esto pristrasan,
iskljuiv, dogmatian. Dao je izvrsne psiholoko-knjievne portrete. Bio je pristrasan po politikim simpatijama, ali
ipak pored svih nedostataka on je zaetnik moderne srpske kritike.
NOVIJA SPRSKA LIRIKA I NJENI KRITIARI (1893):
U mladoj srpskoj knjievnosti jedino je poezija toliko napredovala da se u njoj ve poinju javljati produkti
prefinjenog ukusa, ali to ne vai i za kritiku koja je u povoju. Ima nameru da se prvenstveno bavi onim KAKO? I
KUDA? Kritike, pa sve kritike pokuaje svrstava u nekoliko tipova. Smatra da Vuk nije prvi srpski kritiar
informacije je dobijao sa strane.
1.

STEVAN POPOVI o Jakievoj poeziji metod konjikog skoka pogoditi u tri koraka relevantno.

Ovaj nain kritike ostaje bez uoptavanja i zapravo je nekritian, nesistematian i bez poetike, jer se moe
rei ta se hoe. Ovim metodom slui se ponekad i Svetislav Vulovi, iako on uvek ima duha i lepog stila.
2.

SVETISLAV VULOVI prirodna kritika neka vrsta spoljanje, subjektivne kritike koja ne zna za

pravila, ve se upravlja po oseaju, ali time gubi, jer ne utvruje nikakve optije norme. Ova vrsta kritike stekla je
puno sledbenika, jer je u skladu sa naom prirodom uvek sklonom da rado prihvata samo svoj autoritet. Od
Brenea je, sem ovoga, primio i uskogrudu procenu pisaca prema njihovoj privatnoj linosti. Podvrsta
POLITIKA KRITIKA (kritika kao odjek politikih ideja).

3.

SVETOZAR MARKOVI realna kritika koja objavljuje rat svakoj estetici i propoveda njeno

unitenje. Sadraj je merilo vrednosti, dok sam Nedi istie da je forma pretenija. TETNA JE, ali i pored sve
utilitarnosti, donela je i neke koristi za knjievnost: pre svega utcala je na nestanak bljutavo patetine poezije
romantiarskih epigona.
O KNJIEVNOJ KRITICI: posveena Bogdanu Popoviu;
Veliko doba kritike koja se razvija vie od samog knjievnog stvaralatva, to joj slui kao osnov za postojanje.
TA JE PRAVI ZADATAK KRITIKE? Navodi njene tri vrste:
1.

KRITIKA KOJA PRATI dnevna, tekua sa prolaznom vrednou posebo ovaj tip kritike ne moe

uticati na pisce , niti nekoga nainiti piscem. Ona ima hroniarsku ulogu.
2.

KRITIKA KOJA UPUUJE velika, opta knjievna pitanja moe doprineti razvitku knjievnosti, ali

Nedi uvek ostaje veran shvatanju da knjievnost ide svojim putem, kao izraz opteg duha vremena, i
velikih tvorakih duhova. Zato je kritika voena knjievnou, a ne obrnuto. U tom, smislu, njena prava uloga
je da upoznaje nove ideje u knjievnosti, da im daje jasan izraz, da ih formulie i iri.
3.

KRITIKA KOJA PROUAVA predmet: pretres i ocena INTERPRETACIJA. Nevolja nastaje oko

jasnog utvrivanja njenog domena, jer se knjigama bavi i istorija knjievnosti, a ni zadatak kritike nije jasno
utvren. ISTORIJA KNJIEVNOSTI knjievna dela posmatra kao POJAVE koje pokuava da uhvati u njihovoj
vezi sa drugim srodnim pojavama. KRITIKA ih vidi kao DELA i trai da ih oceni. Zato je bitno ne meati ih, jer
kritika treba da ih posmatra samostalno, nezavisno od svega spoljanjeg.

PROIMANJE DISCIPLINA: nauni i knjievni nain se ne mogu strogo odvojiti jedan od drugog. Meutim

one nemraju jedan predmet nego svaka svoj. Podvlai da je njegovo shvatanje kritike SUBJEKTIVNO, ali da
time ne iskljuuje i druga, suprotna.

PRAVA KRITIKA JE UMETNOST kritiar mora biti sposoban da otkriva ono to je umetnost. Na njega

su uticali Nemci i idealistika filosofija estetika odozdo (Baumgarden, Kant) za poniranje u skriveno potrebna je
inspiracija kao i za stvaranje. Zato gree oni koji kao kritiari polau na duhovnost ili favorizuju lep stil u kritici koji
tu nije najvaniji. Nekada je i sam isticao biografski momenat, ali misli da on ne moe da objasni delo, iako u
tome moe biti od pomoi. Ovaj metod esto je nepouzdan i prua lanu sliku o piscu i delu. Pisac i ovek dve su
odvojene linosti: jednu otkriva kritika, drugu biografija. Razlika ovek/stvaralac. Delo daje samo neke stavove, ne
ivot.

METODA KRITIKE: analiza i sinteza - analiza knjige i sinteza oveka iz knjige. Nedi ne nudi konkretan

odgovor na koji nain se to ini, smatrajui da je kritika ISTINIT, UROEN DAR. Mogu se utvrditi jedino neki
opti zahtevi (ak i oni spadaju u krug estetskih rasprava). Prouavati SKLOP I SKLAD. NOVO: IMANENTNI
PRISTUP! U kritici mora biti:
1.

JEDINSTVA: iznoenje u celo onoga to je u delima pisca opte;

2.

ISKRENOSTI: pravi umetnik nikada ne ide za efektom. Bez unuranje potrebe nema ni kritike ni
kritiara. Ovo se odnosi i na spoljanje kritiar moe da se prevari u oceni, ali ne sme dati lanu.

Srpska kritika je neiskrena, povodi se za raznim obzirima, tuim miljenjima; to se vidi i u boleivom odnosu
prema srpskoj knjievnosti kao nejakoj.
----------------------------------------------------------------------------------------------ZORAN GAVRILOVI: ZASNIVANJE UMETNIKOG PRISTUPA
Na najistaknutiji kritiar sve do poetka II svetskog rata. Kod Vunta zavrio filozofske nauke. Njegove kritike su
prve koje imaju odreeni metod koga razvijaju u analizu. Bio je protivnik filozofskih i stilski apstraktnih analiza,
niti je voleo metod zasnovan samo na oseajnosti. Napad na pesnika sa najvie respekta: trebalo je imati smelosti
i intelektualnih uverenja, pa napasti Zmaja. Nediev politiki konzevrativizam bio je tetan po pozitivni trend u
srpskom drutvu kritika koja se koleba izmeu ideolokih stavaova i estetikih analiza. Njegovu objektivnost
mutila je politika antipatija. Pravi obazac njegove kritike je tudija o Vojislavu Iliu poetak moderne kritike,
pokuaj da se estetsko kao vrednost i delo kao tvorevina ponu ispitivati kao jedini predmet. Zakljuivao je da e
se artizam Iliev sviati samo uskom krugu ljudi prefinjenog ukusa, to moe samo vie da vredi nego glasna
slova velike publike.
Kritiar izrazito negatorskog tipa jedina afirmativna kritika je ona o Vojislavu. Kriterijum smisla je esto
uproeno izjednaavao sa zdravim razumom: pokopao Lazu Kostia. Ipak, uvek insistira kritiko-estetikim
razlozima svojih ocena. Njegov racionalizam je moderan spoj psiholokog i formalnog, i estetskog i kritiarskog.
On je prvi kritiar koji pravi razliku izmeu estetske istine i stvarnosti. Insistirao je na unutranjoj
motivaciji i izvedenosti umetnikih struktura.
DRAGAN M. JEREMI: ESTETIKI PRINCIPI KRITIKE LJUBOMIRA NEDIA
Gotovo svi krtiari su tvrdili da je Nedi bio logiar, i da su logika strogost i hladnoa osnovne karakteristike
njegove kritike. A to je ba ono to ne stoji svoje kritike ocene zasnovao je izrazito emocionalistiki. Ono
to ga izdvaja i u emu lei njegov istorijski znaaj jeste injenica da je stvorio kritiku doslednu estetikim
principima prvi je pisao na osnovu jedne kritike metode. Na bazi njegovih studija Skerli je mogao da izvri
istorijsko-knjievnu sintezu, a Bogdan Popovi da obarti panju na estetsku stranu knjievnosti. Morao je da se
bori protiv biografske (prirodne) kritike, bez vstih estetikih principa, i protiv utilitarne (realne) kritike na jakim
neestretikim principima. Svestranog talenta, dobar portretist, duhovit opservator, strasan polemiar. Mogao je u
kritici da bude impresionista, a ne samo dogmatiar.
1.

Prvo merilo: PRINCIP OSEAJNOSTI isticao izuzetan znaaj srca i oseanja: u studiji o V. Iliu kae,
da ne treba nikad smetati s uma da je umetnost rodila oseajna potreba ljudske due, i da se ono, otuda, i
ceni po tome koliko se u nju due unese.

Iz tog stava izvukao je sve ostale principe svoje kritike, meu kojima je princip oseajnosti ostao uvek osnovni.
OSEAJNOST je osnovni kvalitet distinkcije izmeu velikog umetnika i virtuoza, velikog pesnika i stihotvorca.
Zato se on i bavio vie poezijom nego prozom. tavie, po njemu je KRITIKA jedna vrsta umetnosti za koju
treba inspiracije kao i za stvaranje, umetnost koja u knjievnom delu ne vidi samo neto to treba oceniti i
proiveti, vidi oveka koji se u njoj ogleda i iju sliku treba iz nje izvesti. Kritiareva prva sposobnost je oseanje,
a pored toga on mora da ima duha i da ima pameti; duha da pronikne, pameti da shvati i proceni. Pod oseajem je
u stvari shvatao sve to nije misaono, refleksivno, racionalno...
2.

Drugo merilo: FORMA oblik koji umetnik daje oseanju. Piui o Vojislavu kae: svaka je umetnost
dodue u formi; ali ona nije jedino u spoljnoj formi, u pravilnosti i kalupu, no u formi zadahnutoj duom
umetnikovom.

ESTETIKA ISTINA: sasvim je nezavisna od onoga to je stvarno istinito. Ona se moe slagati sa stvarnou ali i
ne mora, jer moe postojati pored ili mimo nje. Ako ne odgovara stvarnosti ona ima svojeg unutranjeg ivota, a
vie se i ne trai do to: ivot. Tu istinu on uzima za najdublju osnovu i najveu vrednost umetnikog dela. Ovo je
dovoljno da se njegova kritika potpuno suprotstavila logikom, racionalnom, cerebralnom tretiranju umetnosti.
Dakle, cenio dva momenta:
a.

oseanje ivost i istinitost oseanja

b.

formu oblik kojim je izraeno oseanje; esto ima negativno znaenje.

Samo se u jednom kolebao: u procenjivanju vrednosti tendencije: osuivao je tendenciju u politikim i satirinim
pesmama Zmajevim (pesma govori srcu, a ne razumu), ali je hvalio to isto kod ure Jakia, jer je toboe
patriotska tendencija via i opravdanija od socijalne. Hvalio humor, osuivao satiru...

BOGDAN POPOVI
(1863-1944)
DERETI:
Bio je kao i Nedi, vrnjak realista. U knjievnost je uao rano, krajem 80-tih godina, a vrhunac je dostigao u doba
SKG. Prvi na knjievni kritiar koji se bavio pitanjima drugih umetnosti spojio knjievnu i umetniku kritiku.
Profesor Velike kole (1893) i Univerziteta (1905). Njegovo delo nije obimno, niti obuhvata veliki broj pisaca i
problema iako je pisao due od 60 godina: Ogledi iz knjievnosti i umetnosti, 1-2 (1914, 1927); Bomare, (1925);
a u celini je obeleeno didaktikim i pedagokim tenjama jednog profesora knjievnosti, u kojoj je video veliku
bibliju oveanstva, a u prouavanju literature najbolji nain da se ovek duhovno uzigne, da profini i oplemeni
svoja oseanja, da odgaji ukus (O vaspitanju ukusa).
ESTETSKI ENTUZIJAZAM I METODOLOKI ZAHTEV ZA NAUNOM EGZAKTNOU KRITIKE: odbacuje
istorijsku kritiku Ipolota Tena koja je delo posmatrala kao dokument i zalae se da se umetnost prouava kao
umetnost, s estetikog, a ne istorijskog stanovita. Estetika se mora osloboditi svake podreenosti graninim
disciplinama i apstraktnih spekulacija o prirodi lepog u umetnosti, te se mora postaviti na naunu eksperimentalnu
osnovu, kao u prirodnim naukama. Delo posmatrati za sebe, iznutra, kao umetniku formu. Od Nedia se
razlikuje po konstantnoj analitinosti kritike, po ulaenju u najsitnije pojedinosti, ali bez dovoljnog uvida u celinu,
koja je kod Nedia bila sredinji pojam.
MIKROANALITIKI METOD: TEORIJA REDA-PO-RED pokazuje prednosti u prouavanju formalne i
tehnike strane umetnikog dela, dok se tee primenjuje kod sloenijih aspekta strukture i znaenja. Njen znaaj
je preteno pedagoki (pisana kao predavanje), vie u nastavi nego u nauci o knjievnosti. Popovi je vie
propagator i tuma modernih estetikih i metodolokih shvatanja nego izvorni mislilac.
Svoj najpotpuniji izraz ostvario je u poduhvatima koji su ukljuivali i druge uesnike: ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE
POEZIJE (1911) gde je izborom i osobenim rasporedom tuih tekstova stvorio skladnu umetniku celinu,
jedinstvenu knjigu poezije u naoj knjievnoj istoriji; takoe i u radu na SKG. On je pre svega bio pokreta,
animator, vaspita estetiki, knjievni i stilistki. Bio je vlasnik i urednik SKG koji je vezan za trajanje moderne.
Program asopisa je dao u lanku Knjievni listovi. Izlazio je vrlo precizno, svakog 1. i 15. u mesecu. Pazio je na
svaki detalj, ak je analizirao svoje priloge iz prethodnih brojeva.
----------------------------------------------

NOVICA PETKOVI: PREDAVANJA


OSNOVNI STAV: negativni odnos prema teoriji pozitivizma 19. veka. Smatra da se primena pozitivistike
kritike se svodi samo na ono to nauka u njoj moe da otkrije, pa se tako ne moe u umetnikom delu pronai ono
to je umetniko. Zato treba ispitati ta izaziva umetnika oseanja, ukus i negovanje umetnikih
emocija.

POSTUPAK: analiza sastavnih delova sastojaka naih utisaka, a sve to itajui paljivo, da bi itanje vodilo
dobroj analizi; znai re po re. Daje uporednu analizu Duieve pesme kao konkretnu primenu metoda.
SREDSTVA ANALIZE: poznavanje jezika, znanje i upotreba termina.
TEORIJA RED-PO-RED: to je njegova teorija knjievnosti; vrlo bitna za uvoenje u prouavanje knjievnog dela.
Polazi od najizrazitijeg prirodne nauke, koje su tada bile modelom svakog prouavanja. UKUS od njega zavisi
sposobnost oseanja tankoe dela, i za njega je vezana estetska vrednost knjievnog teksta. EMOCIJE su u
osnovi estetskog kvaliteta. Treba ii ododzdo (Maks Desoar, 1908). Popovi je potpuno bio u toku sa aktuelnim
momentom (Georg Fehner psihologija knjievnosti, i Desoar: obojica pripadaju antipozitivistikoj pobuni;
Francuzi su uili od Nemaca Leo picer: stilistika kritika). Prihvata zasnivanje nauka o umetnosti, a ideal
su mu Englezi i empirija, od kojih uzima paljivo itanje teksta: ALEKSANDDAR BEN itati re po re,
komadi po komadi.
POLAZITE: interpunkcija (od toga tada niko ne bi poao) onaj ko je usmeren na knjievnost, taj je usmeren
na tekst, a on podrazumeva interpunkciju, koja je vezana za raspored rei u reenici, koji je vezan za nain
miljenja: menjanjem rasporeda rei menja se i smisao poruke:
Dobar ovek preoprezno postupa > ovek, dobar, postupa, preoprezno
Ukidanje predikacije: ovek je dobar > ovek dobar > dobar ovek (omski)
Interpunkcijskim intervencijama vraamo se na ono to je primitivnije u jeziku (ide se ka novom u povratku na
primitivno - avangarda). KNJIEVNOST ODNOS KULTURE I PRIRODE u kojem kultura pritiska i goni da se
okrenemo prirodi.
TERMINI: istie njihovu vanost, jer su pojmovi koji u sebi sadre struno znanje. Ovde ve uvodi u teoriju
miljenja. Sutina je to je eleo da proe kroz sve, kroz proces miljenja primenjen na problem knjievnosti.
U Antologiji novije srpske lirike prolanalazi i primenjuje svoja stanovita isto teorijski. Knjiga koja pokazuje po
emu je zastarela njegova teorija, i zbog ega je moralo doi do sukoba izmeu njega i avangardista.
---------------------------------------------------------------------------------------------

ZORAN GAVRILOVI:
Dalje razvijanje unutranjeg pristupa. Za neto vie od 20 godina, Nedi, Popovi i Skerli razvili su kritiku
toliko da su se u njoj poele javljati unutranje protivurenosti koje je najdublje i oliavaju. Udaljava se od
shvatanja da je umetniko delo duboko vezano za drutvenu osnovu, iako mu je ispoetka blizak. Istorijski
trenutak i njegov uticaj: suoen sa knjievnou i poezijom koja pokazuje sve elemente poetske strukture to vie
nije neposredno u slubi istorijskog vremena.
Gijoov uticaj: kao i na Skerlia; udno jer se Popovi i Skerli razlikuju i ideoloki i teorijsko-estetiki. Uverenje
da je knjievnost afektivni deo bia i da je nejna sutina u prevoenju utisaka modernija varijanta
senzualistike estetike. Teorija R-P-R je racionalizacija tog sentimentalistikog uoseavanja. To je pravi
obazac

formulisanja

jednog

konkretnog

kritikog

metoda.

Njegovo

kritiarsko

uverenje

je

metodoloki

konsekventno izvedeno i vrlo otro povlai granicu prema spoljanjem pristupu. Preterivanje: unutranji pristup
poinje da se pretvara u sopstvenu suprotnost (ispraznost i formalizam). Kriterijumi jezike pravilnosti
prouzrokovali su tenju ka strogoj usavrenosti (anti!). Poetski smisao iskazuje se pesnikim jezikom.

Antologija: razvijen smisao kategorizaciju i precizno odreeni zahtevi koji se stavljaju pred poeziju. Opet istorijske
nunosti: knjievnost posle I svetskog rata izmakla je njegovom estetikim principima, prerasla je epohu u kojoj je
on bio najznaajniji.
----------------------------------------------------------------------

TEORIJA REDA-PO-RED
Konstatuje da se u poslednje vreme knjievna kritka vraa starom, dobrom shvatanju da su knjievna dela
umetnika, dela lepa i da ih dosledno tome i treba prouavati s tog estetikog gledita. Odbacuje pozitivistiku
kritiku Ipolita Tena. Takvo prouavanje knjievnog dela proizvoljno suava problem. Dela nisu istorijski dokumenti,
ona niu iz oseanja, na njih apeluju, postala su radi uivanja kao oblik zamisli mate. Pitanje. ta ini lepotu tih
dela, bez ozira ta ona znae kao dokument rase ili vremena u kome je umetnik iveo. Paradoksalno, knjievna
dela je tee prouavati sa estetkog nego sa etikog stanovita, jer graa prouavanja su oseanja u stalnom
kolebanju.
Govori o naglom i brzom razvoju estetike kao jedne od naunih grana koje su u sreditu naunog interesa. Dakle,
estetiko prouavanje knjievnih dela i umetnosti postavljeno je na naunu osnovu sudovi se ne donose na
osnovu sluajnih i neproverenih opaanja. Uz nauku ide i nastava kao bitan faktor naunog obrazovanja.
Najvie se u estetikom pristupu, ali i nastavi knjievnosti i ukusa, odmaklo u Engleskoj (Benova Retorika kao
prva iroko zasnovana i nauno izgraena teorija knjievnosti to mu je uzor za teoriju koju pokazuje
predavanjima), i Americi (teorija stila). Vaspitanje ukusa kao sloene osobine pretpostavlja znanja, iskustva,
tanine oseanja koje idu u najvie ljudske sposobnosti nastavnici se vaspitaju kao i aci.
U Francuskoj i Nemakoj takoe se puno radi na knjievnoj estetici kroz neprestano istraivanje i pisanje, ali ovde
postoji izvesno kanjenje. Citira Maksa Desorara i pasus iz njegove Estetike (1906) gde kae da Desoarov ideal
estete podraumeva oveka naunika visokog reda, knjievno-umetniki kritiar sa struno usavrenim ukusom.
Kod nas Andra Nikoli, i Teorija knjievnosti kao predmet na Univerzitetu od 1897.
METODA REDA-PO-RED: metod podrobnog ispitivanja, otkrivanja pozadine, crtica, detalja, povrina, tonova,
akorda... od kojih se sastoji naroiti umetniki utisak. To je metod delia-po-deli kojim kritika treba da pokae
te i sve pojedinosti, to podrobnije, to konkretnije. Ova metoda se od ostalih razlikuje silaenjem do sitnih
pojedinosti. Mogao bi se nazvati jo i analitikim, konkretnim, prema metodi sintetikoj i apstraktnoj.
Svako je pravo znanje nauno, teorijsko. Generalizacija, apstrakcija. Metod R-P-R pokazuje izvrsne mogunosti u
nastavi za:
1. predavanje teorije
2. vaspitanje ukusa
Primenjiva je i pokazna kao predavanje i veba; istie vanost razvijanja sposobnosti za uoavanje slinosti i
razlika meu predmetima i pojavama radi izvoenja zakljuaka o zajednikim osobinama ka stvaranju termina.
Za to je vrlo vana sposobnost mogunosti dugotrajnog miljenja o predmetu. To je lako ali obrnut proces
miljenja odozdo je komplikovaniji i zahteva strpljenje, posveenost, obrazovanje, oseanje, iskustvo...
Relativnost sudova u moralnim naukama menja se neprestano, umnoavaju se stavovi, ali se ne dolazi do
generalne istine, opteg pravila kao u prirodnim naukama. Navodi neka naela za prouavanje knjievnog teksta:
interpunkcija, red rei... Istie neophodnost stvaranja tanih termina i vanost jezika kao neophodnog, ali i

nesavrenog orua naeg miljenja. Ne treba misliti da je mogue znati knjievne osobine, a ne znati
termine koji ih belee. Ko ne zna termine ne zna ni pojmove.
U stvari, i re i reenicu razumee samo onaj koji ve zna stvari njima saoptene. Odgovor je uvek dat u tanoj
meri u kojoj poznajemo stvar koja stoji iza imena. Meutim, apstraktni pojmovi nikada nemaju jasnost konkretnih
predstava i lako je prevariti se, a tu dolazi i problem vieznanosti rei, i trebalo bi moi razpoznavati sva znaenja
jedne rei zarad pravilnog razumevanja. Iza svake rei se krije neki utisak, nekakva predstava o kakvoi
predmeta ili svojstva koje oznaava. Smisla imaju termini samo za onoga ko ih tano vezuje za stvari,
ko iza termina vidi ili osea sve ili glavne injenice iz kojih su izvedeni pojmovi njima oznaeni.
Pravi nain tumaenja jeste pruanje dovoljno konkretnih pojedinosti, konkretnih primera, pa tako TEORIJA R-PR prouavajui pojedinosti istovremeno daje stvarnu podlogu pojmu i terminu. Daje dovoljan broj
konkretnih primera, to e pomoi da se u knjievnosti iste stvari znaju ve dve hiljde godina, pa da se ipak ne
znaju, i da se na jednoj nauci toliko radi, a napredak da je neprestano tako mali.
PREDGOVOR ANTOLOGIJI NOVIJE SRPSKE LIRIKE
(Matica hrvatska, 1911)
I JEDNO OBELEJE: sastavljena je prema isto estetikim merilima. Izbor je vren prema lepoti: da je
istovremeno toliko lepo koliko je i karakteristino za neko doba. Namera mu je da predstavi zbirku cvea novije
srpske lirike. vrsto se drao svojeg merila i nije odstupao mnogi pesnici su izuzeti. Estetika zna samo za dobre
pesme. Antologije zato daju itaocu dobro pesnitvo, jer kritiar izdvaja samo najbolje od svih pesama svih
pesnika. Tako sve pesme u nekoj antologiji, kao okviru, dobijaju novu vrednost i lepotu.
II LIRSKA PESMA: ona kod koje preovladava oseanje, koje omoguava distinkciju od isto opisnih,
didaktinih i pripovednih, hladnijih, niih u tonu balade, satirine, humoristike, politike i prigodne nisu ule u
Antologiju.
III NOVIJA SRPSKA LIRIKA (moderna - Hrvati): od Branka i Jovana Ilia nadalje. Odluio se za ovakvu
podelu jer bi ono najnovije bilo premalo, a i zbog povoda, jer Hrvatima prikazuje srpsku noviju poeziju. Antologija
najnovijeg pesnitva prirodno treba da doe posle ove. Razvoj od narodnog ritma ka dvaneastercu:
1.

od oslanjanja na narodno lirsko pesnitvo (Branko),

2.

preko onog koje produbljuje oseanja i temperament (Jaki),

3.

i onog u kojem poinje da preovladava mata sa ivopisnom dikcijom (Ili),

4.

do pesnitva s najviim umetnikim oblikom i uglaenosu, stilistiko, razgranato, virtuozno (Dui,


Raki, anti),

5. ka onom koje donosi uznemirenost, iznurenost, pesimizam, finija i sloenija oseanja, ironiju, neto
anarhije, razlabavljene oblike, stil nepravilan i mutan neovarvarstvo.
IV MERILA: tri osnovna:

1.

EMOCIJA definicija umetnikog dela: ono je emocionalno. Pesma koja ne budi emociju nije lepa.
Oseanja idu na najvii stepen vrednosti, iznad misli, stila, snage; ton itanja treba da postane meki i
topliji; ovde ide i intenzivnost;

2.

JASNOST u celini i svim delovima u jednoj osnovnoj misli; od nje zavisi i snaga; u poslednjih desetak
godina ima mnogo nejasnog pesnitva;

3.

CELA LEPA (bez greaka) bez pojedinosti koje vreaju: slabih poetaka i svretaka i stihova; sve
mora da je na istoj visini, bez naivnosti misli i oblika; ovde se ogleda istanan stil pisca, ali i ukus
kritiara da prepozna savrenstvo umetnikog dela u pojedinostima.

V O UREIVANJU: izbor iz zbirki i periodike do zakljuivanja. Ureivanje izvan okvira pripadanja odreenim
kolama, pokretima ili pesnikih pravaca; izvan line jednaine. Izbor je vren sa simpatijama prema pesnicima i
bez kruto primenjivani navedenih merila; da vrlina bude vea od nekorekcija. Vodio je rauna o dobu u kojem je
nastala pesma. Sastavljana je objektivno; predrasude su izbegavane. Nisu unoene pesme koje su muzikalne i
pevane, koje su deo niza.
Ovde je u drugom izadnju umetnuo nov paragraf (VI), gde kae da bi mu bilo ao da se u izboru razie s
pesnicima; sastavljao je antologiju po svom ukusu iza kojeg teorijski stoji. Nema nameru da daje
pojedinane vrednosne ocene o pesnicima.
VI RASPORED: izbegavao hronoloko nizanje jer je kruto, reniko; eleo je da bude zaokruena kao i
umetniko delo, pa je zadrao hronoloku podelu na tri doba, a pesme su postavljane prema meusobnom
skladu (ugledao se na Pelgrejva) stil, metar, motivi, utisak, ton, duina... Cilj je uravnoteenost opteg estetskog
utiska.
VII TEKST: potovao je original, iako je ispravljao nesumnjive aljkavosti u stilu i gramatici.
VII NAMENA: vaspitanje ukusa i due najire publike, lepotom poezije... Prva knjiga u nizu dela iz
srpske knjievnosti koja e Matica hrvatska objavljivati jugoslovenstvo.

JOVAN SKERLI

(1877-1914)
JOVAN DERETI:
U svojoj kratkotrajnoj knievnoj karijeri razvio je aktivnost ije su zahuktalost i plodnost bez premca. U 16. godini
poeo da objavljuje knjievne priloge. ak B. Popovia kao student knjievnosti i francuskog; ureivao kulturne
rubrike u socijalistikim asopisima. Usmerio se prema nauci, posebno istoriji knjievnosti. Izvanredno povezao
knjievnu kritiku i istoriju. Ostavio obimno delo, potpuno zaokrueno i zavreno, iako je rano preminuo. Objavio:
Pisci i knjige 1-9, 6 knjievnih monografija, dok. tezu, Jakov Ignjatovi (1901), Omladina i njena knjievnost
(1906), Srpska knjievnost u 18. veku (1909), Svetozar Markovi (1910), Istorijski pregled srpske tampe (1911),
i sintezu rada: Istorija novije srpske knjievnosti (1912 kolska, 1914 ira verzija), i itavog stolea nae
knjievnosti: od Vuka; Srpskih narodnih pjesama (1814); do Skerlieve Istorije ravno sto godina posle.
U shvatanjima ostao je sledbenik prvog srpskog socijaliste Svetozara Markovia. Od njega je prihvatio: estetiki
utilitarizam shvatanje da knjievnost treba da bude tesno povezana s naprednim tenjama doba, da
izraava stvarni ivot i slui narodu. Ipak on nikada nije prihvatio Markovievu tezu o unitenju estetike, ali je
ostao veran ideji deomkratizacije umetnosti smatrajui da je u njoj najbolji izraz doba duboko ubeen u
potrebu umetnosti. Uticaj Bogdana Popovia vaan je za njegovo nauno formiranje.

METOD: odbacio Nedievu i Popovievu formalno-estetsku kritiku (unutranji pristup), obnavljajui neke

momente koje su oni odbacili: impresionistiki, biografski i sociolokoistorijski. Kao kritiar proiziao iz vladajue
pozitivistike estetike. Uitelji: Ipolit Ten, Gijo, Renar. U metodu javljaju se razlike zavisno od predmeta i
anra kritike, a njegov unutranji razvoj: pojedninani prikaz (impresionistiki postupak), ogled o piscu
(impresionizam i biografizam) i knjievnoistorijska monografija i istorija knjievnosti (nadogadnja
prethodnih uz metod istorijske kritike).
Kod njega nema logike strogosti i naune egzaktnosti njegovih prethodnika, ali ni suvoe i oporosti
njihovog izraza. Skerli nije uzoran stilist, ali je odlian pisac. Reenica je isuvie francuska, ipak: prodoran,
upeatljiv, ponesen. esto se koristio slikama da bi ilustorvao svoje misli. On je i drutveni kritiar, moralista sa
snanom satirinom icom. O epohama daje slike irokog plana knjievnih prilika, drutvenog ivota i duhovne
atmosfere, on je u kritici vie sintetian nego analitian, a u izrazu koncizan, lapidaran.
Knjievnu kritiku oslobodio od filolokih ema i uveo u nju isto knjievne kategorije kao to su
romantizam, realizam... pomou kojih je istakao kako nacionalnu tako i evropsku dimenziju srpske literature, a
akcentom na drugoj. On je ipak previe suzio okvire i osiromaio nau knjievnost. U oceni pisaca polazio je od
dogmatskih, apriornih stavova. Blii mu je bio racionalizam od romantizma, davao je prednost Dositeju nad
Vukom, i realistima nad romantiarima. Isticao je vraanje knjievnosti narodu, ali mu nisu bili bliski pisci
narodsko-folkloristikog karaktera, nego moderni realisti poput Matavulja.

Smatrao je da knjievnost treba da slui progresivnim ciljevima drutva. Zalagao se za optimizam, za


nacionalnu energiju, pa je odbacio pesimistiku poeziju oajanja Pandurovia i Disa. Zapadnjak po kulturi i
obrazovanju, uasavao se od istonjakog otrova koji je otkrivao u naem mentalitetu i nainu ivota, i zato nije
mario za pisce koji su opisivali Istok. Uskokovi mu je blii od Stankovia. Bio vie sklon prozi nego poeziji. S.
Milutinovia i Kostia odbacio je kao lude glave, fantaste, ali uprkos tim ogranienjima Skerli je najmanje greio u
kritikom sudu od bilo kog drugog naeg kritiara pre i posle njega. GLAVNO OBELEJE: tanost ocene,
smisao za sintezu i snaan knjievni dar.
----------------------------------------------------------------------BOGDAN POPOVI: JOVAN SKERLI KAO KNJIEVNI KRITIAR, nekrolog, 1914.
Pie o Skerliu posle smrti. Istie neophodnost izrade studije koja e pravilno da oceni njegov rad. Bio je ovek
pravilnog suda u oceni knjievnih dela, i ovek pouzdanog i zrelog ukusa. On je izvesno najjaa i najmarkantnija
linost u knjievnoj kritici, prema reima Sime Pandurovia. Niko mu ne osporava bogati nauni rad na
knjievnosti, ali oprena su miljenja u vezi sa njegovim estetskim sudovima. O Istoriji se govorilo da je to istorija
srpskih knjievnika s kojima pisac govori, a da tek dolazi druga sveska o knjievnicima s kojim ne govori. Ali ta
dosetka nije istinita. Nezavisno od pogreaka koje ima i koje su ponegde neosporne, on je greio jednom u 50
puta. On je bio prava dobra glava, jasna i prava pamet, izvanredno prijemiv za utiske, s darom pravilnog
zapaanja i oseanja. Imao je tri osobine pravilnog miljenja i oseanja: osetljivost, sposobnost pravilne
analize utisaka i mo da pravilno kategorira utiske u pravilna oseaja i pravilne pojmove, a sve to je dobra
kritiarska intuicija. On je bio roen kritiar.

OSOBINE KRITIKE: esto je bila opisna, tj. vie opisuje nego to sudi, ili sudi opisujui kao smanjene

kopije dela o kojima su pisane, i niko nije znao dati bolju sliku i utisak koje delo ostavlja. Zbijen i duhovit izraz koji
jasno karakterie osobine dela i odmah klasira urezujui je u pamet kao etiketa misli. Greio je u potpunsti svojih
ocena a ne u njihovoj tanosti. On je jako oseao pa je jako i govorio. to se tie potpunosti ocene Skerli je tu i
tamo izostavljao poneke dobre osobine. Popovi dalje brani njegovu Istoriju.

ZATO JE GREIO?: imao je ogranienja kao i svaki kritiar. Nije hvatao suptilnije osobine nekih pesnika.

Ostao nepravedan prema Duiu, odbijao neurastenina oseanja, i nedostajala su mu neka tehnika znanja:
suptilnije oseanje versifikacije, naroito reih i manje pravilnih oblika. On je takoe ponekad suvie
uproavao stvari. Ali razumeo je celu osnovnu grau knjievnosti, i visinu i dubinu i stasti i meru i snagu i
nenost, i tragediju i humor, i optimizam i pesimizam, iako poslednji nije odobravao kao teoriju ivota. Takoe,
oseao je i nezrelost, izvitoperenost, pozajmljeni polutanski pesimizam socijalnih i nazovi-moralistikih pisaca
nemakih i skandinavskih. On osim toga sudio pouzdano.
Drugi razlog - esto, bio je lian, a to u kritici znai ne moi odvojiti delo od pisca, i u kritiku unositi obzire koji s
delom nemaju nikakve veze, ali i tu je greio na sitno i to mu se opet oprata. On je moralno bio dostojan
kritiar, i neprestano je stajao u borbi, pratei pomno sva strujanja, esto bivajui na udaru.
Trei razlog radikalizam: politike prirode kojeg nije mogao da se oslobodi. Bio je progresista, pobornik
zdravog i intenzivnog ivota i ovek koji o knjievnosti sudi po svojim politikim, moralnim i drutvenim pogledima,
zbog ega se ogreio o Rakiev pesimizam kao jedno od najotmenijih pesnikih raspoloenja, na primer. Takoe
nije imao dovoljno akribije (tanosti i istote u radu) radio je brzo, i nije ponekad stizao da dobro vidi stvari.
Ipak svi ti uzroci zbog kojih je graio ne ometaju tanost njegovog suda. Voleo je istinu. Nije bio tvrdoglav i
umeo je da koriguje miljenje i da poslua savet; to Popovi navodi prema linom iskustvu s njim, a u vezi s
piscima koje nije uvrstio u Istoriju, ali ih je u konanoj verziji ubacio (Marko Car, Svetomir Nikolajevi). Ipak je
imao pravilnost suda, a to je najvia osobina od svih.

-----------------------------------------------------------------------------------------------DOGMATIKA I IMPRESIONISTIKA KRITIKA


(dopunjeno i promenjeno predavanje
Istrorije i metoda knjievne kritike,
na Velikoj koli 5. Novembra 1901)
I Polazi od def. kritike: etimoloki ispitivanje, rasuivanje. Prema tome, knjievna kritika bila bi suenje o
knjievnim proizvodima, ocenjivanje njihovih mana i vrlina.
Za dogmatiara nauka o ocenjivanju, klasifikovanju i objanjavanju knjievnih dela, i sastoji se u analiziranju
dela jednog pisca, objanjavaju njegovih uzroka suenju njegove estetike vrednosti (naveo prema Bruietieru). Za
impresionistu kritika je samo umetnost kojom se sluimo da uivamo u knjigama i da pomou njih utanavamo
svoje line utiske.
Knjievna kritika u stvari stoji na mei izmeu umetnosti i nauke, istovremeno oslanjajui se i na razum i na
oseanje, pa je zato i pitanje injenice i pitanje ukusa. Ona zahteva obostrano i intelektualne i oseajne
osobine i sposobnosti duha. Tei da postane to naunija. Ipak dosta je neodreena, poto zavisi od apstraktnog
pojma lepote i apsolutne istine. Umetnost je veito stvaranje, stalna promena. Postoje samo prolazne, relativne,
delimine, oveanske istine...
II DOGMATIARSKA: u klasicizmu verovalo se u suverenost apsolutnog razuma koji je trebalo da bude
kriterijum u knjievnoj lepoti. Trailo se racionalno podraavanje Prirode u onome to je u njoj svuda i uvek, ne
individualno, nego u onome to je potinjeno veitim zakonima, to je razumno, logino i sobrazno njenom planu
razum inio lepotu, apsolutnu, stalnu i univerzalnu veiti tip lepote. Sutina: podjarmljivanje
individualnog razuma optem. Delo se ceni prema odnosu sa celom knjievnou, idealu. Ovde je Ipolit
Ten kao tvorac istorijske kritike, koja odbacuje individualnost i unutranju vrednost dela. Sve je podreivao
unapred utvrenoj zamisli. Dedukcija kao metod zakljuivanja. Savremeni kritiar takvog smera je Brinetijer
(darvinista, spenserista evoluiranje knjievnih vrsta), koji misli da kritika mora da postane nauka, tj. da odstrani
lina oseanja i utiske, da izvue optu ideju, zakon: knjievna kritika izdvaja sluajne, prolazne elemente, i iznosi
stvarnu, bitnu lepotu. Brinetijer je podelio knjievnost na:

a.

niu, linu samo zabavlja, i na

b.

viu, bezlinu iznosi samo ono to je opteoveansko, zabavom i poukom.

Osnovna mana dogmatiarske kritike je to ona stoji na tronom temelju uzimajui ukus i ideje jedne izvesne
epohe i primenjuje ih kao apsolutne zakone ljudskog duha, kao nepromenljiva pravila lepote. To je samo
besplodan napor da se ono to je veito stavi u ono to je prolazno. Za dogmatiara ukus se ne menja.
Knjievnost je veito u promeni, u novim idejama i novim oseanjima. Danas ovek osea potrebu slobodnog
ispitivanja.
III IMPRESIONISTIKA: cveta u Francuskoj, samo je jedna umetnost. Njena filozofska podloga je Kantov
kriticizam i Hegelov transcedentalni pozitivizam svet ne vidimo onakvim kakav jeste, ve preobraen naim
ulima i preko njih, nikako nismo u stanju da izaemo iz nas samih. Ideje se neprestano stvaraju, istina u
sebi ne postoji. Jedino naelo je: ne priznavati nikakva naela. Kritiar u svoja dela stavlja lini temperament,
svoje shvatanje i oseanje ivota, kao i pisac, koji iznosi ono njegovo osobeno, originalno. Nain preobraavanja

stvarnosti u duhu pisca to nas zanima. Zato kritiar iznosi svoj lini utisak (Anatol Frans: Gospodo, ja u
vam o sebi govoriti povodom ekspira...).
Skerli zamera to ova kritika odbija postojanje nauke o knjievnosti, malo vodei rauna o pravilima i
teorijama. U stvarnosti ova kola ima prikrivenu teoriju ve samim tim to odabira prema merilima. Njihova kritika
nije individualistika: dre da je bolje oslanjati se na neposredne utiske, nego na sporna suenja. Oni ne iznose
estetiku jer nisu sigurni u nju znajui da je sve kolebljivo i relativno. Ona se slui indukcijom a to je pozitivno.
Ipak ona je mnogo tanija od dogmatiarske i nema neiskrenih pretenzija.
IV knjievna kritika OSCILUJE izmeu ova dva miljenja, ujedinjujui ih. Za ocenu jednog dela neophodno
je razumeti ga, shvatiti mu sutinu, a kritiar mora da ima sposobnost intelektualne nesebinosti i udvajanja, da
ivi i ivotom dela, slobodno, bez predrasuda. Nepristrasnost, naunost, savesnost ka stvaranju realne,
pozitivne kritike.

MLADA SRPSKA POEZIJA I PRIPOVETKA


UVOD o relativnom znaaju knjievnih sudova koje obara vreme. Razlog je molba Matice hrvatske da upozna
hrvatske itaoce sa najnovijom srpskom knjievnou, posebno s poezijom i pripovetkom. U izlaganju i izboru
drao se samo onoga to jeste najbolje, najreprezentativnije, najtipinije s iskljuivo knjievnog gledita.
I POEZIJA: mnogo se peva. Kao 40-tih u vreme Radievia, Nenadovia, i 60-tih u vreme Omladinskog pokreta.
Tada je poezija odraavala polet i optimizam osveenog mladog naroda. Ipak, dananja raspevanost nije lako
razumljiva. Danas je doao do izraaja pesimizam, posle tekih godina iskuenja, kao uvek posle neuspeha
kojima se nije nadalo.
Nakon Zmaja i Jovana Ilia, 1890. doao je Vojislav iji je uticaj bio neobino jak kao vojislavizam, koji je postao
knjievna zaraza. On je bio pesnik nesumnjive vrednosti, i bio zasien ne samo stare poezije, nego i starog
gledanja na stvari. On potpuno raskida, i oblikom i sadrinom, s klasinom srpskom poezijom Branka Zmaja i
ure. Vratio klasine heksametre tonom otmenog pesimizma. Tog kulta nema vie. Videlo se da manjka
fantazijom koja stavra i oivljava. Ipak. Vaan je: uveo kult umetnosti radi umetnosti. Od njegovog doba jo peva
Milorad Mitrovi koji se vraa u doba starinske poezije, oblicima balade i romanse, o ljubavi. Postao je pesnik u
slubi savesti naroda i graanske slobode prigodna poezija koja se brzo zaboravlja. Iz istog pokoljenja, Mileta
Jaki i Aleksa anti se ne javljaju esto. anti je pao zbog pesnikih sloboda koje su naalost uhvatile maha
kod mlaih pesnika, ali on uvek moe napisti iskrenu i jaku rodoljubivu pesmu.

NOVA KOLA: Dui: poezija je gotovo iskljuivo opisna, tu se misli i osea uhom: vie nema oseanja

nego samo oseaja. Samo pesniki uhvaeni i iskazani zvuci. Zato su njegovi opisi vrlo impresivni i retko viani
u srpskoj poeziji. Ipak, Dui postaje savestan ak francuskih simbolista i dekadenata, to Skerli vidi kao tetno.
Mnogo napora za elegancijom. Raki: doneo neto mislenije i otmenije u srpsku poeziju; mnogo moralne
otmenosti i probranih oseanja, znatnih pesnikih lepota. Glavni motiv posmatraki pesimizam i moralni
stoicizam, konstatovanje opte ljudske bede i prolaznosti... Njegova poezija ide u najbolje domete. Stevan
Lukovi takoe francuski ak: eterina tuga, ustreptalost, panteizam, intimni i bolni pejzai umiranja. Milorad
Petrovi seoska tematika. Milan urin, Danica Markovi.
OPTI UTISAK: pozitivan. Ozbiljni talenti, manje banalnosti, lina je i knjievna, nova i sloenija oseanja,
odabraniji izrazi, ali istovremeno udaljavanje od ivota ka knjikom tipu poezije.

II PRIPOVETKA: jedna od odlika mlade knjievnosti u mladom srpskom narodu jeste to talenti brzo zru i brzo
venu. Svi stariji pripovedai ne piu i ostavili su polje mlaima. Osvre se na radove Gliia, Markovi-Adamova,
Veselinova, Matavulja (najbolji), Sremca, Nuia, orovia kojeg oznaava kao najplodnijeg i najsavesnijeg
pripovedaa starije generacije.

NOVA ETVORKA: kombinacija - naturalisti koji smelo vide i kau; idealisti po onome to oseaju u dubini

dua i to im kao krik polee sa srca. Domanovi najjai i najotriji satiriar, i Juvenal i Svift ujedno. Stankovi
lirske i senzualne ljubavne prie iz vranjskog ivota, s vrelim dahom mladosti, neim zanoljivim i strasnim.
Priznaje mu radak talenat i toplinu, on je najjai pisac, iako mu je stil nemaran i ispod visine osnovnog
nadahunua, i to je zastao pa nita ne pie. Koi vedre, tople prie iz Bosanske krajine, sa mnogo zdravlja i
jo vie poezije. Jezik tean, kristalno ist, dijalog lak i prirodan sa svim bogatstvom provincijalnog govora koji
obnavljaju sasuene knjievne jezike. ipiko realistike slike munog dalmatinskog ivota nisu samo fotografske
reprodukcije: uvek se osea pieva ljubav za puk. Uzdrana toplina i mirna uzdranost, tako da se iza pisca uvek
vidi ovek.
OPTI SUD: pripovetka je postala jedan nacionalni rad, ono to je najtipinije i najbolje, ali roman je i dalje
nerazvijen, krljav i brojem i kvalitetom. Ipak, svi mlai pripovedai imaju zajedniku crtu: nostalgija putnog,
ekspanzivnog ivota cele prirode ljudske; enja i senzualnost; oseanje socijalne pravde, ljubav za
poniene i male, za narodne slojeve. U svoju naturalistiku, nostalginu, ulnu i socijalnu umetnost unose i
sposobnosti za opaanje i beleenje spoljnog sveta i jaku umetniku osetljivost i duevnu toplotu, intimne akcente
koji podseaju na lirske ispovesti. Istovremeno: romani vidljivog sveta i drame unutranjeg ivota.

ISIDORA SEKULI

(1877 - 1958)
Umetnost je okrenuta veitim problemima ljudske egzistencije, umetniko delo ne moe da bude od praktine
koristi u reavanju aktuelnih problema.

DERETI:
Prva velika ena srpske knjievnosti i jedan od najznaajnijih i najosobenijih naih pisaca u XX stoleu. Knjievno
se razvijala sporo. Njena sabrana dela sadre 12 knjiga. Do I svetskog rata izile su dve knjige Saputnici (1913) i
Pisma iz Norveke (1914), kojima se pojavila kao zreo pisac. Objavila je 4 knjige narativne proze: roman akon
Bogorodiine crkve (1920), i zbirke pripovedaka Iz prolosti (1919); Hronika palanakog groblja I-II (1940, 1958)
i Zapisi o mom narodu (1948). Jo plodniji je njen rad na kritici i esejistici. Njen svet ine knjige, knjievnost,
kultura uopte, neno obrazovanje je humanistiko u smislu u kojem se ono tumai u Srednjoj Evropi, u zemljama
poglavito pod uticajem nemake tradicije; ono obuhvata latinsku antiku i evropsku kulturu od renesanse do naeg
vremena.
LIRSKO-MEDITATIVNA PROZA:

1. Saputnici: zbirka impresionistikih crtica, skica i zapisa. Teme su opteg karaktera, to se vidi i u
naslovima. Po stavu i postupku knjiga je izrazito subjektivna. Misli i aforizmi o optim temama ine glavni
tok, a usklaeni su s odreenom linom situacijom i subjektivnim raspoloenjem pisca. Stil je virtuozan i
Mato ga je nazvao ples rei. Ipak, knjiga ima malo neposrednosti, malo oseanja, ona je sva u znaku
intelektualnih samoanaliza i aforistikih uooptavanja, bez vee dubine i originalnosti. Njen briljantni,
bizarni stil, u svoje vreme izazvao je uenje, a danas pre svega deluje hladno.
2. Pisma iz Norveke: oslobaanje od egzaltiranog subjektivizma i okretanje svetu izvan sebe. Poetski
doivljaj surove norveka prirode ini osnovu knjige. Isidoru privlai ono to je iskonsko, uzvieno,
tragino i groteskno u prirodi. Nju vie privlai sever od juga, gorostasne planine vie od valovitih pejzaa
ili irina ravniarskih predela. Slike krajeva kroz koje prolazi udruene s razmiljanjima o ljudima i
njihovom ivotu, o neraskidivoj povezanosti prirode i ljudske sudbine. Zapaanja o ljudima, etikom
karakteru naroda, o istoriji i kulturi su otroumna. Vie putopisni esej o zemlji nego putopisni
izvetaj.
PRIPOVETKE:
Teme iz ivota vojvoanskog graanskog stalea, s posebnim osvrtom na sudbinu malovarokih porodica. Veina
njenih pripovedaka predstavlja neku vrstu porodine sage, to se vidi i po naslovima koji su esto prezimena.
Isidora se najvie bavi propadanjem, te moralnim i biolokim izroavanjem uglednih i bogatih porodica.
Propadanje je tu neizbeno i strahovito brzo. Fatumom prolaznosti i naroito je obelaena najena najbolja zbirka
Hronika palanakog groblja, gde svih sedam pripovedaka predstavljaju male romane. Perspektiva iz koje su date
sudbine originalna je i simbolina. Sve pripovetke poinju na isti nain opisom zaputenog groba junaka, a u
Gospa Noli, opisom svih drugih linosti. To je poetak posle kraja, od groba a ne kolevke: saznanje da su oni o
kojima se radi odavno mrtvi neprestano lebdi nad celom pripovetkom, dajui joj fatalistiki i melanholian prizvuk.
Isidora obino bira snane i prekaljene linosti, ali opet se bilans njihove sudbine zavrava na isti nain: porazom
koji prethodi smrti, zatiranjem imena, zaboravom koji pada na sve. Porodini fatum dobija ponekad i nacionalnu
dimenziju. Gospa Nola.
POSTUPAK: esejistiki, naratvini eseji, studije palanakih karaktera i palanakog mentaliteta. Okosnica je
hroniarska, ali je izlaganje dato u asocijativnom kljuu. Preovlauje psiholoki pristup u slikanju likova, ali u
najboljim Isidora je umela da ga sjedini sa sociolokim podacima i dagleda linosti u vezi sa prilikama date sredine
i vremena. Takoe, u pripovetkama ivi jedan kolektivni lika palanke, jer inoenje istorije junaka esto
podrazumeva i miljenje javnog mnjenja, ta se prialo i mislilo o pojedinim sluajevima u palanci... glas
pripovedaa mea se sa istaknutijim glasovima javnog miljenja, kao da postaje jedan od njih, najaktivniji ali ne
sasvim izdvojen.
ESEJI:
Osnovna forma njenog dela, jer njemu tee svi ostali anrovi kojima se bavila. Pisala je o svemu u velikoj
raznovrsnosti tema koje se tiu umetnosti uopte, u kojoj je videla najvii izraz duhovnosti, jedini oblik delatnosti
u kojem ovek moe nadrasti ogranienost line egzistencije. Umetnost je za isidoru u osnovi religiozna i tragina,
a veliki umetnici svoju izuzetnost plaaju nedaama koje trpe u ivotu. U umetnosti je traila, pored mistikog i
iracionalnog, i vie racionalne i pozitivne tenje: slobodu, moral i jezik, u kojima je videla tri najvie lljudske
vrednosti. Njen jeziki ideal je romantiarski, vukovski autentini jezik je samo onaj kojim narod govori i stvara.
U kritikama i esejima bila je vie tuma, nego knjievni sudija. Smatrala je da je autentina kritika uvek vie
interpretacija nego presuda i bila je blagonaklona u oznaavanju neijih greaka. Njena stvarna snaga je

intrepretacijama koje su manje zasnovane na naunom prouavanju i

knjievnoj analizi a vie slobodno,

asocijativno nizanje misli, zapaanja, slika i primera, pri emu su pisac i knjiga vie povod nego pravi predmet, jer
u onome to ona govori nije najvaniji predmet o kome govori, nego linost interpretatora, njegove ideje i stil.

SKERLI:
SAPUTNICI, 1913: povezuje se sa Milicom Jankovi i D. Markovi kao pripadnicama iste knjievne genracije.
Saputnici, su mu prvo izazivali UENJE (koje je i jedna vrsta priznanja) poetnica iz Vojvodine pojavljuje se
kao izgraen pisac sa knjievnim stilom i koja ume da pie o najteim problemima duha i due i to besprekornim
beogradskim stilom. Skerli: vazda ideal umetnike iskrenosti, objektivnosti i drutvenog angamana.
Radi se o knjizi skroz linoj, u potpunosti subjektivnoj, deo je ekspozicije enske iskrenosti, osobine ena koje
piu. Ali nju ne treba shvatati kao morlanu autobiografiju, iako Isidora ima vrlo razvijeu mo introspekcije i esto
daje detaljne psiholoke ili fizioloke analize stanja svoje svesti apstraktni naslovi sastava. ak i u OPISIMA,
priroda je viena kao ogledalo svesti. MANIJA ZA ANALIZOM (Glavobolja - patologija, naturalizam), kao da ona ne
zna za meru u samoposmatranju i da tu sposobnosti zloupotrebljava LITERARNI EGOIZAM.
INTELEKTUALNI TIP - u istom intelektualizmu nalazi se njena snaga linosti i slabost pisca . Suvie je
intelektualizovana itanjem i umovanjem, ona gubi mo pravog pisca da pojave prime neposredno (kako nas
tehnika moe sjebati, ili zato kole razaraju talente) literarno posredovana linost. Izmeu nje i ivota uvek
stoji zid od knjiga. Ona PRAVI literaturu (osea se traeno i usiljeno u tome). Njena literatura je POSREDNA (bolje:
posredovana). U svemu ovome, Isidora ostaje van pojave Naivnih snobova sve neobine stvari o kojima govori
ona JESTE doivela, ali nain na koji ih otkriva ukazuje na sumnju u iskrenost pisca ija je druga priroda literatura.
Ni vreme kada se delo pojavilo balkanski ratovi nije vreme u kome bi se neko posebno zanimao za
neurastenine krize, obrtanja jednog malog ja i aristokratskog ispredanja fraza neumesnost dela u istorijskom
kontekstu. SADRINA, DUH I TON knjige su u knjievnoj egzotici, simbolizmu ideja, atrofiji seanja,
paralizi volje. Isidora zna da pie, ali i u tome preteruje gomila usiljene rei i preterane figure radi stilistikog
efekta.
--------------------------------------------------------------------------------MANOJLOVI:
Spoljanja forma knjige otkriva da jedva ima pripovedanja, siea; dogaaji su sporedni, a glavne su filizofske i
lirske ispovesti i razmiljanja koje oni povlae. Prie lie na niz portreta, varijacija koje ine jedno lice: DUEVNI
PEJZAI pisca. Otkrivaju panteistiu vezu s prirodom u kojoj se ona ogleda. Srdani nain jednak za pristup
najvanijim temama i najsitnijim pojedinostima (pauk, kristal ili ahovska figura imaju svoju sudbinu tajanstveno
povezanu sa naom) SENTIMENTALNO PANTEISTIKO SAOSEANJE.
Veito skeptiko ZATO? Nije kod nje uvek i samo usmereno ka unutra: Pitanje je poema otadbinske ljubavi,
Muenje stvara polubogovsku nieovsku figuru, Umor o slovakom profesoru kojeg je slomio ivot. Sjajna
erudicija, duboka misaonost, izuzetna duhovna kultura i jezik kao stilista, Isidora oznaava novu etapu u naoj
pismenosti. I on ne eli da prefinjena i nerealna intelektualnost i veristika u nas postanu neto opte, iako
pozdravlja njenu knjievnu osobenost.

VIDAKOVI:
Ako sadrina ponekad podbaci, stil uvek ostaje na visini. On je ist, uravnoteen, skladan i lian.

SAMOA: tiina sobe, ahovski problem ije reavanje povlai razmiljanje o sutini stvari i samosvesti
oveka. I kao pisac retko se ustruava da direktno progovori o svom unutranjem ivotu koga oevidno ne
smatra srenim: njoj nedostaje oponent, otuda potreba za stalnim preispitivanjem: Dosadna mi je i misao i
pobeda u samoi. Dijalektika samoe u atmosferi omore: nema kretanja, dimanzija vremena takoe
nestaje, a oveka mue poznate i bliske stvari. Krajnja i apsolutna samoa je smrt tek ona prekida sve
veze tela, srca i uma ovek koji umire shvata da je (bio) veito sam, i tada odbacuje sve, jer mu nita vie
ne moe pomoi da ivi. PRIPOVEDANJE: est odmak aktuelnog pripovedaa prema pripovedanome
vremenu u kom je ona sama bila dete (predmet pripovedanja), gde uvodi sve svoje poetske teme. Pria je
sva iz takvih preloma: predstavljanje deijeg sveta isprekidano je komentarima tog ostarelog Ja o samom
sebi. Doivljajno ja = pripovedni oblik teksta.

MRAK: muzika himna zalazeem suncu. Tiina sutona opet donosi razmiljanja o neizbenoj samoi.

KRUG: sve je u krugu, pa i ovek koji ne moe izvan njegovih ivica. Sva ivotna zadovoljstva prikazana su

kao zamke koje oveka uvode u kavez krunice, krug je kazna i za svekoliku tatinu, i za samoljublje voljenog
oveka kome se obraa: I od toga doba sve ee zastaje na jednom istom mestu, jer ti se dopada da svetli, i
od toga doba se STEE KRUG OKO TEBE, JER SI POELEO DA TE LJUDI VOLE (seti se Crnjanskog). Uvek
prisutna svest o tome da izvan kruga postoji PROSTOR koji je nedostian: odnos ljudskih tenji i mogunosti. Ni
pisac ne moe van njega njen krug je ona sama, njena linost, misli, oseanje koji je neminovno fokusiraju.
Pokuava da izae van sebe/njega opisujui ga spolj, ne meajui ga sa sobom, ali se u sebe uvek vraa, bez
snage da se razdeli.

BURE: prerano razvijena svest deteta o prolaznosti.

ENJA: nejasne misli o religijskim polovima. Moda njena naklonost Satani treba da otkrije priklanjanje

grenom, ovozemaljskom koje kao takvo utvruje sam njen racio. I Satana me zatim spusti, i nestade ga, i proe
lepi san pakla. iskuenje?

UMOR: krvava pripovetka umornog oveka, profesora fizike, Slovaka: Moja je kua dom bez ljubavi,

ostrvo isuenih ivota. Umorilo nam se nadanje, umorilo nam se plakanje. Niti se molimo Bogu, niti hulimo Boga.
Precizno filozofsko razdeljavanje znaenja rei (dosada rezignacija - umor).

PITANJE: pria s vojnikom u srcu otadbine nema ljubavi ni pravde nita nas ne boli crno.

LIGTURIJA: ista lirika, pejza sasvim subjektivistiki povezan da nekim stalnim temama starost, smrt

propadljivost. Isto i

GLEER: pripovedni esejizam, intimizam, fragmentarnost.

RASTANAK: njavie izgleda otvoreno biografski, ne-lepa pametna ena. Dijalog smenjuje objektivna

autorska naracija.
PISMA IZ NORVEKE (1914):
Prava putopisna forma (obavezuje na objektivnost i vernost istorijski stvara uspelu poetsku viziju - ekspresioniz)
iz koje se moe saznati mnogo o geopolitikom poloaju Norveke (savazi sa Danskom i vedskom, podudarnost
nacionalne sudbine), ali i o samoj Isidori, njenom moralu i duhovnom ivotu. Vremenske odrednice nisu sasvim
precizne; o samom trenutku saznaje se vie iz teksta.
Pisma zapoinju uvodom u stilskom kljuu bajke: iveo je u staro vreme jedan kralj..., to je zapravo mitoloka
uvodnica u Norveku, itavu vienu kao neko antropomorfno bie iji su razgolieni fjordovi okrenuti ivci te

zemlje.

Socijalno-kulturoloka

uslovljenost:

neuobiajen

nain

prilaenje

diktira

sasvim

drugaiju

svakodnevnu ulinu komunikaciju. Drugaiji je doivljaj prostora i odnos prema ljudima koji karakterie
prvenstveno bezuslovno poverenje (nema kraa, letnjikovci se ostavljaju otkljuani).
FORMA PRIPOVEDANJA: autorska naracija esto se smenjuje s fiktivnim dijalogom u kome se autor
razotkriva priajui sa nepoznatim. Tada posebno postoji utisak epistolarne forme. Slike jakog kolorita, idu u
ekpresionizam (crveno).
Podudarnost postoji izmeu oveije prirode i prirode same PANTEISTIKO prilaenje pejzau zemlja kamena.
Leda i tuge odgovara joj zato to volim muku i anatemu. Volim kad USPROPNICE TREBA SKAKATI ZA SVAKU
MRVICU IVOTA... upor. sa samomuenjem iz Glavobolje. Uticaj prirode na individualan karakter i celo nacionalno
bie: Toliko je priroda u ovoj zemlji i po lepoti i po strahoti i po snazi SUPERIORNA nad ljudima, da je sva vanost
i interesantnost norveke prolosti VIE SUDBINA KRAJA NEGO SUDBINA NARODA. Ekstremi prirode ektremi
due.
Nacionalni principi slini su srpskim: Norveani su prerano postali evropski kulturni, bre individualci nego
narodnjaci. MRANA UMA alegorija celog norvekog ivota. ZIMA itanje i sviranje su omiljene zabave. To
povlaenje u sebe razlog je mnogim udnovatim pojavama i izvor te posebne, samo skandinavske neiscrpne tuge.
NO MORE HEROES: Isidorina svest o razliitosti u nama je uroena potreba za herojima i njihovom oboavanju. I
ljudi ije su zasluge nesumnjivo velike ostaju ljudi za dlaku iznad drugih.
EKONOMSKO-SOCIJALNE POJAVE: stare devojke je neto to Isidoru i samu veoma zanima. Usamljenost ini da se
drugi ljudi vole, jer se tako retko viaju. Norveanin stoji u samoj sredini PROBLEMA SAMOE. U njoj ima neka
tuga koja isisava radnu snagu i tera oveka u ludilo. EPILOG: u haosu elementarnih sila nikad nema smrti. Ba kao
to i u inerciji veite materije nikada nema smrti.

S. VELMAR JANKOVI:
Opsesivna tema melanholian i silan doivljaj prolaznosti. Isidora je moderan pisac zato to se bavi
oseajem nesigurnosti karakteristinim za savrenog oveka. Telesni doivljaj smrti... Bergman: Ja ne, ali moje
telo se plai...
Njenu prozu obeleava prividan psiholoki paradoks duboko je volela ivot, ali se ozbiljno i smireno bavila milju
o smrti. U tom doivljaju ima neeg materijalnog i ulnog: strah tela od budueg nestajanja; u naporu da se
odbrani od toga, ivot pokuava da se ispuni, a vreme konstanta prolazi, bez obzira na napore i iluzije.
Najpotpunije mogue (samo)ostvarenje u ivotu je pokuaj da se shvati sva njegova sloenost, veliki napori i
samoodricanje sve ovo zavisi od individualnih snaga zato su njeni junaci jaki, zato bira Norveku.
Kao umetnik, u Saputnicima i Pismima iz Norveke, sledila je vlastitu orijentaciju, odbijajui da prihvati
Skerliev ideal literature prilagoene nacionalnim interesima. U eseju i kritikom radu, pak, neposrednije je
oseala dunost prema zajednici i otuda kolebljivost u iskazima o dekorativnoj knjievnosti???
-------------------------------------------

TIHOMIR BRAJOVI: ISIDORA SEKULI ILI ENJA ZA IZLASKOM IZ KRUGA


Isidora Sekuli predstavlja zasebnu, izdvojenu figuru u istoriji srpske knjievnosti. Ta zasebnost obeleila je ve i
pojavu Saputnika, 1913. godine, jer to je bio jedan od nazapaenihih debija u novijoj naoj knjievnosti.
SKERLI je imao laskava zapaanja, ali je osporio znaaj knjige sa stanovita utulitaristiko-naprednjakog
ocenjivanja. MATO je, kao veliki Skerliev oponent, ipak bolje pronikao u sutinu dela primeujui zajednitvo
kulta romantike, pesimizma i patriotizma, koji je vee za sesnike srpske moderne.
PUKOTINA:
Otvorila se ne oko estetskih nego oko generikih, rodovskih odlika Isidorinog stila. Mato je bio veoma zbunjen jer
je mislio da se iza pseudonima krije muki pisac. Slinu pometnju u odnosu na tradicijsko-konvencionalne
predstave o svojstvima enskog pisanja imao je i Skerli. To je odraz kulturolikih posledica promene odnosa
meu polovima u vreme pojave modernizma, a ne inherentnih obeleja enskog i mukog pisma. Isidora je u
knjievnost

ula

besprimernim

ulaenjem

muku

teritoriju,

zauzimanjem

mukih

poseda

prisvajanjem mukih povlastica. Ne volim ja to sam ena i ... najvie bih volela da sam riba u Sredozemnom
moru ova fantazma otkriva njenu snanu teskobu od ivota u stegama socijalnih i kuturolokih stereotipa i
zadatosti, pre svega, a potom i udnju za slobodom. Tu se pomalja jedan svekoliko samozatajni modernistiki
senzibilitet, ona naroita, ultimativna oseajnost koja se nezatomljivo opire kanonima i konvencijama,
a individualnu doivljajnost i vizuru vidi kao meru autentinosti, i u krajnjoj liniji, istinitosti stvari.
Saputnici kao delo ispostavljaju dvosmisleno i dvogubo ustrojstvo koje na povrini pokazuje sklad, sreenost i
pristajanje uz konvencije, a odmah ispod toga dozvoljava da se nasluti opiranje kanonima i obiajima, rvanje sa
zadatostima i samoraspoznavanje u razliitosti i nesvodivosti. Kulturoloke razlike bile su represivne za Isidoru
koja je bila mnogo blia dananjem liku emancipovane intelektualke, nego ondanjem balkanskom modelu pasivne
enske prirode. Tek kada se ima u vidu ova magistralna AMBIVALENCIJA IZMEU SPOLJANJE SABRANOSTI
I UNITRANJE KRHKOSTI, koja vodi ka kreativnom sreditu njene linosti, mogu se razumeti rei upuene
Milanu urinu: Treba dakle da doe neto eruptivno da me digne ili odnese. Pa i to je kadgod slabo. Ja imam
ludaku glavu, volim bankrotstvo, neuspehe i ruevine, i merenje snage na novim poecima...
Danas njena prva knjiga izgleda previe sentimentalno-melodramatski obojena, ali u u svojim redovima skriva
dublje strukturalne znakove jedne umetnosti, koja e se opsesivno razvijati oko vlastitog doivljanog i misaonog
jezgra. Otuda u AUTOFIKCIONALNOJ PROZI Saputnika i njenoj ophrvanosti samoom moe se prepoznati
upravo otpor provincijalno-palanakom duhu i prostoru, sasvim rasaznatljiv, iako diskretno ocrtan, u pasaima
kao u SAMOI: ...za kolima se razmotava oblak suhe i sitne praine, i zasipa kue... i davi batice sede i otrcane
prvincijalne varoice. MEDITATIVNA JUNAKINJA u ENJI tvdi: Ja sam iz zemlje gde niko ne stanuje... Ja sam
iz zemlje enje gde je venost vatre i ei, iz zemlje tihe tuge gde je najveu radost ivot uzeo... i to valja itati
kao fantazmatsko nalije istog poriva, dovedenog do dimenzija narativno-diskursnog manira, koji je Skerli
posmatrao kao zloupotrebu stila.
Ako Saputnike itamo kao niz labavih poglavlja iste ispovedno-meditativne povesti ija (neo)romantiarski
nastrojena junakinja pati i snatri, posmatra i zamilja, grca u zanosu i lamentaciji, suprotstavljajui neprestance
svoju unutranju stvarnost nezadovoljavajuoj spoljanjoj realnosti, merei pusto svakodnevice izuzetnosu svog
idealnog ljubavnika koji ima kosmoloke dimenzije (asocira na Andrievu Jelenu, enu koje nema, kao
simbolino svetlosno bie), onda se otvara sloeno interpretativno polje koje nas izvodi na prostor iri od pukih
pitanja stila ili sentimenta.
FIKTIVNI SAGOVORNIK I BIE ZA KOJIM SE EZNE: nije bie svetlosti i prirodnog sklada, ne svojim
najveim delom: Jer u tebi ima i bolesti i grobova i zmja i drai od uasa. Ima i onih veselih pogreba kad se

sahranjuju strasti mahnitig temperamenta, i ima onih tunih opela kad crne mumakaze ponu da gase kandila i
svee... panja se svraa na negaciju svih negacija i mrak tekog odricanja, na prijemivost za eminentno
modernistike porive pobune i poricanja zadatosti, isto to se nalazi i u prepisci u vezi sa ruevinama i
merenju snage na novim poecima.
Saputnici se moraju posmatrati kao osobeno mnotvo metovitog anra u kojem se prepliu i stapaju lirinost i
refleksivnost, narativnost i meditativnost, konkretna opservacija i krajnja simbolinost, a difuzno
naznaeni junaci poprimaju oblija i dimenzije reflektujuih figura to u jednom sveobuhvatno autofikcionalnom
zahvatu odraavaju apokrifne, prikrivene sadraje autorove samosvesti.
KOMPOZICIJA SAPUTNIKA: slobodno shvaena realizacija kontrapunktskog naela:
1. prozne celine u obliku samo(raz)govora, odnosno solilokvija meditativne junakinje (Bure, Samoa,
Umor);
2. obraanja fikcionalnom sagovorniku-ljubavniku (enja, Tuga);
3. proze u kojima progovara fiktivni muki glas (Nostalgja).
Celu njenu knjiga proima neoromantiko-modernistiki revolt. Ne dodirujui nihilistiko podruje disovskog
tipa,

deklarativni demonizam meditativne junakinje

ovde

se

uspostavlja

kao

neoromantiarsko-

modernistiki topos, figurativno drugo lice pobune protiv ovetalog reda, one pobune koja nije ultimativna i
nititeljska, nego paradoksalna pobuna u ime prizivanog ideala, jednog jo-nepostojeeg, vizionarno vieg,
sveobuhvatnog reda, i stoga se izraava kontrapunktskom sloenou u kojoj iskrsavaju slike osveene enje bez
nadanja i verovanja, enje dragog kamena koji je suza i vatra u isti mah.
PALANKA:
Pisma iz Norveke ponavljaju i variraju veliku i osnovnu njenu temu opiranja duhu i prostoru provincije, istina
diskretno i posredno kao odblesak, odnosno u vidu motivskog negativa fascinacije nordijskim podnebljem,
pejzaom i severnjakim duhom uopte. Tu se afirmie herojsko-tragika, romantiarsko-modernistika linija
poimanja umetnosti koja se javlja upravo kao estetiki vid otpora sveprisutnom malograansko-provincijalnom,
nivelizujue iftinskom duhu novog, liberalno-demokratskog i merkantilno-industrijskog doba, doba gotovo
despotske vladavine zdravog razuma i empirijsko-pragmatske logike.
Palanka, sve to se ne usaglaava sa njenom jednoobraznou oznaava kao ludilo, i zato je genije u neposrednoj
vezi s ludilom. Isidorina neoromantiarska fascinacija boanskim ludilom umetnika u isti mah, po naelu
afektivno-negacijske vezanosti svedoi o njanoj aficiranosti jednoobraznim, ujednaavajue-represivnim duhom
palanke, koji je na razliite naine opsedao njenu svest.
Ono to je pri tom neprestano uznemirava i uzbuuje nije umetnikova nedodirljivost i uznesenost iznad sivkastog
mediokritetstva, nego upravo obratno njegova uronjenost u taj milje jednolinosti i oskudnosti i
unureanje rvanje sa njim. To e sve doi do izaaja u Kronici palanakog groblja kao agresivna kolektivna
zatvorenost ili jednoobraznost kako bi mogla da glasi definicija sve-mogueg i veito potencijalnog palanakog
duha: U svetu palanke, vanije je dobro se drati ustaljenog obiaja nego biti linost... to je teritorija i istinsko
rodno mesto nevoljnog, prinudnog autsajderstva u duhovnom prostoru palanke.
Ona je opsednuta autsajderima i ona stvara autsajdere, ljude koji u drugaijim okolnostima i okruenju to sigurno
ne bi bili, upravo zbog toga to ona ne trpi linost u sutinskom smislu rei, a to znai individualnost, razliitost,
nekonvencionalnost i nestereotipnost. A od netrpeljivosti prema razliitoj individui do netrpeljivosti prema
razliitim grupacijama individua, nema ni pola koraka.

HIPERBOREJSKI MIT:
Tema odlaska i putovanja, utopijskog isto koliko i stvarnog, tema prieljkivanja i zamiljanja, imaginaranja
geografskog ili duhovnog prostora koji je sasvim izvan horizonta poznatoga i skuujueg, ta tema izbavljujueg
odlaska preko granica prepoznatljivog i dostupnog predstavlja komplementarni, projektivno-imaginativni
okvir celokupnog proznog opusa Isidore Sekuli. Pre nego to e u potpunosti obeleiti esejistiko-diskurzivni
horizont Pisama iz Norveke i pojedinih proznih celina u Kronici, ova tema vie nego jasno nagovetena je u
Saputnicima: ve mala junakinja Bureta, devoica koja se diogenesovski zatvara u dvorinu kacu i itajui knjige
snatri o jednoj fantastinoj geografiji, smelo priznaje da ima mnogo jaih simpatija za poeziju nadimljenih sibirskih
koliba i za teki ivot severnjaka koji su uvek borci i junaci, nego za otuni i areni jug sa lenjim i zaguljivim
vetrovima i zagrejanim i razmaenim stanovnicima.
To je ljubav prema dalekom i nepoznatom, prema poeziji prieljkivanog, uobraziljom oplemenjenog severa,
oigledna sklonost ka hiperborejskom kao kreativni odgovor na provincijalizovanost, popalanenost svekolikog
miljea poznate i dostupne civilizacije. I iako pripadaju empirijskom, epistolarno-putopisnom anru, Pisma iz
Norveke velikim delom i sama su obasjana belom svetlou hiperborejskog mita. To je sanjana i prieljkivana
Norveka, a njena priroda je zapravo Isidorina Hiperboreja, ogromni prostor slobode elementarnih sila i udesnih
prizora kojima oveg gotovo nije potreban. To je prostor u koji zbog svoje nepoznatosti i neistraenosti moe da se
stavi sve ono ega nema ovde, sve ono to bi moglo predstavljati imaginarno izbavljenje od tiranije satirue
uskoga i skuujue poznatoga. A filozofija palanke je filozofija zatvorenog kruga.
KRUG:
Figura kruga saima misaono i duhovno delovanje palanke Radomir Konstantinovi. Veliki gradovi su sastavljeni
iz malih krugova, a KRUG u svojoj dovrenosti i skladnosti, ali i svojoj zatvorenosti i represivnosti neraskidivog
okvira to je protivreni, ambivalentni amblem palanakog duha u njegovom univerzalno-civilizacijskom
ispoljavanju.
Isidorina samovanja i ljubav prema samoi svedoe o njenom unutranjem, tvorakom otporu tiraniji kruga
kao simbola palanako-civilizacijske jednoobraznosti, kao to cela njena celoivotna patnja zbog nasrtaja i
nerazumevanja palanakog mentaliteta svedoi o dramatinoj psiholokoj zatoenosti u nevidljive obrise tog
kruga: Svugde gde je krug i svugde odreuje i pobeuje centrum.... Krug je odvartni simbol ropstva... Mrzim
oboavanje sredita, i strah me od robovanja njemu. I zato elim da doe neki straan prevrat, i u tom
prevratu da se satre instinkt i ideja kruga, i kao posledica toga de se rastvore i raspadnu oblici i mogunosti
kruga.
U Norvekoj, Sve ima muni, neprirodni, istegljeni poloaj enjivosti koja izbaenih ruku i ukoenih prstiju hoe
da dostigne ono to joj je odreeno i oteto. Zazor od oboavanja sredita i centruma, ova teskoba sama sobom
odaje fiksiranost za ono od ega zazire, odnosi se i na estetiko samooseanje onoga ko je iskazuje...
Modernistiki zadojen pisac koji je bio sklon individualistikom ispoljavanju i njemu primerenim disharmoninim,
hibridnim anrovskim formama, izbruenog i uglaenog izraza, hrabar u celini svog rada....

ALEKSANDAR FLAKER:
O POJMU AVANGARDE
POTREBA ZA ZAJEDNIKIM NAZIVOM:
Premda se u novije vreme pojam knjievne avangarde, kao naziv za bitne pojavne oblike nacionalnih knjievnosti i kao zajedniki naziv za
vane tendencije u svetskoj knjievnosti XX veka, sve vie iri, on jo uvek izaziva brojne otpore, posebno tamo gde nije potvren nacionalnom
knjievnom praksom. Ponekad se kao argument uzima pomanjkanje skupina u veem delu nacionalnih knjievnosti, koje bi sebe nazivale
imenom avangarde.
Naime, pojam avangarde pojavljuje se s jedne strane kao manje ili vie postojana oznaka za pojedine grupe unutar nacionalnih knjievnosti, s
druge strane kao vrlo labava i neobavezna kategorija koja oznauje mnoga knjievna stujanja ili pravce koji se pojavljuju pod imenima raznih
izama, pa nas u svojoj raznolikosti nagoine da potraimo u emu je njihovo zajednitvo.

NEGATIVNE I POZITIVNE ODREDNICE:


NEGATORSKE TENJE koje su zajednike strukturama to su nosile zastave razliitih izama u vremenu izmeu otprilike 1910. i 1930.
godine XX veka. Dakle, avangarda kao:
1.

osporavanje postojeih struktura, i izraavanje odnosa prema njima;

2.

dehijerarhzacija struktura i strukturnog poretka u celini;

3.

antiestetizam i ukidanje estetskih zabrana;

4.

depersonalizacija umetnosti (gubitak ljudskog lika kao sredita strukture i temeljnog predmeta oblikovanja);

5.

razbijanje logike sintakse, stare semantike, zatvorenih struktura utemeljenih na zdravom smislu...

KONSTRUKTIVNA NAELA, pozitivne odrednice, avangarda kao:


1.

minus postupci izgradnja novih struktura na pozadini odreenog knjievnog poretka kao njegovo osporavanje;

2.

fragmentarizacija nekada celovite strukture tenja prema otvorenim i prividno neobaveznim strukturama; nedovrenosti, slobodna
upotreba delova sopstvenih struktura, variranje istih tema i motiva, preispitivanje samoga sebe;

3.

pretapanje i izmena funkcija pojedinih knjievnih rodova i vrsta - (poetizacija proze, prozaizmi u poeziji) confusione dei
generi, Pooli;

4.

tenja prema sprezi razliitih vidova umetnosti, sinkretizam u umetnosti zaet jo u simbolizmu;

5.

ukidanje podele na neumetnost i umetnost, uvoenje novih vrsta: feljton, agitka, reportaa, zapis sna, tekst iz kabarea...

6.

irenje semantikog opsega koje se ostvaruje: ukidanjem postojeih estetskih zabrana i uvoenjem leksika i leksikih sklopova koji
su bili izvan granica dopuetnoga varvarizmi, argonizmi, dijalektizmi, turpizmi, ocrnjivake slike; stvaranjem leksikih
novotvorbi; izdvajanjem rei iz uobiajenog sintaksikog sklopa Marinetijevo osloboenje rei, proimanjem raznorodnih
semantikih nizova; razvijenom metoniminou i posebnom metaforizacijom posebno realizacija metafore;

7.

naelo asocijativne izgradnje dela;

8.

isticanje naela montae, suprotstavljanje semantikih opozicija;

9.

naglaenog otvaranja i istovremenog saimanja vremena i prostora ostvareno u: avolskom simultanizmu; suprotstavljanje
razliitih vremenskih i prostornih nivoa bez naglaene motivacije; panoraminosti struktura i sl.

10.

kao tenja prema negaciji razumnosti sveta: uvoenjem nemotivisanog zbivanja; parodijom i crnim humorom; groteskom i
apsurdom...

11.

kao umetniko htenje da se preu granice beskrajnoga i buduega (Apoliner), odnosno da se provede revolucija duha
(Majakovski) to zaseca u pitanje o optoj drutvenoj funkciji avangarde.

Avangardna formacija u celini zapostavlja tradicionalne funkcije knjievnosti, kako funkciju izraavanja, tako i spoznajnu i drutvenoanalitiku; naputa i funkciju moralnog i etikog vrednovanja, razvijajui u biti funkciju estetskog prevrednovanja s kojom je u uskoj vezi
prevrednovanje moralno, etiko i drutveno, i to ne s pozicija strukturisanog ideala kao ideolokog sistema, nego u ime optimalne projekcije u
budunost.

AVANGARDA JEDINSTVO SUPROTNOSTI:


Suprotnosti se pojavljuju izmeu suprotnih krila avangarde u evropskim knjievnostima, ali i unutar tih krila koja su obeleena imenima
Apolinera i Marinetija. Mathauzer: I tako na jednoj strani stoji polaritet geometrikog. Jubistikog, modelotvorakog, apstrahujueg naela i
naela asocijativnog, psiholokog, podsvesnog, konkretnog. Ime toga pola je Apoliner. Na drugoj strani stoji polaritet reproduktivnog,
onomatopejskog naela i naela supstancijalnoga, izraajnoga (radi se o ekspresiji supstancije). Taj polaritet zasluuje da bude nazvan imenom
Marinetijevim.
SUPROTNOSTI se javljaju izmeu:

- tehnicizma i slavljenja mainskog jezika (civilizam)

- racionalno- konstuktivne izgradnje stuktura

- tenje prema primitivizmu i praoblicima umetnosti,


infantilizmu
- iracionalnoga, podsvesnoga,
automatikoga naela

- tenje za knjievnim eksperimentisanjem, koja ponekad

- izraene volje da se stvori novi jezika za mase i sve

vodi prema hermetizaciji struktura i njihovoj

drutvene elije prome novom umetnou (odatle bujanje

nerazumljivosti

primenjene knjievnosti i umetnosti)

- naglaenog individualizma

- spremnosti da se umetnik podredi kolektivu

- pojave traginog, ali apstraktnog lirskog subjekta koja

- potpunog obezlienja stuktura sve do tenji za reifikacijom

ravna stukturom

ili autentizmom

Ipak, ove opozicije imaju, govorimo li o strukturnim novotvorbama, mnoge zajednike ciljeve: ruenje starih stuktura i stvaranje novoga
jezika.
PITANJE O STILSKOJ FORMACIJI:
Avangarda se opire i svojoj sutini strukturizaciji i stvaranju vrstih i celovitih sistema. Lotman je o pesmi Majakovskog rekao da tekst
koji je izgraen na inkompatibilitetima ne stvara strukturu, njegova strukturnost je prividna, to je ne-sistem kojemu su dodeljene spoljne odlike
sistema i zbog toga je iznutra haotiniji.
To znai da avangarda ne stvara celovito strukturirane tekstove, pa ne tei ni stvaranju celovite stilske formacije kao strukture struktura, ona
je antiinformativna, a im njezini postupci uu u vee strukturirane celine oni prestaju biti avangardnim. Zraenje naela avangarde zato je
znatnije od njenih ostvareja, zona delovanja na knjievnost XX veka daleko vea od njenog jezgra, pa proizilazi da o avangardi kao stilskoj
formaciji moemo govoriti samo uslovno, uvek naglaavajui njene suprotnosti unutar jedinstva u prevrednovanju sistema i opiranju
izgradnji bilo kojeg novog i zatvorenog.
AVANGARDA: KNJIEVNOST I SLIKARSTVO: (iz Poetike osporavanja)
Avangardno kretanje dovelo je do pomaka od auditivnog doivljavanja sveta prema vizuelnom, od muzike prema slikarstvu. Genetski se taj
prelom u kretanju od simbolizma prema avangardi povezuje s pojavom kubistikog slikarstva, s zatim i filma koji agresivnou nove umetnosti

remeti odnose ve poremeenih odnosa meu sistemima pojedinih vrsta umetnosti. To premetanje teita prema vizuelnoj percepciji sveta
primetno je ve na nivou slikovnosti metaforikih konstrukcija koje esto zaista postaju slikama to povezuju razliiti semantike nizove. Ono je
vidljivo u prenosu likovnih saoptenja sredstvima knjievnog teksta, supstitucijom ilustrativne naravi. Javljaju se postupci oponaanja nemog
filma, oko kamere, fle bek... Naglaeni grafizam, posebno u prezentaciji slobodnog stiha, takoe pripada kategoriji jaanja vizuelnog uinka.
Slikarstvo i knjievnost avangarde negiraju oponaanje zbilje kao svoje polazite teite se premeta s oznaenoga na oznaitelja, to je u
krajnjoj instanci dovelo do pojave apstraktnog slikarstva i transmentalnog jezika (zaum ruskih futurista). Zbilja se svodi na znak, a u manje
ekstremnim sluajevima oponaanje zbilje zamenjivalo se analitikim pristupom predmetu: rastavljanju na delove. To vodi ka poricanju
euklidovskog sveta Jevgenije Zamjatin, razbijanju kontinuiranog prostora Pikaso, semantikom pomeranju objekata iz njegovog uobiajenog
konteksta u novi i neoekivani sdvig, razbijanju vremenskog i prostornog kontinuiteta dislokacija ploha.
Kasnije se istiu naela supOstavljanja ili supRotstavljanja (jukstapozicije) semantikih, prostornih i vremenskih fragmenata. Sve vie se iz
kinematografije preuzima pojam montae, koji u sutini oznauje ne samo suprotstavljanje znaka A i znaka B, nego i konstrukciju znaenja C
(Majakovski, Babelj). Montaa se smatra krucijalnim pojmom za avangardu. Pojmovi dekomopozicije, dislokacije, pomaka pretpostavljaju
postojanje tradicionalne pozadine (rus. fon) na kojoj itamo savremene tekstove. Najreitiji su primeri gde novo nastaje desemantizacijom
staroga (Deanova ili Malevieva Mona Liza), ili kod Dojsa ili Kazantsakisa gde je tradicionalna pozadina oznaena naslovom romana (ili
Crnjanski Lirikom Itake). Takoe, tradicionalna osnova prisutna je u i pozadini policitatne Puste zemlje T.S. Eliota ili kod Madeljtama.
Sve to potvruje da je poetna funkcija avangarde estetsko prevrednovanje, ali se ono ne zaustavlja na tome, ve unosi i izvanestetske
elemente postupkom kolaa, u obliku uvoenja autentinih fragmenata novinskih, dokumentarnih, autobiografskih... poezija se oslobaa njenog
kvadrata rime i ritma ka slobodnom stihu, umetnost uopte ne samo to osvaja novi semantiki prostor, ve i grevito trai nove funkcije
umetnosti u prevrednovanju moralnom, etikom, socijalnom i politikom. Ipak, avangarda prestaje biti avangarda kada podlee
kanonizaciji, njezina se bit opire stvaranju novog estetskog sistema i svakoj sistematizaciji.
AVANGARDA I TRADICIJA:
Avangardni pokreti poinju kao izrazito ikonoklastiki i estetski provokativni pokreti, a desemantizacija zateenih znakovnih sistema je uestali
i bitni postupak. U tom smislu veliki je deo avangardnih tekstova citatan po tome to posredno ili neposredno oznaava svoj odnos prema
prethodnim formacijama, odnosno prema tradiciji. To podrazumeva dva postupka u zavisnosti od udaljenosti teksta sa kojim se ulazi u odnos:
1.

desemantizacija tekst je blizak, iz stilske formacije prethodne avangardi

2.

resemantizacija tekst je udaljenji, manje prisutan u svesti.

Takoe pozivanje na poetke kulture karakteristino je za celu avangardu, jer se ona u odnosu spram tradicije obraa nultoj taki kuture
primitivnoj umetnosti, neposrednosti deijih crtea, varvarstvu... Nadrealisti su se pak okrenuli pratvari podsvesnoga, a lepotu vide u delima
neprilagoenih, izuzetnih stvaralaca: Brojgela, Sada, Lotreamona, Dalija... Takoe, avangarda oivljava i antinormativnu, antikonvencionalnu,
esto na puku supkulturu oslonjena alternativne linije evropske knjievnosti Vijon, menipska satira, Rable...
AVANGARDA I ROMANTIZAM:
Avangardno pozivanje na romantiarsku tradiciju poiva na shvatanju te formacije kao negativne prema klasicizmu, jer je sprovela lirsku
revoluciju, koja se napustivi tradicionalne modele obratila narodnom govoru i poetici, koja je dehijerahizirajui postojee knjievne vrste
unapreivala klizanje iz objektivnog u subjektivno. U romantizmu je avangarda traila naelo disonantne razdrtosti lirskog subjekta, razbijanje
epskih celina na fragmente koja je filmska teorija nazvala montanim komadima, nedovrenost struktura, a na kraiju i onu lirsku, globalnu i
kosmiku pobunu.
Romantizam nas je nauio izricati ljubav i naslee je romantiarskih lirskih modela prisutno je sve do naih dana u izvantekstovnim
kolokvijalnim izriajima, tako i na nivou supkulture. Ali, suprotstavljajui se tradiciji, avangardno pesnitvo je stavilo na re ljubav estetsku
zabranu. Majakovski u vezi s tim pesmu imenuje Pro eto (O tome, 1923). Takoe, romantiarski apel eni pretvorio se u krik osamljenika u
vremenu prostorno oznaenom.

Buntovno prometejstvo je ona stuja u evropskom romantizmu na koju su se avangardisti esto pozivali. U rusiji u prvom naletu estetskog
oreverednovanja knjievne tradicije avangarda progarmatski zbacuje Pukina, Dostojevskog, Tolasoja i dr. s Parobroda savremenosti, ali Pukin
nije ovde ovznaen kao romantiar nego kao generel klasika ruske knjievnosti. Uskoro za tim poinje reinterpretacija (Cvetajeva, Pasternak,
Majakovski).
U pojedinim sluajevima pridev romantiki, kao oznaka naglaenog poloaja lirskog subjekta, pridje se onim pesnicima ija lirika, kao u
Majakovskog, sliva pesnikovu mitologiju i njegov ivot u nedeljivu celinu, pa se iz njenog semantikog sklopa moe deucirati i njen stvarni
libreto, kao i jezgra pesnikove biografije. O tome je govori Pasternak, koji se eleo ograditi od takvog lirskog subjekta.
AVANGARDA I REALIZAM:
Predstavnici ruske knjievnoteorijske misli avangarde, najpre ruski formalisti, nisu sluajno posvetili panju prouavanju skaza, kao stilskog
postupka koji je u ruskoj prozi teite s fabularnih situacija i karaktera prebacio na re, s oznaenog na oznaitelja, i koji je ujedno, uvoenjem
lokalnog, narodnog govora i naivnog pripovedaa, naruavao aksioloku hijerarhiju ruskog realistikog romana. To je sve upotrebljeno kao
maska kazivanja, jer protorealistiki modeli postojali su i razvijali su se paralelno sa realistikim.
Taj zasebni tip razvio je narodnog priaoca i njegov karnevalski groteskni duh, kojeg je prihvatila i avangarda, jer je upravo on znao oploditi
prozu subverzivnou naivne perspektive i govora koji je radovno suprotstavljen njihovim klasnim uniformitetima, unezveritetima,
svemuilitima, getapovima, palicijama, monakim lizama, arhimandrilima... Rastko, Momilo....
OPTIMALNA PROJEKCIJA:
Pojam projekcije naglaava konstruktivno naelo velikog dela avangardnih tekstova istaknuto njihovom orjentacijom na budunost u ime
prevrednovanja prolosti i negiranja sadanjosti, a atribut optimalna podrazumeva mogunost izbora meu drugim moguim projekcijama
to je za avangardne tekstove bitno. Ovaj pojam potvruje i niz samoimenovanja pojedinih avangardnih pokreta (futurizam, konstruktivizam,
zenitizam, ultraizam) koji u sebi sadre zapravo budunosnu projekciju. Uestalo je sluenje metaforama koje poivaju na naunim pojmovima
LEF: veliki proces rastavljanja atoma u umetnosti to ga vri futurizam, ili umetnost kao izgradnja dijalektikih modela sutranjice. Umetnost
se ne sme nalaziti izvan granica sutranjice, jer je nikada nee biti u tom sluaju.
Pojam ne oznaava utopiju, jer to podrazumeva idealnu zatvorenu zemlju sa idealnom drutvenom strukturom. Avangarda negira takav prostor
sa skepsom prema vsto strukturiranom prostoru budunosti Zamjatin, Mi. Takoe optimalna projekcija ne oznauje idealno strukturisan
prostor budunosti, ona ga i ne nastoji definisati, ve oznauje kretanje kao biranje optimalne varijante u prevladavanju zbilje. Probavanje
razliitih projekcija i varijanti je postupak kojim se odbacije jedna od moguih varijanti drutva.
Optimalna projekcija je slamana u tekstovima evropskih nadrealista, posle ekspresionistikog mesijanizma, ali i unutar skupine OBERIU, iji se
tekstovi odlikuju naglaenom parodinou, crnim humorom i apsurdom. Ipak, i nadrealisti imaju prisutno sutra i novi ivot. Tristan Cara: Ako
pesnik ne prihvata to drutvo i taj svet to ga je stvorio, onda je to zbog toga da stvori novi koji vie odgovara njegovim eljama. Ako idui dalje
on poistoveuje uslove opstanka sa zbiljom spoljanjeg sveta i odlazi u svoj unutranji svet, onda postupa tako da bi usmerio projekciju svojega
unutranjeg sveta prema budunosti kao neku ostvarivu veliinu, kao stalno rastuu nadu.
MO I NEMO AVANGARDE:
Bez oseaja prethodnitva, pa prema tome i pogleda usmerenog u budunost nema svesne avangarde. Ali je upravo u moi anticipacije
sadrana i nemo avangarde: oseaj preuranjenosti. Lirski subjekt Oblaka u pantalonama, bar gledan spolja, uvek se pretvara u predmet
poruge ili se doivljava kao klovn... Mnogi primeri cirkusko-zabavljake motivisanosti, likovi s ruba pameti, nisu samo oznake za
dehijarhizaciju umetnosti, nego i simptomi nemoi direktne konfrontacije sa sistemima u kojima gore ne samo rukopisi, nego i knjige, a nosioce
izroene umetnosti guta nitavilo. Modeli puke zabave, cirku, varijete, kabare, postali su znakovima otpora kiu i monumentalizmu normativnih
estetika. Takva umetnost je bila zabranjivana, ali hajke s leva i desna kojima se izlagala avangarda sigurno su najvee priznanje njezinoj moi.
Ako se njena nemo oitovala nizom samoubistava, onda se njena mo pokazivala u likvidacijama, progonima i lomaama...

RENATO POOLI:
TEORIJA AVANGARDNE UMETNOSTI
Prva tri poglavlja ispituju umetnost avangrade kao mitologiju. etiri sredinja prouavaju je sa gledita psihologije i sociologije, dok je cilj
poslednja tri da je u perspektivama poetike i estetike, u dimenzijama istorije i kritike definiu kao predmet i subjekt njene sopstvene istorije.
I - POJAM AVANGARDE:
Razni programi i manifesti izraavaju delovanje i oblikovanje avangardnog duha, njegovo postajanje i njegovo bie. Manifesti kao oznaka
za dokumente koji propisuju estetika i umetnika pravila, programi za oznaavanje optijih i dalekosenijih deklaracija, vizija i
vienja. Namera mu je da proui avangardnu umetnost kao istorijski pojam, sredite tendencija i ideja. Da zacrta njenu anatomiju ili biologiju;
cilj mu je dijagnoza, a ne leenje. Posmatrae je kao viestruku i optu pojavu vie e je razmatrati socioloki u kontekstu istorije umetnosti
nego kao estetiku injenicu; psiholoka i ideoloka analiza. Avangardna ideologija je drutvena pojava upravo zbog drutvenog ili
antidrutvenog karaktera kulturnih i umetnikih ispoljavanja, koje podrava izraava.
TERMINOLOKI PREVRATI
Naziv avangardna umetnost pripada iskljuivo neolatinskim jezicima i kulturama. Nemci su vie voleli da prihvate naziv Neu-Romantik. U
Rusiji su se koristili nazivi graanska umetnost, graanska knjievnost ili graanska boemija, to je bio odraz otpora prema aroliji
kojojm avangarda opinjava radikalnu retoriku Trocki. U angloamerikoj sferi termin je loe proao zbog kulturne i nepolitike prirode, u
neodreenim varijacijama jer ga posmatraju kao kontinentalno i izvankontinentalno produenje izvesnih vidova francuskog duha. Angloameriki
avangardizam ipak postoji i vrlo je vitalan u svojim ekstremizmima, ali je manje teoretian i samosvestan. A vie instinktivan i empirian. Tamo
se nerazumljivo brka problem avangarde i problem moderne umetnosti.
DVE AVANGARDE: (politika i umetnika)
Laverdan je tri godine pre revolucije 1848. naglasio ne samo meusobnu zavisnost umetnosti i drutva nego i dokrtinu o umetnosti kao sredstvu
drutvene akcije i reforme, kao sredstvu revolucionarne propagande i agitacije: Umetnost, izraz drutva, ispoljava najnaprednija drutvena
stremljenja: ona je prethodnica i otkriva... Razotkriti nemilosrdno svaku surovost, svu prljavtinu koje su u osnovi naeg drutva. To
pokazuje da su predstvanici radikalno-revolucionarne avangarde, mada su u izvesnom smislu proirili frazu na podruje umetnosti u poetku
smatrali da je ona povezana sa nejasnom idejom jednog iskljuivog i uoptenog avangardizma. Bakunjinovo osnivanje i kratkotrajno izdavanje
asopisa politike agitacije LAvant-garde, 1878, dokazuje da su slika i naziv bili omiljeni kod apostola anarhistikog i liberalistikog
revolta. Ovaj pojam se retko moe pronai van politike literature 1870-tih godina.
Novo znaenje dobija posle ove godine zajedno sa prvim. Tek tada je ona poela da oznaava kulturno-umetniku avangardu, mada je uvek
oznaavala socio-politiku. To je bilo mogue jer su ove dve avangarde pojavile u jednom trenutku i ile zajedno, objavljujui tako
romantiarsku tradiciju koju je osnovala generacija tokom revolucija 1830 1848. Ona je bila i knjievna i politika. Novi ideal postaje
demokratski ili ak krajnje leviarski. U sluaju natruralizma politika i knjievna levica izgledaju jednako. Ne iznenauje avangardni karakter
naturalizma. Ovo kratko podudaranje dve avangarde se pokazuje najoblje kod dva simboliarska pesnika: Remboa i Verlena, jer obojica
pripadaju avangardnom iskustvu Komune, bilo kroz borbu Rembo, bilo kroz otvorene simpatije Verlen.
Savez POLITIKOG I UMETNIKOG RADIKALIZMA, paralela dveju avangardi, preivela je u Francuskoj sve do malog modernog knji.
asopisa Nezavisna revija, 1880. koji je poslednji pod jedniom barjakom okupio politike i umetnike pobunjenike, predstavnike naprednih
shvatanja u dvema oblastima drutvene i umetnike misli. Posle toga desio se razvod. Skraeni naziv avangarda postaje sinonim za umetniku
avangardu...

NOVINA INJENICE I POJMA


Izmeu nove i stare umetnosti uvek je postojao isti neprijateljski sukob, isti odnos, i paradox da obe strane nastavljau raspravu na toj
pretpostavki. Jasno je meutim, da pojam avangarde ne see dalje u vremeno od poslednje etvrtine 19. veka. Prava avangarda moe se pojaviti
samo onda kada se pojavi pojam kakav mi poznajemo (ili neka njegova potencijalna verzija). Takav pojam je u istoriji zapadnjake svesti
prisutan samo u naoj epohi, gde su najudeljenije vremenske granice predigra romantiarskog iskustva. Romantizam-avangarda: tu postoji
roditeljska spona iako to izgleda suprotno.
II - POJAM POKRETA
KOLE I POKRETI
Jezik u najveoj meri otkriva istoriju. Dovoljna je samo bitna jezika promena, pojavljivanje novog imena npr. da bi se otkrilo prisustvo neke
druge, razliite pojave. Sve umrtnike i kulturne manifestacje, poev od romantizma pa nadalje, redovno tee da odrede i oznae sebe kao
pokret. Pojam kole pretpostavlja uitelja i metod, kriterij tradicije i naelo autoriteta. kola je pre svega statina i klasina, nezamisliva van
humanistikog ideala, van ideje kulture kao riznice. Pokret je sutinski dinamian i romantian, a sledbenici pokreta uvek rade za cilj koji je
imanantan samom pokretu. On ne shvata kulturu kao prirataj, nego kao kreaciju ili bar kao sredite aktivnosti i energije.
Izvesno je da je simbolizam bio taj koji je do najvieg stepena razvio jedan od najkarakteristinijih spoljnih znakova avangarde, tj.
asopise grupe ili pokreta, male revije koje su bile nekomercijalne, to je njihova najvanija osobina. Njihov jedini cilj ponekad je bio
izadavanje proklamacija, programa ili nizova manifesta, koji bi najavljivali osnivanje novog pokreta objanjavajui njegovu doktrinu.
Avangardni asopis deluje kao nezavisna i izolovana vojna jedinica, potpuno i otro odvojena od publike, brza na delu, i to ne samo u smislu
istraivanja ve i u borbi, pobedi i avanturi za svoj raun. Trijumf masovnog urnalizma je upravo ono to pokree i opravdava postojanje
avangardnog asopisa koji predstavlja prirodnu i neophodnu reakciju na svoenje kulture na razinu vulgarnosti.
DIJALEKTIKA POKRETA
I aktivizam ili aktivistiki momenat: Pokret se pre svega osniva da bi se postigao neki pozitivan rezultat, neki konkretan cilj.
esto se meutim pokret uoblii i podstie radi samog sebe, radi iste radosti dinamizma ili udnje za akcijom, sportskog entuzijazma i
emocionalne fascinacije avanturom.

II antagonizam ili antagonistiki momenat: esto se pokret stvara da bi podsticao protiv neega ili nekoga (akademija, tradicija,
autoritet...), ali ee je taj neko kolektivna individa publika.
III nihilizam ili nihilistiki momenat: nalazi radost ne samo uopijenosti pokretom, ve i u inu ruenja barijera, dizanja prepreka,
razaranja svega to mu stoji na putu. Tako izgraen stav moe se definisati kao vrsta transcedentnog antagonizma.
IV agonizam ili agonistiki momenat: pokret i ljudski entitet kao njegov sastavni deo mogu u grizniavoj tenji da se uvek ide
dalje dostii taku u kojoj ne postoje obziri prema tuim stradanjima i gubicima i u kojoj se ak ignoriu sopstvene katastrofe i porazi.
Samorazaranje se ak doekuje i prihvata kao tajanstvena rtva za uspeh buduih pokreta.
AKTIVIZAM
Najmanje je vaan, najmanje karakteristian. isto politika upotreba izraza unutar odreenog okvira znai: tendenciju izvesnih individua,
partija ili grupa da deluju bez briljivo pripremljenog plana ili programa, koristei pri tom bilo kakvu metodu, ukljuujui i teror i direjtnu
akciju, samo da bi se neto radilo ili da bi se na bilo koji nain menjao socio-politiki sistem. Sama metafora avangardaprecizno ukazije na
aktivistiki momenat. Njen sadraj ne znai toliko napredovanje protiv neprijatelja kolkio nalaenje ili istraivanje nepoznate i surove oblasti

zvane niija zemlja. Ruski futuristi, naroito Majakovski, esto su u smislu gerile ivo izraavali ovaj duh. Italijani su bili jo grublji i
brutalniji esto se pominje rat u manifestima kao svetski ita.
Aktivizam ili psiholoki dinamizam ne iskljuuju kult fizikog dinamizma. Oduevljenje sportom proistie u stvari iz prvog, a oduevljavanje
automobilom, vozom ili avionom iz drugog. Fiziki dinamizam nije bio toliko idolatrija maine, koliko idolatrija vozila Marineti. Pojmovi koji
su se razvili iz estetike maine, posebno kult vozila, sadre redukciju umetnosti na isto oseanje ili senzaciju. Marineti je to pokazivao hvalei
se da je prvi uveo lepotu brzine, a njen kult spaja dva dinamizma, fiziki i duhovni, u jedinstvenu tendenciju u kojoj se pojavljuje i
antagonistiki momenat: Mi elimo da veliamo agresivnu akciju, trkaku stopu, fatalan skok, amar, udarac. Marinetijeva izjava Heroizam i
pajac-izam u umetnosti i ivotu, najbolje otkriva da je avangardizam vie zainteresovan za pokret nego za stvaralatvo, za podvige nego za dela.
ANTAGONIZAM
Najoigledniji i najuoljiviji stav avangrade deli se na antagonistiki stav prema publici i prema tradiciji. Ova dva antagonizma komplementarni
su oblici iste opozicije istorijskom i drutvenom poretku. U praksi teko je napraviti distinkciju jer se oba neosetno meaju. Ovaj princip
potpomae pojavu sektakog duha koji mui avangardizam, uprkos njegovom anarhistikom temperamentu. Anarhistiko stanje duha
pretpostavlja individualni revolt jedinstvenog protiv drutva u njairem smislu. S druge strane, ono pretpostavlja solidarnost unutar drutva,
unutar pobunjenika i liberala. Tu sekta i pokret postaju kasta umetnike sredine koja je zamenila porodicu i socijalno poreklo; drutveni faktor je
pre svega psiholoke prirode, motivisan vokacijom ili izborom, a ne krvlju ili rasnim nasleem ili ekonomskim i klasnim razlikama. Upravo je
zbog ovog moderni umetnik deklarisan i u potitivnom i u negativnom smislu.
Upravo boemski duh i psihologija umetnike sredine odreuju i izazivaju sve spoljanje manifestacije avangardnog antagonizma prema publici.
Do toga dolazi na mestu gde se susree drutvo sa svetom umetnika, gde se ispoljava nekonformizam. Ukoliko avangarda ima neku etiketu onda
se ona sastoji u izvrtanju i potpunom razaranju konvencionalnog ponaanja, pravila i dobrih manira. Otuda izopaene norme ponaanja
ekscentrinost ili egzibicionizam, ukus za antiuniformu. Meutim, ovo se ne razvija dalje od prkosa, koji se razvija samu u pravcu provokacije
i skandala, te apologije huliganizma i terora.
Ponekad se socio-psiholoka dijalektika sasvim naputa i antagonizam se uzdie do kosmikog, metafizikog: prkos prema bogu i svemiru.
Rembo: Pesnik mora da bude kradljivac vatre. Ponekad se antagonizam uspostavlja i kao borba izmeu umetnika i umetnikog ina, kada se
prevazie tenzija prema spoljanjem. Tako i umetnik i umetniki in postaju antitetiki i kontrastni. Antagonizam prelazi u agonizam i die se u
sferu estetikog misticizma.
Estetiki radikalizam se esto izraava suprotstavljajui se toj posebnoj kategoriji drutva (u irem i ogranienom smislu) koja se zove stara
generacija, generacija oeva, Apoliner: Ne moe vui le svoga oca svuda za sobom. Od trenutka kada postanu svesni ove antiteze sinovi
poinju da delaju kao mladi gnevni ljudi. Avangardni kult mladih moe da odvede u infantilizam, koji se lako opaa i na estetikom i na
psiholokom podruju. Avangarda esto voli izvesne oblike i zamisli modernog ivota ao igrake. Ponekad se i sama umetnost shvata kao
igraka. Estetika umetnosti kao igre karakterie one struje avangardnih umetnosti koje ele da suprotstave igru kvazipounoj vedrini klasine
poezije i veeg dela tradicionalne umetnosti. Dovoljno je navesti uspeh onog dela avangardne poezije koji Englezi nazivaju nonsense verse, gde
je osnovni princim ideja bekstva, bekstva u svet, gde stvari nisu tako uasno fiksirane u nepromenljivoj tanosti. Samo ime dada ukazuje na
detinjastu fiksaciju. Ne moe se zamisliti vei antagonizam od onog koji vlada izmeu deijeg sveta i sveta odraslih. Jezik je jedan od naina
kojim se deca suprotstavljaju. Polemiki argon avangarde verno prati taj primer s puno pitoreskne vetine nita ne tedei pred gestovima i
uvredama, pokazujui sopstveni antagonizam prema publici, prema ubeenjima ili konvencijama koje su karakteristine za publiku.
Lingvistiki hermetizam, koji je jedna od najvanijih karakteristika oblika i stila avangarde, smatrao bi se i uzrokom i posledicom atagonizma
izmeu publike i umetnika. Problem nejasnosti u velikom delu savremenog poetskog jezika mnogi kritiari smatraju kao neophodnu reakciju na
ravnu, dosadnu i prozainu prirodu javnog govora. Ovde lingvistka nejasnost ima funkciju katarze i terapije u odnosu na degeneraciju koja
potiskuje obian jezik kroz konvenciju i navike. Cilj poetske nejasnoe bie stvaranje blaga novih znaenja unutar siromatva svakodnevnog
jezika, igra viestrukih, raznolikih i suprotnih znaenja ka dvosmislenosti kao prirodi poezije, V. Empson. Ona stvara antinomiji slinu
neieovskoj, izmeu metafore i obinog jezika I. A. Riardson: poezija = devijacija jezika nauke. Pisac izraava. On ne komunicijra. Proklet
neka je prost italac, revija Transition, Revolucija rei.

Sve ovo pokazuje da je avangardni stav prema publici ist i jedinstven PROTEST, ak i pre nego to se uoblii u teorijsku kontroverzu
nemaki ekspresionizam naroito. Ali duh avangarde je pre svega aristokratski. Bontempeli: Avangarda je po prirodi usamljena i aristokratska:
ona voli posveenost i kulu od slonovae. Ovo pokazuje identinost savremenog avangardizma i pozicija Flobera i Bodlera.
Nepopularnost prirodno izrasta iz takvih psiholokih motivacija, koju sledbenici avangarde lako i ponosno prihvataju. Ona ne potie od
nejasnoe : ona zavisi i od mnogo vanijih inilaca kao to je neprijateljski stav prema prostom narodu, ili pak osoben poloaj moderne misli s
obzirom na pojam naroda, nov i svojstven samo nama, ili bolje reeno mit ili otkrie romantiarske kulture.
-----------------------------------------------------------------------

M I LO C R N J AN S K I
O B J A N J E N J E S U M A T R E:
Pie na poziv B. Popovia za SKG, da izloi svoje Vjeruju o poeziji... Ne moe da govori bez izvesne zbunjenosti o namerama najnovijih u
knjievnosti i odrie svoju potpunu oduevljenost po tom pitanju, jer ne veruje u ubeivanje u knjievnoj borbi, u borbi uopte. Moe samo da
pokae vrednosti i otkrije intensije u novoj lirici, za koje dri da su vrlo velike, i to samo u konturama, bez sinteza, uz otkrivanje misli koje
vladaju sa one strane papirnate, barikade, gde smo mi.

ANTIUTILITARNOST: Nova poezija se napada najvie zbog njene tame, nerazumljivosti, dekadentnosti, a o tome se ne moe govoriti
bez ironije. Veina njih se nalazi na politikoj levici, i odbacuje korisne, popularne i sve higijenske dunosti poezije, koje kod nas ljudi
bez oseanja za umetnost, a u punoi sociolokog smoljublja, esto nameu. Najnovija poezija nije ni ludorija ni dekadentstvo, a to e
svako uvideti ako se raspita za ruske futuriste, za asopis Mir iskustva. Naa najnovija umetnost ne spava, a veinu napada vodi bedna
glupost malih sredina, a ba je popularnost nae knjievnosti bila problem to je ona tako ustajala. Rasno, jasno, prosto u umetnosti
ne pomae nita. Sve je to dao Vitmen pa su ga opet pola veka smatrali za budalu. Nepopularnost nove poezije je svojevoljna oni
raunaju sa nerazumevanjem publike, koja i ne treba da ih razume.

NOVA POEZIJA: predstavlja pad stare ideje, forme i kanona. Pretpostavlja novu osetljivost: posledica rata, gubljenja iluzija, susretanja
sa ruenjem vrednosti graanskog sveta do tada. Mnogi su se vratili traei vrednosti cile-mile stihova, svakidanjih metafora, poeziju
venih slikova, hrizantema koje su cvetale u nedeljnim dodacima. Ali: DOLE SU NOVE MISLI, NOVI ZANOSI, NOVI ZAKOI, NOVI
MORALI. MOE SE BITI PROTIV NAS, ALI PROTIV NAIH SADRAJA, I INTENSIJA, UZALUD. Svet ne eli da uje uasnu
oluju u kojoj se tresu ne politika situacija, niti knjievne dogme, nego sam ivot. To su mrtvi koji pruaju ruke! Treba ih naplatiti! Kao
neka sekta, mi sad donosimo nemir, prevrat, u rei, u oseanju, u miljenju, koji postoje neposredno u njima: iz mase, iz zemlje, iz
vremena naeg, prelazi na nas i ne da se uguiti.

FORMALNI RASKID S TRADICIJOM radi bacanja strmoglavce u budunost. Odeljeni su od ovog ivota jer su pronali nov (aluzija na
Bodlera). SLOBODNI STIH POSLEDICA SADRAJA! Nisu odgovorni za svoje JA ne postoje nepromenljive vrednosti! Bitan je
neposredan, ist oblik ekstaze! Izraavanje promenljivog ritma raspoloenja, tana, to spiritualnija slika misli. Upotreba boja, lelujavih boja,
snova i slutnji, zvuka i aputanja stvari bez pripremljenih kalupa. Bitne su forme kosmikih oblika: oblaka, cvetova, reka, potoka. Zvuk rei
je nerazumljiv jer se naviklo na menjaki, novinarski, zvanini smisao rei.
Psiholoko vreme je odelio Bergson od fizikog i zato je nova metrika: lina, spiritualna, maglovita, kao melodija, koja trai ritam svakog
raspoloenja, u duhu naeg jezika koji je na stupnju feljtonskih mogunosti.
STIH: zanesena igraica, pa svoje pokrete ini u ekstazi . Svoje ekstaze pretvara u gole pokrete. Jezik je osloboen okova i puten da slobodno
otkriva svoje tajne.
HIPERMODERNI SADRAJI: Za njima koraa masa onih koji su meu leinama i gasovima osetili hipermoderne senzacije. Pa su
izgubili radost. Pesnik je realno osetio ono to se oznaava kao bolesnim u poeziji, koja pronalazi vrednosti pre samog ivota. Pokuavaju

osloboenje od zabluda, zakona, veza, sramota verujui u predestirane sluaoce i itaoce nae. MODERNA POEZIJA POSTAJE ISPOVEST
NOVIH VERA. Kad smo budni imamo svi isti svet, a kad sanjamo, svaki svoj Aristotel. Nema nameru da raspravlja o metrici, umesto toga
opisuje kako nastaju pesnika, hipermoderna buncanja, kao to je Sumatra.
*

Osetih jednog dana svu nemo ljudskog ivota i zamrenost sudbine nae. Video sam da niko ne ide kuda hoe i primetio sam veze, dosad
neposmatrane.

Motiv putovanja vozom i povratka u zaviaj iz rata. Sve je prljvao i tamno, raspadnuto. U toj atmosferi razmilja o prianju druga koji je
svetski putnik, i koji je bio zarobljenik na Uralu.

Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu. Eto, taj moj drug voleo je tu enu, a ona je ostala negde daleko u nekoj zavejanoj kui,
sama, u Tobolsku. Nita se ne moe zadrati. I ja, kud sve nisam iao. Kud sve nisu stigli nai boli, ta sve nismo, u tuini, umorni
pomilovali! Ne samo ja, i on, nego i toliki drugi. Hiljade, milioni!

Potok iji se ubor rumeni u mraku, vojnici koji prelaze preko krova, ortanovaki tunel peke, Dunav, sivilo, pred zoru.

Sve je zamreno. Izmenili su nas. Setih se kako se pre dugaije ivelo. I pognuh glavu... Video sam jo Mesec, sjajan, pa se i nehotice
osmehnut. On je svud isti, jer je mrtvac... Izgubio sam strah od smti. Veze za okolinu. Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te
bezmerne, jutarnje magle, da ispruim ruku i pomilujem Ural, mora indijska, kud je otila rumen s moga lica. Da pomilujem ostrva,
ljubavi, zaljubljene, blede prilike. Sva ta zamrenost postade jedan ogroman mir i bezgranina uteha.
------------------------------------------------------------------------------------

Z A S L O B O D A N S T I H:
Jedina slast pobede u knjievnim borbama je oseanje jesno: da ivot i umetnost nisu, niti e biti, jedno, i da ba u tome lei njina, jedno
drugom protivna, sumorna ar. Kod nas u te borbe nesnosne. Nama je uvek nedostajala svesnost. Kod nas knjievne polemike nemaju cilja.
Posle ujedinjena na odnos prema evropskim umetnostima postaje drugi. Deo smo najnovijih slovenskih pojava (Majakovski, eki futurizam,
Metovi). Naa knjievnost imala je ast da slui nacionalizmu, u traginoj i velianstvenoj epohi. U Evropi je neminovna tendencjija
umetnosti obaranje starih i uzdizanje novih vrednosti ivota.
Umetnost se rastaje od ivota, a ivot e krenuti za njom, i samo tako je ona Nieovo potvrivanje postojanja. Kod nas se naziru samo formalne
promene koje izazivaju prepirke, a za njih se upravo treba i boriti. Za pitanje forme nae dananje lirike.
SLOBODAN STIH: to pitanje je odavno reeno, osim kod nas. Nije stih ono to ini pesmu pesmom, i taj problem je promenljiv kao i svi
drugi, pa je zato slobodan stih postao ravnopravan stihu sa metrom i rimom. Svi najvei pesnici poslednjih trideset godina su za njega. Kod nas
se on jo uvek smatra prozom, a B.Popovi je na to potroio nekoliko finih estetikih strana, iako su Verlen, Verheren i Frans ostali pisali o tome.
Mi smo naviknuti da su stihovi ono to se slae kao peene cigle iz drvenih kalupa. Nezakonite su Duieve pesme u prozi ili urinov
slobodan ritam. Naa knjievnost bila je muzej evropskih kopija, i nejasno je zato u nju ne moe ui i slobodan stih.
On ipak dolazi sa novima kao pokuaj originalne versifikacije, sazidane na tradicijama narodnim. To ne znai vraanje i ruenje, ve
traenje ritma i stiha naeg, po duhu naeg jezika, ijem stvaranju slui tradicija narodne pesme. Naa je lirika posle Vojislava dola totalno
pod francuski uticaj. Naa najnovija lirika je celina. Osea se jasno pokuaj originalnog, ako elite rasnog, u izrazu sadraja. ivot je nov,
umetnost u njemu zauzima novo mesto, logino je da se trae nove forme.
Moderna umetnika lirika se ita. Ona je sublimno uivanje, i slobodni stih, sa svojim ritmom polusna, vezanim za ritam misli, kod svakog
novog raspoloenja nov, fluidan, bez dobovanja okovanog ritma, vrhunac je izraza. Pljuskanje sladunjavih rima nije vie nuno i smeta.
Slobodni stih gde je zadrao, rimu upotrebljava asimetrino. To je ono najdragocenije u lirici propada slik! Doba trai sadraj i intelekt.
Lirika koja se udaljuje od bivih sadraja, odbacije i bive forme. Sve je spiritualnije, okrenuto kosmosu, mistici.
Kod nas pitanje slobodnog stiha znai pokuaj stvaranja originalnog stiha u duhu jezika i tradicije i to nije romantizam nego neminovna
posledica. Na jezik nema tradiciju slika i nije ju nikada ni traio. Versifikacija narodnih pesama ga ne priznaje, a slobodni stih ga odbacuje.
Tako je i sa ritmom. Nije ritam samo dobovanje dvanaesterca. Prolost lirike je improvizacija. Najvii stepen: kitajska i japanska lirika, gde se u
jednom cvetu oseti venost kao u treperenju zvezda. ista lirika je safijska, a ne pindarska oda s opisom i priom... Ritam je unutranja a ne

spoljanja stvar. Potrebna je metrika melodilnije, slobodnije linije ritma, a slobodan ritam je neposredan lirski ritam, vezan za
raspoloenje. Seizmografski taan ritam duevnih potresa.
RITAM JE EKSTAZA. Svaki sadraj ima svoj ritam. To odavno zna balet. Slobodan ritam je fluid sadraja. Ritam je u misli i oseaju, on je
kao ljubavni apat, kad svaka re ima svoj dah, svoju boju, svoje trajanje. Ritam je autorski, ne formalni: Vijonov, Ronsarov, Beloa...
A kritiare poredi sa elavim senatorima meu koje je ula da igra graciozna misirka, izvikana i ismejana, ali koja u svojim pokretima ima vie
ekstaze i lepote nego ta elava gomila.

S TAN I S LAV V I N AV E R
(1891 - 1955)

DERETI:
Sredinja linost beogradskog modernistikog pokreta posle I rata, i voa ekspresionizma, a voleo se i sam prikazivati u toj ulozi... Studirao je
matematiku i fiziku na Sorboni, sluao Poenkarea i Bergsona, ija e shvatanja imati na njega presudan uticaj. Bio pripadnik srpske rodoljubive
omladine, uesnik balkanskih ratova, proao Albaniju, bio u Rusiji za vreme revolucije, u II ratu bio u zarobljenitvu kao oficir jugoslovenske
vojske, i uopte sve ga je zakailo i sve je preiveo. Pre I rata objavio je tri knjieice: Mjea (zbirka poezije), Prie koje su izgubile ravnoteu
(zbirka crtica) i Misli.

POEZIJA: poeo je u znaku simbolizma, i, iako se deklarativno opredelio za ekspresionizam ostao je veran svojim predratnim simbolistikim
opredeljenjima. Od zbirki izmeu dva rata najvanije su uvari sveta i Ratni drugovi. Prva je izrazito modernistika, sastavljena od
kratkih pesama, naizgled fragmentarna, ali sutinski najcelovitija njegova pesnika zbirka, sva u zvunim igrama i neobinim
humornim obrtima, spij humora, muzike i filosofije. Druga je galerija pesnikih portreta drugova iz rata, s mnotvom realistikih
pojedinosti, ostvarenih narativnim postupkom, jezikom namerno prozainim, punim obinih, govornih borta i fraza, u ritmu
slobodnog stiha.
Kod Vinavera nema pompeznog, deseterakog heroizma njegovih prethodnika. On prikazuje obine ljude, seljake, ake, oficire, koji ine
podvige prirodno, bez svesti o svojoj veliini. Evropska no je posledja zbirka objavljena za ivota i plod je zrelog pesnika, doivljaj logorskog i
rata, izraz ratnih strahota: u njoj su prisutna oba glavna toka Vinaverovog pesvanja: prvi: osnovni eterina, metafizika poezija; i drugi
realistika, ratna poezija. eleo je da stvori pesme osloboene svakog konkretnog znaenja, koje e samim svojim zvukom izraziti najdublje
treptaje bia. Verovao je da je svaka konkretizacija, svako imenovanje, smrtna opasnost za pesmu, da je bit pesme u nagovetaju, koji se
otvaruje muzikom. Tom simbolistikom naelu, biti muzike, ostao je veran do kraja.
HUMOR: izvanredan parodiar, majstor verbalne komike. Parodirao je antologiju Bogdana Popovia Pantologija novije srpske pelengirike
(1922), a i samog sebe. udno je da je kao najekstravagantniji pobornih modernosti, svoj najvei uspeh postigao dvema knjigama koje
su dovodile u pitanje sam pojam moderne poezije.
ESEJISIKA: najznaajnije podruje rada. Gromobran svemira (1921); Bergsonovo uenje o ritmu (1924); Ikarov let, Sudbina dananje
knjievnosti (1937); Zanosi i prkosi Laze Kostia (1963)... Obuhvata sve umetnosti, mnoge umetnike. Pie lako i lepravo. Mea
humorna raspoloenja s lucidnim zapaanjima, vatrena dokazivanja s leernim familijarnim askanjem, duboke misli prelivaju se u
trivijalnosti i obratno. italac se osea kao uvuen u kovitlac misli i emocija, ali i razoaran nedostatkom sistema, izbegavanjem
zakljuaka. Vinaver nije kritiar analitiar. On komunicira sa delom na nekoliko planova gotovo istovremeno, razvijajui jednu
specifinu tehniku kada se svet umetnika ukazuje obasjan sa vie udaljenih taaka.

JEZIK: Ipak je dao produbljenu analizi tradicionalne kulture i njenog osnovnog instrumenta, jezika. Problematizovao je vukovski jezik, jezik
narodne poezije i njen osnovni metriki oblik junaki deseterac, koji ne moe da izrazi modernu indiidualnost, njen odnos prema
kosmosu, niti moderni ivot.smatra da je na jezik spor, monoton, s naglim plahovitim uzletima navie, i isto tako brzim strelovitim
survavanjem u prazno, s dugim opasnim pauzama izmeu stihova. REENJE: u sutini vukovsko treba se vratiti narodnom govoru i
oslukivati ubor njegove melodije, ali u modernom govoru grada nadgramatiki polet. Beogradski govor ima najveu ulogu u
preobraaju.

MANIFEST

EKSPRESIONISTIKE

K O L E, Progres, 22. IX 1920:


I MI SMO SVI EKSPRESIONISTE:
Mi svi uzimamo stvarnost za sredstvo svoga stvaranja. Nama je cilj stvaranje, a ne ono stvoreno... Od prirode traimo da nam da elemente, ono
to je od nekog i ona nasledila, a moda i otela. Mi te elemente formiramo u spregove misli, u spletove oseanja, u spoj svetova, u dinaminost
duhovnoga bivanja, koje ide preko neke organske konkretnosti... Mi smo stvaraoci, kao to je i priroda . Dalje, odmah se poziva na velikane
muzike, na Betovena i Baha, na sve koji su postavi najvei stvarali nove svetove, a ne rekonstruisali svet, gradili su vaseljenu, a nisu
precrtavali. U tom smislu istie ekspira kao stvaraoca koji je od prirode uzeo elemente da stvori sasvim novi, autonoman svet.
I - KRITIKA IMPRESIONIZMA: Oni su obrnuta posledica impresionizmu koji je hteo da iz prirode iupa, kletima line jednaine, eksere
kojima su prikovani predmeti. Impresionisti su hteli da preko sebe daju istu prirodu koja ih je okruivala, verujui da e preko dva
apsoluta sebe i prirode postii poslednji apsolut izraza, i pronai: ta dri materiju i duhove. Ekspresionisti ne pitaju ta hoe
priroda. Oni su isto to i priroda stvaraju komaem koje iz Kosmosa uspevaju da uvuku u svoju orbitu radi izgradnje kue
koju neprestano obaraju. Oni obaraju sami sebe, jer kao i priroda pronalaze zadovoljstvo ne u konanosti postignua, ve u
periodinosti pobede i poraza. U na plan graenja i razgraivanja, ulazi i pogreka, i nesklad, i neizvodljivost, i kontrast, i
kontradikcija... Jedina kob bila bi saznanje da su svi haosi stvaranja i sve harmonije stvaranja: samo jedna sluajnost muzike.
II KRITIKA REALIZMA: sa realizmom, tj. psihologizmom treba biti na isto. Pravi realizam jeste pokuaj da se da se stvari predstave tako
da se rodi ubeenje da su one zbilja takve. Sva snaga realizma jeste u ubeenju, u ubedljivosti, koja se postie akcentom i izborom
teme. Tema se uzima sa dna konkretnosti da bi se dala iluzija: kako je i ono to se razvija, konkretno. Akcenat se postie pre svega
talentom, jer dobri pisci tamo gde izgledaju najrealistiniji, nisu realisti. Realnost se postie ubeivanjem: nas ubede da je to
realno. Dakle, i realnost je jedna umetnika kategorija. Pomou umetnosti nas ubede da je neto realno, a neto nije. Realnost nije u
stvarima, ve u njihovom dejstvu na nas. REALNOST: nije ni u jdenom predmetu, ona se kao neki ukras ili jeza unese u stvari, da
bi one na nas delovale. I u snu mi imamo ubeenje da je sve stvarno. Stvarnost je jedno ubeenje i nita vie, za umetnika.
Realnost i irealnost podjednako su jednake sve zavisi od umetnika. Pisci naroitog talenta daju nam viziju realnosti ili viziju irealnosti.

VIZIJA JE UVEK JAA OD STVARNOSTI, ukoliko stvarnost uopte postoji za umetnika. Umetnik se koristio detaljima stvarnosti, za
svoje svrhe, jer nije ni od koga drugoga mogao dobiti materijal. Veliki realisti jesu veliki vizionari, jer oni iznose ono to ele i
zahtevaju, nainom koji nas ubeuje da je ba to. Irealisti su veliki vizionari ija vizija ima ubedljivost ne-stvarnoga ili navla nema
ubedljivost stvarnoga, time nas prenosei u iluziju. ista iluzija i ista stvarnost jesu posledica umetnosti.

SORTIRANJE, SELEKCIJA, PERCEPCIJA, INSTALACIJA: umetnik iz prave stvarnosti uzima ono to mu treba da bi njegova
vizija dobila izvesnu solidnost, koherentnost i izrazitost. Umetnik iz stvarnosti izbacuje sve ono, to mu smeta da stvarnost uini
plastinijom, reljefnijom i stvarnom. Mi, ekspresioniste, naisto smo sa ovom lukavou stvaranja, i mi pribegavamo i njoj.
GLAVNO JE DA SE STVARA ILUZIJA DA SU SVETOVI KOJE STVARAMO REALNI ako mi to elimo. Ili ako elimo da
se stvori oseanje: nedostatka svakog realnog tla, mi znamo da se to postie ne izbacivanjem toga tla, ve: ubacivanjem elemenata
neubedljivosti, iluzornosti u nau zgradu, u nae svetove.
Korak dalje
:::novi momenat za umetniko iskoriavanje:::

MOMENAT OSCILACIJE IZMEU DVA EKSTREMA,


izmeu bia i ne-bia, izmeu stvarnosti i nestvarnosti.
UNOS UPITNE JEZE STVARNOSTI I NESTVARNOSTI
Ne odrie se egzistencija, niti se afirmie; igra oko prisustva i odsustva egzistencije je jedna dra vie u stvaranju, jedno uivanje vie u
stvorenome. To nadmauje biblijsko omnia vanitas. Posle strahovite realnosti proroka koja je umorila generacije materijalnosu svojeg
istorijskog toka, dola je negacija realnosti, sumnja i u samu senku realnosti. Ta sumnja u svojoj beznadenoj gorini ima i bes za novim
penjanjem po nedoglednim stepenicama ivota i bia. Mi, ekspresioniste unosimo jednu novu sumnju, straniju ako nam je do straha, ili
boanstveniju, ako nam je do vedre radosti, a to je:
U UMETNOSTI MI NE ZAVISIMO OD KATEGORIJE REALNOSTI
MI SE OSLOBAAMO I OD REALNOSTI
I OD ONOGA TO NJU ODRIE
Osloboditi se i od odraza stvarnosti i od njene senke. Biti potpuno slobodan. Apstraktna misao je ve dola do ovih zakljuaka, koji tek sada
poinju prodirati u umetnost, poto je umetnost uinila evoluciju koja je omoguila to prodiranje.

III RAZLOZI EKSPRESIONIZMA: dalo bi se matematiki zakljuiti da je dolazak ekspresionista bio nuan. Ipak, ekspresionizam se nije
pojavio samo kao istorijska nunost, kao udubljenje realizma, kao antiteza impresionizma, i kao posledica fakta da se sve staro u
starim oblicima iivelo, i sasvim prirodno ostavilo samo mogunost iskoriavanja onoga to nije primeivano. Ekspresionizam nije
samo posledica preenog puta. Sluaj je hteo da on bude ba takav kakv jeste posle prole logike knjievnih formi, a bio bi takav i
posle sasvim druge formalne prolosti. Prolost za nas nije bitna. Ne mora se pitati za savet ako se ne ide njenim putevima. Prolost je
na put sauvala za nas, i njime nije neposredno hodila.
Nastale promene su odraz poremeaja u teitima Duha Vaseljene. U centru stvaranja, ako on postoji vri se raspored snaga. Treba dokuiti
da li te promene imaju posledice po opti svet, Kosmos i sam Duh Vaseljene, ili su samo materijalno i duhovno glomazne, a kosmiki
beznaajne. One se simboliki javljaju kao takve, kao znak pitanja.

ZADATAK UMETNOSTI (OPTIMALNA PROJEKCIJA): da ispita da li takve promene izazivaju promenu u Duhu Vaseljene, pa ma
kada ona dola, ma kad postao Duh Vaseljene, koga moda jo nema. Mi reavamo samo problem, bez obzira kada e on doi, kada
e se na osnovu naih reenja njemu pristupiti mi to zarobljeni kategorijom vremena, ne znamo . Celokupan napor nae svesti,
Metrlink je slutio, u svojoj krajnjoj emanaciji (koja se ne vidi), samo je jedan eksperiment, potreban bogovima, radi raspleta nekih
njihovih sloenosti.
OSNOVNA TENJA:
OSLOBOENJE OD OVOG EKSPIREMENTA NAD NAMA

Osloboenje se postie jakim ulaenjem u plan bogova, nadmoju nad onim to je trebalo da nas uini svojim oruima, jezivije biti ono to je
od nas htela da uini priroda. Tada se prerasta bitnost, nametnuta bitnost. Mora se potpuno ui u duh promena zlokobne dinamike, treba se s
njom spojiti bez ostatka, bez otpora i tada dinamika prestaje da vlada nad nama, jer se postaje ta dinamika i tek tada se moe ii u nova
shvatanja, u smisao nove sutine. Mi koji smo imali biti pobeeni, postaemo deo pobede, deo onoga to je pobedilo. Mi emo postati
pobedniki fluid koji struji vaseljenama.
Apstraktna misao reava problem otvorenosti za muziku sfera, za kosmiko, kao i razreenje smisla odnosa izmeu ljudske siunosti i
ogromnosti potresa kojima je ona svedok: kad ne moemo prii beskrajnosti pomou beskrajno velikog, mi joj pristupamo pomou
beskrajno malog. Sutastveno nema razlike. KVANTNA MEHANIKA atom i kosmos su iznad i ispod konanosti kojom priroda deluje na
naa ula. Kosmizam atoma ivi istom slutnjom, kojom i vaseljene. Dva puta: jedan ka ovaseljenizaciji, kao uzdizanje; drugi kao atomizacija,

silazak u atome. Tako utanana, egzaltovana impresija prelazi u: ekspresiju. Dati manje, no to je pruila priroda, znai takoe nai novi izraz,
znai biti nova priroda osloboena od sekundarnosti, sluajnosti jedinjenja i veze sa neim drugim. Najistija impresija postaje ekspresija.

EKSPRESIONIZAM FISIJA: umetnik ekspresionista rastavlja a to je ve novo stvaranje. Rastvaranje je takoe stvaranje. A im
je stvaranje: to je ekspresija. Osloboeni atomi imaju drugaije osobine nego kada su sastavljeni. Ipak, bez obzira na veliinu
umetnikih dogaaja, bilo da su uvaseljenje jedne impresije, ili razvaseljenje jednog utiska, oni se opet zavravaju kosmosom.

Nedovoljnost nadraaja kojojm priroda deluje na naa ula otvaraju mogunost da je shvatimo i pobedimo u umetnosti. Mi sa prirodom ne
optimo neposredno. Ta pobeda je vana kao proces u borbi za duhovno omoguenje. Umetnost je uzela na sebe da reava ono to je reavala
metafizika: problem ne samo slobode, nego i osloboenja. Nova umetnost protiv snage stvari ne primenjuje um, nego snagu stvaranja.
Dugo smo bili zagledani u stvoreno koje vie nije bilo dovoljno ni samo sebe da sauva, i zato smo izgubili snagu stvaranja. Bez stalnog
stvaranja nije mogua ak ni prolost.
IV PODJARMITI PRIRODU: stare forme nedovoljne su za zarobljavanje Prirode. U njima se vie ne moe nalaziti sadraj uhvaene
priroda koja nam slui. Glavno je nai tajnu ivota, oblik kroz stihiju ivota. Uvek se nastojalo namamiti prirodu u nau mreu. Svaka
epoha stvara mree za hvatanje priode, ali samo dotle dok su forme jake, dok mogu da izdre otpor i napon zarobljenog duha. Priroda
za nas mora da vri grubi posao dovlaenja materijala. Treba namamiti prirodu, a mora se pronai neto drugo.

DUH RAZMETANJA: duh strujanja, dinamika haosa, revolucija izraza i izraenoga. Kada se stupi u takvu revoluciju, sve se deava
bez velikog napora, jer e prirodne sile tada sluiti nas i oivee promenu. Mora se znati kako se poinje sa oslobaanjem rei, nije
dovoljno to eleti. Ekspresioniste to zapoinju ulazei u haos, u:
BESKRAJNO OSLOBOENJE
SVEGA OD SVEGA

Ipak, doi e vreme kada promene nee moi da zadobiju saradnju sila prirode. Iz stvari e nestati nagomilanog protesta, i kontradikcije, ija je
energija bila upotrebljena za stvaranje svetova. Dalje generacije traie, i naie nove naine, da se u umetnosti, podjarmi priroda radi izvoenja
novih ovekovih planova (hm, magijski vrlo).
V EKSPRESIONIZAM JE REVOLUCIONARAN:Trai smisao u dinamici ili mogunosti dinamike. On polazi od toga da je ravnotea
poremeena. Zato je mogue da je Bog bio ne toliko mona bitnost iznad ravnotee, a koja je upravljala njome. im su sile poele da
izlaze iz ravnotee, uloga boanstva postala je tea. Stvaraocu e biti munije sve dok ne pobedi u sebi tenju ka ravnotei, sve dok se
izlazak iz ravnotee osea bolno. Mora se ii u pravcu stihije. Treba preduhitriti stihiju, osloboditi pre nje same, pre no to je i to
zatraila. Treba ii ispred oslobodilakog talasa. Biti stihijniji od same stihije.

POETIKA: mi, mesto da unosimo u milijardu slinoga jednu novu slinost, idemo dalje u osloboavanju otvaramo nove odaje. U muzici
teimo da pomerimo ne samo zvuni udar, nego i njegove sastojke, elei da damo nove tonove, drukije sastavljene. Svet se moe
sastaviti i iz delova delia. Ravnotea je zatvarala gotovo sve vidike.

Kada se menja osnovna harmonija vaseljene, mora se promeniti i najosnovniji atom vaseljene, mora se izvesti socijalna revolucija u atomima
koja e preobratiti i same te atome. Promena atoma je najbolji put da se opet na jedan lak nain doe do stvaranja.

PROMENA DINAMIKE: apstraktna misao i to je reila jo u Lajbnicu: svaki atom predstavlja ne samo supstancijalnost, prostornost i
vreme, ve je on i nosilac pokreta, pokret je njegov sastavni deo. Pokret nije samo izvan atoma. I tako dolazimo u pravi dinamizam,
i tako se odrie ravnotea ne samo kao rezultat, ve i kao takva. Samo tako se umetnost moe osloboditi da ne bude iskljuivo
oveanska. Sve to ovek nesvesno daje bie zamenjeno neim d r u g i m.

NOVI SVET: nje dovoljno samo ga stvoriti. Nov svet mora da se kree, da se menja, da ivi, da biva i traje po svojim sopstvenim
dinamikim besovima. Novi moraju biti I POKRET I POKRENUTO. Jo jedan put je poznat kod mistika uneti novu dinamiku,

i nova obrazloenja u staru stvarnost ukoliko je to mogue. To znai tumaiti pojave i ljude i stvari ne onakvim kakvi su pred
nama, ne onim to su i gde su, ve neim sasvim bez neposredne veze s njima. Tumaiti Hrista cvetom i talasom.
Izdvaja Crnjanskog, Krleu i Andria, kao predvodnike nove jugoslovenske ekspresionistike knjievnosti. Oni su u staru vaseljenu uneli novu
duu ele da nas uvere: da stara vaseljena ima novuduu, i da se nita ne mora menjati jer sve ima, jer sve moeimati novu duu, ako mi to
zahtevamo. Umorni misle da se mogu izbegnuti stvari, pomou iluzije stvari. A znaju umorni, da je staro sunce umrlo.
--------------------------------------------------------------------------------

1. J E Z I K E M O G U N O S T I
POD JEZIKOM TREBA IRE SHVATITI: ubor jezika, matice u njemu, ubrzanje, tok, um, tempo, ubedljivost, talasanje, dinamiku
jezika. Mrtav kalup moe da ubije otrovima prolosti. Navodi paradoks Oskara Vajlda: ivot uvek ide za umetnou. Umetnost kao
zgusnut oblik ivota, kao kondenzovan ivot dejstvuje na rasplinuti, magleni, nedovoljno sreen ivot. U umetnosti se vre
eksperimenti mnogo lake nego u haosu ivota umetnost kao laboratorija ivota. Ali pitanje je sledee: hoe li rezultati umetnosti
moi da ive u umi ivota ako se presade?
METOD: promena stanovita, ugla i fokusa posmatranja na stvari u vezi sa problemom jezika. Danas: jezik je ostvario organizovanu
jeziku treperavost, premaio je primitivne potrebe i sada on uobliava oveka. Ne samo da ovek junakih pesama vie ne stvara
jezik,ve je sada taj jezik otiao i dalje, neodoljivo dela da mu se nemoe niko oteti . ovek junakih pesama ostvario je teak,
gotovo nepomini, ali plahi i srditi usklik divljenja, bola, uda i patnje: kao neke stene prkosa usred mrane monotonije trpljenja.
Vrhunac tog jezika je Njego. Ali tu je dalja evolucija onemoguena.
VUKOVA REFORMA: presekla je vezu izmeu slaveno-srpskog kaluerskog blagoestivog muziciranja jezikom i novog, grubog,
navrelog, grubog, ili jetkog podvriskivanja i zapomaganja narodne pesme. Kada se u novom jeziku ele izraziti prefinjenija
oseanja i pojmovi, to nije mogue. Da bi se to ostvarilo potrebno je da se narod vrati na svoje roene tragove, da pnovo preivi
blagoastivi i licemerni srednji vek!
Ne treba se uditi neverovatnim doivljajima, neobuzdanim lirizmima, haosima i kosmikim usklicima savremene plejade naih pesnika: u
malenom podruju literature mora se doiveti sve ono to je narod, koji je stvorio polazite jezika, propustio da izrazi, da ubrazdi u jezik. Pesnici
doivljavaju za ceo narod, da bi mu stvorili savremeni jezik.
NARODNA PESMA I STIH: narodna pesma je esencija, elik, stvarana itavim naporom nagonskog odabiranja, plod ne samo instinktivne
talentovanosti ve i discipline. Ipak, narodna pesma nije ak ni stari ivot, ona je esencija starog ivota. Tenja ka ekstraktu, ka savrenstvu,
onda kada se deava vrenje je tetna. Narodna pesma je vrhunac jednog sirovog ivota. Srpski narod se oliio u desetercu, jer se ivot postajui
izrazitiji i dublji, ubogiji i ui, pretvorio u jednu liniju: prkos, osloboenje, podvig. Narodna pesma nadjaavala je pojedica. Ko se hteo
posluiti njom, ona se posluila njim. Jezik je imao misiju ilavog otpora. Srpski jezik nedovoljno gibak i raskoan, nedovoljno zagnjuren u
haos obinog bivanja, kristalisao se pre vremena, radi opstanka naroda. Zreo pre vremena za jedno primitivno vreme, savreno je izraavao ono
to je imao da izrazi, ivei vrsto u svojim nosiocima. Njime je izraen narod, pleme, ne srpski ovek, nego samo pleme. Ne Srbin u odnosu
na sebe sama, ili na more, ili na zvezde i ptice, nego u odnosu na Srpstvo.
KALUPI:

DESETERAC: plaha plima i mukla oseka: osnovna umetnika tenja u starim narodnim pesmama. Snaga i zalet nalazi se u prvom
lanku 4vercu. Tu je sva akcija, sva javnost, sav uzruj dejstva je u prvom lanku. Poenta je uvek na poetku. Meutim, tenja modernih
jezika je da se bitno sauva za kraj. Drugi lanak 6erac je vrsta muzike, tamne i nerazgovetne pratnje, pad, muklo nezvonko tle
na kojem zvuk zaglune priguen.

BUGARTICE: pripev je njihov naintimnija osobina, dogaaj znaajan zanjenu duu. Ovde je udarni, stvarajui, aktivni deo onaj
dugaak stih, a otporni, mukli, trpei deo jeste pripev. Ovo dokazuje jedan te isti princip: da se poetnoj poletnoj akciji protivstavi
muzika odbojna muklina deseterca. U oba sluaja mukli, priguujui lanak je esterac. Tu se stvara kolo od rei, jednih kraj drugih.
Kamen je pao na kraju prvog stiha, drugi stih ima da ga baci dalje, i tako stalnim naporom dalje, na ustuk, pa opet gde se stalo.

Naa knjievnost i poezija (Vuk, Danii, Raki, Dui, Pandurovi) su u mori miljenja, u neuvenoj opsesiji, u mori ritmikog miljenja, kojoj
je uzor junaki deseterac. Najpre napor, gotovo psovka, pa pad stropotavanje na zemlju. Nikad od zemlje ka nebu, uvek sa zvezda na crnu i
teku zemlju. Onome ko ulazi u njihovo ukleto zaspalo carstvo, kad ih vidi tako kao aveti uspavane, doe mu da ih probudi, da ih oduroi od
deseterca. Njegova tehnika miljenja ne odgovara tehnici novog ivota, kao to bajanja nisu na visini moderne medicine. Nai pesnici,
ostavi verni ritmu iz deseterca, opisujui manje prekaljene i kamenite stvarnosti, morali su doi, nevoljno u pesimizam: zgnjeila ih je oseka
povratnih talasa sa kraja deseterca. Pesimizam se pojavio kao kob nametnutog ritma iz krvi, iz nagona. Cela deseteraka kultura je bez
poente: prkosna, zainaena, mukla, bez humora. Uvek taj prkos i muklost posle prkosa. Valjalo bi najpre dorasti, docvetati do poente, na
kraju jednog ritma, a ne psovke, koja je uvek u poetku.
MUZIKA: danas, umetnici grade jezik i njegovu muziku. Moderne evropske knjievnosti unele su poentu, voljni i svesni naglas na kraju
stiha. Ona je kao neki elektricitet u vazduhu, jedno novo sredstvo. ovek postaje niz poenti u kosmosu, slobodna i mistina,
ironina i vidovita interpunkcija Kosmosa. Naporedo sa gramatikom, u jeziku se opaaju i muziki zakoni. Meusobni sklop rei
predstavlja krutu, esto rastegljivu melodiju, sa uzdizanjima, sputanjima i zadravanjima glasa. Svaka re ima svoju muziku
podlogu, koja daje muziki smisao njenom odnosu u svetu ostalih rei, muziki individualnost. Muzika je napustila nii i soniji
ivot pojedine reenice i uputila se u grupu, legiju od rei, u jednu doivljenu (a ne gramatiku) reenicu. Sve manje sluamo muziku
u rei-pojedincu, a sve vie muzika prelazi u rei-drutvo. Govor se oslobodio od podmuklih prvobitnih gramatikih dovijanja.
Muzika, melodija, vre u reenici sve one rasporede koje nije mogla postii ni izvesti spora, lukava, kruta i pogibeljna gramatika. U
starim govorima muzika je bila vezana za rei. Ne treba da nam sazreva svaka re: treba samo reenica da je zrela. Jedan
minimum muzike dovoljan je da uskladi poretke, da naznai trajanja: rei su prosto oznake, etikete, muzika nema potrebe da stuji
kroz njih ona je organizator reenine pobede.
Nekada je muzika bila u rei-pojedincu; doao je ritam, ritmiki kalup, to je bio napredak u smislu vezanosti misli nisu mislile rei, nego grupe
rei, povorke rei. Kalup je bio krajnji domaaj za misao, ona je kalupu duna: to je uopte dozrela, za ukalupljivanje jo neukalupljenog. U
naem jeziku deseterac je ukalupljivanje doterao do granice savrenstva. Ali srpskom jeziku pretila je zakamenjenost u deseterac.
SRPSKI JEZIK: irilov crkveni-knjievno gajen jezik od koga je stvoren na sadanji, jeste najdavnanjiji knjievni narodni jezik u Evropi, ali
ne i najrazvijeniji. Ostatak sirkonfleksa, padova i duina ini ga zaostalim, u najranije vreme pojavila se srpska Biblija koja je sputala,
skamenila razvoj jezika. Govor mora da je bio dug i spor zbog obilja akcenata i duina, poluglasova i sl. svaka re u naem jeziku trai
da joj odate punu ast, da je celu celcatu doivite kao da se u misao i jeziko-duhovni doivljak krenuli samo nje radi. Prirodna
sklonost srpskog jezika je da oprezno peai re po re, ispipava korak po korak, i najvei nedug naeg modernog jezika jeste,
vekovima negovano, miljanje u reima. Ako je pismenost reenicom misliti (znai bre i preglednije dovesti odnose stvari u
jedno nae svesno, u jeziko podruje) onda kako je mogue biti pismen u nareju gde se ide od rei ka rei!
Srpski jezik nije radoznao. Knez Lazar napija svim vrlinama, samo ne i mudrosti. Pitanja nisu toliko Upiti, koliko Ispiti: ispituje se da se vidi,
zna li znanje, a ne da ti to znanje pronae. U srpskom jeziku i mentalitetu nije sve umadijski racionalno, kako je naivno mislio
Skerli, nego je racionalizovano: izbaen je pretres predanja, ljubopitstvo. Deseterac je apsolutno ubedljiv, dogmatian. Slobodne
fantazije u epici je vrlo malo, gotovo nimalo. Ono fantazije to ima, neophodno je da se razumeju dogaaji. Sparivanje rei u
desetercu: pokazuje fatalnost, krajnju zavrnost, nema se ta vie oekivati. Na vidik se izbacuje trajanje radnje. Re trpi. Udvaja se:
molila-domolila, pevaladopevala, krilaokrilje, velikprevelik, blagneblag, dobarpredobar. Potpuno izostaje apstrakcija preenog
puta od rei do rei.
STROJ REI: pitanje miljenja reenicom, uz potapanje muzike, jeste pitanje opstanka. Najkobnije to zadrava napredak jezika,
jeste teroija reda-po-red koja je u francuskim prilikama obina analiza. Svaka re neto za sebe smera, znai, hoe: ali je konaniji izraz u
njihovome ritmu, u nainu na koji su udruene, u onom ega u reima nema. Stroj rei, povorka rei sva je vrhovna muzika.
MISLIMO REENICAMA: Danas jedna cela re (a ne njeng slog, kao nekada) dobija svoj stvarni i svoj psiholoki akcenat: celina kojoj se
ide jeste reenica, rei su slogovi reenice. Rei e gubiti svoju sonost, svoju individualnost. Reenica muzika reenice, kao fabrika, ubija
sitnu proizvodnju zanatlija na pare. Ja verujem u vii oblik ivota. Ka njemu nas vodi maina, na sluga i muzika, na sluga.
ERUTITMIJA I APSTRAKCIJA:

Nae staro vezivanje uvalo je samoglasnike, ono je konzervativno u najveoj meri, ono jeziku nije dalo ni da se menja ni da dopusti podsvesno
samo udeju promene. im je zavretak rei postao lak, kratak, bez teine i sama je ta re prestajala da biva teka i glomazna, i tada je spoj dve
rei dobijao prisniji odnos, pojmovi su dolazili u tenju zajednicu. Bliskim spajanjem dve rei treba dobijati apstraktniji smisao ili pojam. Da bi
skup od dve rei postao jedna re morale su da otpadnu izline duine, da se obezvue izlini akcenti. Tek tako su mogli da se ostvare
jedinstveni pojmovi tamo gde je nekada bilo vie pojmova.
NADGRAMATIKA: vie rei ostvaruju nadre, nadglagol, nadpriolog... naglasi se samo jedna re, ona koja je najpretenija, a sve ostalo
izgovara niim glasom i obezvueno buditebogsnami... itava reenica postaje neka vrsta novog glagola, nadglagola, a istaknut
je samo jedan slog koji taj novi glagol organizuje. Moderan pisac mora da se snalazi u guvi pojmova. Krunei duine, obezvuujui
akcente, dobijaju se nove rei, novi pojmovi nadpojmovi i itav niz apstrakcija. Euritmija naeg jezika zasniva se preteno na
tome: gde se i kako se i kad se rei vezuju u celinu. Nekada su ti spojevi bili spori i otegnuti. Sada su bri i dalekoseniji, sada
obrazuju sazvea od simbola tako da dolazimo do pobednikih apstrakcija koje nam toliko nedostaju.
U srpskom jeziku nalazio se veliki intervalski raspon u slubi patetike, to je govornika teralo na jadikovanje, na pevanje... Samoglasnicima
otegnutim i bez zeva izraavamo nae prisustvo: egziastencijalistiki momenat. Otvrujemo svoje ja, svoju egzistenciju. U starom jeziku ona ide
do likovanja, prenaglaena. Treba gubiti duine, praviti grozdove rei kao u beogradskom govoru stvaraju se iri pojmovi da bi smo se
snalazili u haosu sitnih utisaka ka irinama apstrakcije, iz konkretnog u alegoriju, iz alegorije u iru povezanost put celokupne moderne
umetnosti.