PREDAVANJA IZ ANTROPOLOGIJE 2003/04

ODREDJENJE COVEKA I LJUDSKE PRIRODE

U kosmoloskom svetu slika sveta je bila jedinstvena, sa antropologijom se

ona razbija. U kosmosu bitno i najvaznije mesto postaje covek. Nice je smatrao
da je to jedna prevara i da sa Sokratom pocinje smrt celovite slike sveta.
Antropologija je nastala od pocetka ljudske misli, a kao nauka u 19. veku.
Posluzila se holistickom metodom (na celovit nacin pristupiti istrazivanju),
kako je coveka stavila u srediste svog proucavanja.
Kosmos = red, najveci red.
Stvarnost ima vidljivi deo, to je stvarno, realnost i nevidljivi. Postoje samo
dogovori za nesto sta je to, sve dok neko ne prekrsi taj dogovor. Cesto se ista
stvar kod razlicitih autora razlicito dozivljava. Konkretna stvar je znak, ali ona
cesto izaziva znacenje, iz cega izlaze simboli (ljudima daje znacenje).
Simbolicki svet je mnogo siri i znacajniji za coveka.
Materija je stara 15 milijardi godina
Nasa planeta je nastala pre 4,6 milijardi godina
Prvi oblici zivota se javljaju pre 3,8 milijardi godina, na Zelandu su nadjeni
prvi zivi organizmi
Prvi visecelijski organizmi nastali u Kalbrionu pre 650 miliona god.
Ribe pre 430 miliona god.
Kopneni organizmi pre 380 miliona god.
Insekti pre 350 miliona god.
Ptice pre 130 miliona god. (nauka je paleontologija, nas cuveni paleontolog
je bio Brana Petronijevic)
Prvi kontinenti pre milijardu i 500 miliona god.
Razdvojili su se pre 570 miliona god.
Spajenje kontitenata pre 280 miliona god. (S. i J. Amerika, Afrika i Evropa)
Atomi koji cine coveka stariji su od planete. Geneticki kod atoma star je
oko 4 milijarde godina.
Majcinska jajna celija stara je milijardu i po god.
Prsljenovi oko 430 miliona god.
Histoloska struktura zuba 400 miliona god.
1

Petoprsni udovi 350 miliona god.

Diferenciranje zuba u sekutice, ocnjake i umnjake 200 miliona god.
Cetvrtast oblik kutnjaka 160 miliona god.
Upsravno drzanje 4-5 miliona god.
Hominid je nastao 31.dec. u 17 sati, stao je na noge 1. Januara, poceo da
hoda poslednjih dana aprila. Pocetkom jula stvara prve alatke od kamena,
odvaja se od horde krajem avgusta, 30.septembra stekao vestinu vladanja
vatrom (homohabilis odvojio se).
Stepeni u evoluciji hominida:
Australopitekus prvi hominid
Homohabilis
Homoerektus
Homosapiens neandertalis
Homosapiens sapiens
Oko 25. Decembra homosapiens neandertalis prisustvuje prvom sahranjivanju,
tada pocinje prvi organizovani (svesni) plac. Oko 28. Decembra postaje
homosapiens sapiens i koristi veoma deferenciran artikulisan govor (danas kod
ljudi koji dobijaju slog). Oko 30. Dec. proizvodi prva umetnicka dela, prvi crtezi.
Pismo izmislja 31. Dec. posle 15 sati. Isus se radja posle 20 casova, a ponoc je
nasa civilizacija. Najvise 6 sati pripada civilizacijama.
Kako od primata tece covekovo poreklo:
Primat se pojavio pre 65 miliona godina
Visi primat pre 35 miliona godina,
Ubrzana homogenizacija 7-4,5 miliona godina
Australopitekus je star 4 miliona godina
Nestao je izmedju 500 hiljada i milion godina
Tada se pojavljuje homohabitus, star 4 miliona godina
Homoerktus je star milion i 200 hiljada godina, trajali su oko milion godina
Homosapiens neandertalis star je 500 hiljada godina
Homosapiens sapiens oko 100 hiljada godina
Prvo prisustvo je zabelezeno na Bliskom istoku. Ima 4 stanista:
1. Izmedju Tigra I Eufrata (danasnji Irak)
2. Tanzanijsko-Kenijski plato (vecito prolece)
3. Dolina reke Gang u Indiji (najveca sirotinja)
4. Dolina reke Jangcengjang u Kini
Niko ne moze da potvrdi gde je prvo nastao covek.

ODREDJENJE COVEKA

Na pitanje ko je covek ili sta je njegova sustina dato je mnogo odgovora. Tako se
on odredjuje kao:
Biolosko bice - zivotinja medju zivotinjama
Psiholosko bice tu se dusa stavlja iznad tela
Bice koje govori bez obzira da li nesto kaze
Razumno bice homosapiens racionale cogito
Politicko bice zoon politicon , politicka zivotinja, Aristotel
Ekonomsko bice homo ekonomikus
Moralno bice zna razliku izmedju dobra i zla, najtezi oblik zivota, od toga se
najteze strada. Moral je pitanje slobode, samo slobodan covek moze biti
moralan ili nemoralan. To je Kantova pozicija.
Religiozno bice trazi boga ili neku drugu nadculnu moc
Tehnicko bice homo tehnikus
Istorijsko bice bice koje se seca svoje proslosti
Utopijsko bice bice koje se podseca na svoju mogucu buducnost, veliki
sanjari, to su vise muskarci nego zene
Bice kulture gradi svet kulture na osnovama sveta prirode, mnogi ovu
prirodu smatraju sustinom coveka
Estetsko bice stvara po meri lepote, a ne za druge svrhe. Pitanje lepote je
pitanje utiska.
Nedovrseno bice ima zadatak da sebe dovrsi
Otvoreno bice za susrete s drugima i svetom
Otvoreno bice kako za dobro, tako i za zlo
Tragicno bice
Bice baceno u svet bez svoje volje
Bice potreba nagona, interesa, zelja
Nesigurno bice otuda potreba za zakonima
Bice koje stvara simbole Kasirer, animal simbolicum
Bice koje stvara vrednosti materijalne i duhovne

 Odgovorno bice pred svojom savescu i pred drugima. Postoje 4 vrste

odgovornosti:
1. Prema sebi telo, telesna i mentalna higijena
2. Prema bliznjima roditeljima i deci
3. Prema drugima - savest je mera naseg odnosa prema drugim ljudima, svi hoce
da vam ugase savest, jer vas mogu tako zloupotrebljavati
4. Prema grupi, profesiji i zajednici
Bice slobode svest o slobodi i mogucnosti ostvarenja
Drustveno (socijalno) bice usamljeno samo u casu smtri
Bice prakse druga bica uzima za predmet svog delovanja
Bice mogucnosti covecni i necovecni
Bice koje se igra homo ludens
Bice koje obavlja uloge od andjela do uloge djavola
Bice koje bira izmedju datih mogucnosti
Bice moci Nice : Bice volje za moc.
Svaka definicija izrazava poneku ljudsku mogucnost, a sve zajedno ne
iscrpljuju pojam coveka. Kad neko kaze da je sustina coveka to i to, on vrsi
redukciju coveka na pojavu, celine i deo, a da toga ne bude svestan. Svaka
posebna definicija coveka oduzima nesto od njegove velicine i covecnosti. Zato
covek bezi od definicije, jer ne moze da podnese da bude zatvoren medju zidine
jednog pojma o coveku. Covek je tajna, Dostojevski. Susnjic: Tajna je
beskrajna.
Svaki sistem ideja pokusava da u svoju simbolicku mrezu uhvati delic tajne,
naivno verujuci da ce je celu odgonetnuti, ako upoznaju njen deo. Ovo verovanje
je ostatak magijskog odnosa prema svetu da se celina ogleda u delovima i delovi
u celini. Covek traga za svojim JA i bori se da ga stekne. U drami nastojanja da ga
stekne on ga cesto gubi, uveren da ga je stekao.
Mudrac je mislilac je izraelska misao koja se trajno urezala u svest. Izrice
misao u svom vremenu za sva vremena. Razum je analikticka sposobnost
covekove svesti da nesto razlozi, a um moze u celini pojavu da obuhvati. Um je
sinteticke prirode.
Jos su anticki mislioci i mudraci definisali coveka na razlicite nacine. Velikan
anticke misli Platon pisao je da je covek dvonozno bice bez perja.
Aristotel ga je definisao kao zoon politicon, drustvena zivotinja. Van drustva
covek je ili zver ili bog. U doba antike najcesce se covek odredjuje kao bice
sposobno za razvoj i za saznanje. To nalazimo kod Aristotela i Cicerona.
Za prvog istaknutog hriscanskog filozofa i teologa covek je animal rationale
morale, smrtna racionalna zivotinja. Avgustin je uveo greh.
Franjo Asiski je sebe kaznjavao.
4

Hriscanstvo izdvaja 2 bitne karakteristike coveka:

- preslikavanje boga (Biblija :I rece bog nacinomo coveka na svoju sliku sebi
slicnom Na svoju sliku stvori bog coveka . Na sliku bozju on ga stvori)
- covekov pad (gresnost njegova konacnost)
Blez Paskal je coveka odredjivao kao najslabiju trsku, ali trsku koja misli.
Po Rusou covek je animal corumpi, pokvarena zivotinja.
A za Kanta covek je sposoban za moralno samoodredjenje. Covek bi po Kantu
trebao biti moralno bice.
Prema Sileru covek je bice koje hoce, a ne samo mora.
Za Fihtea smisao covekovog rada sastoji se ne samo u tome da bude uman, vec
i da postane uman.
Covek je po Sopenhaueru zivotinja koja zna da bude, tj. zivotinja koja zna da
nanosi bol radi bola. Covek je zivotinja koja zna da obecava, ali i da laze.
Za Nicea covek je bolesna zivotinja. Zivotinja je zdrava zahvaljujuci zdravom
instinktu ona uvek cini ono pravo, ona je priroda u prirodi. A covek je uze
pricvrsceno izmedju zivotinje i nadcoveka. Zlo je najbolja snaga covekova. Posle
50 god. je objavljen Frojd.
Johan Gotvild Herder (knjizevnik i filozof, u pocetku Kantovac, osnovao
filozofiju istorije) istorija je razvoj humaniteta. Govorio o konstruktivnim silama
(Sloveni) koje su u stalnoj borbi sa destruktivnim. Herder smatra da je covek prvi
slobodnjak prirode ( ostao je u njoj, ali nije njen zarobljenik). Dvostruko je
znacenje ovog odredjenja:
1. covek je slobodan i on slobodu sam odredjuje cin slobodnog izbora
2. covek je sam, on je izmakao prirodi, od nje se otudjio
Seler covek je greska zivota, corsokak zivota, on je bolest. Kulturu je covek
stvorio zbog slabosti, bioloske nerazvijenosti.
Gehle coveka odredjuje kao deficijentno bice. Organi koji mu sluze da
ovlada svetom, nisu mu urodjeni, kao sto je kod zivotinja, pa tek treba da ih stvori,
a to je kultura.
Kao sto se da zakljuciti, jedni u odredjenju coveka naglasavaju um, svest,
volju, samoodredjenje. U ovom shvatanju pokusava se da spoji anticki animal
rationale sa hriscanskim similitude dei (slicnost bogu). Drugi, posebno iz
prirodnih nauka, coveka odredjuju kao sisara. On spada u sisare hominide koje
odlikuje: uspravan hod, saka sposobna za hvatanje, pokretan palac, snazan
razvitak mozga, .. Pesimisticka odredjenja coveka od pocetka razvoja civilizacije
pratila su ga:
- u odnosu na njegovu sudbinu, srecu, nesrecu
- u odnosu na moralne kvalitete
Primer za prvo su reci, ocajanja, osecanja, izlozenosti nepoznatim visim
silama. Homer u Ilijadi peva : Slicni liscu u sumi su slojevi ljudski, gle, jedne
5

razvejava vetar, a druge, pak, pupajuce drvo tera ka casu proleca. Takav je i soj
ljudski, jedan raste, a drugi se gubi.
Sofokle kaze: Ne roditi se, najbolje je, ali ako vec zivis onda je najboje s tim
da prekines.
Primer za sumlju u covekove moralne kvalitete nalazimo u judejskohriscanskom shvatanju coveka (covek kao gresno bice, pad u greh), a kasnije je
ova sumlja rasprostanjena u evropskom misljenju. Tako Makijeveli coveka smatra
po prirodi losim. Za Fridriha Velikog covek je bestija, a za Hobsa covek je coveku
vuk. Pikolo dela Mirandola (filozof I pesnik) smatra da se covek moze izopaciti u
zivotinju, a moze se i preporoditi u bice slicno bogu.
Jedno optimistickije i realnije shvatanje nalazimo kod Balzaka: Drustvo od
coveka vec prema okolini pravi, onoliko razlicitih ljudi koliko u zoologiji ima
varijacija. Covek nije ni dobar ni zao, on se ne radja s vestinama i
predodredjenostima, drustvo ga ni u kojem slucaju ne kvari, ono ga upotpunjava,
cini ga boljim, ali interesi razvijaju njihove lose sklonosti.
Sva ova navedena shvatanja o coveku, koja cesto jedna drugima protivurece,
pa i osporavaju zasnovana su na zivotnim iskustvima i na osnovu dubljeg uvida
nego sto je obicno culno iskustvo. Ovde je pokazan jedan deo od bogatstva
aspektima i gledistima s kojih se posmatra i istrazije jedna ista teme COVEK. Sva
zajedno ova gledista upotpunjavaju odgovor na pitanje sta je covek, ali ga u
potpunosti ne iscrpljuju.
ETIMOLOGIJA RECI COVEK
U tri grupe jezika : germanski, slovenski i romanski. To je lingvisticka
antropologija.
U lat. jeziku covek je oznacen sa recju homo, u francuskom home (ome), u
italijanskom uomo, u spanskom hombre (ombr). Ove reci poticu iz indoevropskog korena, a on je red Khem. Ta rec znaci zemlja, na lat. Humus i zato se
kaze homo je ex humo (covek je zemlja). U etimologiji reci covek u romanskim
jezicima sadrzana je ideja o coveku kao zemaljskom bicu. Covek se na taj nacin
razlikuje od bogova. Nemacke reci mann i mensch (mens), engleska i svedaka rec
man, danska man poticu od drugog korena iz indo-evropskih jezika. Indoevropska rec men znaci kretanje duha, misljenja, od istog korana dolazi i engleska
red mind=duh i nemacki glagol meinen (misliti, mniti). U korenu ove reci u
germanskom jezicima sadrzi se ideja da je covek onaj koji misli ili da je on duh. U
ideji germanskog jezika covek se razlikuje od zivotinje. U slovenskim jezicima
covek, na slovenackom clovek, slicno kao ceskom, ruskom celeovek, poljski. Rec
6

covek je izvedena iz praslovenskog jezika celovu (celovek). Sastavljena je iz dve

reci celo i vek.
Lingvisti se oko ove dve reci spore. Rec vek povezuju sa litvanskom recju
vajikas, koja znaci dete, decak, mladic. Po drugima, rec vek je ono sto nalazimo u
recima vekovati, vecnost, koje oznacavaju ideju vremena. Prva rec celo, prema
Djuri Danicicu, dolazi od indo-evropske skar, pocetno slovo vremenom ispada
kar, r prelazi vremenom u l kal (roba koja otpada), a postaje e kel, a k prelazi u
c, pa dobijamo cel. Koren skar = vrteti, skakati, mahati, udarati, puniti, seci, sipati,
raditi, pokrivati, praskati, vikati i goreti. Prema tome, covek bi bio u ideji
slovenske etimologije ili onaj koji vek vekuje traje u vremenu, u drugom
znacenju covek se u ideji odredjuje kao bice koje nesto radi, vrti se oko necega,
sagoreva. Moguce je i trece znacenje koje dolazi od onog tumacenja reci kel u
kojem se oznacava stado, copor, roj, rod , pleme, grupa, zajednica. U slovenskom
znacenju reci covek izdvajaju se kao bitne karakteristike:
1. da je on bice koje traje u vremenu
2. bice koje se vrti, odnosno detinjasto ponasanje ga karakterise
3. da ga bitno odredjuju kolektiviteti preddrustvenih stanja ili zivotinjskog
instinktivnog povezivanja. Tu dolazi do izrazaja kolektivitet i kolektivisticki
duh. Kolektiv je iznad individue, on je covek po onome cemu priada, a ne po
onome sto odredjuje njegovu posebnost, individualnost.
Mnozina od coveka je ljudi. Rec ljudi potice od indo-evropskog korena, zove
se leudh i znaci uzdici se, izrasti. Od ovog korena potice i starogrcka rec
eleutheros i lat. Libe, obe znace slobodan. U etimologiji reci covek sadrzi se ideja
slobode, prema ovom tumacenju.
RAZLICITA SHVATANJA LJUDSKE PRIRODE
Kao opste prihvaceno je shvatanje da su svim ljudima zajednicke osnovne,
anatomske i fizioloske crte i da nijedan lekar ne pomislja da se ne moze baviti
kada je u pitanju njegovo telo svakim covekom, bez obzira na rasu i boju. Istim
metodama i znanjima koja primenjuje na ljude sopstvene rase. Ali se postavlja
pitanje da li covek poseduje i zajednicku istu psihicku konstituciju.
Da li je svim ljidima zajednicka ista ljudska priroda? Postoji li takva sustina
kao sto je ljudska priroda. Ovo su pitanja bez sumlje cisto akademske prirode.
Celokupno poimanje covecanstva i humanizma temelji se na ideji ljudske prirode
koja je zajednicka svim ljudima. To je bio i stav budisticke kao i judejskohriscanske misli. Budizam je razvio sliku coveka u egzistijalistickim i
antropoloskim pojmovima i pretpostavljao da isti psihicki zakoni vrede za sve
7

ljude, jer je ljudska situacija ista za sve nas. Da svi zivimo u iluziji, odvojenosti i
neunistivosti pojedinacnog ega, da svi pokusavamo naci na problem egzistencije
pohlepnom zeljom za zadrzavanjem stvari, ukljucujuci i to i neobicnu stvar kao
sto je JA. Da svi mi patimo, jer je taj odgovor zivotu vazan i da se mozemo resiti
patnje samo davanjem ispravnog odgovora, prevladavanjem iluzije o odvojenosti,
prevladavanjem pohlepe i sagledavanjem temeljnih istina koje gospodare nasom
egzistencijom (prema budistima to je nirvana, kao unutrasnja harmonija).
Eskim je rekao:Patnja pamet radja.
Judeo-hriscanska tradicija pojmovno odredjena vrhovnim stvaraocem i vecnim
vladarom bogom, odredila je coveka i njegovu prirodu na drugaciji nacin. Jedan
muskarac i jedna zena praroditelji su cele ljudske rase i oni kao i sve iduce
generacije stvoreni su na sliku boga. Svi oni dele iste temeljne karakteristike
koje ih cine ljudskim, a to im omogucava da se medjusobno upoznaju i vole. To je
stav prorocke slike mesijanskog vremena, miroljubivo jedinstvo citavog
covecanstva.
Baruh de Spinoza je medju filozofima izrazio sliku covekove prirode u pojmu
modela ljudske prirode, koji se moze ustanoviti i odrediti i iz kojeg proizilaze
zakoni ljuskog ponasanja i reakcije. Prema Spinozi, covek, a ne samo ljudi ove ili
one kulture, moze se razumeti kao i svako drugo prirodno bice, jer je covek samo
jedan i isti zakoni vrede za sve nas, u svim vremenima.
Filozofi 18. i 19. veka, ali i Gete i Herder verovali su da covecnost je
prirodjena coveku I da ga vodi u sve vise razvojne stupnjeve. Takodje, verovali su
da svaki pojedinac nosi u sebi ne samo svoju individualnost nego i svoju
covecnost sa svim njenim potencijama. Covek je bice mogucnosti. Smatrali su da
je poziv covecnosti dat svakome i da ga moze razumeti svako ljudsko bice. Danas
je ideja o ljudskoj prirodi ili o sustini coveka izgubila poverenje. Delimicno iz
razloga sto se u vecoj meri javila sumlja u metafizicke i apstraktne pojmove, kao
sto je i pojam sustina coveka. Ali i delimicno zbog toga sto je nestalo iskustvo
covecnosti koja je bila podloga budistickim, judeo-hriscanskim, spinozistickim i
prosvetiteljskim pojmovima.
Savremeni psiholozi i sociolozi skloni su da polaze od stava da je covek prazan
list papira na koji svaka kultura ispisuje svoj tekst. Oni ne poricu jedinstvenost
ljudske rase, ali ne odredjuju nikakav sadrzaj ili sustinu takvom pojmu covecnosti.
Suprotno ovim shvatanjima dva velika mislioca pretpostavljali su da je
covekovo ponasanje razumljivo upravo zbog toga sto ono moze biti odredjeno
pojmovima njihovog psihickog i duhovnog kakraktera.
Pretpostasvljaju postojanje ljudske prirode. Marks nju nije poistovecivao sa
nekim pojedinacnim manifestacijama. On je pravio razliku izmedju opste ljudske
prirode i ljudske prirode oblikovane u svakom istorijskom razdoblju. Opstu
ljudsku prirodu, po njemu nikada ne mozemo opaziti, jer ono sto posmatramo
8

uvek je specificna manifestacija ljudske prirode u razlicitim kulturama. Iz tih

razlicitih manifestacija moguce je izvesti to sto je opste.
Ljudska priroda kao i zakonitosti koje njome vladaju, kao i potrebe coveka kao
takvog. Za Marksa ljudska priroda bila je i ostala kao data mogucnost odnosno
sklop delova ljudska sirovina koja kao takva ne moze biti izmenjena isto tako kao
sto su velicina i struktura ljudskog mozga ostale iste od pocetka civilizacije.
Covek raspolaze sa 32. Milijarde neurona a koristi 5-6 milijardi. Pa ipak, covek
se po Marksu menja tokom istorije. On je proizvod istorije i on se transformise
kroz svoju istoriju. Postaje onim sto jeste u mogucnosti.
Postoje cetiri dimenzije coveka: celovito, univerzalno, prakticno i bice
mogucnosti. Istorija je proces covekovog samostvaranja razvijanjem onih
mogucnosti koje su mu date rodjenjem.
Frojd je izgradio, govoreci prema Spinozinoj terminologiji, model ljudske
prirode. On je sagradjen u duhu materijalisticke misli 19. veka. Covek se shvata
kao mehanizam pokreta relativno trajnom kolicinom seksualne energije nazvane
libido (seksualna energija pokrece zivotnu energiju, stvara libido). Taj libido uzrok
je bolne napetosti koja se smanjuje samo cinom fizickog oslobadjanja. Tom
oslobadjanju bolne napetosti Frojd je dao ime uzitak. Nakon smanjenja napetosti
libidozna napetost ponovo raste zahvaljujuci hemizmu tela, uzrokujuci novu
potrebu za smanjenjem napetosti tj. uzivajuci zadovoljenjem. Taj dinamizam koji
se vodi od napetosti do opustanja i ponovne napetosti, odnosno od bola do uzitka i
ponovnog bola Frojd je nazvao principom uzitka. Nacelu uzitka Frojd je
suprotstavio nacelo stvarnosti koje coveku govori sta treba da radi, a sta treba da
izbegava u stvarnom svetu, u kojem zivi kako bi osigurao svoj opstanak. Ako se
jedno od ovih nacela dovodi u pitanje, odnosno uvodi neravnotezu onda se kao
rezultat kod ljudi javljaju neuroticne ili psihoticne manifestacije.
Objasnjenja tabele :
Fanatik ne ceni ni svoje ni tudje telo ( ubica).
Ateista prezire telo, ali samo zivi, ne dira nikoga ( kaludjer).
Iracionalno nepoznato, nije lose, nasuprot neracionalnom.
Politika ne sme da proizilazi iz iracionalnog.
Ako id dominira nad pojedincem, onda licnost zavrsava u masi, rulji.
Kad superego dominira nad egom ili idom imamo sveca.
Frojdova tabela:

Teorija nesvesnog
MASA

Id

Nesvesno
Telesno
Iracionalno
Nagoni
Sluga
MORA(sila, nuznost)

Teorija svesnog
ELITA

Ego

Teorija nadsvesnog
ETIKA(svetac)

Superego

Svesno
Dusevno(osecanja)
Racionalno
Razum (zakon)
Podanik
TREBA(razum, predlog)

Nadsvesno
Duhovno
Moralno
Ljubav
Brat, bratstvo
HOCE

DOBRO I ZLO U LJUDSKOJ PRIRODI

Sa aspekta dobra i zla covekova priroda posmatrana je kod razlicitih

mislilaca na razlicite nacine. Tri pristupa pristupa : jedni tvrde da je covekova
priroda sklona zlu, cak da je zlo urodjeno. Drugi smatraju da je covek po
prirodi dobar i da zlo nije sastavni deo njegove prirode. Treci polaze od stava
da covek po svojoj prirodi nije ni dobar, ni zao, vec da u njemu dualisticki
prebivaju i dobro i zlo kao dve podjednako snazne suprotstavljene sile, ili u
nesto izmenjenoj verziji da u coveku podjednakopostoje potencije za razvoj i
manifestovanje i dobra i zla.
1. Ideju o urodjenom zlu nalazimo u ucenjima teologa i crkvenih reformatora
Lutera i Kalvina. Ova ideja oslonjena je na Avgustinovu tvrdnju da
covekova iskvarenost potice od iskusenja koje je Satana priredio prvim
ljudima Adamu i Evi. Iako ih nije prisilio na greh oni su ga pocinili ne
odupirajuci se Sataninoj ponudi. Pocinili su ga na osnovu slobodne volje
koju im je bog podario. Taj prvobitni greh i pad ljudske prirode u okrilje
Satane vezao je ljude za iskvarenost i zlo. Sto je imalo za posledicu da sve
kasnije generacije s tim obelezjem i prokletstvom radjaju, zive i umiru. Tek
bozija milost preko crkve i svetih sakramenata moze ih spasavati. Avgustin
je razlikovao prirodno i moralno zlo. Prirodno zlo je deo bozanskog plana i
10

za ljude nesagledivo. Po posledicama, prirodno zlo moze biti uzasno, od

spoljasnih nepogoda (zemljotresa, vatre, oluje, vodene bujice), pa do bolesti
i bola. Moralno zlo je jos uzasnije, jer ono ne samo sto unistava i nanosi bol
drugima, odnosno, zrtvi, vec razara i dusu pocinioca, gresnika. Na tragu
Avgustinovog ucenja Luter i Kalvin smatrali su da je pravo i duznost
coveka da se bez posrednika, direktno obraca bodu. Ali su, takodje, smatrali
da je covek bespomocan i urodjeno pokvaren, zao. Covekov ponos je
njegova kob, koja ga zaustavlja da se spase. Spasiti se moze jedino jakim
osecanjem krivice, kajanja i bezuslovnom predavanju bogu i bozjoj milosti.
Luter je svoj zivot doziveo kao neprekidni rat sa Satanom. Govorio je da sto
je covek upuceniji u veru i u njoj napreduje to je i zesce napadan od Satane.
On je licno svedocio da se sa Satanom raspravljao, krcao orahe na tavanu,
kotrljao bacve, pravio buku kao svinja, pravio buku u peci, uvlacio mu se u
creva, spavao sa njim cesce nego sa zenom u krevetu. Najbolje se branio od
njega kada je odlazio u krevet s Kate.
2. Ideju da je covek po prirodi dobar nalazimo kod filozofa i teologa Pelagije,
koji je britanskog porekla, a zivot je proveo u Rimu i palestini. Savremenik
Avgustina. Po njemu ljudska priroda kao tvorevina boga je dobra, ali moze
da bude pojedinacna, odnosno licno podlozna grehu, ali i da bude potpuno
bezgresna. Ako je vode i snagu joj ulivaju Mojsijevi zakoni i Hristov zivot.
Iskusenje je licna stvar, pa i greh je lican. Ako ga je pocinioAdam ili neki
drugi covek ne moraju ga pociniti svi drugi ili ostali. Cin zaceca nije gresni
cin. Njegov stav je osudjen od strane crkve na niz crkvenih sabora odrzanih
u 4. i 5. veku. Ponovo ce se ideja o dobroj covekovoj prirodi javiti u
ucenjima najpre renesansnih mislilaca, jedan je i Pikolo Dela Mirandola.
A zatim kasnije kod prosvetitelja (Ruso) i liberalnih (Lok) mislilaca.
3. Trece glediste polazi od stava da covek po svojoj prirodi nije ni dobar ni
zao vec da u njemu dualisticki prebivaju dobro i zlo kao vec podjednako
snazne suprotstavljene sile. Ovo glediste najpre je doslo do izrazaja u
radovima Sigmunda Frojda. Treba napomenuti da je pre Frojda Dostojevski
izrekao da :Covek proizvodi zlo kao sto pcela proizvodi med.. Frojd je do
prvog svetskog rata smatrao da postoje i covekom isto upravljaju dva
instinkta: seksualni i samoodrzanja (libido eros). Ova dva instinkta ne
mogu jedan bez drugog. Pod snaznim utiskom prvog svetskog rata Frojd
preispituje svoju prvobitnu teoriju. Tako on u izmenjenim okolnostima
izuzetnu vaznost daje razaralackoj strasti i na osnovu nje istice
dominantnost iracionalne destrukcije kod coveka. Covek po Frojdu postaje
srediste i bojno polje na kome se susrecu obe mocne sile : nagon za zivotom
(libido, eros) i nagon za smrcu (tanatos, destruktivni nagon).

11

Nagon smrti po Frojdu moze se usmeriti i ka spolja i ka unutra. Kada se

manifestuje kao nagon za unistenjem a prema unutra u ogranizmu kao nagon
za samounistenjem. Ovaj pristup ljudskoj prirodi ima prednost jer ispoljava
znacaj ideje dobra kod coveka, ali istovremeno ne zapostavlja niti podeljuje
izuzetnu moc i sposobnost za razaranje i unistavanje.
Pored ove tri gledista postoje i druga o izvoru pokvarenosti i zla, ali ona su
izvan covekove prirode. Tako po Sokratu izvor zla nije covekova priroda vec
neznanje. Prema Lukreciju, rimskom filozofu i pesniku, izvor zla su neredi u
dusi. On nabraja pet tih nereda koji vode zlu:
1. Oholost ( stanje)
2. Razvrat (htenje)
3. Razdrazljivost ( stanje)
4. Raskos ( htenje)
5. Lenjost (stanje)
Mnogi mislioci su kao izvor zla uzimali odredjena osecanja, stanja i
karakterna obelezja kao sto su strepnja i strah, kukavicluk (Kant), preterane i
nerealne ambicije, ogorcene sujete, krvolocne zavisti, bezumne ljubomore.

KARAKTER I POLITIKA
Pojam karaktera. Rec karakter potice og grcke reci haracter. Inace i sama
grcka rec karakter potice iz reci KSHAR, koja u prvom znacenju oznacava
ostar predmet kojim se nesto dubi ili reze. U drugom znaceju ova rec oznacava
trag, ono sto je udubljeno, urezano, ucrtano U trecem znacenju ova rec
oznacava znak ili beleg po kome se moze prepoznati neka stvar ili neko lice.
Ova rec ponekad oznacava i slovo, crtez, uredjen lik. Cesto se govori o crti ili
potezu karaktera kako u fizickom, tako i u psihickom znacenju. To je primer
shvatanja karaktera u uzem smislu tj. kad se odnosi na karakter coveka.
Pisci pozne antike (posle Aristotela) upotrebljavali su rec u uzem znacenju
kao u dusu urezane osobine licnosti ili karakterne crte kojima se jedna licnost u
celini razlikuje od druge ili u pojedinostima. Karakter fizionomije, karakter
hodaKarakter govora, karakter roda ili karakter stila ili karakter pisanja.
Grcki istoricar Herodot (Istorija) kao i kasniji dramaticari rec karakter
vezivali su za individualnost i covekovu licnost. Kasnije je u evropskoj
primeni ova rec dobila mnoga znacenja. Tako se covek od karaktera
izjednacavao sa covekom koji je posedovao cvrstinu, stabilnost ili stalnost
volje. A covek bez karaktera kao nestalan i kolebljiv bez odredjene eticke
volje. Cvrst karakter izrazava vise formalnu stranu odn. doslednost volje bilo u
12

dobru, bilo u zlu. Izraz dobar ili zao karakter oznacava eticku sadrzinu
odnosno sud o moralnoj i socijalnoj vrednosti licnosti. U prvom slucaju po
sredi je formalno i dinamicno merilo, a u drugom ocena, vrednost.
Po prvom slucaju nema uopste coveka bez karaktera tj. bez osobenosti i
licnosti, sem u posebnim patoloskim slucajevima. Prema ovom shvatanju
licnost moze biti slaba, jaka , stalna ili nestalna. Prema drugom pojmu i merilu
ima beskarakternih tj. eticki potpuno nepostojanih i negativnih ljudi. Po prvom
gledistu karakter je licnost, volja, individualnost. A po drugom moralna
sredjenost i eticka pozitivnost. U ovom drugom znacenju moze da bude
simpaticnih i nesimpaticnih, plemenitih ili niskih i svetlih ili mracnih
karaktera. Prirodna struktura i socijalno-eticka ocena licnosti dva su sasvim
razlicita izvora iz kojih proizilaze razlicita gledista o karakteru. Prva prirodna
struktura podleze dijagnozi, slicna lekarskoj funkcionalnoj dijagnozi. Druga
podleze prosudjivanju odnosno uslovljena je etickim, socijalnim i kulturnim
merilima sredine i epohe. Medjutim, prirodna potreba za karakterisanjem
drugog coveka dovodi do zamenjivanja i spajanja ova dva stanovista :
dijagnosticko-posmatrackog i eticko-ocenjivackog. Ovo je posebno
karakteristicno za tradicioalnu popularnu karakterologiju. Moderna
karakterologija nastoji da se oslobodi ovog spajanja i da uspostavi kakvu takvu
naucno-objektivnu karakterologiju.
Ludvig Mages (filozof, karakterolog i grafolog) rodjen 1822. u Hanoveru, a
umro u Svajcarskoj 1956., bio je predstavnik filozofije zivota odnosno
ebensphilosofie.
Emil Utic bavio se opstom i psihologijom licnosti. Ova dva autora se
naglaseno zalazu za cisti karakter i cistu karakterologiju bez eticke primese u
iskljucivom naturalnom I formalno psiholoskom znacenju.
Prema Klagesu predmet karakterologije je licnost, ali ne kao vitalna celina
nego kao svesno individualno ja. Karakterologija po njemu treba da zahvati i
najnize vitalne slojeve, ali jedino sa ciljem da bi se otkrila veza sa visom
sferom zivota i duha.
Emil Utic, slicno Klapesu, odlepljuje karakterologiju, ali sa vise
empirijskog prakticnog stanovista. On je trazio jedan strukturalni zakon
pomocu koga bi odredio karakterologiju. Ona obuhvata ne samo nagone,
osecanja, nego i najslozenije tzv. vise i najvise dusevne funkcije: fantazijui
intelekt, odnosno celokupno covekovo duhovno stvaranje.
Nas filozof i karakterolog Vladimir Dvornikovic smatrao je da je sustina
karakterologije u registrovanju svih slojeva i strana dusevnog zivota. Po
njemlu, to vredi i za karakterologiju naroda, odnosno za psiholoski portret
svakog kolektiviteta.

13

KARAKTER LICNOSTI
Licnost je predmet personalisticke karakterologije. Prema Dvornikovicu
razvoj licnosti sastoji se u ostvarivanju dispozicija, odnosno stalnih i
potencijalnih uzroka koji mogu da dejstvuju u raznim smerovima kada izadju
iz svoje latentnosti (skrivenosti). Sve dispozicije po njemu nalaze se u
uzajamnoj korelaciji i od toga zavisi stepen i nacin njihovog ispoljavanja. U
dusi coveka mogu se razlikovati dispozicije smera i dispozicije snage i
sposobnosti. Licnu osnovicu svih dispoziciju smera Dvornikovic naziva
karakterom. U karakteru odlucije strukturni odnos u kom se nalaze pojedini
ciljevi koji su medjusobno povezani u osnovnom smeru teznji. Licnost je,
prema ovom shvatanju, isto sto i sistem ciljeva. Teznje su u sredistu licnosti, a
sposobnosti su na periferiji. O nekom svojstvu coveka moze se govoriti tek
onda kada je izvesna dispozicija vec izrazena u nekom odredjenom cilju. U
tom celom sklopu intelekt ima sasvim odredjeno znacenje, on je samo sredstvo
i orudje. Smer teznji i volje po Dvornikovicu odlucije, on pise gde je volja tu
je i put. Interes i obdarenost dva su osnovna stozera psihe. Oni se odnose kao
tendencija i potencija. Moguca je unutrasnja podvojenost izmedju tendencije smera i sposobnosti sredstva. Ima mediokriteta koji jakom voljom razvijaju i
svoje sposobnosti kako istice Adler (on sve zasniva na smeru i volji). Ima i
sposobnosti koje bez volje ostaju nerazvijene, narocito u patoloskim
slucajevima. Prema Adleru, u slucaju genija glavni je smer onaj koji je iznad
normalno, intenzivan. Same sposobnosti ne daju jos genija. Licnost ima i
dubine tj. vertikalnu strukturu slojeva kako je naziva Vilijam Stern. Covek se,
po njemu, sastoji iz animalnih, arhajskih, primitivnih i eventualno visoko
kultivisanih slojeva. Prema okolnostima progovaraju iz coveka pojedini od tih
slojeva. U teoriji o kolektivnom nesvesnom Jung je upravo oznacio ove
atavisticke slojeve (zive u nama iz daleke proslosti vrste). Teorija o slojevima i
strukturi dubina izdanak je evolucionisticke misli to nije ni Sternovo ni
Jungovo otkrice, vek je Jenc prvi naznacio slojeve psihe. Izraz je pozajmljen iz
geoloske stratigrafije. Ovo su prihvatili mnogi karakterolozi, medju njima Utic,
Hajder i dr. Medju ove slojeve Dvornikovic ubraja i rasni, istorijskotradicionalni, plemenski, nacionalni, odnosno sve ono sto je u dubini te
psihicke dijagonale zajednicko u vecini jedinki kod neke etnicke ili drustvene
grupe. Ovo glediste povezuje individualnu karakterologiji sa karakterologijom

14

grupa ili kolektiviteta. Dubinska struktura coveka je ono za sta je najvise

zainteresovana karakterologija rasa i naroda.

KARAKTER I GRUPA
Realni nosilac karaktera je covek pojedinac. Karakter je funkcionalna
struktura svih psihickih snaga u nekom odredjenom ja. Medjutim, pored
konkretnih individualnosti ima i individualnosti, odnosno personalnosti viseg
stepena, a to su ljudske grupe, plemena, narodi, rase, soc. zajednice , kulturni i
civilizacijski tipovi u kojima pojedinci raznih generacija predstvaljaju samo
sastojne elemente. Takodje, jedan broj autora tvrdi da ljudske grupe kao
nikakve iznad individualne licnosti mogu imati svoju odredjenu osobinu, dusu
i karakter. One se svojim izrazitim i osobenim crtama kao celina razlikuju od
analognih dr. grupa, plemenskih, narodnih Otislo se i tako daleko da se
trazenje i posmatranje nekog izolovanog individualnog karaktera proglasilo
vec unapred necim nemogucim i promasenim. Po njima, covek sa svim svojim
osobinama i licnom karakteristikom moze da se shvati samo kao produkt
izvesne socijalne sredine i nasledja. Covekov odnos iz temelja se menja, zbog
toga sto karakter naroda, rasa, generacija i epoha postaje kljuc za individualni
karakter. Okvir se i dalje prosiruje pa se tvrdi da ne samo ljudski agregat iz
koga potice i iz koga se razvija pojedinac nego i ceo prirodno-bioloski okvir
(zemlja, klima) odlucuje u formiranju ljudskih zajednica, pa tako i svakog
pojedinca.
Karakter epohe I kulturno-razvojnog sistema mnogi karakterolozi
naglasavaju ostro cak I preostro kada je suprotstavljaju kakarterologiji naroda.
Jedan broj karakterologa smatra da su ovi karakteri u medjusobnoj zavisnosti.
Prema misljelnju Nemackih I ceskih karakterologa milje ili sredina osnovni je
cinilac u formiranju karaktera. Karakterne crte nisu nista drugo nego vise ili
manje ustaljeni nacin reagovanja na spoljne zivotne faktore (Buseman, Adler,
Dusek). Zajednicka sredina I zajednicka zivotne sudbina kroz vekove formira I
zajednicke karaktere. To posebno tvrde socioloski orijentisani karakterolozi.
Jedan broj karakterologa pokusava da pojmoj nacionalne psihe uokviri samo
dublje slojeve tj. one koji su organizovani u zajednickim navikama, obicajima,
kolektivnim izrazima, produktima I simbolima objektivnog duha. Drugi
podsecaju na cinjenicu da I u najvisoj, najlicnijoj sveri duhovnog ispoljavanja
(u filozofskim ili religioznim refleksijama, u umetnickom stvaranju) mogu
snazno da se ispolje nacionalni I rasni duhovni tipovi I karakteri.

15

Na primer, Spengler kao I kod raznih matematickih teorija nalazi se pecat

rasnog duha. Apolonski, arablo, faustovski tip. Prema Dvornikovicu
karakterologija naroda istrazuje najdublju osnovicu licne psihe. Na putu od
konkretnog licnog do dubljeg I zajednickog. Naravno greske su moguce I
neizbezne.

TIP I KARAKTER
Rec tip obelezena je vec svojom etimologijom. U grckom jeziku tipos znaci
udarac, utisak, znak, beleg. Kod Platona on je u prenosnom smislu oblik, slika
opsta predstava, ali moze da znaci I osobinu, znacajno svojstvo kao I rec
karakter. U slikovitom znacenju tip bi oznacavao nesto sto je priroda stvorila
jednim udarcem. Ovim tragom traze tipove umetnici. I zato u tipu iz svere
umetnosti ima nesto konkretno, ali uz to I opste reprezentativno. Tipovi lica
u romanima I dramama. Naucna primena tipa je siroka, odnosno isuvise
slobodna I neodredjena. U svakoj tipologiji od naucnog znacaja vazno je da se
utvrdi polazno glediste I kriterijumi po kojima se tipovi sastavljaju I
rastavljaju.
Neurolog Ernst Krecmer u delu Telosno ustrojstvo I karakter dao je
tipologiju tri osnovna tipa telesnog ustrojstva I svakom od ta tri tipa odgovara I
tip drustvene konstitucije I odredjeni korak dispozicija. Ti tipovi su:
1. Leptosomni I njegov jace izrazeni oblik astenilni
(neznog je telesnog sastava, tanak I visok, slabog
razvijenog kostura I misicavog sistema, blede I
najcesce prozirne koze, uskog grudnog kosa).
2. Atletski (obelezen je jace razvijenim kosturom I
misicnim sistemom, ramena su siroka, vrat snazan I
dugacak. Mnogi ga smatraju, narocito zene, idealom
muske lepote).
3. Piknicki tip (onizeg rasta, piknik dolazi od grcke reci
piknos=jak, gust, zbijen. Istice se nesrazmerno
obilnim I razvijenim trupom, kratnog vrata, kratkih
ruku I nogu sa velikim telesnim unutrasnjim
prostorom).
Na osnovu ovih tipova Krecmer razlikuje dva psihicka tipa I temperamenta:
1. Ciklotimne to su ljudi, po njemu, mirni I dobrocudni imaju prakticnog
I dealnog duha, razgovorljivi I druzeljubljivi, cesto srcani ali ponekad sa

16

nedostatkom strasti I ideja, akloni su jelu I picu do neumerenosti.

Smisao za humor I
kod njih je razvijen. Ovaj tip je telesno vezan
sa pishickim telesnim ustrojstvima.
2. Sizotimici oni su u vecini zatvorene prirode, cutljivi i pomalo mrki,
ponekad povuceni i osobenjaci. Osetljivi su kada je u pitanju njihovo ja.
Spolja hladni, unutra razdrazljivi, mogu u odredjenim okolnostima biti
skloni nasilju i kriminalu. U drustvu su obicno ironicni i zajedljivi, a u
samoci puni nemira, misli i fantazija. Zato se mnogi pisci, umetnici i
mislioci regrutuju iz ove vrste ljudi. Krecmer opisuje mnogo podvrsta i
varijeteta. Na primer, otmeni, osetljivi, blazirani, povuceni idealisti i
osobenjaci, hladni egoisti i tirani, suvi i ukoceni ljudi. Astenici i atletski
tipovi bili bi nosioci shizotimnog drustvenog modela. Ove tipove ne
nalazimo samo u svakodnevnom zivotu nego i u svim socijalnim,
politickim, umetnickim, naucnim i filozofskim krugovima. Krecmer je
sistematski ispitivao 400 slucajeva i u tom broju nasao je sledeci
srazmer: 1/3 ciklotimici, 2/3 shizotimici.
Politicari, ogranizatori, obdareni su narocitim smislom i osecanjem za
stvarnost, posebno za njen deo realnost. I zato kod njih u vecini slucajeva
nema opasnosti od fantastike i previsokog leta. Dobri su organizatori i
umeju da postupaju s ljudima. Karakterise ih i posedovanje i postovanje
zdravog razuma. Sasvim suprotno shizotimicari su obicno fantasti i fanatici,
bezkompromisne prirode, kruti i nesavitljivi. Kad su na vlasti pravi tirani.
Jedno od odluka Krecmerove teorije je da je on prvi pokusao da karakter
coveka potrazi u bioloskoj celini telo-dusa-normala-bolest i da na
funkcionalne i morfoloske odnose u toj celini svede i karakterne tipove.
Psihijatar i filozof Karl Jaspers prigovorio je Krecmeru da mesa metode
prirodnih nauka sa intuitivnim, umetnickim nacinom saznavanja. Jencov,
prihijatar je dao ozbiljan prirogor Krecmenu naglasivsi da je isuvise
morfologican, da zanemarije vezu izmedju oblika i funkcije. Karakterisati
znaci individualizirati ili tipizirati. Kada se podje ka individualnom radi se
o individualnoj karakterologiji u uzem smislu. Kada se trazi tip, odnosno
zajednicka tipicna svojstva u nekoj homogenoj grupi individua kao u
apstraktnoj licnosti viseg reda, onda je rec o tipoloskoj karakterologiji ili
tipologiji karaktera.
Dok Krecmerova, Sternova, Miler-Frajenfensonova i Hajmensova
tipologije posezu u dublje bioloske slojeve licnosti, bioloski koren licnosti,
dotle se jedna druga grupa tipologa zadrzala pretezno na visim planovima
duhovnog zivota. Diltaj, Spengler, Jaspers traze kulturno-istorijske,
socijalno-eticke i filozofske tipove. Ti se tipovi svode na opste psihicke
tipove, ali im je smer izgradjivanja okrenut prema gore. Preseci su izvrseni
17

na vecoj visini. Tamo gde individualnost pocinje da se formira i prema

svetu vrednosti u koje se razvija.
Diltaj uzima za podlogu svoje tipologije odnos coveka prema
vrednostima kulture i etike. Razlikuje tri tipa:
1. Pretezno culan, nagonski, koji se u zivotu upravlja materijalisticki
2. Herojski, covek volje i akcije, pogled na svet je idealizam slobode
3. Konteplativni, covek misli i refleksivnih, misaonih osecanja
Spenglerova psihologije zahvata licnost tek onda kada je bilo kojom svojom
stranom zauzela odredjeno aktivno-reaktivno stanoviste prema svetu kulturnih
i etnickih vrednosti. Mnogi smatraju da su Spenglerovi tipovi socijalno-eticki i
kulturno-istorijski, a ne psiholoski. On je podelio ljude prema tome na kojem
podrucju socijalne i kulturne aktivnosti izivljavaju glavne dispozicije ili
obdarenosti, tako on razlikuje: teorijskog, ekonomskog, estetskog i aktivnog
coveka. U teorijskom coveku prepoznajemo naucnika, u ekonomskom trgovca,
poljoprivrednika, industrijalca. U estetskom umetnika, u aktivnom drzavnika
ili politicara. Spengler naglasava da bi se mogli upoznati tipovi ljudi nije
dovoljno prici coveku samo hladnim posmatrackim umom. Mnogo elemenata
ostaje u coveku zatvoreno i nepristupacno, ako ne ulazimo sa simpatijom u
strukturu njegove prirode. On deli ljude na: ljude ljubavi, mrznje i socijalnog
coveka. Ljudi ljubavi ne pokoravaju se sili, vec samo ljubavi. Socijalni covek
je duboko vezan za patrijahalni sistem zivota. Suprotan tip njemu je vizantrop
koji se povlaci u sebe dok se njegova mrznja razliva na svet kao bujica.
Filozof Karl Jaspers tipove izdvaja prema pogledu na svet, a tek ih potom
tretira kao psiholoske tipove. Razlikuje haoticnog, konzekventnog i
demonskog coveka. Konzekventni covek je rigorozan, tvrdoglav, fanatican,
logicista. Demonski covek je veliki reformator, inicijator novih kulturnih
epoha, osnivac religija. Po ovom kriterijumu pogleda na svet Spengler
razlikuje apolonski, magijski (arapski) i faustovski tip duse. Apolonski covek
tvorac je i nosilac anticko-grckog duhovnog sveta, kulture cistog oblika i ciste
statike. Magiski covek je misticno, dualisticki, orijentalni tip. Faustovski covek
je tvorac aktivisticke, dimanicke, zapadno-evropske kulture. To je tipicna
kultura volje. On je u rasponu izmedju strasti i razuma, a volja ga vuce ka
jednom od njih.
Jung razlikuje introvertne i ekstrovertne tipove ljudi. Prvi su vise okrenuti
ka svojoj unutrasnjosti, a drugi prema objektima i utiscima spoljnog sveta.
Jung je svestan da ovakva tipologija ne odgovara stvarnosti, jer je kod oba tipa
isprepletano mnogo toga. Otuda nastaju razne kombinacije i varijacije prema
kojima Jung radi jos jednu detaljnu, sekundarnu podelu tipova i to prema
dominantnosti osnovnih dusevnih funkcija: osecanja, misljenja i intuicije.
Imamo emocionalne, misaone i intuitivne ljude sa introvertnim i ekstrovertnim
18

varijetetima. Po Jungu nasledje, vaspitanje, socijalni milje odlucuju kom ce

biolosko-psiholoskom tipu pripadati pojedinac. On dopusta mogucnost da pod
izvesnim uslovima covek se moze transformisati iz jednog u drugi tip. Primena
pojma tip neizbezna je u karakterologiji nezavisno od relativnosti. Ovaj
apstraktni pojam postaje neophodan bar kada je u pitanju prvi korak
empirijskog orijentisanja u masi cinjenica i individua. Tip ima metodsku vrlinu
sto omogucava postepeno uzdizanje od prve maglovite slike i nejasne intuicije
do jasno omedjenog pojma I konkretnije uocljivog okvira homogenih pojava ili
obelezja. Ova naucna postepenost od prvog nesigurnog trazenja do odredjenog
fiksiranja i karakterisanja, od mutnog i razlivenog do ostrog omedjenog tipa
ogleda se kroz sve uvide u metode karakterologije.

19