Jadranski ciklus

I
Tople vode kvare ribe.
njima ispadaju oi kada se mreste,
meaju im se i rasipaju gnjile ikre
zlatnim
truljenjem
natopljene obale privlae talase i
bezbrojem jezika prete da upropaste steena,
struna, ozbiljna i sutinska znanja o svetu punom
snega i blata
Tu nema zaobilaenja, ivot je tako suen na
toplo i hladno, kae
jednolidna Sini iz Tokia
smrtno zgroena starenjem.
Toplo kvari sve.
Negde kui kobno, svakim satom
truli voe u kuhinji
maka gladno stenje
pored slivnika
bezbroj dana
beg ueglih voda rastvara
ljudske koe u platna na kojima priroda pobeuje
i Sini
operska pevaica koja pati od nesanice i prejedanja
sada je samo razblaena osobenost stene,
uestala pojava
skoro kao sunce oekivana
skoro kao sunce zarobljena.

II
Potresao se prizor ravnomernih stanova,
gradova u kojima nikada nita nije u pokretu.
U klizavim mehovima ljuljaju se
ludi duhovi stranaca.

Izvan njih oni ostavljaju govna i pikavce po obalama

cipelu obriu o ljunak i odu svojim putem.
uj kako samo neno
miriu talasi a
bez smrada nikada se u grad
nije zatvorila gomila kua.
Starci su u kesama skupljali kamenje i onda ih prosuli
ne snalazei se
vode nemaju snage ni da se podignu,
zauzdane putaju naftu i
penu brodova koji se zaustave:
prospu smeh po zalasku sunca
prospu ljude po moru
i onda mirno spavaju kao ratnici
kao starci koji gledaju uvlaenje rublja u guzove.
ta se sve samo van neba deava?
Postoji jedan san koji u zaustavljenom gradu
proskii van galebova
te dovoljno velike ruke koje
izdiu svu so mora
oslobaaju ga riba, ljudi, rakova
tenzije koja se osea u desnima i dahu.
Te ruke, dovoljno velike, skidaju zube i
putaju usta da krvare gnoj
putaju gradove da besnilom opet zaare
providne oi kojima se ugaa i miie koji rade ta ele
dole/kroz rebra od hladnog dueka
gore/nisko i nie
unutra/spolja.
ta se to deava van neba?
Ti koji ovo sre
pobednie ispranih ruku
u tom snu u kome se konano sve pokree
umire vritei o tome kako si iv

i jede, sere
ali pre svega toga voli i ima prijatelje
i kako ti se to samo snano oduzima
(i tu se zaustavlja)