Anton Pavlovi ehov - Tuga - Interpretacija

Tema ove novele ruskog pisca Antona Pavlovia ehova (1860 - 1904) kazuje o beskrajnoj
oevoj tuzi za izgubljenim sinom. Temi je primerena sama pria, odnosno nain na koji je
pria oblikovana.
U sreditu njene fabule je nesreni otac, koija Jona Potapov. ekajui putnike u snenom
veernjem sutonu, Jona deluje kao privienje. Svaki novi putnik, kojeg oekuje i na
sankama prevozi, prilika je da porazgovara i da razgovorom o mrtvom sinu i njegovoj
nesrei olaka svojoj dui.

Toga dana o kojem pripoveda Tuga, Jona Potapov tri puta je u prilici da povede razgovor o
sinu. Prvi put putnik u saonicama je vojno lice. Za pripovedaa je on uniforma koja "sede u
saonice". Koija mu uzgred saoptava svoju muku ("Sin mi umro, gospodine... umro ove
nedelje".). No, "uniforma" ne pokazuje naroito zanimanje za priu i, "kako izgleda, nije
voljna da slua". Sledei putnici su tri mlada oveka, veseli i grubi prema koijau. Otud i
njegov pokuaj da zapodene priu o svojoj nesrei ("Sin mi je umro... ovaj... umro ove
nedelje!") kod putnika ne nailazi na razumevanje, sauee i odgovor. Nonici odlaze,
nestaju u mraku, a Jona ostaje sam sa svojom tugom. Ni pokuar s torbom s kojim Jona
pokuava da zapodene razgovor nee pokazati zanimanje za priu sluajnog sagovornika.

Otud Jona potiten okonava svoj muni dan. Pokuava, jo jednom. Ovoga puta da svom
poznaniku, koijau, ispovedi svojutugu ("A, vi', brate, meni sin umro... Da li si uo? Ove
nedelje, u bolnici... Da ti samo priam!"), ali odziva opet nema. Zato Jona odlazi u
konjunicu, "osea potrebu da se izgovori", pa nesvesno svoju tugu poinje da ispoveda
konju.

Tema ove novele, koja pripoveda o koijaevoj tuzi za izgubljenim sinom, ostvarena je u
nekoliko povezanih motiva. Prvi motiv sadran je na poetku novele u slici usamljenog
koijaa. On je, zajedno sa saonicama i konjem, nekako srastao sa prirodom u snenom
sutonu. Nita se na toj slici ne deava - osim snega koji pada nema nikakvog pokreta. Ovaj
statiki motiv, u ijem je sreditu silueta koijaa, postaje tako okvir za dubinski psiholoki
portret. Njime ehov uverljivo slika bezgraninu usamljenost tunog oveka. Sneg koji veje
i mrak koji pada postaju tako spoljna slika prirode. Ona sasvim dobro predstavlja i uverljivo
istie pusto due, samou i tugu nesrenog oca.

Nakon ovog prizora dolaze u nizu tri paralelna motiva. U njima se prepliu smrt, ljudsko
nerazumevanje tue nevolje i usamljenost koijaa Potapova. U prvom od pomenutih
motiva, koje povezuje koijaeva potreba da nekome iskae svoju tugu, bolnu usamljenost i
iekivanje, prekida nabusit glas vojnog lica. Nabusito i bezimeno lice nareuje Joni
Potapovu da vozi u Viborku ulicu.

Novela, zbog saetosti, ne dozvoljava detaljniji opis lika, odnosno njegovu potpuniju
karakterizaciju. Karakterizacija je ovde neposredno iskazana nainom na koji se "uniforma"
obraa koijau. Re je, svakako, o grubom i neosetljivom oveku. Njega ne moe da dirne
niti zanima koijaev pokuaj da zapodene priu o traginoj sudbini nedavno preminulog
sina. Munu situaciju i veliku udaljenost dvojice ljudi koji sede jedan pored drugoga prekida
dolazak na odredite. "Uniforma" bez saoseanja i razumevanja za koijaevu patnju
nestaje u mraku i gradskoj vrevi. Jona Potapov ostaje sam sa sobom i svojom tugom.

Sledei motiv ponavlja prethodni prizor. Samo su izmenjeni likovi putnika. Umesto
"uniforme", u saonicama su tri vesela i obesna mladia. Ni njih nee ganuti kratka, naizgled
krta i uzgredna koijaeva izjava o umrlom sinu. Jona Potapov ponovo ostaje sam i
nesrean - zbog smrti, ali i zato to ga ne razumeju niti ima pri- liku da nekome izrekne
svoju tugu. Potiten i nesrean, okonava svoj radni dan. Ipak, pokuava jo jednom. I opet
taj pokuaj da kae nekome svoju peal ostaje bez odziva.

No, ako ne moe sa ljudima, ako mu oni nisu sagovornici kojima se moe poveriti velika
nesrea, onda je Jona Potapov upuen na izmuenog i promrzlog konja. Tom stvoru, sa
kojim druguje i provodi svoje samotnike i tune dane, poverava muku, otvara duu i
ispoveda svoju tugu. Ta ispovest je solilokvij nesrenog i usamljenog oveka. Jona, tako,
iskazuje svoju samou i svoj jad, a ehov, iji se junak obraa konju, oneobiava priu. Jaz
koji postoji meu ljudima, nerazumevanje i sebinost, jo vie su pojaani tom zavrnom
slikom koja ima produeno dejstvo u itaoevoj svesti. Ako nije uspeo da svoju tugu
ispovedi onima na koje je upuen, Jona Potapov nalazi u ivotinji sadruga kojem kazuje
gorku re o svom ivotu.

Novela Tuga graena je na dosta oskudnom pripovednom materijalu. No, ta pripovedna

graa pokazuje se dovoljnom da umetniki sugestivno i uverljivo progovori o ljudskoj
sudbini. Otud u ovoj noveli nije samo re o Joni Potapovu. To je i pria o oveku uopte,
pria o smrti, usamljenitvu i narazumevanju. Tuga" je opta pria o ljudskoj nesrei. No,
ona je i opomena koja ui i pokazuje kakav ovek ne bi trebalo da bude.

Prikazujui oveka, nesrenog i tunog, ehov zapravo pokazuje kolika je mo ljudske rei.
Upravo, Jona Potapov mora nekome da kae svoju tugu. ini to jer duboko osea da je re
lekovita i blagorodna. Otud i izgleda prirodno to Potapov, kad nema kome drugom,
iskazuje konju svoju ljudsku bol. Zato pisac oneobiava temu, zavravajui novelu
neobinim, pa i udnim, dobro osmiljenim monologom.

Tom scenom okonava se Tuga. No, to nije kraj niti rasplet u uobiajenom znaenju. Jer,
ovde nema ni uobiajene fabule ni razvijene prie. Otud su neki motivi samo naznaeni, ali
ne i doraeni (siromatvo, faze sinovljeve bolesti, smrt, sahrana; sudbina erke Anisje koja
je ostala u selu, ivot velegradske sirotinje i sl.). Sve je svedeno na atmosferu, na sliku
due, na unutarnji portret samotnog i tunog koijaa. Stoga je Tugaprozna minijatura ili
mala pripovedna forma. Ona sadri moan i slojevit prikriveni smisao koji se lako
prepoznaje i otkriva. To unutarnje znaenje prie postaje uverljivo svedoanstvo o oveku i
smrti, o ivotu i samovanju, o tuzi i isceliteljskoj moi ljudske rei.

Neobino je to to se ljudska re ovde oekuje kao nasuna potreba ojaenog i usamljenog

oveka. Re saoseanja je i horizont itaoevog oekivanja. Tuga je neobina upravo po
tome to te rei u ovoj prii nema. Njeno odsustvo ili iznevereno oekivanje ovde upravo
ukazuje na znaaj rei. To je jedan od paradoksa prie. Drugi paradoks je sadran u njenoj
zavrnici. Vezan je za gradaciju koja u nizu pokazuje kako putnici koje vozi Jona Potapov ne
nalaze nimalo razumevanja niti imaju potrebe da uju njegovu priu. Ba zato, i u tome je
paradoks prie. Taj gradativni niz okonava se Joninom potrebom "s bilo kim da razgovara".
Stoga se unutarnjim monologom ili samoiskazom punim tuge Jona obraa svojoj kobili kako
bi ispovedio linu nesreu.

Kako ehov, odnosno pripoveda kazuje priu Tuga? Kazuje je upotrebom treeg lica, dakle
pripovedanjem koje ima oblik autorske naracije. Meutim, paljiviji uvid u tok i ton prie
pokazuju da ehov koristi oblik proivljenog govora. To znai da je pripovedanje uistinu
povereno treem licu. Ono, u nekim delovima svoga iskaza, samo prividno uspostavlja
objektivnost prie. Pisac proivljenim govorom pribliava unutarnji svet (tuga) samotnog
junaka, odnosno pripovedaa. Taj oblik pripovedanja i formalno se prepoznaje u izrazima
kao to su "uje Jona...", "eli neto da kae...", "dosea se on...", "misli Jona...", "osea
potrebu da izgovori..." itd. Proivljeni govor pripoveda kombinuje sa vrlo izraajnim
dijalozima i unutarnjim monologom na kraju prie.
Veoma znaajnu panju ehov posveuje oblikovanju likova. Oni su portretisani u svega
nekoliko poteza. No, ipak su na dobar i uverljiv nain priblieni itaocu. Tome slui i samo
imenovanje likova. Ono nije personalno (lino), nego je izvedeno po nekim optijim
osobinama prikazanih likova. Stoga su putnici koje koija vozi - bezimeni. Jednostavno -
oni su "nonici" ili, jo preciznije, "uniforma", "grbavko" i "dugonja". Odredba oveka koji je
predstavljen kao "uniforma", dakle kao stvar, i njegova nespremnost da uje sagovornika,
vrlo ubedljivo svedoe o dubini raskola meu ljudima. Svako od njih u zimskoj noi misli
svoju misao i ne osea potrebu da uje saputnika. Time se jo vie produbljuje jaz meu
njima. To dodatno pojaava oseanje tuge, usamljenosti oveka u gradu i pusto
usamljenikove due. Sve to navodi nesrenog koijaa Jonu Potapova da se, ako ve ne
moe ljudima, ispovedi konju i time sebi olaka.

Objanjenje knjievnih termina

- oneobiavanje, ouenje - postupak kojim se neki dogaaj prikazuje s neobine strane, iz

neobine take gledita

- solilokvij (solilolquium) razgovor sa samim sobom; iskazivanje skrivenih misli i oseanja

knjievnog junaka
__________________________________

Anton Pavlovi ehov ruski pisac novela, pripovedaka i drama. Studirao je

medicinu i kao student objavljivao humoristiku prozu u kojoj izvrgava ruglu glupost,
osionost, la, duhovnu zaparloenost. Zavrio je studije medicine ali je oboleo od
tuberkuloze. Radio je kao lekar i istovremeno pisao, to je jo vie pogoravalo njegovo
zdravstveno stanje. Zato se iskljuivo posvetio knjievnom radu. Oseao je potrebu da
upozna kulturni i knjievni ivot u evropskim zemljama pa je proputovao Francusku,
vajcarsku i Italiju. To mu je pomoglo da upozna savremene, moderne tokove u literaturi,
umetiosti i filozofiji i da opredeli svoja knjievna interesovanja i poetike principe.
Grozniavo je stvarao, za sedam godina je objavio pet knjiga pripovedaka i nekoliko drama.
U potrazi za lekom doputovao je u Nemaku i tu umro 1904. godine. ehov je vrlo rano
shvatio vrednost svoga talenta, napustio je humoristiku prozu i okrenuo se pripovetkama i
novelama. Humornu vedrinu je zamenilo sumorno sagledavanje ivota i oveka. U kratkoj
prozi je ostvario najvee domete postavi jedan od svetskih majstora novele. Saetost,
jednostavnost i odmerenost - to su odlike ehovljevog pripovedanja.

Stalno se rukovodio devizama: "Kratkoa je sestra talenta" i "Pisati treba tako da reima
bude tesno, a mislima iroko". Najpoznatije ehovljeve pripovetke i novele su: ovek u
futroli, Paviljon 6, Kameleon, Seljaci, Tuga, inovnikova smrt, Stepa.

Druga oblast ehovljevog knjievnog rada je drama: Ivanov (1887), Galeb (1896), Ujka
Vanja (1897), Tri sestre (1900), Vinjik (1903). U njima nema zanimljivih zapleta, burnih
dogaanja i emotivnih eksplozija. Stvarao je psiholoku dramu atmosfere, bogatih lirskih
preliva, snane sugestije, mirnih tonova. Njegove drame su znaajno uticale na tokove
razvitka evropske drame.
Bogatstvo motiva odlikuje ehovljevo knjievno delo: gluposti, birokratija, lane veliine,
kameleonstvo, prostitucija, promaenost, duhovna zaputenost, socijalna beda, nepravda i
nejednakost, rad, lepota, ljubav. Rad je intenzivno prisutan kao ideal, smisao ivota,
potreba. Lepota uopte, lepota prirode, lepota ene; lepota kao sklad tela i duha, lepota
due, dobrota kao lepota, plemenitost. ehova zanima intelektualna i duhovna zaputenost,
mrtvilo, nerad, dosada, praznina. Oni deluju razorno, obesmiljavaju ivot, zasenavaju
budunost. Ima kod ehova promaenih i poraenih ljudi, koji od ivota nita nisu dobili i
koji zapadaju u beznae i apsolutni pesimizam. Prisutan je socijalni momenat: nepravda,
beda, zaostalost, stradanje. Prikazuje ehov i seljake i spahije, inovnike i intelektualce,
siromane i bogate. Sve te junake vidi u jednostavnim situacijama ("ivotnim situacijama")
na koje se svodi radnja pripovetke ili drame. Situacije su obine i svakodnevne, ali paljivo
odabrane i umetniki perfektno predoene. Nema kod ehova snanih dogaaja i snanih
likova. I junaci, i dogaanje, i atmosfera dati su u smirenim tonovima, diskretnim i lakim
potezima, odabranim reima. Mir i tiina, esto i muzika, karakteriu svet ehovljevih
pripovedaka i drama.