Anda di halaman 1dari 5

Andrea Proti

Analiza filozofskog teksta referat

Predmet analize: Hobs, T., Levijatan, O oveku, Kultura, Beograd, 1961. Odeljak: str. 07-15,
21-31

Tema ove analize bie odlomak iz Hobsovog kapitalnog dela, Levijatan, a radi se
konkretno o odlomku iz prvog dela O oveku. Sa nagovetajem nove epohe, Hobs se uputa u
izgradnju sopstvenog filozofskog sistema, koji bi gradio prema zahtevima filozofije 17. veka. 1
Namera u tom prvom delu je, ako ne eksplicitno onda implicitno, da se raskrsti sa tradicijom
gledanja na ljudske spoznajne moi kod sholastiara, koriguje znaenja izvesnih pojmova i bolje
odredi ovekove spoznajne moi pa i samog oveka. Taj deo mu je potreban kako bi ostao
konzistentan u okviru svog sistema koji dalje iri na priu O dravi, O hrianskoj dravi, i na
kraju O kraljevstvu tame. Ovde emo se osvrnuti samo na te temelje, jer detaljnija analiza o
ostatku dela bi svakako prevazila okvire jedne ovakve analize. Videemo na koji je nain
raskrstio sa sholastikom, izmeu ostalog, preko pojmova istine i kretanja.

Taj (uslovno reeno) rascep od tradicije, vidimo suptilno na samom poetku prve glave
O ulnom oseaju gde, ako bi pojam predstava uzeli onako kako se obino upotrebljava u
kolokvijalnom reniku, priali bi o nainu na koji se nama neto predstavlja. Iako su dobre anse
da bi se Hobs sloio, razlika se krije u tome da se u obiajnosnom smislu gleda iz pozicije gde se
neto otrkiva nama, to neto je izvor... Kod Hobsa nikako. Predmet je samo izvor ulnih
oseaja, koji je onda izvor mnotvo predstava gde on predstavu odreuje kao izgled izvesnog
svojstva ili neeg drugog to pripada kakvom telu izvan nas... 2Iako priamo o svojstvu u oba
pogleda, Hobs pravi nijanse koje ga odvajaju... Opreznost je neto to krasi njegovo delo jer se
ak i u tom odreenju ograuje od toga da kae da su predstave samo svojstva, pa dodaje i ono
neeg drugog. Ako uzmemo u obzir da zbog duha vremena i ne razvijenosti nauka nije mogao
imati izvesna saznanja, moemo sigurno rei da je temeljan i oprezan kroz svoje delo (mada ima
momente cinine banalizacije Aristotela 3to ga, dok je u okvirima svoje misli, ne ini nita manje
temeljnim).

Mnotvo predstava on objanjava kroz mnotvo ula, gde predmet aficiranjem svakih od
pojedinanih ula stvara razliitost predstava. Filozof poput Avgustina, uvee unutranje ulo
kako bi objedinio sva ta ula i povezao ih sa duom. Hobs taj korak preskae. Predmeti kretanjem
na razliite naine vre pritisak na nae organe. Ni u nama, to smo pritisku izloeni, to nije
nita do razliita kretanja... I kao to pritiskom i trljanjem oka dobijamo predstavu svetlosti...

1
M. Perovi, Istorija filozofije, Odsek za filozofiju, Filozofski fakultet Novi Sad, Grafomedia, Novi Sad, 2004, str
64.
2
T. Hobs, Levijatan, Kultura, Beograd, 1961, str. 7
3
Isto, str. 8
tako i tela koja vidimo ili ujemo proizvode isto dejstvo svojim snanim, iako ne zapaenim
delovanjem.4 Kretanjem objanjava i delovanje predmeta spolja i u unutranjim delovima
oveka. To kretanje je veno, sem ukoliko neto drugo to kretanje ne sprei. Posle zatvaranja
oka , mi jo zadravamo izvesnu sliku viene svari, iako nejasniju no ono to smo gledali.
5
Slini primeri poput ovog, i sa morem koje je uzburkano i ima slabijih talasa iako je prestao da
duva vetar, svakako da sa vremenskom distancom deluju mlako, a nain na koji argumentuje
veno kretanje ima skoro pred-sokratovski manir, ali svakako da je inventivan i pokazuje do koje
mere sitne (moda ak i trivijalne) stvari povezuje sa irom slikom.

Ta izvesna slika iz primera malo pre je neto to Hobs naziva Imaginacijom, a definie je
kao oseaj u opadanju koji je prisutan kod oveka, ali i drugih bia i za vreme sna i na javi.
Predpostavka da je imaginacija prisutna i kod drugih bia verovatno ide od toga to Hobs
imaginaciju ne shvata kao slabljenje kretanja, ve zatamnjivanje oseaja, pa samim tim ako ima
drugih bia sa istim oseajima, dolazi do istog zatamnjivanja. Interesanno je da je kritikovao
ljude to mere druge stvari po sebi samima pa predpostavljaju da ako njima treba odmor, treba i
drugim stvarima6, a sad ovde prikriveno radi istu stvar. Zatamnjivanje oseaja objanjava na
primeru zvezde i sunca gde ako sunce sina jae od zvezda, priguie njihov sjaj, pa samim ti kada
nam je predmet sklonjen s oiju, sjaj tog predmeta je manji u odnosu na onaj koji nam je pred
oima i bledi. Odatle Hobs zakljuuje na to imaginacija slabi vremenom jer menjanje
ovekovog tela razara delove koji su u ulu bili pokrenuti 7 Ovo samim tim implicira da ovek ni
u jednom trenutku nije isti jer se stalno menja.

Pamenje je kod Hobsa manje/vie ista stvar kao i imaginacija, s tim to se pamenje
odnosi na prolost. On pamenje mnogih stvari naziva iskustvom. Imaginaciju celog predmeta
Hobs naziva prostom imaginacijom, dok je sloena imaginacija kombinovanje dva ili vie
predmeta (krava i muva u krava-muvu itd.) Hobs navodi i trei vid imaginacije koji je na tragu
onog primera sa zatvaranjem oiju gde, ako smo gledali sunce i zatvorimo oi, na tren emo
idalje videti sunce... Ime za ovu imaginaciju na navodi jer se o tome obino ne raspravlja.

Snovi su za njega imaginacije ljudi koji spavaju. Interesantno je da na snove gleda kao na
pojavu pri kojoj neto nije bilo u redu sa kretanjem unutranjih delova tela ka mozku, gde
unutranji delovi nastavljaju put dalje, i tad se javljaju ranije nastale imaginacije kao da smo
budni. On navodi da za vreme sna organe ula nije lako pokrenuti dok smo u snu i zato ne mogu
nastati nove imaginacije koje nisu prouzrokovane unutranjim poremeajem. Iza svega toga
kriju se dve stvari, kada kae da spoljanja temperatura utie na to kakve emo poremeaje u
nama doiveti i kakav tip snova sanjati (hladnoa porizvodi strah, toplota gnev), to onda zai da
ipak osetilo kojim primamo toplotu vri svoju funkciju u izvesnoj meri, to dalje implicira da su
neka ula primarnija na neka vie uspavana prilikom sna. ... (u snu) niti se seam da sam u

4
Isto, str. 8
5
Isto, Str. 10
6
Isto, str. 6
7
Isto, str 11.
snu imao dugi niz povezanih misli kao to sam ih imao u budnom stanju; i da u stoga u budnom
stanju esto zapaam apsurdnost snova, ali nikad ne sanjam o apsurdnosti misli koje sam imao u
budnom stanju.8 Ovaj deo potvruje zakljuak od ranije da su neka ula uspavana vie a neka
manje, iako registar temperature po Hobsu ima presudan uticaj za sadrinu sna, pa stoga nije
skroz uspavan, deo uma koji je posveen za analitiko prosuivanje okoline (po Hobsu) u snu
kao da je iskljuen jer ga ne koristi.

Njegova argumentacija slina je kada su u pitanju privienja, jer za njega privienja su


samo jo jedan vid snova, samo je ovde re u snu kada je um do te mere okupiran drugim
stvarima, nevoljama a telo je fiziki u loem okruenju da prosto ne zapaa da je u snu. 9 Vizije
takoe objanjava preko izvesne uznemirenosti, samo kod vizija ljudi koji su plaljivi i sujeverni
su podloni utiscima da je u njihovom prisustvu duh ili neto slino. 10 Nain na koji ove iluzije
Hobs razbija je u znanju o imaginaciji i predstavama... U sutini, po Hobsu, odbraniemo se
obmane ukoliko imamo svest o kretanju unutranjih delova i na koji nain se stiu utisci o
stvarima, nova seanja... Kao da odbrana od vizija i privienja ima veze sa svim samo ne sa onim
od ega se branimo (sa predmetom).

Ovo daje dobar lagvort za ulogu pojma istine kod Hobsa, gde za njega istina nije u
samom predmetu ve u govoru o predmetu. U samom tekstu Hobs izraava ogromno
oduevljenje u ovom delu: Ali najplemenitiji i najkorisniji od svih drugih izuma bio je izum
GOVORA11 Posle toga oduevljeno nastavlja o tome kako da nije govora, ovek ne bi imao
mogunost zdruivanja u grupa i onda dalje porodicu, dravu ili bilo koji vid ureenog drutva,
pravei paralelu sa ivotinjama. Ovde se u tragovima moe naslutiti jedna od njegovih glavnih
misli: Bellum omnium contra omnes. to u prevodu znai prirodno stanje rata svih protiv svih
jer ovek je izvorno egoistino i samoivo bie koje eli da se odri. U kasnijem delu ovog dela
uvia i on dam da ostvarivanje takve vrste slobode vodilo bi u varvarizam i zbog toga su drava,
pa i zakon bitni kao drutveni ugovor kako bi ljudi iveli u miru.

Iako smo ranije Hobsa okarakterisali kao nekoga ko nastoji da izvri otklon u odnosu na
tradiciju, to nije opet izvreno do te mere, sobzirom da priamo o tranzicionom periodu. Iako je
temeljnost koja krasi nauni pristup prisutna u njegovom delu on idalje nema otklon od religije,
kao uostalom dobar deo mislilaca tog vremena iako je ono to oni u tom trenutku rade jedn veliki
korak ka udaljavanju od te iste religije. Religioznost, iako je ranije bila implicitna eksplicitna je u
ovom delu jer kreaciju jezika Hobs daje Bogu, jer onog trenutka kada je stvorio Adama i ivotinje
koje ga okruuju zatraio je od njega da podari ime svakoj od tih ivotinja.

Upotreba govora sastoji se u tome da se niz naih misli prenese u rei. Bitnost tog
prenosa je u tome to ukoliko misli ne bi oblikovali u rei izmakla bi sutina same misli. Nakon
zapaanja izvesnih posledica ija uzrono-posledina veza tada postaje oigleda, obrazuju se
8
Isto, str 12.
9
Isto, str 13
10
Isto, str 14.
11
Isto, str. 22.
znakovi na osnovu kojih razumevamo prolost a pogaamo budunost. Pogaamo iz razloga to
budunost ne postoji jer je u stalnom dolasku U prirodi postoji samo sadanjost; proli
dogaaji postoje samo u seanju; a dogaaji koji tektreba da dou uopte i ne postoje, jer je
budunost samo fikcija duha.12

Za Hobsa misli kao da, verovatno na tragu unutranjeg kretanja, kako dou tako i odu, ali
imenovanjem misli, gde posle ponovnim ponavljanjem imena mi konstruiemo znakove u stanju
smo da pamtimo uzroke stvari, dejsta i uspostavljanje veze imau imena i znakova. Ulogu jezika
on iri i dalje preko primera da u jeziku, imena koja koristimo za brojeve ne idu dalje od deset jer
smo se koristili prstima na rukama, pa je mogunost za raunanje preko deset otvorena kroz jezik,
to znai da bez jezika: nema raunanja sa brojevima;jo manje sa veliinama, brzinama, silom
i drugim stvarima ije je raunanje nuno za opstanak...13 Odatle dolazi do zakljuka koji je nov
i pravi distancu u odnosu na tradiciju, a to je da istinita ili pogrena tvrenja nisu u predmetu. U
tradiciji razlikovali smo valjanost i istinitist silogizma gde iako je izjava po svojoj konstrukciji
valjana, zbog ontoloke obaveze ukoliko se ono ne oslikava u zbilji ono nije istinito. Ovde pak,
iako Hobs sigurno nee rei da jezik ne korespondira sa stvarnosti ipak istinitost ostavlja u
granicama jezika a ne u premetu. Opet su u pitanju sitne nijanse. Istinito i lano predstavljaju
atribute govora a ne atribute stvari. A gde nema govora, tu nema ni istinitog i lanog; tu moe
biti samo greke...14

Istina svoju ulogu kod Hobsa igrae u definicijama poto se istina sastoji u ispravnom
rasporeivanju imena u naim tvrenjima. Te definicije koriste se u po njemu u raunima i
prilikom ispravnog definisanja u govoru. Za pametnog oveka rei predstavljaju samo etone;
pomou njih on samo rauna. A za aavog oveka rei su novac koji dobija svoju vrednost od
autoriteta jednog Aristotela, jednog Tome Akvinskog, ili bolo kog drugog doktora, iako je samo
ovek.15

On na imena obino gleda kao na naine oznaenja misli koji su relevantni za raun, ali
kada je potrebno dati ime nekom od uzbuenja treba biti oprezan iz prostog razloga to ako
priamo o takvim imenima, ona mogu varirati od oveka do oveka. Takva su na primerimena
vrlina i poroka; jer jedan ovek ovek mudnou naziva ono to drugi naziva strahom...

U nastavku teksta osvrnue se detaljnije na ulogu razloga i definisanje samog razloga u


nauci. Od poetka samog dela Hobs poine od osnovnih pojmova kojima daje definicije i kako se
kree tako uvodi nove pojmove i polako iri teren svoje prie, gde je na poetku priao o
unutranjim pricesima, polako irei to na spoznaju, da bi definisao na koji nain se ona brazuje i
kojim tokom se kreu misli, zatim artikulaciju onoga to je saznato i to jeste u tokovima misli da
bi ovde doao do primene toga u nauci u kojoj trai razloge. irei od toga, preko razliitih
oseanja koja ljudi oseaju odlazi do predmeta znanja, a onog trenutak kada pree tu granicu, ne
12
Isto, str. 19.
13
Isto, str. 26.
14
Isto, str. 26
15
Isto, str. 27.
treba mu mnogo da od jednog oveka proiti priu na celu dravu to mu jeste cilj. Da postavi
valjane definicije kako bi imao u sebi koherentan i konzistentan sistem, pa onda kada ovako
strukturalno postavimo sve vidimo da prilikom svog izlaganja nema nikakvih preskakanja nego
misli izvode jedna iz druge i idu u odreenom pravcu, samim tim njegova pria o venom
kretanju svakako nije neto to je samo definicija nego je prisutno i u sri samog naina na koji
on pie i razmilja.