< >TA ZNAI RAD NA PROLOSTI< >
B /B
P itanje ta znai rad na prolosti treba objasniti. Ono po-
lazi od formulacije koja je poslednjih godina postala ve-
oma sumnjiv lagvort. Rad na prolosti u toj upotrebi ne zna-
i da se prolost za ozbiljno obrauje, da se iz njenog zaa-
ranog kruga moe izai zahvaljujui izotrenoj svesti. Na-
protiv, postoji elja da se podvue crta, da se prolost po mo-
gustvu izbrie iz seanja. Stav da sve treba da se zaboravi
i oprosti, koji bi mogao da dolikuje samo oveku kom se de-
sila nepravda, zagovaraju sauesnici ljudi koji su tu neprav-
du i poinili. Jednom prilikom sam u jednom naunom spo-
ru napisao: u kui delata ne govori se o konopcu, inae se
javlja resantiman. Ali to to se tendencija nesvesnog, ili ne
ba sasvim nesvesnog odbijanja krivice tako apsurdno po-
vezuje sa zamilju o radu na prolosti, dovoljan je povod za
razmiljanja o onome to i danas iri takvu jezu da ovek okle-
va da ga i nazove pravim imenom.
Ljudi ele da se oslobode prolosti: opravdano, jer se u nje-
noj senci uopte ne moe iveti, i jer strahote nemaju kraja
ako se krivica i nasilje svaki put iznova plaaju krivicom i
nasiljem; neopravdano, jer je prolost od koje se eli pobei
jo veoma iva. Nacionalsocijalizam i dalje ivi, a mi ni do da-
nas ne znamo da li samo kao utvara onoga to je bilo tako
monstruozno da ni od sopstvene smrti nije umrlo, ili moda
uopte nije ni umiralo, ne znamo da li spremnost na ono
neizrecivo i dalje postoji u ljudima i u prilikama u kojima oni
ive. Pitanjem neonacistikih organizacija ne bih se bavio.
Oivljavanje nacionalsocijalizma u demokratiji smatram po-
tencijalno opasnijim od oivljavanja faistikih tendencija
protiv demokratije. Inflitracija je realnost; sumnjive figure
doivljavaju svoj come back na pozicijama moi jer im to
prilike dozvoljavaju.
< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>
Teodor V. ADORNO
Sa nemakog prevela Dobrila Begenii
Neosporno je da prolost u Nemakoj nije savladana, i to
ne samo u krugovima takozvanih nepopravljivih, ako takvih
ima. Stalno se ukazuje na takozvani kompleks krivice, a e-
sto sa asocijacijom da je taj kompleks stvoren tek konstru-
isanjem nekakve kolektivne nemake krivice. Neosporno je
da u odnosu prema prolosti ima mnogo elemenata neu-
rotinog: odbrana tamo gde uopte nema napada, snani
afekti tamo gde oni realno nisu opravdani, ali nedostatak
afekta tamo gde je on potreban, a veoma esto i jednostav-
no potiskivanje onoga to se znalo ili se delimino znalo.
Na primer, u grupnom eksperimentu u Institutu za drutve-
na istraivanja esto smo mogli da zapazimo kako se prilikom
seanja na deportacije i masovna ubistva biraju blai izrazi,
eufemistike parafraze, ili kako dolazi do stanke u govoru, a
opte odomaen, skoro dobroudan izraz Kristalna no
za pogrom od novemba 1938. dokazuje ovu sklonost. Veoma
je veliki broj onih koji o tadanjim dogaajima navodno
nita nisu znali, iako su Jevreji svuda nestajali, iako je te-
ko prihvatiti da su ljudi koji su doiveli ono to se doga-
alo na Istoku stalno utali, jer im je to moralo biti nepod-
noljiv teret; moe se pretpostaviti da izmeu poze da se ni
o emu nita nije znalo, s jedne, i tupe i bojaljive ravno-
dunosti s druge strane postoji proporcija. U svakom slu-
aju, decidirani neprijatelji nacionalsocijalizma su veoma
rano u sve bili tano upueni.
Nama svima je poznata spremnost da se danas porie ili uma-
njuje ono to se desilo ma kako neshvatljvo bilo da se lju-
di ne stide argumenta da je u gasnim komorama gasom umo-
reno najvie pet, a ne est miliona Jevreja. Iracionalna je ta-
koe i veoma rairena kompenzacija krivice, kao da je Auvic
kompenzovan Drezdenom. U takvim kalkulacijama, u urbi
</049>
 da se ljudi, uzvraanjem optubi, i smi oslobode dunosti samoosveivanja, ima neeg ne-
ljudskog, a borbena dejstva u ratu, iji su model, uzgred reeno, pre svega bili Koventri i Ro-
terdam, ne mogu se uporediti sa administrativnim ubijanjem miliona nevinih ljudi. Porie
se ak i ova nevinost, neto najjednostavnije i najuverljivije. Dimenzije onog to je uinjeno
koriste se upravo da bi se ono opravdalo: tako neto, tei se kukavika svest, ne bi se dogo-
dilo da rtve nisu dale nekog povoda, a ovaj nejasan neki povod moe da se proiruje po
volji. Zaslepljenost se ne osvre na stravian nesklad izmeu krajnje fiktivne krivice i kraj-
nje realne kazne. Ponekad se pobednici proglaavaju zaetnicima onoga to su pobeeni i-
nili kad su sami bili na vrhu svoje moi, a za Hitlerova nedela navodno su odgovorni oni ko-
ji su tolerisali njegov dolazak na vlast a ne oni koji su mu klicali. Bezumnost ovakvih tvrd-
nji ukazuje na nesavladan psihiki problem, na ranu, iako pomisao na rane pre povezujemo
sa rtvama.
Uz sve to, ipak, u pominjanju kompleksa krivice postoji neto neistinito. U psihijatriji, odakle je
ovaj pojam i uzet, i ije asocijacije nosi, kae se da je oseaj krivice bolestan, neprimeren real-
nosti, psihogen, kako bi to rekli analitiari. Zbog rei kompleks stvara se privid da krivica, koju
mnogi odbijaju, abreaguju i iskrivljuju racionalizacijama najgluplje vrste, uopte i nije krivi-
ca, nego da ona zapravo postoji samo u njima, u njihovom duevnom ustrojstvu: jezivo real-
na prolost proglaava se pukom uobraziljom onih koji se njome oseaju pogoeni. A moda
je krivica stvarno samo kompleks, moda je stvarno bolesno optereivati se prolou, dok
zdrav i realan ovek ivi u sadanjosti i posveuje se praktinim ciljevima? Time bi se izvu-
kla pouka od onog i ba ko da se nikad nije zbilo, to potie od Getea, ali to, na odluuju-
em mestu u Faustu, izgovara avo, otkrivajui tako svoj unutranji princip, razaranje sea-
nja. Ubijenima treba oduzeti ono jedino to im naa nemo jo moe pruiti pamenje. Me-
utim, tvrdoglavost onih koji ne ele nita da uju u skladu je sa jednom monom istorijskom
tendencijom. Herman Hajmpel je vie puta govorio o zakrljavanju svesti o istorijskom kon-
tinuitetu u Nemakoj, o simptomu onog drutvenog slabljenja Ja koje smo Horkhajmer i ja
pokuali da objasnimo u Dijalektici prosvetiteljstva. Emprijiski nalazi da mlada generacija vi-
e ne zna ko su bili Bizmark i car Vilhelm I potvrdili su sumnju o gubitku istorije.
Zaboravljanje nacionalsocijalizma pre treba shvatiti u kontekstu opte drutvene situacije
nego u kontekstu psihopatologije. Psiholoki mehanizmi negiranja bolnih i neprijatnih seanja
slue krajnje realnim ciljevima. Upravo oni koji negiraju takva seanja i sami se izlete kada, u
svojoj praktinosti, ukazuju na to da previe konkretno i uporno seanje na ono to se de-
silo moe da kodi nemakom ugledu u inostranstvu. Takva marljivost ne slae se sa izre-
kom Riharda Vagnera (a on je ipak bio dovoljno velik nacionalista) da biti Nemac znai raditi
neku stvar zbog nje same ako stvar sama nije a priori odreena kao posao. Brisanje sea-
nja pre je rezultat odve budne svesti nego njene slabosti prema nadmoi nesvesnih proce-
sa. U zaboravljanju onoga to je tek prolo ima i prizvuka strasne elje da se ono to svi zna-
ju najpre samom sebi izbije iz glave kako bi se i drugima moglo izbiti iz glave.
Svakako, steeni porivi i naini ponaanja nisu neposredno racionalni utoliko to iskrivlju-
ju injenice na koje se odnose. Meutim, oni jesu racionalni utoliko to se naslanjaju na dru-
tvene tendencije i to onaj ko tako reaguje zna da je u skladu sa duhom vremena. Takvo rea-

<050> <R.E..>
govanje neposredno koristi napretku. Ko se ne bavi neko-
risnim mislima, ne pravi nikakve potekoe. Preporuljivo
je govoriti u skladu sa onim to Franc Bem naziva ne-jav-
nim mnjenjem. Prilagoavajui se jednom raspoloenju ko-
je se, dodue, zbog oficijelnih tabua dri u ahu, ali je tim
virulentije, ljudi sebe istovremeno oznaavaju i kao delove
zajednice i kao nezavisne ljude. Konano, nemaki pokret ot-
pora ostao je bez baze u masama, pa nju nije mogao da stek-
ne nekakvom arolijom ni posle poraza. Ipak, moe se pret-
postaviti da je demokratija prodrla dublje nego posle Prvog
svetskog rata: antifeudalni, veoma graanski nacionalsoci-
jalizam je politizovanjem masa i protiv svoje volje u izve-
snom smislu pripremio teren za demokratizaciju. Junker-
ski stale, kao i radikalni radniki pokret su nestali; prvi put
je stvoreno neto kao homogeno graansko stanje. No, to
to je u Nemakoj demokratija dola prekasno, zapravo, to
to se nije podudarila sa vrhuncem liberalizma u ekono-
miji, i to su je uveli pobednici, ostavilo je posledice po od-
nos naroda prema njoj. To se veoma retko izraava neposred-
no, zato to se u demokratiji ponekad isuvie dobro ivi,
ali i zato to bi to bilo protivno interesnoj zajednici sa Za-
padom, posebno sa Amerikom, zajedinici koja je instuticio-
nalizovana u politikim savezima. Ali, neraspoloenje pre-
ma prevaspitavanju, re-education, govori dovoljno jasno.
Moe se rei da je sistem politike demokratije u Nemakoj
prihvaen kao ono to se u Americi naziva a working pro-
position, kao neto to funkcionie, to je do sada donosi-
lo prosperitet ili ga je podsticalo. No, demokratija nije do te
mere pustila koren da bi je ljudi zaista prihvatili kako ne-
to svoje, da bi i sebe smatrali subjektima politikih proce-
sa. Ona se smatra sistemom poput svakog drugog, kao da
se u nekom katalogu moglo birati izmeu komunizma, de-
mokratije, faizma, monarhije; ona se ne doivljava kao ne-
to to je istovetno sa samim narodom, kao izraz njegove
zrelosti. Ona se procenjuje prema uspehu ili neuspehu, u
kome uestvuju i pojedinani interesi, a ne kao jedinstvo
linog sa zajednikim interesom; delegiranje volje naroda
na paralament u modernim masovnim dravama to ionako
oteava u dovoljnoj meri. esto se u Nemakoj, meu Nem-
cima, mogu uti udne izjave da Nemci jo nisu zreli za de-
mokratiju. Od sopstvene nezrelosti pravi se ideologija, kao
< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>
kod nedoraslih osoba koje se, kada ih uhvate u nekakvom na-
silnom delu, pravdaju time da pripadaju bandi tinejdera.
Grotesknost ovakve argumentacije ukazuje na jednu flagrant-
nu protivrenost u svesti. Ljudi koji na tako ne-naivan na-
in izraavaju svoju naivnost i politiku nezrelost, oseaju
se, sa jedne strane, ve kao politiki subjekti kojima je pre-
puteno da odreuju svoju sudbinu i da slobodno ureuju
drutvo. S druge strane, meutim, oni se suoavaju sa stro-
gim granicama koje prilike nameu takvoj slobodi. Poto
svojom sopstvenom milju ne mogu da prevaziu ove gra-
nice, oni ogranienja koja se zapravo njima nameu pripi-
suju samima sebi, ili velikima, ili prosto drugima. Oni kao da
se jo jednom cepaju, sami od sebe, na subjekt i objekt. Iona-
ko danas vladajua ideologija tvrdi da ljudi, to su vie iz-
loeni objektivnim konstelacijama prema kojima su ne-
moni ili misle da su nemoni, vie subjektivizuju ovu nemo.
Frazom da sve zavisi od oveka, oni na oveka svaljuju sve
ono to zapravo zavisi od prilika, zbog ega, opet, prilike osta-
ju netaknute. Jezikom filozofije moglo bi se rei da se u
otuenosti naroda od demokratije odslikava otuenost dru-
tva od sebe samog.
Od svih objektivnih konstelacija moda je najuticajniji raz-
voj meunarodne politike. Ona kao da naknadno opravda-
va Hitlerov napad na Sovjetski Savez. Time to zapadni
svet svoje jedinstvo definie prevashodno potrebom da se
odbrani od ruske pretnje ispada da su pobednici iz 1945. sa-
mo iz gluposti razruili jedno pouzdano utvrenje protiv
boljevizma, da bi ga nekoliko godina kasnije ponovo gra-
dili. Od onoga Hitler je to uvek govorio, dolazi se brzo do
ekstrapolacije da je on i po drugim pitanjima bio u pravu. Sa-
mo bi blagoglagoljive naivine mogle da preu preko isto-
rijske fatalnosti da je ona koncepcija koja je nekada em-
berlene i njihove pristalice motivisala da toleriu Hitlera kao
pandura prema istoku u izvesnom smislu preivela Hitlero-
vu propast. Zaista fatalnost jer oita je opasnost da e Is-
tok da proguta predvorje zapadne Evrope. Ko se ne suprot-
stavi toj pretnji, ponavlja greku emberlenovog appea-
sment-a. Zaboravlja se samo samo! da je do ove opa-
snosti uopte i dolo tek po Hitlerovoj akciji, da je Hitler Evro-
pi doneo upravo ono to je po elji appeaser-a trebalo spre-
iti njegovim ekspanzionistikim ratom. Vie nego pojedina-
</051>
 na ljudska sudbina, sudbina politike uplete-
nosti spada u domen krivice. Otpor prema Is-
toku ima sopstvenu dinamiku, koja budi ono
to je u Nemakoj prolost. Ne samo ideolo-
ki, ne samo zato to su parole o borbi protiv
boljevizma oduvek pomagale da se prikriju
oni koji sa slobodom ne smeraju nita bolje od
samog boljevizma. Nego i realno. Jo je u Hi-
tlerovo doba primeeno da organizaciona sna-
ga totalitarnih sistema i svojim protivnicima
namee neto od svoga sopstvenog bia. Dok
god postoji ekonomska razlika izmeu Istoka
i Zapada, faizam ima vee izglede kod masa
nego to ih ima istona propaganda, mada ma-
se, s druge strane, jo ne smatraju da su pri-
siljene na faistiki ultima ratio. No, uvek su
isti tipovi prijemivi za oba vida totalitarizma.
Uopte, bilo bi pogreno da se autoritarni ka-
rakteri konstruiu samo kao proizvod odree-
ne politiko-ekonomske ideologije; socijalno-
psiholoki gledano nije nikakva sluajnost to
su se milioni biraa i pre 1933. kolebali izmeu
nacionalsocijalistike i komunistike partije.
Amerika istraivanja su pokazala da ova ka-
rakterna struktura nije nuna posledica poli-
tiko-ekonomskih kriterijuma. Naprotiv, nju
definiu svojstva kao to je miljenje prema di-
menzijama moi i nemoi, ukoenost i nespo-
sobnost za regovanje, konvencionalizam, kon-
formizam, nedovoljna samosvest, uopte, ne-
dovoljna sposobnost za sticanje iskustava. Auto-
ritarni karakteri se jednostavno poistoveuju
sa realnom moi kao takvom, nevezano za njen
poseban sadraj, a u sutini raspolau samo
jednim slabim Ja, i zbog toga im je kao nadok-
nada potrebna identifikacija sa velikim kolek-
tivima, koji im slue kao pokrie. To to se na
svakom koraku susreu likovi kao u filmovima
o vunderkindima nema veze sa slabou sveta
kao takvog, niti sa navodnim posebnim odli-
kama nemakog nacionalnog karaktera, ne-
<052>
go sa identitetom onih konformista koji od
samog poetka imaju vezu sa polugama svih
aparatura moi sa potencijalnim podanici-
ma totalitarizma. Osim toga, iluzija je da je
nacionalsocijalistiki reim znaio samo strah
i patnju, iako on to zapravo jeste bio ak i za
mnoge sopstvene pripadnike. Mnogima u fa-
izmu nije bilo nimalo loe. Teror je bio usme-
ren protiv malog broja ljudi, i protiv relativ-
no tano definisane grupe. Posle kriza iz ere
pre Hitlera preovladao je oseaj da se neko
ipak brine, i to ne samo kao ideologija zajed-
nikih ekskurzija pod sloganom Snaga kroz
radost i saksija sa cveem po fabrikim kru-
govima. Za razliku od liberalistikog laissez fa-
ire-a, Hitlerov svet je zaista do izvesnog ste-
pena titio svoje pristalice od prirodnih kata-
strofa u drutvu kojima su ljudi bili prepu-
teni. On je nasilno anticipirao sadanje upra-
vljanje krizama, varvarski eksperiment drav-
ne uprave nad industrijskim drutvom. Mno-
go prizivana integracija, organizaciono zgunja-
vanje drutvene mree koja se irila na sve,
titila je od univerzalnog straha da se kroz mre-
u moe propasti i konano potonuti. Mnogi-
ma se inilo da je hladnoa otuenosti ukinu-
ta zahvaljujui na ve bilo koji nain izmani-
pulisanoj i poveanoj toplini zajednitva; na-
rodno zajednitvo neslobodnih i neravno-
pravnih bilo je, iako la, istovremeno i ispu-
njenje starog graanskog sna, koji je, istina,
oduvek pre nalikovao nonoj mori. Ipak, si-
stem koji je nudio takve privilegije, krio u se-
bi i potencijal sopstvene propasti. Privredni
procvat Treeg rajha poivao je u najveoj me-
ri na naoruavanju i pripremi za rat, a rat je
doneo katastrofu. Ali ono oslabljeno pame-
nje o kom sam govorio opire se da prihvati ovu
argumentaciju. Ono uporno uzdie fazu naci-
onalsocijalizma, u kojoj su se ispunile kolek-
tivne fantazije o moi onih ljudi koji su kao po-
<R.E..>
jedinci bili nemoni i koji su jedino kao takva kolektivna mo imali bolje miljenje o sebi. Nijedna jo toliko ubedljiva
analiza ne moe naknadno ponititi realnost ovog ispunjenja i pokretaku energiju koja je u njega uloena. I sam Hitlerov
va banque nije bio tako iracionalan kako se tada inilo osrednjem liberalnom razumu ili kako se on danas ini u istorij-
skom osvrtu na neuspeh. Hitlerov proraun da e moi da iskoristi neizmerno ubrzano naoruanje, privremenu prednost
koju je imao u odnosu na druge drave, ni u kom sluaju nije bio glup ako se imaju na umu njegovi ciljevi. Ko se priseti istori-
je Treeg rajha, a posebno rata, tome e se pojedini momenti u kojima je Hitler doivljavao poraze uiniti sluajnim, a
nunim e mu se uiniti samo itav tok dogaaja u kome je, na kraju krajeva, vei tehniko-ekonomski potencijal ostatka
Zemlje ipak bio nadmoan, ipak nije dopustio da ga protivnik proguta to je u izvesnom smislu statistika nunost, a
nikako shvatljiva, planirana logika. Simpatija prema nacionalsocijalizmu, koja i dalje traje, uopte ne trai previe sofistike
da bi uverila i sebe i druge da je sve moglo i drugaije da se zavri, da se zapravo samo greilo, i da je Hitlerov pad samo slu-
ajnost u svetskoj istoriji, koju e svetski duh moda jo ispraviti.
Sa subjektivne strane, u psihi ljudi nacionalsocijalizam je do nesluenih razmera poveao kolektivni narcizam, jednostav-
no reeno nacionalnu sujetu. Narcisoidni porivi pojedinaca, kojima surovi svet obeava sve manje zadovoljenje potreba,
iako one i dalje postoje u istom intenzitetu, pronalaze surogat zadovoljenja u poistoveivanju sa celinom dok god im ci-
vilizacija uskrauje tako mnogo <1>toga.</1> Ovaj kolektivni narcizam veoma je estoko oteen slomom Hitlerovog re-
ima. Do njegovog oteenja dolo je na samom injeninom nivou, ali njega pojedicni nisu ni postali svesni, pa se nisu mo-
gli ni izboriti sa njim. To je socijalno-psiholoki taan smisao fraze o neprevladanoj prolosti. Izostala je i ona panika koja
prema Frojdovoj teoriji iz Psihologije masa i Ja-analize nastaje tamo gde se razbijaju kolektivne identifikacije. Ako se
ne zanemari uputstvo velikog psihologa, moe se izvesti samo jedan zakljuak: da ta identifikacija i kolektivni narcizam,
koji tinjaju potajno i nesvesno, ali mono, uopte nisu uniteni, nego i dalje postoje. Poraz je u dui podjednako neratifi-
kovan koliko i posle 1918. godine. ak i suoen sa izvesnom katastrofom, kolektiv koji je Hitler integrisao jo uvek se dr-
ao na okupu i hvatao se za varljive nade kao to je tajno oruje samo to su njega zapravo posedovali drugi. Socijalno-
psiholoki na to se moe nadovezati oekivanje da oteeni kolektivni narcizam eka na obeteenje, i posee za svim to
najpre samo u svesti usklauje prolost sa narcisoidnim eljama, a zatim, gde god je to mogue, modifikuje i realnost, tako
da izgleda kao da do onog oteenja nije ni dolo. Tome je u izvesnoj meri doprineo i ekonomski polet i svest o sopstvenoj
marljivosti. Ali, ja sumnjam u to da takozvano privredno udo, u kom, dodue, svi uestvuju, ali o kom svi govore s poma-
lo pakosti, socijalno-psiholoki zaista see onako duboko kako bi se to moglo pomisliti u vreme relativne stabilnosti. Upra-
vo zbog toga to glad i dalje postoji na itavim kontinentima, iako je tehniki mogla da se ukine, niko zapravo ne moe
da se raduje blagostanju. Kao to se pojedinci s neodobravanjem smeju kada, recimo, u filmovima neko ko uiva u hra-
ni stavlja salvet za kragnu, tako ni oveanstvo ne odobrava sopstvenu udobnost, jer jasno opaa da se ona jo uvek plaa
neijim siromatvom; resantiman se odnosi na svaku sreu, pa i na sopstvenu. Sitost je a priori postala pogrdna re, a pri
tom je kod sitosti loe jedino to to ima i onih koji nemaju da jedu; navodni idealizam, koji upravo u dananjoj Nema-
koj tako licemerno napada navodni materijalizam, za ono to smatra svojom dubinom moe da zahvali samo potisnutim
instinktima. Mrnja prema lagodnosti u Nemakoj je rezultirala nelagodom prema blagostanju, i ona u prolosti vidi samo
tragediju. No, ovo neraspoloenje ne potie samo iz sumornih izvora, nego iz jednog mnogo racionalnijeg. Blagostanje je
posledica privrednog buma, a niko ne veruje u njegovo neogranieno trajanje. Ako se teimo time da se dogaaji poput
crnog petka 1929. i ekonomske krize koja mu je usledila ne mogu ponoviti, mi zapravo gajimo preutno poverenje u veliku
mo drave koja obeava zatitu ak i onda kada ekonomska i politika sloboda ne funkcioniu. ak i u prosperitetu i za

<1>Upor. Theodor W. Adorno, Meinung Wahn Gesellschaft, u: Gesammelte Schriften,

Bd. 10.2: Kulturkritik und Gesellschaft II, Frankfurt/Main 1977, str. 588f.</1>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA> </053>

 vreme privremenog nedostatka radne snage, verovatno se mnogi ljudi potajno oseaju kao
potencijalni nezaposleni, kao primaoci socijalne pomoi, i time kao objekti, a ne kao subjek-
ti drutva: to je legitiman i razuman razlog njihove nelagodnosti. Jasno je da se taj oseaj u da-
tom trenutku moe nagomilati i zloupotrebiti za ponovnu propast.
Faistiki ideal danas svakako se slae sa nacionalizmom takozvanih nerazvijenih zemalja,
koje se vie i ne nazivaju tako, nego zemlje u razvoju. Dogovor sa onima koji su se oseali
uskraenima u imperijalistikoj konkurenciji i koji su i sami hteli svoj deo kolaa, izraavan
je jo tokom rata u sloganima o zapadnim plutokratijama i proleterskim nacijama. Da li se i u
kojoj meri ova tendencija ve ulila u anticivilizacijske i antizapadne tendencije nemake tradi-
cije, da li se i u Nemakoj naznaava konvergentnost faistikog i komunistikog nacionali-
zma, teko je zakljuiti. Nacionalizam je danas prevazien i aktuelan istovremeno. On je pre-
vazien ako se ima u vidu neminovna povezanost nacija u velike blokove pod vostvom naj-
monijih; nju diktira ve i razvoj tehnike naoruanja, zbog koje je pojedinana suverena na-
cija, posebno u naprednoj kontinentalnoj Evropi, izgubila svoju istorijsku supstancijalnost.
Ideja nacije, u kojoj se nekada spajalo ekonomsko jedinstvo interesa slobodnih i samostalnih
graana protiv teritorijalnih ogranienja feudalizma, postala je i sama ogranienje u poreenju
sa oiglednim potencijalom itavog drutva. Meutim, nacionalizam je aktuelan utoliko to
jedino nasleena i psiholoki znaajna ideja nacije, koja je jo uvek izraz interesne zajednice
u meunarodnoj ekonomiji, ima dovoljno snage da upregne stotine miliona ljudi za svrhe ko-
je oni ne mogu da smatraju neposredno svojima. Nacionalizam ne veruje vie samom sebi, ali
je ipak politiki potreban kao najdelotvornije sredstvo kojim ljudi mogu da se prisile na to da
insistiraju na zastarelim odnosima. Zbog toga je on danas, kao neto to nije dobro ni samo
sebi, neto namerno zaslepljeno, poprimio potpuno izobliene crte. Njemu, koji predstavlja na-
slee varvarski primitivnih plemenskih zakona, te crte, dodue, nikada nisu nedostajale, ali su
bile ukroene dok god je liberalizam i realno potvrivao pravo pojedinca kao uslov za dobro-
bit kolektiva. Tek kad je poeo da propada, nacionalizam je postao potpuno sadistian i destruk-
tivan. Takav je bio bes Hitlerovog sveta protiv svega to je drugaije: nacionalizam kao para-
noidan sistem sumanutih ideja. Privlanost ovih karakteristika ni danas nije manja: parano-
ja, manija gonjenja koja progoni druge i projektuje na njih ono to sama eli, ume da bude
zarazna. Kolektivnim zabludama poput antisemitizma potvruje se patologija pojedinca, ko-
ji vie nije psihiki dorastao svetu, i koji je vraen u unutranje carstvo puno privienja. Te za-
blude, prema tezi psihoanalitiara Ernsta Zimela, nekom ko je napola lud mogu ak da daju
slobodu da postane potpuno lud. Ma kako da je danas, u razumljivom strahu od ponovne ka-
tastrofe, paranoinost nacionalizma oigledna, ona ipak pospeuje njegovo irenje. Zabluda je
surogat za san da oveanstvo moe ljudski da uredi svet a svet uporno uskrauje ove-
anstvu taj san. No, bolesni nacionalizam donosi sve to se desilo od 1933. do 1945. godine.
To to faizam oivljava, to to mnogo spominjani rad na prolosti do danas nije uspeo i to
se izrodio u svoju karikaturu, u prazni i hladni zaborav, posledica je okolnosti da objektivne
drutvene pretpostavke na kojima faizam poiva i dalje postoje. On se ne moe izvesti isklju-
ivo iz subjektivnih dispozicija. Ekonomski poredak i, prema njegovom uzoru, ekonomska or-
ganizacija, i dalje dovodi veinu u zavisnost od prilika koje ona ne moe da izmeni i u nezre-

<054> <R.E..>
lost. Ako eli da ivi, veini ne preostaje nita drugo nego
da se prilagodi datim uslovima, da im se pokori; ona mora iz-
brisati upravo onu autonomnu subjektivnost na koju ape-
luje ideja demokratije, a odrati se moe samo ako se odrek-
ne svog ja. Da bi prozrela okolnosti koje su dovele do za-
slepljenosti, potreban joj je upravo onaj bolni napor spozna-
je koji joj uskrauje ustrojstvo ivota, a ne na posletku in-
dustrija kulture koja sebe potencira do totaliteta. Nunost
takvog prilagoavanja, identifikacija sa postojeim, datim, i
sa moi kao takvom stvara totalitarni potencijal. Njega po-
jaavaju nezadovoljstvo i bes koje produkuje i reproduku-
je sm imperativ prilagoavanja. Poto realnost ne prua
onu autonomiju, niti onu moguu sreu koju zapravo obe-
ava pojam demokratije, veina je indiferentna prema demo-
kratiji, ako je potajno i ne mrzi. Politiki oblik organizovanja
doivljava se kao neprimeren ekonomskoj i drutvenoj re-
alnosti; poto ovek i sam mora da se prilagoava, on eli
da se i oblici kolektivnog ivota prilagode, utoliko vie to
se od takvog prilagoavanja oekuje i modernizacija dra-
ve kao ogromnog preduzea u nimalo mirnoj sveoptoj kon-
kurenciji. Oni koji se nalaze u trajnoj realnoj nemoi ne pod-
nose neto to je bolje ak ni kao privid; radije ele da se
oslobode obaveza autonomije, poto slute da ne mogu da i-
ve po uzoru na nju, i bacaju se u melting pot kolektivnog Ja.
Preterao sam u tmurnosti, sledei maksimu da je danas pre-
terivanje jedini medijum istine. Nemojte moje fragmentar-
ne i rapsodine opaske shvatiti kao proizvoljne to bi ilo
na ruku nesrei. Moja namera je bila da prikaem tenden-
ciju koju prekriva glatka fasada svakodnevice, i to pre ne-
go to ta tendencija porui institucionalne barijere koje su
joj u meuvremenu postavljene. Opasnost je objektivna, i
nije primarno smetena u ljudima. Kako je ve reeno, mno-
go govori u prilog tome da demokratija, sa svim to je sa
njom povezano, sada proima ljude mnogo dublje nego u do-
ba Vajmarske republike. Time to nisam istakao ono to je
oito, zanemario sam ono o emu se ipak mora razmisliti: da
se pod okriljem nemake demokratije posle 1945. do danas
materijalni ivot drutva reprodukovao bogatije nego ikad,
a to onda jeste socijalno-psiholoki relevantno. Tvrdnja da
nemaka demokratija, a time i stvarni rad na prolosti, i ne-
ma tako loe izglede, kada bi samo bilo dovoljno vremena,
< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>
i jo poneeg, svakako nije preterano optimistina. Samo
to u tom dovoljno vremena ima i neeg naivnog, i isto-
vremeno nedovoljno kontemplativnog. Niti smo mi puki po-
smatraii svetske istorije koji tumaraju njenim prostranstvi-
ma manje ili vie neometano, niti se moe rei da sama svet-
ska istorija, iji ritam sve vie lii na ritam katastrofe, dopu-
ta svojim subjektima ono vreme u kom bi sve moglo da se
popravi samo od sebe. To neposredno upuuje na demo-
kratsku pedagogiju. Objanjenje dogaaj mora pre svega
da se suprotstavi zaboravu, koji se odve lako sparuje sa
pravdanjem zaboravljenog na primer, kada roditelji koji
sluaju bolna pitanja svoje dece o Hitleru, da bi sami sebe
oprali, govore o dobrim stranama i o tome da uopte i nije bi-
lo tako loe. U Nemakoj je moda da se guna na politiku na-
stavu, i sigurno je da bi ona mogla biti bolja, ali sociologija
obrazovanja ve sad raspolae podacima koji pokazuju da
politika nastava, tamo gde se ona shvata ozbiljno, a ne kao
teka obaveza, donosi vie dobrog nego to se misli. Meutim,
ako se objektivni potencijal za oivljavanje nacionalsocija-
lizma shvati onako ozbiljno kako ja mislim da ga treba shva-
titi, onda to odreuje i granice padagogije i razjanjavanja.
Bila ona socioloka ili psiholoka, praktino ona veinom
dopire samo do onih koji su ionako za nju otvoreni, i koji
zbog toga nisu ni podloni faizmu. S druge strane, ni u kom
sluaju nije suvino da se upravo ova grupa koja je u su-
kobu sa ne-javnim mnjenjem ojaa putem razjanjavanja.
Naprotiv, moe se desiti da iz nje nastane neto poput ka-
drova ije bi delovanje u razliitim oblastima ipak moglo
da dostigne celinu, a anse za to su tim povoljnije to su
ovi ljudi i sami toga svesniji. Naravno, objanjavanje se
nee zaustaviti samo na ovoj grupi. Ne bih se bavio tekim
i odgovornim pitanjem koliko je uputno da pokuaji pro-
sveivanja javnosti zadru u prolost i koliko moda upravo
insistiranje na njoj izaziva prkosni otpor i efekat upravo
suprotan od onoga koji se eli postii. Meni se ini da ono
svesno nikada ne moe da donese toliko kobnog kao ono
nesvesno, polusvesno i podsvesno. Sve zavisi od toga na
koji nain se prolost aktualizuje: da li se ostaje pri pukom
prebacivanju ili se uasu pokuava odupreti snagom da se
ak i ono to je neshvatljivo ipak shvati. No, za to je po-
trebno vaspitavati vaspitae, a to je do krajnjih granica
</055>
oteano injenicom da ono to se u Americi naziva beha-
vioural sciences u Nemakoj trenutno ili uopte ne po-
stoji ili je tek oskudno zastupljeno. Hitno treba traiti da se
na univerzitetima pojaa onaj tip sociologije koji bi se po-
dudario sa istorijskim istraivanjem naeg sopstvenog peri-
oda. Pedagogija bi, umesto to sa pronicljivou iz druge
ruke trabunja o ovekovom bivstvovanju, morala da preu-
zme zadatak ija se nedovoljna obrada tako ustro preba-
cuje projektu prevaspitavanja. Kriminologija u Nemakoj jo
nije dostigla moderni nivo. No, treba misliti pre svega i na psi-
hoanalizu koja se i dalje potiskuje: ili je uopte nema, ili je za-
menjena pravcima koji, hvalei se da su prevazili mnogo na-
padani devetnaesti vek, zapravo zaostaju za Frojdovom te-
orijom, a moda je ak pretvaraju u njenu suprotnost. Ta-
no i precizno poznavanje psihoanalize aktuelnije je nego
ikad. Mrnja prema njoj isto je to i antisemitizam, ne samo
zbog toga to je Frojd bio Jevrejin, nego upravo zbog toga
to se psihoanaliza sastoji od one kritike samosvesti koja
antisemite dovodi do belog usijanja. Koliko god je, ve i zbog
samog faktora vremena, nemogue sprovesti masovnu ana-
lizu, toliko bi, kada bi stroga psihoanaliza nala svoje in-
stutiucionalno mesto, koristan bio njen uticaj na duhovnu
klimu u Nemakoj, ak i kad bi se on sastojao samo u to-
me da polako pone da se podrazumeva da ne treba uda-
rati na druge, nego da treba razmiljati o sebi samom i o sop-
stvenom odnosu prema onima protiv kojih zatucana svest
najee besni. No, u svakom sluaju, pokuaji subjektivnog
suprotstavljanja objektivnom potencijalu usuda ne bi smeli
da se zadovolje ispravkama koje ne bi pokrenule tromost
onoga protiv ega se treba boriti. Ukazivanje na velike zaslu-
ge Jevreja u prolosti, ma kako one bile istinite, ne koristi
mnogo to je vie propaganda. A propaganda, racionalna
manipulacija iracionalnim, jeste privilegija totalitaraca. Ko se
njima opire, ne treba da ih oponaa na nain koji e njega
samog neminovno dovesti u nepovoljan poloaj. Pohvale Je-
vrejima, koje njih izdvajaju kao posebnu grupu, samo po-
mau antisemitizmu. Antisemitizam se teko moe porei sa-
mo zato to je on bio potreban psihikoj ekonomiji mnogobroj-
nih ljudi, i verovatno je i danas jo potreban, mada u manjoj
meri. Ono to se postie propagandom, uvek ostaje nejasno.
uo sam priu o jednoj eni koja je prisustvovala izvoenju
<056>
dramatizovanog dnevnika Ane Frank, i posle toga je potre-
sena rekla: pa makar su ovu devojicu mogli da ostave u i-
votu. ak je i ovo sigurno dobro kao prvi korak ka uvianju.
Ali taj pojedinani sluaj, koji u cilju prosveenja zamenju-
je stravinu celinu, istovremeno zbog svoje pojedinanosti
postaje alibi celine, koju je ova ena zaboravila upravo zbog
pojedinanog sluaja. Neugodno kod takvih zapaanja osta-
je to to ovek ak ni zbog njih ne moe da odvraa od izvo-
enja Dnevnika Ane Frank i slinih komada, jer njihovo
dejstvo, ma koliko problematino, i ma kako se inilo da je
ono zloin prema dostojanstvu mrtvih, ipak poveava poten-
cijal boljitka. Ja takoe ne verujem da e se na zajednikim
susretima mladih Nemaca i mladih Izraelaca i slinim prija-
teljskim priredbama postii mnogo, ma kako poeljni takvi
kontakti bili. U takvim prilikama isuvie se polazi od pretpo-
stavke da antisemitizam ima bitne veze sa Jevrejima, pa da
se moe suzbiti pomou konkretnih iskustava sa Jevreji-
ma, dok je pravi antisemita definisan time da uopte nije
sposoban da stie iskustvo, da mu se ne moe prii. Ako je
antisemitizam prevashodno objektivno-drutveno motivisan,
pa se tek onda javlja kod antisemita, onda zaista vai onaj
nacionalsocijalistiki vic da nema Jevreja, trebalo bi ih iz-
misliti. Ukoliko antisemitizam treba suzbijati u subjektima,
ne treba puno oekivati od ukazivanja na injenice koje oni
esto ne prihvataju ili ih neutralizuju kao izuzetke. Argumen-
taciju pre svega treba usmeriti na subjekte kojima se govori,
treba im pojasniti mehanizme koji u njima samima stvaraju
rasne predrasude. Rad na prolosti kao razjanjavanje je-
ste takvo jedno okretanje subjektu, jaanje njegove samou-
verenosti, a time i jaanje njegove linosti. Ono bi trebalo da
se povee sa poznavanjem nekoliko neunitivih propagand-
nih trikova koji su podeeni upravo prema onim psiholo-
kim dispozicijama od ijeg postojanja u ljudima mi mora-
mo poi. Poto su ovi trikovi stalni i ogranienog broja, ne-
e biti teko da se oni iskristaliu, objave i iskoriste kao ne-
ka vrsta vakcine. Problem praktinog ostvarivanja takvog
subjektivnog objanjenja moe se reiti samo zajednikim
naporima pedagog i psiholog, koji zadatak postavljen nji-
hovim disciplinama danas ne zaobiaze samo pod izgovorom
naune objektivnosti. No, s obzirom na objektivnu silu iza po-
tencijala koji i dalje postoji, subjektivno razjanjenje nee bi-
<R.E..>
ti dovoljno, ak i ako mu se pristupi sa potpuno drugai-
jom energijom i sa sasvim drugaijom dubinom nego do sa-
da. Ako se neto eli objektivno suprotstaviti objektivnoj
opasnosti, nije dovoljna samo ideja, pa ak ni ideja slobode i
humanosti, koja, kako smo u meuvremenu shvatili, u svom
apstraktnom obliku ljudima ne znai bogzna ta. Ako se fa-
istiki potencijal vee za interese te sile, ma kako ograni-
eni oni bili, onda jedino delotvorno protivsredstvo ostaje
istinito, pa samim tim i uverljivo ukazivanje na njene intere-
se, i to one neposredne. Mogao bi da nam se prebaci nastra-
ni psihologizam kada bismo, ne osvrui se na rat i na patnje
koje je rat doneo nemakom stanovnitvu, zanemarili i-
njenicu da on, istina, nije bio dovoljan da neutralie onaj po-
tencijal, ali da u poreenju s njim ipak ima svoj znaaj. Ako
ljude podsetimo na ono najjednostavnije, na to da e otvo-
reno ili prikriveno obnavljanje faizma na kraju verovatno
dovesti do rata, patnji i nestaice pod sistemom prisile, a ko-
nano i do ruske prevlasti u Evropi, ukratko, da e dovesti do
politike katastrofe, na njih e to ostaviti dublji utisak nego
pozivanje na ideale ili na patnju drugih, koju ovek, kako je
< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>
to ve Larofuko rekao, uvek relativno lako podnosi. Prema
ovoj perspektivi, sadanja neprijatnost samo je luksuz i hir.
Uprkos svem potiskivanju, Staljingrad i noi pod bombama
nisu toliko zaboravljeni da veza izmeu ponovnog oivlja-
vanja jedne politike koja je dotle dovela i izgled za Trei pun-
ski rat ne bi mogao da se pojasni svima. ak i ako to uspe,
opasnost i dalje postoji. Rad na prolosti bio bi uspean tek
kada bi se otklonili uzroci prolog. Samo zbog toga to uzro-
ci i dalje postoje, uticaj prolog traje i danas.
Ovaj tekst je izlaganje pred nemakim koordinacionim
savetom Drutva za hriansko-jevrejsku saradnju u
Visbadenu 1959.
naslov originala: Was bedeutet: Aufarbeitung der Vergan-
genheit, preuzeto iz: Theodor W. Adorno, Ob nach Ausc-
hwitz noch sich leben lasse. Ein philosophisches Lese-
buch, hrsg. von Rolf Tiedemann, Suhrkamp, Frankfurt/Main,
1996, str. 31-47.
</057>