Antropoloko itanje Euripidove MEDEJE po Pazoliniju

Goa autorka: Jelena iri

POLAZNE POSTAVKE O FILMSKOJ UMETNOSTI

Pjer Paolo Pazolini

Pre nego to se zapone bilo kakvo razmatranje konkretnih kompozicionih, strukturalnih i
semantikih umetnikih reenja, mora se biti naisto: kakav je polazni Kredo umetnika, a kakav
recipijenata. Ukoliko prihvatimo da je reditelj neka vrsta apsolutne volje, da on u svome delu
uspostavlja svet koji pre njega i bez njega ne funkcionie, onda moramo pretpostaviti i postojanje
nekakve specifine vizije i sistema ideja koje e biti integrisane u delo. Mnogo toga zavisi od
samih rediteljevih sklonosti: da li on smatra da film na prvi pogled verno kopira, a u stvari se
udaljava od stvarnosti manipuliui stvarima koje sagledava (tehnikom montae, izborom i
rasporedom sekvenci), ili optimistiki smatra, poput realista i neorealista, da je filmu dovoljno da
sagledava i analizira, a ne da kreira novi svet ili menja postojei.
Apstraktne i metafizike ideje su u filmu ma sa dve otrice, jer je njegovo sredstvo prikazivanje
predmetnosti. Ako iza te predmetnosti stoji neka implikacija, gledaoevo uspostavljanje te veze
je relativno i pod znakom pitanja, jer film ideje pre pokazuje, nego to omoguava da se one
prepoznaju, i pre oblikuje nego to omoguava njihovo razumevanje(1).
Kao i mnogi reditelji pre njega, i Pjer Paolo Pazolini istie i obrazlae ulogu montae kao
kohezionog faktora pri stvaranju filma. Iz velikog broja kadrova-sekvenci koji belee isti
dogaaj iz razliitih uglova (a iza svakog od njih stoji neki subjekat, neko Ja koje gleda) odabire
se, izvlai, apstrahuje; tim odabiranjem se objektivizuje, i svi ti pojedinani sadanji trenuci
stapaju se u priu i pretvaraju u prolost, jer je reditelj sada postao narator koji pria priu prema
svojoj zamisli. Osim toga, Pazolini u svojim teorijskim polazitima smatra da umetnost izvire iz
stvarnosti, beala od nje ili ne.(2) Sve ovo jeste bitno za nas, iako nae primarno interesovanje
nije filmska tehnika u uem smislu; ali nam omoguuje da postavimo ograde, da usmerimo i
konkretizujemo tumaenje.
PAZOLINI I EURIPID

Korienje literarnog predloka u filmskom medijumu moe biti zanimljivo za prouavanje sa

vie aspekata; mi imamo posla sa Pazolinijevim filmom Medeja iz 1969, koji ima knjievni
predloak u vidu istoimenog Euripidovog dramskog teksta. Ono to za nas zavreuje panje jeste
izvestan stepen transformacije znaenja knjievnog teksta, odnosno pruanje dodatnih
mogunosti tumaenja glavnih problema Euripidovog dela. Ova tragedija, kao i svako istinski
vredno delo, jeste na scenu postavila svevremene i opteljudske probleme vezane za
meuljudske odnose, instituciju braka i porodice, uz zavidan nivo psihologizacije i poniranje u
iracionalne oblasti svesti i podsvesti junaka; ipak, razgranatost njenih znaenjskih niti se time
nikako nije iscrpila.
Najpre treba napraviti osvrt na proces korienja i deliminog preoblikovanja knjievne grae od
strane jednog reditelja. S obzirom da se tek poslednja treina filma zapravo odnosi na radnju
Euripidove tragedije, taj nas deo najvie i zanima, ali ono to mu prethodi ima jasno ocrtan
karakter ideoloke i antropoloke podloge za itavu Pazolinijevu koncepciju kolhidsko-
helenskih protivrenosti suoenih u likovima Medeje i Jasona.
Poznato je Euripidovo iskoraenje iz sveta koji su ustanovili mitologija i njeni glavni zastupnici
Homer i Hesiod, a priklonili mu se i Eshil i Sofokle. Ovaj svet Euripid ne negira, niti bi to mogao
(ni smeo), jer je ovek svoje epohe; ali ga zato u znatnoj meri preoblikuje, podvlaei neke druge
teine take od kojih zavisi ljudsko delovanje. Filozofsko miljenje ovoga doba poiva na tezi
da je ovek mera svih stvari. Euripidov ovek nosi u sebi itav kompleks sila koje deluju
protivno jedna drugoj, a mnoge od njih su mrane, destruktivne ali skrivene, maskirane, i utoliko
je njihovo delovanje pogubnije kad jednom isplivaju na povrinu. Kako bogovi svojom
(a)moralnou i nisu neko merilo niti korektiv za ljudsko delovanje, utoliko na ove pada tee
breme odgovornosti, jer prave sopstveni izbor. Ni oni koji su, po optem sudu, heroji, zasluni za
opte dobro i blagostanje, nemaju olakica na Euripidovoj vagi ovenosti ako se na porodinom
i branom planu pokau nedostojni i nezreli (to se vidi na primeru Jasona). Uopte, do tada
toliko jednoznana institucija herojstva pokazuje se sada veoma relativnom, jer ono to je
odreuje nije vie (samo) delovanje za opte dobro, ve onaj prostor gde ovek najvie ispoljava
svoju slabost ili vrlinu, a to je kuni, porodini prostor. A s druge strane, uoena je kod Euripida
potpuno drugaija (dublja i zrelija nego kod ostale dvojice tragiara) konstrukcija linosti; one
nisu jednom zauvek date, ve su ogoljene i podlone otrim izmenama usled razliitih okolnosti.
Neka Pazolinijevi politiki stavovi koji se u filmu ispoljavaju ostanu po strani.
Ono to je vano za film kao visokoizraajnu umetniku formu je mogunost vizuelizacije, koja
dodue povlai sobom i rizik banalizacije neega to bi trebalo da bude samo upola nagoveteno,
a upola ostavljeno gledaocu na domiljanje. No Pazolini, kao vet reditelj, ne upada u ovu
zamku.
Pazolini ide jo dalje u svom uitavanju Euripida. Njegovi helenski likovi se vrlo retko pozivaju
na bogove (ak ne sreemo ni pretnje bojom kaznom zbog neovetva, koje Euripid obilato
stavlja u usta Medeji u odnosu na Jasona i obrnuto); njihov ivot ima gotovo sve odlike
graanskog liberalizma i demokratije, dok je izrazita religioznost ostavljena pripadnicima znatno
primitivnije etnike grupe Kolhiana. Jo je interesantnije primetiti kako Pazolini paljivo
postupa sa svim elementima koji bi se mogli shvatiti kao upliv natprirodnog i mitolokog. Svi
ovi elementi smeteni su u percepciju nekog od likova, pa se zato njihovoj verovatnosti mora
prilaziti sa rezervom.

Hiron glasnogovornik ideologije i religije novog doba

Hiron je veoma vaan lik u umetnikoj strukturi filma Medeja. On je ilustracija navedene
tvrdnje o relativnosti fantastinih elemenata. I po mitolokoj tradiciji Hiron je kentaur kome je
bilo povereno starateljstvo nad Jasonom dok ne odraste i sazri. Jasonov vaspita ima dva pojavna
vida kao kentaur, u doba najranijeg vaspitanikovog detinjstva, i kao obian ovek, kada mu
daje konkretna uputstva i praktine savete pred njegov odlazak u svet. Hiron samog sebe
karakterie kao laova u praenju Jasonovog duhovnog razvoja, injenice koje su
komplikovane zaodeva u lai, u mitoloki okvir, da bi bile razumljivije; kad njegov uenik
odmakne u sazrevanju, bila bi mu poverena istina. Deaku od trinaest godina kentaur govori da
je sve u prirodi sveto; sveina izvorske vode, miris trave, tiina, sve su to znaci svetog prisustva
boga na zemlji. aljui odraslog Jasona u svet da preuzme svoje kraljevstvo, Hiron-ovek mu
poruuje: tajna ivota je u raanju, to je ovek shvatio kada je video kako biljka nie iz semena;
a bogovi ne postoje(3). Tako na mikro-planu jedinke vidimo proces sazrevanja naroda; poev od
mitolokih pria o ljubavnim i svakojakim drugim intrigama meu nadljudskim biima, koja
utiu na ljudsku sudbinu, preko panteistikog shvatanja da boanstvo nije bie sa konkretnim
svojstvima ve apsolut koji u sebi dri i sadri sve ono dobro i lepo u svetu, do svesti da je ovek
samosvojno i samodelatno bie. Tuda Hiron provlai i priu o zlatnom runu, koje malome Jasonu
predstavlja kao oviju kou arobnih svojstava. Kasnije mu objanjava da e ga najverovatnije
stric Pelija poslati po zlatno runo, ali samo kao izgovor da ga udalji na opasno putovanje sa koga
je povratak malo verovatan.

KOLHIDA KAO KOLEVKA MEDEJE

 Marija Kalas u ulozi Medeje
Tako, putovae u daleku zemlju preko mora. Upoznae jedan svet koji mi moemo samo da
zamiljamo. Tako Hiron priprema Jasona za svet u koji polazi.
Mnogo vie nego dubokim psiholokim razlozima, Pazolini Medejinu surovu osvetu muu
preljubniku tumai sociolokim i ritualno-mitolokim razlozima. Jer sve ono o emu sam
govorila dosad odnosilo se na civilizovani antiki svet, koji gaji stavove superiornosti u odnosu
na okolne narode; koji s ponosom konstatuje da su njegove religiozne slabosti evoluirale u
racionalno poimanje ivotne stvarnosti. Dosta vremena i prostora u filmu je posveeno
uivljavanju u svet iz kojeg Medeja dolazi i zahvaljujui kome je toliko drugaija i nerazumljiva
prosveenim Helenima. Zapravo, kao to se to esto dogaa u istoriji, ovi su zauzimali veoma
superiorno stanovite prema okolnim varvarima. uvena druina Argonauta se u filmu,
prispevi na Kolhidu (a da za njihov dolazak jo uvek ne zna gotovo niko) ponaa veoma osiono,
razbojniki i bahato bezono pljakaju, odnose se bez imalo uvaavanja prema relikvijama
ovog naroda, kakva je i zlatno runo; skloni su i ismevanju kulture koja je drugaija od njihove.
Ne sluajno, u zemlji veoma siromanoj plodnim tlom i umama a bogatoj stenjem i pustoi
(snimano u uzbudljivom pustoliku Kapadokije), najpre nam se predoava rtveni ritual.
Stanovnicima ovog mesta nije dovoljan naporan rad da bi im obezbedio opstanak, ve za to
moraju da mole i oekuju pomo viih sila, koju treba najpre izmoliti. Tako prisustvujemo jednoj
od najzanimljivijih scena rtvovanja u svetskoj kinematografiji: ubija se naoit mladi u punoj
ivotnoj snazi; okupljeni ljudi pobono prilaze delatu, koji svakome natoi malo krvi i neki
sitniji organ iz tela mladievog, da bi se zatim u polju krvlju mazali listovi, korenje i cvetovi
biljaka. Vitalni organi se zakopaju u zemlju, a neupotrebljivi ostaci poput aka, stopala i
krupnih kostiju budu spaljeni, da se mesto rtvovanja propusti kroz vatru i njeno dejstvo
proiavanja. Puno ovaploenje svih nada verujuih ljudi daje sama Medeja reima: Daj ivot
semenu, da se ponovo rodi iz semena. Dakle, molba ili tanije pogodba za opstanak, jer volja
bogova je surova i hirovita, najizrazitije je obeleje izolovanog sveta na Kolhidi.
Iz mnotva anonimnih jedinki izdvaja se grandiozna figura Hekatine svetenice koja uiva opte
potovanje ona je posebna po svojoj naroitoj ulozi u religijskom sistemu i po izuzetnoj
sposobnosti proricanja (mi, civilizovani prouavaoci njene kulture rekli bismo: vizionarstva) i
vladanja mranim magijskim vetinama. Ona je ki Eetova, unuka samog Helija.

MEDEJIN PREOBRAAJ I INICIJACIJSKA RTVA

Euripid nimalo ne sumnja u udotvornost Medejinih sposobnosti i poznavanje arolija. Moe se

uoiti jedna bitna osobenost Pazolinijeve dorade i prerade Euripida: kod helenskog tragiara
Medeja je arobnica i vraara, kod italijanskog filmadije ona je svetenica, dakle neko ko meu
sunarodnicima ima autoritet dobrog poznavaoca religije, uz odreeni stepen ovlaenja u
ispovedanju te religije. Tako se i sve ono natprirodno kod Medeje u filmu ima uzeti uz rezervu.
Pre nego to se pojavi Jason na Kolhidi, Medeja dobija neku vrstu vizije pre ulaska u hram sa
zlatnim runom ona, veoma uzbuena, poinje da vriti i baca se na zemlju. To se moe tumaiti
kao ekstaza izazvana vizijom u koju je odeven enski instinkt, uas izazvan spoznajom u nekom
smislu tabuisanih misli i oseanja. Kad se Jason pojavi na ulazu u hram, Medeja ne deluje
iznenaeno ona pada nauznak moda vie zbog iznenadne ljubavne strasti koju je osetila nego
zbog zaprepaenja. Zato tek prema Jasonu? Jer je on strani faktor, on je element nekog drugog
sveta koji nju ne shvata kao deviansku svetenicu, nego kao enu. I ona namah shvata ta joj je
initi, pa pokuava da skine zlatno runo sa postolja. Inae, i ovde je pria znatno modifikovana u
odnosu na mit runo naravno ne uva nikakav zmaj, ono je prosto prikaeno za neku vrstu
postolja, sainjenog od dve uspravne daske koje se ukrtaju sa jednom poprenom (zanimljivo je
da su i ljudske rtve, koje se podnose za beriet u polju i stoci, isto tako privezane, da ne kaem
raspete, dok ih pripremaju za smrt).
in koji e Medeju konano uiniti otpadnicom od porodice, religije, nacije, dakle svega to ona
ima, udno je motivisan snanom ljubavlju koja je ovde neobjanjiva, jer nema mesta za
boansku motivaciju, prema kojoj su bogovi upali u jo jednu od bezbrojnih raspri i opklada,
pa reili da Medeju pogode Erotovom strelicom. Sklona sam da ovo tumaim raskolom u
Medejinoj prirodi kao svetenica ona je unapred osuena da ivi i umre kao devica, potpuno
ista i aseksualna, a ne moe se porei njena enskost i nagonska elja za predavanjem sebe. U
njoj se zapravo sve vreme vodi neverovatno stresna, otra i patnika borba izmeu opteljudskih
i opteenskih zakona i prioriteta, i one mrane strane koja ne mari za ljudska ve za nadljudska
naela, tanije za mehanizam dogaanja u prirodi prema kome za sve to se od nje dobije treba
neto vredno i nezamenjivo da se rtvuje. Tako se zapravo itava dramatika prevage jednog ili
drugog dela Medejine prirode odvija na linom, unutranjem planu, koji je naravno sakriven, ali
se briljivim posmatranjem (zahvaljujui, pre svega, suptilnom daru Marije Kalas) uvek da
pratiti njegov razvoj. Pri tumaenju i objanjavanju svih Medejinih postupaka treba prvenstveno
imati na umu da je ona bie sa snano usaenom sveu o sakralnom bie od rtve i rtvovanja.
Sve to ona ini moe se objasniti u tom kljuu. Po tome je i njen senzibilitet i misao iskljuiva,
vrsta i dosledna kakva samo moe biti, kao da joj u svakom trenutku ivot zavisi od te
doslednosti. Ne sme se prevideti jo jedan aspekat njenog naglog prelaska iz jednog ivota u
drugi: ona se odrie sveta koji joj je blizak, u kome je uivala privilegije ne samo kao vladareva
ker, ve i kao uzvieno, odabrano bie prema kome se svi saplemenici odnose sa
strahopotovanjem; iz takvog sveta ona odlazi, izabravi da bude tuinka, neshvaena i
neprihvaena, moda ak i ismevana. Njeno surovo ubistvo i komadanje roenog brata (ili
polubrata) ima za cilj zadravanje gonilaca, ali dublji smisao je rtva i zalog za njen budui
ivot, kao ene koja je bez oklevanja i radikalno iskidala veze sa svojim poreklom i porodicom
(ali ne i sa nainom razmiljanja i percipiranja, to ini moda najbolniji paradoks). Iskljuivost
Medejine prirode uzima svoj danak da bi mogla da zane proces sjedinjenja sa mukarcem i da
ostvari sopstvenu reprodukciju, novu porodicu, ona mora da raskrsti sa matinom zemljom,
srodnicima, religijom i moralno-sakralnim kodeksom koji joj je sve to zabranjivao. Otud njena
velika, sasvim ljudska uzbuenost pred nepoznatim, kada otkrije da vie ne uje niti ima prava
da uje glasove Zemlje, Vode, Trave, Sunca.
Jasonu, koji je predstavljen sasvim u skladu sa Euripidovim doivljajem (moda ak i sirovije),
kao ovek grube, neotesane duevnosti i takta, verovatno nita od svega toga nije jasno. Sve ono
to Medeja ini njemu zapravo veoma mnogo laska, podie njegov maistiki ego i u velikoj
meri doprinosi njegovom buduem postupku odbacivanja odane ene i porodice im se pojavi
druga kao mogunost. Zato on na prvom konaitu posle bega iz Kolhide jednostavno hvata
Medeju za ruku i vodi je u svoj ator, sa oseanjem punog prava da to uini; u atoru se svlai,
samodopadljivo zviduui, verovatno mislei da e evo sad da joj prui ono po ta je i pola iz
Kolhide. Tu poinje fatalno nerazumevanje. Kod dvoje buduih suprunika sistem utvrenih
ivotnih nazora, naela i navika je bitno razliit, gotovo dijametralno suprotan, i Medejinu
prirodu Jason tumai kao netolerantnu i konzervativnu, budui da je formirana u varvarskom
okruenju. A na temelju tih otrih individualnih protivrenosti pomalja se, na makro planu, jedan
teak problem koji u sva vremena pritiska svet: nepomirljive civilizacijske razlike mere se
vrednosnim kriterijumom, i deava se nepravedno hijerarhisanje raznih kultura prema stepenu
razvijenosti i humanosti.

VARVARKA U KORINTU

Jason, dodue, odaje Medeji priznanje, u onolikoj meri koliko misli da ona to, kao ena,
zasluuje dakle, ne previe. Pred strica Peliju izlazi drei je za ruku, verovatno zato to vei
autoritet njegovim reima i potraivanjima pridaje prisustvo same Eetove keri. Posle neuspeha
kod vlastoljubivog samodrca, Grkinje obuene u svetle haljine razodevaju Medeju iz njene
odee (koja oznaava i sva njena svetenika ovlaenja) i odevaju je kao jednu od svojih. To je
in koji bi trebalo da znai simbolino prihvatanje Medeje, kao Jasonove ene, u novu sredinu;
ali ena ne moe ui u novi dom onakva kakva jeste, ve se mora prilagoditi obiajima toga
doma.
Ovde ve poinjemo sa delom filma koji je raen po Euripidovom predloku, i zato e dalje
izlaganje imati, bar donekle, karakter uporeivanja, naravno ne po vrednosti (jer to ne bi ni bilo
izvodljivo), ve po znaenjskim komponentama i slojevima. Medeja, kakva nam se predoava
deset godina po sjedinjenju sa Jasonom i njegovim narodom, ena je potovana sa distance, i na
nju se gleda sa podozrenjem zbog njene prolosti i porekla koga se, smatraju svi preutno, nije
mogla potpuno osloboditi.
Treba imati na umu na kakvoj je osnovi postavljena itava Medejina tragedija koja ovde
zvanino poinje, mada je sutinski otpoela deceniju ranije. U Pazolinijevom tumaenju
dostojanstvena biva svetenica je mnogo manje furiozna nego kod Euripida; daleko je izraenija
njena tuga koja je esto na granici sa oajanjem, nego njen bes. Strast jeste jedna od
najdominantnijih crta njene linosti, ali to nije presudni pokreta njenog delovanja. Za
razumevanje konane nae hipoteze vano je da se istakne: Medeja jeste ranjena i eljna osvete,
ali samo to, ini se Pazoliniju, ne bi bilo dovoljno za ono to je namerila da uini. Dakle, pakleni
plan u njenoj glavi raa se ne toliko zbog muevljeve nevere koliko zbog njegovog izdajstva u
irem smislu. Ipak, i jednoj i drugoj predstavi zajedniko je: sve dok postoji brana ljubav i
privrenost, ona je dovoljna da ugui ili utia u Medeji sve ono to je u njenu duu ulila Kolhida.
Kad Jason onako bezobzirno oskrnavi i obesveti tu njenu svetinju, ona poinje da mrzi sve to
potie od njega i proizvod je njihovog kontakta, a to su u prvom redu plodovi deca. Otud
dadilja kod Euripida nedvosmisleno istie da Medeja mrzi decu.
Medeja je najpre ranjena prizorom Jasonovog veselja povodom veridbe sa Glaukom, kome
kriom prisustvuje u Korintu. Na njene nekadanje uvene magijske moi podsea je dojilja, da
bi joj sugerisala da zapravo na neki nain pokua odvratiti Jasona od njegovih namera; tu su i
druge sluavke, kojima je Medeja okruena u svakom trenutku i koje oito oseaju mnogo
ljubavi, potovanja ali i enskog, sestrinskog razumevanja za nevolju svoje gospodarice. One su
neka vrsta improvizovanog antikog hora, koji podrava i komentarie glavnu linost, uglavnom
se slae sa njenim odlukama ali je tu i da je upozori, na usta dojilje-horovoe da u svojoj osveti
ne zaboravi najsvetije ljudske zakone (a prekoraivanje granica ljudskosti, u ovom ili onom
smislu, jedan je od osnovnih inicijatora starogrke tragike). Euripid je zapravo odredio da to
bude hor korintskih graanki. To nije udno Euripidova drama sadri jednu optiju
komponentu, koja je deo njegove celokupne graanske etike. Bit te graanske etike izlae upravo
heroina, u replici gde govori o zloj sudbini i poziciji antike ene, koja je primorana, ali i voljna
da mnogo toga rtvuje za mua, da bi mu kasnije bila nita drugo do robinja. No, kako Medeja
zakljuuje ena jeste slaba na bojnom polju sa orujem u ruci, ali u odbrani ili osveti zbog
oskrnavljene lonice prava je lavica. To je vapaj ene koji upozorava mukarce svih vremena i
epoha da nije najvee junatvo ono koje se iskazuje u odbrani otadbine, ve u odbrani osnovne
elije drutva, i da prvo ne moe bez drugoga. Zato, naravno, glavnu podrku Medeji pruaju
upravo ene, koje su i same esto bile rtve muke prevrtljivosti (osobine koja je, po odvajkada
uvreenom, ak predhrianskom shvatanju, tako tipino i izvorno enska) i pohote i koje su bile
u prilici da osete veliku tetu zbog takve vrste ponienja.
Po drugi put se sreemo sa Hironom, i to u jako naglaenoj sceni gde je on i fiziki dvolian
dvojica Hirona, jedan kao nemi kentaur i drugi kao ovek koji govori, dolaze da skrenu panju
Jasonu na situaciju u kojoj se nalazi. Kentaur, Jasonov mitski odgajitelj, treba da izazove ljubav
za Medeju, razumevanje njenog duhovnog sklopa i nesnalaenja u svetu koji odbacuje sve u ta
je ona verovala. ovek-Hiron objanjava: stari kentaur slui da izaziva i podstie oseanja, a on
da ih svojim ljudskim, razumljivim jezikom izraava. Kentaur je metafora stare, izgubljene
mitske svesti Jasonove, one koja postoji u zori svake civilizacije, i u ivotu pojedinca postavlja
vrlo odreene moralne norme restriktivne i iskljuive prirode. Oigledno da je Jason
prevaziao takav nain miljenja, u njemu je civilizacija utrla nemuti jezik. On ivi u svetu
koji se kiti ukrasom demokratije i demokratinosti, u kome je u prilinoj meri ostvarljiva sloboda
volje, a to e za nekog ko, poput Medeje, ne pripada tom svetu, biti uzrok propasti.
Film nam daje priliku da uemo u Medejine misli, kada se, potpuno slomljena, udalji u svoje
odaje da neometano tuguje (ili, da pokuamo da prevedemo na jezik psihoanalize da oslobodi
svoje sputano nesvesno). Prvi put posle deset godina javljaju joj se rudimenti njenog sveta:
sunevi zrak koji prodire kroz uski prozor ona vie ne vidi kao sunev zrak, ve kao svoga dedu
Helija, koji joj se javlja da bi je podsetio da postoje neki neplaeni dugovi. itava jedna
sekvenca filma predstavlja viziju osvete koju Medeja priprema u svojoj usijanoj glavi. Veoma je
vana injenica da se svi natprirodni elementi njene osvete nama prikazuju proputeni kroz njenu
vizuru. U stvarnosti to e izgledati bitno drugaije, i Pazolini time ostavlja prostora za drugaije,
psiholoki produbljeno, tumaenje linosti (bive) svetenice. Medeja e, u tom snu o osveti,
ritualno otpoeti zaokruivanje svoje sudbine i svog ivotnog puta (jer rituali su sastavni i
neodvojivi deo njene svesti, nezaobilazni put za sakralizaciju svakog postupka i dela). Praena
horom slukinja/korintskih graanki i njihovom enskom solidarnou, pravei krugove kao
ivotinja zatvorena u kavez, ona artikulie svoju tenju za stranom osvetom koja e se pamtiti,
uz ritualno ponavljanje magijske formule koja otvara put u natprirodno: O, Boe! O, pravdo,
Bogu draga! O, suneva svetlosti!. Veoma je vano to da Medeja ne eli da uniti samo Jasona,
ve sve to je sa njim povezano, i kao takvo predstavlja deo njenog ponienja i izneveravanja
njenog sna o srei to je i njegova verenica, i njegova deca, i njegov dom i obitavalite. U
Medejinoj mati zaarane haljine se pale na Glaukinom telu i usmruju je u najveim mukama,
kako nju, tako i njenog oca koji je pokuao da je oslobodi, a to je smrt koju je Glauki odredio
Euripid. Meutim, ovaj plan bie realizovan drugaije, i mi njegovom razreenju moramo prii
sa rezervom: Glauka, videvi u ogledalu sebe u Medejinom ruhu, a odavno obuzeta saaljenjem i
griom savesti prema njoj (o emu je svedoio Kreont), poludi i njena nervna rastrojenost je
odvede sa litice u smrt. Ovo je jo jedna ilustracija Pazolinijeve tenje za ozemljavanjem radnje i
njenom aktuelizacijom u potencijalnoj, zamislivoj, stvarnosti.
Euripid je na zavidno istanan nain obradio psihologiju Medeje. Ona jeste strogo determinisana
svojom edomorstvenom odlukom, ali se u njenoj dui odvijaju veoma snani lomovi, tako da
ponekad imamo utisak da materinska priroda oajniki pokuava da ubedi njenu volju da
preinai odluku. ak i pred samo izvrenje groznog ina ona mora da vetaki, isforsiranim
pravdanjem planiranog postupka, umiruje svoju savest:

O sestre, sad mi jo preostade to pre

da decu smaknem pa da beim odavde,
oklevanjem da ne bih decu predala
na klanje drugoj ruci nemilosnijoj.
Kad ipak, ma ta bilo, mreti moraju,
od mene smrt im, ja sam njih i rodila.
Oruaj mi se, srce! ta da oklevam
to strano, nuno zlo da odmah izvrim?
Ded, jadna ruko moja, hrabro zgrabi ma,
pa hitaj cilju alosnog ivota svog!
Ne dri sada i na decu ne misli
ni da ih ljubljae ni da si majka im!
Zaboravi ih bar za ovaj kratki dan,
pa posle plai! Ubiu ih, istina,
al mila behu meni majci nesrenoj!(4)

Medejine rei upuene Jasonu kipte od besa kada se zlurado podsmeva njegovom oku. Ono to
je kod Euripida pomalo mutno i nedoreeno, Pazolini iznosi na videlo, preoblikujui ga u skladu
sa svojom zamisli o komplikovanoj Medejinoj linosti, ije su snane unutranje sile u
neprestanom stresnom konfliktu. Pravci u kojima se odvija, odnosno ispoljava dalji razvoj ove
linosti takoe se razlikuju kod dvojice tumaa. U filmu scena ubistva dece je liena Euripidovog
grandioznog i teatralnog vienja, kojim dominiraju buka i uas; tu scenu Pazolini je
preoblikovao, obogatio i oformio svojom darovitou kao istu poeziju. U smirenoj veernjoj
atmosferi, dok sinovi (odgajani i prosveivani u helenskom duhu) zaneseno pevaju uz kitaru,
majka ih doziva, kupa i jednog po jednog, uz nene rei i blaga milovanja, uspavljuje. Ona ih
upuuje u smrt ne dajui im nikakve naznake za to, a itav postupak asocira na konano i veno
smirivanje (reklo bi se da se lepa smrt ne da zamisliti!). Vana je taka deca nisu imala
mogunosti da vide majinu ubilaku ruku.
rtveni krug ovde se zatvara na krajnje suptilan nain. Medeja je bez traga satrla i poslednju
svoju vezu sa grkim svetom. Poto je odbacila jedan svet i degradirala sebe kao sakralno bie,
zamenivi ga za drugi koji e nju odbaciti i degradirati kao enu, ona sada vie nigde ne pripada,
i sasvim je svejedno da li e odleteti na krilima Helijevog zmaja sa leevima dece. U samom
finalu kamera u veoma krupnom planu, koja prikazuje jedino zverski izoblienu Medejinu glavu,
slui da nam ostavi na domiljanje ta je sledee izabrala ova linost sa vie lica, od kojih je
svako u jednom trenutku bilo odbaeno.

Beleke:

(1) ilber Koen-Sea: Filmsko izlaganje, u: Teorija filma, Nolit, Beograd, 1978. (priredio
Duan Stojanovi),

(2) videti tekst Pjera Paola Pazolinija: Rasprava o kadru-sekvenci ili film kao semiologija
stvarnosti, nav. delo

(3) Usudila bih se da primetim preterano je i prenagljeno staviti ovakav zakljuak u usta
antikog stvorenja. Ali i to je deo umetnike zamisli i slobode

(4) Eshil, Sofokle, Euripid: Grke tragedije, Dereta, Beograd, 2001 (preveo Milo N. uri),
500

IZVORI I LITERATURA

Pjer Paolo Pazolini: Medeja, film, 1969.

Eshil, Sofokle, Euripid: Grke tragedije, Dereta, Beograd, 2001, preveo i priredio Milo N.
uri

Milo N. uri: Istorija helenske knjievnosti, Dereta, Beograd, 2003.

Robert Grevs: Grki mitovi, Familet, Beograd, 2002, preveo: Boban Vein

Teorija filma, Nolit, Beograd, 1978, priredio: Duan Stojanovi

Pazolinijevo itanje Medeje

Kada ljudi pogledaju Pazolinijev film iz 1960e Medeja budu zbunjeni, uspavani i
uopte pitaju se zato za taj film kau da je dobar. Razumljivo. Mnogi nisu upoznati sa
grkim mitom o arobnici Medeji koja je nadahnula mnoge umetnike, filozofe, psihologe,
a Pazolini, zavrivi knjievnost i bavei se filmom, voleo je da misli na teme koje su
otvarala velika dela poput Kralja Edipa, Dekamerona, 120 dana Sodome, 1001 noi,
Medeje, posmatrajui ih kao ovek iz XX veka. Na njih je davao replike, uplitao sve to
su ona tokom vekova upila u sebe (poput tumaenja S. Frojda sa poetka njegovog
veka), vrio konstruktivni dijalog koji se tie, itekako, i nas. Govorio nam koliko smo kao
ljudi uvek podlegli istim strastima i nesreama, ali i koliko smo se izmenili. Biva naa
referentna taka, trenutak statinosti u obliku pokretne slike.
Da se upoznamo prvo sa tvorcem knjievnog predloka Medeje iz 69e, velianstvenim
Euripidom, koji je delio sudbinu bizarno srodnu Pjeru Paolu Pazoliniju.

EURIPID
Euripid je izmeu 485 406 godine pne, iveo i stvarao u Atini. U zlatno doba
(Periklovo doba, V vek) dosta se polagalo na javni ivot kao sliku demokratije. Samim
tim i na pozorite koje se smatralo nainom obrazovanja slobodnih mukaraca koji su
uestvovali u dravnim poslovima. U njemu se istilo od straha i drugih negativnih
afekata (deo definicije katarze), upoznavalo sa mitovima, istorijom, uilo o moralu.
Aristofan, komediograf i satiriar, kaze malu decu ui, zna se, uitelj, a za odrasle
pesnik je to. Organizovana su takmienja u tragedijama u kojima su uestvovali svi koji
su pisali, a do danas je ostao neprikosnoven trio: Sofokle, Eshil i Euripid. Na tim
takmienjima Sofokle je odneo dvadesetak pobeda, Eshil trinaest, Euripid samo pet .
Zato?
On je bio pesnik novog doba. Vreme u kom je iveo je vreme krize atinske
demokratije kada se uz staru generaciju onih koji su junatvo, zajednicu, osvajanja,
mitove smatrali i dalje stubuvima drutva, pomalja i nova generacija, onih koji zauzimaju
kritiki stav prema tradiciji i robovskom ureenju. Euripid, deo nove generacije, nije bio
ateista, vec protivnik samovolje antropomorfnih bogova. Napravio je zaokret od
kolektivnog ka individialnom, od teodiceje ka atropodiceji i psihologizaciji likova.
Prikazivao je ljude kakvi jesu, ne kakvi treba da budu, zanimao se za subdine
potlaenih, narocito ena koje nisu posedovale prava u antikom svetu.
Kao takvog, odbacili su ga mnogi. Aristofan ga je smatrao ruiteljem morala i u
svojoj komediji abe u kojoj se bavio velikom krizom pozorita posle smrti velike trojice,
u kojoj se Dionis sputa u podzemni svet da bi spasio jednog, Eshila ili Euripida, iz
Hada je spasio Eshila, jer je smatrao kao i Eshil da poroke pesnik mora da skriva, ne u
stihove da izliva. Eshil u istoj komediji podrugljivo za Euripida kae: Al da kurve
stvaram, Fedre razne, Stenobeje, Zevsa mi, u takve stvari uputo se nisam nikad.
Optuivan je poput Sokrata za kvarenje omladine. Otisao je u Makedoniju gde je i
sahranjen.
EURIPIDOVA MEDEJA

elei da prikae poloaj ene i demokratskom drutvu u kom pravo glasa nisu
imali: ene, deca, starci, stranci i robovi, istovremeno ukazujui na besmislenost i
pogubnost posmatranja ena kao niih bia, naroito ukoliko su jo i strankinje,
prihvatio se starog mita o Jasonu i Medeji. U njega je uneo znatne izmene da bi
koristei poznatu grau, koja se u pozoritu i oekivala, istakao pomenuto, jer u samom
mitu nije bilo puno mesta za takvo tumaenje, ali je imao dva glavna motiva: izneverenu
enu i strankinju koja uzima ivot samom kralju polisa. Da, radio je upravo ono to i
Pazolini mnogo kasnije.

Pria njegove arobnice tee ovako:

Medeja, princeza i arobnica, dakle na samom vrhu hijerarhijske lestvice svog

drutva koje sa sobom nosi odreene obaveze uz privilegije, je neko ko iz svoje, za
Grke divlje Kolhide, upio strast, sposbnost da voli bezuslovno, ludo. Kao takva, voljom
boginja sa Olimpa koje behu Jasonove zatitnice, zaljubila se u stranca koji je doao
da ispuni nemogu zadatak i od njih uzme nesto sveto, simbol duge i mirne vladavine.
On se pak tu pojavio kao junak kome je uskraeno pravo na presto oteto od njegovog
oca. Za Grke je otadzbina, a naroito vladavina njom bila najvea ast kao i vrednost,
dok je progon iz nje bio ekvivalentan smrti. Sada Medeja voena iznenadnom ljubavlju
izdaje na mukli nain svog oca, narod, ubija brata...sve to kao zalog buduoj sreci.
Jason i Medeja sa zlatnim runom odlaze u polise. Medjutim, Jason kada se vratio sa
runom koje je trebalo da povrati njegov izgubljeni presto, shvata da je izigran, pa sa
svojom novom suprugom, nakon to je ona usmrtila nepotenog vladara, odlazi u
Korint. Tamo, nakon 10 godina, zadobivi poverenje kraljevo, dobija ponudu da se oeni
sa njegovom erkom. Za Jasona nema dileme. enidbom se penje na drutvenoj
lestvici, njegovi sinovi sa Medejom bie prvi u polisu, ostvaruje i svoj, i san svakog
Grka. Meutim, Medeja saznavi za to, gotovo poslednja, shvata da ostaje u tuoj
 zemlji sama, bez zatite, izigrana od strane onog zbog kog je dala sve, jo i prognana iz
Korinta zbog straha koji je kao arobnica irila. Prezirui svoj pol, postupa onako kako
bi se oekivalo od jednog mukarca: od nje sada stradaju mlada princeza, kralj, ali i
njena deca. Sve to da bi ostavila Jasona oajnog, to joj i polazi za rukom. Ipak, ono to
najvie budi strasti i interesovanje jeste injenica da su po nju, sa deijim telima na
krvavim rukama, pred sablasnutim Jasonom, dole zlatne koije koje vuku zmajevi,
njenog dede Helija, boga sunca, i odvele je na sigurno.
Moemo zamisliti uasnute mukarce u pozoritu kojima je jedino ulaz i bio mogu, koji
su se pitali kao i mnogi posle njih zato je spaena?

Ponudiu tri mogua odgovora :

Osloenje obespravljenih, jer Medeja je i ena i stranac u sredini u kojoj ni jedni ni
drugi ne uivaju blagodeti demokratije, njihova borba za svoja ljudska prava
Oslobodjee oveka od nadmoi udljivih bogova (zbog kojih je izdala svoju
otadzbinu), poricanje neumoljive predodreenosti, naglaavanje da svaki pojedinac nosi
u sebi zvezdu svoje sudbine
Pobeda mukog prava proglaena u treem delu Orestije gde pie da ena samo uva
zametak mukarcu kao dobar prijatelj, ime je njen greh za ubistvo dece neznatan u
odnosu na muskarcev

Iako se Medeja odredjuje kao tragedija ona je u izvesnom smislu optimistino delo
koje iznad drutva uznosi pojedinca u zlatnim kolima uz oreol muenika. Ono nosi veru
u napredak, individialnost, bogove koji su pravdeni i osloboeni ljudskih strasti. Jasno je
da je sa Euripidom bila na pomolu jedna nova era modernog, okrenuta oveku,
sposobna za sapatnistvo.

PAZOLINI

Tano 2400 godina kasnije, isti mit obradio je filmski stvaralac sa diplomom
svetske knjievnosti u mediju koji preti da knjievnosti oduzme umetniki primat. Pjer
Paolo Pazolini je pisao poeziju, novele, romane, teorijke spise, drame, ali je shvatio da
pun zamah i komunikativnost moze da dostigne tek u sedmoj umetnosti.
Nalik Euripidu i on je iveo u prelomnom istorijskom periodu. Roen je 1922.
godine kada je Musolini doao na vlast i u Italiji zaveo faizam koji je visoko cenio
nacionalno, patrijarhalno, tradicionalno i poltronski odnos graana prema vlasti. Kao i u
staroj Atini od njega se oekivalo da neguje moral, nacionalni patos, borbenu svest. No
on je bio buntovnog duha. Dok su svi bili uz fasisticku vlast, on se ulanio u
komunisticku partiju koja je sa vlasti bila u ideoloskom neprijateljstvu. Verovao je u
njene ideje koje obecavaju pravdu, jednakost meu ljudima koji svoje odnose mogu
urediti bez straha od Bozje odmazde. Zatim je iz partije bio iskljucen zbog neprikrivenog
homoseksualizma i optuzen za kvarenje omladine. Bio je kontraverzan, trn u oku
moralistima, ali i protivnik abortusa ime je nanovo izazivao uenje javnosti i bio blizak
katolickoj crkvi u saradnji sa kojom je, iako ne vernik, snimio jedan od najboljih
jevanelijskih filmova Jevanelje po Mateju. Do saradnje je dolo zbog toga sto je
Pazolini video slinost izmeu vizije zajednitva koju ima hrianstvo sa onom koji gaji
konunizam ijim je idejama ostao veran i nakon iskljuenja iz partje. Zakljuujemo da je
Pazolini bio buntovnik, ali ne radi bunta, vec protiv stvari za koje je smatrao da
uniavaju ovekovo dostojanstvo i slobode.
Prelonmi trenutak desio se 1946. godine kojom je Italija postala moderna republika
kakvom je danas znamo, ureena kao veina drava Evrope, kao i nasa. Kapitalizam je
poeo da mrvi sistem vrednosti inei od novca ono sto je Balzak proglasio vek ranije
novog boga. On je odreivao odnos prema oveku, nerazvijenim zemljama, a
Pazolinijevi ideali postajali su iluzije. Tako 1969. nastaje Medeja, mada ona predstavlja
samo jedan od njegovih filmova koji ine autorov stav o svom vremenu. Zbog jednog je i
stradao. Salo ili 120 dana Sodome njegovo je poslednje ostvarenje koje koristeci
knjizevni predlozak, delo Markiza de Sada, kritikuje otro fasizam. Iako je njegovo
ubistvo ostalo nerazreeno, pretpostavlja se da je ono uinjeno od strane mladih
naklonjenih toj ideologiji.
Za ivota esto kritikovan, optuen za kvarenje omladine, borac za ljudsko
dostojanstvo, nakon smrti slavljen vrlo slian starom tragiaru ije delo i vek je dobro
poznavao kao i svoj.

PAZOLINIJEVA MEDEJA

Medeja dva milunijuma kasnije izgleda znatno drugaije od svog predloka. Ba

kao to je ona, nastala pre vie od dva milenijma razliita od izvornog mita. Svako
vreme ima svoje osobenosti, svoje arine koje oslikava na sve ega se dotakne. To je
naroito vidljivo u umetnosti gde se osobine vremena iskristaliu i stoje pred nama sa
crvenom manom. U njima gledamo komunikaciju epoha, svega to smo kao
oveanstvo bili i njihovim poreenjem se spoznajemo. A Medeja je podatna za
ponovno itanje. Otvorena, sa mnogo zaetih tema, mnotvom pitanja.
Sa take gledita XX veka i svega to smo nauili, ili barem iskusili, Medeju
moemo itati kao i Pazolini, koji naglaava na samom poetku distancu u odnosu na
antiku i antikog oveka.
OBEZBOENJE SAKRALNOG

Hironova beseda na pocetku filma predstavlja ovekovu duhovnu filogenezu

(razvoj vrste) na primeru onogeneze (razvoj pojedinca), ba kao to je to sluaj i sa
fetusom u biolokom smislu Jason kao dete oliava detinjstvo oveanstva kada su
se oko vatre priale prie koje su inili dogadjaji davno pre pisma. One kojima je oveiji
um poeo da se razvija, kada ovek nije znao da ita u sebi i kada je zajednica inila
sav njegov svet. To je vreme Homerovih epova, danas smeteno u 12. vek pre Hrista.
Sa trinaest godina deaka staratelj ui da je sve sveto i da bogovi koji vole i mrze. To su
ljudi razvijene Helade koji su reavali problem zla u svetu saivotom sa svojim
bogovima koji su im bili blizu, sa njima optili, pomagali im i inili od njihovog sveta dom
koji nisu zeleli da napuste, dovijajuci se poput Sizifa da ne sidju u carstvo senki.
Medjutim, u dvadesetoj godini mladic saznaje da ne postoje bogovi i da znanja antickog
coveka njemu nisu vise korisna. Sad je sve korist i borba za vlast. Nama se kroz Jasona
ukazao put kroz vreme, na put, jer svet u kom mi danas ivimo jeste taj svet koji
otkriva umorni ovek, Hiron.
Da, ovek jer mi, u dvadesetom veku ne mozemo verovati u mitska bica poput
kentaura koji je on bio dok je na svojim dugim leima nosio Jasona i priao mu o
bogovima.
Upravo zato, kada sreemo Medeju ona vise nije arobnica iz mita, ve svestenica
koja ne poseduje moci.
Zlatno runo ne uva zmaj, ve je jednostavno privreno o drveni stalak.
Medeja se ne zaljubljuje u Jasona posredstvom bognja, zatitnica Jasovnovih.
Ona je kao svetenica u svom svetu aseksualno bie u oima drugih koji prema njoj
gaje strahopotovanje. Kad se sretne sa Jasonom, lepim i arogantnim momkom bez
potovanja za svetinje, koji oijuka sa svakom devojkom koju sretne, u njoj se budi
njena prava priroda svom silinom. Gledamo je kroz Frojdove oi, dok ona, posuda puna
tudjeg znanja, kako sebe naziva, sledi slepo svoju strast.
Pelije, Jasonv stric, ne biva usmren inima arobnice Medeje, kao to to biva u
mitu, ve u maniru naeg vremena, ostaje da vlada nakon to je prevario junaka, dajui
mu lekciju da vladar nije duan da odri svoju re.

MEDEJA KAO AROBNICA

Svetovi kojima Medeja i Jason pripadaju su udaljena vremenski (ona pripada
adolescentskom dobu ovecanstva) i prostorno (Kolhida se nalazi na obalama Crnog
mora, sto je za Grke predstavljalo divlju i necivilizovanu zemlju. Danas je to tromea
Turske, Gruzije i Rusije). Dugi, staticni kadrovi postoje da bi nam docarali tu zemlju
krtog tla u kojoj ljudi svom bogu prinose rtve, u kojoj mladi koji zivot daje za
zajednicu to ini sa osmehom. Daleko je to nama, daleko je i Jasonu. Medeja nema vie
mo da uspavljuje zmajve i oivljava ljude, ali je ipak duhovni centar sveta koji ivi, ne u
dosluhu sa bogovima, ve u njihovoj milosti.
Na istom tlu kao nekad, ona obavlja obrede, samo to u peinama u kojima se to
odigrava mi ne vidimo paganske simbole, ve hrianske freske. Ona je neko ko slui
tom novom bogu koji je i na. Sasvim je jasno sada da Pazolini ne govori o varvarki u
antikim polisima, ve o nama samima.
Ona, istina nema moi i napitke, ali poseduje duboku svest o jedinstvu sveta koja
potie iz jedinstvenosti tvorca. U tom smislu ona zemlju i nebo uje, ivei u skladu sa
njima, po zakonima boijim. Meutim stupajui na zemlju na kojoj se ljudi vode samo
svojim interesima, pada u oaj jer tu vie nema njoj poznatih glasova. Sada se ona
nalazi u napoznatom ne pripada ni jednom, a ni drugom svetu vie.

JASON KAO JUNAK

 U staroj Grkoj bogovi i junaci su radili stvari koje bismo mi otro osudili. smatrali
druge nedoraslim, otimali, sluili se raznim sredstvima...Bile su to visoko cenjene
osobine. Ali danas, ne moemo da Jasona ne posmatramo kroz prizmu kolonijalnog
iskustva, a samim tim i kao negativnog lika. Mi, kao pripadnici njegovog, civilizovanog,
sveta gledamo ga kako sa Argonautima krade konje, pustoi svetinje, odnosi najvee
blago tog sveta, zlatno runo dobijeno bez imalo truda, i baca ga pred noge Peliju kao
bezvrednu stvar. Za njega nisu korisna znanja antikog oveka, koja ne razume i
prezire, pa pita Hirona zasto mu je korisno saznanje o Medejinoj tragediji. Korisno, jer je
upravo ta re jedini njegov pokreta. I naputanje porodice vidi kako korist za svoje
sinove koji e biti prvi u Korintu. Znai, sa njim se nije nita sutinski promenilo, osim
nase percepcije njegovog lika. On je olienje kapitalizma, na blinji, duh naeg
vremena. A traginost njegovog lika proistie iz injenice da nije oduvek bio otuen od
sveta to nam sugerie njegov ponovni susret sa kentaurom koji ga je u peini nekada
odgajio, a sada vie ne moe da ga uje jer u njega ne veruje.
To putovanje unutra je strano antici, ali ne i psihologiji nastalom u XIX veku, koja je
u vidu Frojdovih uenja prisutna i u Medejinim snovima svoje mitske prolosti.
Sada, gledajui kapitalizam i kolonijalizam u oi, klonimo ga se, ne elii da se
osudimo na egzistenciju poput Jasonove. Simpatije prema nesrenoj svetenici rastu
naroito u trenutku kada uviamo da su njena rtva i izdaja najbliih bile uzaludne.
Izgubivi sve, ostala joj je samo jo osveta.

EPILOG

Osveta ne dolazi od napitaka natopljenih u haljini koju kao dar dobija od pritvorne
Medeje nesuena mlada, u dodiru sa kojima se otruje ona zajedno sa ocem. Ona dobija
haljinu, ali ogledajui se u njoj obuzme mladu Glauku gria savesti koja je nagna da
sebi oduzme ivot. Izgubivi jedinu ker. to ini i kralj. Medeja nema kod koga da potrai
utoite kao kod Euripida gde je atinski kralj prihvata i ona nema kud. rtvovala je i
svoju decu, jer joj taj koncept nije bio stran. Tamo gde vladaju bogovi, pojedinana
egzistencija nema znaaja po sebi. Kada smo se upoznali sa njenim likom na rtveniku
je bio nasmejani mladi, zatim njen brat kao zalog njenoj srei, sada su to njena deca.
Ovaj put kao zalog Jasonovoj patnji, a njenoj osveti.
Epilog dolazi u obliku velike vatre koja sve guta, pa i nju i tela njene dece, jer u
svetu u kom nema kentaura, magija i napitaka koji oivljuju, ne moe biti ni zlatnih kola
Helijevih koje vuku zmajevi. Tako Medeja, uz prkosni smeh strada ponosno, ali
ostavljajui na ovom svetu Jasona i njegove arine.

Duboko je potresna i pesimistina vizija Pjera Paola Pazolinija. I to je najvanije

odstupanje u odnosu na Euripidovu dramu. Medeja je transponova u drugo vreme gde
se teiste pomerilo sa afirmativno enskog na drutveno. Prela je najveu od svih
barijera vreme, upila je u sebe celokupno naslee nae, pokazala nam ta smo
postali i zapitala ta mi o tome mislimo.
Jer, umetnost je izgovor za razgovor.