MEUNARODNA KONVERGENCIJA STANDARDA KAPITALA

BANAKA

Kapitalna pozicija banaka se paljivo regulie ve decenijama. Regulatori imaju obavezu

da zatite sredstva deponenata i poverilaca od eventualnih buduih gubitaka i da obezbede
stabilnost i sigurnost bankarskog sistema u celini. Mada su drugi faktori, poput likvidnosti i
kamatne osetljivosti, moda ak i vaniji u ostvarivanju ovih ciljeva, adekvatan kapital je dugi
niz godina primarni problem regulatora. Kapital je osnovni pokazatelj finansijske snage i
sigurnosti banke i kao takav predstavlja njen fundamentalni deo, odnosno potreban je kako
prilikom osnivanja, tj. ulaska konkretne banke na trite (imajui u vidu odredbe o minimalnom
kapitalu, tzv. cenzusu), tako i za rast, odrivost i trajnost banke na konkurentnom i stalno
rastuem finansijskom tritu.
Dugoroni trend pada stope kapitala u kombinaciji sa sve izraenijom globalizacijom,
deregulacijom i rastuom raznovrsnou i kompleksnou rizika kojima je banka izloena, bili su
znaajni signali upozorenja za preispitivanje koncepta kapitala, kao krajnjeg amortizera za
pokrivanje potencijalnih gubitaka i obezbeenja poverenja i sigurnosti u bankarsko poslovanje.
Shodno tome, rastua globalizacija i internacionalizacija poslovanja krupnih banaka stvorila je
potrebu da se izvri meunarodna konvergencija standarda kapitala u pogledu definisanja
njegovih sastavnih delova, procene rizinosti pojedinih bilansnih i vanbilansnih pozicija i
definisanja standarda minimalnog kapitala.
Kao primarna aktivnost Komiteta za nadzor nad poslovanjem banaka (Basel Committee on
Banking Supervision), meunarodna konvergencija tangira nivo adekvatnosti kapitala banaka.
Imajui u vidu subjektivnost prilikom merenja adekvatnosti kapitala, kao i razvoj banaka,
regulisanje standarda adekvatnosti kapitala variralo je tokom vremena, prema veliini banke i u
zavisnosti od zahteva regulatornih institucija. Rezultat rada Komiteta ogleda se u donoenju
Sporazuma o adekvatnosti kapitala (Bazel I, usvojen 1988. godine, Bazel II, usvojen 2004.
godine i Bazel III, usvojen 2010. godine), sa ciljem pokrivanja potencijano rastuih rizika u
meunarodnom poslovanju banaka putem adekvatnije kapitaliziranosti.

Analiza regulatornog okvira Bazela I

Regulatori amerikih banaka su se, imajui u vidu nedostatke indikatora kapitala prema
ukupnoj aktivi, formalno sloili sa lanicama Banke za meunarodna poravnanja (BIS), da
primene novi standard adekvatnosti kapitala na bazi rizika, za sve banke pod njihovom
jurisdikcijom. Od strane Bazelskog komiteta usvojen je, 1988. godine, meunarodni standard
kapitala na bazi rizika, kao koeficijent adekvatnosti kapitala (pokazuje odnos kapitala i riziko
ponderisane aktive). Potpuna implementacija Bazela I, koji se odnosio na regulisanje i
superviziju kreditnih rizika, poela je 1. januara 1993. godine. Radi sveobuhvatnijeg tretmana
rastuih rizika u poslovanju banaka, januara 1996. godine je usvojen amandman koji je ukljuio
regulisanje trinih rizika.
Bazel I je projektovan za velike, meunarodno aktivne banke. Meutim, regulatori u SAD
primenili su minimalni koeficijent adekvatnosti kapitala na bazi rizika na sve domae banke, a u
praksi je i veliki broj drugih zemalja pristupio ovom sporazumu o jedinstvenim stopama kapitala.
Za razliku od jednostavnog leverid indikatora, izraunavanje adekvatnosti kapitala na bazi
rizika je veoma kompleksno. Glavna inovacija se ogleda u tome to indikator kapitala na bazi
rizika pravi razliku izmeu razliitih kreditnih rizika aktive i identifikuje kreditni rizik koji se
odnosi na vanbilansne instrumente.
Bez obzira na razlike meu zemljama, naroito u pogledu identifikovanja samog kapitala,
Bazel I je sadravao nekoliko vanih elemenata: Prvo, poveana je stopa zahtevanog kapitala u
odnosu na dotadanju praksu, naroito u zemljama u kojima su tradicionalno dominirale nie
stope kapitala. Drugo, zahtevi kapitala su priblino standardizovani meu zemljama, kako bi se
otklonile komparativne prednosti koje mogu imati banke u jednoj zemlji u odnosu na banke u
drugim zemljama, zbog regulatornih ili raunovodstvenih razlika. Tree, minimum zahtevanog
kapitala je povezan sa kreditnim rizikom, tj. uzete su u obzir ne samo visina bankarske aktive,
ve i koeficijenti kreditnog rizika. etvrto, jedinstvene stope kapitala identifikuju i kreditni rizik
pojedinih vanbilansnih aktiva. Peto, propisan standard kapitala u poetku je obuhvatao samo
kreditne rizike po pojedinim bilansnim i vanbilansnim stavkama, da bi se kasnije proirio i na
trine rizike (rizik kamatne stope, rizik promene cena hartija od vrednosti i valutni rizik).
Za formulisanje koeficijenta adekvatnosti kapitala iz Bazelskog sporazuma potrebno je
utvrditi kako elemente koji ulaze u sastav bankarskog kapitala, tako i elemente aktive
ponderisane rizikom.
Bazel I je prihvatio standardnu podelu bankarskog kapitala na primarni (Tier I) i
sekundarni (Tier II) kapital. U sastav primarnog kapitala ulaze obine akcije, preferencijalne
akcije neogranienog roka trajanja i zadrani (neraspodeljeni) profiti. U osnovi, primarni kapital
odgovara knjigovodstvenoj vrednosti akcijskog kapitala banke, koja odraava koncept doprinosa
vlasnika banke primarnom kapitalu. Sekundarni kapital se sastoji iz subordiniranih obveznica sa
rokom preko 5 godina, preferencijalnih akcija ogranienog roka trajanja i rezervi za pokrie
eventualnih gubitaka.
 Zbir primarnog i sekundarnog kapitala ini ukupni kapital. Propisana minimalna stopa
ukupnog kapitala prema riziko ponderisanoj aktivi iznosi 8%, od toga primarni kapital mora da
iznosi minimum 4% od riziko ponderisane aktive. Sekundarni kapital banke mogu da dre
maksimalno do iznosa primarnog kapitala, pri emu subordinirane obveznice sa rokom preko 5
godina, koje predstavljaju deo sekundarnog kapitala, banke mogu da dre maksimalno 50% od
iznosa primarnog kapitala.
Riziko ponderisana aktiva predstavlja imenilac koeficijenta adekvatnosti kapitala na bazi
rizika i nju ine dve komponente: (1) rizikom usklaena bilansna aktiva i (2) rizikom usklaena
vanbilansna aktiva. Prema izloenosti kreditnom riziku, svaka banka mora da klasifikuje svoju
aktivu u jednu od sledee etiri kategorije - 0%, 20%, 50%, 100%. Tabela 1 prikazuje kljune
kategorije rizika za pojedine stavke aktive.

Tabela 1 - Rezime standarda kapitala na bazi rizika za bilansne stavke

Ponderi i kategorije rizika za odreene bilansne stavke

Kategorija 1 (ponder 0%)

Gotovina, potraivanja od drave i centralne banke koja su nominirana u nacionalnoj valuti i

finansirana iz izvora nominiranih u istoj valuti, ostala potraivanja od drave i centralne banke drave koja
je lanica OECD, potraivanja pokrivena gotovinom ili dravnim hartijama od vrednosti ili garancijama
drave koja je lanica OECD, GNMA hartije (emitovane od strane National Mortgage Association i
garantovane od strane vlade SAD).

Kategorija 2 (ponder 20%)

Novane stavke u procesu naplate, potraivanja od multilateralnih razvojnih banaka i krediti

pokriveni garancijama ovih banaka, potraivanja od banaka osnovanih u dravama koje su lanice OECD
ili krediti pokriveni garancijama ovih banaka, potraivanja od banaka osnovanih u zemljama van OECD sa
preostalim rokom dospea od 1 godine, opte municipalne obveznice.

Kategorija 3 (ponder 50%)

Krediti koji su u potpunosti pokriveni hipotekom na nekretninu, prihodne municipalne obveznice,

kreditno ekvivalentni iznosi kamatnih i deviznih ugovora.
 Kategorija 4 (ponder 100%)

Sva ostala bilansna aktiva, ukljuujui kredite privatnim entitetima i pojedincima, potraivanja od
banaka osnovanih u dravama van OECD sa preostalim rokom dospea preko 1 godine, potraivanja od
drave koja nije lanica OECD, potraivanja od preduzea u vlasnitvu javnog sektora, realna aktiva,
kontigentni i garantni ugovori (na primer, kreditne obaveze, kreditna pisma), osim onih koji se nalaze u
katogoriji nieg rizika.

Riziko ponderisana vrednost bankarske aktive dobija se mnoenjem knjigovodstvene

vrednosti bankarske aktive i odgovarajueg pondera rizika, tj. pomou sledeeg obrasca:
n

w a
i 1
i i , gde je

wi - ponder rizika i-te aktive

ai - knjigovodstvena vrednost i-te aktive u bilansu stanja.

Izraunavanje riziko ponderisanih vrednosti vanbilansnih aktivnosti pretpostavlja inicijalno

razdvajanje ovih aktivnosti. Jer, kalkulacija izloenosti kreditnom riziku garantnih ugovora, kao
to su kreditna pisma, se razlikuje od kalkulacije iznosa riziko ponderisane aktive za devizne ili
kamatne fjuerse, opcije i svop ugovore.
Riziko ponderisana vrednost vanbilansnih garantnih ugovora se dobija tako to se u prvoj
fazi knjigovodstvena vrednost ovih vanbilansnih stavki najpre pomnoi sa faktorima kreditne
konverzije (izlistanim u tabeli 2), kako bi se dobili ekvivalenti kreditnog rizika. U drugoj fazi,
dobijeni iznosi se mnoe sa njima adekvatnim ponderima rizika .

Tabela 2
- Faktori konverzije za vanbilansne garantne ugovore
1. Direktno alternativno kreditno pismo (100%)
2. Kreditno pismo povezano sa uinkom (50%)
3. Neiskorieni deo kredita sa inicijalnom ronou duom od 1 godine (50%)
4. Komercijalna kreditna pisma (20%)
5. Preneti bankarski akcepti (20%)
6. Ostale kreditne obaveze (0%)
 Izraunavanje riziko ponderisane vrednosti vanbilansnih derivata i trinih ugovora sastoji
se iz dva koraka. Prvo, izraunava se faktor pretvaranja da bi se dobio ekvivalent kreditnog
rizika. Drugo, dobijeni iznos mnoi se sa odgovarajuim ponderom rizika. Pri tome, sam
kreditno ekvivalentni iznos se deli na elemenat potencijalne izloenosti i elemenat tekue
izloenosti:

Kreditno ekvivalentni iznos vanbilansnih stavki trinih i Potencijalna Tekua

= +
derivativnih ugovora izloenost izloenost

Komponenta potencijalne izloenosti reflektuje kreditni rizik ako kontra strana ne izvri
svoje obaveze u budunosti, usled nestabilnosti kamatnih stopa za kamatne ugovore ili deviznih
kurseva za devizne ugovore. S obzirom na veu nestabilnost deviznih kurseva u odnosu na
kamatne stope, faktori pretvaranja potencijalne izloenosti (tabela 3) su vei za devizne ugovore
kao i za ugovore sa duim rokovima dospea.
Tekua izloenost reflektuje trokove zamene ugovora i izraunava se putem zamene stope
ili cene u ugovoru tekuom stopom ili cenom za slian ugovor.

Tabela 3 - Faktori kreditnog pretvaranja za kamatne i devizne ugovore u izraunavanju potencijalne

izloenosti

Rok dospea Kamatni ugovor Devizni ugovor

1) 1 god. ili manje 0,0% 1,0%
2) 1 - 5 godina 0,5% 5,0%
3) vie od 5 godina 1,5% 7,5%

Zbir tekue i potencijalne izloenosti mnoi se sa odgovarajuim ponderima rizika da bi se

dobila riziko ponderisana vrednost vanbilansnih trinih i derivativnih ugovora.
Ukupna vrednost riziko ponderisane aktive dobija se kao zbir riziko ponderisanih vrednosti
bilansne aktive, vanbilansnih garancija i vanbilansnih trinih i derivativnih ugovora.
Da bi banka bila adekvatno kapitalizirana, mora da ima minimalni indikator ukupnog
kapitala prema riziko ponderisanoj aktivi od 8%, tj.

Indikator ukupnog kapitala na bazi rizika = Ukupan kapital (Tier I + Tier II) 8%
 Riziko ponderisana aktiva

Pored toga, primarni kapital (Tier I) ima svoju sopstvenu smernicu u pogledu minimalnog
iznosa, tj.

Primarni kapital (Tier I )

Indikator primarnog kapitala = 4%
Riziko ponderisana aktiva

Iz regulatorne perspektive, meunarodni standard kapitala (indikator kapitala prema riziko

ponderisanoj aktivi), odnosio se samo na kreditni rizik banaka. Kasnije, sa porastom izloenosti
banaka riziku kamatne stope i ostalim trinim rizicima, zahtevani minimalni kapital od 8%
prema riziko ponderisanoj aktivi ukljuio je i ove rizike. Naalost, zahtev kapitala na bazi rizika
pokazao je brojne konceptualne i aplikacione nedostatke.
Prvo, nejasno je koliko nabrojane etiri kategorije pondera rizika stvarno odraavaju
kreditni rizik. Na primer, stambeni hipotekarni krediti imaju ponder od 50%, dok komercijalni
krediti imaju ponder od 100%. Posmatrano bukvalno, ovi relativni ponderi impliciraju da su
komercijalni krediti dvostruko riziniji od hipotekarnih kredita.
Drugo, injenica da razliita aktiva ima razliite pondere rizika moe podstai bankare na
igre alociranja aktive u bilansu stanja. Na primer, ako se zna iznos ukupnog kapitala, banka moe
da povea svoj prijavljeni indikator kapitala prema riziko ponderisanoj aktivi putem smanjenja
aktive na koju se primenjuje vei ponder rizika (smanjenje riziko ponderisane aktive kao
imenioca ovog indikatora). Pretpostavimo da banka objedinjuje sve svoje hipoteke na stanove sa
ponderom od 50%, a zatim ih prodaje spoljnim investitorima. Ako prodate hipoteke zameni
GNMA hartijama koje podravaju sline pulove hipoteka, a imaju ponder rizika od 0%, znatno bi
se smanjio iznos njene riziko ponderisane aktive.
Tree, zahtev adekvatnosti kapitala iz Bazela I predstavlja linearnu meru rizika (ignorie
mogunost smanjenja kreditnog rizika putem diversifikacije aktive ili putem heding
transakcija).
etvrto, ponderisanje komercijalnih kredita datih privatnom sektoru sa ponderom rizika od
100% moe da smanji motiv banke za kreditiranjem preduzea, kao i stepen bankarskog
monitoringa, to moe dovesti do katastrofalnih posledica po privredni sistem zemlje.
 Peto, svi komercijalni krediti imaju jednak ponder rizika od 100%, bez obzira da li su
krediti dati AAA - rangiranoj kompaniji ili CCC - rangiranoj kompaniji (ne priznaju se razlike u
kvalitetu kreditnog rizika). To moe poveati motiv banaka da trae klijente nieg kvaliteta kako
bi ostvarili veu profitabilnost, ime se automatski poveava i rizik.
esto, iako je izloenost riziku kamatne stope i ostalim trinim rizicima sada integrisana u
zahtev kapitala na bazi rizika, on ne uzima u obzir ostale rizike, kao to je, npr. operativni rizik.
Sedmo, kao rezultat poreskih i raunovodstvenih razlika meu bankarskim sistemima,
zahtev kapitala na bazi rizika iz Bazela I od 8% nije stvorio onaj nivo konkurentskog terena
meu bankama kako je to nameravano. Naroito Japan i SAD imaju veoma razliita
raunovodstvena i poreska pravila, koja znatno ograniavaju uporedivost indikatora kapitala na
bazi rizika njihovih banaka. Odredbe Bazela I takoe dozvoljavaju postojanje razlika u
bankarskim pravilima meu zemljama, pre svega u smislu onoga ta ini kapital, i primarni i
sekundarni. Takoe, mnoge zemlje koriste 10%-tni ponder rizika, koji se ne koristi u SAD.
Iako je Bazel I imao znaajan efekat na razvoj meunarodnog bankarstva, nacionalna
primena njegovih standarda je toliko varirala, da potpuna koordinacija praktino nikada nije
ostvarena. Ovaj zakljuak se moe ilustrovati uticajem standarda kapitala iz Bazela I na
poslovanje japanskih banaka.
Tokom 1980-ih godina, japanske banke su bile vrlo mone u kreditiranju kompanija i
banaka u Africi, Aziji, Evropi, Srednjem Istoku, Junoj Americi, pa ak i u SAD. Meutim,
krajem 1990-ih godina poele su da zatvaraju svoje filijale irom sveta. Pored ostalih, ne manje
bitnih razloga (porast neperformansnih kredita, smanjenje vrednosti jena, smanjenje cena na
japanskoj berzi), znaajan uticaj na takvo stanje bankarskog sistema u Japanu imala je i primena
standarda kapitala iz Bazela I. Praktino, od 1997. godine, veliki broj banaka je jedva odravao
dovoljno kapitala da zadovolji propisani minimum od 8%. To je smanjilo njihovo prisustvo na
globalnim tritima kredita. Usledilo je spajanje velikih banaka, koje su formirale nove japanske
megabanke. Meutim, "meunarodna aktivnost japanskih banaka iz 1980-ih godina, ni tada nije
dostignuta."
Bankarski regulatori u Japanu i celoj Aziji mogli su da biraju izmeu striktne primene
zahteva kapitala iz Bazela I, to bi ubrzalo eroziju globalnih konkurentskih pozicija njihovih
banaka i labavije primene standarda kapitala, koja bi omoguila efikasnije funkcionisanje
japanskih banaka. U skladu sa prethodno navedenim problemima banaka, jasno je da su se
regulatori opredelili za drugu soluciju. Kao rezultat toga, banke u Evropi i SAD se danas
suoavaju sa otrijim standardima kapitala nego to su oni koje primenjuju bankarski regulatori u
Aziji.
 Na osnovu prethodne analize, moe se konstatovati da je primena Bazela I doprinela
poveanju stabilnosti bankarskih sistema u svetu. Praktino, prelaskom sa bilansnog na pristup
baziran na rizicima prilikom procene sigurnosti poslovanja banaka, Bazel I je identifikovao
kljunu ulogu kapitala pri preuzimanju rizika. Takoe, preciznim definisanjem kapitala,
obezbedio je osnovu za poveanje minimalnog nivoa adekvatnosti kapitala i omoguio je
postizanje vee konzistentnosti u nadzornom procenjivanju adekvatnosti kapitala irom sveta. Iz
sadanje perspektive, moe se zakljuiti da je Bazel I adekvatno odraavo stanje tehnologije
upravljanja rizikom u trenutku donoenja.
Meutim, razvojem bankarskih sistema tokom vremena, uoeni su znaajni nedostaci
Bazela I. Tehnologija i praksa upravljanja rizicima su napredovali, tako da su pretpostavke
ugraene u vaei sporazum postale suvie uproene za sadanju i buduu poslovnu praksu
banaka. S tim u vezi, on vie nije mogao da obezbedi pouzdanu osnovu za procenu adekvatnog
iznosa kapitala u odnosu na ukupne rizike, jer pokriva samo kreditne i trine, dok su ostali rizici
iskljueni. Podelom na zemlje lanice OECD i zemlje nelanice (za procenu izloenosti
kreditnom riziku), jasno je da Bazel I nije adekvatno identifikovao i vrednovao rizik zemlje.
Praktino, on je neopravdano favorizovao zemlje lanice OECD-a u odnosu na one koje to nisu.
Nain na koji se, prema Bazelu I, primenjuju ponderi rizika moe da podstakne banke na
alociranje ili sekjuritizaciju aktive. Time je omogueno bankama da prikazuju nominalno visok
indikator adekvatnosti kapitala, koji je realno nedovoljan da pokrije preuzete rizike.
Imajui u vidu da je identifikovanje rizika razliitih stavki aktive kljuno za izbegavanje
arbitrae kapitala, javila se potreba za promenama u postojeem sporazumu o kapitalu. Rastua
sofisticiranost trita je nametnula neophodnost usaglaavanja regulatornog iznosa kapitala sa
osnovnim ekonomskim rizicima.

Uloga Bazela II u unapreenju bankarske regulative

Utvreni nedostaci i uproenost indikatora kapitala iz Bazela I (daje prednost vrsti, a ne

kvalitetu aktive, odnosno ne priznaje razlike u kvalitetu kreditnog rizika; ne uzima u obzir ostale
rizike bankarskog poslovanja, kao to je, npr. operativni rizik; ignorie mogunost smanjenja
kreditnog rizika putem diversifikacije aktive ili putem heding transakcija), u kombinaciji sa
napretkom tehnologije poslovanja i poboljanom praksom merenja i upravljanja rizicima, doveli
su 1999. godine do formalnog predloga okvira za novi Sporazum o kapitalu od strane Bazelskog
komiteta (Bazel II).
Nesporno, novi Bazelski sporazum o kapitalu predstavlja jasno definisan model za ijom
primenom postoje stvarne potrebe. Meutim, odreeni problemi u vezi sa internim modelima
merenja adekvatnosti kapitala, izraena kompleksnost i neslaganja, prvenstveno amerikih
bankara sa sadrinom sporazuma, uslovili su njegovo odlaganje od prvobitno planirane 2004.
godine na 2006. odnosno 2007. godinu. U meuvremenu, nastavljene konsultacije izmeu
regulatora i banaka rezultirale su dogovorom da se formalno prihvatanje integralnog sporazuma
pomeri na kraj 2007. godine, dok bi se tokom 2006. godine paralelno sprovodila pravila i Bazela
I i Bazela II.
Prva verzija Sporazuma je dobila mnogo kritika od bankara i akademskih krugova. Dok su
regulatori u SAD planirali da podvrgnu samo mali broj svojih banaka (25 meunarodno aktivnih
banaka) novim Bazelskim pravilima, Evropska komisija u Briselu nameravala je da ih nametne,
putem direktive, itavom nizu finansijskih institucija, ukljuujui i nekreditne institucije u
Evropi. Na taj nain, evropske finansijske institucije nale bi se u nepovoljnijem konkurentskom
poloaju u odnosu na amerike banke.
Istovremeno, oekivanja da e primena pravila iz Novog sporazuma o kapitalu moda
dovesti i do porasta nestabilnosti bankarskih sistema u zemljama koje ih primenjuju (imajui u
vidu razliit tretman malih i velikih banaka sa aspekta mogunosti korienja internih modela
merenja rizika, pogotovo vieg IRB pristupa), dugo su dovodila u pitanje njegovu konanu i
potpunu implementaciju.
Meutim, odreena doza optimizma u vezi sa implementacijom Novog sporazuma o
kapitalu javila se posle sednice odrane 10. jula 2002. godine, kada su lanovi Bazelskog
komiteta za bankarsku kontrolu postigli sporazum o jednom broju znaajnih pitanja vezanih za
Bazel II, istraivanih na bazi konsultativnog materijala, objavljenog januara 2001. godine. Radi
se o pitanjima, koja se odnose na: standardizovan pristup kreditnom riziku; pristup kreditnom
riziku zasnovan na internom rejtingu; tretman zajmova malim i srednjim preduzeima (koji su
zastupljeni u Nemakoj); tretman rizika poslovanja sa kreditnim karticama (to je najvie
interesovalo Veliku Britaniju); veliinu rizika kod specijalizovanih pozajmica, kao to je
finansiranje odreenih projekata.
Konano, maja 2004. usvojen je Bazel II, sa efektivnim vaenjem od decembra 2006.
godine. Za zemlje lanice Evropske unije Bazel II je zakonski obavezujui od januara 2007.
godine, a primena u SAD je poela u julu 2007. godine. Kreiran je da bude efikasniji i osetljiviji
na rizik i kao takav da obezbedi bankama da umesto minimalnog dre adekvatan iznos kapitala u
odnosu na riziko ponderisanu aktivu. Takoe, on podstie banke da poboljavaju svoje procedure
merenja rizika i predvia izvesne izmene u osnovnom modelu izraunavanja koeficijenata
adekvatnosti kapitala.
Praktino, Novi sporazum o kapitalu je doneo tri bitne novine. Prvo, uz kreditni i trini
rizik uvodi se sve izraeniji operativni rizik. Drugo, u standardizovanom pristupu znaajno mesto
pripada eksternim kreditnim agencijama, koje vre klasifikaciju i rangiranje svih kompanija iz
portfolija banke. Tree, omoguava bankama da razvijaju i koriste interne modele za merenje
rizika u njihovom poslovanju i u skladu sa procenjenim rizicima da izdvajaju neophodni kapital.
Bazel II se zasniva na tri stuba (slika1). To su: 1) norme adekvatnosti kapitala; 2)
prudencioni nadzor nad promenama adekvatnosti kapitala, kao i kontrola nad metodologijom za
praenje rizika koju koriste banke; 3) trina disciplina, koja zahteva otkrivanje potrebnih
informacija o osnovnim rizicima sa kojima se suoava banka i stvaranje osnove za ocenjivanje
adekvatnosti kapitala te banke od strane drugih uesnika na tritu. Fleksibilnije metode Bazela
II za merenje kreditnog, trinog i operativnog rizika, u kombinaciji sa novim pristupom
superviziji i transparentnosti bankarskog poslovanja, treba da doprinesu veoj stabilnosti
bankarskih i finansijskih sistema.

Slika 1 - Novi sporazum o kapitalu - Bazel II

Stub 1 Stub 2 Stub 3

Minimalni zahtevi za Supervizorski pregled Trina disciplina

kapitalom

Merenje odnosa rizik- Supervizori su Podsticati efektivno

aktiva treba da ukljui: odgovorni za procenu obelodanjivanje o:
u kojoj meri banke
dobro ocenjuju svoje
kreditni rizik potrebe za kapitalom izloenosti riziku
trini rizik u skladu sa preuzetim adekvatnosti
operativni rizik rizicima. kapitala
tehnikama
Podsticati banke da upravljanja rizicima
razvijaju metode

Prvi stub je kvantitativne prirode i odnosi se na zahtevani regulatorni minimum kapitala.

Regulatorni minimum predstavlja osnovu za ranu intervenciju nadzornih organa, pri emu se
promena u odnosu na postojei standard adekvatnosti kapitala sastoji u ponderima rizika koji se
koriste za izraunavanje riziko ponderisane aktive i u obuhvatnosti rizika (uveden je ponder
rizika od 150% za odreene plasmane, pri emu je u imeniocu ukljuen i operativni rizik). Prvi
stub sadri dva glavna elementa: 1) sutinske promene tretmana kreditnog rizika u odnosu na
Bazel I i 2) uvoenje eksplicitnog tretmana operativnog rizika.
Predloeni kapitalni standard nudi bankama razliite pristupe prilikom izraunavanja
kapitalnih zahteva za kreditni rizik, uzimajui u obzir specifinost svake banke. Banke, koje
imaju manji obim poslovanja i jednostavnije kontrolne jedinice, mogu da se opredele za
korienje standardizovanog pristupa. U tom sluaju, za procenu kvaliteta dunika, one koriste
podatke dobijene od eksternih agencija za kreditni rejting. S druge strane, velike i kompleksne
banke, koje imaju razvijene sofisticirane sisteme upravljanja rizicima, mogu (uz prethodnu
saglasnost supervizora) da koriste osnovni ili vii IRB pristup za izraunavanje kapitalnih
zahteva za kreditni rizik. Time je ponueno bankama i supervizorima da odaberu pristup ili
pristupe koji najvie odgovaraju datoj fazi razvoja poslovanja banaka i finansijskog trita.
Standardizovan pristup je koncepcijski veoma slian Bazelu I i praktino predstavlja
njegovu modifikaciju. Znaajna razlika, meutim, u poreenju sa Bazelom I ogleda se u tome to
ponderi rizika treba da budu zasnovani na eksternom kreditnom rejtingu zajmoprimalaca, uvek
kada je on raspoloiv, a takoe je dozvoljeno bankama smanjenje preuzetih rizika putem
garancija, kolaterala, aranmana o nettingu (prebijanju) i korienja finansijskih derivata.
Takoe, u standardizovanom pristupu ponderi rizika zavise od rejtinga dunika, to znai da je
eliminisana razlika potraivanja na osnovu toga da li ona potiu iz zemlje lanice OECD-a, ili
ne. Pored toga, on uvodi razliite pondere rizika za potraivanja od kompanija, za razliku od
postojeeg koji ih tretira podjednako, odnosno 100% rizinim. Na primer, ako neka kompanija
ima rejting A+ do A-, na nju se primenjuje pomder rizika od 50% (znai da banka izdvaja
obavezni kapital u visini od 4%, a ne 8%). Meutim, ukoliko se radi o kompanijama sa rejtingom
ispod BB-, ponder rizika koji se na njih primenjuje je 150% (banka izdvaja kapital u iznosu od
12%).
Procena kreditnog rizika banaka, na osnovu procene dunika od strane eksternih rejting
agencija, nosi sa sobom rizik koji se, pre svega, odnosi na pouzdanost ovih agencija. Zbog toga
je Bazelski komitet ustanovio proces identifikacije rejting agencija od strane nacionalnih
supervizora. Da bi nacionalni supervizori prihvatili rezultate eksternih rejting agencija, one
moraju da ispune odreene kriterijume, a to su: objektivnost, nezavisnost, transparentnost,
adekvatnost izvora za visokokvalitetnu procenu i kredibilitet.
Meutim, najznaajnija inovacija u Bazelu II je naglasak na internim modelima ocene
adekvatnosti kapitala, tzv. IRB pristupu (Internal Ratings Based approach), ijom primenom bi
regulatorni zahtev za kapitalom bio zasnovan na internom procenjivanju kreditnog kvaliteta
svakog zajmoprimca od strane banaka. Da bi banke mogle da koriste IRB pristup, moraju da
ispune odreene minimalne zahteve nadzornih organa, koji vre kontrolu interne procene.
Najpoznatiji interni model merenja rizika je tzv. vrednost pod rizikom (VaR - Value at Risk
model). VaR predstavlja novani iznos koji bi trebalo da bude dovoljan da pokrije najvei iznos
potencijalnih gubitaka. Osnovni smisao kvantitativnog odreivanja vrednosti pod rizikom
(rizine vrednosti) sastoji se u tome da se na osnovu nje izrauna potreban kapital pod rizikom
(CaR - Capital at Risk), koji se tretira kao krajnji amortizer gubitaka i zatite banaka od rizika
nesolventnosti.
VaR model je zasnovan na profilima rizika svake pozicije u investicionom portfoliju banke,
odnosno na proceni verovatnoe promene cena hartija od vrednosti u budunosti, kako bi se
procenila oekivana verovatnoa gubitaka za celokupan portfolio. Prenet na kreditni portfolio
banaka, ovaj model ispituje verovatnou nastanka gubitaka u kreditnom portfoliju na osnovu
nestabilnosti svake pozicije, usled promene kreditnog rejtinga kompanija koje su koristile
zajmove, a jo ih nisu otplatile. Svaka promena rejtinga (bilo poboljanje ili pogoranje) dovodi
do promene trine vrednosti kredita datih kompanijama i trine vrednosti ukupnog kreditnog
portfolija banke.
Meutim, metodologija IRB pristupa u Bazelu II poznaje etiri komponente rizika:
verovatnou neizvrenja obaveza od strane dunika (Probability of Default - PD), iznos gubitka
banke ukoliko doe do neizvrenja dunikih obaveza (Loss Given Default - LGD), visinu
izloenosti banke u momentu neizvrenja dunikih obaveza (Exposure at Default - EAD) i
ronost (Maturity - M). Na bazi iskustva, procenjeno je da veina banaka svoje procene
kreditnog rizika zasniva na korienju jedne komponente rizika - PD, dok manji broj banaka
moe da izvri pouzdaniju procenu drugih komponenti rizika. Zbog toga je Bazel II razvio
osnovni i vii IRB pristup.
Osnovni pristup je zasnovan na procenama komponenti rizika od strane supervizora, i to za
LGD, EAD i M (PD izraunava sama banka), dok kod vieg pristupa sve komponente rizika
izraunava sama banka. U tom smislu, vii IRB pristup je mnogo fleksibilniji, ali ujedno i
zahtevniji i mogu da ga koriste samo najvee banke koje poseduju tehnoloki razvijene softvere,
obuene kadrove i kvalitetne baze podataka za upravljanje kreditnim rizikom. Banke koje koriste
vii pristup imae vie slobode, ali njihove metodologije za praenje gubitaka po datim
neizvrenjima i efektivnoj izloenosti bie paljivije praene. Pri tome, supervizori e zahtevati
rigorozne analize koje bi potvrdile bankarske procene, bilo da su zasnovane na internim ili
eksternim podacima.
Bazel II je omoguio bankama da biraju izmeu standardizovanog pristupa, po kome e
njihov iznos adekvatnog kapitala nastaviti da odreuje nacionalni regulator i prethodno
spomenutih IRB pristupa.
 S obzirom da je nivo poznavanja operativnog rizika u odnosu na druge rizike znatno nii,
Bazel II mu je posvetio posebnu panju. Za merenje obaveznog kapitala koji se odnosi na
operativni rizik, bankama su na raspolaganju sledee tri metode: 1) pristup osnovnog indikatora
(Basic Indicator Approach BIA), koji se dobija kada se trogodinji neto operativni prihod
pomnoi sa fiksnom stopom alfa u iznosu od 15%. Ovaj metod je najjednostavniji, pa se stoga ne
preporuuje njegova upotreba za velike meunarodne banke, 2) standardizovani pristup
(Standardised Approach SA), kod koga se prvo ukupna bankarska aktivnost podeli na osam
poslovnih jedinica. Nakon toga, neto operativni prihod svake poslovne jedinice mnoi se sa
propisanim beta faktorom za svaku jedinicu (kreu se u iznosu od 12-18%). Ukupan iznos
obaveznog kapitala dobija se sabiranjem iznosa obaveznog kapitala za svaku poslovnu jedinicu, i
3) napredni pristup (Advanced Measurement Approach AMA), gde se obavezni kapital za
pokrie operativnog rizika dobija na osnovu internog sistema banke, pod uslovom da je
zadovoljila kvalitativne i kvantitativne kriterijume propisane od strane supervizora. Da bi banke
mogle da koriste ovaj metod, moraju da dobiju saglasnost supervizorske institucije. U zavisnosti
od obima i vrste poslovanja banaka, kao i od kvaliteta i sofisticiranosti njenog sistema
upravljanja rizicima, zavisie i izbor konkretnog metoda za procenu operativnog rizika.
to se tie merenja trinih rizika i formiranja kapitala za njihovo pokrivanje, Bazel II je
ponudio bankama izbor izmeu standardizovanog pristupa, koji bi bio propisan od strane
supervizora i internih modela, ija je metodologija odobrena od strane supervizora. Regulatorni
organi postavljaju odreene kvalitativne zahteve prema bankama koje koriste interne modele za
merenje trinih rizika, kako bi poboljale same modele upravljanja rizicima. U pitanju su
sledea tri kvalitativna zahteva:
Prvo, interni model merenja rizika banke mora da bude vrsto integrisan u dnevni proces
upravljanja rizikom i da slui kao baza za obelodanjivanje izloenosti riziku viim (senior)
rukovodiocima.
Drugo, banka treba rutinski da procenjuje svoju izloenost stresnim situacijama, putem tzv.
stres testova, da bi identifikovala okolnosti pod kojima su njena portfolija najosetljivija.
Tree, jedinica za kontrolu rizika banke treba da bude potpuno nezavisna od poslovnih
jedinica koje su izloene riziku.
Drugi stub se odnosi na poveanu kontrolu regulatornih institucija u pogledu interne
procene i upravljanja rizicima od strane banaka. Od vetine i kompententnosti menadera
zavisie i iznos dodatnog kapitala koji se moe zahtevati da banke dre. Supervizori dobijaju
diskreciona prava pri odreivanju adekvatnog iznosa kapitala banaka. Sutina drugog stuba je
zasnovana na obezbeenju optimalne visine kapitala u skladu sa rizinim profilom svake
pojedinane banke. Time se uvodi fleksibilnost u primeni Bazela II.
 Da bi se postigao cilj drugog stuba u pogledu unapreenja internih sistema upravljanja
rizicima i kontrole, sam proces supervizije je baziran na sledea etiri principa: 1) banke treba da
imaju proces interne procene adekvatnosti kapitala u odnosu na profil rizika i strategiju za
odravanje nivoa kapitala, 2) supervizori treba da ispituju i procenjuju internu procenu
adekvatnosti kapitala banaka, kao i njihovu sposobnost da nadgledaju i osiguraju usaglaenost sa
koeficijentom propisanog kapitala (ukoliko nisu zadovoljni rezultatima ovog procesa, supervizori
treba da preduzmu korektivne mere), 3) supervizori treba da oekuju od banaka da dre kapital
iznad minimalnog nivoa, kako bi na pravi nain odraavao kompleksnost poslovnih aktivnosti
banaka i koji bi bio dovoljan za pokrie svih rizika, proizalih iz tih aktivnosti i 4) supervizori bi
trebalo da interveniu u ranoj fazi kako bi spreili pad kapitala ispod zahtevanog minimalnog
nivoa i da zahtevaju brze korektivne mere ukoliko kapital nije na propisanom nivou.
Pored navedenog, supervizori su u obavezi da prate i kontroliu rizik kreditne
koncentracije, koji predstavlja najvei pojedinani uzrok problema u poslovanju banaka. Pri
tome, prati se koncentracija kako prema pojedinanom klijentu ili grupi klijenata, tako i prema
pojedinim ekonomskim sektorima ili geografskim podrujima. Meutim, vano je naglasiti da
celokupni proces kontrole supervizori moraju voditi na transparentan i odgovoran nain. Takoe,
njihovi kriterijumi kontrole moraju biti javno obelodanjeni.
Trei stub ukljuuje obelodanjivanje i trinu disciplinu, kako bi pojaao efikasnost
stubova 1 i 2. Da bi procena trita (stub 3) postala znaajnija, kako bi povratne informacije sa
trita dobile veu ulogu u oceni adekvatne visine bankarskog kapitala, banke moraju da
poboljaju kvalitet informacija koje su dostupne javnosti. Prilikom trinog procenjivanja
adekvatnosti bankarskog kapitala postoje izvesni problemi koji se ogledaju u nedovoljnom
obimu finansijskih informacija dostupnih javnosti, kao i u imanentnoj tekoi samog trita u
merenju i razumevanju bankarskih rizika. Procenjivanje rizine pozicije banaka i opte
adekvatnosti kapitala od strane trita nikada nee biti perfektno. Meutim, ukoliko banke sa
protokom vremena budu poboljale kvalitet obelodanjenih informacija, povratne informacije sa
trita e se vie respektovati od strane regulatornih organa koji obavljaju nadzor i kontrolu
visine bankarskog kapitala. Ovde e veliku ulogu imati etiki standardi i harmonizacija
regulatornih standarda i standarda obelodanjivanja.
Iz sadanje perspektive teko je proceniti stvarne strateke uticaje Bazela II na poslovanje
banaka i privredu u celini. Meutim, potencijalne prednosti velikih u odnosu na male banke
mogue je ve sada identifikovati, kao i direktne i indirektne trokove implementacije pravila iz
Bazela II.
Bazel II e najverovatnije uticati na smanjenje regulatornog iznosa minimalnog kapitala
kod najveih banaka, to e zavisiti od njihove sposobnosti da efikasno eksploatiu IRB pristup.
Kratkorono, one e se suoiti sa veim trokovima uvoenja i razvoja internih sistema i
tehnologija, kao i trokovima usklaivanja i obelodanjivanja. Ipak se oekuje da e najpreciznija
mera stvarnih rizika dovesti do niih kapitalnih zahteva u poreenju sa standardizovanim
pristupom, to daje velikim bankama prednost u odnosu na konkurente, putem efikasnije
upotrebe kapitala. Drugim reima, velike i sofisticiranije banke e profitirati, dok e male i
manje sofisticirane banke verovatno biti na gubitku.
Izmeu ostalog, smatra se da su uvoenjem Bazela II profitirale i kreditno stabilnije
zemlje, koje nisu lanice OECD-a, jer je ponderisanje njihovih rizika primenom
standardizovanog pristupa palo sa 100% na 20%, ili ak i na 0%. Slino, visoko rangirane
kompanije (koje su ponderisane rizikom od 100% u Bazelu I), imae koristi smanjenjem pondera
rizika u Bazelu II. Takoe, svi vrednosni papiri pokriveni imovinom (Asset-Backed Securities -
ABS) su bili ponderisani rizikom od 100% u Bazelu I, dok se primenom standardizovanog
pristupa u Bazelu II ponderiu rizikom prema sopstvenim kreditnim procenama. Visoko
rangirane multilateralne razvojne banke (institucije koje obezbeuju finansijsku podrku i
profesionalne savete za ekonomski i socijalni razvoj zemalja u razvoju) dobijaju smanjenje
ponderisanja svojih aktiva sa 20% na 0% u standardizovanom pristupu. Istovremeno, najslabiji
korporativni i bankarski krediti bie ponderisani novim ponderom rizika od 150% u
standardizovanom pristupu.
Implementacija Bazela II je ve sada podstakla banke da paljivije sprovode analizu
kreditnih i trinih rizika. S druge strane, mnogi praktiari sugeriu da je operativni rizik do sada
bio lo deo paketa nove regulative. To je postalo jasno poetkom 2008. godine, kada je francuska
banka Societe Generale pretrpela gubitak u iznosu od 5 milijardi evra, zbog pronevere
zaposlenog Jerome Kerviel-a. Ovaj gubitak, u kombinaciji sa porastom broja pronevera u
poslovanju sa hartijama od vrednosti, podstakao je strunjake da ozbiljnije razmotre probleme u
vezi sa definisanjem operativnog rizika i uticajem gubitaka, koji nastaju po osnovu ovih rizika,
na dugoronu stabilnost banaka. Ne radi se o tome da bi ovi gubici mogli da izazovu bankrotstvo
banaka, ve je problem kakvu e sliku stvoriti javnost o banci sa visokim operativnim rizicima.
Pri tome, negativna slika moe ograniiti pristup banci izvorima finansiranja u dugom roku.
Problem merenja operativnog rizika ispoljava se u nedostatku uporedivih podataka o
stopama neizmirenja obaveza. Mada banke ve dui niz godina raspolau podacima o stopama
neizmirenja obaveza, oni nisu korieni u komparativne svrhe. Takoe, brojnost rizika
pokrivenih Bazel II definicijama - od internih i eksternih obmana, nemoralnih prodaja proizvoda
i neuspenih izvrenja trgovine, do pronevera na radnom mestu i tete u poaru, ini analizu
kompleksnijom.
Bazel kategorije operativnog rizika se formuliu na deskriptivan nain, bez upotrebe
testova za utvrivanje razlika meu njima, to ostavlja nacionalnim regulatorima veliku
individualnu slobodu odluivanja o tome kako da se interpretiraju date smernice. Zbog toga je
Operation Risk Data Exchange Association (ORX), poela da lansira izvetaje jo u junu 2007.
godine, sa ciljem da standardizuje kategorizaciju gubitaka usled operativnog rizika irom trita.
Takoe, i osiguravajue kue koje rade sa najveim bankama, poele su da prilagoavaju svoje
politike kako bi ispunile zahteve Bazela II. Meutim, problem se moe javiti kod manjih banaka,
kod kojih se oekuje da e trokovi prilagoavanja verovatno prevazii koristi od oekivanog
smanjenja kapitala.
Izrazita kompleksnost Bazela II utie i na porast trokova regulisanja banaka, to moe
dovesti do efektivnih ulaznih barijera za mnoge institucije. Jo u fazi usvajanja Bazela II, tokom
2004. godine, razliite institucije su se bavile istraivanjem stvarnih trokova njegove
implementacije. Na primer, na osnovu ankete trideset banaka (sa prosenom aktivom od 100
miliona dolara), koja je sprovedena od strane Standard & Poor's Risk Solutions, trokovi
usklaivanja su se kretali u rasponu od 1-100 miliona dolara. Izvor u Economistu je procenio da
e implementacija novih pravila kotati izmeu 100 i 200 miliona dolara za najvee banke.
Istraivaka grupa PriceWaterhouse Coopers (PWC) procenila je da e implementacija
najsofisticiranijih IRB pristupa kotati banke izmeu 80 i 150 miliona evra.
Oigledno je da procene stvarnih trokova meu uesnicima na tritu koji su povezani sa
implementacijom novih pravila variraju, sa priblinim konsezusnim obraunom od oko 0,05%
njihovih ukupnih aktiva. Takoe, oigledno je da su trokovi vei u zemljama gde postoji veliki
broj banaka (npr. u Nemakoj) i gde su one velike i meunarodno aktivne (kao to je Engleska).
Na osnovu toga, moe se zakljuiti da se trokovi uvoenja Bazela II razlikuju meu zemljama u
zavisnosti od nivoa razvoja bankarskog sektora, dostignutog stepena upravljanja rizicima, kao i
od naina dosadanjeg izraunavanja adekvatnosti kapitala. Meutim, sa akumuliranjem
specijalistikih ekspertiza i smanjenjem potranje za instrumentima i osobljem koje e
implementirati Bazel II, ovi trokovi opadaju.
U literaturi se sve vie naglaava postojanje tzv. indirektnih trokova, povezanih sa
prociklinim efektima koje Bazel II moe da izazove u makroekonomiji. Poveavajui osetljivost
na kreditne rizike, Novi sporazum, istovremeno, poveava i ciklinost minimalnih zahteva za
kapitalom. Time, upravljanje kapitalom moe postati veliki problem u bankama. Sa recesivnim
kretanjem u privredi (ime se danas karakterie globalna ekonomija), bankarski kapital
doivljava eroziju zbog gubitaka u kreditnim portfolijima (neperformansni krediti). Istovremeno,
od banaka se zahteva da dre vei iznos obaveznog kapitala u odnosu na ukupan nivo kredita, to
e najverovatnije smanjiti nivo kreditne aktivnosti banaka i jo vie produbiti krizu privredne
aktivnosti. Meutim, prociklini efekti na makroekonomske fluktuacije e varirati od zemlje do
zemlje. Najjae efekte e osetiti ekonomije bazirane na bankama, dok e uticaj na ekonomije
bazirane na finansijskim tritima biti manji. Uopteno gledajui, razliiti faktori mogu uticati na
procikline efekte Bazela II, kao to su, na primer: priliv inostranog kapitala, veliina kompanije,
sektorska specijalizacija odreene ekonomije, raunovodstveni okviri1 i konkurencija u
bankarstvu, itd.
Problem ciklinosti minimalnih zahteva za kapitalom Bazela II je trenutno predmet
intenzivne diskusije u finansijskim i regulatornim krugovima. U tom smislu, postojali su i
zahtevi da se obavezna minimalna stopa kapitala u periodima recesije smanji sa 8% na, recimo
6%, kako bi se omoguila kreditna ekspanzija. Naravno, u tom sluaju krediti bi se odobravali
samo kreditno sposobnim klijentima. Meutim, Bazelski komitet je, polazei od nekoliko
kljunih argumenata, ostao na stanovitu jedinstvene i fiksne stope minimalnog kapitala. Prvo,
uvoenje fleksibilnije stope kapitala moglo bi da relativizira osnovnu ideju Bazelskog komiteta u
pogledu stvaranja vrstog reima obaveznog kapitala u kontekstu poveanih rizika i neizvesnosti
u funkcionisanju makroekonomskog i bankarskog sistema. Drugo, postavljeno je pitanje ko bi
odluivao o prelasku na nie stope kapitala - Bazelski komitet ili nacionalni supervizor. Tree, ne
postoje jasni kriterijumi za odluivanje o tome da li postoje dovoljni makroekonomski razlozi za
smanjenje stope obaveznog kapitala.
injenica je da Bazel II regulatorni okvir obezbeuje bankama mnogo jasniju i bolje
definisanu sliku njenih sopstvenih pojedinanih pozicija rizika. On slui i sluie tome da banke
uini svesnijima analize rizika. Problem je u tome da svrha regulisanja treba da bude ogranienje
sistemskih rizika, mogunosti pojave zaraza, eksternalija sistema kao celine, a ne toliko da natera
svaku pojedinanu banku da se prema riziku odnosi razumnije. Sistemski problem se manifestuje
u tome da akcije svake pojedinane banke utiu i na sve ostale banke u sistemu. Zbog postojanja
prirodne tendencije ka oporativnom ponaanju, takvo ponaanje je sada dalje podstaknuto
regulatornim zahtevima. Najnovije regulatorne i raunovodstvene mere, uprkos svojim najboljim
namerama, znaajno su pojaale prirodnu interakciju u ponaanju banaka, investicionih kua i
drugih finansijskih institucija.
U skladu sa prethodno navedenim, jasno je da je potrebno uiniti stabilnijim sistem kao
celinu, a ne toliko poveavati svesnost u vezi rizika meu pojedinanim bankama. U tom cilju,
dvojica autora, C.A.E. Goodhart i Avinash Persaud su poetkom 2008. godine izneli predlog da
se osnova CAR-a prebaci sa nivoa rizikom ponderisane aktive na njihove stope rasta. Stoga,
njihov cilj je bio da se oslone i na mehur i na bankrotstvo, i sistema i pojedinanih institucija,
zahtevajui dodatni kapital i likvidnost u uslovima brzog rasta i smanjenje ovih zahteva u
periodu opadanja ekonomske aktivnosti. Od svih razvijenih zemalja, jedino su se panski
regulatori eksplicitno bavili ciklinim oscilacijama kapitala, uvoenjem tzv. statistikih rezervi
Meutim, ovi pohvale vredni predlozi nisu bili prihvaeni od strane Bazelske regulative do 2010.
godine.

1
Prociklini efekti mogu biti pojaani uvoenjem "fer vrednosti" raunovodstva od strane banaka, koje je
poelo u Evropi januara 2005. godine, usvajanjem smernica Meunarodnog raunovodstvenog standarda 39.
 Nastanak aktuelne finansijske krize (Subprime kriza) je aktuelizovao evidentan propust
Bazelske regulative, koji se sastoji u neadekvatnom uspostavljanju dinaminih veza izmeu
monetarne i prudencione politike. Posao centralne banke se odnosio na osiguranje makro
stabilnosti i pruanje usluge zajmodavca u poslednjoj instanci, dok su supervizori bili zadueni
za prudenciono regulisanje i finansijsku stabilnost. Pri tome, regulativa ih nije obavezivala na
vrstu meusobnu saradnju, u emu i lei jedan od osnovnih uzroka krize. Nedovoljna panja,
kako monetarnih vlasti u odnosu na implikacije njihovih akcija na finansijska deavanja, tako i
supervizora u odnosu na makro dinamiku, duboko je doprinela krizi.
Vano pitanje koje, takoe, zaokuplja panju strune javnosti odnosi se na usklaenost
Bazelskog sporazuma i zakonodavstva Evropske unije (EU), odnosno na konzistentnu primenu
Sporazuma u dravama EU. Evropska komisija i lanice EU koje su i lanice Bazelskog
komiteta, imaju primarni cilj da obezbede podesnost Bazela II za aplikaciju na jedinstvenom
tritu EU, kako bi se maksimirala povezanost izmeu zakonodavstva EU i meunarodnih
okvira. Shodno tome, predlozi Bazela II su implementirani u zakonodavstvo EU,2 pri emu su
izvrene odgovarajue izmene koje odgovaraju evropskom finansijskom sistemu, kao to su: 1)
pravila o deliminom korienju, koja omoguavaju manje kompleksnim institucijama da
naprave sofisticirane metodologije za neke portfolije, dok bi za druge koristile jednostavnije
metode, 2) formulisanje novih uslova o operativnim rizicima i njihova aplikacija u investicionim
firmama sa malim ili srednjim nivoima rizika, 3) nii iznos regulatornog kapitala za poslove
finansiranja manjih novoosnovanih kompanija u nekim zemljama lanica.
Na kraju, moe se konstatovati da iroka primena Bazela II omoguava bolju
transparentnost i konkurentnost banaka na globalnom nivou. Pri tome, od sposobnosti i vetine
upravljanja rizicima i eksploatisanja IRB pristupa, zavisie i konkurentnost banaka sa aspekta
mogunosti smanjivanja regulatornog kapitala i ekspanzivnije kreditne politike. Poto se
upravljanje rizicima sve vie pretvara u nauku, ve sada postoji intenzivno takmienje izmeu
banaka za osobljem, kao to su regulatori i finansijski analitiari.
Generalno, Bazel II nastoji da stvori sveobuhvatniji i fleksibilniji regulatorni okvir, bez
rtvovanja stepena stabilnosti, postignutog Bazelom I.

Razvoj i implementacija Bazela III odgovor na finansisjku krizu

S obzirom da je globalna finansijska kriza obelodanila koncepcijske nedostatke Bazela II,

koji nije uspeo da sprei i zaustavi tokove krize, ukazala se potreba za kontraciklinim

2
Direktiva EU o adekvatnosti kapitala (The EU Capital Adequacy Directive CAD) je zasnovana na
principima Bazela II.
instumentima kontrole i mehanizmima koji potrebe za kapitalom povezuju sa stopom promene
bankarskog kreditiranja. Tako, 2010. godine, Bazelski komitet je doneo odreene smernice tzv.
Bazela III, sa ciljem da unapredi sposobnost banaka da apsorbuju okove koji proizilaze iz
okruenja, povea transparentnost banaka i uspostavi adekvatne regulatorne okvire na globalnom
nivou. Drugim reima, ovaj dokument predstavlja rezultat napora da se regulatorni okvir
bankarskog poslovanja uini stabilnijim, pritom istiui znaaj adekvatnog upravljanja rizicima.

Standardi Bazela III kombinuju dva komplementarna pristupa supervizije, mikropristup,

na nivou pojedinanih banaka s jedne strane i makropristup, s druge strane. Mikroprudenciona
supervizija se odnosi na poveanje otpornosti banaka u periodima trinih neizvesnosti putem
ustanovljavanja vieg kvaliteta kapitala, obuhvatnijeg pokria rizika i adekvatnije supervizije.
Istovremeno, u osnovi makroprudencione supervizije nalaze se tri elementa, a to su: kapitalni
amortizeri, standardi likvidnosti i leverid racio.

Zahtev za minimalnim ukupnim kapitalom se nije menjao i iznosi 8% riziko ponderisane

aktive, dok minimalan iznos za primarni capital (Tier 1) se poveava sa 4% na 6%. U odnosu na
Bazel II, promene se ogledaju i u eliminisanju tercijarnog kapitala (Tier III) i uvoenju novih
kategorija, kao to su zatitni i kontraciklini amortizeri. Smisao ukljuivanja zatitnog
kapitalnog amortizera jeste stvaranje zaliha u fazi ekspanzije, koje se mogu iskoristiti za
apsorpciju gubitaka tokom finansijskih i ekonomskih stresnih perioda, bez posledica po
zahtevanu minimalnu stopu kapitala. Zatitni amortizer je ukljuen u akcijski kapital, ali se
utvruje u visini od 2,5% iznad minimalnog zahtevanog kapitala. Time, minimalni zahtevi bie
uveani i iznosie 8,5% kada je u pitanju primarni kapital, odnosno 10,5% za ukupni kapital.
Bankama e biti dozvoljeno da povlae zatitne amortizere tokom stresnih i kriznih perioda, pri
emu e pribliavanje minimalnom zahtevu za osnovnim kapitalom uticati na vea ogranienja
ili ak zabranu isplate dividendi i bonusa zaposlenima i akcionarima.

Obaveza formiranja kontraciklinog amortizera nije direktno nametnuta bankama, ve

nacionalni regulatori, u zavisnosti od pretnji sistemske prirode, mogu zahtevati ovaj oblik
kapitala. Visina kontraciklinog amortizera se nalazi u rasponu 0-2,5% riziko ponderisane aktive,
kako bi se obezbedio makroprudencioni cilj zatite bankarskog sistema u uslovima preteranog
kreditnog rasta. Praktino, regulatori ga fleksibilno koriste da podstaknu ili smanje kredite u
razliitim fazama kreditnog ciklusa. Takoe, regulatori su ostavili i mogunost uvoenja stroijih
pravila za sistemski vane banke, odnosno institucije koje mogu lako da ugroze finansijski
sistem.

Rigorozniji zahtevi za kapitalom predstavljaju neophodan, ali ne i dovoljan uslov za

stabilnost bankarskog sektora. Kako bi obezbedio neophodne uslove za dugoronu strukturu
likvidnosti u bankarskim institucijama, Bazel III je uveo nove standarde koji omoguavaju veu
otpornost banaka na kratkorone probleme likvidnosti, jer se pokazalo da su se problemi u
bankama javljali zbog nedovoljno likvidnih sredstava i pored posedovanja adekvatnih iznosa
kapitala. Formirana su dva standarda likvidnosti, a to su:

1) Racio pokria likvidnosti (Liquidity Coverage Ratio LCR), kao odnos visoko
likvidne aktive i ukupnih neto gotovinskih odliva., u narednih 30 dana, koji bi trebalo
da bude vii ili jednak 100%. On podrazumeva obavezu banaka da dre visoko
likvidnu aktivu u iznosu koji je minimalno jednak neto gotovinskim tokovima u
narednih 30 dana. Ovaj racio treba da obezbedi bankama da odravaju
visokokvalitetna sredstva koja se mogu konvertovati u gotovinu, tokom stresnih
perioda. Racio pokria likvidnosti postao je minimalni standard 01. januara 2015.
godine.

2) Racio stabilnog neto finansiranja (Net Stable Funding Ratio NSFR), predstavlja
odnos izmeu raspoloivog iznosa sredstava za stabilno finansiranje i potrebnog
iznosa sredstava za stabilno finansiranje, koji mora da bude vii od 100. Racio ima za
cilj da se ogranii preterano oslanjanje na kratkorono finansiranje u vreme stresnih
perioda i da podstakne bolju procenu rizika likvidnosti po bilansnim i vanbilansnim
aktivnostima. Racio stabilnog neto finansiranja postae minimalni standard 01.
januara 2018. godine.

Zbog nedostatka transparentnosti u finansijskom izvetavanju pre nastanka krize, mnoge

banke su nastojale da skromnim ulaganjima obezbede maksimalne koristi. Na taj nain, banke su
postale prezaduene. Zbog toga, Bazel III uvodi leverid racio, koji treba da limitira ukupnu
izloenost banaka rizinim aktivnostima i eliminie mogunost prezaduenosti istih. Leverid
racio, kao odnos primarnog kapitala i ukupnih izloenosti banaka, ne sme da bude manji od 3%.

Praktino, Bazelski komitet koji je doneo odreene preporuke za reformu bankarske

regulative i nadzora nad poslovanjem banaka. Prvo, predloeno je poveanje koeficijenata
adekvatnosti kapitala, koje bi bilo u skladu sa rastuim rizicima kompleksnog i globalizovanog
finansijskog poslovanja. Drugo, kvalitet i transparentnost primarnog kapitala (Tier I) mora da se
podigne na vii nivo, jer je kriza otkrila da je minimalni efektivni globalni standard kapitala
trenutno ispod 2%, to je naravno nedopustivo niska vrednost primarnog kapitala. Tree, doneta
je preporuka o uvoenju standarda minimalne globalne likvidnosti, koji do tada nije postojao, a
mogao bi da sprei gubitak likvidnih sredstava.
 Pored prethodno navedenih preporuka za jaanje prudencione kontrole banaka na mikro
nivou, Bazelski komitet je doneo i preporuke na makro nivou. Prvo, koeficijent adekvatnog
iznosa kapitala mora da se dopuni odgovarajuim meunarodno harmonizovanim koeficijentom
raspoloivosti kapitala, kako bi se spreilo da banke zaobilaze zahteve nove regulative. Drugo,
potrebno je stvoriti zatitne amortizere u fazama ekonomskog prosperiteta, koje bi se aktivirale
tokom recesivnih kretanja u privredi. Tree, potrebno je da se uvedu pravila o derivatima, kako
bi se smanjila njihova upotreba kao kompleksnih instrumenata visokog rizika.
Novi sporazum je nastao kao kompromis izmeu amerikih i evropskih banaka, koje su
generalno manje kapitalizovane pa e u tom smislu morati da prikupe i vie kapitala. Meutim,
nova regulativa je naila na razliite reakcije u bankarskom sektoru. Dok je cilj regulatora bio da
stvore sigurniji bankarski sektor, otporan na krize i cikluse procvata i kraha, bankari izraavaju
strah od usporenog ekonomskog oporavka, smanjenog i oteanog kreditiranja i poveanja
kamatnih stopa.

U tom smislu, regulatori su omoguili da se nova pravila Bazela III uvode postepeno,
kako bi banke imale dovoljno vremena da se prilagode stroijim zahtevima i kako se ne bi
ugrozio ekonomski oporavak nakon globalne krize. Poveanje nivoa kapitala otpoelo je u
januaru 2013. godine, dok bi novi zahtevi u potpunosti trebalo da budu ispunjeni do januara
2019. godine. Naravno, oekuje se da e veina komercijalnih banaka biti u stanju da
pravovremeno povea svoj kapital, uz zadravanje ostvarenih prihoda.