BELEKA O REIMA

Svi mi koji piemo, u ovoj zemlji i ovim jezikom, od nepoznatog poetnika do pisca iza
koga stoji ve manje ili vie ostvareno delo, svi mi znamo vanost i ulogu rei. A ako ne
znamo, ili ukoliko zaboravimo, potrebno je da se esto na to podseamo. Ukoliko to ne
uinimo, rei e se same pouriti da nas podsete.

Svi drugi umetnici, muziari, slikari, vajari, pozorini ili filmski stvaraoci, svi oni
imaju na raspolaganju razna vidliva i opipljva sredstva kojima se slue u svom
izraavanju. Jedini je pisac koji nema nita drugo do rei. I jedini smo mi pozvani da
od obine, nestalne i promenljive rei, kojom se svi ljudi slue u svojim ivotnim
potrebama, napravimo sredstvo umetnikog izraavanja i, po mogunosti, umetniko
delo.

Mi to, naravno, radimo nesvesno, tj. sluimo se reima ne mislei uvek na svaku re
pojedinano, izdvojeno, ni na znaenje rei kao takvih. I to je dobro, i jedino mogue.
Imao je pravo onaj francuski pesnik koji je rekao, otprilike, da su rei tanke daske
baene preko ponora besmisla, i da preko tih dasaka treba pretrati brzo, sluei se
njima ali ne zaustavljajui se due na njima. Pa ipak, s druge strane, treba se s
vremena na vreme malo zamisliti o tom naem alatu i oruu i proveriti na odnos
prema njemu.

Jasno je da hladno prouavanje renika, svesno traenje, izmiljanje i kombinovanje

neobilnih rei ne vode niemu i da i najvea vetina u tom poslu ne daje umetniko
delo nego, u najboljem sluaju, kuriozan opit. Umetnost se ne gradi od tih rei i ne
dobiva ivot od njih, nego od onih koje, u dobrim trenucima, iskau iz nae svesti i
daju telo i odelo naoj misli ili naem oseanju. Ali da bi do toga dolo i da bismo u
pravom trenutku nali pravu re, mi moramo da smo na dobroj nozi sa jezikom kojim
piemo, da smo u prisnom i stalnom odnosu sa njim, i to vie i drugaije nego drugi
ljudi. Sa vie napora i odgovornosti.

A jezik, to je ivot ljudi, svesni i nesvesni, vidljivi i skroviti. Izvan ivota postoji samo
samrtno utanje. Nema te rei koja je bez veze sa ivotom, kao to nema biljke bez
podloge koja je hrani. Znai da treba biti blizak ljudima i njihovom ivotu, sluati
njihov govor, upijati ga u sebe, razmiljati o njemu, iveti sa njim kao brat sa bratom. I
tada emo moi postii ono to treba, tj. da ljudima njihovim i poznatim jezikom
iskaemo nau i novu umetniku istinu.
 Od tog naeg odosa prema ljudima i njihovom govoru, tj. ivotu, zavisi i odnos rei
prema nama u trenucima kad nam one zatrebaju.

To je sve. Nikakve druge igre i vetine, dovijanja i domiljanja ne pomau. Rei se ne

mogu cediti iz naliv-pera. A ako pokuamo, pa ak ako i uspemo, te rei ne ive, ne
greju, ne svetle, ne kazuju nikom nita. Mrtve, na mrtvoj hartiji, one govore jedino o
naem naopakom i bezizglednom opitu. Jer, im se malo vie udaljimo od ljudskog
ivota, izraenog ljudskom reju, to se osea na naim tekstovima. Nae rei svedoe
protiv nas. Svi nai napori su unapred izgubljeni. A im uspostavimo ponovo dodir sa
ma kojim vidom ljudskog ivota, a ti vidovi su bezbrojno i raznovrsni, nae rei
dobivaju toplinu ivota i snagu ubedljivosti, pretvaraju se u dragoceno, posluno
sredstvo za izraavanje nae umetnike zamisli. I vie od toga: re biva delo.

Prema tome, svakom se od nas, u raznim periodima naeg rada, rei razno javljaju i
prikazuju. Nekad su one krupne, tamne inepomine stvari, kao kamenje pored puta, a
nekad prozirne, raznobojne, lake i promenljive, kao kristali, rosa i oblaci. A uvek su
podvrene nesluenim metamorfozama i veitom talasanju umiranja i vaskrsavanja.

U stvari, reima nema kraj, kao ni naoj strasnoj borbi s reima i za re, ni naem
doiotnom traenju plodne i stvaralake rei.

A to je ona koja, dolazei od ivih ljudi i ljudskih dela ali i ljudskih snova i elja, i proavi
kroz prizmu umetnikog duha, postaje (u srenom sluaju) umetniko delo. Zakone
toga procesa ne moemo u potpunosti nikad uhvatiti, kao ni zakone ljubavi. A jezik je
zaista, kao to je F. Kafka u jednom pismu rekao, naa ljubav do groba.