Anda di halaman 1dari 38

U POGLEDU SMISLA: DIS

Ipak treba razumeti poeziju Vladislava Petkovia Disa. To znai


da je u izvesnom pogledu nuno drugaije itanje Disa. Ne samo
zato to tumaenje ne moe da ostane na anegdotama o ovom au-
toru ili kritikama koje su pratile njegovo delo, niti da se zaustavi na
knjievnoistorijskim uspomenama, ak i kada su tane. Sa tim bi se
jo i lako izalo na kraj, meutim tumaenje naroito ne moe da
se zadovolji onim to je oigledno. Ako sve nije u poeziji, onda ga
nigde i nema, a ko u tumaenju nee sve, tome je isto kao da nee
nita. Kako kau i openhauer i mladi Nie o svom uitelju, tome
ostaje la akademskog ivota.
Da je Vladislav Petkovi Dis jedan od najveih srpskih pesni-
ka, to je na poetku ovog veka isto toliko oigledno koliko je na
poetku prolog veka kritika ostala zateena pojavom njegove po-
ezije. Tragovi te zateenosti i nespremnosti za tumaenje stihova
uzmaklih sa ustaljenog horizonta smisla koji doputa i podrava
stanje kulture oseaju se i danas. Zato je Dis neosporna pesnika
veliina, to ni izdaleka, ni posle itavog niza tumaenja i knjievno-
istorijskih komentara, uspomena savremenika i ocena potomaka,
nije sasvim jasno. Naprotiv, dok je sasvim jasno koji su sve razlozi
davali maha sumnji i osporavanju Disovog pesnitva, od pitanja
gramatike do iracionalizma, razlozi za uvrivanje vrednosti nje-
govog stiha u knjievnom pamenju ostaju dovoljno zagonetni da
bi jo uvek predstavljali izazov tumaenju. Nije, razume se, tajna
da neke Disove pesme nailaze na opte dopadanje i da su omiljena
lektira, ali zato njegovo delo prate uglavnom uvek ista knjievno-
istorijska uoptavanja o pesnitvu srpske moderne? Kako to moe

224
U pogledu smisla: Dis

biti dovoljno da se utvrde osnovni razlozi zato se srpska poezija


ne moe zamisliti bez Disa. ak je i uobiajeno izdvajanje nekoliko
svima poznatih pesama zapravo znak koliko se potcenjuju vrlina i
vrednost itave zbirke Utopljene due, jedinstvene pesnike celine
kakvih ima svega nekoliko u istoriji srpske poezije. A kada bi se
temeljnije proverilo stanje razumevanja i ovih najomiljenijih pesa-
ma, moda bi se pokazalo da je usvajanje dubljih slojeva znaenja
i smisla daleko manje napredovalo nego to bi to morao da bude
sluaj kada je o klasiku savremene srpske knjievnosti re. Drama
tumaenja ne samo to je ostala u senci najranijeg spora o duev-
nom zdravlju autora i njegove poezije, ve sa retkim izuzecima, a
moda zapravo jednim jedinim, te drame gotovo da i nema.
Problem je, meutim, mnogo lake najaviti nego mu odista pri-
i, naroito ukoliko nije prilika za detaljno pretraivanje kritikih
sudova izreenih o Disu, i jo vie za preispitivanje jedne slike o nje-
mu koja je izgraena na osnovu anegdota i uspomena i koja se, kao
demon, obruava na svaki ozbiljniji trud tumaenja. Tog demona
i predrasuda nisu bili poteeni ak ni najozbiljniji interpretativni
napori. ak i tu gde treba da se utvrdi Disova vanost i pesnika
veliina iskrsava njegov udnovati lik i pre nego se stigne do naj-
vee dubine smisla njegovih stihova, on sam se pomalja kratkovid,
brkat i nedouen, boemski raspoloen, neozbiljan i neambiciozan,
te kako s cveem u ruci jurca oko svoje mlade ene, ite honorar za
pesmu koju je tog asa u redakciji nakrabao, ili sedi s drutvom
u kafani dok mu drugi tumae velike svetske pesnike i prevode
ih da bi ita razumeo... Kakva nepodnoljiva kojetarija. I kada je
takva slika izgraena, a zatim jo i dovrena surovom optubom
da je lani modernizam plod bolesnih nerava pisca koji ak ni
svoj jezik ne zna, da je njegova poezija orsokak i zaraza, onda
se prostor izmeu osuda i bede seanja toliko suava za ozbiljno
i dalekosenije tumaenje da je vrlo teko sauvati pravo da se o
Disu pie jednako kao o Bodleru i Rembou, Helderlinu i Rilkeu,
Jejtsu i Eliotu, Bloku i Mandeljtamu. A upravo je to nuno, i sve

225
De/konstitucija

to se napie sa manje truda i htenja, naroito jo ako se u to uplete


prepriavanje traeva, ne vredi nita vie no da stigne do prvog koa
za staru hartiju.
Iako je hermeneutiki patos ovde nuan, u tumaenju se mora
krenuti od samoga poetka, a to, kada je o Disu i o Utopljenim du-
ama re, stvara nepremostive tekoe ve na prvom koraku. Jer je
u prologu ove zbirke jedna od pesama koje, sa jedne strane, plene
lakim rasporedom osnovnih slika i znaenja (toliko oekivanim
i pretvorenim u opte mesto jedne vrste antropolokog i eshato-
lokog pesimizma da to ne zasluuje podrobne komentare), a sa
druge obiluju izrazima koji ne samo da predstavljaju problem, ve
je njihova smisaona odgonetka uveliko izostala u veku koji je za
nama. Disova Tamnica je, dakle, sa jedne strane odlina literatu-
ra za adolescente koji u svojoj pobunjenikoj lektiri trae upravo
takvo tivo da u njemu prepoznaju i potvrde svoje rane, mladalake
patnje zbog toga to svet izneverava naa oekivanja. Tamnica je i
zreli plod, remek-delo u kojem bi se od vie pojedinanih blistavo
pronaenih i uzajamno povezanih izraza mogla izgraditi posebna
filozofija ivota, miljenja i pevanja. Poseban problem je to to istr-
gnuta iz Utopljeiih dua Tamnica ne govori sve to ima da kae.
Njeno itanje, koje se skoro uvek odvijalo nevezano za celinu zbirke
i poslednju pesmu Utopljenih dua, pojaava neke, a prikriva druge
odlike ove pesme, itave zbirke i njene kompozicije.
Tamnicom meutim vlada isti simboliki poriv koji u samom
korenu judeo-hrianske tradicije gradi i zatim uva sliku ove-
ka kao palog anela. Ukoliko se to u isti mah prepozna i ostavi
po strani, da se zbog ovog konteksta ne bi ponitio onaj koji sam
pesnik gradi celinom Utopljenih dua, pesma koja otvara zbirku
prua priliku za drugaiju egzegezu. Na sliku oveka u svetu moe
se osvrnuti uz pomo poetnih stihova Disove Tamnice to je
onaj ivot, gde sam pao i ja. Pored aludiranja na najiri duhovno-
istorijski horizont ne samo jedne tradicije, na to predanje o padu,
odluujue to to je Dis takvo saznanje odmah predstavio u dosegu

226
U pogledu smisla: Dis

pesnike moi. Pad se ve odigrao, a uz pomo tog i onaj ko je pao


povezuje se sa drugima. Sudbina u ivotu kao pad je zakljuena,
ona predstavlja optu formu postojanja u svetu. Ona raslabljuje
ovekove izglede, ali ne ukida razlog i mogunost poezije. Pogled
na samoga sebe oveka koji je upoznao ivot vodi do jezivo-setne
presude sopstvenim izgledima, ali se u toj presudi otvara mogu-
nost pesnike dubine.
Knjievnoistorijski, pad je sam po sebi tradicija koja se u naem
pesnitvu vidi kao jedan poseban prsten od Njegoa do Disa, a u
svetskoj knjievnosti od biblijskog mita do Miltona, posle koga pali
ovek herojsku prolost menja za graansku uznemirenost. I Disov
pad se odigrava u graanskom ivotu kome su u Utopljenim dua-
ma samo pridodate slike turobne idile i pastoralne smrti. Uprkos
tome to se ova uvodna slika lako razumeva i kontekstualizuje, im
odjekne drugi stih Tamnice problemi tumaenja namnoie se
toliko da do kraja Utopljenih dua traje drama razumevanja. To od
tumaa zahteva da se u susret Disovim stihovima otisne sa voljom
da se kae vie od onoga to pie u njima.
Drugi stih Tamnice odreuje da se palo s nevinih daljina. Na-
ravno, problem je u tome to se daljinama daje svojstvo koje one ne
mogu imati. Pretpostavljena nevinost pri tome mogla bi biti suprotna
hrianskom predanju o naslednoj krivici zaetoj Adamovom pobu-
nom protiv Boga. Budui da nevinost ostaje vezana za daljinu a ne za
onoga ko je pao, pesnik se zapravo ne izlae opasnosti da osporavaju-
i razloge i pravednost sunovrata na pesniki nain ponovi greh po-
bune. Osnovni poloaj onoga ko ispisuje prvi stih Disovih Utopljenih
dua odreuje izostanak pobune, pa bi se konsekventno moglo rei
da nje nije bilo ni u onom postojanju koje prethodi padu, kao to ni
posle pada nema skruenosti bia svedenog na ovozemaljsku, pa jo
uz to i ljudsku, maskar i previe ljudsku sudbinu.
A ta ukoliko se pad shvati u rasponu sudbine dua kakve doa-
ravaju budistika uenja ili Platon? Problem samih stihova, meu-
tim, ne reava se olakim pozivanjem na duhovnu istoriju ovean-

227
De/konstitucija

stva. Tako bi se trivijalnost ve poznatih shema prenela na stihove.


Odluujue je to za takav transfer nema razloga u samoj Tamnici.
Sa monom slikom Disove Nirvane valja uiniti neto vie od
toga, a o Platonu e biti rei u jednom boljem interpretativnom as-
pektu. Dis nije izazov po prepoznavanju razliitih tradicija u kojima
se moe misliti ono to je u njegovom stihu zapisano. Pad je kod
Disa vezan za ivot, pa se moralna dinamika sagreenja ontoloki
prebacuje iz iste onostranosti u neki blii, egzistencijalni predeo.
ta takvo pomeranje zapravo znai? To pomeranje je rad pe-
snitva, ali ne samo u obliku i jeziku, ve jednako tako u smislu i
umetnikim posledicama samog pevanja. Otkriti jedno bez drugog
zapravo je isto to i ii na izvor sa sudovima koji imaju drke, ali ne-
maju dno, koji se mogu nositi, ali se nita u njima ne moe doneti.
Nikada pomeranje samo po sebi nije odgovor, treba videti gde se
stiglo tom pomerenou. Biti pomeren ne znai nita.255 Problem
je, dakle, u kvalifikaciji daljine, koja je uzrok, uslov, izvor ili samo
predeo nevinosti pa sebe namee sudbini palog kao njegova bolja
prolost ili daleka nada u povratak neem boljem: nevina daljina
bolja je od krivice u blizini. Da li se nakon pada dospeva do blizine
koja nije nevina i da li je neizreena pretpostavka krivice nuna da
se razume svojstvo ove nevinosti? Da li je nevinost uopte mogua
ukoliko ve nije pretpostavljena optuba, a osuujua konotacija
pada kao presuda ispisana na nebu koje natkriljuje, kao Disova
daljina, svodove ivota? Sofistika argumenata o kojima se u samim
stihovima nita ili sasvim nedovoljno saznaje, ili usporena dijalekti-
ka sa kojom se moe osmiljavati i preocenjivati svaki sud dozvoljen
i mogu u ovom pesnikom materijalu, sve to podlee strogoj za-
brani kao i svako slobodno domiljanje. Zabrana vai i za transfer
filozofije, utoliko pre to u tumaenju knjievnosti kod nas retko
255 ak ni Fukoova rehabilitacija pomerenosti i njeno vraanje u polje prih-
vatljivosti i drutvenog uma nije kazalo nita o samoj pomerenosti. Vidi
Miel Fuko: Istorija ludila u doba klasicizma, Beograd, Nolit, 1980,
prev. Jelena Staki.

228
U pogledu smisla: Dis

ima dovoljno strpljenja i volje za miljenje. Nema otvorenosti ak


ni za istoriju miljenja, a kamoli za postupno razvijanje argumenta
do one misaone jasnoe i ubedljivosti u kojoj tumaenje prestaje
da bude privezak itanja i postaje vano kao takvo.
I dok bi se o prirodi odnosa nevinosti, od moralne klauzule
do ontologizacije poloaja koji je obezbeuje, mogla nastaviti vrlo
uena rasprava u kojoj se u najmanju ruku sistematski propituje
uslov nevinosti i volja za delovanjem, a zatim isto tako razlog pra-
vednosti, odnos egzistencije i presude na nebu, sve do poslednjih
konsekvenci raskola metafizike i egzistencije, tuma i italac Uto-
pljenih dua, pa ak i samo Tamnice, ima drugaije zadatke u srp-
skoj kulturi. Neki od njih moda nisu tei od ove vrste apstrakcije,
ali svakako jesu vaniji. Koliko god dalek, taj zahtev kojem treba
udovoljiti nije nevin u odnosu na same stihove u kojima hoe da
razotkrije i opravda razlog Disovog pesnikog trajanja. Posle nevine
daljine hermeneutikog pogleda na Disovo pesnitvo sledi pad u
tumaenje, neoprostiva krivica u blizini tumaenja stihova.
U znanju, odnosno neznanju, pesnikog subjekta Tamnice,
samo tri strofe kasnije pojavie se dvojstvo: ontoloka svrha to
zvezde bee (da se stvara pebo i svod), ili gnoseoloka krivica (moja
glava raa sav svet jada). Za zvezdama, meutim, ostaju boje mesta
i daljine i vizija jave, u tome je sada ivot u kome su zvezde nevino
vezane za san moje glave. Jo dve strofe kasnije pesnik kae

I tu zemlju danas poznao sam i ja


Sa nevinim srcem...

Dijalektika nevinosti u ovoj spoznaji, meutim, tek je pretpostav-


ka da on pone da ivi kao stara tajna sa hristolikim vencem snova
na glavi, to nevinosti daje novi lik, sve dok se ne doe do stihova:

I da sluam bie
I duh moj u svemu kako mono spava

229
De/konstitucija

Ko jedina pesma, jedino otkrie;


Pitanja spoznaje i otkria su povezana, a izraz sluam bie potpu-
no natopljen onim znaenjima koje je savremena filozofija tokom
dvadesetog veka pretvorila u svoju opsesiju i kojima je teko odole-
ti, tuma bi se ovde rado dohvatio Hajdegerovih tekstova o poeziji i
prepustio tekoj raspravi o moi poezije i dometu pesnikog milje-
nja. U takvom asu ve se na horizontu ovih stihova pojavila jedna
ekskluzivna autopoetika situacija jedine pesme, jedinog otkria.
Potrebno je da se u stihovima vidi ono najvanije to ovek o
oveku i za druge ljude, koji su po svome biu itaoci, govori. Nije
to, dakle, samo pitanje nevinosti, a i ono bi ve bilo dovoljno kada
je postavljeno izmeu nevinosti daljina, nevinosti vezivanja za san
jedne glave i nevinosti srca koja je u ovoj kulturi uvek u opoziciji sa
onim to se u glavi i zbog nje deava. Sve to je reeno u Disovim
uvodnim stihovima vodi do situacije pesme kao jedinog otkria.
Poto je Tamnica pesma u kojoj je to reeno, onda je ona ta pe-
sma koja je jedino otkrie. Ono o emu se govori u pretposlednjoj
strofi, upravo smisaoni horizont same Tamnice. To to je na prvi
pogled najjednostavnije, zapravo je i najtee razumeti do kraja, kao
to je teko prihvatiti da je odnos etike, nevinosti, i autopoetike,
pesnikog otkria, razmera najznaajnijeg smisaonog i oblikovnog
dosega Utopljenih dua Vladislava Petkovia Disa.
Pred tumaem su dva puta. Dok moda sme da privremeno
ostavi po strani sve one implikacije koje slede iz pitanja nevinosti,
a ima ih veoma mnogo, titei se predrasudom da je to vie posao
filozofije nego pesnike hermeneutike, ovih autoreferencijalnih
odjeka se ne moe osloboditi osim ukoliko ne ispusti iz vida samu
poeziju. Istina, stvar je ve i sa nevinou nepopravljivo preteka.
Sva duhovna istorija oveanstva nije uspela vie nego da doda
jednu vrlo veliku fusnotu uz razloge protiv nepravednosti patnje
koje iznosi Jov.
Problem nevinosti pojavljuje se kao neka vrsta skrivene niti koja
vodi kroz itavu Disovu zbirku. Ako pogledamo kako se ovaj se-

230
U pogledu smisla: Dis

mantem (osnovna jedinica semantizna stiha) razvija u zbirci, po-


stae jasnije kako je panjivo Dis gradio srihove, pesme, cikluse i
kompoziciju same zbirke. U pesmi Ona, i njoj bezazlena nevinost
veito pati i strada, u Razumljivoj pesmi misli blede

Gube se u nebo, u svet harmonija,


U oblak, u zvezde, nevine poglede

da bi, kao da treba da se sprovede besprekorno precizan plan po


kojem se razvija argument nevinosti, potkraj zbirke u pesmi Ras-
padanje sledio konani obrt:

Sad nemam vie visokih obmana,


Nevinih misli i krinova beli;

Ako su zvezde nevino povezane sa snom glave, ve u tome po-


stoji snana etika slika bez obzira da li emo u njoj hteti da traimo
Kanta ili druge moderniste. Naroito nevinost srca obezbeuje eti-
ku privilegiju pesniku, dok ovakva precizna i direktna dijalektika
nevinosti omoguava da se itavo ustrojstvo sveta, njegove spoznaje
i izraza koji jedini preostaje, pesniki poveu u jedan nerazmrsiv
vor. Svojstvo nevinosti, koje od daljine stie u najveu blizinu,
u samo srce, dakle pretpostavka najireg obuhvatanja nevinosti,
i iezavanje nevinosti pred kraj pevanja u tom svetu, govore o
ishodu odnosa iskustva postojanja nakon pada i pesme, pogleda i
misli. Postoji u Disovim Utopljenim duama razvijena i zaokru-
ena poetika dijalektika, jedan obuhvatan i celovit sistem.
Da je ovde re o zbirci pesama u kojoj je plan celine razvijen sa
preciznou bez presedana u srpskoj poeziji, sa preciznou koja
pleni kao da je miljena da i sama bude itana kao takva i da bude
pesniko sredstvo, da se upravo u sistematskom razvoju onoga to
je pesniko otkrije jo jedno svojstvo poezije, to je srpska knjiev-
na istorija uspela da dovede u sumnju pa ak i odbaci zbog slike

231
De/konstitucija

samoga pesnika kome se ne veruje da moe imati najveu metafi-


ziku dubinu. Doprinos tumaenja stihova uivanju u poeziji treba
da potovanje za Disa obnovi u onom to je najtee, u poverenju
da se o njegovom stihu govori kao da od svake rei zavisi sudbina
pesnitva.
Plan celine se ipak ne samo nuno ve i posebno dobro vidi
kada se kroz itavu zbirku prati sve to je reeno o pesmi. Nije re
o jednom usputnom simbolikom otisku pesnitva u pesmama,
ve o pesnikom procesu koji se iz stiha u stih razvija. Egzegeza,
meutim, koja bi idui upravo od stiha do stiha htela da posvedoi
sve to je u njima reeno, zauzela bi prostor itave jedne opsene
studije. Takava iscrpnost, koliko god bila vana i potrebna, morae
da se prepusti drugoj prilici. Da se pokau i hermeneutiki rekon-
struiu makar najvanije veze koje postoje u Utopljenim duama,
poput ovih izmeu nevinosti koje smo naznaili, bilo bi potrebno
napisati celu jednu knjigu.
Kao jedan ekskurs do bitnog, autopoetika nit i sistematika
predstavljanja pesnika i pesme su okosnica itave zbirke. U pesmi
Ona, i njoj e pesnik dozivati tebe, mada si tamo gore, a zatim sle-
de Stara pesma i Pesma, koje od naslova do tvrdnje da se miso
budi, al ko miso pesnikova pokazuju raanje pesme:

To je pesma koju raa miso moja i seanje,


To je pesma mojih dana i asova i prolosti,
To je pesma stara, teka, jednolika ko kukanje,
To je pesma sa zgarita ideala i mladosti.

U ve pomenutoj Razumljivoj pesmi misli blede i gubei se u


nebu stiu do zvezda i nevinih pogleda. U Najveem jadu tvrdi
se na poetku Ja znam jednu pesmu, a na kraju to vodi i do pesme
junaka. (Ovu staru pesmu i jednu pesmu koju zna treba zapamtiti
u vezi sa onom pesmom koja e biti zaboravljena na kraju zbirke
Utopljene due.) U Prvoj zvezdi tu su izgubljene pesme, da bi se

232
U pogledu smisla: Dis

prelaskom iz ciklusa Kua mraka u ciklus Umrli dani programski u


naslovnoj pesmi zbirke Utopljene due srela moja lira sa njenom
lepotom, / Tugom i sreom. Tu ide i nesrea soneta iz Prvog zagr-
ljaja a zatim itav mali katalog jedne odbaene obinosti:

Pesme sunca i oblaka


i anela i junaka
i mladosti i prolea:
To je bila pesma straha
I padanja i uzdaha.
To je bila pesma jaka.

Sledea je pesma Seanje u kojoj pesnik veli:

Ja oseam nju i pesmu jednu,


to je mladost ko svoj teret ima,
Pesmu udnu, nejasnu i ednu,
Pesmu snova, pesmu o srenima.
Ja oseam... i u asu mahom,
Pesma staje, ugasi se, svene:
Pojavi se ivot s tekim dahom,
I sve ode u san, uspomene.

Dinamika odnosa pesme, ivota, sna i uspomene vie puta se


menja u celoj zbirci. Pre no to se italac navikne na pauzu u razvi-
janju ovog autopoetikog niza, u Utehi se otkriva drugaiji pravac
gubljenja misli, koja nestaje i tone / U dolini plaa a ne vie u nebu,
pa dok miso spava sledi romantiarska slika ljubavi na krilima noi
koja sobom nosi razlupanu liru. Nakon Prie, u ciklusu Tiine sledi
opet sasvim programska Pesma bez rei, da bi se potonji ciklus,
Nedovrene rei, koji proizlazi iz ove dijalektike izraza i tekoe izra-
avanja, zavrio (posle pesama imenovanih u naslovu kao pesma)
poslednjim stihovima pesme Glad mira:

233
De/konstitucija

Jer jo ujem nad glavom vetar kako svira


Pesmu praznu ko uteha, teku kao pad.

Krenulo se od pada da bi se stiglo do pesme koja je jednako te-


ka, teka kao pad. U tome se ujedinjuje autopoetiki lik Utopljenih
dua sa celinom zbirke. Poinje se dijalogom pad/pesma i okon-
ava zakljunim odnosom pesma/pad. Onaj kome je na poetku
ovih autopoetikih transformacija pesma uz nevinost srca mogla
da bude pribeite, ostaje u konanom raskolu pesme, saznanja i
ivota: ono to je bez rei i od nedovrenih rei jednako je teko
kao pad.
Ne moe se itati spokojno Disova zbirka dok se pred oima
onoga ko razumevajue gleda odvija ovakva autopoetika istorija.
Ne moe se itati Disova poezija ako se ne zna ta je za nju pesma,
ne samo zato to je neto bitno i presudno reeno o poeziji ve i
zato to je to u Utopljenim duama reeno i o samim Utopljenim
duama. itava ova autopoetika istorija na presudan nain pripre-
ma epilog cele zbirke, San, u kojem je jedna od najlepih pesama
srpske knjievnosti. Zavrna pesma Utopljenih dua ne moe ni da
pone dok neka druga, neizreena i u prethodnim stihovima za
dogaaj gubljenja pripremljena pesma ne bude izuzeta iz onoga
to kazivanje moe da postigne. Moda spava, dakle, poinje tek
onda kada je omogueno da se kae ono to je najtee o sudbini
pesme. Uz Meu javom i med snom Laze Kostia to je najjae i
najpoznatije izvorite autorefleksije, suti autopoetiki iskaz u stihu,
ali povrh toga i izvorite najvee zagonetke:

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,


Pesmu jednu u snu to sam svu no sluao:
Da je ujem uzalud sam danas kuao,
Kao da je pesma bila srea moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

234
Koja je to zaboravljena pesma, kako je zaboravljena i zato se vie
ne moe uti? To je najvea zagonetka srpskog pesnitva, vea no
Stara pesma Vojislava Ilia, ili Nauite pjesan Miodraga Pavlo-
via. Uinak Ilieve pesme i znaaj Pavlovieve pjesni nee se pro-
meniti zato to ni jedna ni druga nisu poznate. Disova zaboravljena
pesma je meutim neodoljivi vapaj. Naroito teak utisak koji stvara
najtuniji autopoetiki odjek u srpskom pesnitvu: da je pesma bila
srea sva. Tek posle pesme prazne kao uteha, tek tamo gde vie nita
ne blai teret i muku postojanja, pada u ivot, tek tu se javlja pe-
sma koja je pre zaborava srea sva, ili se tek nakon zaborava takvom
priinjava. Autoreferencijalnost nije puka refleksija o pesnitvu ve
jedan dubok egzistencijalni udar koji pored saznanja stvara i sam
stih, i zato nije mogua izvan samooblikujueg saoptavanja, koje se
deava u ovom prstenu od Tamnice do Moda spava. Od jedine
pesme, jedinog otkria, iz Tamnice, do zaboravljene pesme koja je
bila srea sva u Moda spava, izvrena je dramatina supstitucija: na
mesto pesme iz sna koja je zaboravljena dolazi najlepa i najtraginija
balada, sama Moda spava. To je onaj zlatni as u kojem se istina
autoreferencijalnosti raskriva i samoprikazuje kao vrednost.
Mogunost da se u samoodricanju kae vie nego u samopred-
stavljanju vrhunsko je sredstvo moderne umetnosti. Ta nova pe-
sma, koja zamenjuje staru pesmu koju je imao u snu, tu je da uz
konanu dramu pesnikog postojanja objavi i zavrnu uzaludnu
nadu da draga, mrtva draga, moda ipak ivi i doi e posle ovog
sna. To istovremeno zatvara poloaj same pesme Moda spava
spram tog sna i itave zbirke, ali i njenu spoznajnu dinamiku ini
sasvim drugaijom od baroknog toposa ivot je san.
Centralna figura Disove zbirke nije ovek kao takav, nego pe-
sniko bie koje stvara sav svoj jad, kome se izmeu snova i tuge iri
prostor stiha, to je pesnik iji duh je usnio pesniku utehu i jednu
staru pesmu da bi i kad ona iili progovorio jednim novim moda
i stigao do konanog pesnikog horizonta uzaludne nade. Pesnik
je ovlaen za posebne, pesnike vrste samooseanja, tek je njemu

235
De/konstitucija

dostupno da slua bie i sva odreenja tome dodaju egzistencijalne,


epistemoloke i poetike nijanse kao to su da to ini u pogledu
sopstvene snage, pred zovom glasa tiina, govora uma i divne, ali
mrtve drage u vremenu posle romantizma, te napokon izgubljenih
snova i zaspalih visina, kako stoji ve na kraju Tamnice. Od te
uvodne usnulosti do zavrnog moda spava, Dis pie lirsku raspra-
vu kao dijalog pesnika sa sobom kao palim ovekom. Pesnik je u
njegovim stihovima nevini titan koji bez pravog uasa i konane
rezignacije prati sve ono tuno, najtunije od ega se ivot sastoji,
rasporeeno izmeu smrti i ljubavi, izmeu rake i sveta, mrtve
drage i sna, izmeu ponitavanja samog ljudskog bia i svega to
postoji. Mir o kojem na vie mesta govori znak je pesnike tran-
scendencije. Vrlina i vetina da se na relativno malom broju situa-
cija, a sve one imaju isto osnovno emocionalno usmerenje, razvije
tako velika mo pesnikog doaravanja razliitih vizija istog ishoda,
jedna je od kljunih odlika Disovog stiha. Ona pokazuje svu mo
njegovog sasvim osobenog artizma. Da esto isticana melodioznost
njegove poezije nije zdruena sa delatnom moi doaravanja, a ona
podreena ovom optem tonu mirnog i vrlo esto sasvim ironino
preokrenutog stanja koje ne postaje oaj, u jednom izrazito mo-
dernistikom, oksimoronskom semantikom poigravanju, od de-
lovanja te melodije ne bi bilo nita. Oblikovanje i uoblienost stiha
ni izdaleka ne bi imali istu snagu da u polje ironijom ublaenog
sveta i uasa nisu projektovani sam pesnik i poezija, pa tako oni
nisu ostavljeni izvan procesa ivota i njegovog oblikovanja, ve su u
njegovom sreditu. Sa druge strane, upravo zato to nije samo pod-
loan svetu ve i nadlean za njegovo pesniko uoblienje, pesnik
nije samo pomoni stradalnik nego i jedan nadmoni izvestilac koji
otklonom od tragedije u poeziju, kao da ga je sam Nie u Roenju
tragedije na to uputio, zapravo sebi pribavlja nuni razmak izmeu
sudbine, egzistencije i doivljaja. To doputa da on govori sa mi-
rom koji pleni i duhovitim cinizmom koji ne ostavlja na miru, pa
je Dis velik ne zato to je turoban i mraan, jer on to nije kao to

236
U pogledu smisla: Dis

njegova pesma ne bi ni trebalo da bude, ve je veliki pesnik zato


to u najgorem uva mir i prostor pesnikog samoostvarenja. Poto
pesniko bie u njegovim stihovima ne rezignira, to ni poredak
sveta, u kojem je sve ve najgore i svaka je lepota mrtva, ipak nije
u svakom pogledu izgubljen. U pogledu poezije, Disovi stihovi su
otvoreni za stvaranje. I uprkos tome to je smisao postojanja u svetu
zadat kao nesrea ivota i tragedija smrti, u pogledu smisla Disova
poezija je otvorena za stalno bogaenje dubljih simbolikih nivoa.
Disov italac zapravo je savrena rtva: on je taj koji umesto
pesnika proivljava sav teret postojanja, da bi i njega pesnik u inu
oblikovanja poezije spasavao. Satrven i spasen u isti as to je lu-
kavstvo pesnikog uma da se uz pomo autoreferencijalnosti italac
prepusti poeziji kao takvoj i dovede u stanje jedne odloene i kon-
taminirane ekstaze, koja tokom itavog veka nije prestala da deluje.
Zauujue je da je samo empiricistika iskljuivost, usmerenost
na predstavljeni svet u pesmi, ili pak formalistika iskljuivost, op-
sednutost pesnikim sredstvima samima po sebi, uinila da se ono
najosnovnije, uprkos tome to je neprikriveno, u Disovom stihu
izgubi iz vida. U tom pogledu nuno je drugaije itanje poezije
Vladislava Petkovia Disa, a pitanje onoga to je skriveno tek se
posle ovoga pomalja u svoj svojoj punoi.
Paljivije povezivanje dva razliita egzistencijalna prospekta, o-
vekove izloenosti sudbini i pesnikog oblikovanja, sudbine stiha u
takvom ivotu, dakle odnos ivota i stvaranja, daje novu dimenziju
slici pada. Jer se tek iz pozicije stvaraoca vidi smisao odreenja pada
u ivot, a ne pada u svet kao pada u ovozemaljsko postojanje. To nije
pad samo sa odjekom hrianskog predanja, ve jedan drugaiji su-
novrat koji se odigrava u ivotu jer se u ivotu stvara sav jad. Nije sam
ivot jad kao takav nego moja glava raa sav svet jada kae pesnik.256
256 to je blisko Lazi Kostiu jer to je dui lomilo krilo u Santa Maria della
Salute sve je to s ove glave. Da je Disu stalo do knjievnoistorijskog
niza ne pokazuje samo pesma posveena Vojislavu Iliu, ve mnogo vie
odjek Njegoevog stiha u Seanju.

237
De/konstitucija

Bilo bi suvie jednostavno izvesti konaan zakljuak kako je sav jad


pesniki stvoren, pa je to jad pesnika. Vrlina Disove autopoetike je
upravo to to simboliki prostor egzistencije, naroito graanskog
ivota, i ontologije, ostaje otvoren pa se ni svemir ni sam Bog ne
mogu osloboditi krivice. Drama nevinosti srca i nevinosti daljina se
ne ukida i ne razreava, ve pojaava. Autopoetika nije tu da umanji,
nego da uvea smisao, ona nije tu da ukine ambivalenciju, ve da je
produi u jednom posebnom, privilegovanom simbolikom prosto-
ru kakav predstavlja pesnitvo kao takvo. Sva je stvarnost u njoj jo
stvarnija jer je u njoj i sama poezija stvarna.
Tek kada se u opoziciji srca i glave, daljine i bliskosti, nevinosti i
jada razume kako glava i stvara jad i pesniki dela, dobija ne samo
Tamnica ve i itava zbirka Utopljene due potpuniji smisao. Zato
se u njoj uz poeziju moe vezati dah otkrovenja, duh koji u svemu
mono spava, ali ne spava bez snova, kao to se programski eli u
naslovnoj pesmi Utopljene due, ve spava mono poto se ima u
snu to to je pesma i pesniko. Konana kriza izlaska u svet mogla
bi da nastupi tek kada se izgubi ta pesma iz sna, ali onda na njeno
mesto staje jedna nova pesma uzaludne nade, u kojoj uprkos svemu
ostaje trag romantiarske slike mrtve drage. Uzaludna nada pretvo-
rena u novu pesmu, to je Disovo reenje nemogueg. Stara pesma
je uspomena koje se ne sea, nova nada se ne obistinjuje ali postoji.
Kada se sve zna, ovde je upravo to sluaj, ta jo preostaje nego da se
uprkos apsurdu pokrene sve, a za oveka koji je nedovreno i nesa-
vreno bie, to je ontoloka perspektiva nade.257 Iz apsurda u kojem
zavrava razumsko propitivanje hrianske vere, i apsurda u kojem
257 Od sna do pesnike transcendencije, od sluanja muzike do duha utopije
i od samorazumevajue i samouzdiue egzistencije do ontologije imagi-
narnog, jedini nain da bolja strana ljudske prirode samu sebe zahvati
kao uzvienost sudbine, jedini nain osim duboke vere da se u samom
postojanju umakne istoriji i ona osudi na najbolje, ostaje u domenu nade.
U tome se zavrna Nieova ekstaza samoobjavljivanja na paradoksalan
nain dodiruje sa najveom utopijom nade u filozofiji, onom Ernesta
Bloha.

238
U pogledu smisla: Dis

zavrava svaka filozofija egzistencije nema izlaska, ali to poeziji ne


moe da nakodi. Dis nije prestao da veruje u poeziju, a moderni-
stiko ispitivanje granic izraajnih moi jo nije uzelo toliko maha
da pesme bez rei i nedovrene pesme budu zaista takve. Dis ne ini
ono to u pesmama govori, to je tajna autoreferencijalnosti. Iako
je pesma zaboravljena, pesma nije nemogua: mogua je upravo
najlepa pesma. Svi Kriani lau, i upravo tako svaka autopoetika
lae u boljem smislu rei: ona ne ini to o emu govori i to to
predlae. To je mo poezije, da nju sopstveno samosaznanje ne one-
moguuje. Izlazak iz jednog sveta pesme, stare pesme, ulazak je u
drugi, pa tu na kraju Utopljenih dua poinje novi pesniki prostor.
To je trenutak koji knjievna istorija mora posebno uzeti u obzir,
samo ga mora bolje i drugaije odrediti. Dinamika stare i nove
pesme, pojaana i na drugim mestima Utopljenih dua, preselie
se u prolog Lirike Itake Miloa Crnjanskog i tako obezbediti onaj
kontinuitet poetike promene koji se ne mora iitavati uz pomo
knjievnoistorijskih akcidencija i izjava, nego iz samih stihova. Taj
dodir Disovog izlaska iz stare pesme i Crnjanskovog pristajanja na
malo nove pesme pokazuje ukupni pravac razvoja istorijske poetike
izmeu moderne, kao ranog modernizma, i raanja ekspresioniz-
ma, kao prve faze razvijenog modernizma.
Ako je u pesmi po kojoj je cela zbirka dobila naziv privremeno
traio spavanje bez sna, onda ono to je na kraju zbirke jo uvek
imao u snu, i tek tada zaboravio, jeste takvo da na njega deluje kao
da je to njegova srea sva. Zavrni pesniki in, Moda spava,
uzdie se iz nade koja savlauje izvesnost saznanja o smrti, a to je
vie od romantiarskog susreta sa mrtvom dragom. U romantizmu
nemogue je dato kao takvo, ono je tu i jednom pokrenuto ono se
kao takvo i ostvaruje. Modernistiki susret sa onim to ne moe
doi zahteva sasvim drugaije posredovanje. U modernizmu pe-
snika volja ne ponitava nemogue tako to se nemogue dogaa,
modernizam ne moe da omogui nemogue. Modernizam mu ide
u susret upravo kao nemoguem. Modernizam je susret oblikova-

239
De/konstitucija

nja sa nemoguim koje se po prvi put predstavlja upravo onakvim


kakvo jeste, kao nepredstavljivo.
Sve je nemogue, a ipak nuno je sve. Horizont Disove poezije
doputa dijalektiku jedne potpunosti smetene u ovo srea sva. To
sve ostaje Crnjanskom upravo kao i videh sve iz Prologa iza kojeg
sledi malo nove pesme. To sve je od antike najvanije odreenje to
ga miljenje moe ponuditi i ukoliko sve ne moe da bude dosegnu-
to u nainu miljenja, antika ne moe da pone filozofski da misli.
258
Sve je kod Disa ostalo u dosegu pesme tek poto je u Nirvani
ispitana dijalektika toga sve od mora koja su sva usahla do odnosa
sve i nikada:

I sve to je postojalo ikad,


Svoju senku sve to imaae,
Sve to vie javiti se nikad,
Nikad nee k meni dohoae.

Ali dok se ovde oekuje repertoar materijalnih stvari koje ostav-


ljaju svoju senku, Dis nastavlja udesni katalog posete, pa posle
usahlih mora i mrtvog vetra, sree mrtvih dua, sna mrtve rue,
dolaze sva mrtva prolea i mrtvi mirisi, mrtva ljubav iz sviju vreme-
na, pa slede umrli oblaci, mrtvo vreme s istorijom dana i na kraju i
sami poginuli zraci. Sve je to nepredstavljivo i upravo to Disov stih
namerava da predstavi. U toj nepredoivosti on sebe predstavlja
kao modernizam. Trnjenje svetlosnih zraka vraa ne samo pitanje
metafizike svetlosti nego se slika geneze kao razdvajanja svetlosti i
tame mora osumnjiiti za smrt svetlosti. Umire li neto to pripada

258 U poetnom stavu Talesove filozofije da sve na-staje od vode je sadrna


misao: sve je jedno, pa na osnovu tog razloga Tales slovi kao prvi grki
filozof jer je video jedinstvo bivstvujueg, a to e rei prekoraio
ive ograde iskustva da bi svoju mistiku intuiciju izgradio u
metafiziku dogmu. Vidi Fridrih Nie: Filozofija u traginom razdo-
blju Grka, Beograd, Gra-fos, 1979, prev. Boidar Zec, str.1923.

240
U pogledu smisla: Dis

izvornom aktu stvaranja hrianskog boga, ta onda uopte moe


da postoji? I zato se posle poginulih zraka javlja ono to je priti-
snulo svu selenu, dakle nirvana. Disova predstava nirvane koja ima

Pogled koji nema ljudsko oko:


Bez oblika, bez sree, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

potvruje da nirvana nema ono isto to je u slici sveta koji joj pret-
hodi ve umrlo.259 Ali taj pogled, ko kam pada na njega i snove, na
budunost, daleki prostor (koji je bio odreen nevinou u Tamni-
ci) na ideje, i sve misli nove. Tako je u pogledu nirvane odreena
sudbina novih misli. Odmah zatim, po kompozicionoj logici koja
vlada Utopljenim duama, sledi ,,Prestanak jave u kojoj svi doga-
aji i stvarnost prestaju, u kojoj se vie niega ne sea i dolazi oblik
zoborava. U Nedovrenim reima e se kategorijalno sve to sam
poznao (to takoe ima biblijsku dvosmislenost) vezati za njeno lice

I na njemu oi neviene davno,


Stare neke oi ko misao to je.

U zavrnoj pesmi ovog ciklusa, Glad mira, Dis kae Ja sahranih


sve, i ljubav, ime je otvoren put da se u poslednje jutro Utopljenih
dua zaboravi stara pesma koja kao da je bila srea sva.
259 Vredelo bi kada je re o ovom oku dodati da upitan u kojem smislu se
kae da svijet nije nita sam Buda kae da u smislu u kojem svijet
nije nita ni po sebi (attena) ni za sebe (attaniyena), kae se da svijet
nije nita. A ta to, nastavlja Buda, nije nita ni po sebi ni za sebe?
i odgovara oko, pa zatim nastavlja prizori, vidna svijest, vidni
doivljaji i ostale vrste doivljaja, a ni osjeaj koji nastaje na osnovu
razumijevanja doivljaja, to Bikhu Njanaivako (edomil Veljai)
nije propustio da povee sa Hegelom i Sartrom. Vidi Problem nitavila
u budistikoj filosofiji, u Bikhu Njanaivako: Budizam, Beograd, 1977,
str. 221. i dalje.

241
De/konstitucija

Veliina velikog pesnika vidi se u tome to on mora da na sebe


preuzme sve to je najtee, pa se tako sve dostie ne samo u stihovi-
ma koji omoguuju veliinu zavrne pesme nego je sve zaeto jo u
Tamnici odreenjem onoga to pripada genezi. Pomeranju smisla
pada (jer je plod njegove glave) prethodi slika koja kao da je pre-
uzeta iz same Geneze, gde se opisuje stvaranje svoda i razdvajanje
neba i zemlje.260 U odjeku Biblije je zaeto sve, ali sputanje toga sve
na glavu koja raa sav svet jada znai napustiti sve to ima svojstva
potekla od jedne nedvosmislene ontologije u korist pesniki pro-
blematizovane spoznajne i doivljajne neizvesnosti. Borba za sve,
koja paradoksalno vodi do konanog susreta sa pesmom, veliki je
napor i htenje pesnikog duha kome je sve to je manje od ovog
sve nedovoljno po tome se lake no po ma emu drugom vide
veliki pesnici.
Disu je u tom pomerenom padu, izmeu raanja jada i onoga
to je nevino vezano za san te glave iz koje se sve raa, ostala zemlja,
a to u njegovom pesnitvu znai vrlo mnogo, jer se do kraja zbirke
razvija simboliki repertoar mesta. Tu ima tri vrste karakteriza-
cija: od usputnog pominjanja zemlje (uz koju idu vlaga u Ona, i
njoj i Ogledalo, odsustvo zvuka i svetla u Idili i Jutarnjoj idili,
cvee u Grobnici lepote i Prvoj zvezdi; i ovi parovi potvruju
pravilnost koja nadilazi sluaj) do njenog posebnog znaaja (kao
u Pijanstvu ili u Prestanku jave, gde kae Nebo i zemlja vie mi
ne smeta, to sjedinjuje ono to je u genezi razdvojeno). Najvii
simboliki nivo obezbeen je izmeu ekstatinog I na ovoj zemlji
ivot me opija u Razumljivoj pesmi s poetka Utopljenih dua, i
neznanja da zemlji treba sunca, jutra i zore u pesmi Moda spava
na kraju zbirke. Drugi simboliki sloj izgraen je u resemantizaciji
mesta, kao u pesmi posveenoj Vojislavu Iliu Na onome bregu,
gde se trai mesto gde stanuje srea i u Razumljivoj pesmi mesto
gde stanuje ljubav. Na to se nadovezuju kua mraka i pusta kua

260 Prva knjiga Mojsijeva, I, 68.

242
U pogledu smisla: Dis

mirnog, mrtvog mora iz Sa zaklopljenim oima, pa onda kua nod


nebom onaj stari stan iz Tree pesme (emu treba dodati i snova
stan iz Gladi mira), sa jedne strane, a razvijene slike groba i lesa
koje su rasejane svuda po Utopljenim duama, sa druge. Od vlage
do pokrova potvruje se svet kao dolina plaa, stoji u pesmi Uteha.
I ovaj biblijski odjek dobija odmah posebnu obradu kao dolina jada
u Predgrau tiine i dolina zaborava u Jeseni. U Disovoj zbirci,
prema tome, postoje vre veze izmeu simbolikih niti no to je
to organizacija poezije na nivou pesme. Na nivou celine, Utopljene
due su jedna retko vrsta i ubedljiva, jedinstvena pesnika vizija.
Disova pesnika metafizika jedinstven je trenutak srpskog pe-
snitva. Ona moe da se razabere tek kada se kompozicija i preplita-
nje dubljih simbolikih niti ispitaju do kraja. Nisu odluujui samo
odnosi pesama i ciklusa, ciklusa i celine, ve svaka pojedinana
smisaona nit vodi do horizonta celine kojem pripada totalizujua
pesnika svest. Jedino ona moe da dopre do onoga za ta vredi
rei sve. Simboliki repertoar Disovih stihova u ovakvoj hiperor-
ganizaciji jednako zahvata metafiziki veoma nosive pojmove, ili
samo emocionalne i ambijentalne. Pravi metafiziki horizont Dis-
ove poezije gradi se postupnim razvijanjem celine koja se vidi u se-
mantizmu itave zbirke i odnosima oblika i izraza, sna i uspomene,
pamenja i zaborava, zla i bezazlenosti, starog i novog, prolosti i
onoga to je danas, nevinosti i bluda, tiine i govorenja, umiranja
i lepote, ljubavi i vrline, plave i crne boje, trava i lia, pokrova i
neba, a vie od svega zvezda i oiju.
Od nevinih daljina do razumevanja autoreferencijalnosti, celi-
na Utopljenih dua bogati se ovim simbolikim nitima i svakoj od
njih moe se posvetiti jedno zasebno itanje Disove poezije. Ali
na poetku Tamnice postavljeno je pitanje na koje se, imajui
sada u pozadini ovog tumaenja da sve pie u stihovima, mora dati
posebna vrsta odgovora. Naravno, re je o oima zvezda, nemogu-
em sklopu kojem valja podariti smisao bolji no to je bilo kakvo
trivijalno prevoenje u obino iskustvo (zvezde u oima, zvezde

243
De/konstitucija

koje su kao oi i sl.) ili sa pukom voljom da se sredstvo, shvae-


no kao knjievni postupak, pretvori u cilj. Tek ako je metafizika
dubina Disovog stiha utvrena u onome to sama poezija govori,
i u onome kako poezija samu sebe predstavlja i (pod)razumeva,
tek onda tuma izlazi na hermeneutiku zaravan gde sami stihovi
ne mogu vie, no to ve jesu, pomoi sopstvenom smislu. Oni ne
mogu sami sebe da protumae do kraja. O tome kakvo je svojstvo
pogleda, kakve su to oi to odsvakud gledaju u Disovom pesni-
tvu, i zato to ine, odgovor na to pitanje ne postoji u samoj zbirci.
Autoreferencijalnost Disovog stiha ne vodi do transcendentalne
poezije koja sama iznosi svoju istinu kao takvu, kao to se to vidi u
romantizmu. Od legelovog vienja pesme o pesmi261 do Hajdege-
rovog tumaenja Helderlina kao u jednom izvanrednom znaenju
pesnika pesnika262, iznosi se istina jedne drugaije epohe. Svako
svoenje jedne poetike na drugu zapravo je la tumaenja i nasilje,
u najmanju ruku manjak hermeneutike sposobnosti da se kae i
domisli neto drugaije od onoga to su ve rekli veliki prethodni-
ci. Da je sve onako kao to je bilo, pa da izmeu pesme o pesmi u
antici i pesme o pesmi u baroku, i pesme o pesmi u romantizmu,
autopoezisa pre i posle modernizma ne postoji kljuna razlika, kao
to postoji izmeu romantizma i modernizma, sva bi poezija bila
svedena na poetiko mrtvo more, na ponavljanje sa varijacijama.
U tom sluaju doprinos smisla ostao bi beznaajan u odnosu na
promene oblika. No nije tako, a Disova poezija prekorauje ono
to sama o sebi saoptava, to je njena modernistika zakonitost. U
tome se Disova Moda spava kao pesma o zaboravljenoj pesmi

261 legel kae da u svemu to predstavlja predstavi i samu sebe, i svuda


u isti mah bude i poezija i poezija poezije. Fragmenti Ateneum, u
Fridrih legel: Ironija ljubavi, Beograd, 1999, prev. Dragan Stojanovi,
str. 59, fragment 238. Uporedi i fragment 247. (Isto, str. 61.)
262 Helderlin i sutina poezije, u Martin Hajdeger: Miljenje i pevanje,
Beograd, Nolit, 1982, prev. Boidar Zec, str. 130. (Uporedi takoe str.
146.)

244
U pogledu smisla: Dis

i uzaludnoj nadi u nemogui susret razlikuje od Kostieve Santa


Maria della Salute kao pesme o pesmi koja je pesniko sjedinjenje i
trag samog susreta sa mrtvom dragom. Pisane gotovo u isto vreme,
ove dve pesme su najlepi susret u istoriji srpskog stiha. Od ovog
zlatnog asa poezije istorija knjievnosti, meutim, ne oslanja se
podjednako na obe, ve se knjievnoistorijski proces nastavlja u
pravcu koji odreuju Disova zbirka, ali i Spomen na Ruvarca
Laze Kostia.
Utopljene due su celina vea od zbira svih stihova, pesama i
ciklusa koja se ne moe svesti na sabiranje pojedinanih smisaonih
doprinosa. Kako da se razume ono ega u stihovima ima toliko da
se ne moe izloiti ne samo u granicama jednog teksta, ve se uop-
te ne moe hermeneutiki rasvetliti bez ostatka. Najvea simboli-
ka napetost u zbirci vezana je za simboliku i smisao oiju i pogleda,
ali se ak ni to ne moe u potpunosti ispitati i izloiti. U Disovoj
poeziji postoji neto vie od onoga to se u samim stihovima moe
pronai. Tumaenje Disove poezije mora da rasvetli proces koji
premauje imanenciju smisla. Za sve u Disovoj poeziji treba otkriti,
(pred)postaviti jedan novi kontekst koji omoguava miljenju da se
razmahne na nain koji je koristan za samo pesnitvo. Sve se mora
potvrditi u pesnikom oblikovanju i miljenju, ali egzegeza imanen-
ciji smisla treba da obezbedi ono to nije imanentno samom stihu.
Pesnitvo je sve to stihovi nose u sebi, ali poezija nije sama u sebi
ve u ovekovom duhovnoistorijskom postojanju, pa tako ono to
stihovi ne mogu dobiti sami iz sebe, to stiu na duhovnoistorijskom
horizontu ovekovog postojanja.
Dovde dosee tumaenje oslonjeno na imanenciju smisla i knji-
evnu istoriju, koje strogo govori samo ono to u stihovima ve pie
i ono to se u knjievnoj istoriji ve dogodilo. Ali pesniki izraz je
vie od toga. Da nije, svaki stih bio bi osuen na prolost i itao bi
se samo iz perspektive da je to bila poezija. Pesnitvo, meutim,
ukida bilost jer oveka kao takvog izdvaja iz istorije kao bilo koje
datosti. Ona to moe jedino ukoliko zadovoljavajui knjievnoisto-

245
rijske nunosti i poetike zakonitosti iskorauje u jedan drugaiji
simboliki prostor. Taj simboliki prostor se otvara u stihu, ali se u
njemu ne zatvara. To je polje transcendencije koja omoguava da
pesnitvo bude neto vie od jezikog izraza u stihu u istom smislu
u kojem je ovek neto vie od mesa i kostiju, misli i oseanja, u
kojem ovek sobom ne otelovljuje samo jedno konkretno bie ve
itav svet ivota i postojanje kao takvo.
Odnos imanencije i njenog prekoraenja lako se vezuje za pogled
jer gledanje samo po sebi znai izlazak iz nekog idealnog unutra-
njeg stanja subjekta. Sve se u Disovoj poeziji vidi jer je sve vieno.
Od pogleda na svet do pogleda na poeziju sve se vidi jer je tu pesnik
koji gleda i ono to jeste i ono ega nema, i ono to njegova glava
stvara i ono to se otvara za nevinost srca. Sve se vidi u poeziji u
kojoj pesnik gleda, to je jedna nova, drugaija imanencija smisla u
Disovim Utopljenim duama. Ta imanencija vezana je za imanenci-
ju modernog subjekta. ak i najvei problemi, kada se neto u snu
vidi a onda na javi ne, ili samo iezavanje jave, ono to se ne moe
predstaviti ili pojmiti, kao kada izumire i smrt (Jutarnja idila), jo
uvek je sve to u znaku imanencije njegovog uvida. No, u Utoplje-
nim duama nije pesnik jedino to gleda, tu su neke oi koje njega
gledaju i pogled u kojem se on vidi. Imanencija je u svom najviem
dometu prevaziena eksteriorizovanjem percepcije, oima koje se
pripisuju irem stanju bia no to je to pesniko bie. Ovde je bie
kao takvo progledalo, od mrtve drage do zvezda, od trava do itave
selene, i oi su svuda, i u onome to postoji u snu, i onome to je
udaljeno od svakog postojanja, kao to je to nirvana. Da bi se izalo
iz samoga sebe potrebno je da ono to je izvan progleda. U zavrnoj
pesmi Moda spava Dis kae oi su moja dua van mene i to je
uvod za jednu drugaiju spoznajnu perspektivu oiju koje njega
gledaju i vode ga kroz ivot. To je perspektiva pogleda

Izvan svakog zla,


Izvan stvari, iluzija, izvan ivota.
Pozicija ovog izvan, taka je u kojoj se prekorauje imanencija
smisla u Disovoj poeziji i otvara jedna nova ravan.
Do tada je u Utopljenim duama prevaljen veoma dug put. On
pada sa oima zvezda i sebe osea u pogledu trava, stoji na poetku
Utopljenih dua. ta je tu srpska poezija dobila, i zato je u tako otvo-
renom poetikom prostoru mogu obrt da te oi vidi snaga dok one
zovu kao glas tiina? Jo se ne zna ni ta sa oima i pogledom, a ve
je novi teret neke posebne snage koja vidi, i zova koji ima glas tiine,
dospeo u pesnitvo. Nije li to previe, i nije li sada najlake izvui
se uz pomo uvenog iracionalizma, koji se pred nedogonetljivim
potee kao da se vadi zec iz eira? Isprva je iracionalizam ogranien
na ono to se vidi u svetu koji doarava Disova poezija, ali sada bi uz
potapalicu iracionalizam mogli da se izbegnu najvei problemi u
tumaenju, otkrivanje onoga to nije kao takvo napisano u stihovima.
Umesto olako shvaenog i prigrabljenog iracionalizma, prvi ko-
rak treba uiniti u Razumljivoj pesmi. Ona je posebno otvorena
za itanje, kao da je Dis pokuao da izae u susret i da pomogne, da
sprei nesreu itanja koje ne razume. Tu se sve lagano i postupno
objanjava, od toga da ga i na toj zemlji ivot opija do toga da ne
voli ljude koji ropu i pite, to on ne ini, i da ga ne boli ono to
boli druge, da ga tui jadi ne tite. To nije manifest egocentrizma,
nego proglas da njegov jad nije opti jad ovoga sveta, ve njegov
sopstveni, poseban, iz njegove glave, pa kae:

Kada lutam moje misli blede


Gube se u nebo, u svet harmonija,
U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Nevini pogledi od poetka ove egzegeze sapinju semantiki luk


koji obuhvata itavu zbirku izmeu Tamnice i Moda spava. U
drugim pesmama tu su jo i odnos slepila i zvuka, gledanja i onog
to se uje, i pre svega fenomenologija lepote i njenog iezavanja.
Lepota je kod Disa vie nego percepcija, ali je odnos oka i pogleda
De/konstitucija

vaniji za spoznaju od lepote kao stanja onoga to je propalo, ie-


zlo, umrlo. U Grobnici lepote Dis kae:

Zaspale su blago njene oi dana,


Njene oi cvea...

da bi slika kako ona spava zapravo bila predujam za zavrnu pesmu


zbirke. Prve zvezda povezuje oi kao dve vrline, dva crna mora
(a u Plavim mislima su dva zaspala oka koja raka dobra, crna i
duboka nije mogla uzeti sobom) i predstavljene su pune sjaja. Na-
slovna pesma Utopljene due, koja pokazuje Disov topos da se
neto nalazi jedno ispod drugog (ispod ivota svet umrlih nada; pod
vidikom jada), to je ukopna, grobna simbolika, ostavlja sliku drage
u nepreobraenom vidu: Njen pogled nekad sve to znade rei. To
neizgovorljivo sve bilo je, dakle, u dosegu njenog pogleda. Sledea
etapa je opet u poetiki posebno istaknutoj Pesmi bez rei koja
poinje ironino Evo danas umor pao na me, kao da takav pad
ima smisla posle onog velikog pada na poetku Tamnice, ali pi-
tanje Da l je bilo ivota, i kada proiruje dijalektiku i neizvesnost
postojanja, a ovaj pad samo je trenutak na putu do jednog drugog
pada.
U Pesmi bez rei drugi stih na isti nemogu naii glasi: U
oima pogled zaborava, ali sve e dostii vrhunac u Nirvani koja,
kao to je ve navedeno, ima

Pogled koji nema ljudsko oko:


Bez oblika, bez sree, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

Antropomorfizam jedne ideje, ili personifikacija jednog stanja,


sve to jo uvek ne objanjava tajnu tog osamostaljenog pogleda. To
se ne vidi u pesmama kao to su Sa zaklopljenim oima i Kob,
u kojoj kada vie nema neba oi za njim i ne mare. U Raspadanju,

248
U pogledu smisla: Dis

gde su nevine misli, ponovo Dis daje jedan vrhunski izraz: Moj svet
me gleda pogledom trupina (a dani su pokriveni splinom i on ima
jedno trulo vreme). U ciklusu Nedovrene rei u Prvoj pesmi na
njenom licu su

Oi neviene davno,
Stare neke oi ko misao to je.

Odnos starog i novog ovde se bitno proiruje i on bi ostao nera-


zumljiv da kategorija staro nije u Moda spava pretvorena u ne-
to poetiki odluujue. Na svakom koraku, dok se prate navedeni
Disovi stihovi, moe se zastati i prepustiti opsenom tumaenju,
ali odluujue je to da je opet u zavrnoj pesmi zbirke vrhunac
usporene dijalektike i nerazgovetnog znaenja. Stara pesma, stare
zvezde i stari dan su u snu u kojem su oi neke, nebo neije, da bi u
sledeoj strofi bilo reeno:

Kao da je san mi ceo bio od pene,


Il te oi da su moja dua van mene.

Zato je njegova dua izvan njega, ne moe da se objasni seoba-


ma dua, ve situacijom percepcije i poloajem u svetu. Te oi su
njene, one ga po ivotu vode i gone i dolaze mu u san da ga vide ta
radi sam, nastavlja Dis, pa se sada tuma mora opredeliti da li da
moja dua van mene shvati sentimentalno (kao obraanje dragoj)
ili ontoloki (kao pogled koji na njega pada utvrujui poloaj due
van njega). Dok u snu vidi, sada kada je budan i kada nastaje Mo-
da spava vie ne vidi. Preokreti pokazuju mo njegovog pogleda
na javi i mo njegovog pogleda u snu, da bi jedno poreenje (njen
pogled to me gleda kao iz cvea) prividno trebalo da itavu stvar
razjasni: njen pogled gleda kao iz cvea, pa ovo kao moe da
objasni sve one nemogue oblike kojima se pre toga Dis posluio,
svi oni postaju u tropu skraeno poreenje.

249
De/konstitucija

Sme li se tajna Disove poezije unititi povratkom na stanje po-


reenja koje je ve prevazieno? Ono to u poeziji dolazi posle
stadijuma poreenja ne kazuje isto to i poreenje; svakim povrat-
kom na preanje stanje zauvek se gubi ono to je pesniki ve
dostignuto. Smisao koji se oblikuje bez tog kao treba drugai-
je utvrditi. Utoliko pre jer je zavrni stih Disovih Utopljenih dua
jedan od najuzbudljivijih i najteih u srpskom pesnitvu: Moda
spava sa oima izvan svakog zla. Biti izvan svakog zla, to se moe
samo ukoliko se etiki zahtev proiri uz pomo pesnike ontologije
koja omoguava da se usred sveta bremenitog svakovrsnim zlom,
od propasti lepote i odsustva bia do same smrti, otvori prostor
apsolutne bliskosti u elji da ona doe posle ovog sna.
Ukoliko je ovakvom egzegezom obezbeeno uvaavanje Disove
pesnike metafizike, trenutak je da se iz imanentne hermeneutike
zakorai u hermeneutiki prostor duhovne istorije oveanstva.
Izmeu oka i pogleda Disova poezija stie do samog sredita jedne
od najvanijih preokupacija miljenja u duhovnoistorijskom krugu
kojem pripadamo. U tom duhovnoistorijskom ozraju pesnitvo je
mo mate koja zamenjuje najstraniji pogled. U grkoj mitologiji
krilati konj Pegaz, simbol pesnike mate, raa se iz mora u koje je
Persej zavitlao odrubljenu glavu Meduze. Pogled na Meduzu oka-
menjuje, dok Pegaz na krilima mate uzdie, oslobaa pesniko
vienje. Ako je Meduzin pogled simbol uasa, onda je njemu su-
protstavljena mo poezije. Dis se odista ne okamenjuje pred slikom
uasa, naprotiv, on se prema njemu odnosi sa blagou i ironijom
pa ak i kada se ali i posvedoava svoj jad, vidno je da ga pesnika
mata, ak i ako ga stvara, ipak i preobraava.
Pitanje pogleda za stare Grke nerazdvojivo je vezano za odre-
enje svetlosti. O svetlosti se moe govoriti i u mitolokim pred-
stavama Persije i u istonim religijama u kojima ona predstavlja
najvii as spoznaje, ali zapadnoevropsko miljenje see dalje u tu-
maenju metafizike svetlosti. Po sposobnosti iskaza i mogunosti
suptilne promjene metafora svjetlosti je neuporediva, kae Hans

250
U pogledu smisla: Dis

Blumenberg, i povijest metafizike se od svojih poetaka sluila


ovim svojstvima.263 Menjanje i preoblikovanje ove metafore inici-
raju promene u razumevanju sveta i sebe, dodaje Blumenberg.264
Istoriju Blumenberg poinje od pitagorejaca i Parmenida, istiui
da u Parmenidovom iskorenjivanju dualizma bivstva i ne-bivstva,
istine i privida, svjetlosti i mraka valja uoiti kako je u sutini
svjetlosti mrak uniten i prevladan.265
Iako, dakle, Platon nije prvi izdvojio pojmove istine i svetlo-
sti iz dualizma u kojem se sreu, za njega je istina svetlost na sa-
mom biu i kada se zahvata u saznanju, ono u svojoj najvioj formi
izvire iz mirujueg motrenja, dodaje Blumenberg. U Platonovoj
uvenoj alegoriji peine ideja dobra figurira kao sunce koje sve
stavlja u svjetlost, pa ako dobro ne postoji kao takvo, ono se sa
dostojanstvom i snagom izdie u onome to postoji.266 Pozivajui
se u ovom asu na Hajdegerov tekst Platonov nauk o istini267,
Blumenbeg ukazuje kako se na metaforu svetlosti oslonila me-
tafizika svetlosti268, koja preko Aristotela vodi do poznoantikog
novoplatonizma i gnoze. Nakon to pokae odlike Ciceronovog
miljenja, Blumenbergova povest svetlosti nastavlja se kod Ploti-
na i Avgustina, Filona i Antioha, sa posebnim osvrtom na razliku
svetla prvog i etvrtog dana Geneze. Govorei dalje o odnosu oka
i uha, Blumenberg otkriva kako se ova metaforika razvija od vi-
enja ka sluanju, od metafora svjetlosti ka metaforama rijei, od

263 Hans Blumenberg, Svjetlost kao metafora istine. U predpolju oblikovanja


filosofskih pojmova, Niki, 1985, prev. Bogoljub ijakovi, str. 4.
264 Isto, str. 5.
265 Isto, str. 8.
266 Isto, str. 9.
267 Vidi Martin Hajdeger: Platonov nauk o istini, Niki, 1985, preveo Milo-
rad Lj. Milenkovi.
268 Nav. delo, str. 10.

251
De/konstitucija

metaforikog organa oka ka metaforikom organu uha.269 Ali ovaj


prelaz nije puka zamena, on je, kae Blumenberg, uvek povezan sa
mogunou slobode. Oko je u ovoj tradiciji miljenja sloboda
da se gleda, dok je uho nunost da mora da se uje, jer se uho ne
zatvara pred svetom. Buka i bes do nas dopiru kao prisila onoga
to u svetu mora da se uje.
U istoriji miljenja, naravno, mogu je preokret u ovom odnosu
dveju metafizika, ali bez obzira na to sasvim je jasno koliko je obrt
od pogleda ka sluanju na samom poetku Utopljenih dua bremenit
smislom. Preokret na poetku Disove zbirke otuda je preokret koji
dramatizuje pitanje slobode i nunosti. U Tamnici je izmeu nepo-
znatosti govoru i sluanja bia dolo do jedne posebne supstitucije u
kojoj su oi zvezda i sam sjaj koji se vidi zamenjeni novom metafo-
rikom sluanja. Disovi stihovi o oima to zovu kao glas tiina i kao
govor uma otkrivaju ukrtanje koje daje smisao njegovoj snazi koja
vidi oi. Snaga njegovog bia nadilazi metafiziku svetlosti od koje
zavisi uspenost vienja, njoj se otvara novi metaforiki repertoar i
jedan drugaiji metafiziki sistem. Disovom pesnitvu pripada naj-
bolja tradicija miljenja, ali je u pesnitvu ovaj obrt vredniji nego u
istoriji filozofije. Naime, shvatanje slobode i nunosti u odnosu oka i
uha suvie je pojednostavljeno ako se vee samo za poziciju subjekta.
Stvar je upravo obrnuta, subjekt koji nuno slua jedinu slobodu u
svetu koja nije stvar slobode njegove volje moe doiveti ukoliko uje
ono to je neophodno njegovom biu. Zato Disov pesniki subjekt u
sred metafizike pogleda uzdie metafiziku sluanja.
Moda bi to ostalo daleko od hermeneutike panje i ovakvog
tumaenja da se u pesmi Moda spava ne odigrava isti takav pre-
okret izmeu pesme to ju je u snu svu no sluao, i oiju u snu
koje gledaju. Simetrija ovog procesa na poetku i na kraju zbirke
iskljuuje mogunost da je do njega dolo sluajno, a odnos pesme
koja se slua i vienja mrtve drage pokazuje raskol dve vrste istine.

269 Isto, str. 44.

252
U pogledu smisla: Dis

Istina Disove pesme ostaje u predelu koji se ne vidi, to najbolje


pokazuje pesma Najvei jad, u kojoj, pre nego to je stara pesma
zaboravljena, kae:

Ja znam jednu pesmu, i nju danas sluam.


da bi produio:

I ta pesma nosi meni nove dane,


mada su ko jue i sad stari zraci.

Izmeu sluanja i starih zraka koji, kao to smo videli ranije,


takoe umiru, u odnosu onoga to se zna u sluanju i onoga to se
zna u vienju protie pesnika drama istine i saznanja. U nastavku
ove pesme sledi obraanje srcu i govori se o starenju koje ga nije
zahvatilo, to doputa opet oksimoronski da se u smrti ivi. Kada
se stigne do kraja, Dis taj predeo mira obeleava kao zaviaj mraka,
dakle polje u kojem je suspendovano vienje, i dok srce spava u
predelu mraka, on ostavlja suncu

Srene dane
I velike elje, jo nedopevane,
I buktinju vere, ko pesmu junaka.

Pesma junaka je pesma dnevne svetlosti i vienja, njegova pe-


sma je pesma srca koja se slua, ali iz stiha u stih se odnosi svetla
i tame, vienja i sluanja sve vie komplikuju i valja biti oprezan
pre nego to se za jedan semantiki ishod vee celokupan smisao
stihova.
I u Idili postoji opozicija sluanja i gledanja. Sunce sija dok
oban spava na obali, a zatim, kada u snu padne u vir i utopi se

Nebo uti, zemlja uti, mir svuda vlada;


Sve je nemo, tiho, veno, nigde glasa.

253
De/konstitucija

Da je to neto vie od opisa, postaje jasno jer sunce sija kao i


pre, i voda blista, ali sve je to zbog greha to uini reka ista. Istina
je u nemosti, greh u svetlosti, pa je odnos metaforika i metafizika
koje ih prate, doveden do najvee napetosti. Iako se napetost ne
sme jednostrano razreiti u korist jedne mogunosti tumaenja,
ona je neophodna da se razumeju oi koje ostaju izvan svakog zla
na kraju zbirke. Svemu ovom dodaje Dis u Jutarnjoj idili odnos
tame i svetlosti na stranom sudu, sa jedne strane, a zvuka zvona
i oajnog ropca u kojem umiru gresi, sa druge (a u Prvoj zvezdi
odnos svstlosti i tame, te pesme ptica i umrlih cvrkuta). Ovaj odnos
vidi se i kada srce pree u usne ko vetar u zvuke, da na kraju pesme
G poljubac, ko smrt, ne vidi jauke. U Prvom zagrljaju je tu za-
misao gluve smrti, a u Gladi mira se sluaju tiina i mrtvi slavuji,
vetar koji svira. Gladi mira prethodi zavrnoj pesmi Utopljenih
dua, u njoj treba neujno da sve proe kako bi se stiglo do kraja:

Ja sahranih sve, i ljubav, osim mira glad.


Jer jo ujem nad glavom vetar kako svira
Pesmu praznu ko uteha, teku kao pad.

Tako je pripremljena pesma koju je u Moda spava svu no


sluao i koju uzalud pokuava da ponovo uje. U tom snu uo je ari-
ju koje se ne sea, ni ieg drugog. On sad nema svoju dragu i njen
ne zna glas, kae, ali bi to moglo da znai kako je uo njenu ariju,
te je i pesma u snu bila njena, to sasvim menja smisao ovih stihova
i itave pesme. Tada se u Moda spava vie ne javlja pesma koja
izraava istinu njegovog pesnikog bia, ve istinu drugog. U toj
pesmi je bio omoguen susret sa drugim kao sa mrtvom dragom, i
obratno, sa mrtvom dragom kao sa drugim. Sa oima izvan svakog
zla, to znai izvan svega to pripada ovom svetu vienja i pogleda.
Taj prostor je etiki sasvim drugaije profiliran, tek u njemu je mo-
gu susret sa drugim. Susret sa drugim nije samo ontoloko pitanje,
ve i etiko, kao to bi primetio Levinas, pa je onda neophodno ne

254
U pogledu smisla: Dis

samo omoguiti postojanje drugog u svetu u kojem sve umire, nego


je neophodno pribaviti pravdu i istinu da se etiki osigura njegovo
postojanje i pristup.270 Odnos licem u lice Levinas predlae da se
doe do svrhe i funkcije govora,271 pa dok sa jedne strane kritikuje
ovu tradiciju od Platona do Hajdegera, sa druge strane ne ostavlja
po strani ni ontoloki imperijalizam fenomenologije.272 Za njega
je kao prva filozofija ontologija filozofija moi273 i kao takva ona
je filozofija nepravde. Nasilje bi, dakle, bilo usamljenost nemog
pogleda, lica bez rei, komentarie Derida Levinasa, u ijem To-
talitetu i beskonanom je kretanje metafizike transcendiranje vida
sluhom.274
Raskol gledanja i sluanja pokazuje suprotnosti grke i staro-
zavetne literature, toliki da bi sluanje postalo shvatljivo unutar
horizonta grke obrazovanosti moraju se kod Filona ljudske ui
pretvoriti u oi, kae Blumenberg.275 U Novom zavetu sluanje
je put ka konanom vienju, kojim se otklanja ranija apsolutna
neugledljivost.276 Kroz itavu istoriju srednjeg veka delikatnost
metafore svetlosti se razvija, ali ona ostaje na snazi i od Bekona do
Kanta, ili od Montenja do Vika. Svetlosni princip zadrae ak u
svome nazivu doba prosveenosti (to se bolje vidi u francuskom i
engleskom nazivu: sicle des lumirs; enlightment).
Istoriju problema Blumenberg zavrava napomenom o tome
kako se kod Bekona i Dekarta u ideji metode svetlost misli kao
270 Vidi Emmanuel Levinas: Totalitet i beskonano. Ogled o izvanjkosti,
Sarajevo, Veselin Maslea, 1976, prev. Nerkez Smailagi.
271 Nav. delo, str. 189.
272 Isto, str. 28
273 Isto, str. 30.
274 ak Derida: Nasilje i metafizika. Ogled o misli Emanuela Levinasa, Beo-
grad, Plato, 2001, prev. Sanja Todorovi, str. 36. i 37.
275 Nav. delo, str. 46.
276 Isto, str. 47.

255
De/konstitucija

da stoji na raspolaganju te se predmet prouavanja ne nalazi u sve-


tlosti, no se njome sa odreenog aspekta obasjava.277 Prezentaci-
ju predmeta Blumenberg vidi kao ishodite moderne nauke, to
potvruje njegovo itanje Hajdegera, iji je pogled na Platonovu
alegoriju pokazao ne samo Platonovo uenje o istini ve i pitanje
slobode, pa i statusa dobrote. Istina koja je bila vezana za jednu te-
meljnu otkrivenost pretvara se u tanost poimanja i iskazivanja.278
Hajdegerov odnos prema grkoj filozofiji poiva na potrebi da se
ono to je ona imala da kae pogleda iz jedne drugaije, predso-
kratovske perepektive. Iako mu je to zajedniko sa Nieom, on ga
optuuje da je ipak samo poslednja posledica ove promene. Ni-
eov pojam istine pokazuje poslednji odsjaj najspoljanjije posle-
dice ove promeie istine iz neskrivenosti bivstvujueg ka tanosti
posmatranja279, kae Hajdeger, ali je i sam Hajdegerov diskurs
obeleen metaforikom svetla, a onda samim tim uvuen u zamku
metafizike.280
Utemeljenjem novovekovne misli oko pitanja percepcije i obma-
ne zapadnoevropska misao je sebe obavezala na metafore svetla, to
se od Dekarta i Barklija zapravo nije promenilo sve do dvadesetog
veka. Ne samo da se Dekart nije izborio sa tekoom koju predstav-
lja zamisao Demona koji obmanjuje sva ula, pa je vatra koja plamti
u njegovom kaminu nepremostiva prepreka za strogo utemeljenje
filozofske izvesnosti, ve je Barkli odmah otiao vaan korak dalje
da percepciju utvrdi kao uslov da neto postoji, prevodei itav svet
u prostor ideja i utisaka i obevezujui Boga, koji je i kod Dekarta

277 Isto, str. 63.


278 Martin Hajdeger: Platonov nauk o istini, nav. delo, str. 32.
279 Isto, str. 35.
280 Pa zato Derida moe da ponovi kritiku Hajdegera, ali sada zalaui se da se
izae iz metafizike i tako to e se metaforika svetlosti u svom istinosnom
vidu napustiti zamenom oka za uho, izbegavajui da se od metaforike sluanja
(naroito u odnosu glas/tekst) naini nova, potpuna metafizika.

256
U pogledu smisla: Dis

morao da intervenie kao vrhovno dobro bie, da sve vreme bude u


neposrednoj blizini.281 Iz perspektive da biti znai biti vien, Disova
poezija bi simbolikom oka i pogleda obezbeivala samo postojanje,
sa jedne strane, a u odsustvu Boga (pa sve umire, propada i gasi
se) omoguila shvatanje da je itav svet preobraen demonskom
obmanom glave iz koje se raa svekoliki jad.
Pa ipak, istorija miljenja mora da ponudi vie mogunosti i uvida
u smisao poezije, naroito s obzirom na pitanje aktuelnosti. Novo-
vekovna filozofija ostala je u prstenu metaforike svetlosti i vienja,
ali ona ima razliite posledice u savremenoj filozofiji izmeu meta-
fizike, nihilizma i fenomenologije. Upravo je fenomenologija izvo-
rite nekih od najvanijih mogunosti za razumevanje odnosa oka,
vienja i pogleda. Najznaajniji teoretiar fenomenologije percepcije,
Moris Merlo-Ponti,282 skree panju na Dekartovu napomenu kako
slepi vide rukama, da bi mu to pomoglo da odseno utvrdi kako
je kartezijanski model vienja dodir a slika u oglgledalu efekat
mehanike stvari, ona ne pripada onome ko gleda jer on nije u njoj.283
Moda e se sada bolje osetiti sve to nosi ta mala re videti, kae
Merlo-Ponti, vienje je sredstvo koje mi je dato da budem odsutan
od sebe.284 Ne samo da je Merlo-Ponti pokazao da je metafizika sve-
tlosti sloenija od uobiajenih predstava o statusu istine u njoj, ve
pokazuje da se pitanje prisustva subjekta moe sasvim preokrenuti.
Izdvojen iz vienog, subjekt je pretvoren u lik odsutnosti.
281 Vidi Rene Dekart: Re o meodi, Beograd, Kultura, 1952, prev. Radmila
ajkovi; Rene Descartes: Meditacije o rrvoj filozofiji, Zagreb, CKD, 1975, prev.
Tomislav Ladan i Dord Barkli: Rasprava o principima ljudskog saznanja,
Beograd, BIGZ, 1977, prev. Radoslav V. Konstantinovi; Tri dijaloga izmeu
Hilasa i Filonusa, Beograd, BIGZ, 1986, prev. Jasna akota.
282 Vidi Maurice Merleau-Ponty: Fenomenologija percepcije, Sarajevo, Veselin
Maslea, 1978, prev. Anelko Habazin.
283 Moris Merlo-Ponti: Oko i duh, Beograd, Vuk Karadi, 1968, prev. Eleonora
Miunovi, str. 16 i 17.
284 Isto, str. 34

257
De/konstitucija

U Disovoj poeziji ovakvo fenomenoloko stanovite otvara jednu


posebnu mogunost tumaenja pesnikog subjekta koji je u ivotu
odsutan od sebe. Oko i pogled se u tom sluaju vide zapravo kao
mehanizacija odnosa prema percipiranom svetu. Ukoliko vie gle-
da, Disov pesniki subjekt zapravo je utoliko vie odsutan od sebe.
U onoj meri u kojoj se u Utopljenim duama na raun unutranje
drame doivljavanja nagomilava ono to se vidi, u toj meri je sam
subjekt percepcije odsutan iz te slike. Dok je sa jedne strane u svom
gledanju on neuoen, sa druge strane u onome to vidi nije prisutan.
To, naravno, objanjava i jednu drugu potrebu, da on sam bude vi-
en, koja se odmah moe vezati za osnovno stanovite potvrivanja
da on uopte postoji. Budui da Bog ostaje nedostupan u svetu koji
Dis doarava, onda nema ko da intervenie i da svojom percepcijom
obezbedi njegovo postojanje. Pogled na pesniki subjekt iri se u
stihovima dok na kraju sve oi ne budu uprte u njega: to je nalije
sumnje u njegovo sopstveno postojanje u ivotu. Barklijeva potreba
da priblii Boga i fenomenoloka nunost da se subjekt percepcije
udalji iz onoga to je vieno, pokazuju duhovnoistorijski okvir u
kojem valja prelomiti pitanje postojanja i vienja u Disovim sti-
hovima.285 Utoliko pre to je vienju, sluanju i dodiru zajednika
metafizika prisustva, a osnovni modus Disovog pesnitva jeste da je
prisutno ono to ne moe biti, tj. da se odsustvo prikae kao da je tu.
Taj modernistiki pesniki refleks prisutnog odsustva (smrt), dakle,
vodi do odsutnog prisustva (mrtva draga). Naspram polja metafizike
prisustva koja je zajednika svim modalitetima miljenja, pesnitvo
otvara put u ono gde se miljenjem ne moe stii.
Oi nikada nisu te koje nas gledaju: to je drugi kao subjekt,
dodaje Sartr na osnovu iste fenomenoloke inspiracije u Biu i
285 Merlo-Ponti upuuje na Anrija Mioa kod koga neartikulisani krik podsea
na glas svetlosti, a kada se tu stigne, to u obinom vienju budi zaspale
moi, tajnu preegzistencije. Taj krik kod Disa izostaje i utoliko se ni tajna
preegzistencije, onoga to prethodi padu, zapravo ne raskriva. (Moris Merlo-
Ponti: nav. delo, str. 29).

258
U pogledu smisla: Dis

nitavilu,286 gde pokazuje kako je pogled drugog nain na koji su-


bjekt samoga sebe konstituie. Tek kada moe sebe da predstavi
onako kako bi bio vien oima drugog, ovek samoga sebe uspo-
stavlja. Ostavljajui po strani vrlo opirie Sartrove analize, moe
se odmah rei da pogled drugog ne pada na pesniki subjekt Uto-
pljenih dua. Iako na njega gledaju mnoge oi, iako na njega pada-
ju udnovati i nemogui pogledi, upravo nedostaje to da umesto
samih oiju u njega gleda drugi subjekt pa da se on konstituie u
sopstvenim stihovima. Jedini subjekt koji bi mu podario egzistenci-
jalnu izvesnost, meutim, ve je mrtav i premda se on uzalud nada
da moda spava i da e doi posle tog sna, u svetu u kojem on ostaje
nema nikoga ko bi sopstvenim pogledom mogao da potvrdi nje-
govo postojanje. Ba utoliko ukoliko sve na njega gleda, on ostaje
nevien i izvan drutva. U Utopljenim duama ne postoji drutve-
na svest koja bi obuhvatila polje percepcije, pa je osamostaljivanje
oiju samo znak najdublje krize u drutvenom mehanizmu sveta
jedne modernistike usamljenosti koja je moguna samo nakon to
je Bog, i u njegovoj barklijevskoj ulozi, zauvek prognan.
ak Lakan, meutim, Sartra kritikuje mislei da ovakva filozo-
fija ostaje vezana za iluziju samostalnosti i otuda ne objanjava sa
psiholoke take gledita konstituciju drutvene svesti u pogledu
drugog.287 Umesto toga, kae Lakan, trebalo bi pogledati prvi sta-
dijum konstituiueg pogleda, a to je u najranijem detinjstvu onaj
trenutak kada dete ugleda sebe. Taj stadijum vezuje Lakan za ogle-
dalo u kojem ljudsko mladune prepoznaje svoju sliku kao takvu.
Ogledalo ovde vie nije ostatak kartezijanske optike mehanike,
ono predstavlja metaforu za najraniji stadijum samoprepoznavanja
deteta. Imago koji se utvruje u najranijem samoprepoznavaju-
em pogledu ustanovljava odnos bia i njegove realnosti. Ovde,
286 an-Pol Sartr: Bie i nitavilo. Ogled iz fenomenoloke ontologije, Beograd,
Nolit, 1984, prev. Mirko Zurovac, str. 286.
287 Stadijum ogledala kao tvoritelj funkcije, u ak Lakan: Spisi, Beograd, Pros-
veta,1983, prev. Radoman Kordi, str. 1112.

259
De/konstitucija

meutim, moe doi do razliitih poremeaja. Teak poremeaj


koji se moe odigrati vezan je za tekoe u preokretu ogledalnog
ja u drutveno ja.288 Lakan to ne kae, ali je jasno da bi jedna od
posledica moralo da bude veliko drutveno ogranienje koje bi se
nametnulo tom ja, a situacijsko ograniavanje subjekta daje najop-
tiju formulu ludila. To ludilo je jednako, bilo kada subjekt prebiva
izmeu zidova kao u utoitu, ili u zagluujuoj buci i besu sveta,
ili u padu stvara jad iz svoje glave. Ali, za razliku od tog disfunkci-
onalnog poremeaja, u pesnitvu je to poremeaj koji daje najbolje
umetnike plodove.
Ovako se pripremaju dve mogunosti u itanju Disove poezi-
je. Umesto zamiljanja neba sa zvezdama kao ogledala u kojem
se pogled na svet pesnikog subjekta preobraa u pogled na nje-
ga samoga, treba odgonetnuti ustrojstvo pogleda. Uprkos svom
miru, pesniki subjekt je u vie nego ogranienoj situaciji i njeno
ponavljanje, ili trajanje, zapravo je najbolji znak psihizma. Njega
najtee pogaa odsustvo ljubavi, a njena osujeenost odgovorna
je, kae Lakan, za izostajanje razvezivanja i presecanja vora u koji
je ponavljanjem svezana mata, kao u neku vrstu ropstva. Kada
Lakan napominje kakao je utvrivanje neurotine i psihotine pat-
nje znak slabljenja strasti graanstva, to podsea na graansku
sudbinu i graanski karakter pesnikog subjekta u Disovoj zbirci,
to sasvim odgovara liku graanskog ivota u knjievnim delima
srpske moderne.
Kriza pogleda u kojem nije pronaeno drutveno ja pogaa pe-
sniki subjekt i poto vie nema strasti, ivotnog elana, nego samo
uzaludne nade na kraju, nema onoga to bi ga oslobodilo tamnice
imaginacije i pesnikog izraza. Za pesniki subjekt nema izlaza i
odnos pogleda koje on upuuje i koji na njega padaju samo poja-
ava dinamiku ove tegobe. Svet je zato samo stanje zla i otklon od
njega je u grobu, ili u snu, ili u snu u grobu, kao u Plavim mislima

288 Nav4. delo, str. 10.

260
U pogledu smisla: Dis

gde se upravo tako za zlo ne zna. Sa oima izvan svakog zla, dakle,
taj zavrni i najtei Disov stih, znak je odbacivanja drutvene real-
nosti i percepcije koja ne moe da konstituie drutveni subjekt. Ali,
ona je u isti mah i to je paradoks pesnitva najvea afirmacija
dobrote i koliko je Disova nada u ponovni susret, u dolazak posle
sna, vie paradoksalna, utoliko ona bolje i snanije pesniki deluje
a svetu predstavlja vrednost. U tom stihu izreena je jedna vrsta
pesnike etike289 koja staje u red najboljeg pesnikog miljenja u
srpskoj knjievnosti, i ne samo njoj. Celina Utopljenih dua upravo
se u pogledu smisla pokazuje kao najvrednija poezija. U tom po-
gledu neophodno je i njeno novo tumaenje.
Disa kojeg nisu u pravom smislu rei videli njegovi savremenici,
i kojem je osporavan svaki drutveni status, njega kojeg su pogre-
no videli svi, videla je u pravom svetlu njegova poezija i u njoj
gledala je na njega sva vaseljena, tu su sve oi bile uprte u velikog
pesnika. Bio je vien u pogledu trava i zvezda, i zato to je tako
bio vien, ostao je u pogledu smisla poezije neprevazien pesnik.

289 Tu se vidi koliko pesnitvo ispunjava zadatak koji filozofija moe da postavi
pred sebe, ali ne i da zadovolji. Tako Levinas mata o jednom izvan, ali ne
moe da ga izrazi u samom filozofskom miljenju, nego samo nagovesti kao
projekat novog odnosa prema bivstvu. Ne radi se ni o izloenosti pogledima
u prozirnos1ti prostora otvorenog prema svjetlosti u kojoj subjekt jo skriva,
pod plastinou jednog oblika i odnosima prostornog sadraja, svoju od-
brambenu ili agresivnu zasebinost, iznova zapoinjui svijet u recipronosti;
nije rije ni o pokazivanju u nonom prostoru koje je, dodue, izloeno
iznenaenju ali u nesigurnosti ipak si-gurno, u zatiti pod okriljem mraka,
kae Levinas. Jer subjekt za sebe ne nalazi mjesto ak ni u svom sopstvenom
zauzimanju prostora, kao ni u noi. On se objavljuje prostoru, ali nije-u-
svijetu. Emanuel Levinas: Drukije od bivstva ili s onu stranu bivstvovanja,
Niki, 1999, prev. Spasoje uzulan, str. 266.

261