Arbit Raza

Arbitraža
November, 2014
USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 1
Priručnik za obuku:
Arbitraža
DRICANJE OD ODGOVORNOSTI
Za sadržaj je odgovoran samo Checchi and Company Consulting, Inc. a stavovi autora ne odražavaju neophodno
stavove Agencije Sjedinjenih Država za međunarodni razvoj ili Vlade Sjedinjenih Država.
Ova publikacija se može reprodukovati, umnožavati ili prenositi elektronski, mehanički, fotokopirati, snimati ili na
drukčiji način, pod uslovom da su na svakom napravljenom i distribuiranom primerku jasno naznačeni USAID i
Program za izvršenje i privredno zakonodavstvo (CLE) USAID-a.
Sadržaj
Uvod 1
I.Oko ove obuke 1
II. Nastavni ciljevi 1
III. Nastavna metodologija 2
IV. Uslovi učešća 2
MODUL1: 3
UVOD U ARBITRAŽU 3
1.1. Uvod 4
1.2. Nastavni ciljevi 4
1.3. Istorijat arbitraže 4
1.4. Pristup u rešavanju privrednih sporova 5
1.5. Arbitraža iz perspektive AMRS-a 6
1.6. Arbitraža u odnosu na sudske postupke 7
1.7. Odabir odgovarajuće vrste arbitraže 9
1.7.1. Institucionalna i Ad hoc arbitraža 9
1.7.2 Ubrzana arbitraža 11
1.8. Vežba: arbitraža naspram sudskog postupka 11
1.9. Rešavanje sporova na više nivoa 12
1.10. Rezime 13
MODUL 2: 14
ZAKON O ARBITRAŽI 14
2.1. Uvod 15
2.3. Kratak istorijat sprovođenja arbitraže na Kosovu 15
2.4. Delokrug Zakona o arbitraži 16
2.5. Primena Zakona u domaćim sporovima 17
2.6. Primena Zakona o međunarodnim sporovima 18
2.7. Potreba za arbitražom na Kosovu 19
2.8. Vežba 20
2.9. Rezime 22
MODUL 3: 23
NADLEŽNOST SUDOVA 23
3.1. Uvod 24
3.3. Uspostavljanje ravnoteže između prava tužbe i obaveze za arbitražu 24
3.4. Ograničenja u sudskim nadležnostima kada su se stranke opredelile za arbitražu kao
mehanizam za rešavanje sporova 25
3.5. Nadležnost sudova za izricanje privremenih mera i za izvršenje privremenih mera koje su
odredila arbitražna veća 26
3.6. Nadležnosti sudova za razmatranje odluke arbitražnog veća o njegovoj nadležnosti nad
sporom 27
3.7. Nadležnosti suda da pomogne u sakupljanju dokaza 27
3.8. Nadležnosti suda da odluči o važnosti i/ili postojanju sporazuma o arbitraži 28
3.8.1 Sistem SAD-a 28
3.8.2 Francuski sistem 29
3.8.3. Kosovski Zakon o arbitraži 29
3.9. Nadležnost suda za razmatranje arbitražnih odluka 30
3.10. Vežba: arbitraža ili sudovi 30
3.11. Rezime 31
MODUL 4: 32
SPORAZUM O ARBITRAŽI 32
4.1. Uvod 33
4.3. Klauzule “Izbor zakona” i “Izbor foruma” u ugovoru 33
4.3.1. Klauzula o izboru zakona 33
4.3.2. Klauzula o izboru foruma 34
4.3.3. Arbitraža u klauzuli o izboru foruma 35
4.4. Suština sporazuma o arbitraži 36
4.5 Pitanje koje treba uzeti u obzir tokom izrade klauzule o arbitraži 37
4.5.1. Opšta pitanja 37
4.4.2. Glavni elementi 38
4.5.3. Drugi pomoćni elementi 38
4.6. Mesto arbitraže (Forum) 41
4.7. Jezik arbitraže 42
4.8. Institucije za arbitražu i pravila koja važe za arbitražu 42
4.9. Tajnost u sporazumu o arbitraži 43
4.10. Vežba 44
4.11. Rezime 44
MODUL 5: 45
VAŽENJE SPORAZUMA O ARBITRAŽI 45
5.1. Uvod 46
5.3. Ključni koncepti u vezi sa važnošću i postojanjem sporazuma o arbitraži 46
5.3.1. Važnost jedne klauzule za arbitražu 46
5.3.2. Postojanje klauzule o arbitraži 47
5.3.3. Nedostatak cilja arbitraže, kao osnova za ništavost i/ili nepostojanje klauzule o arbitraži 48
5.4. Ništavi i nepostojeći sporazumi ab initio o arbitraži 48
5.5. Načelo separabilnosti 49
5.6. Uslov “pisanja” 50
5.7. Koncept “arbitrabilnosti” 51
5.8. Pogrešno utvrđivanje institucije ili arbitražnih pravila 51
5.9. Načela obligacionog prava koja se koriste pri tumačenju klauzula o arbitraži 52
5.9.1. Načelo “in favorem validatis” 52
5.9.2. Načelo “contra preferentum” 52
5.9.3. Doktrina “effet utile” 53
5.10. Preventivne mere koje se mogu koristiti da se izbegne povreda klauzule o arbitraži 53
5.11. Posledice koje mogu proizaći kao rezultat povrede sporazuma o arbitraži 53
5.12. Vežba 54
5.14. Rezime 56
MODUL 6: 57
SASTAV ARBITRAŽNOG VEĆA 57
6.1. Uvod 58
6.3. Imenovanje arbitara i organi imenovanja 58
6.4. Veća sa troje arbitara nasuprot arbitra pojedinca 60
6.5. Glavni atributi delotvornog arbitra 61
6.6. Pravni i etički standardi koji uređuju etiku arbitara 61
6.7. Osnove za izuzeće jednog arbitra 62
6.8. Postupci za izuzeće jednog arbitra 63
6.9. Neuspeh delovanja 64
6.10. Postupci za smenu i zamenu jednog arbitra 65
6.11. Vežba: Izbor arbitra 65
6.12. Rezime 66
MODUL 7: 67
ARBITRAŽNI POSTUPAK 67
7.1. Uvod 68
7.3. Koraci za pokretanje arbitražnog postupka 68
7.4. Izbegavanje zakašnjenja u arbitražnom postupku 69
7.5. Osnove za osporavanje jurisdikcije arbitražnog veća 70
7.6. Postupak za izricanje privremenih mera 71
7.7. Pismeni podnesci tužilaca i tuženih 72
7.8. Izmena i dopuna pismenih podnesaka i protivtužbi 73
7.9. Vežba 74
7.10. Rezime 74
MODUL 8: 75
RASPRAVE 75
8.1. Uvod 76
8.3. Uloga arbitara tokom rasprave 76
8.3.1. Držanje rasprave pod kontrolom 76
8.3.2. Delovanje sa autoritetom i profesionalizmom 76
8.3.3 Delotvorno upravljanje predmetom 77
8.3.4. Usredsređenost 77
8.3.5. Druge relevantne tehnike 77
8.4. Ključna pitanja na koja se usredsređuje sposoban advokat tokom rasprave 77
8.5. Redosled obraćanja 78
8.6. Pitanje dokaza, svedoka i mišljenja veštaka tokom rasprave 79
8.7. Nedelovanje stranke i odustajanje od prava ulaganja prigovora 80
8.8. Vežba: 81
8.9. Rezime 84
MODUL 9: 85
ARBITRAŽNA ODLUKA 85
9.1. Uvod 86
9.3. Postupak donošenja arbitražne odluke 86
9.4. Forma i efekat odluke 88
9.5. “Konačna priroda” i “razmatranje” jedne arbitražne odluke 89
9.6. Intervencije nakon pisanja odluke: Ispravka i tumačenje odluke 90
9.7. Delimične odluke i njihov efekat 91
9.8. Odluka veća oko troškova arbitraže 92
9.9. Podnošenje, overavanje i potvrđivanje arbitražne odluke 92
9.10. Postupak zahtevanja sudskog razmatranja i razlozi za poništavanje jedne odluke 93
9.11. Vežba: 94
9.12. Rezime 95
MODUL 10: 96
PRIZNANJE I IZVRŠENJE ARBITRAŽNIH ODLUKA 96
10.1. Uvod 97
10.3. Izvršenje i priznanje domaćih i inostranih arbitražnih odluka 97
10.4. Osnove za odbijanje izvršenja i priznanja odluke 98
10.5. Postupak za zahtevanje priznanja i izvršenja odluke 99
10.6. Primena Njujorške konvencije i uslovi predviđeni istom za priznanje i izvršenje inostranih
arbitražnih odluka 100
10.7. Vežba: 101
10.8. Rezime 102
Prilog 1 103
Prilog II 122
Uvod
I.Oko ove obuke

Ova kratka obuka osmišljena je sa namerom da pruži okvir za bolje shvatanje glavnih koncepata u vezi sa
arbitražom kao jednom od najprikladnijih i najprimenjivijih metoda za rešavanje privrednih sporova. Ona
obuhvata uporedbu arbitraže sa metodom “alternativnog rešavanja sporova” (ADR) i omogućava analizu
mogućih prednosti i nedostataka arbitraže tokom rešavanja sporova.
Tokom ove intenzivne i praktične obuke, učesnici će imati priliku da učestvuju u simulaciji slučajeva
arbitraže, da razmotre i analiziraju načela koja se primenjuju pri izradi sporazuma o arbitraži, primene i
tumače pravila u vezi sa pitanjima kao što su svedoci i dokazi i da uvežbaju svoje praktične veštine pred
arbitražnim većem.
Ovaj kurs obuke osmišljen je za pravne stručnjake sa ciljem da pojasni glavna načela u vezi sa arbitražnim
rešavanjem sporova i da im pomogne u tumačenju važećih pravnih instrumenata. Posebno je namenjen
sudijama i advokatima koji se bave rešavanjem privrednih sporova koji proizilaze kao posledica ugovora i
za one koji pomažu klijente i stranke tokom arbitražnih sporova.
Na kraju, ova obuka takođe pruža neophodnu osnovu za razvoj veština u izradi arbitražnih odluka i
primenu pravila u vezi sa priznanjem i izvršenjem ovih odluka. Tokom ove obuke, imaćete priliku da
upotrebite ovu knjigu kao glavni izvor daljih uputstava. Ista sadrži definicije u vezi sa izrazima,
konceptima, praktične vežbe, uputstva u vezi sa određenim dužnostima, diskusije, pitanja i primere.
II. Nastavni ciljevi

Po završetku ovog kursa obuke, učesnici će imati priliku da:
 objasne i primene glavne koncepte i načela arbitraže;

 protumače i razmotre delokrug kosovskog Zakona o arbitraži;
 utvrde granice jurisdikcije suda, gde se stranke opredeljuju za formu arbitraže za rešavanje
sporova;
 izrade sporazum /ili odluku o arbitraži;
 uporede i naprave razliku između važećeg i nevažećeg sporazuma/ili odluke;
 utvrde neophodne korake za osnivanje arbitražnog suda;
 objasne tok arbitražnog postupka i ispunjavanje uslova u vezi sa prethodnim postupkom;
 obave određene dužnosti u vezi sa usmenim razmatranjem;
 donošenjem arbitražnih odluka;
 primenom pravila o priznanju i izvršenju arbitražnih odluka.

III. Nastavna metodologija
Uloga vašeg instruktora tokom obuke jeste da potpomogne nastavni proces. Metodologija obuke
podrazumeva prezentaciju koju će održati pomoćni instruktor, koja se zasniva na pristupu razmatranja
slučajeva, korišćenjem hipotetičkih predmeta i drugih različitih primera, razradu i održavanje praktičnih
vežbi, diskusiju, simulaciju predmeta arbitraže i aktivnosti osmišljene za primenu koncepta arbitraže u
praktičnim okolnostima. Materijali za obuku sastavljeni su od osnovnih prezentacija, glavnih principa i
pravila arbitraže, kao i od praktičnih vežbi koje imaju za cilj da ilustruju primenjivost ovih pravila.
IV. Uslovi učešća

Učesnici obuke dolaze iz reda stručnjaka sa dragocenim iskustvom. Upravo iz tog razloga, vaš doprinos
tokom diskusije u grupi, biće koristan i za druge učesnike. Takođe, iskustvo drugih učesnika poslužiće
kao dragoceni izvor i za vas. Upravo iz tog razloga, tokom obuke od vas će se tražiti da učestvujete na
nekoliko načina: grupne diskusije, obavljanje pojedinačnih dužnosti i rad u grupama sa drugim učesnicima
sa ciljem analize problema i formulisanja preporuka. Molimo vas iskoristite ovu priliku da razmenite vaše
znanje i iskustvo sa drugima, da postavite pitanja i izazovete odnosne koncepte.
Informacije pružene u ovom predgovoru osmišljene su sa namerom da obezbede da u potpunosti

razumete preostali deo kursa obuke.

MODUL1:
UVOD U ARBITRAŽU

1.1. Uvod
Ovaj modul pruža uvod u arbitražu kao formu rešavanja sporova. Modul opisuje razvoj arbitraže duž
vremena kao i njegove prednosti i nedostatke u poređenju sa drugim vidovima rešavanja sporova.
1.2. Nastavni ciljevi

Po završetku ovog modula, bićete u stanju da:
 objasnite istorijat arbitraže kao metode koja se naširoko koristi za rešavanje sporova
 shvatite i primenite različite načine za rešavanje privrednih sporova
 napravite razliku između arbitraže i sudskog postupka
 uporedite arbitražu sa drugim alternativnim metodama za rešavanje sporova (AMRS)
 opišete prednosti i nedostatke arbitraže u poređenju sa sudskim postupkom i drugim metodama
rešavanja sporova
 opišete kako arbitraža može odgovarati vama konkretnim okolnostima i potrebama
 identifikujete elemente koji treba da se uzmu u obzir pri opredeljivanju između institucionalne i
ad-hoc arbitraže
1.3. Istorijat arbitraže

Pri suočavanju sa sporom koji proizilazi iz jednog ugovora ili drugog privrednog sporazuma, sud je prva
metoda koja nam pada na pamet za rešavanje ovog spora. Iako su sudovi i dalje najpopularniji mehanizam
za rešavanje sporova, arbitraža i druge metode alternativnog rešavanja sporova su evoluirale i razvile se
duž vekova, paralelno sa razvojem privrede i trgovine. Drevna evidencija zapravo pokazuje da je
arbitraža korišćena pre sudova, kao metoda za rešavanje trgovinskih sporova.
Istorijska analiza rešavanja sporova razotkriva da su koreni svih mehanizama za rešavanje sporova
pregovaranje, posredovanje i arbitraža, koji se u današnjoj pravnoj terminologiji nazivaju Alternativnim
metodama za rešavanje sporova (AMRS). Pre nego što su obrazovane ustanove poput sudova, ljudi su
rešavali svoje sporove razgovarajući jedni sa drugima oko problema i postizanja prihvatljivih rešenja za
obe strane. Ukoliko isto nije moguće, onda bi se obratili starešini plemena ili nekom “vođi” grupe, sela ili
društva i odluka te osobe bila je obavezujuća za stranke u sporu. Sličan pristup korišćen je i u kasnijem
sistemu gde je “savet starešina” sela odlučivao u vezi sa jednim problemom između stranaka i na odluku
saveta nije se mogla ulagati žalba već se ona odmah primenjivala.
Nezavisno od toga, skoro svi ugovorni odnosi sačinjavali su jedan potencijalni spor, pitanje je trebalo da
se odluči preko neutralnog subjekta koji ne podržava nijednu stranu i preko sporazuma između stranaka
da će se pridržavati odluke koju je doneo ovaj neutralni subjekat.
Iako nije tačno poznato kada je arbitraža počela zvanično da se koristi, postoje spisi koji svedoče da se
zapravo ona koristila u velikoj meri u drevnom Egiptu, kao i među Rimljanima, Grcima, papama i
evropskim kraljevima. Zasigurno da su se postupci u to vreme zasnivali na drevnim oblicima, koji se
razlikuju u velikoj meri od savremenih postupaka arbitraže. Prva arbitražna pravila usvojena su oko XV i
XVI veka u Engleskoj, odnosno u Sjedinjenim Američkim Državama. Nezavisno od toga, razvoj arbitraže
i njeno promovisanje uglavnom se odvijalo u XX veku, kada je puno država (uglavnom u Zapadnoj Evropi
i SAD-u) usvojilo zakone koji su predviđali arbitražu kao alternativu sudovima.

U prošlosti, arbitraža je uvek bila ad hoc proces, ali razvoj arbitraže propraćen je institucionalnom
arbitražom ili onom pod nečijim pokroviteljstvom, iz kojih su proizašle privatne organizacije koje su
obrazovane kako bi sprovodile postupak arbitraže. Razvojem međunarodne trgovine, arbitraža je i dalje
nastavila da se razvija i većina zemalja u svetu sada ima zakone o arbitraži i institucije arbitraže. Danas se
arbitraža koristi za rešavanje niza različitih sporova. Ovo je veoma popularan proces za rešavanje
privrednih sporova, posebno onih međunarodnog karaktera. U tom smeru, Komisija Ujedinjenih nacija
za međunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL) usvojila je Model zakona o međunarodnoj trgovinskoj
arbitraži 1985. godine i Model Pravila o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži 2006. Zakon i Pravila stvorili
su međunarodne standarde koji su relevantni za oba vida, međunarodne i domaće arbitraže.
1.4. Pristup u rešavanju privrednih sporova

U savremenom poslovnom i tehnološkom svetu, privredni subjekti, više nego ikada, imaju tendenciju da
rešavaju sporove van klasičnog sudskog postupka. Posebna pažnja je usredsređena na prethodne
sporazume, u kojima se stranke slažu u vezi sa vrstom mehanizma za rešavanje spora koji se koristi u
slučaju javljanja bilo kakvog spora među njima. Ovi prethodni sporazumi, u većini slučajeva, izričito
isključuju jurisdikciju sudova. Međutim, ponovo postoji puno slučajeva gde privredni subjekti, u svojim
ugovorima, nemaju klauzule koje predviđaju forum i važeći zakon za rešavanje sporova i, kao rezultat
istog, eventualni sporovi završavaju po sudovima, kao automatski način rešavanja sporova.
Kada govorimo o rešavanju sporova, opcije na raspolaganju stranaka, osim sudova kao tradicionalnih
oblika, obuhvataju pregovore, posredovanje i arbitražu. Preduzeća se senzibilizuju o značaju
rešavanja njihovih sporova na neformalan način i preduzimaju sve neophodne korake kako bi se izbegli
sudski postupci. Oni shvataju da je rešavanje sporova van suda jeftinije, brže, poverljivije i privatnije, sa
manje formalnosti i mnogo su predvidiviji.
Posledično, preduzeća su počela da analiziraju i da identifikuju najprikladnije opcije za rešavanje sporova

iz privrednih odnosa. (Vidi Deo 2.8 za primer analize.)Većina istih shvataju da predviđanje eventualnih
sporova tokom faze planiranja i pregovora o ugovoru, dovodi do uštede u vremenu i novcu u slučaju
javljanja spora.
Pošto se potrebe i ciljevi preduzeća razlikuju u zavisnosti od vrste transakcije važno je oceniti koji od
načina rešavanja sporova najbolje odgovara datoj transakciji. Ovo nameće potrebu za uključivanjem
različitih klauzula o alternativnom rešavanju sporova (ARS) u ‘šablone’ ugovora kompanija. U većini
slučajeva, kompanije biraju jedan vid ARS-a i u ugovor uvršćuju klauzule koje uređuju sve eventualne
sporove između stranaka. Bez obzira na to, postoje slučajevi, kao što su složeniji ugovori sa većim
svotama novca, kada se primenjuje proces za rešavanje spora na više nivoa. Na primer, klauzula o
rešavanju spora može predviđati korišćenje posredovanja i arbitraže, ili može početi tako što će
predvideti da se spor rešava pregovorima u poverenju između stranaka i da se nakon toga nastavi
posredovanjem kao drugim izborom i da se završi arbitražom, kao poslednjim izborom.

1.5. Arbitraža iz perspektive AMRS-a
U ovom priručniku, izraz alternativno rešavanje sporova (ARS) odnosi se na sve metode za vansudsko
rešavanje sporova, uključujući pregovore, posredovanje i arbitražu. Nezavisno od toga, neki od radova
autora o ovom pitanju ne smatraju arbitražu formom ARS-a pošto arbitraža, kao i sudski postupak,
predstavlja proces suđenja, gde treća stranka treba da sasluša stranke i da odlučio sporu. Upravo u
ovome leži razlika između sudskih mehanizama (arbitraža i sudski postupak) i nesudskih mehanizama
(pregovori ili posredovanje). Nezavisno od toga,osnovne karakteristike jednog od oblika ARS-a,
predstavljene su u tabeli koja sledi u nastavku:
Koliko košta (Ne)formalnost Ko kontroliše konačno Gde/šta je fokus?

proces? rešavanje sporova?
Pregovori Bez troškova Stranke Same stranke. Interesi

odlučuju o stranaka i
nivou njihov odnos u
formalnosti. budućnosti.
Posredovanje Troškovi Stranke, zajedno Posrednik prosto Interesi

posrednika. sa posrednikom, olakšava pregovore stranaka i
odlučuju o nivou između stranaka. Na njihov odnos
formalnosti. kraju, zavisi od samih u budućnosti .
stranaka da li će
prihvatiti predloženi
sporazuma.
Arbitraža Troškovi Neformalan (iako Arbitražno veće ili arbitar Događaji i okolnosti
arbitra (koji su se ovo odlučuje pojedinac. iz prošlosti koji se
obično manji pravilima o koriste da se utvrde
od sudskog arbitraži). faktička ili zakonska
procesa). pitanja.

Da li su Ko imenuje Kakav je odnos Ko igra ključnu
rešenja organe i šta je između imenovanih ulogu u ovom
ograničena? njihova funkcija? organa i stranaka? procesu?
Pregovori Raznovrsnost Nema imenovanih Nema imenovanih Stranke.

i broj rešenja organa pošto organa.
zavisi od volje stranke same
stranaka. direktno
pregovaraju o
sporu.
Posredovanje Raznovrsnost Posrednik se Posrednik radi Stranke igraju

i broj rešenja imenuje u direktno sa ključnu ulogu
zavisi od volje sporazumu obeju strankama kako bi aktivnim
stranaka. stranaka kako bi pronašao rešenja učešćem u
olakšavao prihvatljiva za obe procesu.
pregovore o stranke.
pitanju.
Arbitraža Rešenja Veće od tri osobe, Arbitri razmatraju Predstavljanje

ograničena svaka stranka informacije sakupljene od stavova vrši se
početnim imenuje po jednog stranaka u pismenoj preko advokata.
sporazumom arbitra a oba formi ili tokom rasprave, Same stranke imaju
stranaka i arbitra imenuju ali treba da izbegavaju ex sporednu ulogu.
obično predsednika. Svi parte diskusiju.
ograničena oni se imenuju da
novčanim sude u sporovima.
troškovima,
sudskim
zabranama ili
sudskim
nalozima.
1.6. Arbitraža u odnosu na sudske postupke
Arbitraža ima mnogobrojne prednosti kao mehanizam za rešavanje sporova. Sa jedne strane, takođe se
uviđa i jedan broj zabrinutosti u vezi sa korišćenjem arbitraže od strane poslovnih subjekata. Efikasnost u
troškovima i vremenu, poštovanje poverljivosti, neutralnosti i konačna i obavezujuća odluku jesu neke
od sagledanih prednosti arbitraže. Jedan broj preduzeća, međutim smatra fleksibilnost–kao jednu od

mogućnosti da pokrenu arbitražni postupak u skladu sa posebnim potrebama i okolnostima –kao
najvažniju prednost arbitraže. Moguće koristi i zabrinutosti oko arbitraže razlikuju se od kompanije do
kompanije, od transakcije i nesporazuma. Štaviše, dok se nekoliko faktora može sagledati kao prednost
od strane nekih preduzeća (npr. konačna i obavezujuća odluka bez mogućnosti žalbe), drugi ih mogu
smatrati nedostatkom. Konkretni faktori koje stranka treba imati u vidu pri opredeljivanju između
arbitraže i suda, jesu, ali se ne ograničavaju na sledeće:
Jurisdikcija:Dok se jedna klauzula za odabir foruma u ugovoru, koja daje nadležnost nadležnom sudu,
vidi kao rešenje na sve jurisdikcione sporove, isto se može osporiti po osnovi neprikladnosti odabranog
foruma. Osim toga, pitanja imuniteta suverene vlasti mogu se istaći ukoliko se sud odabere za forum
rešavanja spora. Naravno, moguće je da se stranke slože sa forumom u nekoj trećoj državi, ali isto nije
dozvoljeno zakonima svih država. Iz tog razloga, predmet se uvek razmatra pred sudom zemlje u kojoj
jedna od stranaka ima svoje preduzeće. Što se tiče arbitraže, sa druge strane, svi (ili skoro svi) problemi
u vezi sa jurisdikcijom bi se izbegli .Iako bi se arbitraža vodila u zemlji jedne od stranaka, sporazum o
arbitraži sagledava se kao sporazum neutralnog foruma koji nije povezan sa pravnom ili političkom
strukturom bilo koje stranke. Štaviše, jedan sporazum o arbitraži u eventualnim sporovima sa državnim
organom izbegava probleme imuniteta suverenog organa, pošto skoro sve države prihvataju sporazum o
arbitraži kao faktor opoziva prava pozivanja na imunitet suverenih organa.
Primena presuda/odluka: Prilično je jasno da dobiti papir od jednog suda ili arbitražnog suda, koji
sadrži odluku u korist jedne stranke, neće vratiti u džep novac pobedničkoj stranci. Ista stvar može se
desiti samo kada se ta odluka primeni. Bez obzira na to, do sada (barem do trenutka kada stupa na snagu
Haška konvencija o primeni stranih presuda), najveći problemi javljaju se u vezi sa primenom sudskih
rešenja. Nezavisno od toga, kada govorimo o arbitraži, pitanje primene i priznavanja arbitražnih odluka
rešeno je Njujorškom konvencijom iz 1958. godine o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka
(Njujorška konvencija).
U skladu sa ovom Konvencijom, arbitražne odluke donete u državama potpisnicama Konvencije

primenjuju se u svim drugim državama potpisnicama Konvencije na isti način kao i domaće odluke.
Troškovi i efikasnost u vremenu: Jedan od glavnih razloga zašto kompanije biraju arbitražu umesto
sudskih postupaka jesu uštede u troškovima i vremenu. Iako troškovi arbitraže na prvi pogled mogu
izgledati veliki, ukoliko ih uporedimo sa troškovima koji bi mogli da proizađu iz jednog sudskog predmeta
koji je podložan pravu žalbe i koji se može pokrenuti sa jednog stepena na drugi, možemo zaključiti da su
troškovi arbitraže mnogo niži u odnosu na troškove sudskih postupaka. Sem toga, arbitražni postupci
mnogo su brži od sudskih postupaka. Većina arbitražnih sudova zaseda i odlučuje o jednom predmetu u
jednom danu, dok sudski postupci za isti predmet (posebno zbog velikog broja predmeta) mogu trajati
danima.
Tajnost (poverljivost) i privatnost: Puno kompanija bira arbitražu kako za domaće tako i za
međunarodne ugovore, zbog toga što je arbitražni proces poverljiv. Nivo tajnosti, u načelu, uređuje se
arbitražnim pravilima odabranim od strane stranaka. Nezavisno od toga, u većini slučajeva, nivo tajnosti
utvrđuje se od strane stranaka i uređuje se sporazumom o arbitraži. Za razliku od sudskih ročišta, koja
su otvorena za javnost, arbitražna ročišta su privatna i poverljiva. Arbitrima i administrativnom osoblju
nije dozvoljeno da diskutuju ili da objave bilo koje pitanje u vezi sa predmetom, van ročišta za arbitražu.

Predvidivost: Pitanje predvidivosti veoma je važno pitanje, posebno kada predmet ima međunarodni
karakter. Arbitražom se predmet rešava na jednom mestu i to odmah (bez mogućnosti žalbe), a ne
putem niza suđenja po različitim sudovima različitih zemalja.
Ekspertiza:Arbitri imaju ekspertizu u različitim oblastima, u poređenju sa sudijama, koji su svi pravnici.
Ovo je jedan od važnih faktora koji utiče na stranke da odaberu arbitražu nad sudom. Pošto same
stranke biraju arbitre koji će saslušati spor, oni nisu ograničeni samo jednom listom advokata. Ukoliko je,
na primer, spor povezan sa ugovorom o konkretnoj vrsti artikala, njima se dozvoljava da odaberu arbitre
koji su stručni u datoj konkretnoj oblasti.
Fleksibilnost:U arbitraži, u poređenju sa sudovima, postupak obično obrazuju same stranke. Osim
odabranih proceduralnih pravila, stranke mogu izbeći bilo kakvo konkretno pravilo i da se slože drukčije.
Arbitraža se smatra načinom za rešavanje sporova koji može odgovarati specifičnim okolnostima
odnosnog predmeta. U arbitraži, postupke utvrđuju arbitri i stranke,što pruža veću fleksibilnost, u
poređenju sa sudovima gde se strankama nameću pravila.
Finalizacija: Arbitražna odluka je konačna i obavezujuća. Ne postoji mogućnost žalbe, sem u

slučajevima kada stranke zahtevaju sudsko razmatranje odluke, što može biti neophodno samo u
određenim slučajevima. Sa druge strane, odluke sudova podložne su pravu žalbe i mogu se propratiti do
najvišeg pravosudnog stepena.
1.7. Odabir odgovarajuće vrste arbitraže

Jedna od najvažnijih prednosti arbitraže jeste da se može prilagoditi posebnim ciljevima i potrebama.
Stranke uživaju prilično veliku fleksibilnost u vezi sa utvrđivanjem postupka i nivoa formalnosti. Kao što
je prethodno diskutovano, dobra praksa bila bi da se donesu ove odluke pre nastanka spora, i treba da
se specifikuju u klauzuli o arbitraži ili sporazumu.
1.7.1. Institucionalna i Ad hoc arbitraža

Nakon što se stranke opredele za arbitražu kao željeni način za rešavanje sporova, one treba da odluče
da li žele da vode arbitražu na osnovu pravila jedne arbitražne institucije ili na osnovu ad-hoc postupaka.
Dok institucionalnu arbitražu vodi jedna organizacija ili institucija u skladu sa svojim pravilima postupka,
ad-hoc arbitraža podrazumeva daje ne vodi formalno jedna konkretna organizacija, već da same stranke
obrazuju svoje postupke za konkretnu arbitražu. Institucionalna arbitraža rasprostranjena je u velikom
broju međunarodnih, regionalnih i nacionalnih organizacija. Iste obuhvataju Međunarodni arbitražni sud
pri Međunarodnoj trgovačkoj komori, Međunarodni centar za rešavanje sporova, Međunarodni arbitražni
sud u Londonu, Američko udruženje, Centar za međunarodnu arbitražu u Beču, Stalno arbitražno veće
pri Privrednoj komori Hrvatske i puno drugih. 2011. godine, obrazovane su dve nove institucije za
arbitražu na Kosovu-Stalni tribunal za arbitražu pri Privrednoj komori Kosova i Centar za alternativno
rešavanje sporova (ARS) pri Američkoj privrednoj komori na Kosovu.
Kako bi se načinio odgovarajući izbor, treba imati u vidu ovde navedene prednosti i nedostatke obe
opcije.

Institucionalna arbitraža:Ova vrsta arbitraže ima značajan broj prednosti, od kojih ističemo da će
institucija pomoći u sprovođenju arbitražnog postupka od početka do kraja. Drugo, arbitražne institucije
imaju svoja pravila postupka, koja mogu uvrstiti u svoje sporazume o arbitraži. Iz tog razloga, umesto da
se počne od početka, utvrđujući sami pravila i “ponovnim izmišljanjem točka”, stranke se mogu osloniti
na pravila arbitraže jedne određene institucije, koje su formulisali stručnjaci. Ovo rešenje pruža i
predvidivost pošto se strankama pruža prilika da pročitaju i analiziraju pravila, i da pogledaju komentare
u vezi sa ovim pravilima kako bi uvidele kakva rešenja one nude za konkretna pitanja. Štaviše, pravila
većine institucija dozvoljavaju strankama da izmene pravila u skladu sa potrebama i da im se prilagode.
Još jedna prednost jeste šablonska klauzula o arbitraži koju nudi arbitražna institucija. U velikom broju
slučajeva, stranke mogu da pogledaju šablon klauzulu stranke koju obezbeđuje institucija i da je prosto
uključe u svoj ugovor. Ovo će dovesti do izbegavanja konflikata u vezi sa važenjem klauzule, koji se mogu
pojaviti u slučajevima da stranke nisu tačno izradile ovu klauzulu.
Odabir arbitara bez sumnje, predstavlja jednu od najvažnijih prednosti koje pruža institucionalna
arbitraža. Umesto mogućeg sučeljavanja između stranaka u vezi sa odabirom arbitara, lakše je da ovu
uslugu pruži institucija koja sprovodi ovaj proces. Institucije arbitraže veoma su napredne u tom smislu i
poseduju lista sa arbitrima koji su obično najbolji koji mogu da se imenuju. Sem toga, putem
institucionalne arbitraže, stranke nemaju potrebu da pregovaraju o ceni s arbitrima. Ovo im pružaju
institucije i ovime oslobađaju sebe ovog tereta.
Sem pomoći u procesu imenovanja, arbitražna institucija pozabaviće se i administrativnim i logističkim

pitanjima, oslobađajući na ovaj način arbitražni sud i stranke ove dužnosti, što može dovesti do
ubrzavanja procesa.
Još jedna prednost ove vrste arbitraže jeste poštovanje sudova prema integritetu odluka koje su donele
arbitražne institucije. Postoji veća verovatnoća da sud ostavi po strani odluku o ad hoc arbitraži u odnosu
na odluku do koje se došlo institucionalnom arbitražom. Neke institucije za arbitražu, uključujući ICC,
prate sastavljanje odluka o arbitraži kako bi se osiguralo da je njihov oblik odgovarajući i kako bi se
privukla pažnja arbitražnog suda o pitanjima u vezi sa osnovanošću jednog predmeta koji može dovesti
do poništavanja odluke. (Vidi pravila o arbitraži ICC-a, član 33i Pravila o arbitraži na Kosovu, član44).
Ad Hoc arbitraža:glavna prednost koju nudi ovaj oblik arbitraže jeste fleksibilnost. Stranke imaju sav
potreban prostor da donesu odluke u vezi sa postupcima i da prilagode proces njihovim željama i
potrebama. Dok ovo može biti od koristi po stranke sa naprednim znanjem o arbitraži, istovremeno ovo
može biti nedostatak za stranke sa manje iskustva. Nezavisno od toga, stranke se mogu opredeliti da
primene dobro napisana pravila o ad hoc arbitraži, kao što je Model pravila o arbitraži UNCITRAL-a,
koja podrazumevaju potpun niz pravila koja svaka stranka može da koristi ukoliko se opredeli za ad hoc
arbitražu. To znači da oni ne treba da izrade svoja pravila i ne treba da plate za korišćenje pravila
UNCITRAL-a. Još jedna prednost koja se često navodi kada govorimo o ad hoc arbitraži jesu troškovi i
brzina. Ad hoc arbitraža obično košta manje u odnosu na institucionalnu arbitražu, pošto stranke nemaju
potrebu da plate institucionalne troškove, već prosto da pregovaraju o ceni usluga ovih arbitara. Ad hoc
arbitraža može biti brža u odnosu na institucionalnu arbitražu, pošto ne mora da prođe kroz sve
postupke koji obično oduzimaju vreme. Nezavisno od toga,ukoliko stranke i arbitri nisu sofistikovani,
mogu izgubiti ovu vidljivu prednost. Štaviše, kako bi gore navedene prednosti imale smisla, neophodno je

da se ostvaruje potpuna saradnja između stranaka. Bez ovog usklađivanja između stranaka i njihovih
savetnika, prednosti ad hoc arbitraže mogu prerasti u iluziju.
1.7.2 Ubrzana arbitraža

Ubrzanu arbitražu predstavio je po prvi sud Međunarodni arbitražni sud (ICC) na početku 90’-ih zbog
kritika da je dužina trajanja arbitražnog postupka u međunarodnim sporovima bila veoma duga. Iako ICC
nema standardne ubrzane postupke, arbitražna pravila ICC-a obezbeđuju fleksibilnost da se ubrza
proces. Postoji samo mali broj institucija koje su uključile odredbe o ubrzanoj arbitraži u svoja
proceduralna pravila. Na primer, Američko udruženje za arbitražu ima posebna pravila za ubrzane
postupke. Pravila arbitraže na Kosovu iz 2011. godine obezbeđuju takođe ubrzane postupke. U tipičnim
okolnostima, ubrzane postupke vodi arbitar pojedinac i zasnivaju se samo na dokumentima ili na jednom
jedinom ročištu. Veoma je važno za stranke, da pre nego što odluče da primene ubrzani postupak
arbitraže, pogledaju da li zakon na snazi u jednoj zemlji arbitraže, zakon o ugovorima i zakon zemlje u
kojoj se zahteva izvršenje odluke o arbitraži, dozvoljava da se primeni ubrzani arbitražni postupak.
1.8. Vežba: arbitraža naspram sudskog postupka
Uputstva: U nastavku sledi vežba rada u grupi kao primer diskusije između učesnika.
Hipotetički slučaj Arbitraža /Sud– zašto?
Adnan Losha je direktor jedne poznate kompanije. On je

tužen, zajedno sa njegovom kompanijom, od jedne Arbitraža/ Sud
prodavnice za raskidanje ugovora. Odšteta koju je ova
prodavnica tražila iznosila je EUR£5,700,00. Adnan Losha
tvrdi da njegova kompanija nije raskinula ugovor i da je
spremna da pruži bez ikakvih ograničenja finansijska
sredstva na njenom raspolaganju kako bi zaštitila tužbu do
kraja, pošto vlasnik prodavnice nije u prilici da plati
troškove u vezi sa tužbom. Vlasnik prodavnice predlaže da
se ovaj spor reši putem arbitraže ukoliko se Adnan Losha
slaže sa tim. Postavlja se pitanje šta Adnan Losha treba da
uradi pod ovim okolnostima?
Tribenex, doo je kompanija koja je specijalizovana za nano-
tehnologiju. Sa druge strane, Tribenex je primetio da jedna Arbitraža / Sud
druga kompanija, Android, ad. koristi tehnologiju koju je
proizveo Tribenex za proizvodnju malih robota (aparata u
medicinsku svrhu) za dijagnostifikovanje srčanih oboljenja.
Tribenex je poslao dopis pretnje kompaniji Android, ali
Android je insistirao da se tehnologija koju koriste
razlikuje od one koju je razvio Tribenex. Tribenex želi da
reši ovaj spor ali i da očuva tehnološku tajnu koja se može
razotkriti tokom ovog spora.. Da li Tribenex treba da
primeni postupak arbitraže ili sudski postupak?

Holeger International, doo ima sporazum u vrednosti od
$500,000,000.00 koji ističe u roku od 60 dana. Pre isteka Arbitraža / Sud
sporazuma, Holeger International treba da reši dva spora
sa drugom kompanijom,Jones Fond Privat, ad. Sporazum se
raskida ukoliko Holeger International ima nerešene
sporove pre isteka utvrđenog roka. Šta je najbolja
mogućnost u ovom slučaju za Holeger International?
Hans Bold, Ltd. ima sedište u Frankfurtu a Drones, S.E. u
Briselu. Hans Bold u sporu je sa Drones u vezi sa Arbitraža / Sud
poslovnim ugovorom potpisanim pre dve godine. Obe
kompanije imaju koristi da reše spor blagovremeno, ali ne
mogu da se slože oko mesta za rešavanje spora, da li u
Frankfurtu ili u Briselu. Pošto ove dve kompanije ostvaruju
dugogodišnji privredni odnos, ne žele da odugovlače
pitanje i da stvaraju međusobne neprijateljske odnose.
Troškovi spora nisu glavna briga, već to da nova Uredba o
porezu ne predviđa troškove sudskog postupka na listi
poreskih izuzeća. Šta stranke treba da urade u ovom
slučaju?
Luma, ad. ima poslovni spor sa Ants, doo. v vezi sa
zajedničkim preduzećem na Kosovu. Arbitraža / Sud
Luma je registrovan na Kosovu i ima ograničena sredstva,

uprava i pravni zastupnik ove kompanije nisu toliko
sofistikovani. Ants je velika međunarodna kompanija,
sporan ugovor ne predviđa nikakvu odredbu o rešavanju
sporova, već predviđa da treba da važi kosovski zakon.
Ants je pružio rešenje na spor putem Međunarodnog
centra za rešavanje sporova (“ICDR”) u Njujorku. Da li
Luma treba da se opredeli da reši spor na Kosovu ili da
iskoristi priliku da to učini putem ICDR-a u Njujorku?
1.9. Rešavanje sporova na više nivoa

Ima puno slučajeva u kojima bi stranke izvukle koristi time što bi uvrstile u svoje ugovore jednu klauzulu
sa više nivoa o rešavanju sporova, ukoliko su same u stanju da reše svoj spor nešto neformalnijim,
vansudskim procesima, kao što je posredovanje.
Primer klauzule na više nivoa za rešavanje sporova:
“Stranke će rešiti bilo koji spor koji proizilazi iz ugovora ili je povezan sa ugovorom, u poverenju ,
međusobnim pregovorima.
Ukoliko spor nije rešen pregovorima u roku od [30] dana, onda će stranke pokušati da reše spor u
poverenju, posredovanjem, u skladu sa [Pravilima postupka posredovanja] pre nego što se obrate
arbitraži.

Ukoliko i posredovanje nije uspešno, stranke podnose svoj spor na prinudnu arbitražu, u skladu sa
[Proceduralnim pravilima arbitraže]. Mesto arbitraže biće [_________] a jezik arbitraže biće
[__________].”
U praksi, primećeno je u nekolicini slučajeva da stranke koje uvršćuju u svoje ugovore

klauzulu o ARS na više nivoa nisu pokušavale na samom početku da na prijateljski način
reše spor pregovorima i posredovanjem,već su nasuprot tome odmah skakale na poslednji
korak i podnosile zahtev za arbitražu. Ovo je istaklo veliki broj pitanja u vezi sa činjenicom
da li su prvi koraci/nivoi obavezujući i primenjivi uslovi koji treba da se ispune pre nego što
počne arbitraža i ko je nadležan da odluči da li je ispunjen kriterijum da se podnese zahtev
pre arbitraže. Prakse u različitim zemljama pokazuju da u slučajevima u kojima postoji
važeći sporazum o arbitraži, arbitar ili arbitražni sud rešava pitanje da li su u fazama pre
arbitraže ispunjeni kriterijumi, u skladu sa načelom kompetenz-kompetenz(vidi Modul 3) .
1.10. Rezime
U ovom modulu razmotrili ste ulogu arbitraže iz perspektive rešavanja sporova analizirajući prednosti
koje ista nudi i moguće zabrinutosti koje se mogu javiti ukoliko se koriste kao mehanizam za rešavanje
sporova. Takođe je izvršena uporedba arbitraže i sudskog postupka i drugim vidovima AMRS-a, ukazujući
na to zašto je arbitraža i dalje mehanizam izbora za rešavanje sporova koji proizilaze iz privrednih
ugovora.
U ovom modulu, naučili ste:

 objasnite istorijat arbitraže kao metode koja se naširoko koristi za rešavanje sporova
 shvatite i primenite različite načine za rešavanje privrednih sporova
 napravite razliku između arbitraže i sudskog postupka
 uporedite arbitražu sa drugim alternativnim metodama za rešavanje sporova (AMRS)
 opišete prednosti i nedostatke arbitraže u poređenju sa sudskim postupkom i drugim metodama
rešavanja sporova
 opišete kako arbitraža može odgovarati vama konkretnim okolnostima i potrebama
 identifikujete elemente koji treba da se uzmu u obzir pri opredeljivanju između institucionalne i
ad-hoc arbitraže.

MODUL 2:
ZAKON O ARBITRAŽI

2.1. Uvod
Ovaj modul opisuje svrhu i delokrug kosovskog Zakona o arbitraži. Razmatra i pitanja u vezi sa
primenjivošću ovog zakona u domaćim i međunarodnim sporovima i takođe diskutuje o potrebi za
arbitražom na Kosovu.

Po završetku ovog modula, bićete u prilici da:
 razmotrite svrhu Zakona i da shvatite značaj donošenja pravila koja uređuju arbitražu
 protumačite delokrug kosovskog Zakona o arbitraži
 primenite pravila u vezi sa primenom Zakona o arbitraži u domaćim sporovima
 primenite pravila u vezi sa primenom Zakona o arbitraži u međunarodnim sporovima
 diskutujete o potrebi za arbitražom na Kosovu
2.3. Kratak istorijat sprovođenja arbitraže na Kosovu

Iako arbitraža može izgledati kao potpuno novi koncept za pravnike koji rade u aktuelnom pravnom
sistemu na Kosovu, primena arbitraže datira još od početka sedamdesetih godina. U bivšoj Jugoslaviji,
arbitraža i arbitražni postupci bili su važan predmet koji se učio na pravnim fakultetima svih saveznih
jedinica, dok su institucije za arbitražu, iako malobrojne, donosile odluke koje se i danas koriste kao
presedani u velikom broju arbitražnih sudova u celom svetu.
Posleratni period nije doneo tako veliku zainteresovanost za oblast privrednog prava ili privredne
arbitraže na Kosovu. Zbog drugih neposrednih pravnih potreba, ove oblasti ostavljene su po strani kao
pitanja koja bi mogla da se razviju samo nakon jednog vremenskog perioda. Posledično, nije postojao
nijedan pokušaj da se obrazuje institucija za arbitražu ili da se primene zakoni koji pokrivaju forme
rešavanja sporova kao alternativa sudovima.
I povrh ovih okolnosti i nedostatka institucionalne zainteresovanosti za arbitražu, privredni subjekti radili
su na osnovanju Privredne komore i drugih udruženja, a u sklopu Privredne komore Kosova obrazovan
je poseban mehanizam za rešavanje sporova. Ovaj mehanizam, poznat kao Arbitražni sud, bio je najbliži
posredovanju.
2007. godine Skupština Kosova usvojila je Zakon o arbitraži (br. 02/L-75). Izradu ovog zakona podržalo
je nekoliko međunarodnih stručnjaka i nakon diskusije u skupštinskim odborima, Zakon je usvojen na
skupštinskoj sednici održanoj 26. januara 2007, i proglašen je od strane SPGS-a UNMIK-a dana 15. juna
2008. Zakon predviđa mogućnost organizovanja institucionalne i ad-hoc arbitraže a Privredna komora
Kosova i Američka privredna komora planiraju da ponude arbitražu i institucionalno posredovanje na
Kosovu.
Uz podršku USAID-a na Kosovu Sistem za izvršenje ugovora i odluka (SEAD),dve institucije na Kosovu,
Privredna komora Kosova(PKK) i Američka privredna komora na Kosovu (AmCham), obrazovali su
programe ARS-a Stalan tribunal za arbitražu (STA) pri PKK-u i Centar za alternativno rešavanje sporova
(ARS) pri AmCham.

SEAD je pomogao Komorama u sastavljanju modela pravila postupka arbitraže Pravila arbitraže na
Kosovu za2011, i obuku arbitara. Svaki od njih,Stalni tribunal za arbitražu pri PKK-u, Centar za ARS pri
AmCham usvojili su svoju verziju kosovskih Pravila arbitraže. U ovom priručniku, kosovska Pravila za
arbitražu priložena su kao Dodatak1. Pravila arbitraže PKK/ STA i Centra za ARS AmCham na
raspolaganju su, odnosno na stranici www.kosovo- arbitration.com i www.adr-ks.org.
2.4. Delokrug Zakona o arbitraži

Delokrug Zakona o arbitraži definisan je članom 1 i predviđa “pravila koja se primenjuju za sporazume o
arbitraži, postupak arbitraže i predviđa priznanje i izvršenje odluka o arbitraži donetih na i van Kosova.” Dakle,
član 1 prosto pojašnjava da Zakon sadrži pravila koja uređuju tri glavne oblasti arbitraže, a to su: pravila,
na osnovu kojih se izrađuje i primenjuje sporazum o arbitraži, pokretanje i sprovođenje postupaka
arbitraže do trenutka donošenja odluke od strane arbitražnog suda, i na kraju, pravila za izvršenje i
priznanje ove odluke.
Pravila o sporazumima o arbitraži, uglavnom predviđaju načela u vezi sa formalnim uslovima jednog
sporazuma o arbitraži. Član 5 Zakona pokriva arbitrabilnost i predviđa da se samo sporovi u vezi sa
građanskim i privredno-pravnim sporovima mogu rešavati putem arbitraže i samo ukoliko su stranke
sklopile sporazum u pismenoj formi koji predviđa da stranke prihvataju da reše eventualne sporove
putem arbitraže. Član 6 Zakona predviđa kriterijume u pismenoj formi.
Pravila o arbitražnim postupcima počinju poglavljem koje predviđa proces pre rasprave, što
podrazumeva sastav i konstituisanje arbitražnog veća, i nastavlja se pravilima u vezi sa raspravom, koja
obuhvataju pitanje jurisdikcije arbitražnog veća, davanje izjave tužilaca i tuženih, svedoke i njihovo
svedočenje kao i druga odgovarajuća pitanja.
Pravila o priznanju i izvršenju arbitražnih odluka objašnjavaju postupak odlučivanja o arbitražnim

odlukama, njihovu formu i dejstvo kao i zahteve da se jedna odluka proglasi primenjivom na i van
Kosova. Ova pravila, takođe, predviđaju veoma retke slučajeve kada jedna stranka može zahtevati da se
jedna arbitražna odluka stavi van snage na sudu.
Svaka od ove tri oblasti biće detaljnije razmotrena u narednim modulima ovog kursa. Nezavisno od toga,
kao preliminarni korak, od presudne je važnosti da se predvidi kada će početi sa primenom kosovski
Zakon o arbitraži. Kao što će biti razmotreno u narednim delovima (2.5 i 2.6), Zakon se može
primenjivati za domaće i međunarodne sporove, u zavisnosti od elemenata predviđenih klauzulom o
arbitraži koju su stranke u sporazumu sastavile.
Takođe treba istaći da u skladu sa međunarodnim standardima i činjenicom da se arbitraža zasniva na

sporazumu stranaka, Zakon o arbitraži sadrži samo nekoliko obavezujućih odredbi. Zakon daje
strankama i arbitražnom veću mogućnost da obrazuju arbitražni postupak koji odgovara sporu. Ukoliko
se stranke opredele da primene jednu posebnu grupu proceduralnih pravila (npr. Model pravila
UNCITRAL-a, Pravila ICC-a ili kosovska Pravila o arbitraži), ova pravila zameniće svaku fakultativnu
odredbu ili će dopuniti bilo kakav nedostatak u zakonu. Dalje, svako pitanje koje konkretno pokriva
sporazum o arbitraži između stranaka zauzeće svoje mesto u ovim Pravilima. Ovo je pomenuto kao
Hijerarhija pravila i predviđeno je članom1 Pravila o arbitraži na Kosovu.

2.5. Primena Zakona u domaćim sporovima
U cilju izrade ovog priručnika, izraz “domaći sporovi” odnosi se na bilo kakav spor ili potraživanje koje
proizilazi iz ugovornog odnosa između dve stranke/kompanije koje deluju na Kosovu.
Gledajući uopšteno, u domaćim sporovima,ovaj zakon može se primenjivati u sledećim situacijama:
1. U svim slučajevima u kojima su se stranke u postupku opredelile za kosovski Zakon o arbitraži kao
proceduralni zakon arbitraže važeći za njihove sporove.
2. U svim slučajevima u kojima su se stranke opredelile za arbitražu kao način za rešavanje bilo kakvog
spora ili eventualnog nesporazuma među njima, ali nisu utvrdile konkretna pravila arbitraže.
3. U svim slučajevima u kojima su se stranke opredelile za arbitražu kao način rešavanja bilo kog spora
ili eventualnog nesporazuma među njima, i odabrale su Kosovo kao mesto za sprovođenje arbitraže.
4. U svim slučajevima u kojima su se stranke opredelile za jednu grupu konkretnih pravila o arbitraži
(osim kosovskog Zakona o arbitraži), i Kosovo kao sedište arbitraže, ali primećuju:
a. nedostatke u pravilima koje predviđaju stranke, koje treba da se popune iz lex arbitri ili lex
fori, (što podrazumeva zakon zemlje u kojoj se odvija arbitraža što bi u ovom slučaju bio
kosovski Zakon o arbitraži) ili,
b. oprečnost između odredbi konkretnih pravila koje utvrđuju stranke ilex arbitri, i arbitražno
veće treba da odluči koje pravila ima prvenstvo.
U I situaciji, klauzula o arbitraži koja bi dovela do primene kosovskog Zakona o arbitraži izgledala bi
ovako:
“Svaki nesporazum ili potraživanja koja proizilaze iz ovog ugovora, ili su u vezi sa istim, rešavaju se
konačno u veću sastavljenom od troje arbitara u skladu sa kosovskim Zakonom o arbitraži. Mesto
arbitraže biće Priština, Kosovo a jezik arbitraže biće albanski.”
Kao što se može primetiti u ovom slučaju, stranke su jasno predvidele zakon koji se primenjuje u slučaju
javljanja nesporazuma u vezi sa njihovim ugovornim odnosom a arbitražno veće u ovom slučaju nema
potrebe da sagleda druge zakone ili da izvrši analizu oprečnosti između zakona kako bi utvrdio koji
proceduralni zakon važi na arbitražni postupak.
U 2. situaciji, imali bismo slučaj u kome obe stranke ili kompanije deluju na Kosovu i prosto iste se
opredeljuju za arbitražu kao način za rešavanje njihovih sporova, a da nisu utvrdile konkretna pravila
arbitraže. Tekst klauzule o arbitraži u ovom slučaju bi izgledao ovako:
“Stranke se slažu da se svaki nesporazum ili spor koji proizilazi iz ovog ugovora, ili u vezi sa njim
reši konačno arbitražom.”
U ovom slučaju, stranke su ovom klauzulom odabrale samo formu za rešavanje spora, ali ne i zakon i
konkretna pravila arbitraže. Iako stranke nisu odabrale proceduralni zakon za uređivanje arbitraže, na
arbitražnom veću je da odluči koji proceduralni zakon da primeni u svojim postupcima. Imajući u vidu da
je ovo domaći spor, dakle kada obe stranke deluju na Kosovu, zaključak je da bi proceduralni zakon
trebalo da bude kosovski Zakon o arbitraži.

U 3. situaciji,koja je dosta slična sa gore navedenim drugim slučajem, stranke se prosto opredeljuju za
arbitražu kao način za rešavanje njihovih sporova a mesto arbitraže je Priština, Kosovo (ili neki drugi
grad na Kosovu u kome je smešteno arbitražno veće). Klauzula o arbitraži mogla bi izgledati ovako:
“Svaki nesporazum ili potraživanja koja proizilaze iz ovog ugovora ili u vezi sa njim, između kupca i prodavca,
rešavaju se konačno arbitražom. Mesto arbitraže biće Priština, Kosovo.”
Ovaj slučaj bio bi donekle lakši arbitražnom veću, pošto se stranke, slažući se da Kosovo bude zemlja
arbitraže, odriču svog prava da ospore jurisdikciju jednog veća obrazovanog na osnovu arbitražnih
pravila važećih na Kosovu.
Pošto je arbitraža odabrana kao mehanizam za rešavanje sporova a Kosovo kao zemlja arbitraže,
proceduralni zakon koji se primenjuje od strane veća biće kosovski Zakon o arbitraži.
U 4. situaciji, postoje dva različita načina na koje bi kosovski Zakon o arbitraži mogao da se primeni,
barem delimično.
Pod “a”je situacija kada veče primenjuje ovaj Zakon kao instrument za popunjavanje proceduralnog
vakuma. Ovo se dešava kada stranke odaberu pravila arbitraže koja bi odgovarala njihovim sporovima,
npr. Švajcarska pravila arbitraže. U slučaju da se jave okolnosti ili elementi koji nisu predviđeni ili
navedeni u Švajcarskim pravilima, arbitražno veće popunjava ovaj nedostatak primenom kosovskog
Zakona o arbitraži.
Pod “b”je situacija kada stranke biraju važeća pravila o arbitraži primenjiva na njihov spor, npr. Zakon o
arbitraži Nemačke. Član 1032 ovog Zakona dozvoljava da stranke, i u slučajevima kada se slože o
arbitraži, podnose svoj zahtev sudu pre konstituisanja arbitražnog veća. Sa druge strane, kosovski Zakon
o arbitraži, u članu 7, predviđa mogućnost da sud odbaci svaki zahtev koji se podnese, ukoliko je dati
zahtev podložan arbitraži. U ovoj situaciji, postoji oprečnost između odredbi pravila za koja su se
opredelile same stranke i onih predviđenih u lex fori ili lex arbitri, što je u ovom slučaju kosovski Zakon o
arbitraži, arbitražno veće treba da odluči odredbe kog zakona imaju prednost.
Postoji i puno drugih okolnosti u kojima bi zakon mogao da se primeni, dakle i u slučaju nekog spora
međunarodnog karaktera. Ove situacije predviđene su u delu 2.6 koji sledi u nastavku.
2.6. Primena Zakona o međunarodnim sporovima

Jedan predmet obično stiče međunarodni karakter kada jedna ili obe stranke u sporu deluju van zemlje u
kojoj je smešteno arbitražno veće. Pošto je jedna od sagledanih prednosti arbitraže neutralnost koju ona
nudi, veoma je uobičajeno da stranke iz različitih država biraju pravila i arbitražno veće iz neke treće
neutralne zemlje. Pošto se mogu promeniti okolnosti predmeta, imajući u vidu međunarodni karakter
jednog predmeta, neke države imaju posebne zakone (ili posebne odredbe unutar istog zakona) o
međunarodnoj i domaćoj arbitraži. Slično tome, nekolicina institucija za arbitražu ima posebna pravila
koja uređuju međunarodne sporove. Jedna druga grupa institucija barem ima odredbe ili posebne članove
o međunarodnoj arbitraži u sklopu istog zakona ili pravila.

Nezavisno od toga,puno zemalja koje zasnivaju svoje zakone na Modelu zakona o međunarodnoj
trgovačkoj arbitraži nema posebne odredbe o međunarodnoj arbitraži. Kosovo je primenilo ovaj pristup.
U sklopu kosovskog Zakona o arbitraži ne postoje posebna pravila ili odredbe koje se primenjuju za
slučajeve međunarodnog karaktera. Bez obzira na to, ono što je i najbitnije, u kosovskom Zakonu o
arbitraži, ne postoji nijedna zabrana za njegovu primenu u slučajevima međunarodnih sporova. Dakle,
jasno je da i u predmetima međunarodnog karaktera, kosovski Zakon o arbitraži može da se primeni u
dve situacije, a to su:
1. kada se stranke slože da ga primene, ili

2. kada pravila privatnog međunarodnog prava vode ka njegovoj primeni
U 1 situaciji, kompanije koje deluju van Kosova mogu odlučiti da uključe jednu klauzulu o arbitraži u
ugovor, i time se kosovski Zakon o arbitraži utvrđuje za proceduralni zakon za arbitražu u sporovima
između njih. Kao što je prethodno istaknuto,više je uobičajeno da stranke zahtevaju primenu zakona ili
pravila neke treće neutralne zemlje. Shodno tome, one mogu odabrati kosovski Zakon o arbitraži i
arbitražnu instituciju na Kosovu, za odlučivanje u vezi sa njihovim sporovima. U slučaju da postoje
nedostaci u Zakonu o arbitraži, onda bi arbitražno veće trebalo da izvrši analizu oprečnosti između
zakona kako bi odlučilo koji zakon da primeni sa ciljem popunjavanja nedostataka. U privrednim
ugovorima, i posebno u kupoprodajnim ugovorima, pravilo je da se za svaki pravni nedostatak uzme u
obzir zakon zemlje koji je najbliže povezan sa ugovorom. Dok je u prošlosti, za ove slučajeve, važilo
pravilo da bi trebalo primeniti zakon zemlje prodavca, ovo se menja, posebno zbog činjenice da u
međunarodnim ugovornim odnosima postoje slučajevi kada zemlja prodavca nema nikakve veze sa
ugovorom ili sa načinom njegove primene.
U 2. situaciji, stranke se nisu složile o primeni kosovskog Zakona o arbitraži, iako bi pravila
međunarodnog privatnog prava (sukob zakona) dovela do njegove primene. Ovakva situacija može se
javiti u slučajevima kada jedna ugovorna stranka deluje na Kosovu i nakon analize oprečnosti između
zakona, veće odluči da treba da se primeni kosovski zakon. Još jedna ovakva situacija može nastati kada
nijedna od stranaka ne deluje na Kosovu, već su samo ugovor i njegova primena na neki način povezani
sa Kosovom i veće odluči da primeni kosovski zakon na osnovu načela “najbliže povezanosti.” Kada
govorimo o nedostacima, može biti međunarodnih slučajeva u kojima se stranke opredeljuju da primene
pravila, npr. UNCITRAL-a, iako se arbitraža odvija na Kosovu. Primena kosovskog Zakona o arbitraži
dozvoljena je samo kao dopuna arbitražnim pravilima za koja su se stranke opredelile.
2.7. Potreba za arbitražom na Kosovu

Pored početnog oklevanja koje je postojalo u vezi sa uključivanjem arbitraže u pravni sistem Kosova, ne
postoji nijedna dilema da ovaj mehanizam za rešavanje sporova, ne samo da je neophodan, već i
nezamenjiv za jednu zemlju koja pokušava da ide u korak sa savremenim pravnim sistemima zapadnih
demokratija. Istovremeno, ne postoji nijedna sumnja da je potrebno značajno vreme i nastojanja da
Kosovo dođe do te tačke da se arbitraža smatra jednom od najlakših i najviše odgovarajućih metoda za
rešavanje sporova. Preduzeća i pravna zajednica treba da poznaju arbitražu i prednosti a arbitri treba da
steknu ovo iskustvo. Bez obzira na to, arbitraža ima svetlu budućnost na Kosovu, i njena
rasprostranjenost – iako spora na početku, povećaće se povećavanjem broja preduzeća i trgovinskih
transakcija. Ovaj novi i delotvoran način rešavanja sporova zasigurno vredi propratiti, kako sa

ekonomske tačke gledišta tako i sa socijalne. Postoje specifični razlozi koji čine da Kosovo bude zemlja
koje u velikoj meri treba korišćenje arbitraže, od kojih su neki pomenuti u nastavku.
 Arbitraža bi olakšala opterećenost sudova

Jedna od najvećih poteškoća sa kojima se suočava pravosuđe na Kosovu jeste veliki broj predmeta u
sudovima i mali broj sudija koji mogu raditi na ovim predmetima. Primena i sprovođenje arbitraže na
Kosovu kao alternativna opcija u odnosu na sudske procese ograničila bi ulogu državnih sudova i
prokrčila pi put koji vodi do sistema u kome se predmeti rešavaju u blagovremenom roku i u skladu sa
načelima nepristrasnosti i redovnog procesa. Osim toga, strankama se pruža još jedna alternativa, koja
(kao što je diskutovano u Modulu I) pruža veliki broj prednosti u poređenju sa sudskim procesima.
 Arbitraža bi pružila mogućnost za rešavanje spora na način koji je

najprihvatljiviji po poslovnu zajednicu
Obrazovanjem STA pri PKK-u i Centra za ARS pri AmCham, poslovna zajednica na Kosovu već je
pokazala pozitivan stav prema arbitraži. Ovaj korak pokazuje da su kompanije zainteresovane da drže
svoje sporove van suda i, ukoliko je moguće, da ih reše u pravo vreme i sa manje troškova. Ovim
prednostima koje nudi arbitraža, preduzeća imaju priliku da se opredele za istu kao mehanizam za
rešavanje njihovih sporova, pošto istovremeno pruža veću predvidivost kada govorimo o konačnom
rezultatu.
 Arbitraža bi podstakla trgovinu i međunarodne investicije

Uključivanjem arbitraže u pravni sistem, Kosovo će poći koracima kroz koje su prošle njene susedne
zemlje i druge razvijene zemlje, čijim primerom treba poći. Razvoj i neprekidno blagostanje arbitraže
podstakli su većinu preduzeća u celom svetu, uključujući i privredne gigante,da u svoje standardne
ugovore uvrste klauzule o arbitraži. Ovaj uslov u ugovoru, koji je u većini slučajeva nešto o čemu se ne
može pregovarati, odigraće važnu ulogu u trenutku kada strane kompanije pokušaju da sklope ugovore
sa domaćim kompanijama ili kada žele da ulože na Kosovu. Činjenica da im Kosovo pruža pravni okvir i
garancije za sprovođenje arbitraže, i ono što je važnije, za priznanje i izvršenje arbitražnih odluka, veliki
je podsticaj za sve one koji nameravaju da ulože na Kosovu.
 Arbitraža bi pružila strankama slobodu da biraju kako žele da reše svoje sporove
Načelo “samostalnost stranke” jedno je od najvažnijih načela u ugovornom pravu. Do sada, kompanije na
Kosovu nisu imale izbora. Svaki spor nastao među njima, ukoliko nisu mogle da reše na društveni način,
trebalo je da ode na sud. Uspostavljanjem arbitraže, strankama se pruža prilika da same odluče o obliku
rešenja bilo kakvog eventualnog nesporazuma među njima. Štaviše, arbitraža je poznata kao proces koji
uspeva da očuva odnose između stranaka u sporu, iako ne uvek, zasigurno mnogo uspešnije u odnosu na
jedan sudski proces.
2.8. Vežba
Porazgovarajte o opštim odredbama Zakona o arbitraži i uvežbajte dva hipotetička slučaja uključujući
član 1 i 2 Zakona.
Uputstva:Pročitajte naredne odredbe i odgovorite na postavljena pitanja:

Član 1
Svaki spor koji proizilazi iz ugovornih odnosa treba da se reši putem arbitraže. Arbitražno veće treba da bude
sačinjena od troje arbitara koji se imenuju u skladu sa kosovskim Zakonom o arbitraži.
Pitanje:
1) Imajući u vidu član 1 kosovskog Zakona o arbitraži, da li smatrate da su ispunjeni uslovi predviđeni za
primenu ovog zakona?
2) Da li smatrate da činjenica da su se stranke pozvale samo na kosovski Zakon pri imenovanju arbitara
utiče na vaš odgovor a ne na ceo spor?
3) Šta bi bio vaš odgovor, kada bi obe stranke u sporu dolazile sa Kosova? A šta ukoliko one dolaze iz
drugih država van Kosova?
Član 2
Svaki spor koji proizilazi kao posledica ugovornih odnosa rešava se arbitražom. Jezik korišćen tokom arbitražnog
postupka jeste engleski. Mesto gde se vodi arbitražni postupak, u slučaju spora, treba da utvrde stanke u sporu,
imajući u vidu okolnosti, slučaj i najbližu lokaciju u vezi sa ugovorom i njegovom realizacijom.
Pitanje:
1) Pretpostavlja se da su stranke bile u sporu u vezi sa ugovorom o prodaji, koji su sklopile, čiji su
predmet 20,000 kutija čokolada “Mars”. Prodavac dolazi iz Engleske dok kupac dolazi iz Grčke.
Nezavisno od toga, u vreme sklapanja ugovora, roba je proizvedena i plasirana u jednoj od prodajnih
poslovnica na Kosovu i čeka na direktan prevoz u Grčku odavde. Prodavac iz Engleske podneo je
zahtev arbitražnom sudu u Engleskoj, ali kupac nije prihvatao jurisdikciju ovog arbitražnog suda,
tvrdeći da je najbliža zemlja u kojoj je sklopljen ugovor država Kosovo, tako da arbitražni postupak
treba da se vodi u ovoj zemlji.
a. Koji zakon treba da se primeni u konkretnim okolnostima?

b. U kojoj zemlji treba primeniti arbitražni postupak?
c. Koje argumente treba izneti u korist primene kosovskog zakona i odrediti za primenu
arbitražnog postupka na Kosovu?
d. Koji su argumenti protiv primene ovog postupka na Kosovu i da li ovo pitanje potpada pod
delokrug arbitraže?
e. Da li može da se primeni kosovski zakon iako ovaj ugovor obuhvata dve stranke koje ne
dolaze sa Kosova?

2.9. Rezime
U ovom modulu razmotrili smo i protumačili svrhu i delokrug kosovskog Zakona o arbitraži. Analizirana
su i pitanja u vezi sa primenjivošću ovog zakona u domaćim i međunarodnim sporovima. Modul takođe
daje kratak istorijat arbitraže na Kosovu i razmatra njegovu primenu ubuduće.
U ovom modulu, naučili ste da:
 razmotrite svrhu Zakona i da shvatite značaj donošenja pravila koja uređuju arbitražu
 protumačite delokrug kosovskog Zakona o arbitraži
 primenite pravila u vezi sa primenom Zakona o arbitraži u domaćim sporovima
 primenite pravila u vezi sa primenom Zakona o arbitraži u međunarodnim sporovima
 diskutujete o potrebi za arbitražom na Kosovu

MODUL 3:
NADLEŽNOST SUDOVA

3.1. Uvod
Ovaj modul pruža analizu nadležnosti sudova u slučajevima kada su se stranke opredelile za arbitražu
kao način za rešavanje njihovih sporova. Ovaj modul takođe razmatra pitanja u vezi sa paralelnim
postupcima i slučajeve u kojima sudovi imaju potpuna ili ograničena ovlašćenja. Učesnici će koristiti
pravna načela koja se primenjuju u sudovima za utvrđivanje nadležnosti suda u slučajevima u vezi sa
arbitražom.

Po završetku ovog modula, imaćete priliku da:
 utvrdite ravnotežu između prava tužbe i obaveze arbitraže;

 utvrdite da li je sud nadležan da razmotri jednu žalbu kada su se stranke opredelile za arbitražu
kao mehanizam za rešavanje njihovih međusobnih sporova
 razmotrite ovlašćenja sudova za određivanje privremenih mera
 identifikujete i razmotrite rešenja u slučaju paralelnih postupaka (pri oboma, kako pri sudovima
tako i pri arbitražnim većima)
 razmotrite nadležnosti sudova da odluče o važnosti i/ili postojanju jednog sporazuma o arbitraži
 analizirate i ocenite nadležnost sudova za razmatranje odluke arbitražnih veća o njegovim
nadležnostima (veća)
 analizirate i ocenite nadležnost sudova za razmatranje arbitražnih odluka
3.3. Uspostavljanje ravnoteže između prava tužbe i obaveze za

arbitražu
Pravo da se zahteva sudska zaštita osnovno je pravo i postoji samo ograničeni broj okolnosti kada se
ovo pravo može preneti ili ograničiti. Jedna od ovih situacija nastaje kada stranka, u pismenoj formi,
odustane od svog prava tužbe, opredeljujući se za prinudnu arbitražu kao mehanizam za rešavanje
eventualnih sporova koji proizilaze iz ugovornog odnosa. U prošlosti, sudovi u velikom broju država nisu
imale povoljan stav prema klauzulama o arbitraži i primali su žalbe pre njih, bez obzira na postojanje ovih
klauzula. Ova situacija se menja i danas sudovi širom sveta više podržavaju arbitražu.
Tokom sastavljanja klauzule o arbitraži ili tokom ranih faza javljanja jednog spora, stranke treba da imaju
u vidu da: time što se opredeljuju za arbitražu one odustaju od prava da se obrate sudu. Ovo je stav
sudova u većini država, iako postoje neke specifične okolnosti u kojima sudovi mogu odlučiti da su
nadležni, što su okolnosti koje se razmatraju u narednim delovima ovog modula.
Uopšteno je poznato da, kako bi ostvarila željeni efekat, arbitraža treba da bude van uplitanja pravosuđa.
Međutim, preduslov da se izbegne sudska jurisdikcija jeste sklapanje jasnog sporazuma između stranaka
za rešavanje eventualnih sporova između njih putem arbitraže. Bez ovog “sporazuma” ili “saglasnosti”
nema arbitraže.
Iz tog razloga, sudovima se u nekim slučajevima daje nadležnost da rešavaju pitanja u vezi sa
utvrđivanjem postojanja i važenja ovih sporazuma (iako se u poslednjim godinama priznaje da ova
ovlašćenja u sve većoj meri pripadaju arbitražnom veću). Još jedna situacija u kojoj se sudovima
dozvoljava da se upliću odnosi se na izricanje privremenih mera. Osim toga, u nekim slučajevima,
iznete su tvrdnje da sud ima pravo da razmotri odluku arbitražnog veća o njegovim ovlašćenjima

(veća). I na kraju, ovlašćenja suda za sudsko razmatranje odluke o arbitraži (pravo suda na
razmatranje odluke arbitražnog veća) priznaju se na osnovu svih pravila i zakona o arbitraži.
Kosovski Zakon o arbitraži sadrži odredbe koje uređuju pitanje sudske nadležnosti u slučajevima kada se
stranke slože da svoje sporove rešavaju arbitražom. Kao što je to slučaj sa zakonima drugih država,
kosovski zakon daje prednost arbitraži ukoliko se stranke pre toga slože sa njegovom primenom.
Članovi 3 i 7 ovog Zakona predviđaju da sud ne može da se meša u arbitražni postupak i da treba da
odbije sve žalbe koje mu se ulože ukoliko se stranke slože da se predmet žalbe reši arbitražom. Iz tog
razloga, veoma je važno da sud bude u stanju da reši slučajeve u kojima jedna stranka ospori rešavanje
spora arbitražom dok druga stranka insistira na tome. Detaljnija objašnjenja u vezi sa situacijama koje se
mogu javiti u ovim slučajevima date su u narednim delovima ovog Modula.
3.4. Ograničenja u sudskim nadležnostima kada su se stranke opredelile

za arbitražu kao mehanizam za rešavanje sporova
Član 3 kosovskog Zakona o arbitraži glasi kao što sledi“nijedan sud na Kosovu nema pravo da se meša u
arbitražni postupak, izuzev ako nije drukčije propisano ovim zakonom.”Ova odredba ograničava nadležnost
sudova po početku arbitražnog postupka i sprečava stranke da ulože tužbe pri sudu nakon pokretanja
arbitražnog postupka. Ukoliko jedna stranka uloži tužbu pri sudu, koja se zasniva na ugovoru koji sadrži
klauzulu o arbitraži, sud treba da odbaci tužbu kao neprihvatljivu, u skladu sa članom 7 Zakona.
Nezavisno od toga, u skladu sa Zakonom, ovo ograničenje ne primenjuje se u nekim konkretnim
okolnostima, koje su opisane i razmotrene detaljno u delovima 3.5 – 3.10:
 Sud može izreći privremene mere na zahtev bilo koje stranke, ukoliko stranka koja ih zahteva
podnese dokaze da joj se može pričiniti šteta ili neposredan ili nepopravljiv gubitak ukoliko se ne
preduzme privremena mera
 Na zahtev jedne stranke, sud može naložiti izvršenje privremene mere koju je izreklo arbitražno
veće
 Na zahtev bilo koje stranke, sud može razmotriti odluku arbitražnog veća o svojim
nadležnostima za rešavanje odnosnog spora
 Na zahtev jednog arbitražnog veća, sud može pomoći u sakupljanju dokaza ili vršenju drugih
sudskih aktivnosti, koje arbitražno veće nije ovlašćeno da obavlja
 U određenim okolnostima, sud može oceniti da li je jedan sporazum o arbitraži nevažeći i
neprimenjiv, ili sporni predmet nije obuhvaćen sporazumom o arbitraži
 Na zahtev jedne stranke sud može razmotriti jednu odluku koju je donelo arbitražno veće.
Važno je istaći da su ograničenja u nadležnostima suda kada se stranke opredele za arbitražu, pitanje
koje sudovi u većini zemalja potpisnica Njujorške konvencije shvataju vrlo ozbiljno. Na primer, većina
evropskih država zauzima stav da klauzula o arbitraži predstavlja izričiti izuzetak kada govorimo o
sudskim ovlašćenjima.
Konkretno govoreći, Švajcarska koja je poznata kao jedna od država koja favorizuje arbitražu, zauzela je
stav da nije dozvoljena nijedna vrsta mešanja od strane suda, nakon što počne postupak arbitraže.
Nemačka je jedina evropska država koja, zakonom o arbitraži, dozvoljava strankama da ulože žalbu pri
sudu pre konstituisanja arbitražnog veća. Obrazloženje za ovo dato je u komentaru na nemački zakon
kao nešto neophodno za pitanja javnih politika i postupaka.

Kao što je to slučaj sa drugim državama članicama Njujorške konvencije, tokom poslednjih decenija,
sudovi u SAD-u odbacivali su pitanja podložna arbitraži i obavezuju stranke da svoje sporove rešavaju
arbitražom svaki put kada među njima postoji važeći sporazum o arbitraži.
Kada govorimo o azijskim zemljama, u svojim nastojanjima da postane međunarodni centar arbitraže i
prijateljski forum za arbitražu, Japan je pokušao da ograniči nadležnost sudova i otišao je toliko daleko
da je promenio svoj zakon o arbitraži tako da favorizuje arbitražu svaki put kada se radi o pitanjima
jurisdikcije.
Kao što vidimo, osim nekih izuzetaka u zakonima nekih zemalja, kao što je Nemačka, sudovima se
obično ne dozvoljava da se mešaju i dužni su da usmere stranke na arbitražu svaki put kada sklope
važeću sporazum o arbitraži. Shodno tome, kako bi se arbitraža vodila i proširila na Kosovu, važno je da
sud shvati svoju ulogu i da se uzdrži od razmatranja pitanja u slučajevima kada su stranke zapravo imale
cilj da koriste arbitražu za rešavanje svojih sporova.
3.5. Nadležnost sudova za izricanje privremenih mera i za izvršenje

privremenih mera koje su odredila arbitražna veća
Bilo koja stranka koja učestvuje u arbitražnom postupku može zahtevati od arbitražnog veća da izda
privremenu meru protiv druge stranke. Privremena mera može biti nalog za nerazotkrivanje informacija
koje se razmatraju tokom arbitražnog postupka, u skladu sa načelom tajnosti ili može biti privremeni
nalog kojim se jedna stranka obavezuje da deponuje garanciju za troškove, ukoliko postoje uverljivi
dokazi da je stranka bankrotirala ili može da bankrotira; Privremena mera takođe može obuhvatati
privremenu odluku o postojanju klauzule o arbitraži. Obično, arbitražnom veću je dozvoljeno da izda
privremene mere o svakom pitanju koje smatra neophodnim.
Član 8 kosovskog Zakona o arbitraži dozvoljava sudu da izda privremenu meru na zahtev jedne stranke.
Ovo se obično dešava u slučajevima kada jedna stranka ne prihvata jurisdikciju arbitražnog veća i
podnese zahtev sudu za izdavanje privremenog naloga. Ove situacije javljaju se kada jedna stranka veruje
da nije postojao nikakav sporazum o arbitraži i zahteva od suda da izda privremenu meru za
obustavljanje arbitražnog postupka.
Privremena mera može se izdati iz puno razloga, pod uslovom da stranka koja podnosi zahtev dokaže da
će, u nedostatku ove mere, pretrpeti nepopravljivu šteta ili gubitak. Ovakva situacija može nastati kada
jedna stranka veruje da nije uopšte sklopljen sporazum o arbitraži i zahteva od suda da izda privremenu
meru kako bi arbitražni postupak važio dalje.
Preliminarni nalog izdat od strane suda može pokrivati puno drugih oblasti, sve dok jedna stranka ne da
poverljive dokaze da će neposredna ili nepopravljiva šteta, gubitak ili šteta delovati prethodno na taj
način, ukoliko se ne izda. Član 8potvrđuje da nezavisno od postojanja jednog sporazuma o arbitraži ili
pokretanja arbitražnog postupka, nadležan sud može doneti preliminarne naloge ukoliko se to od njega
zahteva. Član 8 predviđa da bez obzira na postojanje sporazuma o arbitraži i bez obzira na pokretanje
arbitražnog postupka, jedan nadležan sud može izdati privremenu meru ukoliko se to od njega zahteva.
Štaviše, član 15(1) kosovskog Zakona o arbitraži predviđa da arbitražno veće može izdavati privremene
mere ukoliko to zahteva jedna stranka, ukoliko je stranka pružila uverljive dokaze da će joj se
neizricanjem privremene mere pričiniti nepopravljiva šteta. Član 15(2) predviđa da svaka stranka može
zahtevati od nadležnog suda da izvrši ovakvu meru. Bez obzira na to, ukoliko se konstatuje da je
izrečena privremena mera bila neopravdana, stranka u čiju korist je izrečena privremena mera ima za
dužnost da nadoknadi štetu koju je pretrpela druga stranka kao posledica izvršenja privremene mere
(član 15(3)).
Iako Zakon pruža mali broj uputstava ili ograničenja u vezi sa oblastima u kojima su dozvoljene
privremene mere, detaljnije odredbe o privremenim merama koje izdaje arbitražno veće, pravila
arbitražnog postupka dati su u poglavlju koje govori o Privremenim merama Pravila o arbitraži na
Kosovu, član27.
3.6. Nadležnosti sudova za razmatranje odluke arbitražnog veća o

njegovoj nadležnosti nad sporom
Arbitražno veće nadležno je da odlučuje o svojim ovlašćenjima. Ovo ovlašćenje, poznato kao načelo
“nadležnost-nadležnost” (u originalu: kompetenz-kompetenz) priznato je u svim zakonima ili pravilima o
arbitraži u celom svetu i daje veću pravo da odluči da li može da sasluša jedan konkretan slučaj, svaki put
kada jedna od strana ospori nadležnost veća. Postupak za osporavanje nadležnosti jednog arbitražnog
veća predviđena je poglavljem IV Zakona o arbitraži i detaljnije je razmotrena u Modulu 7 ovog kursa.
U cilju izrade ovog Modula, pretpostavićemo da nakon neuspešnog osporavanja njegove nadležnosti,
arbitražno veće odlučuje da nastavi sa razmatranjem predmeta. Ova odluka arbitražnog veća može se
preispitati pri nadležnom sudu na zahtev jedne od stranaka. Član 14.5 kosovskog Zakona o arbitraži
dozvoljava strankama da se obrate sudovima u ovakvim slučajevima navodima da “svaka stranka može
zahtevati od suda da razmotri odluku arbitražnog veća u vezi sa njegovom nadležnošću o datom sporu”
Ovaj zahtev, međutim, ne sprečava arbitražno veće da nastavi sa arbitražnim postupcima i donošenjem
odluke.
U slučaju da arbitražno veće odluči da nastavi sa arbitražnim postupkom bez obzira na činjenicu da sud
razmatra njegovu odluku o nadležnosti, onda će se voditi paralelni postupci istovremeno. Pošto paralelni
postupci podrazumevaju dvostruki trošak i neefikasnost u vremenu, neka arbitražna veća odlučuju da
obustave svoje postupke do donošenja sudske odluke o nadležnosti veća. Ova odluka uvek se tiče
arbitražnog veća, pošto zakon pruža ovu mogućnost, međutim pitanja troškova i efikasnosti u vremenu
treba da se uzmu u obzir od strane arbitražnog veća svaki put kad god se odluči o nastavljanju
postupaka.
3.7. Nadležnosti suda da pomogne u sakupljanju dokaza

Pomoć suda u sakupljanju dokaza predviđena je članom 28 kosovskog Zakona o arbitraži. Na osnovu
ovog člana, veće može zahtevati pomoć od suda, radi sakupljanja dokaza ili obavljanja drugih sudskih poslova
koje arbitražno veće nije nadležno da obavlja. Ovaj zahtev takođe može podneti bilo koja stranka, međutim
za njeno ostvarivanje stranka treba prethodno da dobije saglasnost arbitražnog veća.
Pitanja u vezi sa dokazima često su veoma komplikovana i arbitražno veće ponekada ne poseduje
mehanizme potrebne za sakupljanje dokaza. Iako je neformalna priroda arbitraže jedna od glavnih

prednosti ovog procesa, pravilnici sudova ponekada pružaju strankama sigurnost koja im je potrebna. U
tom cilju (sakupljanje podataka) postoji niz sudskih postupaka koje arbitražno veće može obavljati i iz tog
razloga treba da zatraži pomoć suda. Ovakav slučaj može nastati kada arbitražno veće izda nalog protiv
jedne stranke kako bi platio garanciju za troškove arbitraže zbog uverljivih dokaza koji ukazuju da će
stranka ubrzo otići u stečaj. U ovom slučaju, pošto arbitražno veće ne može da izvrši ovu odluku i da
nametne plaćanje garancije za troškove postupka, treba da zahteva pomoć suda. Ovaj zahtev za pomoć i
saradnju između arbitražnog veća i jednog suda ne smatra se mešanjem ili intervencijom suda u arbitražni
postupak.
3.8. Nadležnosti suda da odluči o važnosti i/ili postojanju sporazuma o

arbitraži
Utvrđivanje postojanja i važnosti jednog sporazuma o arbitraži pitanja su koja su izazvala puno debata, sa
posebnim fokusom ka nadležnim organima koji odlučuju o ova dva pitanja: arbitri ili sudovi. Kao što se
ističe u delu 3.6, arbitri mogu odlučivati o svojim ovlašćenjima, ali odluka arbitara može biti podložna
razmatranju na sudu..Dileme se i dalje nastavljaju kada govorimo o pitanju da li sud može da odluči o
slučajevima postojanja i važnosti jednog sporazuma o arbitraži. Pošto je kamen temeljac arbitraže
“saglasnost”, može se argumentovati da postojanje “saglasnosti” ili “sporazuma” ne treba da utvrdi
arbitražno veće već sud.. Sa druge strane, postoji takođe puno argumenata da ova dva pitanja reši
arbitražno veće, posebno što jedan od glavnih razloga za rešavanje arbitraže među strankama jeste da se
izbegne rešavanje sporova u sudu.
Njujorška konvencija, Model Zakona UNCITRAL-a i većina pravila o arbitraži pružaju mehanizam za
nametanje arbitraže u slučajevima u kojima postoji važeći sporazum o arbitraži. Ključna odredba
Njujorške konvencije i Modela zakona UNCITRAL-a ističe da će sud usmeriti stranke na arbitražu,
izuzev ako konstatuje da je klauzula o arbitraži ništavna ili neprimenjiva. Premda Njujorška konvencija ne
predviđa ko treba da odluči o važnosti i postojanju sporazuma o arbitraži. Model Zakona UNCITRAL-a u
načelu predviđa da arbitražno veće može odlučiti o svojoj nadležnosti u jednom predmetu. Većina
pravnih sistema zalažu se za opciju da arbitražno veće odlučuje o ovim slučajevima i onda kada se radi o
utvrđivanju važnosti i postojanju sporazuma o arbitraži. Međutim, ovo su dva posebna sistema koja su u
potpunosti različita kada govorimo o pristupu ovom pitanju. Jedan je američki a drugi francuski sistem.
3.8.1 Sistem SAD-a

Pravni sistem SAD-a uspeo je da ostvari kompromis po ovom pitanju koje se usredsređuje na činjenicu
da li stranka treba da ospori ceo ugovor kao nevažeći ili samo klauzulu o arbitraži. Ukoliko stranka koja
osporava tvrdi da je ceo ugovor nevažeći i da je samim tim nevažeća i klauzula o arbitraži, sudovi SAD-a
poslaće ili će vratiti ovo pitanje na arbitražu. Međutim, ukoliko stranka tvrdi da je nevažeća samo
klauzula o arbitraži ili da ima neke nedostatke (kao npr. ukoliko je klauzula o arbitraži uključena u ugovor
preko lažnog zastupnika), onda će sud odlučiti o predmetu. Takođe, ukoliko stranka tvrdi da ugovor
nikada nije stupio na snagu, umesto da tvrdi da ugovor ne važi, sudovi u SAD-u zauzeli su stav da sudovi
sami treba da odluče o pitanju “postojanja”, pre nego što pošalju stranke na arbitražu.

3.8.2 Francuski sistem
Pravni sistem Francuske ima drugačiji stav prema arbitraži i zasniva se na dva gledišta. Prvo, ukoliko je
jedno arbitražno veće počelo svoj postupak u datom predmetu, onda će sudovi odbiti bilo kakvu
jurisdikciju i naložiće strankama da sva pitanja reše arbitražom, uključujući i pitanja važnosti i postojanja
klauzule o arbitraži. Drugo, ukoliko jedno arbitražno veće još uvek nije obrazovano i nije počelo sa
postupcima, sud uzima u ograničeno razmatranje važenje i postojanje klauzule o arbitraži. Ukoliko sud
konstatuje da je klauzula o arbitraži ništavna i neprimenjiva, onda sud zadržava jurisdikciju. Ukoliko se, u
suprotnom, konstatuje da pitanje važnosti i postojanja nije u potpunosti negativno, onda će naterati
stranke da odu na arbitražu.
3.8.3. Kosovski Zakon o arbitraži

Zakon o arbitraži ima jedan stav koji podrazumeva mešavinu američkog i francuskog sistema. Član 7
kosovskog Zakona o arbitraži navodi da“Sud, pred kojim ne podneta tužba u vezi sa pitanjem, koje je
predmet arbitraže, odbacuje tužbu ako se tuženi u svom odgovoru na tužbu pozove na sporazum o arbitraži,
izuzev ako sud konstatuje da je sporazum o arbitraži ništavan i nevažeći ili da predmet spora nije obuhvaćen
sporazumom o arbitraži”.. Sa druge strane, član 14.1 ističe da je na arbitražnom veću da“odluči o važnosti
sporazuma o arbitraži i da li je nadležan za rešavanje spora koji mu je podnet ”. Jasno je iz ove dve odredbe
da su pitanja o postojanju (da li je jedan sporazum ništavan i nevažeći) pod nadležnošću suda (član 7),
dok pitanja u vezi sa važenjem klauzule o arbitraži rešava samo arbitražno veće (član 14).
Pitanja u vezi sa važnošću i postojanjem sporazuma o arbitraži, takođe su važna pošto se paralelni
postupci mogu voditi kako pri arbitražnom veću tako i u sudu. Ovakva situacija može nastati ukoliko
jedna stranka pokrene postupak pred arbitražnim većem na osnovu jedne klauzule o arbitraži koja je
uvršćena u ugovor, a druga stranka podnese zahtev pri sudu i zahteva prekid arbitražnog postupka.
Pitanje koje se sada postavlja jeste koja institucija treba da obustavi postupke kako bi dozvolila drugima
da nastave. Ovo je veoma složena situacija o kojoj nijedna jurisdikcija nije uspela još uvek da pruži jasan
odgovor. Nezavisno od toga, sud koji reši ovakva pitanja u skladu sa kosovskim Zakonom o arbitraži
uvek ima prednost da odluči da li je pitanje koje joj je podneto povezano sa “važenjem” ili sa
“postojanjem” klauzule o arbitraži. Nakon ove odrednice, Zakon je prilično jasan i zahteva od suda da
odbije svaki zahtev kao nevažeći ukoliko postoji važeći sporazum o arbitraži. Međutim, ukoliko sud
konstatuje da je sporazum ništavan i neprimenjiv, nije dužan da prosledi dato pitanje na arbitražu.
Pošto je arbitraža već uspostavljena kao verodostojna metoda za rešavanje sporova, razumljivo je da je
broj predmeta koji favorizuju zadržavanje jurisdikcije sudova u pitanjima važnosti i postojanja jednog
sporazuma o arbitraži u padu. Međutim, pošto razlika između sudskog spora i arbitraže ostaje vidljiva,
važno je da nadležne vlasti znaju koji elementi treba da se imaju u vidu tokom odlučivanja da li jedan
predmet treba da ostane pod njihovom jurisdikcijom ili ne. Ponovo “saglasnost” stranaka za arbitražu
ključno je pitanje za sve ove odluke. Važno je olakšati arbitražu kada stranke zaista žele ovo i kada
postoji jasan sporazum o arbitraži; ne treba dozvoliti arbitražu kada jedna stranka ili obe stranke nisu
htele istu od samog početka. Kako arbitražna veća tako i sudovi treba da krenu od elementa
“saglasnosti”. Ovo ne znači da se neće suočavati sa drugim pitanjima u vezi sa važnošću i postojanjem
jednog sporazuma o arbitraži. Ova pitanja biće detaljnije razmotrena u Modulu 5 ovog kursa.

3.9. Nadležnost suda za razmatranje arbitražnih odluka
U poređenju sa gore pomenutim situacijama u prethodnim delovima ovog Modula, gde su nadležnosti
sudova prilično nejasne (maglovite) i postoje različiti sistemi rešavanja pitanja nadležnosti, jasno i
neosporivo ovlašćenje suda jeste nadležnost za sudsko razmatranje arbitražnih odluka. Po
dobijanju arbitražne odluke, svaka stranka može zahtevati sudsko razmatranje date odluke. Ova
mogućnost pruža se samo u određenim okolnostima koje su prisno povezane sa pitanjem priznanja i
izvršenja odluka o arbitraži, pošto kao što je to istaknuto i gore, odluke o arbitraži uopšteno nisu
podložne pravu žalbe.
Nadležan sud može zahtevati sudsko razmatranje jedne odluke, i isti može biti:
 sud države podnosioca zahteva

 sud države okrivljenog
 sud iz zemlje arbitraže
Obično se sudsko razmatranje zahteva pri sudovima države podnosioca zahteva ili države okrivljenog
svaki put kada se traži priznanje ili izvršenje jedne arbitražne odluke, zahteva u jednoj od ovih država. U
ovakvim slučajevima, stranka u čiju korist je doneta odluka, može zahtevati njeno izvršenje pri
određenom sudu (kao npr. sud u državi druge stranke). Međutim, stranka može zahtevati sudsko
razmatranje odluke i odbiti izvršenje odluke pri istom sudu.
Sudsko razmatranje u zemlji arbitraže zapravo je najčešće i koristi ga puno pravnih sistema na osnovu
čega sud (u kome se vodi arbitraža) ima moć sudskog razmatranja jedne odluke arbitražnog veća, u
postupku koji se vodi u istoj državi.
Kao što je prethodno istaknuto, sudsko ročište povezano je sa pitanjima izvršenja i priznanja arbitražnih
odluka. Obično, sudsko razmatranje nije dozvoljeno ukoliko postoji osnova da se ospori priznanje i
izvršenje jedne arbitražne odluke. Osnove za izvršenje arbitražnih odluka detaljnije su obrađene u
Modulu 10 ovog kursa.
3.10. Vežba: arbitraža ili sudovi

Podnosilac zahteva ABC i odgovorna stranka XYZ sreli su se na jednom poslovnom sajmu za
građevinske kompanije jula 2007. Podnosilac zahteva bio je zainteresovan da angažuje kompaniju za
“izgradnju i dizajn” kako bi pripremilo dizajn i izgradio petospratni tržni centar. Iz tog razloga zamolili su
odgovornu stranku i nekoliko drugih kompanija da im podnesu svoje ponude. Odgovorna stranka
podnela je svoju ponudu 1. avgusta 2007. a podnosilac zahtevao ga je obavestio da će mu poslati dopis o
prihvatanju ponude u roku od jedne nedelje. Dana 7. avgusta 2007, rano ujutru, podnosilac zahteva
pripremio je dopis o prihvatanju ponude u pismenoj formi i poslao ga odgovornoj stranci. Nezavisno od
toga, odgovorna stranka izjavljuje da je povukla ponudu pre nego što je podnosilac podneo informaciju o
prihvatanju i kao dokaz je priložio kopiju poslatu elektronskom poštom 6. avgusta. Po svemu sudeći,
zbog toga što je server bio pokvaren na poslu podnosioca zahteva, ovo je onemogućilo da se pročita
ovaj e-mejl do posle podneva 7. avgusta. Odgovorna stranka tvrdi da pošto među njima nije postojao
nikakav ugovor (pošto je opozvao ponudu) on ne smatra da treba da uradi dizajn i gradnju za podnosioca
zahteva, sa druge strane postupak arbitraže počeo je protiv odgovorne stranke za povredu ugovora.

Ponuda koju je podnela odgovorna stranka sadržala je odredbu o arbitraži, koja predviđa sledeće:
“Svaki spor, zahtev ili nesporazum koji proizilazi ili je povezan sa ovim ugovorom, uključujući i
tumačenje, povredu ili raskidanje ovog ugovora, odrediće se pravosnažno tokom arbitražnog postupka u
skladu sa kosovskim Zakonom o arbitraži. Arbitražno veće treba da sačinjava troje arbitara. Mesto gde
se primenjuje postupak biće Priština, Kosovo. Jezik arbitraže biće albanski ”.
Uputstva:
Učesnici će biti podeljeni u dve radne grupe. Grupa 1 podnosi argumenat u korist pretpostavke da dati
spor treba da se reši na sudu, a Grupa 2 podnosi argumenat u korist rešavanja spora putem arbitražnog
suda.
Pitanja:
1. Imajući u vidu da pitanje treba da se reši u okviru roka predviđenog sporazumom o arbitraži, da
li arbitražni sud ima jurisdikciju da odlučuje samo na osnovu svojih ovlašćenja? Šta u vezi sa
nadležnošću da se odluči u vezi sa važenjem sporazuma o arbitraži?
2. Da li bi se promenio vaš odgovor, ukoliko smatramo da je pitanje koje treba da se reši povezano
sa “postojanjem” sporazuma o arbitraži?
3.11. Rezime
Ovaj modul pružio je učesnicima detaljnu analizu pitanja u vezi sa ograničenom nadležnošću sudova kada
se stranke opredele za arbitražu kao mehanizam za rešavanje sporova. Analizirane su posebne situacije u
kojima sud može intervenisati tokom arbitražnog postupaka i načela i pravila po kojima treba rešiti ove
situacije.
U ovom modulu, saznali ste kako da:
 utvrdite ravnotežu između prava tužbe i obaveze arbitraže;

 utvrdite da li je sud nadležan da razmotri jednu žalbu kada su se stranke opredelile za arbitražu
kao mehanizam za rešavanje njihovih međusobnih sporova
 razmotrite ovlašćenja sudova za određivanje privremenih mera
 identifikujete i razmotrite rešenja u slučaju paralelnih postupaka (pri oboma, kako pri sudovima
tako i pri arbitražnim većima)
 razmotrite nadležnosti sudova da odluče o važnosti i/ili postojanju jednog sporazuma o arbitraži
 analizirate i ocenite nadležnost sudova za razmatranje odluke arbitražnih veća o njegovim
nadležnostima (veća)
 analizirate i ocenite nadležnost sudova za razmatranje arbitražnih odluka

MODUL 4:
SPORAZUM O ARBITRAŽI

4.1. Uvod
Ovaj modul sadrži pravila i načela koja stranke treba da uzmu u obzir tokom izrade sporazuma o
arbitraži. Isti analizira pitanja koja treba da se uzmu u obzir tokom procesa izrade, kao što su važeći
zakon, mesto i jezik arbitraže, tajna i dokazi i pokazuje uticaje uključivanja i neuključivanja ovih elemenata
u klauzulu ili sporazum o arbitraži.

Po završetku ovog modula, bićete u mogućnosti da:
 rezimirate značaj uključivanja klauzula kao što su “izbor zakona” i “izbor foruma” u ugovor;
 navedete pitanja koja treba da se uzmu u obzir tokom izrade klauzule o arbitraži;
 analizirate značaj određivanja mesta arbitraže (foruma) i jezika arbitraže u klauzuli;
 porazgovarate o potrebi da se utvrdi institucija za arbitražu i pravila koja važe na arbitražu pri
rešavanju jednog spora;
 objasnite značaj tajne u jednom sporazumu o arbitraži;
 izradite sporazum i/ili klauzule o arbitraži na osnovu elemenata pomenutih u modulu.
4.3. Klauzule “Izbor zakona” i “Izbor foruma” u ugovoru

Moderni ugovori sadrže jedan broj klauzula koje sadrže raznovrsne uslove nad kojima se grade ugovorni
odnosi. U poslednjim decenijama, dve klauzule posebno su imale značaja i to su “Izbor zakona” (IZ) i
“Izbor Foruma” (IF). Uključivanje ove dve klauzule u ugovor od posebne je važnosti ukoliko se stranke
opredele za arbitražu kao način za rešavanje sporova, kako bi arbitražno veće bolje shvatilo materijalne i
proceduralne zakone koji treba da se primene za rešavanje sporova.
4.3.1. Klauzula o izboru zakona

Klauzule “Izbor zakona” jesu one ugovorne klauzule u kojima stranke objašnjavaju koji zakon će se
primenjivati u kontekstu ugovornih odnosa. Zakon koji se navodi u ovim klauzulama obično je materijalni
zakon države jedne stranke, zakon jedne treće države (stranke) ili neka međunarodna konvencija.
Ukoliko su sve stranke geografski smeštene u jednoj državi, onda važeći zakon za sporno pitanje jeste
zakon date države, iako ugovor ne sadrži klauzulu o izboru zakona. Zakon koji važi na proceduralna
pitanja u ovom slučaju jeste zakon lokalnog foruma.
Situacija se komplikuje kada se bavimo međunarodnim ugovorima, kada stranke dolaze iz država sa
različitim zakonima ili potpuno drugačijim pravnim sistemima i kada primena jednog ili drugog zakona
može vidljivo uticati na završetak/rezultat.
U ovim slučajevima, veoma je važno da stranke uvrste u ugovor klauzulu “izbora zakona” kako bi se
izbegle komplikacije ili zabune i kako ne bi došlo do primene zakona koji se njima ne dopada ili o kome
nisu upoznati. Klauzulom o izboru zakona mogu se izbeći ovi problemi i stranke su slobodne da se
opredele za bilo koji zakon koji žele da primene u rešavanju spora.
Stranke mogu odlučiti da izaberu zakon neke treće države koji nije povezan uopšte sa ugovorom, osim
ukoliko se ne dokaže dasu (1)stranke odabrale ovaj zakon kako bi izbegle obavezu primene obavezujućih

odredbi njihovog odnosnog pravnog sistema, ili (2) je klauzula uvršćena u ugovor prevarom ili pod
pritiskom, ili (3) je izbor načinjen kao rezultat bilo kog drugog elementa sa lošim namerama. U ovom
slučaju, organ za odlučivanje nije dužan da ispoštuje član o izboru zakona i odabraće više odgovarajući
zakon za primenu u datom ugovoru koristeći načelo “približne veze...”, u skladu sa kojim je zakon države
koji je najviše povezan sa ugovorom i njegovom primenom taj koji treba da se primeni za rešavanje
spora.
Primeri klauzula “Izbor zakona”
Primer 1
“Svaki spor koji proizilazi iz ovog ugovora ili je povezan sa ovim ugovor uređuje se konačno u skladu sa
kosovskim Zakonom o obligacionim odnosima”
Primer 2
“Zakon koji uređuje svaki spor između stranaka o datom ugovoru jeste Konvencija Ujedinjenih nacija o
ugovorima o međunarodnom prometu robe”
Primer 3
“Zakon koji važi na materijalna pitanja bilo kog spora između stranaka jeste zakon Nemačke, a
proceduralna pitanja biće uređena zakonom o forumu”
4.3.2. Klauzula o izboru foruma

Klauzula “izbor foruma” jeste klauzula u skladu sa kojom se stranke slažu oko foruma ili organa koji će
odlučivati ili rešavati sporove između stranaka. Ova klauzula omogućava strankama da utvrde sud ili
posebnu metodu za rešavanje sporova, kao što je arbitraža. Uobičajeno, stranke insistiraju da sporove
rešavaju forumi u njihovoj zemlji, pošto je ovo više odgovarajuće. Domaći forum obično ima veću
tendenciju da da prednost građanima ili domaćim kompanijama mnogo više nego stranim. Štaviše, stranka
koja podnese zahtev pred jednim domaćim forumom, nema potrebe da putuje van zemlje, da angažuje
strane advokate ili da podnese zahtev jednom forumu/organu koji mu nije poznat. Pošto obe stranke
obično insistiraju da se odabere forum njihove države u skladu sa ovom klauzulom, često se javlja
potreba za kompromisom. Shodno tome postala je uobičajena praksa u međunarodnim ugovornim
odnosima da se u skladu sa ovom klauzulom odabere forum smešten u nekoj trećoj, neutralnoj zemlji.
Uopšteno postoje tri forme klauzula o “izboru foruma” koje se najčešće koriste u privrednim
ugovorima:
1. Prva forma je klauzula u kojoj se stranke upućuju da se obrate sudu- dakle sudu odnosne
države ili odgovarajućeg stepena (npr. Privredni sud u Prištini, Kosovo ili Opštinski sud u
Cirihu, Švajcarska). Ova klauzula izgledala bi kao što sledi u nastavku:

“Svaki spor, nejasnoća ili žalba proizašla iz ovog ugovora rešava se konačno u Privrednom sudu
Kosova, u skladu sa odgovarajućim pravilima i postupcima ovog Suda”
2. Druga forma je klauzula kojom se stranke upućuju na arbitražu kao mehanizam za rešavanje
sporova, i gde oni predviđaju konkretnu instituciju za arbitražu pred kojom se podnosi slučaj i
gde se utvrđuju konkretna pravila za arbitražu koja se primenjuju. Ova klauzula izgledala bi na
sledeći način:
“Svaki spor, nejasnoća ili žalba proizašla iz ovog ugovora rešava se konačno arbitražom pri
Nemačkom udruženju za arbitražu u skladu sa pravilima o arbitraži ovog Udruženja”
3. Treća forma je klauzula o višefaznom rešavanju sporova, koji se odnose na pregovore kao
početni proces i zatim sledi posredovanje, arbitraža i tužba na sudu kao poslednji korak. Ova
klauzula izgledala bi na sledeći način:
“Svaki spor koji proizilazi iz ovog ugovornog odnosa rešava se pregovorima u poverenju između
stranaka. Ukoliko se nesporazum ne reši pregovorima u roku od 30 dana, stranke podnose
spor pred većem od 3 arbitara pri Centru za arbitražu u Švajcarskoj”
Tri oblika gore navedenih klauzula jesu samo modeli koje stranke mogu koristiti u svojim ugovorima.
Iako se alternativni oblici rešavanja sporova, posebno arbitraža, mogu prilagoditi posebnim okolnostima
svakog predmeta i mogu “odgovarati” potrebama stranaka, na sastavljaču ugovora je da odluči šta će
ubaciti u član o izboru foruma. Premda bi klauzula o izboru foruma trebalo da bude veoma jasna i
uočljiva, kako se ne bi ostavio prostor za različita tumačenja i kako se nijedna stranka ne bi primorala da
se obrati neprikladnom ili neželjenom forumu.
Na Kosovu, pri opredeljivanju za institucionalnu arbitražu (ili kao jedini ili kao više nivoa mehanizama za
rešavanje sporova), ugovor bi trebalo da sadrži jednu od modela klauzula obe ove institucije, Stalnog
tribunala za arbitražu pri Privrednoj komori Kosova (www.kosovo-arbitrazhit. com) ili Centra za
alternativno rešavanje sporova pri Američkoj privrednoj komori na Kosovu (www.adr-ks.org).
4.3.3. Arbitraža u klauzuli o izboru foruma

Kao što je istaknuto u ranijim modulima, arbitraža se može koristiti samo ukoliko se stranke izričito
slože sa istom. Ne navodeći arbitražu kao odabrani forum za rešavanje sporova, ovaj proces ne može da
se održi. Stranke se mogu složiti da se sporovi koji mogu nastati ubuduće rešavaju arbitražom ili se mogu
složiti oko arbitraže nakon javljanja spora. I opcija je omiljena i više se preferira pošto je obično lakše da
se slože oko jedne metode rešavanja spora sve dok stranke imaju dobre odnose— ali je teže da postignu
sporazum/saglasnost nakon javljanja spora.
Stranke se mogu složiti da upotrebe arbitražu na jedan od sledećih načina:
 Uključujući jednu klauzulu o arbitraži u svoje ugovore. Najuobičajeniji način

utvrđivanja arbitraže kao oblik rešavanja eventualnih sporova između stranaka jeste ukoliko
se pozovemo na arbitražu u klauzuli o izboru foruma. Ova klauzula obično predviđa i
instituciju za arbitražu pred kojom se vodi proces kao i proceduralna pravila koja se
primenjuju tokom rasprava. Neke klauzule su detaljnije, i utvrđuju i načine izbora arbitara i
utvrđuju stepen tajnosti koju će primeniti u datom slučaju.

 Potpisivanjem jednog sporazuma o arbitraži zasebno od glavnog ugovora. Ovaj
sporazum obično je detaljniji u odnosu na prostu klauzulu o arbitraži i odnosi se na dato
pitanje (ili ugovorni sporazum) koje pokriva. Posebni sporazumi o arbitraži dobijaju
saglasnost kompanija koje se redovno opredeljuju za arbitražu kao za način rešavanja
sporova i koje žele da je “prilagode” u skladu sa njihovim konkretnim potrebama. Iz tog
razloga, oni izrađuju detaljnije sporazume i izbegavaju da uvrste kratku klauzulu o arbitraži u
ugovore.
 Potpisivanjem sporazuma o arbitraži po javljanju spora. Stranke se mogu složiti oko
jedne klauzule o arbitraži po javljanju spora, zato što mogu imati zajedničke interese da se
opredele za mehanizam za rešavanje spora koji je efikasniji u vremenu i troškovima, poverljiv
i manje neprijateljski. On može biti u kraćem obliku, sličan odredbi o arbitraži ili detaljniji
kao poseban sporazum o arbitraži.
Izraz “sporazum o arbitraži” koristi se pri pozivanju na sve gore pomenute oblike. Od izvanredne je
važnosti da stranke odluče o stepenu pojedinosti koje žele da uključe u ovu klauzulu ili sporazum. Neki
od načina izrade predstavljeni su u nastavku.
4.4. Suština sporazuma o arbitraži

Klauzula o arbitraži ili sporazum treba jasno da navodi: 1) da se stranke slažu da podnesu spor na
arbitražu; 2) da su sporovi pokriveni i 3) da je odluka konačna i obavezujuća.
 Usvajanje arbitraže kao metode za rešavanje sporova. Najvažnija polazna tačka u

klauzulu/sporazumu jeste ona koja se odnosi na arbitražu. Bez jasnog utvrđivanja ovog
mehanizma za rešavanje sporova, nema arbitraže. Ponekada se stranke prosto obraćaju
instituciji koja vodi postupak arbitraže. Nezavisno od toga, ove institucije mogu voditi i
druge postupke, kao što su posredovanje, pomirenje, veštačenje itd (npr. ICC i prosto
navođenje naziva ove institucije ne znači da su se stranke opredelile za arbitražu. Dalje,
klauzula treba jasno da stavi na znanje da je arbitraža obavezujuća koristeći formulaciju tipa
"podnosi/predstavlja za arbitražu".
 Opseg arbitraže. Klauzula treba da navodi da li pokriva samo nesporazume koji proizilaze
iz ugovora ili i neslaganja u vezi sa ugovorom. Formulacija treba da bude vrlo jasna, pošto su
različiti sudovi zauzeli različite stavove u tumačenju nejasne formulacije koja se odnosi na
oblast arbitraže. Vidi npr. Prima Paint Corp v Flood & Conklin Mfg Co, 388 US 395, 398 (1967);
Oilseeds etiopian dhe Pulses Export Corp v Rio Del Mar Foods, Inc, [1990] QB 1 86, 97, Ashville
Investimet, Ltd k Elmer Kontraktorët, Ltd, [1989] QB 488, 508).)
 Pravosnažna i obavezujuća. Iako većina zakona i pravila o arbitraži predviđa da je
arbitražna odluka konačna i obavezujuća, ovo takođe treba da se potvrdi klauzulom o
arbitraži kako bi se izbegla mogućnost žalbe ili kako bi se nakon toga koristili drugi vidovi
rešavanja sporova. Sudovi u SAD-u, na primer, tumače izraz "konačna i obavezujuća" sa
značenjem da pitanja koja reši jedno arbitražno veće ne mogu ponovo da se sude ni na
jednom sudu. (M & C Corp v Erwin Behr, GmbH & Co, 87 F.3d 844 (6 okolnosti 2005); Irani
Aircraft Industries v Avco Corp, 980 F.2d 141, 145 (2d okolnosti 1992)) kosovski Zakon o
arbitraži (član 31.1) i Pravila o arbitraži Komore / PAT (član 35.2) i ADR AmCham centar
(član 34.2) da obezbedi da je odluka o arbitraži uvek pravosnažna i obavezujuća. (Vidi
takođe, ICC član Pravilo 28 (6);. Pravila LCIA članovi 26,9, AAA Međunarodna pravila čl. 27
(1)..).

4.5 Pitanje koje treba uzeti u obzir tokom izrade klauzule o arbitraži
Izrada klauzule o arbitraži jedna je od najvažnijih faza procesa arbitraže pošto pojedinosti jednog
sporazuma o arbitraži izrađene pažljivo mogu vidljivo uticati na rezultate arbitražnog procesa. Pitanja kao
što su mesto arbitraže, jezik arbitraže, nivo poverljivosti i evidentiranje pitanja od presudne su važnosti
za stranke i svaka od stranaka može imati svoje preferencije o ovim pitanjima. Bez obzira na to, puno
kompanija koristi različite uzorke sporazuma o arbitraži, koje koriste u svim svojim ugovorima a druge
kompanije koriste modele klauzula koje uzimaju od institucija za arbitražu, te je izvanredno važno da se
uzmu u obzir specifični faktori datog predmeta svaki put kada se izrađuje jedna klauzula o arbitraži. Ovi
faktori obuhvataju, ali nisu ograničeni na, faktore koji su navedeni u narednom delu ovog Modula.
4.5.1. Opšta pitanja

U nastavku slede neka od pitanja koja treba da uzme u obzir svaka kompanija pre izrade klauzule o
arbitraži:
 Institucionalna ili Ad-Hoc arbitraža (odlučite da li želite da koristite institucionalni ili ad-hoc
proces arbitraže razmatrajući prednosti i nedostatke svake od njih, uključujući upravljanje
predmetom, odabir arbitara i troškove)
 Pravila institucionalne arbitraže (razmotrite pravila o arbitraži koja pružaju različite institucije
koje vas mogu zanimati zato što vašoj kompaniji mogu pružiti različita pravila i rešenja za različita
pitanja npr. poverljivost, dokazi itd)
 Uzorak institucionalnih klauzula (razmotrite primere klauzula o arbitraži koje su pripremljene
u institucijama za arbitražu, uključujući opcionalne odredbe, osim ukoliko želite da sastavite
klauzulu o arbitraži iz početka; kao opšte pravilo–prosta klauzula koja bi izbegla unutrašnja
neslaganja ili poteškoće u izradi –je bolja)
 Pravila Ad-Hoc arbitraže (ukoliko ste se opredelili za ad-hoc arbitražu, pobrinite se da izradite
pravila o arbitraži koja će naći primenu u vašem slučaju, ili se pozovite na uzorke pravila o
arbitraži koja su po vama najviše odgovarajući za vaš predmet, kao što su model pravila o
arbitraži UNCITRAL-a).
 Ograničeno korišćenje institucionalnih pravila (nakon razmatranja i odabira institucionalnih
pravila, odlučite da li postoji neka odredba ili konkretan deo tih pravila koje ne želite da
koristite, kako se ne bi primenjivali u vašem slučaju)
 Troškovi arbitraže (jedan od najznačajnijih faktora koji utiče na stranku da se opredeli za jednu
vrstu institucionalne arbitraže ili arbitara jesu tarife arbitara i drugi troškovi u vezi sa
organizovanjem arbitražnog postupka).
 On-line arbitraža (razmotrite mogućnost realizacije arbitraže online, posebno ukoliko predmet
ima međunarodni karakter)

4.4.2. Glavni elementi
Nakon što se uzmu u obzir opšti gore navedeni faktori, stranke treba da se slože o glavnim elementima
klauzule o arbitraži:
 Broj arbitara. Stranke treba da se slože da li žele da njihov spor reši jedan arbitar ili veće od troje
ili više arbitara. Većina pravila o arbitraži predviđa broj arbitara ukoliko stranke nisu utvrdile njihov
broj ili način imenovanja. (Vidi npr. Pravila o arbitraži UNICTRAL-a, član 5; Pravila AI, član 3; Pravila
o arbitraži WIPO, član 14). Nezavisno od toga, poželjno je da stranke iznesu svoje preferencije.
Kosovski Zakon o arbitraži predviđa pravila o broju arbitara u članu 9(1) i (2) i ističe da sporove
može rešavati samo arbitar pojedinac ili veće sastavljeno od neparnog broja arbitara. Takođe, ova
odluka ostavlja se na izbor strankama. Član 5 pravila o arbitraži na Kosovu – prati ovaj pristup, ali
dalje predviđa da institucija treba da predvidi da li treba da ima jednog ili tri arbitra, imajući u vidu
sve relevantne okolnosti.
 Mesto arbitraže Forum u kome se održava arbitraža jedan je od važnih elemenata i treba svakako
da se uvrsti u klauzulu o arbitraži. Ukoliko stranke prosto utvrde jedan institut za arbitražu, onda
treba imati u vidu da različita pravila o arbitraži obezbeđuju različita rešenja. Pravila o arbitraži na
Kosovu, član 18, predviđa da u nedostatku sporazuma između stranaka u vezi sa mestom arbitraže ili
ukoliko je utvrđivanje mesta arbitraže nejasno li nepotpuno, mesto arbitraže utvrđuje institucija za
arbitražu na osnovu okolnosti predmeta. (Vidi takođe Pravila CDR-a član 13 (administrator može
prvobitno utvrditi mesto arbitraže, administrator može odrediti mesto arbitraže, po konačnom
određivanju arbitražnog veća;
 Pravila UNICTRAL-a član 18; Pravila MPK član 14 (Međunarodni sud za arbitražu MPK-a utvrdiće
mesto arbitraže ukoliko to stranke ne učine); Pravila LCIA član 16.1 (mesto će biti London osim i
sve dok Sud LCIA ne utvrdi više odgovarajuće mesto).
 Jezik arbitraže. Važno je utvrditi jezik arbitraže, posebno u međunarodnim ugovorima kada stranke
dolaze iz različitih država. Ukoliko se stranke nisu složile o ovom pitanju, većina međunarodnih
pravila o arbitraži ostavlja ovo rešenje arbitrima, koji obično uzimaju u obzir jezik na kome je izrađen
ugovor i jezik foruma u kome se vodi arbitraža (vidi npr. Pravila UNICTRAL-a član 17; Međunarodna
pravila AAA član 14; Pravila MPK član 16; Pravila LCIA član 17.1; Pravila arbitraže na Kosovu (član
19)).
 Institucija i pravila arbitraže. Ukoliko se stranke opredele za institucionalnu arbitražu, one treba
da utvrde jasno naziv institucije i pravila arbitraže po kojima se organizuju postupci, inače mogu naići
na mešanje ovlašćenja. Većina pravila o arbitraži predviđa da se mogu primenjivati samo ukoliko se
stranke slože sa time (npr. Pravila o arbitraži na Kosovu, član 1; Pravila o arbitraži UNICTRAL-a,
član 1; Pravila o arbitraži WIPO, član 1; Pravila o arbitraži DIS-a, član 1, Pravila o arbitraži SIAC-a,
član 1).
Model klauzula o arbitraži STA / PKK i Centra za ARS / AmCham pokrivaju sve prethodno opisane
glavne varijable.
4.5.3. Drugi pomoćni elementi

Osim najvažnijih elemenata koje smo prethodno istakli, nekoliko drugih pomoćnih elemenata može se
uključiti u klauzulu ili sporazum o arbitraži, od kojih su neki uključeni i u posebna proceduralna pravila.
Nezavisno od toga, kao ključno načelo arbitraže kada govorimo o pravu stranaka da urede postupak na
osnovu njihovih potreba, kompanije treba da uzmu u obzir važeći zakon i pravila o arbitraži kako bi
predvidele da li žele da načine određene izmene u njihovom sporazumu o arbitraži.

 Metoda odabira arbitara. Različiti postupci u vezi sa imenovanjem arbitara diskutovani su u
Modulu 6.3. Kao što je diskutovano u datom modulu, stranke mogu uključiti metodu za odabir
arbitara u svoje sporazume o arbitraži. Na primer, ukoliko ima tri arbitra, one mogu odlučiti da li će
svaka stranka odabrati jednog arbitra i nakon toga ta dva arbitra imenovati glavnog arbitra, ili stranke
zajedno biraju sva tri arbitra. Pravila o arbitraži nekih institucija pružaju svoje metode za izbor
arbitara (npr. Pravila MPK član 8(2) i 8(4), Međunarodna pravila AAA, član 6(3) Pravila LCIA,član 7,2;
Pravila UNCITRAL-a, članovi 8-10. Kosovski zakon o arbitraži, član 9,stavovi 3 i 4 predviđa da
ukoliko ne postoji sporazum između stranaka o metodi izbora, veće arbitara biće sastavljeno od
troje arbitara, sa time da svaka stranka imenuje jednog arbitra a predsednika veća imenuju dva
arbitra koje su imenovale stranke. Ovo je standardan postupak koji je takođe uključen u Pravila o
arbitraži na Kosovu.
 Kvalifikacije i ponašanje arbitara. Stranke takođe mogu odlučiti o kvalifikacijama arbitara. U
zavisnosti od slučaja, stranke mogu zahtevati da arbitri imaju ekspertizu u svojoj odnosnoj oblasti
(predmetu) spora i ne moraju neminovno da budu advokati. Vidi Modul 6.5
 Štaviše, većina međunarodnih pravila o arbitraži zahteva da arbitri budu nepristrasni i nezavisni
(Međunarodna pravila AAA član 7,1; Pravila LCIA,član 5,2 Pravila UNCITRAL-a, član 10(1), ali
pogledajte npr. Pravila MPK, koja zahtevaju samo nezavisnost (Pravila MPK član 7(1), ili Engleski akt
o arbitraži iz 1996. godine). Imajući u vidu pravila i različite zakone o arbitraži, važno je da stranke
pre toga utvrde kvalifikacije i ponašanje arbitara.
 Tajnost (poverljivost).Tajnost je jedan od glavnih razloga koji utiče na stranke da se opredele za
arbitražu, pošto mogu da održavaju ročišta van očiju javnosti. Nivo tajnosti ponekada je predviđen
pravilima o arbitraži odabranim od strane samih stranaka (vidi, npr. Međunarodna pravila AAA član
34; Pravila o arbitraži WIPO član 76, Pravila o arbitraži na Kosovu, član 41),međutim, preporučuje se
da stranke ovo pitanje proslede na sporazum o arbitraži. Sa izuzetkom Engleske, gde su sudovi
nametnuli da svaki postupak podrazumeva obaveza tajnosti (vidi npr. Osiguravajuće društvo& Lloyd
Sindikat, (Privredni sud), 1994; Dolling-Baker protiv Merrott (Apelacioni sud Ujedinjenog Kraljevstva
(odsek za građansko pravo) 21. mart 1990).), zakoni u većini zemalja ne nameću elemenat tajnosti
stranaka u arbitraži(npr. Esso Australia Resources Ltd.protiv Plowman, FMC. Nr. 95/014 (High Ct.
Austr. 1995); SAD (SAD protiv Panhandle Eastern Corp., 118 F.R.D. 346, 349-50 (D. Del. 1988); Stoga
se preferira da se stranke pozabave ovim pitanjem pri izradi klauzule o arbitraži.)
 Otkrivanje (istraživanje).Stranke mogu uključiti u svoj sporazum o arbitraži u kojoj meri se
dozvoljava razotkrivanje, na koji vremenski period i u kom obliku (npr. dokazi u pismenoj formi,
ispitivanje, zahtevi za davanje dokumenata, zahtevi za prihvatanje). Ovo pitanje ponekada se može
rešiti pravilima o arbitraži, od kojih neki od njih dozvoljavaju arbitrima da usmere aktivnosti
razotkrivanja ka bilo kojoj stranci ili u skladu sa odlukama arbitara (Pravilo AAA 21), dok neka druga
međunarodna pravila o arbitraži dozvoljavaju mnogo manje razotkrivanje(npr. član 20(1) MPK prosto
daje arbitru pravo da “odluči o predmetnim činjenicama svim dozvoljenim mogućnostima.” Ovo
znači da arbitar MPK-a ima pravo ali nije dužan, da naloži strankama da se bave razotkrivanjem pre
ročišta za razmatranje arbitraže. Član 17.1 Pravila o arbitraži na Kosovu predviđa da “arbitražno
veće može voditi arbitražu na način koji smatra odgovarajućim, pod uslovom da se stranke tretiraju
ravnopravno... Pri obavljanju svoje jurisdikcije, arbitražno veće predvodiće postupak tako da se
izbegnu nepotrebna zakašnjenja i troškovi...”.
 Privremene mere. Stranke mogu odlučiti na samom početku da li se strankama dozvoljava da
zahtevaju privremene mere, dok se čeka na postupak arbitraže, i koje privremene mere može izdati
arbitražno veće. Iako se obično ovo pitanje rešava arbitražnim pravilima, stranke mogu ograničiti ili
proširiti ovlašćenja arbitražnog veća ’da izdaje privremene mere. Neka pravila arbitraže i neki zakoni
u nekim zemljama izričito dozvoljavaju arbitrima da izdaju privremene mere. (Pravila MPK član 23;
Međunarodna pravila AAA član 21 Pravila LCIA član 25; Pravila UNCITRAL član 26; Model Zakona
UNCITRAL-a o ekonomskoj međunarodnoj arbitraži, član 17), dok zakoni drugih zemalja ne daju
ovo pravo arbitrima (Zakon o arbitraži Engleske iz 1996. godine 39(4). Zakon o arbitraži na Kosovu
dozvoljava sudovima da izdaju privremene mere ukoliko stranka obezbedi dokaze da bi
neodređivanje privremene mere izazvalo nepopravljivu štetu. Slična pravila važe i za privremene
mere koje izdaje arbitražno veće. (vidi članove 8 i 15 ovog Zakona). Takođe, pogledajte član 27
Pravila o arbitraži na Kosovu.
 Arbitrabilnost. Pošto je pitanje da li sudovi i arbitražna veća treba da odluče o arbitrabilnosti pitanja
istakla puno debata sa različitim rezultatima, stranke mogu da odluče da osnaže arbitre da donesu
ovu odluku, bez intervencije suda. Vrhovni sud SAD-a odlučio je da će pitanje da li je jedan predmet
arbitrabilan, biti rešeno od strane suda osim ukoliko se stranke slože da arbitri odluče o ovom
pitanju (First Options of Chicago, Inc. ProtivKaplan 514 U.S. 938, 115 S. Ct. 1920, 1923 – 24 (1995).
Međutim, francuski, engleski i nemački modeli zauzeli su drugačiji pristup, ovlašćujući arbitražna veća
da odluče u pitanjima arbitrabilnosti bez intervencije suda. Član 14 kosovskog Zakona o arbitraži i
član 24 Pravila o arbitraži na Kosovu prate ovaj pristup.
 Mogućnost žalbe. Iako su odluke o arbitraži obično konačne i obavezujuće, stranke se mogu složiti
u svojoj klauzulu o arbitraži da prošire nadležnost suda na razmatranje odluke o arbitraži ili drugih
pitanja koja obično pripadaju arbitražnom veću. Ove klauzule o proširenju ovlašćenja sudova
prihvaćene su u sudovima SAD-a (vidi npr. LaPine Tech. Corp. protiv Kyocera Corp., 130 F. 3d 884, 888
(9 Cir. 1997); Gateway Technologies, Inc. protiv MCI Telecommunications, Inc. 64 F. 3d 993 (5 Cir. 1995).
Ali, francuski sudovi podržali su drugačiji pristup odbijajući da prihvate date klauzule (Societe de
Diseno protiv Societe Mendes, Cout d’appel de Paris – 1994). Shodno tome, u zavisnosti od mesta iz
koga dolaze stranke u sporu, ova klauzula ili se prihvata ili se odbacuje.
 Višefazni postupci ARS-a. Imajući u vidu koliko je za preduzeća očuvanje dobrih odnosa sa drugom
strankom u sporu bitno, ponekada oni pokušavaju da reše spor pregovorima ili posredovanjem pre
pokretanja postupka o arbitraži. Ove višefazne mere ARS-a treba da se pripreme detaljno i treba da
postoje utvrđeni vremenski rokovi u kojima stranke treba da pokušaju da reše spor drugim
postupcima ARS-a pre nego što se pokrene arbitražni postupak.
 Oduzimanja imuniteta suverenim organima. Pitanja u vezi sa suverenim imunitetom mogu
isplivati na površinu u slučajevima kada su jedna ili obe stranke vladine agencije i mogu da se pozovu
na ovo načelo sa ciljem neizlaženja pred arbitražno veće. Sa ciljem da se obezbedi pojavljivanje ove
stranke na raspravi, najbolje rešenje jeste oduzimanje suverenog imuniteta klauzulom o arbitrima.
Ovo načelo posebno je bitno ukoliko jedna od ugovornih strana dolazi iz SAD-a, iako su sudije SAD-
a prilično tesno protumačile jednu klauzulu o oduzimanju suverenog imuniteta (Shapiro protiv
Republike Bolivije, 930 F. 2d 1013, 1016 (2d Cir. 1991))
 Vrste kaznenih mera. Zakoni različitih zemalja sadrže različita pravila o kaznenim merama koje
može izreći jedno arbitražno veće. Na primer, Vrhovni sud SAD-a odlučio je da arbitražna veća u
SAD-u mogu da izriču kaznene mere sem ukoliko je isto zabranjeno sporazumom između stranaka.
(Mastrobuono protiv Shearson Lehman Hutton, Inc., 514 U.S. 52 (1995)). Shodno tome, uvek se savetuje
da se stranke prethodno slože o nadležnostima arbitražnog veća u vezi ovoga.
 Troškovi arbitraže i isplata (honorar) advokata. Veoma je korisno da se stranke slože klauzulom
o arbitraži kako će podeliti troškove arbitraže i kako će izvršiti isplatu advokata pošto puno zemalja
ima različita pravila kada govorimo o ovom pitanju. Pravila o arbitraži poznatih institucija ovlašćuju
arbitre da utvrde troškove jedne stranke ili da podele troškove između obeju stranaka (Pravila MPK
član 31(3); Pravila LCIA član 28.2; ICDR član 31). Takođe, vidi član 45 Pravila arbitraže na Kosovu.
Preporučuje se da se stranke slože u vezi sa kamatama i valutom odštete. Stranke trena da uzmu u
obzir sve gore pomenute elemente tokom pripreme klauzula o arbitraži.
Neki od ovih elemenata značajniji su od drugih i stranke treba da obrate veću pažnju tokom donošenja
odluka. Posebno, pitanja kao što su mesto arbitraže (forum), jezik arbitraže, institucija i važeća pravila
arbitraže, tajnost (tajna), mogu imati značajan uticaj na rešavanje sporova. Ovi elementi biće razmotreni
detaljnije u delovima 4.5 – 4.8 koji slede u nastavku.

4.6. Mesto arbitraže (Forum)
Izbor mesta (sedišta) arbitraže od stane samih stranaka od velike je važnosti. Ovo je, iz jednog broja
razloga, najvažniji među njima imajući u vidu da forum ili mesto arbitraže odlučuje koji proceduralni
zakon će biti primenjen. Važeći proceduralni zakon uređuje, posebno, odnose između arbitražnih
postupaka i granicu do koje sudovi i mesta arbitraže mogu ili će preduzeti radnje u vezi sa arbitražom.
Stranke se mogu dogovoriti da vode arbitražni postupak u bilo kojoj državi ili gradu sveta i sudovi vrlo
retko odbijaju izbor stranaka u vezi sa forumom o arbitraži ukoliko je isto predviđeno sporazumom.
Odbijanje sporazuma stranaka o održavanju postupka arbitraže na jednoj lokaciji dešava se samo u
slučajevima kada je sporazum postignut prevarama ili uslugama.
Međutim, postoje slučajevi kada stranke nisu utvrdile mesto arbitraže već su se samo obratile posebnoj
instituciji za arbitražu ili jednoj grupi pravila za arbitražu. U ovakvim slučajevima, jedan broj institucija za
arbitražu predviđa da zavisi od arbitra da odlučio mestu postupka, i ova odluka treba da se donese
imajući u vidu jedan broj faktora koji obuhvataju okolnosti stranaka i predmet. Na primer, član 13
Međunarodnih pravila Američkog udruženja za arbitražu kaže da“administrator može prvobitno odrediti
mesto arbitraže, koje zavisi od konačne ocene veća”. Još jedan primer dolazi iz Pravila o arbitraži
UNCITRAL-a, član 16 koji kaže da u slučaju ne sklapanja sporazuma između stranaka, “mesto arbitraže
utvrđuje arbitražno veće imajući u vidu okolnosti arbitraže”.Jedan broj pravila o arbitraži ovlašćuje samu
instituciju da odluči šta će biti mesto arbitraže ukoliko se stranke nisu o tome odlučile. Ovi primeri
sadržani su u Pravilima MPK, član 14 koja kažu da će Međunarodni sud za arbitraži MPK utvrditi mesto
arbitraže ukoliko nema prethodnog sporazuma između stranaka. Osim toga, Pravila LCIA-a, član 16
određuje slično pravilo izjašnjavajući da će“mesto biti London, osim ukoliko ili sve dok Sud LCIA ne odluči da
bi neko drugo mesto bilo više odgovarajuće.”
Kosovski Zakon o arbitraži(član 17.1) preuzeo je sličan pristup obezbeđujući da u nedostatku sporazuma
između stranaka, arbitražno veće odlučuje o mestu arbitraže imajući u vidu sve okolnosti predmeta i
prikladnost foruma po stranke i veće. Član 18 Pravila o arbitraži na Kosovu previđa da “ukoliko se
stranke ne slažu oko mesta arbitraže, mesto će biti Kosovo sem ukoliko institucija za arbitražu ne
utvrdi.....da je neko drugo mesto više odgovarajuće".
Tokom izbora, stranke treba da uzmu u obzir jedan broj faktora u vezi sa prikladnošću i pravnim
okruženjem zemlje ili forumom za arbitražu. Neki od ovih faktora navedeni su u nastavku:
 razmatranje karakteristika datog pravnog sistema, posebno pitanja nezavisnosti, nepristrasnosti i

pravde (poštenosti);
 razmatranje da li je dati forum prijateljski nastrojen prema arbitraži ili ukoliko dati pravni sistem ima
malo ili nimalo iskustva u razvoju ili izvršenju ove vrste postupaka za rešavanje sporova;
 razmatranje da li odluke o arbitraži datog foruma važe i za druge zemlje, u skladu sa Njujorškom
konvencijom;
 razmatranje nivoa intervencije sudova u postupak arbitraže koji se dozvoljava u skladu sa pravnim
sistemom date zemlje kao i nadležnosti sudova za razmatranje odluke;
 razmatranje da li zemlja domaćin dozvoljava da se stranci pojavljuju u svojstvu advokata u
međunarodnim postupcima arbitraže, inače kompanija može biti zastupljena od strane domaćih
advokata u kojima se forum održava a ne od strane svojih advokata.

Faktori koji treba da se razmotre zavise od okolnosti svakog predmeta. Nezavisno od toga, ono što je
bitno jeste da stranke same utvrde svoje mesto arbitraže, a ne da ovu odluku ostave u rukama institucije
ili veća za arbitražu.
Najpoznatija mesta za održavanje međunarodnih arbitraža jedu London, Pariz, Ženeva, Njujork,
Stokholm, Singapur i Hong Kong.
Nezavisno od mesta (sedišta) arbitraže, arbitražno veće može se sastati na svakom mestu koje se smatra
odgovarajućim. Vidi član 17.2 Zakona o arbitraži na Kosovu i član 18.2 Pravila o arbitraži na Kosovu.
4.7. Jezik arbitraže

Jezik arbitraže predstavlja još jedan elemenat od značaja, posebno za međunarodne ugovore. Kada
stranke dolaze iz različitih zemalja i govore različitim jezicima, treba da odluče šta će biti jezik arbitraže.
Sve institucije za arbitražu ne nude postupke na svim jezicima. Većina njih mogu organizovati postupke
na svom jeziku i na francuskom i engleskom ili na bilo kom drugom veoma korišćenom jeziku. U vezi sa
tim, Sud za arbitražu MPK poznat je po pružanju pravila prevedenih na puno jezika, osim onih na
engleskom i francuskom, i pružaju postupke na jednom broju jezika.
Ukoliko se stranke ne slažu ili ne mogu da se slože oko jezika arbitraže, većina pravila o arbitraži
dozvoljava arbitrima da donesu ovu odluku imajući u vidu odgovarajuće okolnosti, posebno jezik na koje
je ugovor izrađen. Na primer, Pravila MPK u članu 15 navode da “arbitar utvrđuje jezik ili jezike arbitraže,
imajući u vidu sve okolnosti i posebno jezik ugovora.” Pravila WIPO ističu da “ukoliko nije utvrđeno drukčije
od strane samih stranaka, jezik arbitraže biće jezik Sporazuma o arbitraži, u zavisnosti id nadležnosti veća
da odluči drukčije, imajući u vidu zahteve stranaka i okolnosti u kojima se odvija arbitraža.” Slična pravila
uključena su i u Pravila o arbitraži UNCITRAL-a, član. 17. Model Zakona UNCITRAL-a, član 22, pravila
AAA, član 14 i Pravila LCIA, član 8.
Kosovski zakon o arbitraži ističe da osim ukoliko se stranke slože drukčije, arbitražno veće utvrđuje
jezik postupaka arbitraže, koji se koristi za sve izjave i podneske u pismenoj i usmenoj formi. Veće može
naložiti neposredan prevod odgovarajućih dokumenata na jeziku o kome se stranke slože. (vidi član 19
Zakona).Slične odredbe uključene su u član 19 Pravila o arbitraži na Kosovu.
Snažno se preporučuje da se stranke opredele koji jezik će biti jezik arbitraže kako bi se izbegle
poteškoće koje se mogu javiti ukoliko se postupci vode na stranom jeziku, kao što može biti netačno
tumačenje, zakašnjenje u postupcima, dodatni troškovi za usmene i pismene prevode.
4.8. Institucije za arbitražu i pravila koja važe za arbitražu

Ukoliko se stranke opredele za institucionalnu arbitražu naspram ad-hoc, one treba da se dogovore oko
institucije za arbitražu koja će organizovati i voditi arbitražne postupke u skladu sa svojim pravilima. Ovo
ne znači da se stranke uvek slažu oko korišćenja pravila institucije koju su odabrali. Ponekada mogu
odabrati instituciju, kao npr. u Hong Kongu, ali mogu da se opredele da vode svoje postupke na osnovu
Pravila za arbitražu UNCITRAL-a. Ovu mogućnost ne pružaju sve institucije za arbitražu. Kako god da je,
neke od njih prihvataju primenu Pravila o arbitraži UNCITRAL-a, ukoliko se stranke slože sa time
(Arbitražni sud MPK, Američko udruženje za arbitražu, Londonski sud za međunarodnu arbitražu).Član1
Pravila o arbitraži na Kosovu predviđa da se arbitraža vodi u skladu sa pravilima koje je usvojila institucija
za arbitražu i zavisnosti od svake promene oko koje se stranke slože.
Kompanije treba posebno da obrate pažnju tokom izbora institucije za arbitražu. Savetuje se da prvo
potraže sve moguće informacije o datoj instituciji, uključujući njena pravila o arbitraži, pre nego što
donesu odluku. Neke od činjenica koje se posebno uzimaju u obzir jesu:
 trošak arbitraže
 lista arbitara koje institucija nudi
 pravila u vezi sa osporavanjem jurisdikcije i osporavanjem izbora arbitara
 pravila u vezi sa tajnom i privatnošću
 pravila u vezi sa privremenim merama
 pravila u vezi sa intervencijom i ulogom sudova
 pravila u vezi sa izvršenjem odluke
Ovo nije potpuna lista faktora koje stranke treba da istraže pre nego to načine svoj izbor, pošto se ovo
menja u zavisnosti od okolnosti stranaka i slučaja. Najpoznatije međunarodne institucije za arbitražu jesu:
Međunarodna privremena komora, Američko udruženje za arbitražu, Međunarodni centar za rešavanje
sporova (ICDR), Privredna komora Stokholma, Nemački institut za arbitražu, Londonski sud za
međunarodnu arbitražu, Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova (ICSID), Svetska
organizacija za intelektualnu svojinu (za arbitražu u predmetima u vezi sa internet protokolom)
4.9. Tajnost u sporazumu o arbitraži

Ukoliko stranke žele da postupak o arbitraži, dokumenta u vezi sa postupcima i sama odluka o arbitraži
budu čuvani u tajnosti, ovo treba da se predvidi njihovom klauzulom o arbitraži. Pitanje tajne tretira se
nekolicinom pravila o arbitraži, međutim neke od poznatih institucija o arbitraži ne zahtevaju da stranke
vode tajne postupke. (vidi npr. Pravila LCIA član. 30.1; Pravila WIPO članovi. 73-75; uredbe CPR -odluka
16). Shodno tome, važno je da se stranke prethodno slože o ovom pitanju, i da odluče o nivou tajnosti.
Informacije koje stranke žele da drže u tajnosti obično obuhvataju tri konkretne oblasti:
 postojanje arbitražnih postupaka

 dokumenta koja su predale ili razmenile stranke i koje su upućene veću.
 odluka o arbitraži
Ne treba zaboraviti da ukoliko stranke ne žele da ograniče ulogu suda, već da dozvole prostor za
vođenje sudskih postupaka, one to treba da izjave u klauzuli o arbitraži. Posebno, stranke treba da
navedu nadležnost suda da primora stranke na arbitražu ili za izvršenje odluke o arbitraži. Štaviše,
korisno je da stranke, u svojim sporazumima o arbitraži, utvrde koja dokumenta treba da se drže u
tajnosti a koja mogu biti otvorena za javnost.
Nezavisno od sporazuma stranaka u pitanjima poštovanja tajne, sudovi i arbitražna veća treba da uzmu u
obzir pitanje javnih politika i javnog interesa kada donose odluku o objavljivanju pitanja u vezi sa
arbitražom. U tom smeru, najbolji način je način engleskih sudova koji uvek vrše test kako bi uravnotežili
javne interese sa transparentnim vršenjem pravde sa jedne strane i zaštitom privatne tajne i osetljivih
informacija sa druge strane. (Vidi npr. Dolling-Baker protiv. Merrett, [1990] 1 W.L.R. 1205, [1991] 2 All ER
890 (Court of Appeal U.K. (Civil Div.) 21. mart 1990);Department of Economic Policy and Development of
the City of Moscow and another v. Bankers Trust Co and another, Apelacioni sud [2004] All ER (D) 476).

Ovaj način pokazao se prilično uspešnim za zaštitu posebnih interesa stranaka i za objavljivanje odluka o
arbitraži kada je moguće.
Zakon o arbitraži na Kosovu, ne sadrži nijednu odredbu u vezi sa tajnošću (poverljivošću). Međutim,
Pravila o arbitraži na Kosovu (član 41) predviđa da, osim ukoliko se stranke izričito ne slože u pismenoj
formi u suprotnom, stranke, arbitri, stručnjaci imenovani od strane suda i komore, preuzimaju na sebe
opšte načelo čuvanja tajnosti svih odluka o arbitraži (uključujući i naredbe), kao i sve materijale podnete
u sklopu arbitražnog postupka, da očuvaju i to u meri da se jedna izjava zahteva od stranke sa
zakonskom obavezom, da štite ili prate zakonsko pravo ili da primenjuju ili osporavaju odluku o pravnim
postupcima pred sudom.
4.10. Vežba
Uputstva:
Svaki učesnik izradiće sporazum o arbitraži koji tretira spor koji proizilazi iz privrednog ugovora. Tokom
izrade odredbi, molim vas imajte u vidu pitanja i opšte kriterijume, osnovne elemente i elemente
uključene u materijal 4.4 ovog Modula.
4.11. Rezime
U ovom modulu predstavljena su uputstva o izradi sporazuma o arbitraži objašnjavanjem elemenata koje
pisci ovih akata treba da uzmu u obzir, sa ciljem pripreme sporazuma o arbitraži, objašnjavanjem
elemenata koje pisac akta treba da ima u vidu, sa ciljem pripreme sporazuma o arbitraži koje isti treba da
uzmu u obzir, sa ciljem pripreme sporazuma o arbitraži koji je primenjiv i koji ispunjava potrebe i
interese stranaka.
 rezimirate značaj uključivanja klauzula kao što su “izbor zakona” i “izbor foruma” u ugovor;
 navedete pitanja koja treba da se uzmu u obzir tokom izrade klauzule o arbitraži;
 analizirate značaj određivanja mesta arbitraže (foruma) i jezika arbitraže u klauzuli;
 porazgovarate o potrebi da se utvrdi institucija za arbitražu i pravila koja važe na arbitražu
pri rešavanju jednog spora;
 objasnite značaj tajne u jednom sporazumu o arbitraži;
 izradite sporazum i/ili klauzule o arbitraži na osnovu elemenata pomenutih u modulu.

MODUL 5:
VAŽENJE SPORAZUMA O ARBITRAŽI

5.1. Uvod
Ovaj modul pruža učesnicima informacije u vezi sa postojanjem i važnošću sporazuma o arbitraži.
Razmatra takođe situacije u kojima se jedna klauzula o arbitraži može smatrati nevažećom ili
nepostojećom i daje preporuke o tome kako da izbegnemo prekršaje u vezi sa ovakvim sporazumom.

Po završetku ovog modula, naučićete da:
 primenite ključne koncepte u vezi sa važenjem i postojanjem sporazuma o arbitraži;

 napravite razliku između ništavnih i nepostojećih sporazuma ab initio
 protumačite načelo separabilnosti u sporazumima o arbitraži;
 analizirate uslov “pisanja” i posledica koje mogu proizaći kao posledica neispunjavanja ovog
uslova;
 objasnite koncept “arbitrabilnosti” i da opišete oblasti iz kojih je arbitrabilnost isključena;
 navedete probleme koji mogu da nastanu kao posledica pogrešnog određivanja institucije ili
pravila za arbitražu i mogućih rešenja;
 primenite načela in favorem validatis, contra preferentum i druga načela iz obligacionog prava,
tokom tumačenja klauzule o arbitraži;
 predstavite preventivna sredstva koja možete koristiti za sprečavanje povrede klauzule o
arbitraži’;
 navedete posledice koje mogu proizaći kao rezultat povrede sporazuma o arbitraži.
5.3. Ključni koncepti u vezi sa važnošću i postojanjem sporazuma o

arbitraži
Ukoliko stranke žele da se osiguraju da se njihova klauzula o arbitraži primeni, one treba da se pobrinu
da ova klauzula predviđa osnovne elemente predviđene Modulom 4, posebno svrhu arbitraže, arbitražnu
instituciju (ukoliko se opredele za institucionalnu arbitražu), pravila arbitraže, broj arbitara, mesto
arbitraže i jezik koji će se koristiti.
Pošto postoji puno slučajeva u kojima sami privrednici ili neiskusni pravnici sastavljaju ugovore, neki od
gore navedenih elemenata često se zaobilaze. Takođe, postoje i situacije kada se klauzula o arbitraži
sastavlja pod pritiskom ili manipulacijama. U prvoj situaciji u pitanju je “važnost” klauzule o arbitraži a u
drugoj “postojanje” klauzule o arbitraži. Ova dva koncepta veoma su slična konceptima ništavosti, u
skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima Kosova, u kome bi pitanje “važnosti” jedne klauzule o
arbitraži bilo paralelno sa “relativnom ništavošću” u Zakonu o obligacionim odnosima a pitanje
“postojanja” paralelno“apsolutnom ništavošću ” istog zakona.
5.3.1. Važnost jedne klauzule za arbitražu

Jurisdikcija jednog arbitražnog veća potiče iz klauzule o arbitraži. Shodno tome, svaka dilema u vezi sa
važenjem date klauzule može podstaći izazove oko jurisdikcije. Do ništavosti jedne klauzule može doći
kao posledica:

1. neutvrđivanja ili pogrešnog određivanja institucije za arbitražu
2. neodređivanja ili pogrešnog određivanja arbitražnih pravila
3. neispunjavanja uslova za “pisanje”
4. nearbitrabilnosti jednog predmeta
5. nepostojanja volje stranaka za arbitražu (što neki sudovi smatraju osnovnom da zaključe da ne
postoji klauzula o arbitraži)
Arbitražno veće obično ne počinje da analizira detaljno sporazum o arbitraži kako bi video da li ispunjava
sve preduslove važnosti, osim ukoliko jedna od stranaka pobije jurisdikciju veća na osnovu ništave
klauzule o arbitraži. Iz tog razloga, ovaj koncept veoma je blizak konceptu “relativne ništavosti” na koji
nailazimo u Zakonu o obligacionim odnosima Kosova, gde se ovo pitanje pokreće samo na zahtev jedne
od stranaka. U slučaju da se jurisdikcija veća ospori na osnovu ništave klauzule o arbitraži, onda je
dužnost samog veća da odluči da ili ima nadležnost ili ne, na osnovu načela “nadležnost-nadležnost” (vidi
npr. Model zakona UNCITRAL-a, član 8(2); SNE v Joc Oil Ltd, 1990,USSR; Fung Sang Trading v. Kai Sun Sea
Products & Food (Hong Kong); Odluka MPK-a br. 6268).Veće donosi ovu odluku na osnovu uslova važnosti
predviđenih materijalnim i proceduralnim zakonima koji se primenjuju u datom predmetu.
Kosovski Zakon o arbitraži (član 14) jasan je u davanju nadležnosti arbitražnom veću da odluči o
slučajevima u vezi sa važenjem jedne klauzule o arbitraži. Ista navodi da “Arbitražno veće odlučuje o
važnosti sporazuma o arbitraži i da li je nadležno za rešavanje spora koji je pokrenut.” Takođe ovo je
predviđeno Pravilima o arbitraži na Kosovu.
5.3.2. Postojanje klauzule o arbitraži

Jurisdikcija jednog veća može se pobiti takođe na osnovu nepostojanja klauzule o arbitraži. Stranka koja
ospori postojanje klauzule treba da podnese uverljiva obrazloženja da je klauzula o arbitraži dogovorena
kao rezultat okolnosti, koje kada ne bi postojale, sporazum ne bi uopšte bio sklopljen. Stranka može da
argumentuje nepostojanje klauzule o arbitraži, ukoliko se desila jedna od sledećih situacija:
 klauzula je rezultat prevare

 klauzula je rezultat pritiska
 klauzula je rezultat neznanja
 klauzula je rezultat greške
 ne postoji cilj stranaka za arbitražu (što se ponekada smatra kao osnova ništavosti a ne nepostojanja)
Ovakve situacije veoma su slične obrazloženjima u vezi sa “apsolutnom ništavošću” predviđenom

kosovskim zakonom o obligacionim odnosima, koji predviđa da se sporazum nastao kao rezultat prevare,
pritiska ili neznanja, smatra da nikada nije ni postojao.
Nezavisno od toga, postojanje klauzule o arbitraži neophodno je kako bi veće imalo odgovarajuću
jurisdikciju, ponekada stranke idu na sud kako bi potvrdile postojanje ili nepostojanje klauzule o arbitraži.
Povrh toga, postoje slučajevi kada veže odlučuje da li postoji klauzula o arbitraži ili ne. Ovo se obično
dešava kada pravila o arbitraži, koja su odabrana od strane samih stranaka, predviđaju da veže za
arbitražu odluči, kako o postojanju klauzule tako i o njenoj važnosti (vidi npr. Pravila o arbitraži na Kosovu
član 24, Pravila o arbitraži Američkog udruženja za arbitražu, član 15, Pravila o arbitraži UNCITRAL-a član

23.1). Još jedan slučaj kada veće ima nadležnost da odlučuje o postojanju klauzule jeste ukoliko sama
klauzula daje autoritet veću. Ovakva klauzula izgledala bi ovako:
“Svaki nesporazum ili potraživanja koje proizilaze iz ugovora, ili koje su u vezi sa njim ili sa
njegovim sastavljanjem, uključujući njegovu važnost i postojanje, rešava se konačno putem
arbitraže, pri veću arbitara obrazovanom na osnovu Pravila nemačkog udruženja za arbitražu.
Mesto arbitraže biće Minhen, Nemačka a jezik arbitraže engleski.”
Ukoliko su klauzula o arbitraži ili pravila o arbitraži jasna u vezi sa autoritetom veća da odluči o pitanjima
izvršenja ili neizvršenja klauzule o arbitraži, onda stranke ne treba da podnesu zahtev za isto sudu.
Nezavisno od toga, kosovski Zakon o arbitraži predviđa da jedan sud može da odbaci tužbu, ukoliko je
njen predmet podložan arbitraži “sem ukoliko sud konstatuje da je sporazum o arbitraži ništavan ili da
sporazum o arbitraži ne pokriva sporno pitanje” (vidi član 7 Zakona). Ovo podrazumeva da stranka ima
pravo da podnese zahtev sudu na Kosovu, kad god konstatuje da je sporazum ništavan (vidi deo 5.4) ili
nearbitrabilan (vidi deo 5.7).
5.3.3. Nedostatak cilja arbitraže, kao osnova za ništavost i/ili nepostojanje

klauzule o arbitraži
Svrha ili sporazum između stranaka o arbitraži, dakle postojanje ponude za arbitražu i nesumnjivo
prihvatanje ove ponude, ključan je elemenat važnosti klauzule o arbitraži. Postoje slučajevi kada jedna
stranka može da ospori postojanje ili važnost klauzule, na osnovu činjenice da ove klauzule ne ispunjavaju
formalne uslove, dakle ne postoji elemenat “slaganja”. Ovo se može desiti kada jedna stranka ponudi
arbitražu i povuče je u međuvremenu, dok druga stranka prihvata ponudu ne prihvatajući povlačenje. U
ovom slučaju, jedna stranka može argumentovati da sporazum nikada nije postignut zato što je ponuda
povučena pre nego što je prihvaćena, a druga stranka može argumentovati da je sporazum važeći pošto
je ponuda primljena blagovremeno. Na ovakve slučajeve često nailazimo u praksi, i arbitražno veće ili sud
(u zavisnosti gde je podnet zahtev) treba da utvrdi da li je sklopljen sporazum i da li je isti važeći.
Ponekada, nedostatak cilja arbitraže smatra se osnovom da se ona proglasi ništavnom, ali postoje
slučajevi kada to čini da klauzula ne postoji, pošto stranke nikada nisu imale za cilj da reše svoje sporove
arbitražom, što može podrazumevati da sporazum zapravo nikada nije ni stupio na snagu.
5.4. Ništavi i nepostojeći sporazumi ab initio o arbitraži

Sudovi i različiti komentatori napravili su razliku između sporazuma koji su ništavi (dakle kada sporazum
postoji ali je podložan poništenju) i nepostojećih ugovora ab initio, (npr. ugovor koji nikada nije ni
postojao). (vidi Pollux Marine Agencies, Inc. v. Louis Dreyfus Corp.; Pottawatomi Indians v. Kean-Argovitz
Resorts, Michigan). Ništavi sporazumi o arbitraži su oni koji se mogu pobiti i proglasiti ništavnim, dok
nepostojeći sporazumi ab initio jesu oni koji nikada nisu stupili na snagu, zato što stranke zapravo nikada
nisu finalizirale sporazum. Neki autori i nekoliko predmeta poziva se na nepostojeće sporazume ab initio
kao “klauzule sa defektima po rođenju” (vidi npr. Sté Navimpex v. Sté Ëiking Traler, 06.12.1988, (Fr)).
Sudovi su konstatovali da ugovori koji ne postoje ab initio jesu “izazov po samu egzistenciju ugovora” u
poređenju sa “pokušajima da se izbegne jedan ugovor ili da se poništi” koja su inače predmet arbitraže.
(Camaro v. Nissei; Alabama Catalog Sales v. Harris). Ukoliko je jedan ceo ugovor nepostojeći ab initio,
nepostojanje ugovora obuhvata i sporazum o arbitraži. (Harbour Assurance Co. Ltd. v. Kansas General
International Insurance Co. Ltd.; Elf Aquitaine Iran (France) v. National Iranian Oil Co.).
Ovi koncepti obrazovali su osnovu Modela zakona UNCITRAL-a, član 8(1), koji predviđa da ukoliko je
jedan predmet, koji je predmet sporazuma o arbitraži, izveden pred sud i jedna stranka zahteva od suda
da prosledi predmet na arbitražu, sud će proslediti pitanje na arbitražu osim u slučaju da konstatuje da je
sporazum o arbitraži:
1. ništavan,
2. nefunkcionalan, ili
3. je njegova realizacija nemoguća.
Ista odredba uključena je u član II.3 Njujorške konvencije.
Sporazum o arbitraži smatra se ništavnim i nepostojećim onda kada dati sporazum nikada nije
postignut ili, u slučaju da je postignut, bio je nepostojeći ab initio. Sporazumi o arbitraži, koji su opozvani
ili poništeni smatraju se ništavnim i nepostojećim. Konstatovano je da su sporazumi o arbitraži ništavi i
nepostojeći u slučaju da imaju nedostatke još od njihovog obrazovanja, obično usled prevare, pritiska,
nezakonitosti, greške i nedostatka ovlašćenja. U drugim slučajevima, sudovi su konstatovali da su klauzule
o arbitraži ništave i nepostojeće u slučajevima kada je i arbitar bio stranka u sporu. (Vidi Charbonneau v.
Industries A.C. Davie Inc; Desbois v. Industries).
Ugovor se smatra nefunkcionalnim onda kada jedan spoljni događaj poremeti ugovorne odnose, pri
čemu se ugovor raskida a klauzula o arbitraži poništava. (Vidi npr. Hirji Mulji v. Cheong Yue Steamship
Co.;Harper v. Kvaerner Fjellstrand Shipping A.S.)
Sudovi su konstatovali da je jedan sporazum nemoguć za realizaciju u slučaju da se stranke slože o

konkretnom postupku koji ne može da se realizuje, ili onda kada su uslovi sporazuma o arbitraži toliko
nesmisleni, nedefinisani, ili u međusobnoj suprotnosti, da veće ne može da utvrdi nameru stranaka
(Wilson v. Lignotock (USA); Fowler v.Meril Lynch (MB)). Na primer, ukoliko se u jednom sporazumu o
arbitraži odabere arbitar koji treba da sasluša predmet, ali isti nije na raspolaganju, ili se imenuje
institucija koja ne postoji, onda se klauzula o arbitraži smatra “nemogućom” za realizaciju. (City of Prince
George v. A.L. Sims & Sons Ltd. And McElhanny Engineering Services; Burlington Northern Railroad Co. v.
Canadian National Railway Co.).
5.5. Načelo separabilnosti

Klauzule o arbitraži mogu se pobiti kao ništave ili nepostojeće ab initio na osnovu tvrdnji da privredni
ugovor (čiji je sastavni deo i klauzula o arbitraži) nije važeći ili ne postoji. Logično je konstatovati da,
ukoliko nije bilo ugovora niti sporazuma ni o jednom uslovu ugovora (uključujući klauzulu iz ugovora)
onda klauzula o arbitraži treba takođe da se smatra ništavnom. Nezavisno od toga, važno je zapamtiti da
razlog zašto stranke uključuju klauzulu o arbitraži pre svega jeste to što žele da reše svoje eventualne
sporove putem arbitraže. Na ovaj način, kako bi se rešile situacije tog tipa, arbitražna veća i sudovi

proglasili su doktrinu separabilnosti. Ova doktrina prosto podrazumeva da klauzula o arbitraži
predstavlja nezavisan sporazum, odvojen od drugog dela ugovora u kome je sadržana.
Ovo načelo uvršćeno je u Model Zakona UNCITRAL-a (član 16 (1) i član II.3 Njujorške konvencije.
Načelo separabilnosti predviđeno je članom 14 kosovskog Zakona o arbitraži, koji glasi da arbitražno
veće odlučuje u vezi sa važnošću jednog sporazuma o arbitraži i “u ovom kontekstu, klauzula o arbitraži,
koja predstavlja sastavni deo ugovora, tretira se kao poseban i nezavisan sporazum od ugovora.”
Doktrina separabilnosti naširoko je poznata i puno sudova konstatovalo je da je sporazum o arbitraži

predstavlja poseban ugovor, odvojen od privrednog ugovora. (Vidi npr. Prima Paint Corp. v. Flood & Conklin
Mfg. Co., 388 U.S. 395, 402 (1967); Fung Sang Trading, Ltd. V. Ka Sun Sea Products and Food Co. , Ltd. (Hong
Kong)). Štaviše, većina pravila o institucionalnoj arbitraži uključila je ova načela u svoje propise,
konstatujući na taj način da sporazum o arbitraži ima prvenstvo nad svakim eventualnim nedostatkom u
glavnom ugovoru. (Vidi npr. Model zakona UNCITRAL-a, član 16 (2); Pravila o arbitraži ICDR (član 15(2) ; i
Pravila o arbitraži na Kosovu (član 24.1)).
Puno sudova konstatovalo je da iako ugovor ne postoji, ukoliko je sklopljen između lažnih zastupnika ili
isti nisu razotkriveni, bilo iz nemara, manipulacijama ili bez loših namera, ili ukoliko je ugovor uskraćen,
klauzula o arbitraži ima prvenstvo nad glavnim ugovorom. (Globe Union Industrial Corp. v. G.A.P Marketing
Corp. 2 Western Weekly Reports 696 [1995] Kanadë; ODC Exhibit Systems Ltd. v. Lee (CLOUT C case
65);, Kanto Yakin Kogyo Kabushiki-Kaisha v. Can-Eng Manufacturing Ltd. (1992) Angli; ABN Ambro Bank
Canada v. Krupp Mak Maschinenbau [1996] 91 OIAC 229 (Ontario, Kanadë); Euro-Mec Import, Inc. v.
Pantrem & C., S.p.A. (U.S.); Tennessee Imports, Inc. v. Pier Paulo Filippi and Prix Italia (U.S.)).
5.6. Uslov “pisanja”

Uslov koji predviđa da sporazum o arbitraži treba da bude sastavljenu pismenoj formi kako bi bio važeći,
zapravo je predviđen pravilima o arbitraži većine institucija koje se bave ovim načinom rešavanja
sporova. Kosovski Zakon o arbitraži predviđa ovaj uslov navođenjem da se “Sporazum o arbitraži sklapa
u pisanom obliku” i istovremeno predviđa da se ovaj uslov smatra ispunjenim “ako se sklapanje
sporazuma o arbitraži evidentira razmenom pisama, telefaksa, telegrama ili drugim vidovima
telekomunikacije ili elektronske komunikacije, ili posredstvom konosmana, ukoliko konosman sadrži
izričitu klauzulu o arbitraži i u slučaju podnošenja tužbe i odgovora na tužbu, u kojem slučaju jedna
stranka tvrdi da postoji sporazum o arbitraži dok druga stranka to ne pobija”. (vidi član 6 Zakona).
Značaj postojanja klauzule o arbitraži, kao sastavni deo ugovora sklopljenog u pismenoj formi,potvrđen
je u nekoliko predmeta(vidi npr. Običajno pravo u tekstovima UNCITRAL-a (CLOUT):
http://www.uncitral.org/uncitral/en/case_law.html) - CLOUT Case 78; CLOUT Case 40; CLOUT Case 64; CLOUT
Case 32; CLOUT Case 44; CLOUT Case 62; CLOUT Case 43; CLOUT Case 78; CLOUT Case 388).
Na osnovu člana II(2) Njujorške konvencije, dovoljno je da se sporazum o arbitraži sklopi u vidu
razmene pisama ili telegrama. Osim toga, broj razmenjenih načina komunikacije između stranaka može
biti adekvatan način da se zabeleži jedan pismeni sporazum o arbitraži.

5.7. Koncept “arbitrabilnosti”
Arbitrabilnost je definisana članom II(1) Njujorške konvencije, koji uređuje važnost i članom V(2)(a),
pristanak i primena odluka. Oba ova člana zahtevaju da postoji mogućnost da se predmet arbitraže reši
arbitražom, u skladu sa važećim sporazumom o arbitraži. Koncept “arbitrabilnosti” prosto podrazumeva
da jedno arbitražno veće ili sud treba da oceni da li se konkretan vid nesporazuma može rešiti
arbitražom na istinski način, ili isti treba da se prosledi nadležnom sudu.
Kosovski Zakon o arbitraži definiše “arbitrabilnost” članom 5, koji predviđa sledeće “Jedan nesporazum
može da se reši putem arbitraže samo u slučaju dogovora stranaka, na osnov kojeg one pristaju da se
nesporazum reši arbitražom.” Ono što je najvažnije, ovaj član dalje navodi da “nesporazumi u vezi sa
građansko-pravnim i privredno-pravnim potraživanjima mogu biti podložni arbitraži, ukoliko nisu
zabranjeni Zakonom.”
Zakon ne predviđa bilo kakvo ograničenje u vrstama sporova koji ne bi bili podložni arbitražni. Bez
obzira na to, jasno je da će sporovi, koji ne potpadaju pod kategorije pomenute u članu 5(2), koji su
građansko-pravni i privredno-pravni,biti odbačeni od strane arbitražnog veća kao nearbitrabilni (na
primer, predmeti zasnovani na krivičnom pravu).
U prošlosti, potraživanja u vezi sa protivtrustovskim zakonodavstvom ili sa zakonom o konkurenciji,

sporovima o intelektualnoj svojini i pitanjima zapošljavanja smatrali su se predmetima koje ne potpadaju
pod arbitražu. (American Safety Equip. Corp. v. J.P. Maguire Co., 391 F.2d 821, 828 (2nd Cir. 1968); Wilko v.
Sëan, 346 U.S. 427, 438 (1953)). Nezavisno od toga, ovaj stav promenio se u poslednjih 25 godina, i
predmeti protivtrustovskog zakonodavstvai oni koji proizilaze iz zakona o konkurenciji konstatovani su
kao arbitrabilni. (Mitsubishi Motors Corp. v. Soler Chrysler, 473 U.S. 614, 628-29 (1985); Državni tužilac
Novog Zelanda protiv Mobil Oil New Zealand, Ltd., [1989] 2 NZLR 64d.; Scherk v. Alberto-Culver Co., 417 U.S.
506, 515 (1974).
Zbog različitih pravila u različitim pravnim sistemima, snažno se savetuje da stranke analiziraju važeći
zakon i da ocene da li će eventualni sporovi koji se javljaju među njima biti arbitrabilni na osnovu ovog
zakona i na taj način izbegnu probleme koji mogu proizaći iz ovog pitanja.
5.8. Pogrešno utvrđivanje institucije ili arbitražnih pravila

Pogrešno utvrđivanje institucije ili arbitražnih pravila ponekada se uzima kao osnova da se sporazum o
arbitraži proglasi ništavnim. Ovo se obično dešava kada se stranke ne pozivaju tačnim imenom na
instituciju ili arbitražna pravila ili kada se uopšte ne pozivaju na iste.
Različiti autori i komentatori prave razliku između“pogrešnog određivanja institucije ili pravila” i
“nepostojećih institucija i pravila.”Odluke velikog broja sudova o ovim pitanjima bile su raznovrsne,
međutim ocena koja nailazi na najveću podršku jeste da, ukoliko je prosto “pogrešno utvrđena”
institucija ili pravila, onda veće ili sud pokušavaju da stave na snagu ovu klauzulu pokušavajući da
protumače volju stranaka u sporazumu. Bez obzira na to, ukoliko se stranke pozivaju na nepostojeće
institucije ili pravila, onda većina sudova proglašava ove klauzule ništavnim, pošto u tim slučajevima nije
moguće utvrditi volju stranaka.

Prilično su česti sporazumi o arbitraži u kojima su arbitražna institucija ili pravila pogrešno citirana ili su
nejasna. (Vidi npr. ICC Sud za arbitražu, 6709/1991 (Fr); Republika Nikaragva protiv Standard Fruit Co.
(Sh.B.A); Lucky-Goldstar Intern., Ltd. V. Ng Moo Kee Engineering, Ltd (Hong Kong); Star Shipping A.S. v. China
Nat. Foreign Trade Transp. Corp. (MB); Bugarski sud za arbitražu predmet br. 151/1984 (Bugarska); Nemačko
udruženje kafe, 28. septembar 1992 (Nemačka)). Nezavisno od toga, većina arbitražnih veća i sudova
konstatovalo je da ove klauzule treba da se stave na snagu u svim slučajevima kada je svrha stranaka bila
jasna, da žele da se opredele za jednu arbitražnu instituciju ili pravila, i kada, na primer, nijedna institucija
ili drugo pravilo o arbitraži nije moglo da se podrazumeva kada je prosleđeno (MPK Sud za arbitražu,
2626/1977 (Fr); Laboratorios Grossman, S.A. v. Forest Laboratories, Inc. (ShBA)). Bez obzira na to, treba istaći
da jedna defektna klauzula može da se ispravi samo ukoliko postoji visoki stepen uverenja u vezi sa
istinskim ciljevima stranaka, putem tumačenja. Na primer, ukoliko se stranke pozovu na “Nemačko
udruženje za arbitražu” umesto “Nemačke arbitražne institucije ” (tačan naziv), a ovo je jedina institucija
u Nemačkoj koja se bavi arbitražnim rešavanjem sporova, onda je vrlo lako utvrditi cilj stranaka.
Međutim, ukoliko stranke prosto navedu “Njujork, arbitraža”, ne pozivajući se na konkretnu instituciju ili
pravila, onda bi bilo teško, da ne kažemo nemoguće, utvrditi mesto gde stranke žele da reše svoje
sporove arbitražom, pošto u Njujorku postoji više od jedne arbitražne institucije.
5.9. Načela obligacionog prava koja se koriste pri tumačenju klauzula o

arbitraži
Postoji jedan broj načela ili doktrina koje se takođe primenjuju uopšteno u zakonu o obligacionim
odnosima i zakonu o arbitraži, ali koja se takođe koriste pri tumačenju sporazuma o arbitraži. Neka od
ovih najpopularnijih načela jesu “in favorem validatis”, “contra preferentum” i “effet utile”.
5.9.1. Načelo “in favorem validatis”

Ovo načelo, u prevodu sa latinskog znači “u korist važnosti”. Njegova je konotacija prosta da u
predmetima kada se arbitražno veće ili sud suoče sa pitanjem važnosti jedne klauzule o arbitraži, treba
više odlučiti u korist važnosti, imajući u vidu sve odgovarajuće okolnosti u vezi sa predmetom,
uključujući i ciljeve stranaka.
Sudovi su često koristili ovo načelo pri njihovim procenama u vezi sa važnošću klauzula o arbitraži. (MPK
Sud za arbitražu, 5103/1988 (Fr)).
5.9.2. Načelo “contra preferentum”

Ovo načelo podrazumeva da će jedna klauzula ili uslov u ugovoru, ukoliko je nejasan, biti protumačen na
štetu pisca tog pravnog akta. Shodno tome, ukoliko je prodavac sastavio ugovor, i kasnije se primeti da
je klauzula o arbitraži nejasna i stranke se ne slažu sa njenim značenjem, onda arbitražno veće ili sud
tumači klauzulu na štetu stranke koja ju je izradila, što je u ovom slučaju prodavac. Kao pravilo striktnog
tumačenja, "contra preferentum" zahteva da se ugovor protumači na štetu lica koje priprema uslove
ugovora. (UNIDROIT Načelo 4.6, ICC Sud za arbitražu, 1434/1975 (Fr)).

5.9.3. Doktrina “effet utile”
Prema ovoj doktrini, klauzule o arbitraži koje nisu tačno jasne treba da se protumače tako da im se da
logično značenje, umesto da se proglase ništavnim (MPK Sud za arbitražu, 3380/1980 (Fr); 4145/1984
(Fr); 5103/1988 (Fr); Star Shipping A.S. v.China Nat. Foreign Trade Transp. Corp. (MB)).
5.10. Preventivne mere koje se mogu koristiti da se izbegne povreda

klauzule o arbitraži
Stranka se ponekada može obratiti sudu, nasuprot činjenici da je u ugovor uvršćena klauzula o arbitraži,
tvrdeći da sporazum o arbitraži nije nikada stupio na snagu ili je postao ništavan kao posledica
odgovarajućih okolnosti. Sa druge strane, stranka koja tvrdi da postoji sporazum i da je još uvek važeći,
pokreće arbitražni postupak i tvrdi takođe da je stranka koja se obratila sudu zapravo prekršila
sporazum o arbitraži.
Kako se ovakav slučaj ne bi desio, stranke mogu preduzeti preventivne mere u vreme sklapanja
sporazuma o arbitraži. Iste obuhvataju mere:
 neopozivog podlaganja jurisdikciji arbitražnog veća

 odustajanja od osporavanja radnji u skladu sa klauzulom o arbitraži, usled neprikladnosti foruma
 odustajanja od osporavanja radnji u skladu sa klauzulom o arbitraži, po osnovi pitanja
obrazovanja ugovora
 odustajanja od osporavanja procesa za arbitražu usled nepojavljivanja
 nadoknade svih racionalnih troškova primene sporazuma i bilo koje eventualne odluke
 odustajanja od osporavanja radnji koje su u skladu sa klauzulom o arbitraži, na osnovu zaštite “
imuniteta suverenog organa ”
Gore navedene preventivne mere mogu pomoći strankama da primene svoje sporazume o arbitraži
pored prigovora koji mogu da se jave kao rezultat pokretanja spora. Na ovaj način, savetuje se da pisci
sporazuma o arbitraži imaju u vidu ove faktore, ukoliko je primena klauzule o arbitraži za njih važna.
5.11. Posledice koje mogu proizaći kao rezultat povrede sporazuma o

arbitraži
Ukoliko jedna stranka, i pored postojanja sporazuma o arbitraži, pokrene sudski postupak, može se
desiti da arbitražno veće odluči protiv ove stranke, pri čemu se konstatuje da je data stranka prekršila
sporazum o arbitraži. Sem toga, stranka koja tvrdi da postoji sporazum o arbitraži, ima i par drugih
opcija:
 Prvo, stranka koja nije prekršila sporazum može zahtevati od veća da izda nalog protiv tužbe;
(arbitražno veće može izdati nalog protiv tužbe, naređujući stranci da obustavi sudski postupak).
 Drugo, stranka koja nije prekršila sporazum može zahtevati od veća da izda izjavu o oslobađanju
od odgovornosti; (ovaj zahtev podnosi se uglavnom u slučajevima kada suparnička stranka traži
od suda da izvrši odluku. Shodno tome, stranka pred arbitražnim većem treba da deluje što je
moguće brže da dobije prva odluku veća, kako bi donela res judicata o datom predmetu. Ovo se
može postići izjavom o oslobađanju od odgovornosti, i pomaže ovoj stranki da se odupre bilo
kom pokušaju za izvršenje sudske odluke).
 Treće, stranka koja nije prekršila sporazum može tražiti nadoknadu štete za prekršaj
sporazuma o arbitraži. (Neki sudovi odlučili su da postoji nadoknada za štetu pričinjenu
povredom klauzule o arbitraži. Ista podrazumeva troškove bilo koje odluke protiv tužbe,
troškove načinjene u sudskom postupku u kome je osporena jurisdikcija suda, i za bilo kakvo
povećavanje troškova dodatnih arbitražnih ročišta koja treba da se održe kao rezultat paralelnih
postupaka pred sudovima i pred arbitražnim većem istovremeno.)
Ova pravna sredstva nisu na raspolaganju stranaka u svim pravnim sistemima. Tako da umesto
iskorišćavanja ovih pravnih sredstava, preporučuje se da stranke preduzmu jednu ili sve preventivne
mere predviđene delom 5.10 ovog Modula.
5.12. Vežba
Uputstva:
Pročitajte činjenice oba predmeta u vezi međa (graničnika) predstavljena u nastavku i odaberite tačan
odgovor iz alternativa(a), (b) i (c) navedenih u tekstu ovih predmeta.
1. Predmet PEPSICO protiv OFICINA CENTRAL

(SAD. Okružni sud, Njujork, 1996, 945 F.Supp.69)
U predmetu Pepsico protiv Oficina Central,tužilac (Pepsico iz SAD-a) je imao ugovor sa

kompanijom (Oficina Central iz Venecuele), koji je predviđao da “svaka stranka koja raskine ugovor pre
utvrđenog roka, treba da plati odštetu drugoj stranci. Ugovor takođe sadrži odredbu o arbitraži, koja
predviđa da se svaki sporazum koji proizilazi iz ugovora, uključujući i njegovu povredu, rešava
postupkom arbitraže u skladu sa pravilima ICC o arbitraži i da se ovaj postupak treba da se sprovede u
Njujorku, SAD. Ovlašćeni zastupnik Oficina Central raskinuo je ugovor, objašnjenjem da je kompanija za
pakovanje pokazala nedostatke prema kompaniji Coca Cola.
Pepsico je tražio da Oficina plati iznos odštete koja mu je pričinjena u vrednosti od $118,400,000 u roku
od 60 dana. Pre isteka roka od 60 dana, Oficina je uložila tužbu pred građanskim sudom u Venecueli,
tvrdeći da je pričinjena šteta bila mnogo manja u odnosu na traženi iznos. Kompanija za pakovanje tvrdila
je, inter alia, da odredba o arbitraži “nije na snazi” zbog “nejasnoće i dvosmislenosti” i zbog toga što “nije
primenjiva u konkretnom predmetu, pošto je spor o pričinjenoj šteti bilo pitanje koje ne potpada pod
arbitražu”.
Koja od odluka u nastavku je po vama bila odluka doneta na sudu u Venecueli?
a) Odluka o arbitraži dvosmislena je pošto se poziva na Međunarodnu privrednu komoru (sa

sedištem u Parizu) i na arbitražu u Njujorku. Pošto se odredba poziva na dva geografski
različita mesta, i nije jasno gde treba da se sprovede arbitražni postupak ovo čini da odredba
bude ništavna. Iz tog razloga, sud ima jurisdikciju da odluči o iznosu pričinjene štete.
b) Iz razloga navedenih u alternativi (a), odredba o arbitraži je dvosmislena i smatra se ništavnom.
Nezavisno od toga, ovo pitanje u vezi sa ništavošću treba da se reši putem arbitraže pred ICC-
om, te sud nema jurisdikciju da primora stranke da reše spor arbitražom.

c) Sud treba da primeni materijalno pravo u ovom slučaju. Ukoliko zakon (u Venecueli ili SAD-u)
predviđa da se utvrdi iznos odštete za pričinjenu štetu kao pitanje koje nije povezano sa
arbitražom, sud treba da donese odluku o arbitraži i da sam oceni pričinjenu štetu, ne
primoravajući stranke da idu putem arbitraže.
2. Predmet TEXACO OVERSEAS protiv VLADE LIBIJE

(53 Int’l L. Rep. 389-409 (1979))
U predmetu Texaco protiv Libije stranke su bile u sporu u vezi sa koncesijom, koja je između ostalog,
sadržala sledeće odredbe:
“Ukoliko u bilo kom trenutku tokom ili nakon ovog sporazuma o koncesiji dođe do javljanja bilo kakvih
promena ili spora, isti će postojati između Vlade i Kompanije u vezi sa tumačenjem, ispunjavanjem ili bilo
kojim drugim pitanjem u vezi sa ugovorom ili pravima i obavezama između stranaka i ukoliko date stranke
ne uspeju da reše spor sporazumno, predmet treba da se prosledi dvoma arbitrima, svaka stranka treba da
postavi po jednog a predsednik arbitražnog veća imenuju ovi arbitri, čim ih stranke imenuju. U slučaju da
arbitri ne uspeju da postignu sporazum u roku od 60 dana od dana njihovog imenovanja, svaka stranka
može zahtevati od predsednika Međunarodnog suda pravde, da postavi predsednika arbitražnog veća”.
Nakon pokretanja spora, Texaco je obavestio Vladu Libije da postavi arbitre sa svoje strane. Nezavisno
od toga, Libija nije imenovala arbitra u roku predviđenom u ugovoru i izjavila je da odustaje od zahteva
za rešenje putem arbitraže. Vlada Libije tvrdila je da je ugovor o koncesiji zapravo nevažeća činjenica
zato što su mere nacionalizacije preduzete kasnije, imale za posledicu poništavanja Ugovora o koncesiji,
uključujući sve predviđene odredbe. Sem toga, Međunarodni sud pravde imenovao je jednog arbitra za
rešavanje spora. Veće sastavljeno od arbitra pojedinca pobilo je jurisdikciju Vlade Libije.
Koju od sledećih odluka Veća smatrate odgovarajućom?
a) Arbitražni sud treba da odluči na osnovu jurisdikcije koju ima, u skladu sa načelom “kompetenz-
kompetenz”. Sem toga, treba primeniti doktrinu “separabilnosti”, u skladu sa kojom odredbe o
arbitraži imaju prvenstvo nad nedostacima ugovora, uključujući posledičnu ništavost, usled mera
nacionalizacije. Dalje, pošto je ovo više pitanje“važnosti” nego “postojanja” odredbi o arbitraži,
iz tog razloga, treba odlučiti u skladu sa isključivom jurisdikcijom arbitražnog suda u ovakvim
sporovima, te se može primeniti odnosni postupak i odlučiti na osnovu zasluga samog predmeta.
b) Arbitražni sud nema jurisdikciju nad ovim predmetom od trenutka kada je Ugovor o koncesiji
ništavan zbog mera nacionalizacije, tako da se odredbe o arbitraži automatski smatraju ništavnim.
Pošto nadležnost arbitražnog suda proizilazi iz odredaba o arbitraži, arbitražni sud nema
nadležnost da razmatra predmet na osnovu zasluga.
c) Arbitražni sud treba da odluči o rešenju predmeta u skladu sa načelom “kompetenz-
kompetenz”, ali takođe treba da utvrdi da odredbe o arbitraži nisu važeće pošto ne predviđaju
važeća arbitražna pravila ili koja arbitražna institucija treba da reši spor”.

5.14. Rezime
Ovim modulom, učesnici su naučili da primene glavna načela u vezi sa važenjem i postojanjem klauzule o
arbitraži, uključujući pitanja arbitrabilnosti, ništavosti, separabilnosti i povrede klauzule o arbitraži.
U ovom modulu ste naučili:
 primenite ključne koncepte u vezi sa važenjem i postojanjem sporazuma o arbitraži;

 napravite razliku između ništavnih i nepostojećih sporazuma ab initio
 protumačite načelo separabilnosti u sporazumima o arbitraži;
 analizirate uslov “pisanja” i posledica koje mogu proizaći kao posledica neispunjavanja ovog
uslova;
 objasnite koncept “arbitrabilnosti” i da opišete oblasti iz kojih je arbitrabilnost isključena;
 navedete probleme koji mogu da nastanu kao posledica pogrešnog određivanja institucije ili
pravila za arbitražu i mogućih rešenja;
 primenite načela in favorem validatis, contra preferentum i druga načela iz obligacionog prava,
tokom tumačenja klauzule o arbitraži;
 predstavite preventivna sredstva koja možete koristiti za sprečavanje povrede klauzule o
arbitraži’;
 navedete posledice koje mogu proizaći kao rezultat povrede sporazuma o arbitraži.

MODUL 6:
SASTAV ARBITRAŽNOG VEĆA

6.1. Uvod
Ovaj modul objašnjava postupke za odabir i imenovanje arbitara. Definiše glavne atribute koje jedan
dobar arbitar treba da ima i opisuje postupke za osporavanje i smenu arbitara koji ne ispunjavaju željene
kriterijume.

 objasnite i primenite glavne koncepte i glavna načela za imenovanje arbitara i organa imenovanja
 uporedite kada je jedno veće sastavljeno od troje arbitara preferencijalnije u odnosu na arbitra
pojedinca
 definišete glavne atribute delotvornog arbitra
 pomenete i diskutujete pravne i etičke standarde koji rukovode radnjama jednog arbitra
 predstavite i analizirate osnove za osporavanje jednog arbitra
 opišete postupak za osporavanje jednog arbitra
 navedete posledice nedelovanja jednog arbitra
 opišete postupak za smenu i zamenu jednog arbitra i dužnost ponavljanja rasprave u slučaju
zamene jednog arbitra
 uvežbate načine izbora arbitara
6.3. Imenovanje arbitara i organi imenovanja

Imenovanje arbitara predstavlja jedan od najznačajnijih procesa u arbitražnom postupku. Arbitar je ključ
za ceo proces i izbor jednog dobrog ili lošeg arbitra može uticati na konačan rezultat. Iz tog razloga,
većina arbitražnih institucija usvojila je pravila koja pružaju strankama slobodu da utvrde postupke za
imenovanje arbitara. Ova pravila takođe nude i alternativne metode za izbor arbitara, ukoliko se stranke
opredele za isto u svojim sporazumima.(Vidi npr. Pravila o arbitraži na Kosovu, članovi 6-8;Pravila o arbitraži
UNCITRAL-a, članovi 6-10; Pravila ICC, članovi 12-13; Pravila ICDR-a, članovi 6-6).
Poglavlje III kosovskog Zakona o arbitraži predstavlja postupke za imenovanje i osporavanje arbitara.
Član 9 dozvoljava samim strankama da odluče o postupku imenovanja arbitara i pruža prethodno doneta
pravila, ukoliko stranke ne uspeju u tome. Iako većina zakona o arbitraži i pravila postupaka daje
strankama nadležnost da utvrde svoje postupke, ova mogućnost ne koristi se često od strane samih
stranaka u arbitražnom postupku, bez obzira na njegove prednosti.
Ovo se obično dešava pošto se stranke osećaju lagodnije sa postupcima predviđenim Zakonom ili
pravilima o institucionalnoj arbitraži za koja se opredele, ili je ponekada teško da stranke postignu
sporazum o ovom postupku i smatraju da rešenja koja nudi važeći zakon ili pravila predstavljaju
kompromis.
Ukoliko stranke odluče da zajedno utvrde postupak za imenovanje arbitara, one se mogu složiti oko bilo
kog postupka, i ovo ne bi bilo u suprotnosti sa zakonom. Stranke mogu upotrebiti bilo kakvu metodu za
izbor arbitara, kao što je imenovanje jednog lica, podnošenje zahteva pred institucijom za izbor arbitara,
ili prosto pozivajući se na važeća pravila za njihov spor. Na primer, svojom klauzulom o arbitraži stranke
se mogu složiti u nastavku o postupcima izbora i imenovanja:

Primer 1
“Stranke se slažu da se njihov spor sasluša i reši od strane arbitra pojedinca, koga bira predsednik
Međunarodnog suda za arbitražu MPK-a.”
Primer 2
“Stranke se slažu da svi sporovi ili neslaganja kaja proizilaze iz ovog ugovora budu rešeni konačno u većima od
troje sudija. Svaka stranka izabraće po jednog arbitra, a oba ova arbitra koje stranke imenuju biraju predsednika
veća.”
Primer 3
“Stranke se slažu da svi sporovi ili nesporazumi koji proizilaze iz ovog ugovora budu rešeni konačno u veću od
troje arbitara, koje bira Institut za arbitražu Privredne komore Stokholma, sa njihove liste arbitara za
međunarodne sporove.”
Ukoliko se slučajevi odnose na situacije u kojima se stranke nisu složile o postupku imenovanja arbitara
(uključujući i pravila o postupku), kao i njihov broj, član 9 kosovskog Zakona o arbitraži,
predviđa postupak koji treba da se primeni. Zakon kaže sledeće “Ukoliko se stranke ne slože oko broja
arbitara ili postupku njihovog imenovanja u roku od 15 dana nakon što tuženi primi obaveštenje o
arbitraži, arbitražno veće sačinjavaće3 arbitra.”
Postupak je opisan u stavu 4 istog člana i ističe da “svaka stranka imenuje po jednog arbitra. Dva imenovana
arbitra, imenuju trećeg arbitra koji će predsedavati arbitražnim većem.”
Odredbe Pravila o arbitraži na Kosovu nešto su drugačije. Član 5 predviđa sledeće “Ukoliko se
stranke ne slože unapred oko broja arbitara, organ imenovanja odlučuje da li će se dati predmet
proslediti arbitru pojedincu ili arbitražnom veću sačinjenom od troje članova, imajući u vidu
sve relevantne okolnosti.”. Član u nastavku predviđa da se preferira imenovanje “ arbitra pojedinca,
sem ukoliko je složenost predmeta i/ili iznos nesporazuma takav da opravdava da se predmet prosledi
arbitražnom veću sastavljenom od troje članova.”
Oba ova dokumenta, Zakon o arbitraži (član 9.4) i Pravila o arbitraži (član 8), na Kosovu imaju iste
odredbe o imenovanju veća gde “...Svaka stranka imenuje po jednog arbitra. Dvoje imenovanih arbitara,
imenuje trećeg arbitra koji će predsedavati arbitražnim većem.“
Na osnovu zakona, stranka je dužna da imenuje jednog arbitra u roku od trideset dana od prijema
zahteva da to i učini. Ukoliko stranka ne uspe to i da učini, ili ukoliko dva izabrana arbitra ne uspeju da se
slože o trećem arbitru u roku od 30 dana od njihovog imenovanja, imenovanje vrši Sud na zahtev jedne
stranke. Nakon što stranka imenuje svog arbitra, ona je dužna da ga ispoštuje od trenutka kada druga
stranka primi obaveštenje o imenovanju arbitra. (član 9(5) zakona). Pravila o arbitraži na Kosovu takođe
predviđaju period od 30 dana a ukoliko se imenovanja ne izvrše u tom vremenskom periodu, organ

imenovanja vrši imenovanje korišćenjem postupka imenovanja po listi. U skladu sa postupkom liste,
institucija saopštava strankama imena troje potencijalnih arbitara kako bi se stranke izjasnile o svojim
preferencijama i institucijama a institucije vrše imenovanje u skladu sa preferencijama stranaka (vidi
članove 7 – 8).
Kao što možemo da vidimo iz gore pomenutih primera, organi imenovanja nisu uvek same stranke. U
zavisnosti od dogovora sklopljenog između stranaka, organ imenovanja može biti neka treća strana, kao
npr. advokat ili nepristrasna institucija, institucija za arbitražu pod čijim nadzorom se vodi postupak ili
neki drugi sudski organ.
Nezavisno od činjenice da stranke mogu da se opredele za različite verzije arbitražnih veća, omiljeni
izbori jesu veća u sastavu od troje arbitara ili izbori sa arbitrom pojedincem. U svakom slučaju, treba
preduzeti proces izbora imajući u vidu glavne atribute koje jedan arbitar treba da ima. Ova pitanja
diskutovana su u delovima 6.4 – 6.7 koji slede u nastavku.
6.4. Veća sa troje arbitara nasuprot arbitra pojedinca

Član 9(1) kosovskog Zakona o arbitraži navodi da “Arbitražno veće sačinjava arbitar pojedinac ili telo
arbitara, pod uslovom da broj arbitara u ovom telu bude neparan.” To znači da se stranke mogu opredeliti da
imaju jednog ili više arbitara, u zavisnosti od specifičnosti predmeta. Postoji niz faktora koji treba da se
uzmu u obzir prilikom donošenja ove odluke.
 Relevantan novčani iznos.

Uopšteno se savetuje da se stranke opredele za arbitra pojedinca kada se radi o veoma malim
sumama novca, a sa druge strane, da se opredele za veće od troje arbitara kada su u pitanju velike
svote novca. Takođe se veruje da je, kada stranke dolaze iz različitih zemalja i iz različitih pravnih i
ekonomskih sistema, veće od troje arbitara bolji izbor.
 Ekspertiza arbitara
U složenim predmetima kada se zahteva značajno veštačenje u spornim predmetima, kao što su
sporovi u domenu građevine ili intelektualne svojine, obično je bolje da imamo veće koja sačinjavaju
arbitri sa iskustvom iz odnosne oblasti. U ovim slučajevima, savetuje se da imamo veće od troje
arbitara, zato što veće sastavljeno od nekoliko članova može pružiti strankama različite ekspertize.
 Raspored
Utvrđivanje rasporeda zapravo je argumenat protiv korišćenja veća, pošto je mnogo teže da se jedno
veće od troje ili više arbitara složi oko datuma održavanja rasprave ili drugih postupaka. Ovo je
problem koji se javlja posebno ukoliko arbitri dolaze iz različitih država i tako stranke na kraju
završavaju tako što prilagođavaju svoje rasporede i rasporede arbitara. Nezavisno od toga, arbitri
mogu koristiti metode kao što je video konferencija kako bi se premostile ove prepreke.
 Dnevnice arbitara
Dnevnice koje stranke treba da plate mnogo su niže ukoliko je u pitanju arbitar pojedinac. Međutim,
u velikim predmetima, dodatni troškovi za plaćanje dvoje drugih arbitara nije visoka cena za veće
koje je u stanju da ujedini ekspertizu više pojedinaca i da analizira jedno pitanje zajedno.

6.5. Glavni atributi delotvornog arbitra
Prilično je teško definisati atribute idealnog arbitra, imajući u vidu da različite okolnosti svakog predmeta
zahtevaju različite osobenosti. Nezavisno od toga, postoji niz karakteristika (kao što je opisano u
nastavku) koje jedan arbitar treba da ima, ukoliko su stranke zainteresovane za pravednu i nepristrasnu
odluku.
 Nepristrasnost
Nepristrasnost je najvažniji atribut koji bi jedna stranka tražila od jednog arbitra. Ponekada nije jasno
od samog početka da li je jedan arbitar potpuno nepristrasan pošto se njegova pristrasnost uočava
samo tokom postupaka. Nepristrasnost je jedan od zahtevanih standarda od jednog arbitra i
kosovskim Zakonom o arbitraži (član 9(6)).
 Nezavisnost
U poređenju sa nepristrasnošću, nezavisnost je objektivan pojam i može se utvrditi u ranim fazama,
počevši od procesa imenovanja. Nedostatak nezavisnosti jednog arbitra može biti rezultat
prethodnih ekonomskih, finansijskih i drugih odnosa sa strankom. Nezavisnost arbitra zahteva se
kosovskim Zakonom o arbitraži (član 9(6)).
 Efikasnost
Efikasnost jednog arbitra ceni se puno, posebno pošto je arbitraža poznata kao brzi mehanizam za
rešavanje sporova i stranke se opredeljuju za isti upravo zbog efikasnosti u vremenu. Iz tog razloga,
bitno je da se izaberu arbitri koji su u stanju da pronađu istinu na efikasan način.
 Profesionalno iskustvo
Profesionalne kvalifikacije jednog arbitra značajni su elementi za stranke tokom procesa izbora,
pošto je važno da imamo arbitre koji poseduju odgovarajuću spremu i školovanje i koji imaju
poželjno iskustvo u ulozi arbitra i u njihovom zanimanju uopšteno. Kvalifikacije koje se traže od
stranaka u sporazumu o arbitraži treba da imaju i arbitri, i ovo je takođe predviđeno kosovskim
Zakonom o arbitraži (član 9(6)).
6.6. Pravni i etički standardi koji uređuju etiku arbitara

Arbitri treba da obavljaju svoje funkcije u skladu sa pravnim i etičkim standardima. Pravni standardi mogu
obično da se nađu u zakonu ili važećim pravilima arbitraže, a etički standardi se u nekim slučajevima
mogu naći u kodeksima etike usvojenim u državama ili institucijama.
 Pravni standardi
Kao što je prethodno pomenuto, kosovski Zakon o arbitraži predviđa nezavisnost i nepristrasnost
arbitara. Zakon takođe predviđa da ukoliko Sud posluži kao organ imenovanja”Sud imenuje arbitra,
uzima u obzir kvalifikacije koje arbitar treba da ispuni u skladu sa sporazumom o arbitraži i treba da
osigura da je arbitar nezavisan, nepristrasan i da nema bilo kakav sukob interesa.” (član 9 (6)). Ovo
su uslovi koje jedan arbitar treba da ispuni u skladu sa zakonom, a svako odstupanje ov ovih uslova
može dovesti do njegovog osporavanja i smene. Nepristrasnost i nezavisnost predviđeni su kao

pravni standardi u skoro svim poznatim pravilima o arbitraži institucija kao što su UNCITRAL, AAA,
LCIA, WIPO, DIS, itd. Pravila o arbitraži na Kosovu takođe predviđaju nezavisnost i nepristrasnost
arbitara.
 Etički standardi
Etički standardi uglavnom rukovode obelodanjivanjem mogućih informacija od strane samog arbitra u
vezi sa bilo kojim interesom ili odnosom sa bilo kojom strankom u sporu. Dužnost obelodanjivanja
informacija dužnost je koja traje tokom celog procesa arbitraže. Neke institucije za arbitražu izradile
su svoje kodekse etike koji uređuju ponašanje – radnje arbitara. Jedan od najpoznatijih jeste
AAA/ABA Kodeks etike za arbitra u privrednim sporovima, koji ističe da “arbitri treba da obelodane
postojanje bilo kakvog interesa ili odnosa koji može uticati na njihovu nepristrasnost” (deo II (A)(1)
Kodeksa). Kodeks određuje da odnosi koji treba da se obelodane jesu zapravo svi pređašnji
finansijski, poslovni, profesionalni, porodični ili društveni odnosi, uključujući lične odnose sa svakom
strankom ili njenim advokatom, ili mogućim svedokom, uključujući i članove porodice ili aktuelne
poslodavce, ortake ili poslovne saradnike. (deo II (A)(2)). Iako se dužnost obelodanjivanja smatra
standardom etike, puno zakona o arbitraži već sadrže odredbe koje obavezuju arbitre da razotkriju
sve okolnosti koji mogu stvoriti osnovanju sumnju oko njihove nepristrasnosti ili nezavisnosti (vidi
npr. član 10(1) kosovskog Zakona o arbitraži).
6.7. Osnove za izuzeće jednog arbitra

Član 9 kosovskog Zakona o arbitraži predviđa preduslove koje jedan arbitar treba da ispuni pre nego što
može da se imenuje, pri čemu su nepristrasnost i nezavisnost najvažniji faktori. Član 10 predviđa da kada
jedna stranka ili Sud traži jednog arbitra, on treba da razotkrije sve okolnosti koje mogu podriti njegovu
nepristrasnost ili nezavisnost. I nakon njegovog imenovanja, arbitar je dužan da razotkrije ove okolnosti,
osim ukoliko su stranke već informisane sa njegove strane.
Neobelodanjivanje gore navedenih okolnosti može dovesti do izuzeća arbitra od strane stranaka. Na
osnovu člana 10(2), svaka stranka može zahtevati izuzeće jednog arbitra ukoliko postoje osnovane
sumnje o:
 njegovoj nezavisnosti;
 njegovoj nepristrasnosti; ili
 ukoliko arbitar ne poseduje kvalifikacije dogovorene između stranaka.
Primeri u nastavku ilustruju okolnosti koje mogu dovesti do stvaranja osnovane sumnje o nezavisnosti ili
nepristrasnosti jednog arbitra:

Primer 1:
Arbitar XYZ imenovan je od strane tužioca u jednom sporu u vezi sa kupoprodajnim ugovorom sa tuženim.
Nakon imenovanja arbitra, tuženi saznaje da je arbitar XYZ u prošlosti zastupao kao advokat jednu kompaniju
koja planira da se pridruži kompaniji tužioca u narednim danima. Tuženi odmah osporava imenovanje arbitra
XYZ argumentujući da postoje osnovane osnove da se veruje da arbitar XYZ neće biti nepristrasan pošto je u
prošlosti imao ekonomski odnos sa jednom kompanijom koja se udružila sa kompanijom tužioca i da će iz tog
razloga arbitar biti nepristrasan i delovati za dobrobit tužioca.
Primer 2:
Arbitri XYZ imenuju se od strane tuženog i odmah po imenovanju arbitra otkriva se da je ranije bio oženjen (i
zatim razveden) sa jednom ženom koja ima akcije u kompaniji tuženog. Tužilac odmah pokreće postupak
osporavanja arbitra XYZ argumentujući da prethodni lični odnosi sa bilo kojom osobom iz kompanije tuženog
predstavljaju dovoljnu osnovu da se stvori sumnja u vezi sa nepristrasnošću i nezavisnošću datog arbitra.
Primer 3:
Arbitar XYZ imenuje se od strane tužioca i čim tuženi sazna koga je tužilac imenovao, osporava ovaj izbor po
osnovi da je vlasnik kompanije tuženog bio u sporu sa arbitrom XYZ pre tri godine u vezi sa vlasništvom nad
jednom konkretnom imovinom. Tuženi može da argumentuje da još uvek postoji neprijateljstvo između arbitra
XYZ i tuženog, i iz tog razloga ne veruje da će arbitar XYZ biti nepristrasan i nezavisan tokom arbitražnog
postupka.
Stranka može osporiti imenovanje jednog arbitra na osnovu gore pomenutih razloga samo ukoliko sazna
o njihovom postojanju nakon imenovanja arbitra i to treba da učini odmah po saznavanju ovih razloga.
Takođe, član 10 Pravila o arbitraži na Kosovu sadrži sličnu osnovu za izuzeće arbitara (vidi takođe Pravila
o arbitraži UNCITRAL-a (članovi 11-12). Dalje, kako bi se izbeglo protivljenje, član 11Pravila o arbitraži
na Kosovu predviđa da arbitražna institucija potvrdi potvrđene arbitre. Slična odredba takođe se može
naći u Pravilima o arbitraži MPK-a (član 13).
6.8. Postupci za izuzeće jednog arbitra

Član 11 kosovskog Zakona o arbitraži dozvoljava strankama da se slože oko postupka za osporavanje
arbitara i kao alternativa, pruža postupak koji treba da se primeni ukoliko se stranke ne slože o ovom
pitanju. Stav 2 istog člana ističe da “u roku od petnaest dana od imenovanja arbitra ili nakon što stekne
saznanja o okolnostima predviđenim članom 10, stav 2, stranka koja zahteva izuzeće arbitra dužna je da
podnese drugoj stranci i drugim članovima veća, obaveštenje o zahtevanju izuzeća”
Kao što možemo da vidimo, stranka treba da traži izuzeće vrlo brzo nakon što se informiše o
okolnostima nepristrasnosti i nezavisnosti arbitra i da obavesti drugu stranku kao i arbitražno veće.
Izuzev u slučajevima kada nakon ovog zahteva za izuzeće, arbitar da ostavku ili se druga stranka složi sa
izuzećem, arbitražno veće. ima pravo da odluči o izuzeću (član 11(3) Zakona). Ukoliko zahtev za izuzeće
nije uspešan, stranka koja zahteva izuzeće može zahtevati intervenciju suda, zahtevajući od istog da
odluči o prigovoru i odluka suda nije podložna pravu žalbe. U vreme dok je ovakav zahtev na čekanju,
arbitražno veće., uključujući i arbitra čije se izuzeće traži, mogu nastaviti arbitražne postupke i da donesu
odluku (član 11(4) Zakona).
Pravo stranke da ospori arbitra pred sudom priznaje se u većini zakona o arbitraži. Nezavisno od toga,
ovo pravo ima svoje prednosti i nedostatke.
Prednosti su najčešće povezane sa činjenicom da se pitanje nezavisnosti ili nepristrasnosti jednog

arbitra može rešiti odmah i da se sredstva stranke ne iscrpljuju odbijanjem izuzeća od strane arbitražnog
veća. Ovo pravo veoma je važno imajući u vidu da su neutralnost i pravda dve važne prednosti arbitraže i
da stranke uvek žele da se pobrinu da je doneta pravedna odluka, koja ne bi bila moguća imenovanjem
pristrasnog arbitra.
Nedostaci ovog sistema uglavnom su povezani sa korišćenjem ovog prava od jedne stranke kao taktiku
odlaganja postupka, imajući u vidu da jedan običan prigovor pred sudom može trajati do šest meseci,
pošto ovo zavisi od pravnog sistema jedne države i njegove funkcionalnosti. Ovo je posebno tačno u
slučajevima kada zakon dozvoljava strankama da pokrenu postupak osporavanja pred sudom dok je
arbitražni postupak u toku. (Ovakav pristup predviđen je kosovskim Zakonom o arbitraži. Član 11(4)
Zakona). Zakoni o arbitraži nekolicine zemalja, pronašli su najbolje rešenje i dozvoljavaju da se pokrene
postupak izuzeća pri sudu samo nakon dobijanja odluke arbitražnog veća. Ovaj način koji se koristi u
Švedskoj, svodi na minimum gubljenje vremena tokom arbitražnog postupka.
Postupak za zahtevanje izuzeća arbitara uključen je u kosovska Pravila o arbitraži(članovi12-13).

Nezavisno od toga, kosovska Pravila o arbitraži, institucija za arbitražu, umesto suda, donosi odluku u
vezi sa izuzećem(član 13.5). Ista odredba uključena je u druga pravila o arbitraži (npr. ICDR, član 9;
Pravila UNCITRAL-a, član 13.4). Imajući u vidu da postoji institucija koja nije sud, donošenje odluke još
jedan je primer kako institucionalna arbitraža izbegava mogućnost javljanja zakašnjenja u vezi sa
intervencijom suda.
6.9. Neuspeh delovanja

Mandat jednog arbitra ne prekida se uvek zbog njegovog osporavanja po osnovi njegove nepristrasnosti
ili nezavisnosti.. Kosovski Zakon o arbitraži takođe ističe da je “neuspeh jednog arbitra da deluje” osnova
da se prekine njegov mandat. Član 12 ističe da “Ukoliko arbitar iz pravnih ili faktičkih razloga ne može da
obavlja svoje dužnosti ili iz drugih razloga ne preduzima radnje bez nepotrebnih odlaganja, njegov mandat ističe
ukoliko da ostavku ili kada se stranke slože o prekidu njegovog mandata.”
Izraz “neuspeh delovanja” veoma je nejasan izraz. Nezavisno od toga, ovaj izraz uvršćen je u zakone o
arbitraži kako bi se obezbedila dovoljna fleksibilnost u različitim situacijama u kojima nedelovanje arbitra
utiče na normalno odvijanje arbitražnog postupka. Tokom ocene nedelovanja arbitra, arbitražni sud ili
veće uvek treba imati u vidu okolnosti predmeta i da oceni kakve radnje se očekuju od njega, da li je
zakašnjenje ili nedelovanje opravdano, da li je njegovo ponašanje puno ispod očekivanog standarda, i da li
ispunjava uobičajene kvalifikacije koje treba da ima jedan arbitar sa prosečnim veštinama.
Isto kao u slučaju zahtevanja izuzeća arbitra, Zakon dozvoljava Sudu da donese konačnu odluku svaki put
kada arbitar ne da ostavku ili ukoliko se stranke ne slažu oko prekida njegovog mandata. Sud može
doneti ovu odluku na zahtev bilo koje stranke ili člana veća. Odluka suda o ovom pitanju nije podložna
pravu žalbe.
6.10. Postupci za smenu i zamenu jednog arbitra
Član 13 kosovskog Zakona o arbitraži ističe da “U slučaju da mandat jednog arbitra prestaje u skladu sa
članom 11 ili 12 ili zbog njegove ostavke, zamenik arbitra imenuje se u skladu sa odredbama o
imenovanju arbitra, osim ukoliko se stranke ne slože o drugačijem postupku.”
Postupak smene objašnjen je u delovima 6.8 i 6.9 i predviđa da poslednju reč u smeni jednog arbitra ima
sud (ili arbitražna institucija), kada se ovo zahteva od jedne stranke. Ukoliko stranka ne podnese dati
zahtev sudu, onda je odluka arbitražnog veća obavezujuća. Nakon donošenja odluke od strane suda ili
arbitražnog veća i ukoliko ova odluka potvrđuje izuzeće arbitra, arbitar treba da se smeni odmah od
strane veća i da se zameni drugim.
Član 13 jasno stavlja na znanje da arbitar zamene može da se imenuje u skladu sa važećim pravilima za
imenovanje arbitra koji se smenjuje. Ovo znači da ukoliko je arbitar koji se zamenjuje imenovan od
strane tužioca, onda tužilac treba da imenuje njegovu zamenu. Isto tako, ukoliko ga je imenovao tuženi ili
neka institucija, onda institucija treba da imenuje zamenu.
Kosovski zakon ne predviđa da li arbitražno veće treba da ponovi jedan deo ili sve rasprave u slučaju
imenovanja arbitra zamene. Ovo pitanje, koje uređuje puno pravila i zakona o arbitraži, od posebne je
važnosti pošto, ukoliko stranke zahtevaju ponavljanje postupka, arbitražno veće treba da obezbedi da se
predmet zaključi blagovremeno. U vezi sa tim, Model Zakona UNCITRAL-a pruža uravnoteženo rešenje
predviđajući da ukoliko se zameni arbitar pojedinac (ukoliko se postupak arbitraže vodi sa samo jednim
arbitrom) ili se zameni arbitar koji je predsednik veća, sve rasprave treba da se ponove, a u slučajevima u
kojima se zamenjuje neki drugi član, samo arbitražno veće odlučuje o ponavljanju ili ne ponavljanju
rasprava. (Član 14 Modela Zakona UNCITRAL-a). Druga pravila prosto predviđaju da arbitražno veće
odlučuje da li će doći do ponavljanja rasprava nakon imenovanja arbitra zamene. (Pogledajte npr. Model
pravila UNCITRAL-a, član 15; Pravila o arbitraži na Kosovu, član 15; Pravila ICDR-a, član 11.2).
6.11. Vežba: Izbor arbitra

Uputstva:
Učesnici treba da rade u radnim grupama sastavljenim od po dve osobe. Učesnik br. 1 treba da pripremi
listu sa pitanjima o procesu ocene i odabira, a učesnik br. 2 treba da odigra ulogu potencijalnog arbitra i
odgovori na pitanje. Na osnovu odgovora, učesnik 1 treba da odlučio utvrđivanju i imenovanju arbitra 2 i
da podnese obrazloženje za svoju odluku.
Tokom izrade upitnika, učesnici treba da uzmu u obzir sledeća pitanja:
 nepristrasnost i nezavisnost (finansijski, poslovni, profesionalni ili lični odnosi sa utvrđenom

strankom ili advokatom – zastupnikom stranke; interes arbitra u sporu ili datoj transakciji).
 iskustvo arbitra u arbitražnom pitanju (ranije iskustvo sa arbitražnim sporovima, prirodom
spora, složenosti arbitražnog spora itd)
 profesionalna i tehnička ekspertiza arbitra (u zavisnosti od prirode spora)
 tarifa za isplatu arbitra (u danima ili satima)
 raspoloživost i raspored arbitra(za zakazivanje sastanaka i učešće na raspravama).

6.12. Rezime
Ovaj modul analizirao je postupak za imenovanje arbitara i faktore koje stranke treba da uzmu u obzir
tokom postupka izbora arbitara. U modulu su razmotreni pravni i etički standardi u vezi sa arbitrima kao
i postupci za izuzeće, smernu i zamenu arbitara.
 objasnite i primenite glavne koncepte i glavna načela za imenovanje arbitara i organa imenovanja
 uporedite kada je jedno veće sastavljeno od troje arbitara preferencijalnije u odnosu na arbitra
pojedinca
 definišete glavne atribute delotvornog arbitra
 pomenete i diskutujete pravne i etičke standarde koji rukovode radnjama jednog arbitra
 predstavite i analizirate osnove za osporavanje jednog arbitra
 opišete postupak za osporavanje jednog arbitra
 navedete posledice nedelovanja jednog arbitra
 opišete postupak za smenu i zamenu jednog arbitra i dužnost ponavljanja rasprave u slučaju
zamene jednog arbitra
 uvežbate načine izbora arbitara.

MODUL 7:
ARBITRAŽNI POSTUPAK

7.1. Uvod
Ovaj modul analizira različite elemente postupka arbitraže. Opisuje načine da se izbegnu zakašnjenja kao
i način rešavanja pitanja jurisdikcije. Ovaj modul takođe opisuje glavne elemente podnesaka u pismenoj
formi koje tužilac i tuženi podnose i objašnjava postupak za izmenu i dopunu ovih podnesaka.

Po završetku ovog modula bićete u stanju da:
 preduzmete sve korake za pokretanje arbitražnog postupka

 objasnite načine ubrzavanja i izbegavanja zakašnjenja tokom jednog arbitražnog postupka
 identifikujete osnovu za osporavanje jurisdikcije arbitražnog veća i da rešite pitanje u vezi sa
ovim prigovorima
 opišete postupak za izricanje privremenih mera
 izradite glavne elemente podnesaka u pismenoj formi tužioca i tuženog pre početka usmenih
rasprava
 objasnite kada je dozvoljeno i kako realizovati izmenu i dopunu jednog podneska u pismenoj
formi
7.3. Koraci za pokretanje arbitražnog postupka

Jedno pitanje može se poslati na arbitražu u dva slučaja: prvi slučaj je kada između stranaka postoji
sporazum o arbitraži koji utvrđuje arbitražu kao metodu za rešavanje spora, a druga situacija jeste kada
se stranke slažu da upotrebe arbitražu, po nastanku sporova.
U oba ova slučaja, uvek je tužilac taj koji pokreće predmet ulaganjem tužbe pred arbitražnom veću za
koji su stranke opredelile. U nastavku slede koraci koji se preduzimaju tokom arbitražnog procesa:
 Zahtev za arbitražu – podnosi ga tužilac

 Tužba - podnosi je tužilac
 Odgovor na tužbu – podnosi ga tuženi
 Imenovanje arbitra ili arbitara
 Obrazovanje arbitražnog veća
 Početak usmenih rasprava
 Iznošenje usmenih argumenata tužioca i tuženog
 Izvođenje dokaza (svedoci, stručnjaci itd.)
 Razmatranje od strane arbitražnog veća
 Donošenje odluke
Kada govorimo o prvom koraku, različiti zakoni sadrže različita pravila u vezi sa vremenom uzetog za
početak arbitražnog postupka. Bez obzira na to, pravilo koje se najviše koristi je ono predviđeno
kosovskim Zakonom o arbitraži, član 18, koje kaže “ukoliko se stranke nisu složile drukčije, arbitražni
postupak u jednom sporu počinje na dan kada tuženi primi zahtev da se spor podvrgne arbitraži.”
Iako Zakon dozvoljava strankama da se dogovore oko nekog drugog postupka, zakon predviđa da u
slučaju da postoji ovakav sporazum, onda postupak počinje u vreme kada tužena stranka primi kopiju

Zahteva za arbitražu, koji je tužilac podneo arbitražnom veću. Obično se smatra da je tužena stranka
primila kopiju Zahteva za arbitražu na dan kada joj se uruči lično ili na njegovu poštansku adresu, u
mestu prebivališta, ili na mestu gde obavlja svoju poslovnu delatnost. (član 4).
Za zahtevom za arbitražu obično sledi tužba tužioca, koja predstavlja stav tužioca u vezi sa datim
predmetom. Nakon što tuženi primi zahtev za arbitražu i tužbu, on treba da pripremi odgovor na tužbu.
Elementi ova dva dokumenta utvrđeni su u Delu 7.8 ovog Modula.
Kosovski Zakon o arbitraži takođe predviđa neka opšta načela koja se primenjuju tokom arbitražnog
procesa, kao što su, ravnopravno postupanje prema strankama (član 16.1), sloboda stranaka da izaberu
svog zastupnika (član 16.2) i da se slože o arbitražnom postupku (član 16.3), kao i pravo arbitražnog veća
da utvrdi postupak i pravila koja važe za predmet, u slučaju da se stranke ne slože same o ovim
pitanjima(član 16.4).
Kao što je pomenuto gore, sa izuzetkom ograničenog broja odredbi obavezujućih na zakon o arbitraži,
stranke imaju samostalnost da sprovedu svoj postupak, koji može da se realizuje dogovarajući se da
primene posebna pravila za arbitražu kao što su Model Pravila UNCITRAL-a ili kosovska Pravila o
arbitraži. Kada govorimo o započinjanju arbitraže, pravila o institucionalnoj arbitraži često predviđaju da
tužilac prenese tužbeni zahtev instituciji i istovremeno pošalje tuženom ili instituciji izjavu o tužbenom
zahtevu. Ova pravila predviđaju da arbitraža počinje na dan kada institucija primi izjavu o tužbenom
zahtevu (npr. ICDR, čl. 2.2;. kosovska Pravila o arbitraži, član 20.1)
7.4. Izbegavanje zakašnjenja u arbitražnom postupku

Arbitraža se bira zbog prednosti koje ima, od kojih je jedna ušteda vremena u poređenju sa sudskim
procesima. Iz tog razloga, arbitri treba da obezbede da se ovo očekivanje stranaka (ušteda u vremenu) i
realizuje. Postoji jedan broj okolnosti koje treba da se uzmu u obzir kako bi se osiguralo da ne dođe do
nepotrebnih zakašnjenja tokom arbitražnih postupaka.
 Prvo, arbitražno veće treba da obezbedi da stranke poštuju rokove. U većini slučajeva, pravila o
arbitraži predviđaju rokove za podnošenje pismenih podnesaka, za njihovu izmenu/dopunu, i za
bilo koji prigovor koje stranke mogu imati tokom arbitražnog postupka. Arbitri treba da
obezbede da se stranke obaveste o ovim rokovima, i u slučaju da arbitražna pravila ne predviđaju
rokove, onda arbitri treba da donesu datu odluku i da obaveste stranke blagovremeno.
 Drugo, arbitražno veće treba odmah da odbije neosnovane zahteve podnete od bilo koje
stranke, u vezi sa osporavanjem jurisdikcije veća ili osporavanja u vezi sa arbitrima, pošto ovi
zahtevi, u većini slučajeva, jesu samo obična taktika odugovlačenja procesa.
 Treće, arbitri treba da predvode proces tako da ubrzaju rešavanje spora, nalažući strankama da
usredsrede svoje prezentacije na pitanja, čija bi odluka zaključila predmet delimično ili u celosti.
 Četvrto, arbitri treba da se pobrinu da ne primaju prigovore na proces razotkrivanja, kada je
dato osporavanje taktika da se uspori arbitražni postupak. Jedan iskusan arbitar upoznat je sa
najboljim postupkom razotkrivanja činjenica i treba da izbegne nesporazume u tom smislu,
nalažući predavanje dokumenata ili drugih dokaza u vremenskom roku koji smatra opravdanim.

Advokati stranaka koriste različite taktike sa ciljem usporavanja procesa, svaki put kada je isto u interesu
njihovog klijenta. U svim ovim slučajevima, arbitražno veće treba da se pobrine da je jasno shvatio
okolnosti predmeta, kako bi razlikovao slučajeve kada stranka upućuje prigovore samo kako bi
odugovlačila proces, i sa druge strane, kada ulaže prigovore koji imaju opravdanu osnovu. Uobičajeno je
da jedan arbitar upozori stranke o posledicama koje proizilaze kao rezultat taktika za usporavanje
procesa. Na diskreciji je arbitražnog veća da odluči šta će biti posledica, i da li mogu da zahtevaju
zabranu prilaza ili preduzimanje privremenih mera, do naloga za novčanu nadoknadu štete od stranke
koja koristi taktike usporavanja procesa.
7.5. Osnove za osporavanje jurisdikcije arbitražnog veća

Prigovori u vezi sa jurisdikcijom arbitražnog veća postaju sve češći u arbitraži. Jedan razlog za to jeste da
stranke ovo koriste kao taktiku za usporavanje procesa. Kao drugi razlozi za usporavanje procesa
navode se tvrdnje da je klauzula o arbitraži ništavna ili da predmet nije arbitrabilan (vidi Modul 5).
Arbitražno veće treba da se pripremi za date prigovore i treba da odluči o svojoj jurisdikciji na osnovu
načela kompetenz-kompetenz, koji je predstavljen u članu 14(1) kosovskog zakona.
Kada govorimo o vremenskom roku u vezi sa datim prigovorom, kosovski Zakon o arbitraži je jasan,
osporavanje jurisdikcije arbitražnog veća treba da se podnese od strane stranke najkasnije do trenutka
kada tuženi podnese odgovor na tužbu. Drugim rečima, osporavanje jurisdikcije treba da bude jedan od
pravnih argumenata i pravnih zaključaka koje tužena stranka podnosi u odgovoru na tužbu. Činjenica da
je stranka učestvovala u procesu imenovanja arbitra, ne uskraćuje joj pravo da opori jurisdikciju veća,
pod uslovom da se zahtev primi blagovremeno. (član 14.2). Kasno osporavanje može se prihvatiti od
strane veća samo ukoliko se konstatuje da sporna stranka ima prihvatljivo opravdanje za zakašnjenje
(član 14.4). Jedan primer prihvatljivog opravdanja mogu biti slučajevi kada se stranka obavesti o
činjenicama koje dovode do osporavanja jurisdikcije, nakon što je stranka podnese svoj odgovor na
tužbu.
Gledajući uopšteno, arbitražno veće donosi odluku u vezi sa sporovima oko njegove jurisdikcije u
preliminarnim postupcima, međutim, ova odluka je na diskreciji veća, tako da može da pristupi arbitraži i
da odluku o osporavanju jurisdikcije uključi u konačnu odluku. Odluka arbitražnog veća u vezi sa
osporavanjem jurisdikcije podložna je razmatranju suda.
Nezavisno od toga, podnošenje zahteva ne sprečava arbitražno veće da nastavi sa arbitražnim

postupkom i da donese odluku, kada to smatra opravdanim. (vidi član 14.5).Slična odredbe navedene su
u članu 24 Pravila o arbitraži PKK/STA i članu 23 Pravila o arbitraži Centra za ARS/AmCham.
U nastavku slede dva primera koji ukazuju na slučajeve kada se jurisdikcija arbitražnog veća može
osporiti od bilo koje stranke:

Primer 1
Tužilac (ABC) i tuženi (XYZ) su sklopili kupoprodajni ugovor koji sadrži klauzulu o arbitraži koja određuje Centar
za arbitražu iz Stokholma kao nadležan organ za rešavanje njihovih međusobnih sporova. Nakon podnošenja
spora u vezi sa kvalitetom robe, tužilac podnosi zahtev za arbitražu pri Institutu za arbitražu Privredne komore
Stokholma. Odmah po dobijanju obaveštenja u vezi sa zahtevom pred ovim institutom, tužena stranka priprema
svoj odgovor na tužbu, u kome osporava jurisdikciju veća, argumentujući da se stranke ni u jednom trenutku nisu
složile o Institutu za arbitražu Privredne komore Stokholma, već oko Centra za arbitražu iz Stokholma, koji
zapravo ne postoji. Tužena stranka argumentuje da pominjanje jedne arbitražne institucije koja zapravo ne
postoji čini da klauzula o arbitraži bude ništavna kao i arbitražno veće predviđeno datom klauzulama institucija
koju su stranke izabrale nema jurisdikciju.
Primer 2
Tužilac (ABC) i tuženi (XYZ) su se složili da arbitražom reše svaki spor koji proizilazi iz govora o radnom odnosu
(angažovanju). Obe stranke, tužilac i tuženi, vode poreklo iz Švajcarske, čiji zakoni predviđaju da sporovi o
zapošljavanju ne mogu biti predmet arbitraže već treba na poslednjoj instanci da se reše na sudu. U trenutku
kada tužilac podnese zahtev za arbitražu i tužbu, tuženi osporava jurisdikciju arbitražnog veća argumentujući
da, kako bi se spor rešio putem arbitraže, pre svega treba da se ispuni uslov “arbitrabilnosti”. Tuženi
argumentuje da, pošto spor nije arbitrabilan, posledično i arbitražno veće nema jurisdikciju.
7.6. Postupak za izricanje privremenih mera

Arbitražno veće ima pravo da odredi privremene mere na osnovu zahteva bilo koje stranke. Kako bi to
učinilo, veće treba da primi verodostojne dokaze da u slučaju da se ne izdaju privremen mere, stranki
može da se pričini šteta ili neposredan ili nepopravljiv gubitak. (vidi član 15.1 Zakona).
Privremene mere obično zahteva stranka koja se plaši da druga stranka neće ostvariti svoje obaveze.
Ovakav primer sledi:
Tužilac (kompanija ABC) je podneo svoj zahtev arbitražnom veću protiv tužene stranke (kompanija XYZ).
Odmah nakon konstituisanja arbitražnog veća, tužilac otkriva da je tužena stranka na rubu stečaja. Iz tog
razloga, zahteva od arbitražnog veća da izda privremenu meru kojom će naložiti tuženom da plati garanciju za
troškove. Tužilac argumentuje da, pošto postoji osnova da se veruje da će on dobiti predmet, tužena stranka
neće biti u prilici da mu plati troškove odštete, kao i troškove arbitraže, tako da arbitražno veće treba da traži od
tužene stranke da plati garanciju troškova.
Ovaj slučaj pokazuje šta bi trebalo da se smatra opravdanim zahtevom za puno arbitražnih veća. Slično
gore navedenom primeru, kosovski Zakon o arbitraži priznaje pravo arbitražnog veća da zahteva od bilo
koje stranke da obezbedi odgovarajuću garanciju za izdavanje privremenih mera.(član 15.1). Ukoliko
jedna stranka veruje da ne može da izvrši privremenu meru preko arbitražnog veća, ona može da se
obrati nadležnom sudu za izvršenje mere. (Vidi Modul 3). Ukoliko sud konstatuje da je privremena mera
koju je naložilo veće bila neopravdana, stranka u čiju korist je izdata privremena mera ima za dužnost da
nadoknadi štetu koju je pretrpela druga stranka kao posledica izvršenja privremene mere. Arbitražno

veće nadležno je da odluči u vezi sa opravdanošću privremene mere i o pitanjima u vezi sa nadoknadom
gore navedene štete. (vidi član 15.3 Zakona).
Pravila o arbitraži na Kosovu,član 27, imaju detaljne odredbe o privremenim merama. Pravila o arbitraži,
ovlašćuju veće da, na zahtev stranke, izda privremene mere, ukoliko to smatraju neophodnim.
7.7. Pismeni podnesci tužilaca i tuženih

Tužba i odgovor na tužbu jesu dva najznačajnija dokumenta u jednom arbitražnom postupku. Iz tog
razloga, potrebna je veća energija i iskustvo u njihovoj izradi, iako će stranke imati priliku da argumentuju
svoje stavove usmeno tokom rasprava.
Za zahtevom za arbitražu (što je prvi dokumenat koji tužilac podnosi) obično sledi tužba tužioca, u kojoj
je predstavljen stav tužioca u vezi sa slučajem, i koji sadrži ova tri elementa:
 izjavu o predmetnim činjenicama

 pravne argumente u prilog stava tužioca
 pravne konstatacije
U prilogu tužbi podnose se sva propratna dokumenta koja dokazuju stav tužioca o svim argumentima
predstavljenim u tužbi. Ova dokumenta smatraju se “materijalnim dokazima tužioca”, i mogu sačinjavati
dokumenta kao što su ugovori, prepiska između stranaka i druga dokumenta koja se smatraju
relevantnim. Ukoliko tužilac ne podnosi tužbu i ne predstavi uverljive razloge za nepodnošenje tužbe,
onda arbitražno veće treba da zaključi arbitražni postupak. (vidi član 26 zakona).
Slično, odgovor na tužbu, koji priprema tužena stranka, obuhvata sledeće elemente:
 izjavu o činjenicama
 pravne argumente u prilog stava tuženog (uključujući bilo koji spor u vezi sa jurisdikcijom veća)
 pravne konstatacije
Tužena stranka treba da se pobrine da je odgovor u tužbi zapravo odgovor na tužbu, što znači da treba
da odgovori na sva pitanja istaknuta u tužbi. Takođe, treba da se obuhvate i sve protivtužbe. U slučaju da
tužena stranka ne odgovori na tužbu, arbitražno veće nastavlja sa svojim postupcima, ali se ovo ne shvata
kao prihvatanje tužbe tužioca, pošto veće nastavlja sa ocenom tužbe, i bez odgovora tužene stranke.
(vidi član 26).
Oba ova dokumenta, kako tužba tako i odgovor na tužbu, treba da se podnesu u vremenskom roku
dogovorenom između stranaka, ili u nedostatku datog dogovora, u vremenskom periodu koji odredi
arbitražno veće. (vidi član 20.1).
Neka arbitražna veća zahtevaju od stranaka da pripreme izveštaje (memorandume), koji iznose stavove
stranaka na detaljan način. Ovi memorandumi ne šalju se veću pre nego što počne rasprava. Kosovski
Zakon o arbitraži ne predviđa podnošenje ovakvih dokumenata. Nezavisno od toga, memorandumi se
obično zahtevaju u slučajevima kada arbitražno veće zahteva detaljan opis pravnog stava stranaka pre
rasprave, kako bi ročište bilo što je moguće kraće. Memorandumi pomažu veću da odluči u vezi sa
značajem dokumenata, dokaza, svedoka i utvrdiće redosled izvođenja dokaza i pitanja koja će čuti od
stranaka i o kojima će veće odlučivati.
Pravila o arbitraži na Kosovu, član 20,predviđa da izjava o tužbenom zahtevu sadrži i obaveštenje o
arbitraži, osim ukoliko stranke ne sklope drugačiji sporazum. Razlog za to jeste da se obeshrabre stranke
da podnose neozbiljne informacije. Štaviše, Pravila o arbitraži predviđaju da izjava o tužbenom zahtevu
treba da obuhvati sledeće podatke:imena i podatke za stupanje u kontakt sa strankama, identifikovanje
sporazuma o arbitraži na koji se stranke pozivaju, kratak opis spora, činjenice i pravnu osnovu u prilog
tužbenog zahteva, iznos spora u vreme podnošenja tužbenog zahteva. Ukoliko se stranke ne slože
prethodno o broju arbitara, mestu (sedištu), ili jeziku arbitraže, ovo se može predložiti u tužbenom
zahtevu. Jedna kopija ugovornog ili sporazuma o arbitraži i druga dokumenta u prilog zahtevu, treba da
se prilože izjavi o tužbenom zahtevu.
Kada govorimo o sadržaju i obliku izjave o zaštiti, član 21 Pravila o arbitraži na Kosovu, predviđa da
izjava o zaštiti treba da odgovori na karakteristike predviđene u tužbenom zahtevu i treba da bude
propraćena svim dokumentima i drugim dokazima na koje se tužilac poziva ili da sadrže pozivanje na iste.
7.8. Izmena i dopuna pismenih podnesaka i protivtužbi

Od stranaka se obično zahteva da podnesu podneske u pismenoj formi koje sadrže sve njihove zahteve,
kako ne bi postojala potreba da se oni menjaju i dopunjuju u kasnijim fazama. Nezavisno od toga, skoro
sva pravila i zakoni o arbitraži dozvoljavaju izmene i dopune u tužbi ili u odgovoru na tužbu tokom
arbitražnog postupka, osim ukoliko arbitražno veće smatra da je isto nekorisno usled zakašnjenja koja
nastaju kao rezultat ovih izmena i dopuna. (vidi član 20.2). Prirodno je da ukoliko veće konstatuje da bi
ovakve izmene i dopune stvorile velika zakašnjenja, koja bi bila u suprotnosti sa jednim od glavnih načela
arbitraže– uštedom u vremenu, onda obično arbitražno veće ne dozvoljava ovakve izmene i dopune.
Veće primenjuje ista pravila i standarde kada govorimo o protivtužbi. Član 20.3 Zakona predviđa da “u
odgovoru na tužbu ili u kasnijoj fazi postupka, kada arbitražno veće, imajući u vidu okolnosti predmeta,
odluči da je zakašnjenje opravdano, tuženi može uložiti protivtužbu koja se zasniva na istom ugovoru ili
na zahtevu koji se zasniva na istom ugovoru sa ciljem uzajamne nadoknade zahteva.”
Osim slučajeva kada Zakon ne dozvoljava izmenu i dopunu pismenih podnesaka, jedini kriterijum koji
veće uzima u obzir tokom donošenja odluke o prihvatanju datog zahteva, jeste njihova korist u
poređenju na zakašnjenja koja može izazvati.
Član 22 Pravila o arbitraži na Kosovu sadrži odredbe slične onima u zakonu. Pravila takođe pojašnjavaju
da izmene / dopune u izjavi o tužbenom zahtevu ili zaštiti nisu dozvoljene, ukoliko su van jurisdikcije
arbitražnog veća.

7.9. Vežba
Uputstva:
Učesnici treba da rade u dve grupe. Pretpostavimo da ste vi advokat koji zastupa jednu kompaniju koja je
spremna da pokrene arbitražni postupak. Objasnite klijentima kako se arbitražni postupak razlikuje od
onoga koji je pokrenut sudskom tužbom. Zatim promenite uloge i drugi učesnik treba da objasni
postupak da odgovori na ovaj zahtev.
7.10. Rezime
U ovom modulu razmotrili ste korake za pokretanje arbitražnog postupka i mere koje tužilac i tuženi
preduzimaju u vezi sa pismenim podnescima. Takođe, diskutovana su pitanja u vezi sa osporavanjem
jurisdikcije arbitražnog veća.
Po završetku ovog modula, naučili ste da:
 preduzmete sve korake za pokretanje arbitražnog postupka

 objasnite načine ubrzavanja i izbegavanja zakašnjenja tokom jednog arbitražnog postupka
 identifikujete osnovu za osporavanje jurisdikcije arbitražnog veća i da rešite pitanje u vezi sa
ovim prigovorima
 opišete postupak za izricanje privremenih mera
 izradite glavne elemente podnesaka u pismenoj formi tužioca i tuženog pre početka usmenih
rasprava
 objasnite kada je dozvoljeno i kako realizovati izmenu i dopunu jednog podneska u pismenoj
formi

MODUL 8:
RASPRAVE

8.1. Uvod
Ovaj modul pokriva korake koji se preduzimaju tokom rasprave u arbitražnom postupku. Isti razmatra
glavna pitanja u vezi sa učinkom i radnjama arbitara i advokata stranaka. U ovom modulu, takođe se
diskutuje o pitanjima u vezi sa dokazima, nedelovanjem jedne stranke i odustajanju (ustupanju) od prava
za ulaganje prigovora.

Po završetku ovog modula, bićete u prilici da:
 ocenite ulogu arbitara kao ključ za arbitražni proces

 navedete pitanja na koja će jedan vičan advokat da se usredsredi tokom rasprave
 uvežbate ulogu tužioca i tuženog na raspravi
 organizujete prezentacije i date argumente o postupku i prednostima jednog predmeta
korišćenjem najboljih tehnika zalaganja
 objasnite i primenite pitanje dokaza, svedoka, i veštačenja tokom jedne rasprave
 ocenite pitanja u vezi sa nedelovanjem jedne stranke i u vezi sa odustajanjem od prava prigovora
8.3. Uloga arbitara tokom rasprave

Arbitri su ključ arbitražnog postupka. Tok arbitražnog postupaka, donekle, zavisi od arbitražnih pravila
koja važe na konkretan slučaj, ali u velikoj meri, su pod uticajem načina upravljanja predmetom od strane
arbitara. Poglavlje 5 kosovskog Zakona o arbitraži predviđa u kratkim crtama način upravljanja
postupkom arbitraže, što arbitrima daje značajnu slobodu u upravljanju raspravama. Kako bi se postiglo
brzo, ekonomično i pravično rešenje u sporu, arbitri treba da uzmu u obzir sledeće faktore.
8.3.1. Držanje rasprave pod kontrolom

Pošto je neformalna priroda arbitraže jedna od glavnih prednosti iste, ovo ne znači da arbitri ne treba da
vrše kontrolu nad procesom održavanja rasprave. Arbitri treba da zahtevaju primenu usaglašenog
rasporeda i da obezbede da vreme početka, dužina trajanja pauza i rasprave budu tačno ispoštovani.
Kosovska pravila o arbitraži predviđaju da se svedoci saslušaju i ispitaju na osnovu uslova koja predvidi
arbitražno veće. (član 29).
8.3.2. Delovanje sa autoritetom i profesionalizmom

Imajući u vidu nivo slobode delovanja koji uživaju arbitri u procesu arbitraže, možemo reći da oni
uživanju veću meru autoriteta u odnosu na sudije. Arbitri ne treba da budu pasivni tokom postupaka već
treba da upravljaju slučajem na autoritetan i strog način. Bez obzira na isto, iako se arbitrima dozvoljava
da preduzmu sve mere koje se smatraju neophodnim za realizaciju delotvornog i ekonomičnog procesa,
oni takođe treba da obrate pažnju da ne pretoče isti u arbitraran i autokratski proces. Zadovoljstvo
stranaka u velikoj meri određuje da li će rasprava biti smatrana uspešnom ili ne.

8.3.3 Delotvorno upravljanje predmetom
Arbitri treba da obezbede da se postupci realizuju na što ekspeditivniju i ekonomičniji način, i iz tog
razloga, posebno u velikim predmetima, dobro upravljanje predmetom treba da počne i pre početka
rasprave. Arbitri treba da realizuju konferencijske pozive, razrade vremenske rokove, redosled
aktivnosti za izvođenje dokaza, da utvrde redosled za obraćanje advokata stranaka, da predlože format
obraćanja, da se upoznaju prethodno o raspoloživosti svedoka i da primene druga uputstva sa ciljem
uspešne realizacije postupaka. Institucionalna arbitraža može biti veoma korisna u tom smeru pošto će
institucija voditi podatke o postupcima i obezbediti administrativnu podršku po potrebi.
8.3.4. Usredsređenost
Advokati su ponekada u stanju da povedu arbitre u pogrešnom smeru, sa ciljem usporavanja postupaka u
korist njihovog klijenta. U datim slučajevima, arbitri treba da utvrde prioritete i da usredsrede učesnike
na data pitanja. Oni/one treba da urede ponašanje stranaka i da obezbede da stranke govore same o
pitanjima od značaja za konkretan predmet.
8.3.5. Druge relevantne tehnike

Arbitri, osim gore navedenih elemenata, takođe treba da obezbede da postoji neprekidna saradnja kada
govorimo o razmeni dokumenata između samih stranaka i njih i veća. (vidi član 21 kosovskog Zakona o
arbitraži). Osim toga, oni treba da insistiraju da se vode duge i neprekidne rasprave tokom jednog
vremenskog perioda. Oni treba da zahtevaju od stranaka da obezbede jedan drugom i samom veću listu
svedoka koje planiraju da pozovu. Takođe je korisno da arbitre obezbede da su argumenti stranaka
ograničeni na jedan vremenski period.
8.4. Ključna pitanja na koja se usredsređuje sposoban advokat tokom

rasprave
Atributi uspešnog advokata (zastupnika) zapravo mnogo više zavise od veoma subjektivne ocene.
Različitim arbitrima dopadaju se različiti elementi kada govorimo o nastupu advokata tokom jedne
arbitražne rasprave. Bez obzira na isto, postoji nekoliko delotvornih i nedelotvornih tehnika oko kojih se
složilo puno arbitara. Ove tehnike predstavljene su u tabeli u nastavku.

Delotvorne tehnike advokata Nedelotvorne tehnike advokata
Nastupite kratko i jasno Nemojte davati duge i nerelavantne izjave
Nastupite logično i lako razumljivo Nemojte se ponavljati
Na samom početku navedite jače strane Nemojte izgledati dezorganizovano i

nepripremljeno
Postupajte prema arbitrima sa puno Nemojte prekidati arbitra

poštovanja
Pokažite odlično poznavanje činjenica Nemojte ulaziti u polemiku
Organizujte dokumenta i spise Nemojte biti bučni i vređati
Usredsredite se na ključna pitanja Nemojte ignorisati predmetne činjenice i

nemojte se ustručavati da priznate grešku
Stalno držite pogled na svim arbitrima Nemojte ignorisati važne trgovinske i

privredne prakse
Budite mirni, uverljivi i profesionalni Nemojte nastupati dramatično
Prihvatite tačne činjenice na pošten način, Nemojte predstavljati argumente koji se

iako vam ne idu u korist zasnivaju na činjenicama koje nisu održive
Načinite vizuelni prikaz fotografijama ili Nemojte nastupiti neprijateljski prema

drugim tehnikama protivnim advokatima
Raspodelite materijalne dokaze Nemojte izbegavati pitanja arbitara
Budite spremni da odgovorite na sva Nemojte postavljati retorička pitanja

pitanja i da ih čujete arbitrima
8.5. Redosled obraćanja

Jedno arbitražno veće ne održava uvek rasprave. Postoje slučajevi kada se isto smatra nepotrebnim ili
kada se stranke slože da se rasprava ne održi. (vidi član 21.1 kosovskog Zakona o arbitraži). Bez obzira
na isto, u većini slučajeva arbitražno veće odlučuje da održi raspravu u odgovarajućoj fazi tokom
procesa. U ovom slučaju, stranke treba prethodno da se obaveste kako bi imale dovoljno vremena da
pripreme dokaze koje planiraju da predstave tokom rasprave.(član 21.2 Zakona i član 29 Pravila o
arbitraži na Kosovu). Redosled predstavljanja dokaza stranaka obično se utvrđuje na osnovu
proceduralnih pravila institucije koja vodi proces arbitraže, osim u slučaju da se stranke slože drukčije.
Uobičajeni redosled koji je predviđen većinom pravila, sledi:
1. Tužilac ulaže svoju tužbu – koja obuhvata uvodnu izjavu, detaljne argumente, periodične
preglede (u slučaju dugih procesa) i zaključne izjave.
2. Tuženi ulaže odgovor na tužbu– koji odgovara argumentima iznetim od strane tužioca, i koja
takođe obuhvata uvodnu izjavu, detaljne argumente, periodične preglede(u slučaju dugih
procesa) i zaključne izjave.
3. Tužilac podnosi protivargumente na odgovor na tužbu tužene stranke.
4. Tuženi podnosi odgovor na protivargumente tužioca(što nije uvek dozvoljeno).
Pre rasprave i tokom sprovođenja procesa, sve izjave, dokumenta ili druge informacije koje jedna stranka
podnosi arbitražnom veću šalju se i drugim strankama. Ovo važi i za izveštaje veštaka ili druge dokaze u
pismenoj formi na kojima arbitražno veće može zasnivati svoju odluku. (vidi član 21.3).
Izjave stranaka treba da se sastave na takav način da ispune uslove istinskih tehnika zalaganja, navedene u
delu 8.4. Većini arbitara pomažu uvodne izjave advokata, iako su stranke već podnele svoje stavove u
pismenoj formi. Ovo pomaže arbitrima da znaju na šta će se advokat usredsrediti i koja su ključna pitanja
koja on treba da podnese. Ovo se smatra i vodičem za arbitre, zato što se većini njih ne dopadaju duge
izjave koje ne tretiraju ključna pitanja. Osim uvodnih izjava, arbitri cene i periodične preglede
advokata. Obično pomaže ukoliko advokat rezimira iskaz jednog svedoka ili bilo koji drugi dokaz čije
predstavljanje inače oduzima puno vremena. Dokaz ponekada prerasta u pitanje koje nije relevantno, te
iz tog razloga advokat može načiniti pregled relevantnih dokaza i usredsrediti pažnju na pitanja od
značaja. Nakon predstavljanja svih argumenata, advokat treba da pruži i završnu izjavu. Iako će arbitri
saslušati puno dokaza, svedoka i različite izjave tokom arbitražnog procesa, advokat treba da istakne u
svom zaključku ono što je važno da arbitar čuje i na taj način završi put koji je započeo uvodnom
izjavom.
Nakon predstavljanja argumenata obeju stranaka, arbitražno veće proglašava raspravu završenom.
Arbitražno veće, u slučaju da smatra neophodnim u skladu sa okolnostima, može odlučiti na svoju
inicijativu da ponovno otvori raspravu, u bilo kom trenutku pre odlučivanja o predmetu (vidi član 22
Zakona i član 32 Pravila o arbitraži na Kosovu).
8.6. Pitanje dokaza, svedoka i mišljenja veštaka tokom rasprave

Kosovski Zakon o arbitraži predviđa da svaka stranka nosi teret dokaza činjenica koje potkrepljuju
tužbu, odnosno odgovor na tužbu i a na samom je veću da odluči o prihvatljivosti, značaju, istinitosti i
težini predstavljenih dokaza. Arbitražno veće može zahtevati od stranaka da predstave dokumenta ili
druge dokaze unutar roka koji utvrde. (član 23).Takođe, vidi član 28 Pravila o arbitraži na Kosovu.
Za razliku od sudova, arbitraža se ne usredsređuje na formalnost podnošenja dokaza, već na

obezbeđivanje iskaza koji su relevantni i pomažu arbitrima da što bolje shvate odnosni spor. Kao što
možemo da vidimo iz odredbi kosovskog Zakona o arbitraži, arbitri imaju diskreciju da odluče o
dokazima koji su relevantni i prihvatljivi i da izuzmu dokaze koje smatraju nerelevantnim. Ova proširena

ovlašćenja za postupanje prema dokazima, međutim, nose sa sobom i odgovornost pažljive ocene
dokaza. Sem toga, kako bi se ubrzali procesi, arbitri mogu nametnuti metode predstavljanja dokaza koji
nisu uobičajeni za sudove. Na primer, arbitri mogu zahtevati od advokata da obezbede biografske
podatke svedoka koji svedoče u arbitražnom procesu, kako se ne bi traćilo vreme na postavljanje pitanja
u vezi sa identitetom svedoka, njegovim radnim iskustvom, vezom sa slučajem ili obrazovnim
kvalifikacijama koje poseduje.
Kada se radi o svedocima, kosovski Zakon o arbitraži predviđa da u slučaju da stranke odluče da
pozovu svedoke, najmanje 15 dana pre dana održavanja rasprave, svaka stranka treba da podnese
arbitražnom veću i drugoj stranci ime i adresu svedoka, pitanje o kome će svedočiti i jezik na kome će
dati svoj iskaz. Slično svim pravilima o arbitraži, kosovski Zakon o arbitraži dozvoljava da se izjave
svedoka podnesu i u pismenoj formi, uz potpis svedoka, pod uslovom daje dati svedok na raspolaganju
stranaka, ukoliko jedna stranka zahteva njeno/njegovo ispitivanje. (vidi član 24). Važno je istaći da iako se
izjava data u pismenoj formi ili iskaz mogu koristiti kao zamena za direktno ispitivanje svedoka na
raspravi, oni nemaju istu težinu ukoliko svedok nije na raspolaganju za ispitivanje. Novim tehnološkim
dostignućima, neka arbitražna veća sada dozvoljavaju da izjave snimljene video kamerom ili video
zapisom, sada budu emitovane direktno, sa time da iako svedok nije fizički prisutan u prostoriji u kojoj se
vodi rasprava, arbitri i advokati mogu da mu/joj postavljaju pitanja.
Osim dokaza koje su predstavile stranke, kao i dokaza koje su dali svedoci, arbitražno veće može
angažovati jednog ili više stručnjaka koji mu podnose izveštaj u pismenoj formi u vezi sa konkretnim
pitanjima koje odredi veće. Ukoliko veće odluči o istom, može naložiti jednoj stranci da pruži stručnjaku
svaku neophodnu informaciju, da pripremi ili omogući pristup dokumentima ili stvarima koje se
razmatraju, kako bi pripremio izveštaj. Po dobijanju izveštaja stručnjaka, arbitražno veće šalje strankama
po jedan primerak izveštaja i strankama se pruža prilika da podnesu svoja mišljenja u pismenoj formi o
izveštaju. Stručnjak se, nakon što podnese izveštaj u pismenoj formi, pojavljuje na raspravi, tokom koje
ga stranke mogu ispitivati (vidi član 25). Ukoliko su stranke same predložile stručnjake, one treba da
identifikuju kvalifikacije stručnjaka pre održavanja arbitražnog veća. Pošto stranke često imenuju različite
stručnjake koji dokaze sa dijametralno oprečnim zaključcima, obično je efikasnije i pravednije da
arbitražno veće imenuje jednog nepristrasnog stručnjaka, koji će biti na raspolaganju obema strankama
za ispitivanje.
Pravila arbitraže na Kosovu (član 28-30) sadrže odredbe slične onima iz Zakona o arbitraži na Kosovu.
8.7. Nedelovanje stranke i odustajanje od prava ulaganja prigovora

Stranke treba da deluju u skladu sa arbitražnim pravilima primenjivim u njihovom predmetu i jedan od
uslova jeste da stranke obezbede arbitražnom veću tužbu i odgovor na tužbu u vremenskim rokovima
dogovorenim među strankama i određenim od strane veća, kao i da se pojave na raspravi zakazanoj u
njihovom predmetu. (član 20). Nezavisno od toga postoji puno slučajeva u kojima jedna stranka ne
obezbeđuje ovu dokumentaciju blagovremeno ili se uopšte ne pojavi na raspravi. Za ove slučajeve,
kosovski Zakon o arbitraži predviđa da ukoliko tužilac ne uloži svoju tužbu i nema dovoljno obrazloženje
za isto, arbitražno veće zaključuje arbitražni postupak. Razlog za to je da ukoliko se tužilac povuče, ovo
podrazumeva da on ne želi da goni tuženog, što je bio glavni razlog zašto bi postupak arbitraže prvobitno

počeo. (vidi član 26.1). Ukoliko, sa druge strane, tuženi ne podnese svoj odgovor na tužbu u skladu sa
članom 20, stav 1, arbitražno veće nastavlja sa postupkom i nedostatak odgovora tuženog na tužbu neće
se smatrati priznanjem tužiočevih navoda. (vidi član 26.2). Ukoliko jedna stranka ne učestvuje na
raspravi, arbitražno veće može nastaviti arbitražni postupak i doneti odluku na osnovu dokaza kojima
raspolaže. (član 26.3). Shodno tome, kao što je to slučaj sa postupcima koji proizilaze iz puno pravila o
arbitraži, arbitri nastavljaju da procesuiraju predmete i da donose odluke na osnovu podataka koji su im
predstavljeni.
Kosovski zakon takođe predviđa da svaki put kada je jedna stranka upoznata o prekršaju druge stranke u
smislu bilo koje zakonske odredbe ili sporazuma o arbitraži, ona treba da izjavi svoje neslaganje sa istim.
Ukoliko stranka to ne učini, onda se smatra da je odustala od prava da prigovori na prekršaj. (vidi član
27). Na primer, jedna stranka može se obavestiti od strane druge stranke da je prekršila sporazum o
arbitraži podnošenjem predmeta sudu. Ukoliko stranka koja nije načinila prekršaj ne ospori ovu činjenicu
u trenutku kada joj je stavljena na znanje, smatraće se da je ova stranka odustala od prava prigovora.
Pravila o arbitraži na Kosovu (član 31-33) sadrže slične odredbe u vezi sa nedelovanjem stranke i
odustajanjem od prava prigovora.
8.8. Vežba:
Simulirajte početak jedne rasprave i odigrajte ulogu arbitražnog veća i advokata u uvodnom delu
rasprave.
Uputstva:
Tri učesnika treba da igraju ulogu arbitražnog suda. Jedan od njih je predsednik veća. Jedan učesnik će
biti advokat tužioca a drugi će biti advokat tuženog.
Od svih učesnika se traži se da pročitaju činjenice o hipotetičkom predmetu koji je predstavljen u

nastavku. Učesnici koji igraju ulogu advokata stranaka u sporu treba da pripreme argumente u ime
njihovih klijenata i da ih podnesu arbitražnom sudu. Arbitrima se dozvoljava da postave pitanja u svakom
trenutku tokom postupka. Nakon obraćanja stranaka, kao i prigovora, sud čita svoju odluku i daje
obrazloženje o datoj odluci.

ZADRUGA ZA PROIZVODNJU VINA MEDITERRANEO (TUŽILAC)
PROTIV
MREŽE SUPERMARKETA EQUATORIANA (TUŽENA)1
I. Stranke
1. Zadruga za proizvodnju vina Mediterraneo organizovana je u skladu sa zakonima države

Mediterraneo. Zadruga za proizvodnju vina (u daljem tekstu “vinarska zadruga”) pravno je lice i
može podizati tužbu u svoje ime. Njeno sedište nalazi se u Vineyard Park 140, Blue Hills,
Mediterraneo. Vinarska zadruga proizvodi i plasira na tržištu vino od grožđa koje uzgajaju njeni
zaposleni. Ona prodaje vino kako na tako i van zemlje, za izvoz.
2. Mreža supermarketa Equatoriana S.A. je korporacija organizovana na osnovu zakona

Equatoriane. Njeno sedište nalazi se u 415 Glavni biznis centar, Okeanski deo, Equatoriana. Mreža
supermarketa Equatoriana S.A. (u daljem tekstu “Supermarketi”) najveći je lanac supermarketa u
državi Equatoriana sa negde oko 2,000podružnica. Širokim izborom vina koje prodaje u svojim
prodavnicama, najveći je prodavac vina na malo u zemlji.
II. Činjenice
Od 7. do 10. maja 2006. Vinarska zadruga učestvovala je na trgovačkom sajmu za vinsku industriju
održanu u mestu Durhan, Okeanija. Supermarketi su poslali tim kupaca pošto su planirali da u nešto
većoj meri promovišu vina tokom meseca oktobra 2006. Na ovom sajmu oni su pokazali posebnu
zainteresovanost za crno vino koje reklamira Vinska zadruga pod imenom “Blue Hills 2005”. Ovo vino
sačinjeno je od mešavine nekoliko vrsta grožđa koje se uzgaja u regionu Blue Hills, Mediterraneo. Nakon
sajma odvijala se razmena korespondencije između Vinarske zadruge i supermarketa, gde je diskutovano
u vezi sa količinom narudžbine i cena.
Dana 10. juna 2006. Supermarket je naručio 20,000 sanduka vina Blue Hills 2005 po ceni od US$ 68.00
po sanduku, po ukupnoj ugovornoj ceni od US$ 1,360,000. Vino je trebalo da se pošalje u četiri pošiljke.
U jednom dopisu priloženom narudžbini, Supermarketi su zabeležili da treba da prime narudžbinu do 21.
juna 2006, pošto je za njih to važno kako bi mogli da isplaniraju promociju vina. Dopis je dalje isticao, da
će se, ukoliko se narudžbina ne primi do tada, obratiti drugom distributeru za promociju vina.
Jutro uoči 19. Juna2006, Vinarska zadruga, potpisala je ugovor i poslala je supermarketima pošiljku putem
poštanskih usluga, ABC. Statistička služba ABC-a pokazuje da je pošiljka primljena u supermarketima 21.
juna 2006. Predstavnik Vinarske zadruge primio je poruku putem elektronske pošte od Vinarske zadruge
dana 18. juna 2006 o povlačenju ponude. Po svemu sudeći, ova poruka primljena je na serveru Vinarske
zadruge 18. Juna 2006, ali unutrašnja mreža Vinarske zadruge imala je kvar na mreži dana 18. juna koji
nije sređen do posle podneva 19. juna. Vinarska zadruga iznela je u svojoj poruci da je razlog za
1
Napomena: Deo činjenica ovog hipotetičkog slučaja uzet je iz Problema konkurencije VIS-a iz 2008. godine (vidi
http://www.cisg.law.pace.edu/vis.html)
povlačenje ponude bio to da su novine u Ekvatorijani izvestile da je za zaslađivanje vina proizvedenog u
regionu Blue Hills Mediteranea korišćen antifriz.
Vinarska zadruga odmah je odgovorila istog dana rekavši da su ovi članci u novinama bili netačni. Nije
korišćen nikakav antifriz kako bi se zasladila vina proizvedena u Metiteraneo. Kasnije, Vinarska zadruga
poslala je izveštaj Supermarketima koji je izradio poznati međunarodni stručnjak u vezi sa procesom
proizvodnje vina. Ovaj izveštaj istakao je da Etilen glikol, a ne dietilen glikol supstanca koja je toksična
kada uđe u ljudski organizam u velikim količinama. Međutim, ovaj izveštaj pokazao je da ukoliko se
dietilen glikol, koristi u manjim količinama što je slučaj u vinu predstavljenom 2005. godine, ne
predstavlja opasnu supstancu. Zapravo, kada se upotrebe ovako količine koje su zapravo neprimetne,
toksičnost je manja od samog alkohola sadržanog u vinu. Međutim, i nakon prihvatanja ovog izveštaja,
Supermarketi su ponovili da je njihova ponuda još uvek povučena i dodali su da neće kupiti nikakvo vino
od kompanije Mediteraneo.
III. Osnova za arbitražu, važeći zakon
Stranke u sporu, složile su se da osnovni zakon važeći za ugovor bude kosovski Zakon o arbitraži.
Deo o arbitraži nalazi se u stavu 13 ugovora, koji predviđa sledeće:
“Svaki spor, polemika ili tužba koja proizađe ili je povezana sa ovim ugovorom, uključujući i sklapanje,
tumačenje, raskidanje istog, uključujući i konstataciju da li su data pitanja arbitrabilna, prosleđuje se i konačno
rešava arbitražom u skladu sa kosovskim Zakonom o arbitraži. Sud bi bio sastavljen od troje arbitara. Mesto
arbitraže biće Vindobona, Danubia. Jezik koji se koristi u arbitražnom postupku biće engleski.”

8.9. Rezime
U ovom modulu naučili ste osnovna načela u vezi sa ulogom arbitara kao i o ključnim elementima koji
treba da se uzmu u obzir od strane advokata koji zastupaju stranke. Data je i analiza pitanja u vezi sa
izvođenjem dokaza i predstavljena su druga pitanja koja proizilaze iz rasprave.
Završetkom ovog modula, u mogućnosti ste da:
 ocenite ulogu arbitara kao ključ za arbitražni proces

 navedete pitanja na koja će jedan vičan advokat da se usredsredi tokom rasprave
 uvežbate ulogu tužioca i tuženog na raspravi
 organizujete prezentacije i date argumente o postupku i prednostima jednog predmeta
korišćenjem najboljih tehnika zalaganja
 objasnite i primenite pitanje dokaza, svedoka, i veštačenja tokom jedne rasprave
 ocenite pitanja u vezi sa nedelovanjem jedne stranke i u vezi sa odustajanjem od prava prigovora

MODUL 9:
ARBITRAŽNA ODLUKA

9.1. Uvod
Ovaj modul predstavlja postupak za donošenje arbitražne odluke. Objašnjena su pitanja u vezi sa ovim
procesom, kao što je postupak odlučivanja, efekat i forma odluke kao i intervencije nakon što odluka
bude izrađena.

 primenite zakonska pravila o donošenju arbitražne odluke;

 shvatite ključna pitanja u vezi sa procesom donošenja arbitražne odluke;
 opišete oblik odluke i njen efekat;
 objasnite i primenite koncept “završne prirode” i “razmatranja” arbitražne odluke;
 identifikujete slučajeve koji mogu zahtevati intervenciju nakon što se donese odluka u pismenoj
formi, posebno u vezi sa ispravljanjem i tumačenjem odluka;
 objasnite delimične odluke i njihove efekte;
 analizirate odluku arbitražnog veća o troškovima arbitraže;
 diskutujete o pitanjima deponovanja, proveravanja i potvrđivanja arbitražne odluke;
 opišete postupak za zahtevanje sudskog razmatranja i osnova za poništavanje odluke.
9.3. Postupak donošenja arbitražne odluke

“ Arbitražna odluka ” konačna je odluka arbitražnog veća o odgovarajućem predmetu i jednaka je odluci
koju je izdao sud. Pravila o odlučivanju prilično su detaljna u svim zakonima i arbitražnim institucijama.
Kosovski Zakon o arbitraži pre svega objašnjava koji zakon arbitražno veće treba da primeni tokom
donošenja odluke. U tom smislu, član 29 Zakona predviđa da arbitražno veće može da se pozove na
sledeća tri zakona, što su:
1. Zakon koji su stranke imenovale kao važeći za predmet spora

2. U slučaju da nije utvrđen od strane stranaka, onda se zakon određuje na osnovu pravila
međunarodnog privatnog prava, i
3. U svim drugim slučajevima, zakonodavstvo Kosova.
Oba prva slučaja su jasna, dakle kada stranke ugovorom predvide zakon i kada nije utvrđen nijedan
zakon. U prvom slučaju važi zakon koji su odabrale same stranke a u drugom slučaju veće treba da se
pozove na pravila međunarodnog privatnog prava. Rešenje pruženo u tački tri je vrlo nejasno, zato što
ne pojašnjava koji su to “drugi slučajevi” u kojima se primenjuje kosovsko zakonodavstvo. Jedan način da
se protumači ova tačka može biti da se veće, nakon što se pozove na pravila međunarodnog privatnog
prava, odluči da primeni zakon foruma, što je u ovom slučaju kosovsko zakonodavstvo, kao zakon koji je
najbliže povezan sa ugovorom ili iz razloga prikladnosti i pravde.
Model Zakona UNCITRAL-a (član 28) predviđa da “ pri neuspehu opredeljivanja stranaka, arbitražno
veće primenjuje zakon predviđen na osnovu pravila međunarodnog privatnog prava koje smatraju
važećim. Pravila o arbitraži na Kosovu (član 36) sadrže slične odredbe.
U svim slučajevima, arbitražno veće odlučuje u skladu sa odredbama ugovora imajući u vidu trgovačke
prednosti koje važe za konkretan slučaj. (vidi član 29.3). Bez obzira na to, veće može odlučiti ex aequo et
bon oili kao amiable compositeur samo ukoliko su stranke izričito ovlašćene za to. (član 29.2). Slične
odredbe predviđene su Pravilima o arbitraži na Kosovu (član 36)
“Ex aequo et bono”, poziva se na nadležnost arbitara da odustanu od razmatranja zakona i da ocene
sami ono što smatraju pravednim i ravnopravnim u konkretnom predmetu. Slično, klauzule“Amiables
compositeurs”u sporazumima o arbitraži dozvoljavaju arbitrima da odluče o sporu na osnovu pravnih
načela za koja veruju da su ispravna, ne ograničavajući se na bilo koji nacionalni zakon. Ove dve vrste
sporazuma mogu doći do izražaja samo ukoliko se stranke izričito pozovu na iste u klauzuli o arbitraži.
Inače, arbitražno veće uvek donosi odluke u skladu sa zakonom i uslovima predviđenim ugovorom.
U nastavku sledi primer klauzule koja dozvoljava arbitri da deluje shodno načelima “ex aequo et bono” i
“amiables compositeurs”.
“Svi sporovi koji proizilaze iz ovog ugovora, ili u vezi sa istim, uključujući njegovo postojanje, rešavaju se
konačno pri arbitražnom veću u skladu sa švajcarskim pravilima arbitraže. Arbitražno veće biće
sastavljeno od troje arbitara, koji deluju kao "amiables compositeurs"- ex aequo et bono -. Odluka
arbitražnog veća biće konačna i obavezujuća.”
Imajući u vidu važeći zakon, arbitri treba da pokrenu postupak odlučivanja. Ovaj postupak, naravno,
zavisi od broja arbitara. Ukoliko je u pitanju samo jedan arbitar, onda ne postoji potreba da se konsultuje
ni sa kim pri odlučivanju. Sa druge strane, ukoliko postoji veće od troje arbitara, oni treba da diskutuju o
dokazima koji su im predstavljeni i da donesu odluku većinom glasova. (vidi član 30.1). Dok materijalna
pitanja odluke treba da se reše većinom glasova, proceduralna pitanja može rešavati predsednik
arbitražnog veća, ukoliko su ga za to ovlastile stranke ili jedan od članova arbitražnog veća (član 30.2).
Slične odredbe predviđene su Pravilima o arbitraži na Kosovu (član 37)
Arbitri mogu podstaći stranke da se slože pre donošenja konačne odluke. Ukoliko se pre donošenja
odluke stranke slože oko rešavanja spora, veće odmah prekida arbitražni postupak. (vidi član 32.1).
Ukoliko se to zahteva od stranaka, arbitražno veće može dokumentovati slaganje stranaka u vidu
arbitražne odluke, u skladu sa uslovima o kojima su se stranke složile, ukoliko sadržaj saglasnosti
ugrožava ili je u suprotnosti sa pravnim poretkom. Ova odluka ima isti efekat kao i svaka druga odluka o
predmetu. (član 32.2.).
Primer 1
Tužilac i tuženi sklopili su ugovor o kupovini robe, gde se tužilac složio da će prodati 2,000 kutija vina a tuženi
se složio da će kupiti vino po ceni od 100€ po kutiji. Nakon sklapanja ugovora (koji obuhvata klauzulu o
arbitraži, tuženi odbija da primi kontigent vina. Pretpostavimo da je tužilac uložio njegovu tužbu i tuženi je
podneo odgovor na tužbu pred arbitražnim većem na osnovu Zakona o arbitraži na Kosovu. Odmah nakon
imenovanja veća, tužilac povlači zahtev za odštetu već samo insistira da tuženi prihvati vino koje je za njega
proizvedeno. U ovim slučajevima, arbitražno veće ne treba da sedi skrštenih ruku već treba da nastavi sa
postupkom rešavanja uložene tužbe, međutim, pošto postoji mogućnost za sporazum, treba da pokuša da ubedi
tuženog da primi robu i u slučaju da je u pitanju kvalitet, treba da pokuša da traži zamenu robe ili da pruži datu
robu po nižoj ceni. Svaki sporazum može se evidentirati kao odluka arbitra i ista će biti konačna i obavezujuća
za stranke.

U trenutku kada arbitražno veće donese jednu odluku, zaključuju se postupci u vezi sa datim
predmetom. Član 33.2 predviđa da se postupak prekine ukoliko:
 tužilac:
 ne uloži svoju tužbu (kao što je opisano u Modulu 8)
 povuče tužbu, sem ukoliko to tuženi ospori i arbitražno veće konstatuje da tuženi ima legitimni
interes u donošenju konačne odluke o sporu;
 se stranke slažu o završetku postupka, ili
 stranke neće nastaviti arbitražni postupak iako je nastavak postupka zahtevan od arbitražnog veća ili
ukoliko je produžetak arbitražnog postupka postao nemoguć ili nepotreban iz drugih razloga.
Postoje slučajevi kada tužilac odluči da povuče svoju tužbu, zato što je uspeo da se dogovori sa tuženim,
ili u međuvremenu shvata da njegova tužba nije osnovana i da će teško pobediti. Štaviše, ponekada obe
stranke ne uspevaju da se pojave na arbitražnom postupku i ovom prilikom proces postaje nemoguć ili
nepotreban (ovo je predviđeno i Pravilima o arbitraži na Kosovu, član 37.2). Ovo može da se desi i
ukoliko se stranke slože da će jedan konkretan arbitar voditi postupke ali ovaj arbitar nije na
raspolaganju. U svim ovim slučajevima, neizbežno je zaključivanje arbitražnog procesa.
9.4. Forma i efekat odluke

Kosovski Zakon o arbitraži predviđa minimalne formalne uslove za jednu odluku koju donese
arbitražno veće. Ovi uslovi slede:
 Treba da bude u pisanoj formi. (Kao što je to slučaj sa sporazumom o arbitraži, odluka treba da
bude u pisanoj formi kako bi stupila na snagu)
 Treba da navodi razloge na kojima se zasniva, osim ukoliko se stranke slože da nema
potrebe da navode razloge. (Obrazloženje arbitražne odluke važan je deo iste, kao što je to
slučaj i sa odlukama suda. Nezavisno od toga, ovaj uslov ne mora da se zahteva od stranaka ukoliko
ne žele da se u odluci navodi obrazloženje).
 Treba arbitar da je potpiše. (U arbitražnim postupcima sa više od jednog arbitra, dovoljni su
potpisi većine arbitara veća, ali pod uslovom da je u odluci naveden razlog zašto potpisa nema. Ovo
može da se desi kada je arbitar u međuvremenu preminuo, postane nesposoban ili odbije da potpiše
odluku.)
 Treba da nosi datum i mesto kada je doneta odluka i može se objaviti samo ukoliko se
stranke sa tim slažu(zbog uslova poverljivosti arbitraže, međutim veće može objaviti odluku samo
ako dobije saglasnost stranaka).
Jedno pitanje koje zakon ne pominje jeste pitanje da li će arbitražno veće objaviti i oprečna mišljenja
arbitara koji se nisu složili sa odlukom većine..
Po opštem pravilu, arbitražna odluka je konačna i obavezujuća po stranke (vidi član 31.1).Odluka ima
isti pravni efekat po stranke kao i pravosnažna i obavezujuća presuda suda. Upravo to je razlog zašto se
preduzeća opredeljuju za arbitražu u cilju rešavanja svojih sporova. Bez obzira na to, postoje i izuzeci u
konkretnim okolnostima, kada se dozvoljava da arbitražnu odluku razmatra nadležan sud. Ovi izuzeci
kao i načela finalizacije i razmatranja jedne odluke opširno će biti razmotreni u delu 9.5.

Slične odredbe u vezi sa formom i efektom odluka uključene su u Model Zakona o arbitraži (član 31) i
Pravila o arbitraži na Kosovu (član 35). Pravila o arbitraži na Kosovu predviđaju da arbitražno veće može
donositi posebne odluke o različitim pitanjima u različitim fazama postupka.
9.5. “Konačna priroda” i “razmatranje” jedne arbitražne odluke

Osim vrednosti koju arbitraža ima, kao efikasan i brz postupak za rešavanje sporova, ona se favorizuje iz
još jednog razloga: konačne prirode arbitražne odluke. Konačna odluka je ta koja konačno rešava sva
potraživanja stranaka pred arbitražnim većem, ne ostavljajući nikakav dodatni posao istom arbitražnom
veću.
Kao što je diskutovano i ranije, arbitri imaju široku diskreciju strukturiranja odluke i ovo snažno
podržavaju ograničenja sudskog razmatranja arbitražnih odluka. Vrlo često, pitanje da li postoji potreba
za sudskim razmatranjem arbitražne odluke zavisi od načina na koji arbitri sastavljaju svoju odluku. Iz tog
razloga, ukoliko ovo nije predviđeno zakonom za koji su se stranke opredelile, oni treba da sastave
sporazum o arbitraži koji predviđa da arbitri navedu razloge u arbitražnoj odluci. Nezavisno od toga,
jedan broj stručnjaka i autora arbitraže zapravo su izjavili da jedna objavljena odluka koja navodi i
obrazloženje odluke može povećati šanse za sudsko razmatranje. Razlog za to je činjenica da
obrazloženje odluke obično daje strankama dodatni razlog da ospore odluku i da na nju ulože žalbu pred
sudom.
Stranke se, sa druge strane, mogu sporazumeti u njihovom ugovoru da arbitražna odluka ne bude
konačna i obavezujuća i mogu se složiti o mogućnosti ulaganja žalbe na istu sudu. Na ovaj način oni se
mogu složiti za prošireno sudsko razmatranje ili za privatno razmatranje odluke. Iako ovo omogućava
strankama da dalje razmotre predmet, posebno u slučajevima kada je odluka koju je donelo arbitražno
veće neobrazložena, koristi istog trebalo bi da se sagledaju u odnosu na dodatne troškove i druge
obaveze koje stranke treba da snose.
Još jedan važan elemenat koji treba da se zapamti jeste da sudovi ne mogu da stave van snage odluku
koju je donelo arbitražno veće iz bilo kog razloga. Većina pravnih sistema dozvoljava sudsko razmatranje
do te mere da običan sud analizira da li su arbitri prevazišli svoja sudska ovlašćenja, da li je odluka
zasnovan na važećem sporazumu o arbitraži ili da li je odluka dobijena korupcijom, falsifikovanjem ili
zloupotrebom položaja od strane arbitara. Na ovaj način, sud ne može da stavi van snage odluku na
osnovu pogrešne primene zakona ili grešaka u činjenicama. Nadležnost suda da poništi odluku kao i
postupak za isti predstavljeni su u delu 9.10 ovog Modula.

9.6. Intervencije nakon pisanja odluke: Ispravka i tumačenje odluke
Nakon što se odluka napiše odluke, član 35 kosovskog Zakona o arbitraži predviđa da svaka stranka ima
pravo da traži od arbitražnog veća da:
 protumači odluku
 ispravi bilo kakvu grešku u proračunu, štamparsku grešku ili bilo kakvu drugu grešku te prirode
ili
 donese dopunsku odluku u vezi sa tužbama uloženim pred arbitražnim većem u koje nije
uključena konačna odluka.
Ovaj zahtev podnosi se u roku od 30 dana od prijema odluke.
Jedno veće, obrazovano na osnovu kosovskog zakona, primiće zahtev za donošenje dopunske odluke
ukoliko to smatra opravdanim i smatra da se dopunska odluka može doneti bez održavanja rasprave ili
izvođenja dokaza. (član 35.3 Zakona). Iako stranke ne podnesu ovaj zahtev, arbitražno veće može načiniti
date izmene ili protumačiti odluku na svoju inicijativu. (član 35.2 Zakona).
Pravo da se zahteva tumačenje odluke, priznato je u nekim međunarodnim pravilima arbitraže, kao što je
Model Zakona UNCITRAL-a (članovi 37-39); AAA (vidi član 30 ovih pravila). Takođe, ispravka odluke
dozvoljena je samo u slučaju javljanja neke tehničke greške koja uopšte nije povezana sa sadržajem
odluke (vidi gore navedene članove pravila AAA i CIETAC). Ista pravila predviđaju pravo da se zahteva
dopunska odluka, ukoliko se otkrije da su neka od potraživanja i prigovora stranaka ostavljene van
odluke o arbitraži. U ovim slučajevima, ukoliko arbitražno veće oceni zahtev za donošenje dopunske
odluke kao osnovan, zato što je nešto zapravo izostavljeno iz nje, onda se donosi dopunska odluka koja
nakon toga postaje sastavni deo prve odluke. Slične odredbe predviđene su Pravilima o arbitraži na
Kosovu (članovi 38-40)
Nekolicina međunarodnih pravila o arbitraži predstavila su pravila koja dozvoljavaju jednu vrstu
institucionalnog razmatranja odluke, pre nego što se preda strankama i pre negi što postane konačna i
obavezujuća. Dato razmatranje ograničeno je samo u smislu forme odluke ali ne i u smislu njegove
osnovanosti. Na primer, pravila ICC-a o arbitraži predviđaju da “pre potpisivanja odluke, arbitražno veće
šalje istu Međunarodnom arbitražnom sudu. Sud može načiniti par izmena u formatu odluke i... preusmeriti
pažnju arbitražnog veća na pitanja sadržine.” (vidi član 27 pravila ICC o arbitraži). Pravila o arbitraži na
Kosovu takođe predviđaju institucionalno razmatranje i usvajanje odluke (član 44). Cilj je ovog
razmatranja da identifikuje bilo kakvu netačnost ili neslaganje pre konačne odluke kako bi se smanjila
mogućnost da jedna stranka zahteva sudsko razmatranje odluke.
Primer 1
Pretpostavimo da u jednoj odluci donetoj u skladu sa kosovskim Zakonom o arbitraži nije naveden datum
donošenja odluke. Sem toga, odluka prosto navodi da tužena stranka treba da isplati 20,000€ tužiocu. Povrh
toga, u odluci se ne navodi pitanje zaračunavanja kamate, pri čemu tužilac tvrdi da mu se nagomilala kamata u
iznosu od 5,000€ u utvrđenom vremenskom periodu. Dalje, odluka u velikom broju svojih delova navodi da
stranke treba da pokriju troškove arbitraže ne navodeći da li je odlučio da podeli troškove arbitraže između
stranaka ili da primeni pravilo “gubitnik plaća”. U ovom slučaju, bilo koja stranka može zahtevati ispravku
odluke (u vezi sa neuključivanjem datuma), da zahteva dopunsku odluku (u vezi sa nezaračunavanjem kamate)
ili da zahteva tumačenje odluke (u vezi sa dodeljivanjem troškova o arbitraži)
9.7. Delimične odluke i njihov efekat
U poređenju sa konačnim odlukama koje se bave svim navodima koje su stranke podnele arbitražnom
veću, delimična odluka je takva da rešava samo neke od potraživanja podnete veću. Ovo se dešava, na
primer, kada tužilac podnese zasebno potraživanja i zasebno zahtev za odštetu, a u međuvremenu veće
prosto donese odluku u vezi sa navodima tužioca, ne rešavajući konačno pitanje štete. Na osnovu toga, u
delimičnoj odluci mogu se navesti samo neke od tvrdnji ili protivtvrdnji, a na strankama ostaje da nastave
da preostale sporove reše arbitražom (ili da ih pošalju na sud).
Pitanje delimičnih odluka ne tretira se kosovskim Zakonom o arbitraži. Nezavisno od toga, ovo pitanje
veoma je važno iz dva razloga: prvo efekat delimičnih odluka i drugo, njihova primena.
Ukoliko jedno arbitražno veće odluči da izda delimičnu odluku, ono treba izričito da navede da li je
odluka konačna ili ne. Strankama treba da bude jasno da li mogu da se obrate sudu kako bi zahtevale
dalje ostvarivanje svojih prava iz predmeta koji je delimično rešen u sklopu arbitraže. Ukoliko delimična
odluka nije konačna, onda može biti na snazi samo kada veće donese konačnu odluku. Ukoliko, sa druge
strane, delimična odluka jasno navodi da je konačna i obavezujuća za pitanja koja uređuje, onda stranke
neće imati mogućnost da ulože žalbu na ovu odluku.
Pravila o arbitraži na Kosovu ne pozivaju se eksplicitno na privremene ili delimične odluke koje je doneo
arbitar ili arbitražno veće. Bez obzira na to, član35 Pravila predviđa da"arbitražno veće može donositi
posebne odluke o različitim pitanjima u različitim vremenima koje treba da budu pismene i konačne i
obavezujuće po stranke." Ista odredba uključena je u član34 Pravila o arbitraži UNCITRAL-a iz 2010.
godine koja zamenjuju odredbu Pravila o arbitraži UNCITRAL-a iz 1976. godine koja predviđa da: "Osim
donošenja konačne odluke, arbitražno veće ima pravo da donosi privremene, međuvremene ili delimične
odluke ".
Vredi napomenuti da zakon i pravila o arbitraži različitih institucija imaju odredbe slične onima na
Kosovu i Pravilima o arbitraži UNCITRAL-a iz 2010. godine. Cilj u osnovi ovoga, jeste da prema rečima
velikog broja autora, pruži široku autonomiju arbitražnom veću da efikasno rešava sporove u različitim
okolnostima ne ograničavajući njihovu sposobnost da donesu odluke po jednom delu zahteva.
Primer 1
Tužilac i tuženi sklapaju sporazum o redovnom snabdevanju, i tom prilikom svakog meseca tuženi je trebalo da
pošalje 100 sanduka sa vinom tužiocu. Tužilac je trebalo da plati robu nedelju dana po prijemu svake
porudžbine (cena jedne porudžbine iznosila je 1000€). Tužilac je sklopio takav ugovor kako bi reklamirao vina
na sajmovima koji se organizuju u zemlji 6 meseci za redom. Tužilac prima prve dve pošiljke i otkriva da roba
nije u redu. Posledično, on odbija sve druge porudžbine i ulaže tužbu arbitražnom veću, od koga potražuje
odštetu u novcu za prve dve porudžbine (2000€), kao i za gubitak profita u iznosu od (10000€) za gubitak svih
svojih potrošača tokom sajma.
Veće donosi delimičnu odluku, i tom prilikom daje tužiocu odštetu u iznosu od 2000€, pošto roba nije bila u redu
i nije mogla da se proda, ali istovremeno ne izdaje potpunu konačnu odluku u vezi sa pitanjem gubitka dobiti,
pošto je konstatovao da je potrebna detaljnija analiza okolnosti i da bi bilo potrebno nekoliko meseci da se
potvrdi da je jedini razlog što je tužilac izgubio klijente bilo raskidanje ugovora sa tuženim. Delimična odluka

veća navodi da je ona konačna i obavezujuća za pitanja štete pričinjene tokom prve dve porudžbine, za koje je
tužilac načinio isplatu.
9.8. Odluka veća oko troškova arbitraže

Arbitražna odluka takođe se bavi pitanjem troškova. Stranke, međutim mogu odustati od ovog prava i
odlučiti kako da reše ovo pitanje međusobno. Međutim, ukoliko se ne slažu, onda će veće u odluku
obuhvatiti i ove troškove, koji će obuhvatati:
 taksu arbitražnog veća

 troškove arbitara
 troškove za stručnjake i drugu pomoć koju je zahtevalo arbitražno veće i oko koga su se stranke
složile
 putne troškove i druge troškove svedoka, do mere usvojene od strane arbitražnog veća
 troškove (pravnog) zastupanja i pomoć za uspešnu stranku, ukoliko je nadoknada ovih troškova
tražena tokom arbitražnog postupka i samo do te mere koju arbitražno veće smatra opravdanom
 sve takse i troškove suda kada isti vrši imenovanje arbitara. (vidi član 34.1 Zakona)
Takse arbitražnog veća treba da budu racionalne, imajući u vidu vrednost spora, složenost predmeta,
vreme potrošeno od strane arbitara i druge okolnosti predmeta. U slučaju da se jave nesporazumi u vezi
sa iznosom taksi koje treba da se plate arbitražnom veću, sud je nadležan da odluči o ovom pitanju (vidi
član 34.2).
Kosovski Zakon o arbitraži primenio je pravilo “gubitnik plaća”, u skladu sa kojim, stranka koja izgubi
spor snosi troškove arbitraže. Član 34.3 ovog Zakona predviđa da “Osim ukoliko se stranke slože
drukčije, troškovi arbitraže stavljaju se na teret gubitničke stranke.” Bez obzira na to, zakon predviđa da
arbitražno veće može da podeli troškove predviđene stavom 1 ovog člana između stranaka, ukoliko
konstatuje da bi ovakva podela bila racionalna imajući u vidu predmetne okolnosti. Pravila o arbitraži
Kosova, član 45, sadrži slične odredbe.
9.9. Podnošenje, overavanje i potvrđivanje arbitražne odluke

Kosovski zakon o arbitraži ne predviđa nijedan uslov da stranke podnesu, overe i potvrde jednu
arbitražnu odluku kako bi ona postala konačna i obavezujuća. U skladu sa članom 31.1, odluka je konačna
i obavezujuća samom činjenicom da je doneta pri arbitražnom veću. Bez obzira na isto, kako bi se
zahtevalo priznanje i izvršenje odluke, zainteresovana stranka treba da podnese sudu “original odluke ili
overenu kopiju odluke.” (vidi član 39(3)(a) Zakona). Međutim, Zakon ne navodi pred kojim organima
treba overiti istu.
U nekim slučajevima, zakon ili važeća pravila mogu sadržati uslov podnošenja, overavanja ili potvrđivanja,
koji zapravo mogu odložiti obavezujuće dejstvo odluke. Ovakav zakon ili pravila mogu zahtevati d
stranaka da podnesu odluku pri nekom nacionalnom sudu, da je overe kod notara ili potvrde pri nekoj
drugoj instituciji. Zemlje koje imaju ovakvu praksu obuhvataju Belgiju, Francusku, Švajcarsku, Egipat i
Španiju. Sa druge strane, zemlje kao što je SAD nisu postavile ovakve uslove. Drugi pristup podržan je i
Modelom zakona UNCITRAL-a, koji ne predviđa bilo kakav uslov kada govorimo o podnošenju. Član IV

Njujorške konvencije predviđa da kako bi jedna odluka bila primenjiva i priznata “podnosilac zahteva
treba da obezbedi overenu originalnu odluku ili njenu overenu kopiju.” Iako ovo nije isto kao što se to
zahteva kada govorimo o podnošenju pred jednim sudom ili drugom institucijom, iako različite zemlje
imaju različita pravila o ovom pitanju, uvek je lako ukoliko se overavanje vrši pred sudom, kako bi se
ispunili uslovi izvršenja koji preovlađuju u datoj jurisdikciji.
9.10. Postupak zahtevanja sudskog razmatranja i razlozi za

poništavanje jedne odluke
Pošto je odluka o arbitraži konačna i obavezujuća po stranke u sporu, sudovi su nadležni, da u
ograničenim okolnostima, razmotre ove odluke. Sud može poništiti jednu arbitražnu odluku, ukoliko nisu
ispunjeni uslovi navedeni u nastavku.
 Ukoliko tužilac dokaže da:

 jedna stranka u sporazumu o arbitraži nije imala poslovnu sposobnost;
 sporazum o arbitraži nije važeći u skladu sa pravom za koji su se opredelile stranke ili koje je
utvrdilo arbitražno veće, ili u nedostatku ovih načina odlučivanja, u skladu sa zakonom važećim
na Kosovu;
 tužilac nije redovno obaveštavan u vezi sa imenovanjem arbitra pojedinca ili arbitražnog
postupka, ili iz drugih razloga nije bio u stanju da podnese svoj predmet;
 se odluka odnosi na predmet koji se ne predviđa ili koji ne potpada pod uslove za podnošenje na
arbitražu ili obuhvata odluke o pitanjima za koja arbitražno veće nije nadležno. U ovim
predmetima, ukoliko odluka o pitanjima za koja je nadležno arbitražno veće može da se odvoji
od drugih pitanja, onda se ovaj deo odluke može izvršiti;
 sastav arbitražnog veća ili arbitražni postupak nije bio u skladu sa odredbama ovog zakona ili
sporazuma o arbitraži, pod uslovom da je dati nedostatak imao uticaja na odluke veća; ili
 Ukoliko sud konstatuje da:
 je data arbitraža zabranjena zakonom; ili
 bi izvršenje odluke prekršilo ili bilo u suprotnosti sa javnim poretkom (vidi član 36.2 Zakona).
Primer 1
Pretpostavimo da su tužilac i tuženi sklopili ugovor, da oba društva deluju u Prištini. Ugovor, u ime tužioca,
potpisuje lični asistent direktora koji predvodi društvo tužioca,koji, u skladu sa svojim ugovorom, nije bio ovlašćen
da potpisuje nijedan ugovor. Nasuprot tome, tuženi smatra ugovor važećim. Dalje, sporazum o arbitraži prosto
se poziva na “arbitražu” a da ne utvrđuje uopšte instituciju ili pravila o arbitraži niti broj arbitara. Pošto predmet
treba da se podnese pred arbitražno veće, tuženi imenuje jednog arbitra, o kome uopšte ne obaveštava tužioca.
Na kraju, arbitražno veće sastoji se od 4 člana, što nije dozvoljeno kosovskim Zakonom o arbitraži, u skladu sa
kojim, broj arbitara u veću treba da bude neparan.
Jasno je da u ovom predmetu sud može da poništi odluku zato što: (1) stranka koja je potpisala sporazum o
arbitraži nije imala ovlašćenje za isto, (2) sporazum o arbitraži nije bio važeći (3) Tužilac nije obavešten o
imenovanju jednog arbitra na strani tuženog, i (4) sastav arbitražnog veća nije u skladu sa važećim zakonom.

Stranke mogu navesti u svom sporazumu o arbitraži vremenske rokove u kojima se traži da sud poništi
arbitražnu odluku. Ukoliko se ne slože o ovom pitanju, zahtev za poništavanje arbitražne odluke podnosi
se sudu najkasnije devedeset (90) dana od prijema odluke stranaka. Ukoliko se traži poništavanje, Sud
može, ukoliko je zahtev racionalan, da poništi odluku i da predmet vrati arbitražnom veću kako bi
ponovo pokrenuo arbitražni postupak ili kako bi preduzeo radnje, koje će po oceni arbitražnog veća
ukloniti razloge za poništavanje odluke (vidi član 36.4).
Sud donosi rešenje. Pre donošenja rešenja, sud je dužan da sasluša suparničke strane. U slučaju ulaganja
žalbe za poništavanje odluke arbitražnog veća, sud je dužan da sasluša sve stranke. (vidi član 37 Zakona).
9.11. Vežba:
Uputstva:
Odgovorite na sledeća pitanja. Samo jedan od tri ponuđena odgovora je tačan.
1. Arbitar treba da odluči sam i da donese odluku na osnovu:
a. uslova i formulacije ugovora, važećeg zakona kao i trgovačkih odredbi koje važe na datu
transakciju;
b. Ex aequo et bono ili amiable compositeur;
c. pregovora vođenih između stranaka.
2. Ukoliko se stranke slože da arbitri tokom spora deluju ex aequo et bono:
a. sud treba da odbaci ovakvu odluku i treba da donese odluku koja se zasniva na važećem zakonu i
uslovima ugovora;
b. sud treba da deluje samo na način ex aequo et bono u slučaju pravnih praznina u vezi sa
određenim pitanjima;
c. sud treba da stavi na snagu ovakvu odluku.
3. Tokom donošenja odluke:
a. sva pitanja, uključujući i ona u vezi sa postupkom rešavaju se konsenzusom;

b. svako pitanje u vezi sa sadržajem odluke utvrđuje se većinom glasova, a pitanja u vezi sa
postupkom rešava sam predsednik veća, ukoliko su ga stranke ili svi članovi arbitražnog suda
ovlastili u tom smeru;
c. sva pitanja, uključujući ona u vezi sa postupkom, rešavaju se većinom glasova.
4. Odluka koja rešava sve zahteve stranaka pred arbitražnim sudom, ne ostavljajući nijedno
nerešeno pitanje o kome je arbitražno veće upoznato, jeste:
a. pravosnažna odluka
b. delimična odluka
c. privremene mere
d. odluka o trošku arbitražnog procesa

9.12. Rezime
U ovom modulu naučili ste nešto više u vezi sa konceptima, načelima i postupcima donošenja arbitražnih
odluka. Diskutovana su i druga pravila konačne prirode i razmatranje arbitražnih odluka i predstavljena
su pitanja podnošenja, overavanja i potvrđivanja odluka.
Po završetku ovog modula, naučili ste da:
 primenite zakonska pravila o donošenju arbitražne odluke;

 shvatite ključna pitanja u vezi sa procesom donošenja arbitražne odluke;
 opišete oblik odluke i njen efekat;
 objasnite i primenite koncept “završne prirode” i “razmatranja” arbitražne odluke;
 identifikujete slučajeve koji mogu zahtevati intervenciju nakon što se donese odluka u pismenoj
formi, posebno u vezi sa ispravljanjem i tumačenjem odluka;
 objasnite delimične odluke i njihove efekte;
 analizirate odluku arbitražnog veća o troškovima arbitraže;
 diskutujete o pitanjima deponovanja, proveravanja i potvrđivanja arbitražne odluke;
 opišete postupak za zahtevanje sudskog razmatranja i osnova za poništavanje odluke.

MODUL 10:
PRIZNANJE I IZVRŠENJE ARBITRAŽNIH

ODLUKA

10.1. Uvod
Ovaj modul bavi se načelima i pravilima u vezi sa priznanjem i izvršenjem arbitražnih odluka. Diskutuje o
osnovama za odbijanje priznavanja i izvršenja odluka kao i o uslovima koji proizilaze iz Njujorške
konvencije o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka.

 objasnite pitanja izvršenja i priznanja domaćih i stranih odluka o arbitraži;

 navedete i diskutujete o osnovama za odbijanje izvršenja i priznanja odluke;
 objasnite postupak kako se zahteva priznanje i izvršenje jedne odluke;
 formulišete pitanja koja mogu proizaći iz međunarodnog karaktera predmeta i koja su povezana
sa izvršenjem i priznanjem odluke;
 objasnite primenu Njujorške konvencije i njene uslove o priznanju i izvršenju inostranih
arbitražnih odluka.
10.3. Izvršenje i priznanje domaćih i inostranih arbitražnih odluka

Izvršenje jedne odluke najvažnija je stvar u arbitraži. Bez istog, stranka koja bi dobila predmet išla bi
gore-dole sa parčetom papira u ruci. Arbitražna odluka, koja se ne priznaje ili ne izvršava od strane
nadležnog domaćeg suda, nema nikakvu praktičnu vrednost. Upravo iz tog razloga, kosovski Zakon o
arbitraži predviđa pravne uslove za izvršenje i priznanje domaćih i međunarodnih arbitražnih odluka.
Kada govorimo o domaćim arbitražnim odlukama, Zakon predviđa da “arbitražna odluka koju je donelo
arbitražno veće na Kosovu bude izvršena nakon što se proglasi izvršivom od strane Suda.”(član 38.1).
Dalje, Zakon potvrđuje da sudovi na Kosovu priznaju arbitražne odluke donete van Kosova kao
pravosnažne i izvršavaju ih ukoliko su date odluke priznate i proglašene izvršivim. (član 39.1).
Kao što možemo da vidimo u ova dva člana, kosovski Zakon o arbitraži postupa sa odlukama izdatim u
sklopu međunarodne privredne arbitraže na unifikovan način, bez obzira na to gde su donete i podstiče
njihovo izvršenje na Kosovu. Ove odredbe, koje uređuju izvršenje i priznanje, zasnivaju se na Njujorškoj
konvenciji iz 1958. godine o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka. Uobličujući svoja pravila u
skladu sa relevantnim odredbama Njujorške konvencije, zakon prisvaja režim priznanja i izvršenja koji se
pokazao uspešnim 50 godina za redom. (vidi deo 10.6 ovog modula za više informacija o Njujorškoj
konvenciji).
Kako bi zahtevala da se arbitražna odluka primeni, zainteresovana stranka treba da uradi sledeće:
 da pripremi zahtev za priznanje i izvršenje;

 da priloži overeni primerak date odluke;
 da prevede odluku na službene jezike suda (ukoliko je na stranom jeziku);
 da priloži jedan primerak sporazuma o arbitraži koji je sklopljen u pismenoj formi;
 treba da obezbedi da ne postoji nikakva osnova za odbijanje izvršenja od strane suda. (vidi deo
10.4 ovog Modula).

Nakon što se ispune ovi uslovi, stranka može zahtevati priznanje i izvršenje odluke na sudu. Stranka
može zahtevati izvršenje u domaćim sudovima ili u sudu u zemlji stranke (za međunarodne ugovore).
Ova dva primera u nastavku objašnjavaju izbor stranke u vezi sa ovim pitanjem.
Primer 1 – Domaći sporovi
Tužilac i tuženi su stanovnici Kosova. Arbitražno veće obrazovano u skladu sa kosovskim Zakonom o arbitraži,
odlučilo je u korist tužioca, po kome, je tuženi trebalo da isplati tužiocu 200,000€. Svo bogatstvo (imovina)
tužene stranke nalaze se na Kosovu, tako da tužilac zahteva priznanje i izvršenje odluke od strane suda na
Kosovu, pošto je on jedini forum koji ima nadležnost da zahteva od tuženog da isplati nadoknadu na ime štete i
da na taj način izvrši arbitražnu odluku.
Primer 2– Međunarodni sporovi
Tužilac je stanovnik Njujorka (SAD) a tuženi je stanovnik Minhena (Nemačka). Jedno veće u Minhenu odlučuje u
korist tužioca u iznosu od 2 miliona dolara. Sva imovina tuženog nalazi se u Parizu (Francuska). Sve tri države
(SAD, Nemačka i Francuska) potpisnice su Njujorške konvencije o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih
odluka. Tužilac može zahtevati izvršenje odluke od bilo koje od ove tri države, ali najveća prednost za njega bila
bi da se podnese zahtev pri domaćim sudovima u Francuskoj, pošto bi bilo najlakše da ovaj sud traži od tuženog
da plati odštetu, zato što se sva njegova imovina nalazi u Francuskoj.
10.4. Osnove za odbijanje izvršenja i priznanja odluke

Zahtev za proglašenje izvršivosti odluke uvek se podnosi nadležnom sudu. Prilikom donošenja odluke od
strane suda, isti treba da odluči o prihvatanju ili odbijanju zahteva. Zakon predviđa dugu listu okolnosti u
kojima se može odbiti priznanje i izvršenje arbitražne odluke. Uopšteno gledano, zahtev da se arbitražna
odluka proglasi izvršivom odbacuje se ukoliko Sud konstatuje da postoji jedan ili više razloga za
poništavanje odluke (razmotreni u prethodnom modulu)(vidi član 38.2 Zakona). Okolnosti za odbijanje
priznanja i izvršenja arbitražne odluke skoro su iste kao i domaće i međunarodne odluke, i mogu se
podeliti u dve kategorije:
Prva kategorija obuhvata okolnosti u kojima jedna stranka može dokazati sledeće okolnosti koje su
rezimirane u nastavku:
 Nepostojanje poslovne sposobnosti stranaka za sklapanje sporazuma o arbitraži;

 Nevaženje sporazuma o arbitraži u skladu sa važećim zakonom;
 Nemogućnost da se stranke podjednako saslušaju u arbitražnom postupku;
 Odluka se bavi pitanjima koja nisu obuhvaćena arbitražom;
 Sastav arbitražnog veća ili vođenje arbitražnog postupka u suprotnosti je sa sporazumom
postignutim između stranaka ili važećim zakonom;
 Odluka još uvek nije postala pravosnažna za stranke, ili je stavljena van snage ili obustavljena od
strane nadležnog organa.

Druga kategorija obuhvata osnove za odbijanje koje sud može razmotriti na svoju inicijativu, koje
obuhvataju sledeće:
 U skladu sa zakonom na snazi na Kosovu, odnosni spor ne može se rešiti putem arbitraže, ili
 Priznanje ili izvršenje odluke bilo bi u suprotnosti ili bi prekršilo javni poredak (ordre public)
Kosova.
Obe ove osnove za odbijanje priznanja ili izvršenja jedne arbitražne odluke(druga gore navedena
kategorija)obično se tumače i koriste na veoma ograničeni način u sudovima. Na primer, u predmetu
Parsons protiv Rakta, 508 F.2d 969 (1974), Apelacioni sud u SAD-u konstatovao je da, kada govorimo o
prvoj osnovi za odbijanje, nearbitrabilnost, jedan spor ne može se proglasiti nearbitrabilnim samo zbog
činjenice da je neko pitanje od nacionalnog interesa slučajno uvršćeno u rešavanje spora. Apelacioni sud
SAD-a takođe je izjavio da ne postoji bilo kakav poseban nacionalni interes za rešavanje ovog spora
putem suda, umesto arbitraže. Sem toga, u vezi sa drugom osnovom za odbijanje (javni poredak), sud je
konstatovao da korišćenje javnog poretka kao osnove za priznanje i izvršenje odluke treba da se
protumači na veoma ograničen način, i kao takva, ova osnova za odbijanje treba da se koristi samo kada
bi izvršenje odluke prekršilo osnovne vrednosti države, moral i pravdu.
10.5. Postupak za zahtevanje priznanja i izvršenja odluke

Kosovski zakon ne predviđa kojem sudu stranka treba da se obrati kako bi podnela zahtev za priznanje i
izvršenje arbitražnih odluka. Nezavisno od toga, Zakon pruža rešenja u vezi sa međunarodnim odlukama
koja predviđaju dase “zahtev za priznanje i izvršenje jedne arbitražne odluke donete van Kosova podnosi
Privrednom sudu.”(vidi član 39.2).
Zahtevu za priznanje i izvršenje arbitražne odluke upućene sudu, zainteresovana stranka prilaže:
 original odluke ili overenu kopiju odluke;

 original sporazuma o arbitraži ili overenu kopiju istog; i
 overeni prevod sporazuma o arbitraži i arbitražnu odluku na jednom od službenih jezika na
Kosovu, ukoliko sporazum ili odluka nije sastavljena na jednom od službenih jezika na Kosovu.
U ovom trenutku, puno zakona pokušava da pojednostavi izvršenje jedne arbitražne odluke. Na primer,
Model zakona UNCITRAL-a ne predviđa detaljne postupke za priznanje i izvršenje odluka, već nasuprot
tome, ostavlja ovu mogućnost zakonima i domaćim proceduralnim praksama. Isti predviđa samo neke
ograničene uslove tokom dobijanja izvršenja i izmenjen je 2006. godine kako bi se liberalizovali formalni
uslovi za izvršenje arbitražnih odluka kao i forma sporazuma o arbitraži (npr. kopija sporazuma o
arbitraži ne zahteva se na osnovu člana 35(2) Modela zakona UNCITRAL-a).

10.6. Primena Njujorške konvencije i uslovi predviđeni istom za
priznanje i izvršenje inostranih arbitražnih odluka
Kosovo još uvek nije potpisnica Njujorške konvencije iz 1958. godine, ali zasigurno da će poći tragovima
demokratskih država i ratifikovati ovu Konvenciju u sklopu prve grupe međunarodnih ugovora koji
promovišu investicije i ekonomski razvoj zemlje. Iako Kosovo nije potpisnica Konvencije, kosovski
Zakon o arbitraži poštuje načelo priznanja i izvršenja međunarodnih arbitražnih odluka, što je inače
glavni cilj Njujorške konvencije.
Ova Konvencija primenjuje se u vezi sa odlukama koje se donose na teritoriji jedne države, na kojoj se
traže priznanje i izvršenje. Takođe, primenjuje se za odluke o arbitraži koje se ne smatraju odlukama u
zemlji u kojoj se zahteva priznanje i izvršenje (vidi član I.1 Konvencije). Konvencija predviđa da svaka
ugovorna država prizna arbitražne odluke kao pravosnažne i da ih primeni u skladu sa proceduralnim
pravilima teritorije na kojoj se zahteva izvršenje. Kada govorimo o dokumentaciji koju stranka treba da
obezbedi kako bi zahtevala priznanje i izvršenje, Njujorška konvencija predviđa iste uslove kao i kosovski
Zakon o arbitraži. Uglavnom, na osnovu člana IV ove Konvencije, u cilju dobijanja priznavanja i izvršenja,
stranka treba da obezbedi:
a) original odluke ili overenu kopiju odluke;

b) original sporazuma o arbitraži ili njegovu overenu kopiju;
Član V Konvencije predviđa ograničenu listu koja navodi osnove na kojima jedna država može da odbije
priznanje i izvršenje jedne odluke. Ova lista obuhvata situacije kada stranka predoči dokaze da:
 jedna stranka u sporazumu o arbitraži, u skladu sa nadležnim pravom za rešavanje datih
sporazuma, nije imala poslovnu sposobnost; ili ukoliko sporazum o arbitraži nije bio važeći u
skladu sa pravom za koji su se stranke opredelile ili, u odsustvu ovog određivanja, u skladu sa
pravom na teritoriji na kojoj je doneta odluka;
 stranka, od koje se zahteva izvršenje odluke, nije redovno obaveštavana u vezi sa imenovanjem
arbitra ili o arbitražnom postupku, ili iz drugih razloga nije bila u stanju da predoči svoj slučaj;
 odluka nije povezana sa pitanjem koje razmatra arbitražno veće ili je povezana sa pitanjem za
koje arbitražno veće nije nadležno, ili odluka obuhvata pitanje za koje arbitražno veče nije
nadležno. U ovim slučajevima, ukoliko odluka o pitanjima za koja je nadležno arbitražno veće
može da se odvoji od drugih pitanja, onda se ovaj deo odluke može priznati i izvršiti;
 sastav arbitražnog veća ili arbitražni postupak nije bio u skladu sa zakonskim odredbama
primenjivim u datom predmetu; i
 odluka još uvek nije postala pravosnažna za stranke, ili je stavljena van snage ili obustavljena od
strane jednog nadležnog organa na teritoriji na kojoj je doneta odluka, odnosno na osnovu prava
u skladu sa kojim je odluka doneta.
Izvršenje jedne odluke može se odbiti i kada je predmet spora nearbitrabilan u skladu sa zakonom zemlje
u kojoj se zahteva izvršenje, ili kada bi time bile prekršene javne politike date zemlje. (vidi član V.2).
Značaj primene Njujorške konvencije na Kosovu veoma je veliki, upravo zbog toga što će strani ulagači
biti zainteresovani da sklope ugovore sa klauzulama o arbitraži, samo ako se osiguraju da će arbitražne
odluke biti izvršene. Izvršenje je zagarantovano Njujorškom konvencijom i ovo se pokazalo tačno u
zemljama koje su njene potpisnice. Iz tog razloga, postojanje Konvencije koja omogućava izvršenje
međunarodnih arbitražnih odluka, smatra se jednom od najvažnijih prednosti arbitraže i jednim od
glavnih razloga zašto se stranke opredeljuju za arbitražu za rešavanje svojih sporova. Eksplozivan porast
arbitraže u svim vrstama privrednih sporova bez sumnje će učiniti da ratifikovanje Njujorške konvencije
od strane Kosova preraste u korak od presudne važnosti da se obezbedi istinski razvoj arbitraže, u
skladu sa načelima naše globalne privrede.

10.7. Vežba:
1. Kako bi arbitražna odluka bila izvršiva, zainteresovana stranka treba da ispuni 5 od 6
sledećih zahteva: Koji od sledećih uslova je pružen pogrešno?
1) Treba da pripremi zahtev za izvršenje i priznanje;

2) Treba da priloži kopiju ugovora sklopljenog između stranaka;
3) Treba da priloži autentičan primerak odluke;
4) Odluka treba da se prevede na službene jezike suda;
5) Treba da priloži kopiju sporazuma o arbitraži;
6) Treba da obezbedi da ne postoji nijedna osnova da sud odbije izvršenje.
2. Zahtevi za izvršenje i priznanje odluka obuhvataju okolnosti koje treba da se dokažu od

strane jedne stranke (prva kategorija) ione koje se mogu razmotriti i preduzeti na
samostalnu inicijativu suda (druga kategorija). Prava kategorija sadrži 7 od sledećih 8
okolnosti: Koja od njih ne pripada ovoj kategoriji?
a) Nepostojanje poslovne sposobnosti stranaka da sklope sporazum o arbitraži;

b) Nevaženje sporazuma o arbitraži u skladu sa važećim zakonom;
c) Nedostatak mogućnosti za ispravno razmatranje tokom arbitražnog postupka;
d) Sporazum u vezi sa pitanjima koja nisu obuhvaćena arbitražnim zahtevom;
e) Sastav arbitražnog veća ili postupaka u suprotnosti je sa sporazumom stranaka ili neuspeh
ovakvog sporazuma u skladu sa važećim zakonom;
f) Sastav suda ili arbitražni postupak krši sporazum o arbitraži sklopljen između stranaka ili zakon
zemlje u kojoj je sklopljen sporazum;
g) Konačna odluka još uvek nije postala obavezujuća za stranke, ili je ostavljena po strani ili
obustavljena od strane nadležnih organa;
h) Pravosnažna odluka još uvek nije pripremljena na engleskom jeziku.
4. U skladu sa Njujorškom konvencijom o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih

odluka, za priznanje i izvršenje, stranka treba da podnese 2 od sledeća 3 dokumenta:
Koji od ovih dokumenata nije neophodan?
a) Originalna autentična odluka ili overena kopija;

b) Originalna kopija ugovora;
c) Original sporazuma ili overena kopija.

10.8. Rezime
U ovom modulu naučili ste nešto više o konceptima, načelima i postupcima u vezi sa priznanjem i
izvršenjem arbitražnih odluka. Takođe, diskutovana su i pravila o slučajevima da se odbija priznanje i
izvršenje i razmotrena su pitanja koja se mogu javiti kao rezultat međunarodnog karaktera predmeta.
U ovom modulu naučili ste da:
 objasnite pitanja izvršenja i priznanja domaćih i stranih odluka o arbitraži;

 navedete i diskutujete o osnovama za odbijanje izvršenja i priznanja odluke;
 objasnite postupak kako se zahteva priznanje i izvršenje jedne odluke;
 formulišete pitanja koja mogu proizaći iz međunarodnog karaktera predmeta i koja su povezana
sa izvršenjem i priznanjem odluke;
 objasnite primenu Njujorške konvencije i njene uslove o priznanju i izvršenju inostranih
arbitražnih odluka.

Prilog 1
Pravila o arbitraži na Kosovu iz 2011. godine
Deo I. Uvodna pravila
Oblast primene
Član 1.
1. Ova pravila će upravljati domaću i međunarodnu arbitražu nesporazuma u vezi sa određenim

međunarodnim odnosom, ugovornim ili neugovornim, u kojem se sporazum upućuje na
arbitražu prema ovim Pravilima u okviru [uneti naziv institucije arbitraže koja donosi pravila
arbitraže na Kosovu 2011]. U tekstu ispod, takva institucija koja upravlja arbitražnim postupkom
prema ovim pravilima će biti imenovana kao „institucija arbitraže“.
2. Ova se pravila primenjuju u saglasnosti sa onim modifikacijama o kojima se strane dogovore.
3. Osim ukoliko se strane ne dogovore drugačije, ova pravila će se primenjivati za sve arbitražne
postupke u kojima je tužba podneta na dan ili nakon stupanja na snagu ovih pravila.
4. Navedena pravila će upravljati arbitražu, izuzev kada je neko od navedenih pravila u suprotnosti
sa određenom odredbom postojećeg zakona o arbitraži, od kojeg strane ne mogu odstupiti, pri
čemu će takva će odredba prevladati.
Obaveštenje i računanje vremenskih rokova
Član 2.
1. Obaveštenja, uključujući primedbe, saopštenja i predloge, se mogu podneti preko bilo kojeg
oblika komunikacije koji omogućava ili dozvoljava registrovanje podnošenja istog.
2. Ukoliko je jedna od strana odredila posebnu adresu za tu svrhu ili je istu tribunal za arbitražu
ovlastio, svako obaveštenje će strani biti prosleđeno na tu adresu, i ukoliko se dostavi na taj
način smatraće se da je isto primljeno. Dostavljanje preko elektronskih sredstava kao što su
faksimil ili elektronska pošta se može izvršiti samo na jednu određenu ili ovlašćenu adresu za tu
svrhu.
3. U nedostatku takvog određivanja ili ovlašćenja, obaveštenje je:
(a) primljeno ukoliko je fizički uručeno adresiranom; ili
(b) smatra se uručenim ukoliko je uručeno na mesto poslovanja, mesto boravka ili
poštansku adresu adresiranog.

4. Ukoliko se nakon opravdanih uloženih napora dostava ne može izvršiti u saglasnosti sa stavovima
2. ili 3, smatra se da je obaveštenje primljeno ukoliko je isto poslato na poslednje poznato mesto
poslovanja, mesto boravka ili poštansku adresu adresiranog, preporučenim pismom ili nekim
drugim sredstvom na kojem se registruje dostava ili pokušaj dostave.
5. Obaveštenje se smatra primljenim na dan kada je uručeno u skladu sa stavovima 2, 3 ili 4 ili je
pokušano uručenje u saglasnosti sa stavom 4. Obaveštenje koje je prosleđeno elektronskim
sredstvima se smatra uručenim na dan kada je prosleđeno, izuzev ukoliko se smatra da je
obaveštenje o arbitraži koje je prosleđeno na ovaj način primljeno samo na dan kada stigne na
elektronsku adresu adresiranog.
6. U cilju računanja vremenskih rokova prema ovim pravilima ovakav rok počinje da teče sledećeg
dana nakon primanja obaveštenja. Ukoliko je poslednji dan roka zvanični praznik ili dan odmora
na mestu boravka ili mestu poslovanja adresiranog, rok će biti produžen do prvog sledećeg
radnog dana. Zvanični praznici ili datumi odmora koji su tokom vremenskog perioda se uključuju
u računanje roka.
Zastupanje i pomoć
Član 3.
Svaku stranu može zastupati ili pomagati lica koje strana izabere. Imena i adrese tih lica treba dostaviti
svim stranama i arbitražnom veću. U takvom obaveštenju treba precizirati da li je imenovanje obavljeno
u cilju zastupanja ili pomoći. Kada lice deluje kao zastupnik jedne strane arbitražno veće, na svoju
inicijativu ili na zahtev jedne od strana, i u svako vreme može zahtevati dato ovlašćenje za zastupanje u
obliku u kojem odredi arbitražno veće.
Određivanje organa imenovanja
Član 4.
Ukoliko su se strane složile o izboru organa imenovanja, organ imenovanja će biti organ koji će biti
određen kao takav prema organizacionim pravilima institucije arbitraže.
Deo II. Sastav arbitražnog veća
Broj arbitara
Član 5.
1. Ukoliko su se strane ranije dogovorile o broju arbitara, organ imenovanja će doneti odluku da li
će stvar biti dodeljena pojedinačnom arbitru ili arbitražnom veću od tri člana, uzimajući u obzir
sve relevantne okolnosti.

2. Po pravilu, organ imenovanja će dodeliti slučaj jednom pojedinačnom arbitru, izuzev ukoliko
složenost predmeta i/ili iznos nesporazuma opravdava da slučaj bude dodeljen arbitražnom veću
od tri člana.
3. Za ciljeve ovih pravila, izraz „arbitražno veće“ obuhvata jednog pojedinačnog arbitra ili
arbitražno veće od tri člana.
Imenovanje arbitara (član 6. do 9)
Član 6.
1. Strane mogu imenovati arbitre koji su na listi odgovarajućih institucija arbitraže.
2. Strane kao arbitre takođe mogu imenovati osobe koje nisu na takvim listama arbitara, uz uslov
da takva osoba obezbedi kratku izjavu o svojoj prošlosti i dosadašnjem profesionalnom iskustvu.
Ova izjava se mora obezbediti ukoliko arbitra imenuje određeni organ za imenovanje koji se
razlikuje od organa za imenovanje kojeg je odredila institucija arbitraže.
3. Imenovanje arbitra stupa na snagu kada isto potvrdi institucija arbitraže u saglasnosti sa članom
12. ovih pravila. Prema navedenom, svako upućivanje na imenovanje prema ovim pravilima se
smatra predlogom dok isto ne potvrdi institucija arbitraže.
Član 7.
1. Ukoliko su se strane složile da se imenuje samo jedan pojedinačni arbitar i ukoliko u roku od 30
dana, nakon primanja predloga o imenovanju pojedinačnog arbitra od strane svih drugih strana,
strane ne postignu dogovor, pojedinačnog arbitra će imenovati organ za imenovanje.
2. Organ za imenovanje imenuje pojedinačnog arbitra što je pre moguće. Tokom imenovanja organ
za imenovanje će koristiti listu – postupak ispod, osim ukoliko se strane slože da se lista –
postupak neće koristiti ili ukoliko organ za imenovanje prema svojoj diskreciji utvrdi da
korišćenje liste – postupka nije prikladno za ovaj slučaj:
(a) Organ za imenovanje će svakoj od strana dostaviti istu listu koja sadrži najmanje tri
imena;
(b) U roku od 15 dana od dobijanja ove liste, svaka strana može vratiti listu organu za
imenovanje nakon brisanja jednog ili više imena kojima se protivi istovremeno navodeći
preostala imena na listi prema redosledu prioriteta;
(c) Nakon isteka gorenavedenog vremenskog roka organ za imenovanje imenuje

pojedinačnog arbitra iz redova odobrenih imena na vraćenim listama i u saglasnosti sa
redosledom prioriteta koje su strane pokazale;
(d) Ukoliko iz bilo kojeg razloga imenovanje nije bilo moguće prema ovom postupku, organ
za imenovanje može iskoristiti svoje pravo u imenovanju pojedinačnog arbitra.
Član 8.
1. Ukoliko treba imenovati tri arbitra svaka od strana imenuje po jednog arbitra. Oba arbitra
imenovana na ovaj način biraju trećeg arbitra koji će delovati kao predsedavajući arbitar
arbitražnog veća.
2. Ukoliko u roku o 30 dana od dobijanja obaveštenja jedne strane o imenovanju arbitra druga
strana ne obavesti prvu stranu o arbitru koje je imenovala, prva strana može zahtevati od organa
za imenovanje da imenuje drugog arbitra.
3. Ukoliko u roku od 30 dana nakon imenovanja drugog arbitra, oba arbitra se nisu složila o izboru
predsedavajućeg arbitra, predsedavajućeg arbitra će imenovati organ za imenovanje na isti način
kao što se imenuje pojedinačni arbitar prema članu 7.
Član 9.
1. Za svrhe člana 8. stava 1. kada treba imenovati tri arbitra i kada ima više stranaka kao tužilaca ili
tuženih, osim kada su se stranke dogovorile o nekoj drugoj metodi imenovanja arbitara,
mnogobrojne stranke će zajedno, kao tužioci ili tuženi, imenovati jednog arbitra.
2. U slučaju neprekidnog neuspeha u osnivanju arbitražnog veća prema ovim pravilima, organ za
imenovanje, na zahtev bilo koje strane, će osnovati arbitražno veće i, čineći navedeno, može
povući bilo koje imenovanje koje je obavljeno u međuvremenu i imenovati ili ponovo imenovati
svakog od arbitara i imenovati jednog od njih kao predsedavajućeg arbitra.
Priznavanje mandata arbitra i obelodanjivanje informacija
Član 10.
1. Svaki arbitar treba biti i ostati nezavisan od strana u arbitraži.
2. Svaka osoba sa kojom se stupi u kontakt u vezi njegovog ili njenog imenovanja kao arbitra, bez
neopravdanih kašnjenja, obaveštava instituciju arbitraže o prihvatanju imenovanja za arbitra i
izjašnjava se da li ispunjava uslove koje su strane dogovorile. On ili ona će izneti sve okolnosti
koje mogu prouzrokovati opravdanu sumnju o njegovoj ili njenoj nepristrasnosti ili nezavisnosti.
Institucija arbitraže upoznaje strane sa navedenim.
3. Ukoliko su okolnosti očigledne iz izjave koju da arbitar, za koje postoji verovatnoća da će

prouzrokovati sumnju u vezi sa njegovom nepristrasnošću ili nezavisnošću ili u vezi ispunjenja
dogovorenih kvalifikacija, institucija arbitraže daje mogućnost stranama da dostave svoje
komentare u odgovarajućem roku.
4. Arbitar, od vremena njegovog ili njenog imenovanja i tokom celog postupka arbitraže, je dužan
da bez kašnjenja iznese takve okolnosti stranama i drugim arbitrima, osim ukoliko ih je već
upoznao o takvim okolnostima.

Potvrđivanje arbitra
Član 11.
1. Institucija arbitraže može potvrditi predloženog arbitra odmah nakon što institucija arbitraže
primi izjavu arbitra kojom se izjašnjava o prihvatanju i ukoliko u izjavi nisu očigledne okolnosti
koje izazivaju sumnju u vezi nepristrasnosti ili nezavisnosti arbitra ili ispunjenje dogovorenih
kvalifikacija; ili ukoliko u roku određenom članom 13.1 nijedna od strana ne ospori potvrđivanje
tog arbitra.
2. U slučaju zahteva za izuzeće prema članu 13.1 kada jedna strana odabere da traži izuzeće na
osnovu odredbe 13.4, odluka institucije za arbitražu kojom se odbija izuzeće predloženog arbitra
se smatra potvrđivanjem tog arbitra.
3. Potvrđivanjem svih arbitara se konstituiše arbitražno veće. Institucija arbitraže obaveštava strane
o konstituisanju arbitražnog veća.
Izuzeće arbitara (članovi 12. do 14)
Član 12.
1. Svaki arbitar može biti izuzet ukoliko postoje okolnosti koje prouzrokuju opravdanu sumnju o
nepristrasnosti i nezavisnosti arbitra.
2. Jedna strana može tražiti izuzeće imenovanog arbitra samo za razloge sa kojima se strana upozna
nakon imenovanja.
3. U slučaju da arbitar ne postupa, ili u slučaju njegove ili njene de jure nemogućnosti da obavlja
funkciju arbitra, primenjuje se postupak izuzeća arbitra, kao što je propisano članom 13.
Član 13.
1. Strana koja zahteva izuzeće jednog arbitra je dužna pošalje predlog za izuzeće u roku od 15 dana
nakon primanja obaveštenja o imenovanju arbitra za kojeg zahteva izuzeće, ili u roku od 15 dana
nakon što strana dođe do saznanja o okolnostima navedenim u članovima 11. i 12.
2. Predlog za izuzeće će biti prosleđen svim drugim stranama, arbitru za kojeg se traži izuzeće,
drugim arbitrima i instituciji arbitraže. Predlog za izuzeće treba sadržavati razloge za izuzeće.
3. Kada jedna strana predloži izuzeće jednog arbitra sve se strane mogu složiti sa tim predlogom.
Arbitar se takođe, nakon predloga za izuzeće, može povući sa svoje dužnosti. U nijednom slučaju
navedeno ne podrazumeva priznavanje validnosti razloga za izuzeće.
4. Ukoliko se u roku od 15 dana od dana predloga o izuzeću sve strane ne slože o izuzeću ili se
arbitar ne povuče, strana koja je podnela predlog za izuzeće može izabrati da nastavi ili da
zahteva odluku o izuzeću od institucije arbitraže. U tom slučaju, u roku od 15 dana od
podnošenja zahteva strane koja potražuje izuzeće druga strana i arbitar za koji se traži izuzeće
dostavljaju odgovor na predlog za izuzeće.
5. Institucija arbitraže donosi odluku o izuzeću bez neopravdanih kašnjenja. Ova odluka je
pravosnažna.
Zamena arbitra
Član 14.
1. Saglasno stavu, u svakom slučaju kada arbitar treba biti zamenjen tokom odvijanja arbitražnog
postupka, biće imenovan ili izabran zamenjujući arbitar u saglasnosti sa postupkom propisanim u
članovima 7. do 11, koji je primenjen pri imenovanju ili izboru arbitra koji se zamenjuje. Ovaj
postupak će se primeniti čak i ukoliko tokom postupka imenovanja arbitra kojeg treba zameniti
jedna od strana nije iskoristila svoje pravo za imenovanje ili za učešće na sastanku.
2. Ukoliko na zahtev jedne strane organ imenovanja zaključi da bi, u skladu sa vanrednim
okolnostima slučaja, bilo opravdano da jednoj strani bude onemogućeno pravo na imenovanje
zamenjujućeg arbitra, organ za imenovanje, nakon pružanja mogućnosti stranama i preostalim
arbitrima da iznesu svoje stavove, može: (a) da imenuje zamenjujućeg arbitra, ili (b) nakon
okončanja ročišta da ovlasti druge arbitre da nastave sa arbitražnim postupkom i donesu bilo
koju odluku.
Ponavljanja ročišta u slučaju zamene jednog arbitra
Član 15.
U slučaju zamene jednog arbitra postupak se nastavlja u fazi u kojoj je zamenjeni arbitar prestao da
obavlja svoju funkciju, osim ukoliko arbitražno veće ne odluči drugačije.
Izuzeće obaveze
Član 16.
Osim za namerna kršenja, strane se odriču, u najvećoj dozvoljenoj meri prema zakonu na snazi, svih
pretenzija prema arbitrima, organu za imenovanje, instituciji arbitraže i svakoj osobi koju je imenovalo
arbitražno veće na osnovu određene radnje ili nečinjenja u vezi sa arbitražnim postupkom.

Deo III. Arbitražni postupak
Opšte odredbe
Član 17.
1. Saglasno ovim pravilima, arbitražno veće može upravljati arbitražom na način koji smatra
najprikladnijim, uz uslov da strane budu tretirane jednako i da u određenoj odgovarajućoj fazi
postupka svakoj strani bude data opravdana mogućnost da predstavi svoj slučaj. Arbitražno veće,
u obavljanju funkcija prema svojoj diskreciji, će upravljati postupkom na takav način kako bi se
izbegla kašnjenja i nepotrebni troškovi te obezbedio pravičan i efikasan postupak za rešavanje
nesporazuma strana.
2. Što je pre moguće nakon formiranja i nakon pozivanja strana da iznesu svoja stanovišta,
arbitražno veće će odrediti privremeni raspored arbitraže, koje će biti data stranama i za
informisanje i instituciji arbitraže. Arbitražno veće može u svako vreme, nakon pozivanja strana
da iznesu svoja stanovišta, da produži ili skrati svaki vremenski period koji je utvrđen na osnovu
ovih pravila ili pravila koja su strane dogovorile. Arbitražno veće dostavlja revidirani raspored
instituciji arbitraže.
3. Ukoliko u određenoj prikladnoj etapi postupka bilo koja strana zatraži, arbitražno veće će
održati ročišta za izlaganje dokaza od strane svedoka, uključujući i stručnjake veštake ili za
usmene argumente. U nedostatku jednog takvog zahteva arbitražno veće će odlučiti da li će se
održati takva ročišta ili da li će se postupak odvijati na osnovu dokumenata i drugih materijala.
4. Celokupna komunikacija arbitražnog veća sa jednom stranom će biti dostavljena, od strane iste
strane, svim drugim stranama i instituciji arbitraže. Takva prepiska će biti izvršena u isto vreme,
osim kada je drugačije dozvoljeno od strane arbitražnog veća na osnovu zakona na snazi.
5. Arbitražno veće može, na zahtev bilo koje strane, da dozvoli jednoj ili više trećih osoba da se
pridruže arbitraži kao strane, uz uslov da je ta osoba ugovorna stranka sporazuma o arbitraži,
osim ukoliko arbitražno veće, nakon što omogući svim stranama, uključujući i osobu ili osobe
koje se mogu pridružiti, da budu saslušane, zaključi da pridruživanje ne treba dozvoliti zbog
predrasuda jedne od ovih strana. Arbitražno veće može doneti jedinstvenu odluku ili nekoliko
odluka u odnosu na sve strane uključene u arbitražu.
Mesto arbitraže
Član 18.
1. Ukoliko se strane nisu ranije dogovorile o mestu arbitraže ili ukoliko je određivanje nejasno ili
nepotpuno, mesto arbitraže će biti Kosovo, osim ukoliko institucija arbitraže, imajući u vidu
okolnosti pitanja i nakon što stranama da mogućnost za podnošenje pisanih komentara, odluči da
je neko drugo sedište prikladnije. Smatraće se da je odluka doneta na mestu arbitraže.

2. Arbitražno veće se može sastati na bilo kojem mestu koje smatra prikladnim za razmatranje.
Osim ukoliko se strane ne dogovore drugačije, arbitražno veće se takođe može sastati na bilo
kojem mestu koje smatra prikladnim za neku drugu svrhu, uključujući i sednice slušanja. U
svakom slučaju, arbitražno veće je dužno da obavesti instituciju arbitraže o takvim mestima i
ukoliko se očekuje da strane budu prisutne, obaveštenje im se treba dati u razumnom
vremenskom roku.
Jezik
Član 19.
1. Saglasno sporazumu sa stranama, arbitražno veće će odmah nakon osnivanja odrediti jezik ili
jezike koji će se koristiti tokom postupka. Ovo određivanje će se primeniti na tužbu, izjavu
odbrane i svaku drugu pisanu izjavu i ukoliko se održe sednice slušanja o jeziku ili jezicima koji će
se koristiti tokom takvih sednica.
2. Arbitražno veće može naložiti da celokupna priložena dokumentacija u tužbi ili izjava odbrane i
svi dopunski dokumenti ili materijalni dokazi podneti tokom postupka, podneti na njihovom
originalnom jeziku, budu propraćeni prevodom na jezik ili jezike o kojima su se strane
dogovorile ili koje je odredilo arbitražno veće.
3. Do određivanja jezika postupka, tužba, odbrana i drugi dokumenti se mogu podneti na jeziku
glavnog ugovora, sporazuma arbitraže ili na svakom jeziku koji se koristi u sedištu institucije
arbitraže.
4. Ukoliko ni strane ni arbitri ne mogu da se sklope sporazum o jeziku arbitraže, jezik arbitraže će
odrediti institucija arbitraže.
Tužba
Član 20.
1. Tužilac je dužan da svoju tužbu u pismenom obliku dostavi instituciji arbitraže. Postupak počinje
kada institucija arbitraže primi tužbu. Institucija arbitraže prosleđuje tužbu tuženom bez
neopravdanih kašnjenja.
2. Osim ukoliko strane ne dođu do drugačijeg sporazuma, tužba uključuje obaveštenje arbitraže.
3. Tužilac je dužan da dostavi kopiju tužbe i priloge za svakog tuženog, svakog arbitra i instituciju
arbitraže.

4. Tužba posebno treba sadržavati sledeće podatke:
(a) Imena i kontakt informacije strana;
(b) Identifikaciju sporazuma o arbitraži na koji se poziva;
(c) Kratak opis nesporazuma;
(d) Činjenice na kojima se zasniva tužba;
(e) Glavne tačke u stvari;
(f) Tražene pravne lekove;
(g) Zakonsku osnovu ili argumente koji podržavaju tužbu;
(h) Iznos nesporazuma u vreme podnošenja tužbe, osim ukoliko tužba nije povezana sa
određenim novčanim iznosom;
(i) Predlog o broju arbitara, jezik, mesto arbitraže, ukoliko se strane ranije nisu dogovorile
o tome.
(j) Ukoliko se zahteva odluka koju će doneti tri arbitra, imenovanje jednog arbitra i kontakt
informacije te osobe kao i detalje o stupanju u kontakt sa tom osobom.
(k) Ukoliko se imenuje pojedinačan arbitar, predlog u odnosu na arbitra kojeg treba
imenovati.
5. Tužbi treba priložiti i kopiju nekog ugovora ili drugog pravnog instrumenta iz kojeg ili vezano sa
kojim dolazi do nesporazuma kao i kopiju sporazuma o arbitraži.
6. Tužba, koliko je moguće, treba biti propraćena svim dokumentima i drugim dokazima na koje se
tužilac poziva ili iznosi referencije o istima.
Izjava odbrane
Član 21.
1. Tuženi će svoju pismenu izjavu odbrane proslediti instituciji arbitraže u vremenskom roku koji
odredi institucija arbitraže.
2. Izjava odrane će odgovoriti na podatke (b) do (k) tužbe (član 20. stav 4). Izjava odbrane treba,
koliko je moguće, da bude propraćena svim dokumentima i drugim dokazima na koje se poziva
tuženi ili iznosi referencije o istima.
3. U svojoj izjavi odbrane, ili u kasnijoj etapi arbitražnog postupka, ukoliko arbitražno veće odluči
da je kašnjenje bilo opravdano okolnostima, tuženi može podneti protivtužbu ili se pozvati na
tužbu u cilju uzajamne nadoknade, pod uslovom da arbitražno veće ima ovlašćenja o tome.
4. Odredbe člana 20. stavova 3. do 6. će se primenjivati na protivtužbu i pozivanje na tužbu u cilju
uzajamne nadoknade.
Izmene tužbe ili odbrane
Član 22.
Tokom odvijanja arbitražnog postupka strana može promeniti ili dopuniti svoju tužbu ili odbranu,
uključujući protivtužbu ili tužbu u svrhu uzajamne nadoknade, osim ukoliko arbitražno veće smatra
neprikladnim dozvoljavanje takvih izmena ili dopuna imajući u vidu kašnjenja u delovanju ili predrasudama
za druge strane ili neku drugu okolnost. Međutim tužba ili odbrana, uključujući protivtužbu ili tužbu u
svrhu uzajamne nadoknade, se ne može promeniti ili dopuniti na takav način da promenjena ili dopunjena
tužba ili odbrana spada izvan jurisdikcije arbitražnog veća.
Prosleđivanje predmetnih spisa arbitražnom veću
Član 23
Arbitražna institucija prosleđuje tužbu i odgovor na istu kao i druga dokumenta članovima arbitražnog
veća odmah po prijemu tužbe ili protivtužbe u odgovarajućem obliku, čim arbitri potvrde svoj mandat i
objektivnost i po uplati depozita na ime troškova postupka.
Tvrdnje u vezi sa jurisdikcijom arbitražnog veća
Član 24
1. Arbitražno veće nadležno je da odlučuje o svojoj jurisdikciji, uključujući i bilo kakav prigovor u
vezi sa postojanjem ili važenjem sporazuma o arbitraži. U tom cilju, klauzula o arbitraži, koja se
smatra sastavnim delom jednog ugovora, tretira se kao sporazum koji je nezavisan od drugih
ugovornih uslova. Odluka arbitražnog veća da je ugovor ništavan ne dovodi automatski do
poništavanja klauzule o arbitraži.
2. Tvrdnje da arbitražno veće nema jurisdikciju ističu se već u izjavi odbrane ili, u vezi sa jednom
protivtužbom ili tužbom koja ima za cilj uzajamnu nadoknadu, u odgovoru na protivtužbu ili
tužbu u cilju dobijanja uzajamne nadoknade. Jednoj stranci neće biti uskraćeno pravo da iznese
ove tvrdnje zbog činjenice da je imenovala, ili je učestvovala u imenovanju jednog arbitra.
Tvrdnja da arbitražno veće prekoračuje delokrug svog autoriteta pokreće se čim pitanje za koje
se smatra da je premašilo delokrug nadležnosti veća, bude istaknuto tokom arbitražnog
postupka. Arbitražno veće može, u svakom slučaju, prihvatiti kasnije navode, ukoliko se
zakašnjenje smatra opravdanim.
3. Arbitražno veće može odlučiti o tvrdnjama iz stava 2 ili na prethodno pitanje ili odluku o
osnovanosti. Arbitražno veće može nastaviti arbitražni postupak i doneti odluku, bez obzira na
prigovore u vezi sa njegovom jurisdikcijom pred sudom.
Druge izjave date u pismenoj formi
Član 25
Arbitražno veće odlučuje koje druge pismene izjave, sem tužbe i odgovora na tužbu, stranke mogu
zahtevati ili predstaviti i utvrđuje vremenske rokove za podnošenje datih izjava.
Vremenski rokovi
Član 26
Vremenski rokovi koje odredi arbitražno veće za podnošenje izjava u pismenoj formi (uključujući i tužbu
i izjavu odbrane) ne treba da premaše 45 dana. Sa druge strane, arbitražno veće može produžiti rokove
ukoliko konstatuje da je produžetak opravdan.
Privremene mere
Član 27
1. Arbitražno veće može, na zahtev jedne stranke, odrediti privremene mere.
2. Privremena mera je svaka privremena mera kojom, arbitražno veće, u svakom trenutku pre
donošenja konačne odluke o sporu, nalaže stranci, na primer i bez ograničenja, da:
(a) zadrži ili ponovo stekne status quou očekivanju rešenja spora;
(b) preduzme radnje koje mogu sprečiti ili da se uzdrži od preduzimanja radnji kojima može
pričiniti, (i) sadašnju ili buduću štetu, ili (ii) prekršiti arbitražni proces;
(c) pruži sredstvo za očuvanje imovine čime može ispuniti kasnije donetu odluku; ili
(d) očuva dokaze koji su značajni i od materijalne važnosti za rešavanje spora.
3. Stranka koja zahteva izricanje privremene mere u skladu sa stavom 2 (a) do (c) pokazaće
arbitražnom veću da:
(a) će pretrpeti štetu ukoliko joj se ne odredi privremena mera, koja ne može da se popravi
na adekvatan način, i da data šteta suštinski prevazilazi štetu koja se može pričiniti
stranci, kojoj je, ako se odredi, data privremena mera i namenjena; i
(b) postoji opravdana mogućnost da stranka koja podnosi zahtev uspešno dokaže
osnovanost zahteva. Određivanje ove mere u ovakvim uslovima neće uticati na diskreciju
arbitražnog veća u daljim odlukama.
4. U vezi sa zahtevom za izricanje privremene mere u skladu sa stavom 2 (d), zahtevi u stavovima 3
(a) i (b) primenjuju se samo u onoj meri koju arbitražno veće smatra odgovarajućim.
5. Arbitražno veće može promeniti, obustaviti ili prekinuti privremenu meru koju je izrekao, na
zahtev bilo koje stranke, u vanrednim okolnostima i po dobijanju prethodnog obaveštenja
stranaka, na inicijativu samog arbitražnog veća.
6. Arbitražno veće može zahtevati od stranke koja zahteva privremenu meru da pruži
odgovarajuće garancije u vezi sa merom.
7. Arbitražno veće može zahtevati od bilo koje stranke da odmah stavi na znanje bilo kakvu
materijalnu promenu u okolnostima na osnovu kojih je određena ili izrečena privremena mera.
8. Stranka koja traži da se odredi privremena mera može snositi odgovornost da nadoknadi
troškove i štetu pričinjenu merom svakoj stranci, ukoliko arbitražno veće konstatuje kasnije da,
u okolnostima koje su preovlađivale u to vreme, mera nije trebalo da je izrečena. Arbitražno
veće može doneti odluku o nadoknadi troškova i štete u svakom trenutku tokom postupka.
9. Jedan zahtev za određivanje privremene mere podnet od bilo koje stranke nekom sudskom
organu, ne smatra se neusklađenim sa sporazumom o arbitraži, ili kao način odustajanja od ovog
sporazuma.
Iskazi
Član 28
1. Svaka stranka nosi teret dokaza za činjenice u prilog tužbi ili odbrani.
2. Svedoci, uključujući i veštake, koje stranke prijave kao lica koja će svedočiti u arbitražnom veću
o bilo kojoj činjenici ili oblasti ekspertize, mogu obuhvatati svakog pojedinca, bez obzira što je
pojedinac stranka u arbitražnom postupku ili je na bilo koji drugi način povezan sa jednom
strankom. Osim ukoliko arbitražno veće naloži drukčije, iskazi svedoka, uključujući i iskaze
veštaka, mogu se podneti i u pismenoj formi i potpisati sa njihove strane.
3. U svakom trenutku tokom arbitražnog postupka, arbitražno veće može zahtevati od stranaka da
daju na uvid dokumenta, materijalne dokaze ili druge dokaze u vremenskom periodu koji
predvidi arbitražno veće.
4. Arbitražno veće utvrđuje prihvatljivost, značaj, materijalnost i težinu ponuđenih dokaza.
Rasprave
Član 29
1. U slučaju održavanja rasprave, arbitražno veće daje strankama adekvatno prethodno obaveštenje
o datumu, vremenu i mestu održavanja rasprave.

2. Svedoci, uključujući i veštake, mogu svedočiti i biti ispitani pod uslovima i na način koji predvidi
arbitražno veće.
3. Rasprave nisu javne izuzev ako se stranke slože drukčije. Arbitražno veće može zahtevati izlazak
iz sale, jednog ili više svedoka, uključujući i veštake, tokom svedočenja drugih svedoka, sem
svedoka, uključujući i veštaka, koji je stranka u arbitražnom postupku, čiji se izlazak iz sale u
načelu neće zahtevati.
4. Arbitražno veće može naložiti da se svedoci, uključujući i veštake, ispitaju i sredstvima

telekomunikacije koji ne zahtevaju njihovo fizičko prisustvo na raspravi (kao što je video-
konferencija).
Veštaci koje imenuje arbitražno veće
Član 30
1. Nakon konsultacije sa strankama, arbitražno veće može imenovati jednog ili više nezavisnih
stručnjaka, koji će podneti izveštaj veću, u pismenoj formi, o posebnim pitanjima koja predvidi
arbitražno veće. Jedan primerak opisa posla stručnjaka, koji izradi arbitražno veće, podnosi se
strankama.
2. Stručnjak, u načelu, pre nego što prihvati imenovanje, treba da podnese arbitražnom sudu i
strankama, opis njegovih ili njenih kvalifikacija i izjavu o njegovoj ili njenoj nepristrasnosti i
nezavisnosti. U vremenu koje arbitražno veće naloži, stranke treba da obaveste arbitražno veće
da li imaju bilo kakve prigovore u vezi sa kvalifikacijama, nepristrasnošću ili nezavisnošću
stručnjaka. Arbitražno veće odlučuje odmah o prihvatanju datog prigovora. Nakon imenovanja
stručnjaka, jedna stranka može osporiti kvalifikacije, nezavisnost i nepristrasnost stručnjaka samo
ukoliko je prigovor dat iz razloga koje ova stranka saznaje nakon imenovanja. Arbitražno veće
odlučuje odmah da li treba preduzeti neku radnju.
3. Stranke daju stručnjaku svaku informaciju od značaja ili daju na pregled sva dokumenta i
relevantne predmete koje on ili ona može od njih zahtevati. Svaki nesporazum između jedne
stranke i stručnjaka u vezi sa značajem informacije ili zahtevanim podneskom, prosleđuje se
arbitražnom veću na odluku.
4. Po dobijanju izveštaja stručnjaka, arbitražno veće podnosi jedan primerak izveštaja strankama,
koje imaju mogućnost da u pismenoj formi, iznesu svoja mišljenja o izveštaju. Stranka ima pravo
da razmotri svaki dokumenat na kome je stručnjak zasnovao svoj izveštaj.
5. Na zahtev bilo koje stranke, stručnjak, po podnošenju izveštaja, može da se sasluša na ročištu, na
kome stranke imaju priliku da učestvuju i da ispitaju stručnjaka. Na ovom ročištu, svaka stranka
može da pozove veštake koji će svedočiti o datim pitanjima. Odredbe člana 28 primenjuju se u
ovakvom postupku.

Zakašnjenje
Član 31
1. Ukoliko u roku predviđenom ovim pravilima ili od strane arbitražnog veća, bez dovoljnih razloga,
tuženi nije uspeo da podnese izjavu u svoju odbranu, arbitražno veće nalaže da se postupak
nastavi, ne zalaženjem u samo zakašnjenje kao način prihvatanja tvrdnji tužioca; odredbe ovog
stava takođe važe i za neuspeh tužioca da iznese svoju odbranu na protivtužbu ili na tužbu
pokrenutu zarad dobijanja uzajamne nadoknade.
2. Ukoliko jedna stranka, blagovremeno obaveštena u skladu sa ovim pravilima, ne prisustvuje

raspravi, a da ne pruži dovoljne razloge za isto, arbitražno veće može nastaviti sa arbitražnim
postupcima.
3. Ukoliko jedna stranka, koju arbitražno veće redovno poziva da podnese dokumenta, materijalne
ili druge dokaze, ne učini isto u utvrđenom vremenskom periodu, a da ne pruži dovoljne razloge
za ovaj neuspeh, arbitražno veće može doneti svoju odluku na osnovu dokaza kojima raspolaže.
Zaključivanje postupka
Član 32
1. Arbitražno veće može pitati stranke da li imaju neki dalji dokaz koji mogu da ponude ili svedoke
koje treba saslušati ili podneske koje mogu da predaju i, ukoliko arbitražno veće smatra da to
nije slučaj, može postupak proglasiti zaključenim.
2. Kada arbitražno veće zaključi raspravu, isti daje arbitražnoj instituciji približan datum kada se
nacrt odluke podnosi arbitražnoj instituciji na usvajanje u skladu sa članom 44. Bilo kakvo
odlaganje nakon ovog datuma prenosi se arbitražnoj instituciji od strane arbitražnog veća.
3. Arbitražno veće može, ukoliko smatra za shodnim usled vanrednih okolnosti, odlučiti, na svoju
inicijativu ili na zahtev jedne stranke, da ponovo otvori raspravu, u bilo kom trenutku pre
donošenja odluke.
Odustajanje od prava na prigovor
Član 33
Neuspeh bilo koje stranke da odmah uloži prigovor po osnovi neusklađenosti sa ovim pravilima ili sa bilo
kojim zahtevom sporazuma o arbitraži, smatra se odustajanjem od prava date stranke da podnese dati
prigovor, osim u slučajevima kada stranka može da pokaže, da je njen neuspeh da uloži prigovor, na
osnovu okolnosti,bio opravdan.

Deo IV. Odluka
Odluke
Član 34
1. U slučaju da postoji više od jednog arbitra, bilo koja odluka ili odluke arbitražnog veća donose se
većinom arbitara.
2. U slučaju proceduralnih pitanja, kada ne postoji većina ili kada to ovlasti arbitražno veće,
predsednik arbitražnog veća može odlučivati sam, i ova odluka podložna je reviziji, ukoliko je
potrebna, pri arbitražnom veću.
Forma i uticaj odluke
Član 35
1. Arbitražno veće može donositi posebne odluke o različitim pitanjima u različitim intervalima.
2. Sve odluke treba da se sastave u pismenoj formi i biće konačne i obavezujuće za stranke. Stranke
primenjuju sve odluke bez odlaganja.
3. Arbitražno veće izneće razloge na kojima se odluka zasniva, sem ukoliko se stranke slože da
nema potrebe za navođenjem razloga.
4. Odluku potpisuju arbitri i treba da sadrži datum kada je doneta odluka i da navodi mesto
arbitraže. Kada je u veću više od jednog arbitra i nijedan od njih ne uspe da je potpiše, odluka
sadrži obrazloženje o nepotpisivanju iste. Arbitražna institucija potvrđuje da je odluka usvojena u
skladu sa pravilima arbitražne institucije.
5. Odluka može biti objavljena uz saglasnost svih stranaka, ili tamo i u meri u kojoj je objavljivanje
neophodno po mišljenju jedne stranke u skladu sa zakonom, kako bi se zaštitilo ili ispoštovalo
neko zakonsko pravo ili u vezi sa zakonskim postupcima pred sudom ili drugim nadležnim
organom.
6. Arbitražna institucija podnosi overene kopije odluke, potpisane od strane arbitara.
Važeći zakon, amiable compositeur
Član 36

1. Arbitražno veće primenjuje pravila zakona koji odrede stranke, kao zakon važeći za suštinu
nesporazuma. U odsustvu opredeljivanja stranaka u tom smeru, arbitražno veće primenjuje
zakon koji bude smatrao odgovarajućim.
2. Arbitražno većeodlučuje kaoamiable composieturiliex aequo et bonosamo ukoliko stranke izričito

ovlaste arbitražno veće da to i učine.
3. U svim slučajevima, arbitražno veće odlučuje u skladu sa uslovima ugovora, ukoliko postoje i
uzima u obzir svaku upotrebu profesije, koja važi na datu transakciju.
Rešenje ili drugi razlozi za prekid
Član 37
1. Ukoliko se, pre donošenja odluke, stranke slože o rešenju spora, arbitražno veće izdaje nalog o
prekidu arbitražnog postupka, ili, ukoliko se ovo traži od stranaka i odobri od strane arbitražnog
veća, evidentira rešenje u vidu arbitražne odluke o dogovorenim uslovima. Arbitražno veće nije
obavezno da da obrazloženje za datu odluku.
2. Ukoliko, pre donošenja odluke, nastavak arbitražnog postupka postane nepotreban ili nemoguć
iz bilo kog razloga koji nije pomenut u stavu 1, arbitražno veće obaveštava stranke o svojoj
nameri da donese nalog o prekidu postupka. Arbitražno veće imaće nadležnost da donese dati
nalog izuzev ukoliko postoje preostala pitanja koja treba da se reše a arbitražno veće smatra
odgovarajućim da to i učini.
3. Kopije naloga za prekid arbitražnog postupka ili odluke arbitražnog veća o dogovorenim
uslovima, koje su potpisali arbitri, uručuju se strankama. U slučajevima u kojima je doneta
arbitražna odluka o dogovorenim uslovima, važe odredbe člana 35, stavovi 2, 4 i 5.
Tumačenje odluke
Član 38
1. U roku od 30 dana od donošenja odluke, jedna stranka, po dobijanju obaveštenja drugih

stranaka, može zahtevati od arbitražnog veća da da svoje tumačenje odluke.
2. Tumačenje se daje u pismenoj formi u roku od 30 dana od prijema zahteva. Tumačenje će biti
sastavni deo odluke i važe odredbe člana 35, stavovi 2 do 6.

Ispravka odluke
Član 39
1. U roku od 30 dana od donošenja odluke, jedna stranka, obaveštenjem upućenim drugim

strankama, može zahtevati od arbitražnog veća da ispravi odluku u proračunu, svaku štamparsku
grešku ili propust slične prirode. Ukoliko arbitražno veće smatra zahtev opravdanim, vrši
ispravku u roku od 30 dana od dobijanja zahteva.
2. Arbitražno veće može u roku od 30 dana od podnošenja odluke načiniti svoje ispravke, na svoju
inicijativu.
3. Date ispravke biće načinjene u pismenoj formi i biće sastavni deo odluke. Važe odredbe člana 35,
stavovi 2 do 6.
Dodatne odluke
Član 40
1. U roku od 30 dana od prijema naloga o prekidu ili odluke, stranka, obaveštenjem upućenim
drugim strankama, može zahtevati od arbitražnog veća da donese odluku ili dodatnu odluku, u
vezi sa tvrdnjama iznetim u arbitražnom postupku, koje arbitražno veće nije rešilo.
2. Ukoliko arbitražno veće smatra da je zahtev za jednom odlukom ili dodatnom odlukom osnovan,
isto donosi novu ili dopunjuje svoju odluku u roku od 30 dana od prijema zahteva. Arbitražno
veće može produžiti, po potrebi, vremenski period u sklopu koga će doneti odluku.
3. Po donošenju date odluke ili dopunske odluke, važe odredbe člana 35, stavovi 2 do 6.
Deo V. Poverljivost
Član 41
1. Izuzev ukoliko se stranke izričito slože u pismenoj formi o suprotnom, stranke preuzimaju na
sebe opšte načelo da očuvaju tajnost arbitražnog postupka, da čuvaju u tajnosti sve odluke i
naloge, kao i sve materijale koje je jedna stranka podnela u arbitražnom postupku a koje nisu
drukčije u javnoj sferi, da očuvaju i to u meri u kojoj se može zahtevati da stranka sa nekim
pravnim zadatkom da ovu izjavu, da štite ili poštuju isto zakonsko pravo ili da primenjuju ili ulažu
prigovor na odluku o pravnim postupcima pred sudskim organom. Ovaj poduhvat važi i za
arbitre, veštake, svedoke, lica koja deluju u ime bilo kog lica uključenog u arbitražni postupak,
sekretara arbitražnog veća i svakog lica arbitražne institucije uključenog u sprovođenje
arbitražnog postupka.
2. Rasprave arbitražnog veća su poverljive.

3. Jedna odluka može se objaviti, u celosti ili u vidu fragmenata ili rezimea, samo u sledećim
uslovima:
(a) ako je zahtev za objavljivanje upućen arbitražnoj instituciji;
(b) ako su izbrisana sva pominjanja imena stranaka; i
(c) nijedna stranka ne osporava dato objavljivanje u vremenskom roku koji je u tu svrhu utvrdila
arbitražna institucija.
Deo V. Ubrzani postupak
Član 42
1. Odredbe u vezi sa ubrzanim postupkom, predviđene stavom 2 ovog člana, primenjuju se:
(a) u svim slučajevima u kojima sporni iznos, koji predstavlja ukupan iznos tužbe i protivtužbe (ili
bilo koju zaštitnu meru za uzajamnu nadoknadu) ne prekoračuje 100,000 evra, osim ukoliko
arbitražna institucija ne odluči drukčije imajući u vidu okolnosti:
(b) u svim slučajevima, nezavisno od njihove vrednosti, ukoliko se stranke slože oko primene
odredbi ubrzanog postupka.
2. U ubrzanom postupku, gore navedene odredbe ovih pravila primenjuju se u skladu sa dole
navedenim izmenama:
(a) Arbitražna institucija može skratiti rokove, uključujući i vremenske rokove za imenovanje
arbitara;
(b) Slučaj se prosleđuje arbitru pojedincu, sem u slučaju da sporazum o arbitraži predviđa arbitražno
veće od troje članova. Ukoliko sporazum o arbitraži predviđa arbitražno veće od troje članova,
arbitražna institucija poziva stranke da se slože da se pitanje prosledi arbitru pojedincu. Ukoliko
se stranke ne slože da proslede predmet arbitru pojedincu, tarife ova tri arbitra proračunavaju
se u skladu sa članom 8 Uredbe o troškovima arbitražnog postupka.
(c) Izuzev ukoliko se stranke slože da se sporazum reši samo na osnovu dokumentovanih dokaza,
arbitražno veće neće održavati više od jedne rasprave za ispitivanje svedoka i veštaka, kao i za
usmene argumente. Na zahtev arbitražnog veća, arbitražna institucija može isključivo dozvoliti
održavanje drugog ročišta.
(d) Odluka se donosi u roku od šest meseci od dana kada je arbitražna institucija podnela
predmetne spise arbitražnom veću. U vanrednim okolnostima, arbitražna institucija može
produžiti ovaj rok.

Deo VII. Nadležnost arbitražne institucije
Nadležnost tokom postupka
Član 43
1. Arbitražna institucija može, u skladu sa svojim unutrašnjim pravilima, ovlastiti jednog od svojih
članova da učestvuje na raspravama.
2. Arbitražna institucija obezbeđuje adekvatnu pravnu pomoć na svim raspravama na kojima arbitar
pojedinac, ili barem jedan član arbitražnog veća, nije pravnik.
3. Arbitražna institucija može, poštujući pravo odlučivanja arbitražnog veća o osnovanosti spora,
skrenuti pažnju arbitara na pravna pitanja od važnosti za odlučivanje i posebno na pitanja u vezi
sa sadržajem i formom proceduralnih radnji koje preduzima.
Usvajanje odluke
Član 44
1. Pre potpisivanja odluke, arbitražno veće dužno je da podnese arbitražnoj instituciji nacrt odluke
na usvajanje.
2. Arbitražna institucija može naložiti promene u formi podnetog nacrta. Arbitražna institucija,
poštujući pravo odlučivanja arbitražnog veća o osnovanosti spora, ovlašćena je da skrene pažnju
arbitražnog veća na pitanja u vezi sa osnovanošću spora.
Proceduralni troškovi
Član 45
Pravila o troškovima arbitražnog postupka (uključujući i pravila o tarifama arbitara, administrativnim

troškovima, pretplaćenim troškovima, podnošenjem dokaza i drugim troškovima) predviđaju se pri
instituciji u skladu sa Uredbom o troškovima arbitražnog postupka arbitražne institucije na snazi pre
početka arbitražnog postupka.
Stupanje na snagu
Član 46
Ova pravila stupaju na snagu dana _________________.

Prilog II
Model klauzule o arbitraži za ugovore
Bilo koji nesporazum, kontroverza ili tvrdnje koje proizilaze ili su u vezi sa ovim ugovorom ili
prekršajem, prekidom ili njegovim nevaženjem, rešavaju se arbitražom u sklopu [unesi naziv institucije za
arbitražu], u skladu sa pravilima o arbitraži na KOSOVU.
Napomena. Stranke treba da uzmu u obzir da dodaju:
(a) Organ imenovanja treba da bude ... [naziv institucije ili lica];
(b) Broj arbitara biće... [jedan ili tri];
(c) Mesto arbitraže biće ... [grad i zemlja];
(d) Jezik koji se koristi u postupku arbitraže biće ... .
(d) Važeći zakon materijalnog prava je ...................
Model izjave o nezavisnosti u skladu sa članom 11 pravila
Bez okolnosti koje treba da se obelodane
Ja sam i biću nepristrasan i nezavisan od stranaka. Po mom znanju i verovanju, ne postoje okolnosti,
prošle ili sadašnje, koje mogu izazvati osnovanju sumnju o mojoj nepristrasnosti ili nezavisnosti. Odmah
ću obavestiti stranke i druge arbitre o bilo kojoj okolnosti te vrste koje se setim tokom ove arbitraže.
Okolnosti koje treba da se obelodane
Ja sam i biću nepristrasan i nezavisan od stranaka. U prilogu možete naći izjavu sastavljenu na osnovu
člana 10 Pravila o arbitraži na KOSOVU o (a) mojim prošlim i sadašnjim poslovnim, profesionalnim
vezama i drugim odnosima sa strankama i (b) drugim važnim okolnostima. [priložiti izjavu]. Potvrđujem
da ove okolnosti ne utiču na moju nezavisnost i nepristrasnost. Odmah ću obavestiti stranke i druge
arbitre o bilo kojim okolnostima te vrste koje se setim tokom ove arbitraže.
Napomena. Svaka stranka može razmotriti mogućnost da zahteva od arbitra da doda sledeći paragraf u
izjavu o nezavisnosti:
Potvrđujem, na osnovu informacija kojima trenutno raspolažem, da mogu da posvetim potrebno vreme
da obavim ovu arbitražu na revnosan, efikasan način i u skladu sa vremenskim rokovima predviđenim
pravilima.

Arbit Raza

Diunggah oleh

Informasi Dokumen

Hak Cipta

Format Tersedia

Bagikan dokumen Ini

Bagikan atau Tanam Dokumen

Opsi Berbagi

Apakah menurut Anda dokumen ini bermanfaat?

Apakah konten ini tidak pantas?

Hak Cipta:

Format Tersedia

Arbit Raza

Diunggah oleh

Hak Cipta:

Format Tersedia

Arbitraža

I.Oko ove obuke

II. Nastavni ciljevi

 objasne i primene glavne koncepte i načela arbitraže;

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 1

IV. Uslovi učešća

Informacije pružene u ovom predgovoru osmišljene su sa namerom da obezbede da u potpunosti

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 2

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 3

1.2. Nastavni ciljevi

1.3. Istorijat arbitraže

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 4

1.4. Pristup u rešavanju privrednih sporova

Posledično, preduzeća su počela da analiziraju i da identifikuju najprikladnije opcije za rešavanje sporova

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 5

Koliko košta (Ne)formalnost Ko kontroliše konačno Gde/šta je fokus?

Pregovori Bez troškova Stranke Same stranke. Interesi

Posredovanje Troškovi Stranke, zajedno Posrednik prosto Interesi

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 6

Pregovori Raznovrsnost Nema imenovanih Nema imenovanih Stranke.

Posredovanje Raznovrsnost Posrednik se Posrednik radi Stranke igraju

Arbitraža Rešenja Veće od tri osobe, Arbitri razmatraju Predstavljanje

1.6. Arbitraža u odnosu na sudske postupke

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 7

U skladu sa ovom Konvencijom, arbitražne odluke donete u državama potpisnicama Konvencije

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 8

Finalizacija: Arbitražna odluka je konačna i obavezujuća. Ne postoji mogućnost žalbe, sem u

1.7. Odabir odgovarajuće vrste arbitraže

1.7.1. Institucionalna i Ad hoc arbitraža

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 9

Sem pomoći u procesu imenovanja, arbitražna institucija pozabaviće se i administrativnim i logističkim

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 10

1.7.2 Ubrzana arbitraža

1.8. Vežba: arbitraža naspram sudskog postupka

Hipotetički slučaj Arbitraža /Sud– zašto?

Adnan Losha je direktor jedne poznate kompanije. On je

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 11

Luma je registrovan na Kosovu i ima ograničena sredstva,

1.9. Rešavanje sporova na više nivoa

Primer klauzule na više nivoa za rešavanje sporova:

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 12

U praksi, primećeno je u nekolicini slučajeva da stranke koje uvršćuju u svoje ugovore

U ovom modulu, naučili ste:

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 13

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 14

2.2. Nastavni ciljevi

2.3. Kratak istorijat sprovođenja arbitraže na Kosovu

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 15

2.4. Delokrug Zakona o arbitraži

Pravila o priznanju i izvršenju arbitražnih odluka objašnjavaju postupak odlučivanja o arbitražnim

Takođe treba istaći da u skladu sa međunarodnim standardima i činjenicom da se arbitraža zasniva na

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 16

Gledajući uopšteno, u domaćim sporovima,ovaj zakon može se primenjivati u sledećim situacijama:

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 17

2.6. Primena Zakona o međunarodnim sporovima

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 18

1. kada se stranke slože da ga primene, ili

2.7. Potreba za arbitražom na Kosovu

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 19

 Arbitraža bi olakšala opterećenost sudova

 Arbitraža bi pružila mogućnost za rešavanje spora na način koji je

 Arbitraža bi podstakla trgovinu i međunarodne investicije

Uputstva:Pročitajte naredne odredbe i odgovorite na postavljena pitanja:

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 20