Naslov originala:

Ana Maria Machado

Sol tropical da liberdade
 Ana Marija Mašado

TROPSKO SUNCE
SLOBODE
Sa portugalskog prevela
Vesna Vidaković
Ova knjiga je prevedena zahvaljujući pomoći Ambasade Brazila u
Beogradu
Ponovo je zasjalo sunce slobode
Svetlost se promoli nad vrhovima planina
Svet ponovo uroni u mirne vode
Rasprši se ratna tmina
Mir zavlada zemaljskim predelima
Pobeđena je tiranija
Stigla je demokratija

– Samba iz Salgeira, 1946.

 1.

Život je umetnosti družbenica

Sunce me je tome naučilo

– Kaitano Velozo

Kuća je bila masivna i osvetljena, sa prozorima otvorenim na vetru i

ljuljaškama na verandama. Toplo je primala pridošle, poput kokoši koja
širi krila da primi piliće u vreme kiše. Žena je to znala. Oduvek. I čak ju
je uznemiravala ta preterana gostoprimljivost, koja nikako nije
poštovala privatnost njenih stanara. Kada je bila dete, to je bio povod za
radost i veselje. Okupljanja brojnih rodjaka i prijatelja tokom leta,
spavanje u sobama pretrpanim krevetima, sa mrežama i suknima
razbacanim po podu. Kasnije, u adolescentskoj dobi, takođe je bilo
zabavno – dođu kasno sa igranke i čavrljaju šapatom do zore, uz oprez
da ne probude roditelje ili malu braću i sestre u susednim sobama. Ali
devojčica je isto tako oduvek znala da zbog toga nikada neće imati
mira. U kući je uvek bilo mesta za još nekog. I na kraju nije ostajalo
mesta za nju.
Čudan je osećaj vratiti se kući sada, nakon toliko godina, u potrazi
za svojim mestom. Ili u potrazi za mirom, ko zna. Znala je da će mesta
za nju uvek biti, sve dok majka bude živa. Uvek bi se našlo. Ali mir
svakako nije bio deo kućnog nameštaja.
Ipak, i pored svega toga, imala je želju da dođe. I to je bilo
jednostavno – dovoljan je bio jedan telefonski poziv, put avionom,
petnaest minuta vožnje sa majkom u kolima od aerodroma i, za manje
od dva sata, veliki grad je već bio daleko, a krajolici malog grada su se
ukazali pred njom. I žena je mogla da se opruži na suncu, da podigne
stopalo visoko, koliko god joj se prohte, a da niko ne nabasa na nju i
poremeti zarastanje onoga što je slomljeno. Kuća je bila masivna i
osvetljena, žena je to oduvek znala. Ali ovaj put je bila prazna, nije bilo
vreme raspusta, i ona se nije igrala ili išla na proslave. Sada je bila samo
jedna skrhana žena, kojoj je bilo potrebno da se sakrije u jazbinu i tamo
liže svoje rane sve dok ne zarastu.
Mogla je to da radi na bilo kom drugom mestu. Ni sama nije znala
zašto je izabrala baš svoju kuću. Možda jer je to majčino krilo. Ali bilo bi
neobično to priznati. Nije umela to da traži, a majka nije umela da joj
pruži. Ali kada joj se javila želja da dođe, došla je. Moralo je to imati
neko značenje. Sve je imalo značenje. Čak i slomljena noga – ovo je bilo
doslovno, ne u prenesenom smislu. Dana kada se desio prelom, kada je
trebalo da ostane kod kuće da odmara, pozvala je telefonom svog
psihijatra:
– Slušaj, danas ne mogu da dođem. Slomila sam prst na nozi.
– U redu je. Dođi kad budeš mogla.
Glas je zvučao blago podrugljivo.
– Nemoj se smejati, istina je. Zaista sam slomila palac na desnoj nozi.
Desilo se jutros.
– Mogu li da pogodim kako se to dogodilo?
Bila je sigurna da će se on prisetiti nekog sličnog slučaja, kao što su
joj već nekoliko puta ispričali, za ova dva-tri sata. Ali pristala je:
– Naravno da možeš da pokušaš. Ali sumnjam da ćeš pogoditi...
Sećala se šta je ortoped rekao kada je video stopalo. Tipičan prelom
kada neko udari u nogaru kreveta ili fotelje, sasvim uobičajeno, ništa
opasno, samo je trebalo sanirati, nije čak ni bilo potrebe stavljati gips.
Klasičan primer prsta koji se izvrnuo prilikom udarca o nameštaj.
– Udarila si u zid vlastite kuće, sa unutrašnje strane.
– Naravno, u zid stana... – našalila se.
Ali nije bilo smešno. Setila se kako je telefon iznenada zazvonio, ona
je ustala sa sofe u dnevnoj sobi i potrčala, uplašena, i ne znajući kako i
zašto, pogrešno procenila širinu vrata hodnika i svom snagom udarila
nogom u ivicu praga, kriknuvši od bola, a prst je odmah počeo da otiče i
plavi.
Primetila je da je nastala pauza u razgovoru i upitala:
– A kako si pogodio?
– Nije u pitanju pogađanje. Poznajem te... Ti to stalno radiš... Samo
što je ovog puta bilo doslovno.
– Ne budi naporan. Zvaću te.
– U redu, ne brini. Dođi na sledeću seansu. Ili javi ako ne budeš
mogla.
Zamislila se. Da li je zaista sve ostalo jasno? Možda je dobro obavila
razgovor. Možda ona zaista živi udarajući u zidove kuće, odbijajući se o
pregrade, u pokušaju da probije granice i proširi teritoriju, ali čineći to
uvek trapavo. Razmišljaće o tome kasnije.
I sada, ležeći u dvorištu, sa stopalom podignutim na klupu,
pokušala je da razmisli o tome. Ali nije joj polazilo za rukom. A i čemu
to? Sada joj to nije potrebno. Sada samo treba da uživa u svakom
trenutku koji provodi tu. Da kroz kožu upija sunce, večiti lek za sve
nevolje. Da sklopi oči i prepusti se vrelini. Naravno, ako joj insekti
dopuste. Komaraca nema, i sve dok morski povetarac bude pirkao tom
snagom, neće ih biti u blizini. Ali mrava i te kako ima. Uplašila se kad je
osetila da joj gamižu po ramenu. Otvorila je oči. Ugledala je male žute
mrave kako omamljeno tumaraju među dlačicama na ruci, pozlaćenim
od sunca. Ali svetlo joj zasmeta. Bolje da stavi šešir. Dobro, ovako je već
bolje. Kada je pogledala gore, kroz rupičasti šešir, videla je samo
sićušne zvezdice sačinjene od sunčeve svetlosti. Osećala je blago
bockanje oštrih vlakana na koži lica, uz njihov daleki miris divljine
pomešan sa pradavnim mirisom mora, koji se uvukao u sve predmete u
kući. Okrenula je lagano glavu na stranu i posmatrala mrave.
Bilo je ugodno ležati u tom položaju i posmatrati insekte u ovoj
životnoj dobi. Ponovo. Izgleda kao da nikada nije ni prestajala, da je to
činila svakog bogovetnog dana. Prisećala se da joj je, na toj istoj plaži, u
vreme kada još nije bilo struje, baka po majci obično pričala priče pred
spavanje, dok je sedela na ljuljašci koja je sve vreme škripala. Pričala joj
je priču o malom Migelu, dečaku koji je ostavljao sve što je u tom
trenutku radio, kako bi posmatrao mrave. Nije se sećala više ničega iz
priče. Ali sećala se da joj je bila omiljena. Morala bi da pita majku da li
je ona možda zna. Kasnije, kada se pridigne, ući će u kuću i ispričaće joj.
Ali ne sada. Sada će samo da uroni u sebe. Ili da posmatra okolinu,
dokle god pogled seže. Kao što upravo ovog trenutka čini, prateći
osciliranje bubica. Jedan mrav stiže sa jedne, a drugi sa druge strane, i
zastaše jedan naspram drugog. Bila je sigurna da nešto govore.
Odmalena je to znala. Još pre nego što je pročitala Nazarinjove nestašluke
i kročila u carstvo čuda. Još pre nego što je pošla na fakultet i naučila
kako je Friš proučavao jezik pčela. Još pre nego što je postojala ova
kuća. Još u staroj bakinoj kući, sećala se jednog karnevala kada se
prerušila u mrava radilicu, sa mnoštvom lišća bademovog drveta
zadenutog u kostim. Kostim od lana je bio grozan, bockao ju je kad je
bio suv, a žuljao na preponama kada je bio mokar. Ali ovi mravi su bili
manje zanimljivi od radilica i od crvenih mrava. Bili su samo obični
mravi, dosadni, koji su gamizali po vlatima tek zalivene trave i peli se
na kamenje, rasuto po pesku u dvorištu.
Kamenje. Otkud sad ono? Žena je mislila da je znala sve o kući, o
njenom suncu, njenoj čvrstini, njenoj usamljenosti. Ali sada je bila
zatečena pojavom ovog kamenja iza okrnjenog maltera stepeništa, koje
je vodilo na verandu. Kamenje koje je podupiralo kuću. Kamenje koje je
oduvek bilo tamo, a da se ona toga nije sećala. To isto kamenje za koje je
ona oduvek znala. Na kraju, predstavljalo je prvi deo kuće koji je
ugledala, kada je dvorište još uvek bilo samo zemljište zasađeno
kukuruzom, na obali mora. Kada je ono još zbunjivalo devojčicu, kao
neka čudna pojava, red morskih grebenova na kojima će se podići
zidovi. Jer kamenje u stvari nije bilo kamenje. Niti čak temelj. Bilo je
morsko grebenje ostavljeno na suvom, koje je neki ribar doneo iz mora.
Malo pre toga, deda po ocu je bio umro. Možda godinu ili dve, ne
zna se tačno, ovaj period detinjstva joj je još bio prilično nejasan. Tek
onoga dana kada je prvi put ugledala plac, shvatila je da je već bila
završena izrada plana i da su mogli da počnu sa izgradnjom kuće. A sa
novcem koji im je ostavio – nije to bila bogzna kakva svota – roditelji su
rešili da započnu gradnju, na zemljištu koje su im majčini roditelji
poklonili, blizu njihove kuće, odmah uz plažu, koje zalazi u more –
prostor brisan vetrom, obrastao grmljem i divljim trešnjama koje su
gotovo zatvarale pristup izvoru, gde su se okupljale žene iz varoši i
razgovarale se dok su prale posuđe, ribale šerpe, prale ili glačale odeću
na stenju, ili samo dolazile da napune vrčeve pijaćom vodom i posle ih
uspravnog tela nosile privezane krpom za glavu. Za malu devojčicu,
ovo je bilo mesto na kraju sveta, usred prašume. U početku, nije joj se
mnogo dopadala ideja i brinulo ju je ono što se moglo desiti.
– Kada kuća bude gotova, provodićemo tamo raspuste?
– Hoćemo, dušo. Sagradićemo veliku, udobnu kuću. Pa kada mama
i tata budu stari, mogu čak da odu tamo da žive...
– A jel’ onda nećemo više ići da letujemo u dekinoj kući? Bićemo
sami tamo u novoj kući, na kraj sveta?
– Nećemo biti sami, nas ima mnogo. I svaki stric će isto imati
zasebnu kuću, na svom delu zemljišta, jedan do drugog. Ne možemo
više svi da stanemo u dedinu kuću. Deca rastu, porodica se uvećava, ne
mogu više svi da stanu...
– Ali bićemo daleko...
Devojčica je shvatila da je bitka izgubljena. Odrasli su već odlučili.
Ni sama nije znala zašto je navaljivala. Čula je ono što je već očekivala,
kao da se to već dogodilo.
– Nije uopšte daleko, ne budi smešna, Lena. Odmah je pored plaže.
Za tili čas se tamo stvoriš, ili odeš biciklom do dedine kuće.
Nastavila je žustro:
– A noću? Neću moći da idem sama po mraku...
– Nećeš ni hleti. Svi će hteti da idu na plažu. Znaš zašto? Kupićemo
motor, generator, a kuća će imati struju. Moći će da se čita, sluša radio, i
još mnogo toga...
– Kada će biti gotova?
– Uh, to će da potraje... Mora da se raskrči zemljište, da se izradi
nacrt, da se kupi građa, udare temelji, da se...
Onda se ona umirila. Kada odrasli kažu da nešto neće dugo trajati,
moralo je da prođe dosta vremena da bi se dogodilo. A zamisli kada oni
sami kažu da će da potraje... Nije morala da brine. I dalje je vreva pune
bakine kuće tokom letovanja bila zagarantovana, gde je svako sebi
spremao jelo i obedovao napolju, pod drvetom, jer nije bilo mesta za
stolom.
Tata i mama su dugo sanjali o toj kući. Pravili su mnogo puta nacrte,
raspravljali, pokazivali, a ona ništa nije razumela. Jednog dana
približila se da pogleda. Tata je držao hartije u ruci, sedeći u nekoj
čudnoj fotelji u dedinoj kući. Bila je sva zdepasta, ali izduženih naslona
za ruke, glatkih, od drveta, i vrlo varljivih, jer kada bi neko greškom seo
na jedan od njih, mogao je zajedno sa stolicom da se prevrne, samo
jednim obrtom. Ali samo ukoliko niko ne bi sedeo u njoj, da uspostavi
ravnotežu. Tog dana, tata je sedeo tamo, mala sestrica njemu u krilu,
majka sa jedne strane, a ona i brat su stali sa druge.
– Vidite kakva će biti naša kuća.
Ona je pogledala i nimalo joj se nije dopalo. Pre nego što je bilo šta
izustila, brat je požurio:
– Tata hoćeš da ti ja nacrtam? Nacrtaću kuću koja mnogo više liči na
onu tamo...
Tata se nasmejao i objasnio da je ono što su upravo gledali bio crtež
koji kao da je sačinjen gledajući odozgo, kao da je neko skinuo krov.
One linije su bile zidovi, a razmaci vrata. I pokazivao je:
– Ovde će biti naša soba, pored će biti soba za velike devojčice, a ova
pored za male... Ovde će biti dnevni boravak. A sa druge strane biće
soba za dečake i gostinska soba.
– A ovo ovde? – upitao je brat.
– To su verande – objasni mati.
Sve je bilo tu na papiru. Kao neka kuća iz bajke, mogla je cela da
stane na jedan crtež. A kada su ponovo došli na letovanje, zemljište je
bilo očišćeno od grmlja i zasejan je kukuruz. Braća i rođaci odmah
otkriše kako je u kukuruzištu bilo zgodno igrati se bandita i šerifa.
Mada su ponekad usred igre nailazili na kamenje. Ali nisu shvatali o
čemu se radi. Dok jednog dana svi zajedno nisu došli da vide kuću. I
prema objašnjenjima, Lena je shvatila da su grebenovi poređani po
zemlji sačinjavali onaj crtež koji je gledala sa ocem na papiru, samo što
je sada bio u prirodnoj veličini. Poređani grebenovi označavali su
zidove, pregrade između soba, određivali sve pregrade koje će jednog
dana postojati, i unutar i izvan kuće. Ali za sada, postojali su samo
zidovi.
Sada, mnogo godina kasnije, opružena na suncu, žena je posmatrala
mrave kako pristižu sa grebenova koji, zakopani kao blago, jedva da su
se nazirali. I shvatila je da su njene gradske oči bile prilično iskvarene.
Bili su slatki ti mravi. Malecki. Ali vrveli su od života. Bez
zaustavljanja, u neumornom kretanju, od trave do grebenja umetnutog
ispod kuće, od vlažne zemlje do suvog mora. Sačinjavali su čitav jedan
svet.
Možda je zbog toga kuća bila stamena. Jer je ukopana u zemlju, u
sred kukuruzišta, prekaljena suncem, ojačana vetrom koji je hujao nad
skamenjenim odjecima bezvremenog Atlantskog okeana. Kamenje. Boje
purpura, ponekad gotovo crveno, ponekad vuče na crno, izobličeno, sa
mnogo starih, već skorelih školjki, mestimično razmekšanih upornim i
tvrdoglavim zapljuskivanjem talasa. Izbušeno rupama koje su već
poslužile kao skloništa ribama u zonama algi. Tamo, još napred, linija
grebenova se nastavljala i zalazila u vodu, gde, izgleda, takođe nije
manjkalo onoga što će stari Žoakim jednog dana doneti da sazida kuću,
prema jednoj biblijskoj praboli. Čak i danas je bilo moguće da se neko
razonodi po tom kamenju u moru, da ide sa decom da hvata ribice i
školjke ili da obuče ronilačko odelo i posmatra nemi ples slanih i
živopisnih boja. Ali niko više nije umeo tako precizno da lovi jastoge u
morskom vrtu kao stari ribari, koji su pratili mesečeva kretanja i dobro
poznavali morski živalj, i čak bili kadri da golom rukom uhvate
životinju, a da se ne povrede bodljama njenog čvrstog oklopa.
Sunce je pržilo.
Bilo bi dobro okupati se u moru. Ali kako nije smela da pomera
stopalo, nije mogla da ode do tamo i da zagazi u vodu, jedino je vredelo
da pokuša malo da se praćaka, tu u bašti, pod drvećem manga. Za koji
minut, možda. Lena je rukom obrisala znoj iznad usana, koji joj
odjednom zasmeta.
Tim pokretom malo je pomerila šešir sa lica, i u proširenom
vidokrugu ugledala drveće badema, sa dečijom ljuljaškom okačenom
na jednoj od grana, i velikim stolom od neobrađenog drveta, zabodenim
u zemlju pod krošnjom. Žena se osmehnu. Ako bi jednog dana, negde u
izgnanstvu, morala da napiše pesmu, rekla bi da u njenoj zemlji ima
bademovog drveća. Ako bi nekad pak morala da izabere jedno drvo
pod kojim će njen lični bog da se nastani, to bi bez sumnje bilo drvo
badema. Njen totem. Ludačko, upadljivo drvo, kao kakva utvara. U
stanju je da samo sebi donese jesen, više puta godišnje, u vreme kada se
najmanje očekuje. U stanju je da se u suvim suzama ogoli i da proglasi
sopstvenu zimu u tropskim predelima, da bi posle ponovo olistalo uz
rađanje nežnih ružičastih pupoljaka, pre nego što se raspomami u
bujnom zelenilu, prema kalendaru sačinjenom na osnovu pulsiranja
sopstvene žile kucavice. Ko zna, možda će žena jednog dana uspeti da
nauči od drveta kako da se pokatkad oslobodi dotrajalog lišća i da u
sopstvenim grudima potraži želju da se ponovo rodi i da započne novi
ciklus. Ko zna... A ako bi neko bademovo drvo moglo tome da je nauči,
to bi sigurno bilo ovo. Njen stari poznanik. Nije toliko staro kao
kamenje, jer zasađeno je kasnije. Ali ga mnogo bolje poznaje. Presađeno
je iz bašte, zajedno sa druga tri drveta. Sva su manje-više istog rasta,
zasađena u isti dan, istom majčinskom rukom, u istom vrtu. Jedno je
postavljeno iza, tačno na prolazu mravlje kolone koja je pristizala
izdaleka, i išla u pravcu drveta flambojana, koga su mravi u više
navrata izjedali. Ostalo je patuljasto i sasušeno. Drugo nikada nije
uspelo da izraste, nikad nismo saznali zbog čega. A ono što je bilo iza
kuće, razvilo je bujnu krošnju, divnu, kitnjastu, tropsku. Ali sporo je
raslo. I to drvo pored kuće, koje je mogla da posmatra sa prozora svoje
sobe, okruženo kokosovim drvećem, bilo je njeno.
Nemoguće je znati da li je to zbog neke posebne vrste semena, zbog
dobrog đubriva, ili zbog neke izuzetno hranljive supstance u onom
parčetu zemlje, ali činjenica je da je ovo bademovo drvo odmah
upadalo u oči, među svim drvećem koje je onog dana presađeno iz
bašte u vrt. Na kraju leta, već je bilo čvrsto i bodljikavo. Nakon nekoliko
meseci, to je već bilo pravo pravcato drvo, visoko skoro kao devojčica,
kako svedoči fotografija koja je do dan-danas sačuvana u porodičnom
albumu. Sledećeg leta, već je prilično nadraslo devojčicu. Sada je čak
bilo slatko setiti se kako je ta krhka žena koja leži tamo na suncu,
jednom htela da izmeri svoju visinu prema onom drvetu, koje iznenada
izgleda vekovima staro, sa svojom hrapavom i naboranom korom, sa
krošnjom toliko bujnom da su je ribari mogli videti iz daljine, sa mora,
iza zaliva, i prema njoj su se upravljali da bi odredili pravac preko
talasa i vratili se u varoš. Čak i za to je ovo bademovo drvo bilo
savršeno. Dobro zasađen orijentir, kućni kompas koji uvek ukazuje na
puteve povratka i otvara nove za pridošlice. Masivno i osunčano kao
kuća, sa kojom je činilo savršen par. Njena zaštitnička senka.
Ta senka bila je istinski dobrodošla. Vrućina je postajala nesnosna.
Došao je čas da se rasprši čarolija, da se razbije stanje nepomičnosti, da
se pokrene, progovori, da se izađe odatle. Lena je videla da ne može da
ustane sama, bila joj je potrebna pomoć. Viknula je majku:
– Mama!
 Glas je odgovorio tako tiho, iz neposredne blizine, da se uplašila.
– Tu sam kćeri. Hoćeš da ti pomognem da ustaneš?
– Da, molim te.
I dok je majka ustajala sa ležaljke, Lena oseti blagu nelagodnost što
je morala za nju da se pobrine. Koliko li će dugo morati da bude pod
prismotrom? Naravno, shvatila je i da tako blisko majčino prisustvo
može imati drugačiji smisao. Koliko će dugo majka biti tu pored nje,
bdijući u tišini? Zašto je Lena uvek morala da reaguje poluljutito,
osetljiva na svoj lični prostor, i da se oseća se ugroženo? Sve je moglo
biti jednostavnije... Ali zašto Amalija nije ništa rekla, nije dala neki znak
da je blizu?
– Jesi dugo bila tamo? Nisam ni videla kad si došla...
– Bila si zadubljena u misli, te pomislih da je bolje da te ne
prekidam... Sedela sam i posmatrala te, mnogo si mršava, kćeri, moraš
da jedeš...
Godine su prolazile, refren je ostao isti. Ovo dete ništa ne jede, ne
znam šta više da izmislim, svaki dan u vreme ručka nastaje pravi
pakao...
– Dugo si tu sedela? – bila je uporna.
Majka je bila neodređena:
– Manje-više...
– Zašto nisi pričala sa mnom?
– Mislila sam da je tako bolje za tebe...
Naravno, majka uvek za to služi, da misli šta je najbolje za decu.
Lena je osetila njenu snažnu i istinsku ljubav. Ovog puta nije
protivrečila.
Ono što ju je uznemirilo bilo je nešto drugo, od pre mnogo vremena.
Sigurno još iz vremena njenog prvog mladića, kada je imala petnaest
godina, kada je majka čitala njegova pisma, skrivena u fioci, a da nju
nije ni pitala, jer naravno, to je bilo uvek „za tvoje dobro, tako je
najbolje”. Ali nije bilo nikakvog smisla da je time opterećuje toliko
godina kasnije. Trebalo je da raspravi to na vreme, da se suprotstavi, da
obeleži svoju teritoriju. Toliko stvari je tokom svih ovih godina
progutala, da sada ništa nije značilo da sve to odjednom izbaci iz sebe.
Imala je mnogo preče probleme. I bili su joj potrebni mir i tišina, da bi
uklonila paučinu iz glave. Bolje je usmeriti osećanja na konkretne stvari.
– Užasno je vruće, jel’ da, majko? Htela bih malo u kuću. Možemo
da napravimo limunadu, kao što ti voliš...
– Poručila sam indijski orah za tebe. Ako hoćeš, možemo začas da ga
oljuštimo.
I obe odoše u kuhinju, kao što su mnoge druge ženske predstavnice
ljudskog roda činile, vekovima unazad. Ovog puta neće kuvati
neizrečene misli, niti će skrivenim emocijama začinjavati jelo. Ali
probrane ćutnje, očišćene od prljavštine kao zrna pasulja, bile su tu, i
trebalo ih je, po najboljem ženskom običaju, rukom spakovati u ostavu
ili pažljivo zamrznuti za dane koji dolaze.
Iako su one verovatno bile samo dve lepe životinje koje su se
sklonile od vrućine, da ugase žeđ sokom od ceđenog voća.
 2.

Izraziti jednu stvar drugom

za mene je pitanje života i smrti
Da li je to umetnost?

– Fereira Gilar

Rano ujutru, kroz slojeve magle koja se podigla, ugledala je divljeg

vepra kako istrčava iz šume i odlazi na reku da utoli žeđ. Živa istina.
Videla je svojim očima. Sva se prepala. Naravno da u jednom stripu
„Asteriks” to ne bi bilo ništa čudno. Ili da je ona lik iz neke
srednjovekovne priče – ili možda čak iz evropskog XVIII veka, kad li je
već došlo do ekspanzije gradova i ekoloških pretnji koje su oterale divlje
veprove – isto bi bila u stanju da doživi situaciju kao potpuno prirodnu.
Ali u današnje vreme, koliko god postojala apsolutno uverljiva
logična objašnjenja, bilo je teško ne zaprepastiti se. Čak i ona, koja
potiče iz zemlje palmi gde pevaju drozdovi, koja prelazi šume gde se
poje veprovi... Čak i ona, koja je od Alonsa za jedan Božić dobila divnu
knjigu o umetnosti dvadesetog veka, sa posvetom: „Za osobu koja
najviše pripada duhu XX veka, od svih koje sam upoznao...” Da, čak i
ona... Ali ne bi trebalo da se plaši. Na kraju krajeva, iako nije preživela
ratna vremena, tako dobro dokumentovana fotografijama u knjizi,
videla je mnogo strašnije stvari od veprova u dvadesetom veku – mada
ih nije bilo baš tako mnogo... Ali u tom trenutku, pred njom je bio vepar.
Ogroman, snažan, zadihan, prekriven blatnjavim čekinjama. I bila je
preplašena.

Nije mogla da izbegne čuđenje pred neočekivanom životinjom,

zaštićenom u rezervatima za lov, kraj puteljka koji je krivudao po
obronku brdašceta, na kome je jedno seoce čuvalo svojih osam stotina
stanovnika, u starim kućicama od kamena, zaštićeno bedemom koji je
pripovedao priču staru sedam vekova, u rustičnom okruženju gde
rimske ruševine i etrurske grobnice nisu bile ni blizu toliko zastrašujuće
kao ova zadihana životinja. Ali iznad svega, u ovoj grozomornoj
situaciji, uznemiravao ju je predosećaj da joj preti opasnost da postane
kao svi ostali, da ne bude više ona. Da bude jedna od onih koji se
prestraše čim ugledaju retku životinju kako pije vodu i pretrnu pri
pomisli da postoje ljudi koji umiru od gladi. U njenom kraju bilo je tako.
„Naše šume su bogatije životom”, kaže jedna himna i pesma. Bogatije
životom, da, to se svakako može reći. Ali zavisi šta se podrazumeva
pod rečju život. Da nasilje više ne ugrožava ničiju svakodnevicu. Ali da
zaštićena vrsta životinje koja pije bistru vodu u šumi, i te kako
predstavlja pretnju. Tužne li zemlje, tužnih li vremena.
Retorika. Tužno je bilo nekad. U vreme izgnanstva, nimalo
romantičnog, koje nije imalo nikakve veze sa Gonsalvesom Dijasom,
opevanim u pesmi i slavljenim u himni. Da li je moguće da, pomisli
žena, zemlja koju su osnovali prognani i koja čak u nacionalnoj himni
podseća na bol izgnanstva, navodeći pesmu egzila, proteruje ljude u
sred XX veka i seje izgnanike po svetu? „Neka Bog ne dopusti da
umrem dok se tamo ne vratim”. Ista pesma, druga himna, jednaka
čežnja.
Čak i sada, kada put traje samo nekoliko nedelja, povodom posla, a
izgnanstvo predstavlja samo tamnu mrlju, negde daleko vremenu, koja
stvara bol u jednom prašnjavom kutu duše, zatrpanom ogromnim
kamenom. Ali i dalje odjekuje. Iako je imala povratnu kartu u torbi, i
jasno znala da će se za dve nedelje vratiti i ponovo odenuti topli ogrtač
od kućnog sunca, van mračne atmosfere izgnanstva.
Tako je bilo. Bilo je dovoljno da se nađe negde daleko i da se u njoj
probudi ogromna čežnja. Loša navika iz prošlih vremena, možda. Ko
zna... Ali Lena čak nije mogla ni da se žali. Period koji je provela u
izgnanstvu nije bio dugotrajan i mučan. Na kraju, to nije ni bilo
izgnanstvo, samo dobrovoljno udaljavanje, da ne bi moralo da bude
prinudno i na neodređeno vreme. Nije čak ni imala običaj da o tom
periodu razmišlja kao o izgnanstvu, on nije zavređivao nikakvo ime. U
izgnanstvu su bili drugi, koji su bili primorani da napuste zemlju,
nemajući izbora. Ali ona, ne. To je bio samo jedan period. Trajao je skoro
četiri godine, ali je bio samo period. Čak se tokom njega čovek može
istinski zainteresovati za mnoštvo stvari iz kulture novih zemalja,
ukoliko se uklopi u pozajmljenu kožu, tuđi jezik, nepoznat smisao za
humor.
Onorio je, na primer, stvarno bio u izgnanstvu. Kakva slučajnost da
se sada seti Onorija, jer ubrzo potom ljudi sa kojima putuje će pričati o
njemu.
Sedeći na mestu suvozača, Marija se blago okrenula pozadi i
prokomentarisala:
– Kako je dobro što smo uspeli da te dovedemo ovamo, Lena! Ovo
mesto nema nikakve veze sa turizmom, i sličnim stvarima... Ne nalazi
se ni u jednom turističkom vodiču Italije, ništa se značajno ovde nije
dogodilo, nema nikakvih umetničkih dela, ništa slično. To je samo jedna
mala i slatka kućica koju smo iznajmili, kao što sam ti juče pričala.
Svideće ti se. Seoce je dražesno. Ne opterećuje i prija. Kao i ovdašnje
posete prijatelja. Kao ti, na primer. Svaki put kada dođeš, osećam kako
nije došlo ni do kakvog prekida u našem odnosu, čak i ako nismo pisale
jedna drugoj.
– Svaki put kada dođeš – dodao je Antonio – doneseš nam malo
Brazila. Onog najboljeg što Brazil ima da ponudi, naravno... Postoji i
onaj drugi koji nas uopšte ne zanima. Dođu ovamo da kupuju u Gučiju
i sede po kafeima Via Veneto.
Lena, koja je upravo razmišljala o nostalgiji, upitala ga je nešto što ju
je mnogo kopkalo:
– Kako vi možete da izdržite toliko dugo napolju? Izgnanstvo za
izgnanstvom, pa iako je dobrovoljno i nije tipično, ovo vaše već predugo
traje...
U Marijinom odgovoru se ipak mogla nazreti blaga nostalgija:
– Šta znam, dok su mi roditelji bili živi, još sam i razmišljala da se
vratim... Ali danas...Zarad čega? Ovde je mnogo lepo... Više se poštuje
pojedinac... A sada su se i deca poženila, imamo ovde i unuke. Oni koje
najviše volim su ovde.
Ali Antonijev odgovor je bio ubedljiv u svom dobrom raspoloženju,
prikrivajući bilo kakvav drugi ton:
– Ne mogu da se vratim. Ne umem da živim bez fudbala niti bez
brazilske muzike. Svi poznati fudbaleri iz Brazila igraju u Italiji. I svaki
put kada odem tamo, na radiju se čuje samo rok muzika. A ovde po
čitav bogovetni dan samo puštaju našu muziku. Šta ja tamo imam da
tražim?
Leni je to bilo simpatično i dodala je:
– Razumem. Ali se i dalje pitam zašto sam imala toliku želju da vas
vidim. Slabo se viđamo, a ni sama nisam mnogo dobra u sastavljanju
pisama, priznajem, no ipak ste mi i dalje jednako dragi. I vi to znate...
Zanimljivo, pomislila je. Toliko je volela Mariju i Antonija, retke i
prave prijatelje, ali kako je samo teško izgovoriti ono što leži na srcu...
Izgleda da je baš bio trenutak da se to kaže. Antonio je nastavio:
– A jesi li ti nešto primetila? Vreme prolazi, a mi postajemo sve
bliskiji... Čak i ako neko vreme nismo u kontaktu, ne pišemo, ne viđamo
se. Kada smo zajedno, ne moramo uopšte da se pretvaramo.
Razumemo se čak i kada se ne slažemo, kada se razmimoilazimo u
nekim stvarima. Isto to sam osetio, na primer, kada sam se posle mnogo
godina sastao sa Onoriom...
Bio je to samo usputni komentar, jedna iskrica osećanja, nije bilo
potrebe da nastavi dalje da priča. Samo to, jedna divna emocija, izraz
unutršnje topline koja razbija hladnu izmaglicu.
Nastavili su tako ćutke još nekoliko kilometara, putem koji je išao
preko polja belih rada i bulki, koje su se prostirale svuda unaoko. I u
tišini, prisetila se Onorija i njihovog poslednjeg razgovora.
To je bilo malo nakon njegovog povratka u Brazil, posle deset
godina pravog izgnanstva. Tokom tog perioda, uspeli su nekoliko puta
da razgovaraju telefonom. Ali nisu se videli. Uvek bi se zadesili u
različitim državama. I kada se ona vratila u domovinu, svaki put kada
je odlazila u Evropu, pokušavala je da ga nađe. Ali uvek bi se desilo da
je on upravo već napustio taj grad, ili da još nije bio stigao.
Čak i pod takvim okolnostima, u početku, dok je ona još uvek živela
u Parizu, uspeli su da se posvađaju na daljinu, i pored njihove
prijateljske ljubavi. On je nekome dao njenu adresu da bi na nju stizala
pošta upućena osobama koje ona nije poznavala. Lena se osetila
ugroženo i razbesnela se. Poslala je pismo primaocu, ali ubrzo je
saznala da je to bilo Onorijevih ruku delo; on je mislio da može tako da
korisi ljude, a da im i ne kaže. Pozvala ga je telefonom u drugu zemlju:
– Ja planiram da se vratim, jel’ znaš? Neću nikome dopustiti da mi
komplikuje život i da me u tome omete... Neću ja da mi stižu pisma od
petnaest strana, cigle u iscepanoj i ulepljenoj koverti, pisana smešnim
jezikom punim naglašenih reči, koje bi svaki idiot na prvi pogled
rastumačio... Nisi imao pravo da me uvučeš u tako nešto... Neću da
dozvolim da me iskorišćavaju...
Svađa na kraju nije poprimila ozbiljne razmere, samo zato što je on
odreaogovao blago i pokušao da je umiri rečima poput „polako, dušo,
smiri se, potpuno si u pravu, obećavam ti da se više neće ponoviti, ne
brini...” Da je nastupio zapovednim tonom, ili da ju je izazivao, Lena to
ne bi podnela, prekinula bi sa Onoriom za svagda, a ona ga je ipak
volela. Ali nije bilo opasnosti. Onorio je uvek imao stila, imao je odličnu
priču i dar da prilagodi govor situaciji. Ne bi dopustio sebi takvu
grešku, tako da se sve dobro završilo. I deset godina kasnije, kada se
vratio, nakon što su se završila sva slavlja prijema izgnanika, kada je
došao trenutak da se nasamo vide i porazgovaraju, taj je susret bio
divan.
Nekoliko sati su lagodno proveli za večerom u restoranu na obali
mora, uživajući u ribljim specijalitetima i laganom razgovoru, kad
Onorio iznenada reče:
– Nalazim da je ovo božanstveno, ali moram ti priznati da ima nešto
što za mene predstavlja iznenađenje i misteriju koju ne mogu da
razumem.
– Šta?
– Tvoja priča, tvoj put, šta znam. Ti, sada, ovde, ispred mene.
Lena nije razumele komentar.
– Zašto?
Uzeo je gutljaj soka od narandže i, pogledavši je, vídeo je u njoj
smernu osobu koja je mnogo godina pre toga ostavila muža i dom, i
prestala da piše svoje ljupke i prefinjene tekstove u drugom delu
novina, te pokuša da objasni:
– Šta znam, neverovatno je, poznavali smo se nekih tri, četiri godine,
zar ne? Posle se skoro deset godina nismo videli. I dalje mi pomalo
nedostaješ. Kao da ima nešto što se ne slaže slikom o tebi koju pamtim.
– Da... Ali mi se nikada nismo istinski upoznali, nikada nismo bili
zaista bliski, zar ne, Onorio? Kretali smo se među istim ljudima, imali
smo gomilu zajedničkih prijatelja i to je sve. Ali nismo postali pravi
prijatelji.
– Uprkos velikoj nežnosti koju smo oboje prikrivali... – našalio se on.
Ona ga je ispravila:
– A možda baš zbog te velike nežnosti koju smo prikrivali. Ili možda
čak zbog izvesne međusobne privlačnosti koje nisam bila svesna. I
nikada to nisam htela da priznam, ali mislim da bih umrla od straha da
sam nazrela da ona postoji. Ali uvek smo jedno drugom pomagali, što
je bilo najvažnije. Oboje smo znali da možemo da računamo jedno na
drugo, u svakom trenutku kada je to bilo potrebno. Ali bez pravog
zbližavanja... Zar nije bilo tako?
– Da... Prava bliskost između nas nije postojala. Imaš pravo. Ali
uvek je bilo izvesne međusobne naklonosti o kojoj nije bilo potrebe ni
govoriti. Sećam se vrlo dobro našeg poslednjeg susreta, pre nego što se
sve izdogađalo i pre nego što sam nestao, sećaš li se?
Ona se osmehnu, prisećajući se jasno te slike:
– Naravno. To je bilo na Karnevalu šezdeset devete. Grupica nas
smo se dogovorili da idemo zajedno. Svartio si tamo u kuću (Marselo se
u to vreme u njoj krio, sećaš li se?) i otišli smo svi skupa da gledamo
defile škola sambe, to je bilo na Aveniji Prezidente Vargas. Nikada neću
zaboraviti kako si igrao i pevao „Heroji slobode”. Škola Imperio Serano
je imala divan nastup...
Prisećala se, pevušeći:

Već je zasjalo sunce slobode...

Sunce slobode već zasjalo je ...
Ovaj vetrić koji mladost miluje
ovaj plam koga ljubav raspiruje
raširi se po svetu
to je revolucija u svom pravom svetlu...

Onorio se isto prisećao sa osmehom.

– Baš tako. Zapravo, reči koje su bile odobrene cenzurom, govorile
su o evoluciji. Ali svi ljudi na aveniji pevali su revolucija, bilo je tako
zabavno.
 Ona je nastavila:
– Prava lepota! Pevao si kao da si znao za dvostruki život koji se
vodio, u tajnosti. A ja ništa nisam znala. Samo mi se mnogo dopalo
kako pevaš. Način na koji si se sav predavao muzici, duhom i telom,
igrajući sambu. Nikada to neću zaboraviti...
– Vidiš li? – prekinuo ju je. – Moja slika koja ti je ostala osećanju je
neki tip koji igra i peva na sred ulice. Kakva budalaština! O tome ti
govorim. Svi me pamte kao aktivistu, disidenta, gerilca, teroristu, zavisi
kako se kome dopada. A kada žele to da zataškaju, onda govore o
besprekornom profesionalcu, i slične stvari...
Pokušavajući da izađe na kraj sa sitnim koščicama ribe, Lena je
podigla pogled i izvinila se:
– Čekaj, nije tako, eh sad, nisam baš to htela da kažem... I ja te isto
tako pamtim, samo sam rekla kako si pevao i igrao jer mi se to baš
snažno urezalo u sećanje, nemoj da se ljutiš...
– Ne ljutim se, samo se malo zezam, Lena... I to potvrđuje ono što
sam ranije pokušavao da ti kažem. Ono što ja ne razumem kod tebe, a
što me fascinira. Otkriću ti jednu tajnu.
Ta rečenica joj probudi radoznalost. Blago se nagnula napred, kako
bi bolje čula, kao da niko nije smeo da prečuje ono što će on ispričati.
Međutim, on je nastavio istim staloženim tonom, sa pauzama u govoru.
– Presrećan sam što sam se vratio, i ponovo gledam ista mesta,
osećam iste mirise, ukuse, slušam svoj jezik, muziku, i sve to. Ali postoji
nešto što me pomalo tišti, a to je da uspevam da se razumem jedino sa
decom svojih prijatelja, ili sa dosta mlađima od sebe. Od starih
prijatelja, iz naše generacije, mislim da je ostalo jedva nekoliko njih sa
kojima mogu da razgovaram. Nemamo tema, znaš? Svi su mnogo
uštogljeni, mnogo ozbiljni, šta znam... Pogledi na stvari su nam sasvim
drugačiji... Ti si jedna od tih retkih osoba sa kojom već izvesno vreme
uživam da razmenjujem ideje, mislim da je to fantastično. Ti si na
najprirodniji način prihvatila kako posmatram stvari, kako se oblačim,
kako se hranim. A pre nego što sam otišao, nisam mogao ni da
zamislim da će ta staromodna žena, rođena da bude majka porodice,
toliko da se promeni, da postane tako neobična, zanimljiva, moderna. O
toj misteriji ti govorim kad pomenem tvoj razvojni put. Trebalo bi to da
zabeležiš, da ovekovečiš...
Rešila je da se malo napravi blesava, kako bi prikrila izvesnu
nelagodu, pa pokuša da se našali:
– To je posao za zatvorenika.
– Ozbiljno ti govorim. Ispričaj svoju priču, ostavi svoje svedočanstvo.
Nikada nisi razmišljala o tome? Na kraju krajeva, tvoj posao je da pišeš.
Već godinama...
Lena je odgovorila iskreno:
– Ne, nikada o tome nisam razmišljala. Moj posao je da budem
novinar, a ne da pišem lične ispovesti. I ja u to ne verujem. Mislim da je
poštenije odmah priznati da je ta priča lične ispovesti zapravo fikcija,
deo romanesknog žanra, ako se tako naziva u književnosti. To jest,
pripovedanje stvari na imaginaran način, predstavljati ih kao da su se
one baš tako dogodile, a zapravo se nikada nisu desile. A ti to znaš bolje
nego iko drugi.
Ovoga puta se sa njom uopšte nije složio:
– Mani se gluposti, Lena. Naravno da postoje izvesne konvencije.
Kada budeš probrala, nešto će ostati po strani... Svakako ne može sve ni
da stane...
– Ali nije samo to u pitanju. Neki se tako izdaju za heroje,
pripovedaju o stvarima koje nisu radili, stvarajući epopeje i stičući
popularnost na osnovu tuđih dela, a da ne govorim o još gorim
stvarima.
– Suviše si stroga. Često se dešava da onaj ko piše već bude toliko
besan, da je bolje da odmah preuzme na sebe nešto što su drugi uradili,
jer on je već sjeban, a ništa ga neće izvući ako naudi i prijateljima
govoreći istinu. To je takođe iz bezbednosnih razloga. Ili bi po tebi bilo
bolje da taj tip ocinkari druge, u ime verodostojnosti činjenica?
Uz izvesnu dozu sumnjičavosti i glasom koji nije mogao da prikrije
ljutnju, upitala ga je:
– I posle deset godina? Nakon amnestije i svega ostalog? Sa pečatom
te priče na sebi, Onorio? Ta priča može da prođe kod nekoga ko nema
blage veze. Ali mi znamo šta je u pozadini. Ako nisi u mogućnosti da
ispričaš istinu, nemoj ni da pričaš. Nikom ništa. Ali nemoj da govoriš
laži i da ih predstavljaš kao istinu, pseudočinjenično svedočanstvo koje
će da pothrani buduće istoričare...
Ironija u njenom glasu je rasla, u jednom trenutku već je postala
oštra:
– Poštenije je odmah na početku priznati da se neće govoriti istina i
da će početi pripovedanje fikcije, gde će se mešati likovi, situacije,
izmišljati nove stvari, izostaviti ono što je nepotrebno. I to je već nešto
drugo. Prevelik je to tovar za moju kobilu, kako je govorila moja baka.
Treba biti umetnik, pustiti da reč sama ispreda pripovest, da to bude
nešto mnogo plodnije od pukog navođenja činjenica, stvoriti
svedočanstvo u nekoj drugoj sferi, ne znam...
Umesto uzrujanim tonom, Onorio joj se obratio blago, gotovo
očinski, bez suprotstavljanja:
– Vidi, Lena. Ono što pokušavam da ti kažem jeste da neko mora da
ispriča taj put. A ti to najbolje možeš da uradiš. Ako ne želiš da
predstaviš to kao dokaz ili svedočanstvo, u redu, nemoj to ni činiti. Ali
nećeš se tako ničega osloboditi. Stvari će i dalje biti iste. Svi će znati da
bilo kakva sličnost sa stvarnim osobama, živim ili mrtvim, nije puka
slučjnost. Ti kažeš da je fikcija, a svi redom će hteti da otkriju na koga se
odnose činjenice, ko su osobe koje u stvarnosti odgovaraju likovima. Na
kraju, još će te optužiti za ispovedni ton, autobiografski, i šta ti ja znam,
ostale grehove u koje romanopisci zapadaju. I stoga mislim da je bolje
da budeš novinarski objektivna i da ispričaš ono što si videla i doživela.
– Da ispričam priču sa periferije?
Onorio se namršti:
– Sa periferije? Ne. Tvoju ličnu. Devojka iz srednje klase,
studentkinja, iz južne zone Rija. Nemoj da mi pričaš te priče o radu na
periferiji, kulturnim alternativama, i slično, ne podnosim ta opšta
mesta...
Ona se nasmeja. Primetila je da je upotrebila reč iz svog ličnog
opusa, setila se da su joj to značenje Adrijanovi roditelji dodelili. Bolje bi
bilo da pojasni:
– Ne, ne pričam ti o periferiji u geografskom smislu, već o istorijskoj
periferiji. Ne radi se o gradskoj periferiji.
– Ona je sada u modi, svi imaju fantastične projekte za stanovništo
koje živi u periferijama.
 – Znaš da ne mislim na to. Mislila sam na ono vreme, neposredno
pre i posle tvog odlaska, ono što danas već možemo nazvati periodom
na prelazu šezdesedih u sedmdesete... Za mene je to period lične
periferije, koja me je sve vreme vukla k sebi. Imala sam utisak da sam
bila na periferiji svih rizičnih dešavanja u to vreme. Prolazila sam kroz
jednako opasne situacije kao neko ko je bio u centru zbivanja. Možda
čak i gore. Jer ja nisam imala nikakav sistem zaštite. Ali, u isto vreme...
On je prekide:
– Čak naprotiv, ti si bila deo sistema zaštite i podrške onima koji su
bili u centru...
Lena se složila.
– Upravo tako. Sve je predstavljalo opasnost. I nije uvek bilo tako
bajkovito. Jer nisam ja bila ta koja bira. I svaki put sam postajala sve
svesnija toga da nemam izbora, da moram da nastavim, da idem
napred, jer sam isto tako bila svesna da se nisam opredelila za
neutralnost, ni u kom smislu, sve vreme sam sa vama sarađivala koliko
god sam mogla. Ali to je bilo poslednje što mi je preostalo, ta
solidarnost... Jer nisam želela da idem istim putevima kao vi. Ali nije
bilo drugih. I bilo je nemoguće stati... Vrtolgavom brzinom, direktno u
provaliju...
Kao da joj se ponovo javila stara potreba da prekine temu koja je u
toku, Lena načini pokret kao da završava obedovanje. Sakupila je
escajg, blago odmakla tanjir, sklonila salvetu sa krila i stavila je na sto.
Samo je još trebalo da pomeri stolicu, ustane i izađe. U vazduhu se,
nakon toliko godina, ponovo osetila teskoba, želja za bekstvom, za
skloništem.
Onorio, i dalje usredsređen, shvatio je gest i nastavio:
– A onda si ti otišla iz zemlje.
– Naravno. I nisam bila jedina. Ali bilo je mnogo njih koji ni tu
mogućnost nisu imali. I koji su sa periferije uvučeni direktno u centar.
Prijatelj se ozari što je razgovor krenuo u ovom pravcu. Nastavio je
da tvrdi pazar:
– Shvataš o čemu govorim? Imaš jasne ideje o tome. Naravno da si
razmišljala o tim stvarima. Sedi za mašinu i počni da pišeš. Od onih koji
su bili u samom kovitlacu, u središtu uragana, već je mnogo njih pisalo
o tome i ostavilo svedočanstvo. Ispričaj svoju priču, Lena. To što nazivaš
vizijom periferije. U kojoj meri su potezi koje si bila primorana da
povučeš uticali na tvoj život?
– Ono što se meni dogodilo nema nikav značaj.
– I te kako ima. Dogodilo se još mnogima.
– Istina je... – složila se. – U tom slučaju, moglo bi biti interesantno.
Mogla bih da napravim izveštaj. Da sačinim zbirku dokumentovanog
materijala tog vremena, mapu različitih putanja, da zapisujem
događaje, da napišem novinarski rad koji će ostaviti ljude bez daha, e
takva knjiga bi mogla da dođe u obzir.
– To je glupost, Lena, nemoj da si naivna. To nije materijal za novine
niti za časopis, niti za knjigu napisanu u novinarskom maniru. Sada ja
tebi mogu da kažem ono što i sama najbolje znaš, a to je da su novine
najveća fikcija XX veka.
Onda su počeli da pričaju o novinama, da prepričavaju smešne i
tužne događaje i razgovor je krenuo drugim tokom. Ali nekoliko meseci
kasnije, dok bude putovala drevnim italijanskim predelima, vozeći se u
Antonijevim kolima kroz gustu šumu u kojoj će malo pre toga ugledati
vepra, Lena će se nasmešiti i pomisliti kako je Onorio bio u pravu.
„Ljudski bol ne izlazi u novinama”, bile su reči jedne sambe. Mnogo
toga ne izađe u novinama, đavo će znati zašto. Bar u nekim novinama...
Ali ona je znala da je to moglo da se promeni, mnoge kolege su se za to
zalagale. Jednog dana, i zemlja će se promeniti, ko zna? I u nekom
drugom kontekstu imaće drugačiju štampu.
I znala je takođe da fikcija sa tim nije imala nikakve veze, bilo da se
radi o izmišljenom ili o nečemu što se stvarno dogodilo, nije u tome bila
razlika, uprkos etimološkoj srodnosti sa rečju fingirati. Kako bi to
izgledalo? Možda kao potreba da izbaci iz sebe nešto, da izrazi rečima
unutrašnji uragan stvaralačkog procesa, da dozvoli da jezik odnese
primat nad činjenicama. Sigurno bi izgledalo tako nekako... Kao
nekakva bolest, opsesivna navika obrtanja reči u svim njihovim
značenjima, jasnim i maglovitim, kroz sve moguće vizure i prizme,
iskrivljujući ih, izvrćući im smisao, pridodajući novi... Kad bi krenulo da
kulja, ne bi se više moglo zaustaviti. Ne bi se moglo kontrolisati. Kao
glad, kao žeđ, kao žudnja. Kao progonjena životinja u divljini. Kao onaj
vepar koji je istrčao iz šume usred izmaglice. Životinja koja pripada
nekom drugom svetu, potpuno drugačijem od faune koja je
nastanjivala daleku novinsku redakciju.
 3.

Samo za one kojima se obraćam:

koji pate od dubokog sna
i treba im budilnik,
opor kao sunce na licu:

to sunce je oštro
naprasno, zapovedno,
i udara po kapcima kao
što se pesnicama udara u vrata.

– Žoao Kabral de Melo Neto

Baros je, na primer, bio lik iz novinarske faune. Ali Lena je znala da
nikada nije mogla da stavi takvog lika u knjigu ili da ga postavi na
pozornicu, u pozorišnom komadu o kome je takođe ponekad
razmišljala. Bio bi neuverljiv, najobičniji kliše. Niko ne bi poverovao da
bi on mogao da postoji, bio je potpuno stereotipan, izgledao je kao
prava karikatura. Jedino što ga je stvarno zanimalo, bila je samba,
fudbal i žene. Ostalo je bila maska u koju će samo glupi da poveruju.
Bio je direktor škole sambe, nikada nije propuštao utakmicu svog
omiljenog tima, obožavao je da flertuje sa svakom na koju naiđe, da
tračari sa svojim prijateljima ko-se-s-kim... Međutim, bio je legendarni
profesionalac starog kova, i možda je nekad stvarno i bio dobar novinar.
Pre mnogo godina. Kada je još uvek imao kandže i želeo da se popne do
vrha. Pre nego što se priključio rukovodstvu i obukao šefovsku košulju.
Bio je toliko priklonjen vlasti da je, iako se izdavao za liberala i imao
povremene izlete solidarnosti s prijateljima koji su bili sukobu sa
režimom, bio u isto vreme u stanju da bude prijatelj i najvećem
mučitelju i da se sa njim privatno posećuje.
Onog dana kada je Lena to saznala, nije mogla da poveruje, mislila
je da je to samo spletka, da on ne bi bio u stanju da tako nešto uradi.
Pomislila je da je bolje da ga prvom prilikom direktno upita.
 – Je li, Barose, jesi znao ti da je onaj tip na strani režima? Ima
pouzdanih izvora koji garantuju da je on lično mučio Selza?
On je potvrdio i krenuo da se pravda:
– Vidi, Lena, kad je prijateljstvo u pitanju, ne možemo biti tako
radikalni. Ono što je bitno nije političko opredeljenje, već kakav je neko
čovek...
– Upravo tako. A kao čovek, taj tip je...
– On je divna osoba, moraš bolje da ga upoznaš. Dobar otac, brine o
svojoj porodici, ne bi ni muvi naudio.
– Ali zatvoreniku koji um dopadne šaka i te kako bi ...
Baros je nastavio da se brani:
– To je deo njegovog posla. Nema nikakve vezes s njim kao
prijateljem. Treba da ga posmatraš spolja, Lena. On je neverovatan tip,
prefinjen, načitan, obrazovan, kulturan. Voleo bih da ga upoznaš, kako
bi promenila mišljenje.
Nije uspela da se suzdrži:
– Barose, znam da nije moje da se mešam, tvoj život, tvoja stvar ko
će u kuću da ti dolazi, biraj prijatelje kakve hoćeš... Ali, dođavola, ne
možeš da pustiš da ti u isto vreme dolaze drugi ljudi u kuću, a da o
tome ništa ne znaju i da budu izloženi opasnosti da se sa njim sretnu.
Ne može se zažmuriti pred onim što on radi, Barose, to je nemoguće...
Ovaj se pobuni:
– Uvek si tako radikalna...
– Nemoj da skrećeš temu, Barose. Stvarno sam u šoku, znaš? Ne
mogu da verujem da ti, koji si toliko dobar prijatelj Onoriju, radiš takve
stvari dok tvoj stari drugar živi u izgnanstvu... Do đavola, zašto baš ti?
Kada je Onorio bio uhapšen, ti si se zaista založio, uspeo si da saznaš
gde je, da provališ unutra, da prekineš njegovo mučenje na
operacionom stolu dok su mu vadili metak, i sve to... Kako sad
odjednom možes da večeras sa takvim likom? Da ga zoveš na roštilj?
Da ga pozivaš da dođe s decom u tvoju kuću? Kao što je Kalado jednom
rekao, nemamo mi šta da ručamo sa onima koji bi nas za večeru pojeli...
Ali njegovo objašnjenje ju je još više zapanjilo:
– Nema nikakve razlike između njega i Onorija, zar to ne kapiraš,
Lena?
 – Kako nema razlike? To je apsurd... Jesi li ti odlepio, Barose, čuješ li
sebe šta govoriš?
Baros mora da ju je mnogo voleo. Sa gotovo očinskim strpljenjem joj
je objasnio ono što je za njega bilo očigledno i u čemu nije bilo nikakve
misterije:
– Upravo tako. I ako zastaneš malo da razmisliš, i prestaneš da
budeš tako radikalna, da izigravaš manihejsku devojku, da misliš da je
svet podeljen na dobre i loše momke, videćeš da sam u pravu. I on i
Onorio su jednako patriote, svaki na svoj način. Obojica se zalažu za
dobrobit Brazila i za napredak našeg naroda. Obojica smatraju da se ne
sme gubiti vreme čekajući da se stvari same nameste. Obojica imaju
poriv da isprave ono što je krivo u našoj zemlji. Jedan je smatrao da
terorizam sprečava napredak, a drugi da je tortura način da se spasu
životi.
Ona se razbesnela:
– Molim? Da se spasu životi? Ti mora da se šališ. Uzgred, jako
neukusna šala. Nije moguće da veruješ u tako nešto, Barose.
– Naravno da verujem, Lena. Logično je. I ti kao jedna pametna
devojka, prihvatićeš moj sud. Ako se putem mučenja nekog lika može
doći do informacija koje će sprečiti nove terorističke napade, a do kojih
se ne bi moglo doći na drugačiji način, onda je mučenje način da se
spasu životi.
Shvatila je da se nije šalio kako je u prvi mah pomislila. Bio je krajnje
ozbiljan. Osetila je gnušanje i kako gnev u njoj sve više raste, ali
pokušala je da ostane pribrana i da nastavi raspravu.
– Barose, ništa ne može da opravda mučenje. Ama baš ništa. Ne
postoji opravdanje. I ono što ti nazivaš terorizmom, nije terorizam, već
oružana borba, urbana gerila, ili šta već... Terorizam znači sprovoditi
teror, proganajti nevine, nezaštićene, pribegavati nasilju dok uporedo
postoje razni vidovi protesta, sloboda štampe, funkcionalni parlament,
sloboda okupljanja, pravo na štrajk, i još mnogo toga... Terorizam je ono
što su Crvene brigade radile u Italiji, ili nemačke terorističke grupe,
baskijski separatisti, grupe sa Bliskog istoka. Ili kada su ovde
postavljane bombe u ABI1, na primer, ili u OAB2, na kioske, u CNBB3...
Nema nikakve veze sa onim što su radili ovi ljudi koji su bili mučeni.
Evo na primer Mateus, tvoj dragi prijatelj i kum, koga i ja poznajem, ta
divna i slatka osoba, njega su uhapsili, mučili, tukli, bez ikakvog
razloga, samo zato što je jednom bio žirant za stan u kome je prespavao
neki tip kojeg je jurila policija...
– To se dešava. Takav je život. Obe strane su podložne greškama, ali
to ne menja istinitost onoga što sam ti rekao, bilo o mučiteljima, bilo o
teroristima...
– To nije terorizam – ponovila je. – Terorizam je nešto drugo, nešto
potpuno drugačije. To je otpor...
– Ti sa tvojim semantičkim preterivanjima. Dođe na isto...
Videla je da nema svrhe da se raspravlja, niti da bilo šta dalje priča.
Niko ne bi poverovao. Baros je zadržao imidž starog i simpatičnog
novinara. Ko ga nije poznavao, ništa ne bi posumnjao. Samo malo njih
je znalo ko je on ustvari. Jednog dana neki stažista će na svom dnevnom
rasporedu videti zadatak: „Umro je Baros, zaposlen u firmi, novinar
starog kova. Pokriti sahranu.” I verovatno će čuti okolo kako veličaju
svog starog druga boema, simpatičnog karioku, koji je uvek dizao
atmosferu gde god da se nađe. Ali kada bude intervjuisao njegovu
bivšu ženu, devojku, kuma, njemu bliske osobe, to će već biti
neprijatno. Jer oni su znali da Baros neće biti sahranjen tog dana, pošto
je on već odavno bio mrtav i pokopan. Ono što je nastavilo da živi, bilo
je samo njegovo ime i ugled. Već davno su oni oplakali njegovu smrt. Ni
suza više nemaju.
Za Lenu je, dok se prisećala razgovora koji je vodila sa Onoriom u
restoranu, Baros predstavljao simbol, dokaz da je bilo nemoguće pisati
o stvarnim osobama onakvim kakve jesu, postaviti na pozornicu
činjenice onakve kakve jesu. Niko ne bi poverovao. Fikcija mora da
sadrži izvesnu doslednost, koju stvarnost retko kad poseduje. U
dramskom delu ili u romanu, stvari moraju izgledati istinite, čak i ako
to nisu, moraju da izgledaju kao činjenice koje bi se mogle naći među
vestima u novinama. Onorio je bio u pravu, novine jesu najveća fikcija
XX veka.
Ali i ona je bila u pravu. Nije mogla da sledi Onorijeve savete i da se
pretvara da piše objektivno, ako će, uplićući stvarne ličnosti, neizbežno
predstaviti svoje lično viđenje tih ljudi i probuditi neprijateljstvo; niti da
laže i da zadrži prednost za sebe.
Vozeći se starim putem kolima uz brdo, žena se prisećala ovih
razgovora i mnogo dublje razmišljala o svemu, sve više verujući da će
se prihvatiti pisanja. Napolju je bilo ledeno i duvao je hladan vetar,
kada stigoše do bedema kojim su se pre mnogo vekova stanovnici
gradića branili od neprijatelja. Ispod, dolina je među još neolistalim
vinogradima čuvala hiljadama godina stare grobove. A gore, kroz njenu
glavu su kao vetar hujale misli o onome što je Onorio rekao.
Što je više razmišljala, sve više je shvatala da ostaviti svedočanstvo,
kako je Onorio predlagao, nije ono što je najvažnije. Zadovoljstvo same
reči ju je mamilo. O čemu god da piše, uopšte nije bitno. Sve je više
shvatala, da je i ona, poput drevnih stanovnika nekadašnjeg gradića
koji su klesali kamenje da bi na kućama i zidinama ispisali knjigu
grada koja će na njih podsećati mnogo stoleća kasnije, želela da izvaja i
izdubi neobrađeno kamenje svakodnevnog jezika, koji deli sa svojim
sunarodnicima, kako bi sagradila zaklon koji bi ih sve zaštitio od
hladnih vetrova i zimske izmaglice, od divljih veprova koji trče kroz
noć, ne gledajući kuda, niti da li im neko stoji na putu. Pre svega,
sklonište za sebe samu, njenu sopstvenu teritoriju, daleko od sveta i
zbrke, u kome neće biti urednika koji skraćuje rečenice i dodaje
primamljive podnaslove kao u novinama. Mesto na koje je dovoljno
samo da kročiš nogom pa da povratiš snagu, da budeš kao Antej iz
grčkog mita, ili kao bik u areni, gde ga nijedan toreador ne može ubiti.
Kao životnja koja obeleži svoju teritoriju, zapiša je, i jadan li je onaj ko
ne prepozna miris pa na nju kroči.
Brana koja štiti od najezde i označava teritoriju njene lične slobode.
Nije za čuđenje što će je toliko meseci kasnije, kada bude ponovo na
suncu, u kući svoje majke, ista silovita težnja da podigne zidine oko
svog intimnog prostora podsetiti na obilazak tog seoceta sa Marijom i
Antoniom.
Bila je u kući svoje majke, bolesna i oslabljena, slušala je otkucaje
starog dedinog sata na zidu, sa malim zvonom koje je na svakih četvrt
sata donosilo melodiju bezvremenog detinjstva. Bila je kod kuće. Kod
majke. Taj joj je prostor prostor delovao toliko blisko, ali u isto vreme,
kao da za nju tu nije bilo mesta, čak je to još snažnije osećala u ovom
trenutku kad se nalazi na životnoj raskrnici, ostavivši novine da bi
prionula na rad, da bi sama stavila malter na svaku ciglu, na svaki zid
njenog boravišta reči.
Ali nije mogla da podnese da misli o tome. Bar ne sad. Možda kroz
koji dan. Ili kroz koji sat. Znala je da je tu došla u potrazi za mirom, koji
bi joj omogućio da se suoči sa situacijom. Kao da je morala da se
nahrani prošlošću da bi mogla da gleda u budućnost. Neka vrsta
pokušaja da ponovo pronađe sigurnost iz detinjstva, koju je osećala
među onim zidovima i drvećem, dok je miluje onaj isti vetrić, koji bi joj
pokatkad zasmetao u svojoj dosadnoj upornosti. U dubini, možda se
potajno nadala da će morski vetar odneti nekuda daleko onaj veo
stvarnosti, koja je sa jedne strane nosila doktorove reči da nikada neće
moći da ima decu, a sa druge, potvrđivala da joj reči više nisu bile na
usluzi; odazivale su joj se samo kada su one htele, ili su ponekad slale
neke druge na njihovo mesto.
Budućnost je bila puna ograničenja. Niti može da stvara, niti da
rađa. Nije ni čudo što se u sadašnjosti pridržava za zidove i ima
poteškoće da se održi na nogama. Ili što sedi zadubljena u naličje svoje
tkanine, iglom prišivajući rašivene radnje, pokušavajući da spase
nekakvu tačku oslonca iz prošlosti, koja će joj dati čvrstinu. Makar da
samo od ostataka pronađenih u kući načini kakav krpež.
Majčin glas ju je prekinuo:
– Zar nije vreme da uzmeš lek?
A zar je za nju bilo leka? Zar je već vreme? Zar još uvek nešto spolja
može da joj pomogne?
Majka je bila uporna:
– Hajde, kćeri, uzmi, biće ti bolje.
Manji joj je napor bio da otvori usta i da proguta, nego da se
raspravlja sa Amalijom. Ali nije znala da li joj se stanje poboljšava. Niti
šta to uopšte znači.
Uistinu, nije više posrtala na svakom koraku. Kada bolje razmisli,
ponekad bi prošla i čitava nedelja da se ne dogodi da iznenada izgubi
orijentaciju, da ne zna gde je pod, a gde plafon, da pobrka vertikalno i
horizontalno i da se odjednom nađe na podu, otvorenih očiju, sve vidi,
sve čuje, nije se onesvestila, ne vrti joj se u glavi, ali da opet ne zna kako
se nešto tako uopšte dogodilo. Dakle, mora biti da se njeno stanje ipak
malo poboljšalo od lekova. Mada, postajala je sve zaboravnija. Nije
zaboravljala ono od ranije, to je u njenom pamćenju uvek bilo sveže i
podmlađeno, nego joj se dešavalo da se zaboravi u svakodnevnici,
živeći u svom unutrašnjem svetu, i da se začudi kada bi se iznenada
našla na ulici, a da ne zna kuda je krenula, odakle je došla, šta radi. Ili
da zastane zaprepašćeno u sred razgovora, ne mogavši da se priseti o
čemu je pričala, niti da potrefi reč kojom će da nastavi.
Lekar je rekao da ima blanko praznine. Kakav rasistički jezik, izraz ju
je zapanjio. Njoj se činilo da ima crne rupe, da prolazi kroz najmračnije
predele, kroz crnilo, ne mogavši išta da razazna. I onda bi se iznenada
našla na svetlosti, omamljena, ne znajući kako da se zaustavi.
To se dešavalo sve češće. Sve više je bilo takvih „epizoda”, kako ih je
neko nazvao. Stanje joj se nije popravljalo, postajalo je sve gore. Što se
tiče reči, ista situacija. Čak i da se dobro usredsredi pre nego što počne
da govori, na kraju uvek shvati da je počela da greši, a da to nije ni
osetila. Ponekad ne bi ni shvatila, već bi primetila po zbunjenom izrazu
lica svog sagovornika da je opet rekla nešto nepovezano.
Svest o tome joj je stvara više boli nego one mučnine i glavobolje koje
je imala, ili bilo šta drugo što se odražavalo fizički. Do đavola, kako je
neko uopšte mogao da pomisli da joj je bilo bolje? Jel’ ovo znači
poboljšanje? Da bude razapeta između dva sveta? Da izgleda dobra i
fina u očima dugih, u spoljnom svetu, prava uzorna devojčica iz dečjih
knjiga, dok je u jednom drugom svetu, njenom unutrašnjem, mozak bez
prestanka vrteo misli i sećanja, kao mašina, a ona nije uspevala ni sa
kim da podeli taj vrtlog?
Povrh svega, ovo se upravo dešavalo u vreme kada je čvrsto rešila
da prione na rad, da prikupi intervjue, da analizira pisma i izveštaje, da
spoji činjenice iz novinskih isečaka sa sećanjima ludačkog pamćenja, da
pokuša da poređa fragmente, da od njih sastavi dramu i postavi je na
pozornicu, kako bi prikazala razvojni put jedne žene na periferiji
zbivanja...
Da li je bolest bila samo somatizacija svih teškoća i prepreka koje je
predosećala? Da li je to bio strah, lenjost, strepnja? Ili je to bilo zbog
situacije između nje i Alonsa? Opet ona njena strka. Sam psihijatar je,
pogledavši njen elektroencefalogram, prokomentarisao da nije po sredi
samo problem emotivne i psihičke prirode. A šta ako je baš to u pitanju?
Ako se on samo prevario? Ako je nešto iz njenog unutrašnjeg sveta
uspelo da zavara i nju samu i njega?
Ali ona je imala silnu želju da to pobedi, htela je da uspe, da ide
napred...
– Kuda da ideš, kćeri?
Majčin glas je još jednom prodro kroz tamu, kao da je neko blago
odškrinuo zavesu i pustio tračak svetlosti u sobu. Ali samo blago. I
ponovo kao da nestade svetlosti i sve se zamrači.
– Nisam razumela, majko. O čemu govoriš?
– Ja nisam razumela o čemu ti govoriš, Lena. Rekla si da moraš da
ideš napred...
– Ja? Nisam ja ništa rekla... Otkud ti ta ideja?!
– Izvini, učinilo mi se. Mora da nisam dobro čula.
Naravno da jeste to rekla. Majka se samo pravila luda, da je ne bi
uzrujala. Ali i sama Lena je znala da je rekla nešto naglas, ne znajući
šta, nije imala ideju šta bi to moglo biti. U poslednje vreme je stalno
radila slične stvari, izgovarala besmislene, nepovezane rečenice, za koje
nije znala kako su ih njene glasne žice proizvele, jezik artikulisao, usta
izgovorila. Ili bi pak zanemela, zaboravljajući da izusti ono o čemu je
razmišljala, i čekala odgovor na nešto što nije kazala.
Još je gore bilo prošle nedelje, kada je trebalo da napiše kritiku za
Paulovu izložbu:
– Neću moći, Paulo. Ne mogu da pišem.
Paulo joj je zaista bio drag, dopadao joj se njegov rad, njegov
specifičan izraz koji otvara nove puteve u umetnosti egzila. Htela je da
mu dâ podršku za otvaranje izložbe, znajući koliko mu je to važno. Nije
želela da pomisli da joj nije stalo, stoga nije krenula da po ko zna koji
put koristi izgovor kako je prezauzeta i nema vremena, kao što je uvek
radila, da bi sebe oslobodila svake moguće obaveze koja bi mogla da
dovede u pitanje njen relativni oporavak. Ne, Paulu je htela da kaže
istinu, iako malo ublaženu, svaljujući krivicu na lekove:
– Uzimam neke lekove od kojih sam pomalo rasejana. Ne uspevam
da pišem.
 – Gluposti, Lena, To je samo mali novinski članak. Dobro me
poznaješ, pratiš moj rad, moj život. Hajde, napiši ga nogama ako treba.
Da li bi nešto pomoglo da se našali? Da kaže da joj je noga
povređena? Na kraju je napisala, malecki tekst od najviše petnaest
redaka. Napisala, pročitala, ispravila i sledećeg dana dala Paulu kada je
došao kod nje.
– Mislim da si mi dala pogrešan tekst, Lena. Ovo je izgleda nešto
šifrovano, ili deo nekakvog besmislenog ugovora.
Zgrabila je hartiju i ponovo pročitala, ali nije ništa razumela. I opet je
krenula da čita, a onda je briznula u plač. Bila je uverena da je to tekst
koji je napisala prethodne noći. Ali gde se denuše one reči koje je tako
dobro promislila i sklopila u izvanredene rečenice? Zašto su se
transformisale u neke druge kada ih je stavila na papir? Kako to da je,
čim je napisala, znala o čemu se radi, a sada ne može da ga prepozna?
Majka koja ne može da prepozna sopstveno čedo...
Paulo i ona su već prošli dosta teških trenutaka zajedno. Na
fakultetu, na demonstracijama, razapeti finim i nevidljivim nitima
između života u ilegali i regularnog života, između egzila i domovine.
Nisu bile potrebne reči da bi je utešio. Stavio joj je ruku na rame, a
drugom ju je milovao po glavi nekoliko trenutaka. Potom je ustao,
otišao do kupatila i doneo papirnu maramicu:
– Hajde, isplači se slobodno. Kada se umiriš, ispričaćeš mi sve. Hoćeš
kafu? Kaži mi gde stoji, ja ću da skuvam.
– Neću, hvala ti.
– Onda ću da skuvam za sebe. Pa ćemo sesti malo...
Paulo ode do kuhinje, a ona za njim. Otvorio je ormar, napunio lonče
vodom i
pročeprkao po fiokama. Ona je pokušavala da zaustavi suze, nije
htela da ispadne slabić. Ali, kako da mu objasni? Šta da mu kaže kad ni
ona sama nije znala?
Samo je uspela da kaže:
– To je taj tekst, Paulo. Ili je barem bio. Ne znam šta se dogodilo, ali
stalno mi se to dešava u poslednje vreme. Mislim jedno, pišem drugo.
Seo je pored nje držeći šolju vruće kafe u ruci. Raširio je na stolu
otkucan tekst i prokomentarisao:
 – Vidim, moje ime je ovde, po tome može da se prepozna. Ali ova
rečenica zvuči pomalo čudno: „Stoji jedna osovina kod izveštača Paula
Filgeira koja ga oblikuje...”. Jesi li sigurna da se to odnosi na mene?
Leni tada najednom sinu nešto:
– Stani malo, Paulo... Sad mi nešto pade na pamet. Ovo stoji na
početku rečenice bi trebalo da bude postoji, gotovo sam sigurna. Sećam
se da nisam htela da uportebim ima, da bih mogla da stavim u sledeći
paragraf.
– Po tome bi onda ovo izveštač trebalo da bude crtač, što ja ustvari
jesam.
Upravo tako. Uz malo dobrog humora zaključiše da je tekst trebalo
da počinje ovako: „Postoji jedna osobina kod crtača Paula Filgeire koja
ga razlikuje...”
Uz još malo napora, mnogo smeha i jednu malu knedlu u grlu,
nastavili su u opštim crtama da dešifruju šta je bilo napisano.
– Vidiš, mala? Nije baš tako komplikovano. Treba samo pročitati
naglas, i na osnovu zvučnosti, sve je lakše... Najbitnije je da ti ispravno
razmišljaš, da su ideje povezane i da je logika netaknuta. To je samo
nešto površno, na planu forme, ne može biti ozbiljno. Struktura tvojih
misli je briljantna.
To ju je umirilo i ulilo joj tračak nade. Prvi put je shvatila o kakvom
se poremećaju radi, barem što se pisanja tiče. U govoru je bilo drugačije.
Ili su joj reči potpuno izmicale i nije ih bilo moguće uhvatiti, ili su se
spoticale i izlazile kao mrmljanje koje niko nije mogao razabrati.
Paulo je nastavio da se šali i da joj podiže moral:
– Jel’ vidiš? Samo treba da slediš Šekspirov savet. Postoji izvestan
metod u njegovom ludilu.
Nije joj se mnogo dopalo što je u šali upotrebio reč ludilo. Ali bila je
svesna da joj Paulova pomoć mnogo znači, ne samo zato što se prema
njoj odnosio blagonaklono, već zbog njegovih zapažanja i njihovih
zajedničkih zaključaka. Morala je to da ima u vidu.
Tu je odlučila da sebi dâ malo vremena, da ostavi sve i otputuje na
obalu da bude uz majku, iskoristivši kao izgovor nedavni prelom prsta
na nozi, jer se zbog unutrašnjih naprslina ne bi usudila da traži azil.
Pre nego što je izašao, Paulo joj je ipak predložio:
 – Slušaj, Lena, zar te već ne drogiraju dovoljno silnim lekovima?
Zašto ne pokušaš nešto drugačije? Homeopatija, akupunktura, i te
stvari...
– Dobra ideja. Razmotriću to.
Nije htela da mu kaže da je već prešla taj mukotrpni put. Sa
homeopatijom je možda trebalo da ima više strpljenja, ali kako je nakon
nekoliko dana tretmana i dalje padala, odustala je. Što se tiče
akupunkture, tu je mnogo očekivala, jer joj je već dala odlične rezultate
u nekim drugim stvarima. Ali ovog puta je možda bila i suviše
radikalna. Imala je malu neprijatnost sa profesorom Zanotijem, zbog
koje je jednom za svagda odustala od tog metoda.
Čak je sve bilo krenulo dobro.
Jednog sunčanog popodneva otišla je kod njega kući. Čim je stigla
tamo, već je osetila nadu u izlečenje. Kuća se nalazila na vrhu brdašceta,
na kraju puteljka koji se uspinjao kroz šumu, prolazeći pored starih
fontana, iz vremena carstva, kroz predele rascvetalih kvaresmeira4 i
žute krošnje „zlatne kiše”5, izmešane sa srebrnkastim embaubama6
koje su šarale šumom.
Leni je penjanje uz ovaj puteljak uvek pričinjavalo zadovoljstvo, i
mislila je da je to zbog samog pejzaža, da nije imalo nikakve veze sa
činjenicom da se tamo rodila, da je pupčanom vrpcom privezana za to
tle, da se na tim uličicama igrala, trčkarajući po brdašcetu preko
travnatih površina za ostalom dečicom. Njena planinska strana je činila
ravnotežu sunčanom delirijumu plaže, kome je oduvek volela da se
prepušta. I više od toga: to je bila zemlja bake i deke sa tatine strane,
podsećala ju je na njeno poreklo.
U tišini se pela uz put, povučena, misleći kako ova lepa sećanja
moraju biti dobar znak da će se nešto pozitivno dogoditi. Čak je nije ni
iznendailo što je profesor Zanoti živeo baš u istoj zgradi, tačno iznad
stana njenih babe i dede, gde je ona kao mala toliko puta dolazila u
posetu. Prepoznala je ulaz, tamni mermer svečanog hola, primetivši da
joj čak i škripa metalnih vrata lifta budi uspomene.
To joj je pre izgledalo kao dobro predskazanje, nego kao slučajnost.
Samo je nešto lepo moglo da se desi. Kao da je deda bio kraj nje i čuvao
je, govoreći joj svojim teškim portugalskim akcentom da jede prepečeni
hleb zatvorenih usta, i pokazujući joj kako da proizvede krckavi zvuk
dok ga drobi i kako da odmota i sisa bombone iz Lisabona, dok su
saučešnički krišom jeli zajedno, van vremena obroka.
Dok je čekala da dođe na red kod profesora Zanotija, zagledala se
kroz prozor. Zelena šuma, grad u daljini, svud naokolo mir... Gotovo da
je počela da se moli. Ne katoličkim molitvama iz veronauke, koje je
upražnjavala na misi, u životu pre izgnanstva, već jednom drugačijom
molitvom – samo razgovarajući sa babom i dedom čiji je duh i dalje
tamo živeo.
Iznenada je primetila, u tom naletu nostalgije, da još neko sa njom
razgovara, skriven među listovima žakeira7, u šumi koja se pružala
ispred prozora. Naravno! Kako do sada nije shvatila da ju je on ustvari
tamo doveo? Skoro da ga je čula kako govori, blago promuklim glasom,
sa onim osobenim izgovorom slova r, koje je posledica detinjstva
provedenog u Parizu. Dobri stari Luis Sezario, koji je godinama
stanovao u jednoj zgradi na nekoliko ulica odatle, do mučne smrti koja
ga je nedavno zadesila. Legendarni Luis Sezario, čarobnjak volšebnih
moći, mag drevne mudrosti, Merlin njenog srca, sveti Franja od krvi i
mesa, koji stoji na verandi ili ispod žalosnih vrba, dok njegova bela
perika leluja na povetarcu koji nosi miris jasmina.
On je sada stajao tamo, iako se očima nije mogao videti, šaljivdžija i
veseljak kao i uvek, saputnik tajanstvene strane života koji otvara nove
puteve, sa istom smirenošću sa kojom joj je, noć pre svoje smrti, između
injekcija morfijuma koje je dobijao da bi mogao da podnese bol,
zatražio da na dan njegove sahrane bude odevena u dekoltiranu haljinu
živih boja.
– Želim tračak lepote!
I sa istom mudrošću sa kojom joj je, u samrtnom času, poručio:
– Recite Leni da mislim na nju, da lepota postoji i da je život vredan.
Lišće joj je ponovo došapnulo te reči, dok je čekala na red u potrazi
za ozdravljenjem. Nasmešila se. Bilo je lepo osetiti njegovo prisustvo.
Stari Luis Sezario se uvek trudio da bude uz nju u teškim trenucima,
pojavljujući se svaki put tako iznenadno i bez najave. Smatrala je
pravom blagodati života imati ga za prijatelja i bilo je dobro znati da je
on i sada u njenoj blizini. Pomislila je da je dobro što je potražila
akupunkturu. Bilo je to kao da ju je on za ruku tamo doveo. I dok ne
dođe red na nju, razgovaraće sa svojim prijateljem.
Ali odmah je prozvaše.
Profesor Zanoti joj je postavio nekoliko rutinskih pitanja dok je
popunjavao formular. Uobičajena lekarska procedura – ime, adresa,
datum rođenja, zanimanje. Nakon toga joj je pažljivo opipao puls i
upitao:
– Da li ste znali da imate blaži prolaps mitralne valvule?
Lena je to znala. Ali da bi to saznala, bilo je neophodno da uradi
EKG nalaz, pregled u EHO kabinetu, i još mnogo toga. Bilo joj je
nezamislivo da je neko, samo položivši prst na njeno bilo, uspeo da
otkrije tako neprimetnu varijaciju. Bila je zadivljena profesorom i više
nego ikad spremna da mu veruje i da sledi sve što joj zapovedi, kako bi
što pre ozdravila.
On je nastavio da postavlja pitanja. Ona je objašnjavala sve što je
osećala, kako su počeli padovi, govorila je o crnim rupama, o stanju
odsutnosti, koristeći čitav arsenal izraza koje je naučila od lekara. Zatim
ju je pitao o načinu ishrane. Ona mu je detaljno opisala svoj raspored
obroka, svoj jelovnik, sve što je imala običaj da jede. Očekivala je da će
joj on predložiti neke izmene, propisati drugačiju dijetu, ali je smatrala
da ima smisla pokušati. Sigurno će joj zabraniti da unosi šećer, da jede
crveno meso, beli pirinač i slične stvari. Bila je spremna sve da proba,
samo da se oporavi.
– Potpuno se pogrešno hranite, vaše stanje može samo dodatno da
se pogorša – rekao je doktor.
Namestila se na fotelji, čekajući šta će dalje da joj kaže.
– Moraćemo da izbacimo meso, da zamenimo šećer, da
uravnotežimo malo ovu dijetu.
Postoje jang i jin namirnice, kao što se sve stvari dele prema ovom
principu, koji upravlja univerzumom...
Pomno je slušala i nastojala da upamti šta joj je lekar govorio, iako
joj je rekao da će joj dati sve napismeno. Ako je ovo bila cena koju je
trebalo da plati da više ne bi padala, da bi mogla nesmetano da govori,
i da bi mogla ponovo da sanja da ima dete sa Alonsom, podnela bi tu
žrtvu da kaže zbogom dobrom roštilju, bombonama i tortama koje je
obožavala, ukusnoj fejžoadi8 od koje joj je, pri samoj pomisli, polazila
voda na usta... Biće poslušna i podvrgnuće se čemu god treba, samo da
joj bude bolje.
Iznenada, u sred objašnjavanja, profesor Zanoti reče nešto što ju je
potpuno iznenadilo:
– Takođe morate da izbacite iz ishrane mleko, sir, maslac, kajmak,
surutku, i sve mlečne proizvode.
Ona se iznenadi:
– Sve vrste sireva? Čak i mladi, beli sir? I rikotu? I surutku?
Doktor na to odsečno odgovori:
– Da, sve vrste sira i mlečnih proizvoda. Jasno sam vam rekao, dobro
ste čuli. Nema potrebe ponavljati. Mlečni proizvodi su otrov. Jedino
majčino mleko nije štetno. Krava sama ne pije mleko, već pase travu.
Gotovo bespomoćna, Lena odjednom pokuša da nastavi:
– U redu, mleko ništa. Ali da li bi moglo, samo ponekad, malo
parčence sira?
– Već sam vam rekao da ne i vi ste savršeno razumeli. Nema vajde
tražiti pomoć sa takvim tvrdoglavim stavom.
U njoj poče da se budi nekakva srdžba, nekakvo nedefinisano
osećanje koje joj nije dalo da ćuti. Setila se kako su jednom u kući starog
Luisa Sezarija jeli neki domaći sir koji je Karlota napravila, beli,
rupičasti, sočan od surutke, posoljen tek koliko treba, i zapita:
– A zašto ne bi moglo?
Zanoti se nije dao pokolebati:
– Slušajte, ako ste došli ovamo da se raspravljate sa mnom, onda nije
bilo potrebe da dolazite. Imam mnogo posla, a vi traćite i moje i vaše
vreme. Kažem vam da ne možete da jedete nijednu vrstu sira zato jer
sam u to siguran, razumem se u to. Ili ćete da imate poverenja u mene,
da se prepustite meni u ruke i rešite se bede, ili ćete da nastavite da
jedete sir i uskoro umrete.
Lena je podigla belu zastavicu:
– U redu, razmisliću o tome i pokušaću to da rešim. Ali dok to ne
rešim, nastaviću sa
dijetom uz manje sira, i imaćemo nekoliko seansi akupunkture,
zbog čega sam i došla ovamo. Jel’ tako u redu?
 Profesor Zanoti joj je uputio ozbiljan pogled:
– Mislim da me niste razumeli. Nema svrhe traćiti vreme na tretman
koji neće uroditi plodom, jer pacijent neće da sarađuje. Mnogo ljudi čeka
na red, moje vreme je dragoceno. Ili ćete biti poslušni i nikada više
nećete jesti nijednu vrstu sira niti bilo kakav drugi mlečni proizvod, ili
nema svrhe da se dalje zamajavamo. Ja sam vrlo odgovoran i
promišljen čovek, a ne neki šarlatan. Ako radikalno ne promenite
celokupnu ishranu – a to podrazumeva da prestanete da jedete sve
vrste mlečnih proizvoda – nemate nikakve šanse da se oporavite,
uzalud je pokušavati. Držite svoj život u sopstvenim rukama. Na vama
je da izaberete između zdravlja i bolesti, između života i smrti.
Još pre nego što je završio, Lena je već bila na nogama, blizu vrata,
odgovorivši svojim najdrskijim tonom iz vremena kada je još bial
zdrava:
– Odlično, biram smrt. Ne zanima me život, ako ne mogu da jedem
sir. Doviđenja, prijatno.
Jedva se suzdržala da ne zaplače, dok je u čekaonici popunjavala
ček da plati upravo doživljeni neuspeh. Posle je tiho sišla, pokunjene
glave, ali osećajući u isto vreme blagi ponos. Ne toliko zbog ideje da se
nije sasvim odrekla raskošnog ukusa sira brie, gruyère ili bleu, već zato
što nije ćutala pred autoritetom nadobudnog profesora. Prvi put u
poslednjih nekoliko nedelja uspela je nekome da se suprotstavi. Samo
što ju je to ipak iscrpelo i dodatno utuklo. A šta ako je on bio u pravu? I
ako je upravo propustila svoju poslednju šansu da ozdravi? I ako je
zaista izabrala bolest i smrt? Ne, nešto joj je ipak govorilo da je bolest i
smrt bilo pustiti nekoga da je ućutka i da obezvredni njenu reč i njenu
volju, kao što je profesor nastojao da učini. Na kraju, od toga je i
bolovala, to joj nikako nije davalo mira, protiv toga je i tražila izlečenje.
Osećala je da je bila u pravu. Nije se radilo o siru, već o njenoj potrebi da
govori. Život u ćutnji nije imao nikavu vrednost. Ali u dubini duše je
znala da život uvek ima vrednost, da je to samo fraza. Setila se nekog
odlomka iz jedne Klarisine knjige, u kome kaže da više života ima u
lipsalom kučetu nego u sveukupnoj književnosti. I znala je da želi da
proživi ostatak tog života, kakav god da je, makar živela i njegove
otrcane ostatke. Ili ipak ne želi? Šta će joj život u kome ne može više da
govori ono što hoće, niti da piše, kada je sve više otkrivala sladostrasno
zadovoljstvo u nizanju reči?
Glava joj je pulsirala, kao da će da eksplodira. Uplašila se da će
ponovo da padne. Upinjući se da se održi na nogama, uspela je da
uhvati taksi. Vratila se kući. Pomislila je da će da spremi krvavi biftek,
sa parčetom sira kao prilogom. Ali ne bi mogla ništa da proguta, sve
dok joj onaj čvor stoji u grlu. Legla je na pod, da pokuša da se odmori.
Isplakala je dušu. Put akupunkture je ostao iza nje. Bilo je nemoguće
sada objasniti sve ovo Paulu. Bilo je bolje da mu samo odgovori
portvrdno, da će pokušati, bez mnogo raspredanja. I da ostane i dalje na
konvencionalnim tretmanima, u rukama nekog dobrog neurologa u
koga ima poverenja i koji će joj biti prijatelj.
Osim ako je sve bilo u glavi. Zato je morala, posle mnogo godina,
ponovo da potraži psihijatra. Osećaj da je neko sluša joj je ulivao
sigurnost, davao iskrice svetlosti, osećala se manje usamljeno, manje
izgubljena u tmini. Ali on je uporno tvrdio da je to kod nje bilo telesno.
Na kraju joj je predložio da ode kod lekara opšte prakse:
– Lena, kod tebe je u pitanju nešto vrlo konkretno, postoji neko
žarište, koje se jasno vidi na snimku. Pored toga, na kliničkom pregledu
koji je neurolog obavio, ustanovljeno je još mnogo toga, što je još bitnije
od samog snimka na kome se vidi žarište, koje si možda celog života
imala. Ali moramo da znamo zašto se ono sad pojavilo. Ti si sada na
lečenju, pod terapijom, i to je dobro, samo što mislim da si počela od
kraja, počela si od specijaliste. Sama si odlučila da odeš kod neurologa,
sama si preuzela kontrolu nad situacijom i obratila se pravo lekaru. Ali
to ne menja činjenicu da ti ipak nisi otišla da obaviš jedan opšti pregled,
a mislim da bi trebalo, moglo bi da bude veoma korisno.
Pokušala je da se opravda:
– Ali padala sam na svakom koraku, nisam smela više da gubim
vreme, bilo je hitno. Plašila sam se da je upala srednjeg uha, otišla sam
pravo kod specijaliste...
– U redu, ali nije bilo to... Bilo je nešto drugo i on je video ono što je
bilo u njegovom domenu. Ali na osnovu dijagnoze koju si sama
postavila, ne bi trebalo to da zaboraviš. Ti sada sve radiš kako treba, ali
bi ipak trebalo da se obratiš nekom lekaru opšte prakse.
 – Govoriš kao da ja hoću sve da kontrolišem...
– Pa zar ne radiš upravo to?
Ona se naljuti:
– Ne, nije istina. I priznajem da ima još toga po sredi. Priznajem ti to
otvoreno, isto kao što se nisam ustručavala da potražim tebe, da ti
ispričam šta se dešava sa Alonsom i kako se ja zbog svega toga osećam,
i sve što mi se u poslednje vreme izdogađalo. Znam da ja, verovatno,
padam jer ne mogu da se održim na nogama pred svime što mi se u
životu dešava. Osećam se poniženo, utučeno, izmoždeno, ne znam ni
sama... Do đavola, već danima pričam o tome, znaš i sam...
– Znam, slušam te i radimo na svemu tome. Ali to nikako ne menja
činjenicu da si ti počela da se razboljevaš i da upadaš u svoje krize dok
si bila na putu, daleko odavde, i nisi znala da se Alonso zaljubio u
drugu ženu.
– Da, nisam znala, niti sam uopšte sumnjala. Ali možda sam osetila
to na daljinu, mnogo sam vezana za njega, znaš? Možda je bio slučaj
ekstra senzorne percepcije. I tu nisam mogla da se održim, izgubila sam
oslonac, doslovno sam se srušila, strovalila se, pružila se po podu koliko
sam dugačka.
On nije odustajao:
– To je interesantna hipoteza, već smo o tome pričali, i možemo tu
priču još da produbimo. Ali to ne treba da te spreči da odeš kod lekara
opšte prakse na pregled.
– Ne znam nijednog dobrog, od poverenja.
– Daću ti ja adresu jednog mog prijatelja, odličan je.
– Nema svrhe. Treba sama da sredim stvari u svojoj glavi – nastavila
je. – Da prihvatim gubitke.
Zaćutala je na nekoliko trenutaka. Zatim je čula njegov glas kako
ponavlja:
– Gubitke?
– Da... Gubitak Alonsa, sa kojim pokušavam da se suočim.
– I šta još? Rekla si gubitke.
Znala je da bi trebalo da priča o tome, ali nije imala snage. Pokušala
je da izvrda:
– Gubitak oca, koga sam tek na putu postala svesna. Pričaćemo o
tome drugi put, danas je kasno da započinjemo.
– U redu. Evo ti adresa lekara. Živi ovde u zgradi.
Uzela je papir sa adresom i ispratila ga do vrata. Još iz predsoblja je
pozvala doktora i zakazala pregled. Zatim je izašla, prošetala do plaže,
sela na jednu klupu na šetalištu i, posmatrajući more, razmišljala.
Koliko je samo puta to činila, još od detinjstva... Da sedne na plažu i da
meditira, gledajući okeanski beskraj, taj bezgranični prostor ispunjen
vodom i nebom. Kada je bila mala, dok je provodila leta u kući na plaži,
u ribarskom mestu dosta udaljenom odatle, pokušavala je da razabere
promene na površini mora, da po mreškanju vode spazi gde ima
kamenja, da po svetlijoj boji mora otkrije gde je plićak, a po drugačijem
strujanju na površini kuda prolazi jato inćuna. Mnogo puta je
zamišljala šta bi moglo biti s one strane cele te vodene površine, iza
same linije horizonta. Kasnije je naučila u školi da je tamo bila Afrika. I
trebalo bi sada, kad je odrasla, da ode u Afriku i napravi nekoliko
reportaža, kako bi otrkrila u kakvoj vezi je njen život mogao biti sa tom
zemljom sa druge strane okeana.
Bio bi to mesec nezaboravnih otkrića, iznenadnog pronalaženja
neočekivanih podudarnosti, vreme ponovnog susreta sa nečim davnim,
prastarim, što ni sama nije slutila. Milozvučnost lokalnih jezika, kojima
je u velikoj meri i portugalski jezik u Brazilu bio prožet. Opšta
blagonaklonost prema deci. Elegantan hod ljudi, koji se kreću kao da
stopalima miluju tlo. Njihov dirljivi ponos što osvajaju sopstvenu
nezavisnost i počinju da stvaraju novu naciju. Masivna kvrgava stabla
baobaba koja štrče u ravnici. Bistra, mlaka morska voda, toliko čista i
prozirna da se iz unutrašnjosti neke barke mogao videti čitav podvodni
svet: od riba kako plivaju na različitima dubinama, do kristalno
prozirnih meduza koje su se mogle nazreti prilikom kretanja, dok
zabacuju unazad svoje pipke, koji lelujaju kao kosa na vetru. Nevolje
građanskog rata, policijski čas, pucnji u sred noći, živeti svaki dan
okružen oružanom vojskom, teškoće u snabdevanju hranom, sabotaže,
atentati. Ogroman niz brodova punih hrane koja truli na ulazu u grad,
čekajući na red da bude istovarena usred strogih mera bezbednosti na
dva jedina pristaništa koja su još uvek imala uslove da funkcionišu.
Ispred grada, ostrvo puno kokosovih palmi. Stari, oštri portugaslki
govor glasno se čuje pred gvozdenom kapijom na ulazu u grad, koja
podseća na zaostavštinu brazilske istorijske baštine. Prodavci lekovitih
trava i školjki, na tržnici bez hrane, budući da su putevi bili blokirani, a
plantaže uništene. Amajlije sakrivene ispod krpara prebačenih preko
tezgi, da ne bi bili proglašeni za vračeve i osuđeni u ime nove
revolucionarne kulture koja je sopstvenom krvlju plaćala san o
nezavisnosti. Deca na prašnjavim ulicama, koja se drvenim puškama
igraju rata. Pojanje i pesme, jer svi su bili pesnici i pojači; svaki dan,
tokom čitava 24 sata, od zore koja je izranjala iz zemlje, pa i nakon što
sunce utone u more, bio je obeležen muzikom i verbalnim slikama,
ritmom i rečima, plamom koji održava na nogama narod koji se bori za
san o pobedi nad moćnikom. I sve to sa luzitanskim akcentom. Ne onaj
tvrdi portugaslki, pun konsonanata, koji se čuje u Evropi, već onaj
portugalski koji je delom obojen tropskim tonovima, sa više
melodičnosti i topline, mada s nesumnjivom luzitanskom crtom, koju je
ona pamtila iz govora svog dede po ocu, blago promuklog i natopljenog
dimom jakog duvana.
Mora da je zbog toga. Zbog bliskosti i daljine koju je istovremeno
osećala prema istom jeziku izgovaranom drugačijim akcentom, ali koji
joj je, negde u ličnom sećanju, bio poznat. Dok je bila u Africi, zapravo,
pokojni deda joj je često dolazio u san. I samo u jednom trenutku, to je
prestao da bude njen deda, već njen sopstveni otac, sve bliži njemu po
godinama. Sve dok jednom, probudivši se sva uznemirena usred noći iz
nekakvog nejasnog košmara, Lena iznenada nije shvatila da je izgubila
oca, a da čak nije ni zaplakala za njim, niti je uopšte bila svesna da je on
bio mrtav. Mrtav za nju, naravno, jer on je za svoju decu iz drugog
braka i te kako bio živ. Ali, on se namerno udaljio od nje, potpuno joj
okrenuvši leđa. Bila je sigurna da sada više nikada neće moći s njim da
podeli neku tajnu, a to ju je mnogo bolelo – jedan zajednički prostor,
isključivo za njih dvoje, prestao je da postoji. Znala je da, ako se gleda
sa strane, sve to izgleda samo kao besmisleni napad ljubomore.
Regresivna ljubomora jedne već ostvarene žene prema sopstvenom ocu.
Ali bilo je mnogo komplikovanije nego što izgleda. Ili je, naprotiv, bilo
sasvim jednostavno – on je bio mrtav. Čovek koji je izgradio njenu
ličnost sada joj više nije poklanjao nežnost, nije je tražio, nije se za nju
zanimao i bio tu da je sasluša, nije znao šta ona radi ili o čemu sanja,
nije čak uspeo da zapamti ni ime čoveka koga je volela, sa kojim se
zabavljala već tri godine. I ako bi u nekom trenutku odlučila da
porazgovara sa njim i da otvori dušu, on bi bio odsutan i ne bi je
saslušao, a nakon toga bi površno govorio o svom odnosu sa ženom.
Lena je u to bila sigurna.
Kada otišao od kuće da bi bio sa drugom ženom, Lena se trudila da
ga ne osuđuje i da ne učestvuje u tome, koliko god da je pokušavala da
pomogne majci u njenom bolu. Ali je shvatala da je ono što mu se
dešava moglo biti povod novom životu, sreći, emotivnom preporodu. I
divila se njegovoj hrabrosti, tako retkoj za tu generaciju, da bude iskren,
da odbije da živi u licemerju, da se suoči sa pritiskom okoline, kako bi
živeo onako kako mu srce zapoveda. U celoj toj porodičnoj pometnji,
ona nije imala jednu reč protiv njega, nikakvu opasku, iako je osećala
da je ova prividna nepristrasnost samo još dodatno uspevala da utuče
majku, što ju je takođe ispunjavalo bolom. Ali kasnije, vremenom,
osećala je kako se od njega udaljava, i polako je počela da uviđa da u
tom novom životu, u kome se ponovo rodio, nema mesta za nju. No,
Lena je to iznenada shvatila tek tamo u Africi. Tamo, sa druge strane
ovog beskonačnog mora koje je sada posmatrala, sedeći na klupi kraj
obale. Tamo, daleko, u jednoj od onih divnih i čudnovatih afričkih noći,
koje izrone nakon što sunce počine u vodenu postelju, posute istim
onim zvezdama sa drugog kraja neba koje zamenjuju sve
nepromenljive, do tada pouzdane, brazilske tačke orijentacije.
Sada je ponovo razmišljala o tome i pokušavala da sredi misli.
Osetila je nekoliko kapljica kiše na ruci, ali nije se pomerila. Zurila je u
horizont, u olovno nebo, u more glatko kao ogledalo. Udariće pljusak.
Trebalo bi da pođe kući. Ali krenula je bez žurbe. Nije bilo potrebe da
trči, imala je prevoz u blizini.
Bilo bi dobro da ode kući i da bez straha posmatra i sluša kako kiša
napolju pljušti. No, uvek je bila zabrinuta kada su nadolazili ovi
pljuskovi. Ipak, živela je u gradu koji je podložan tropskim olujama, ali
potpuno nepripremljen za njih, sa prepunim šahtovima, nagomilanim
đubretom po ulicama, zakrčenim podzemnim prolazima. Bio je to, pre
svega, grad prepun ljudi bez krova nad glavom, koji žive od danas do
sutra, priljubljeni uz neki zid. Bilo je nemoguće ostati ravnodušan
prema svemu ovome, i reagovati prirodno, kao zdrava životinja pred
kišu, uznemirena, ali osećajući kako će se osloboditi napetosti ako pusti
da je voda koja se sruči sa neba spere zajedno sa zemljom. Ovakva kiša
bi mogla izazvati nesreće velikog broja ljudi, u nizu događaja o kojima
će se posle pričati na televiziji ili pisati u novima – odroni zemljišta,
klizišta, bujice koje nose sve sa sobom, ljudi koji ostaju bez krova nad
glavom, gubeći sve, čak i živote. Živela je u jednoj toliko izopačenoj
naciji, u jednom toliko bolesnom društvu, da bi se, ukoliko ne bi upala u
izvesno stanje otupelosti u kome su se mnogi nalazili, osećala loše zbog
ovako prostih stvari – što smireno reaguje na nevreme, što uživa u
bijuci vode koja se sliva, u njenoj obilatosti, u huku koji stvara. To ju je
pogodilo. Taj isti sistem nepravde, koji je mnoge ljude držao u bedi, u
isto vreme joj je oduzimao jedno od njenih osnovnih prava: da se sjedini
sa prirodom bez osećaja krivice. Prisećala se kako je uvek, još od
malena, sa braćom volela da posmatra kišu na moru ili u šumi, brojeći
sekunde između trenutka kad bljesne munja i trena kad se začuje
grmljavina, da bi tako odredili da li je grom udario blizu ili daleko.
Prisetila se kako je uvek volela, pa čak i danas uživa u tome, da
posmatra kako se na obali sprema oluja, predosećajući dolazak kiše,
prateći pravac vetrova, osluškujući grmljavinu, gotovo osećajući na
sopstvenoj koži uzburkane talase, kao da je sama bila jedan od
ribarskih čamaca usidrenih u pitomi ambijent male uvale.
 4.

Sve je tu oko nas

samo treba istražiti...

– Paulinjo da Viola

Kada neko živi u šumskim predelima ili na obali mora, nauči da živi
drugačije, u skladu sa vremenskim prilikama. Amalija se već posle
nekoliko godina navikla, ali se pribojavala da Leni pomalo teško padaju
ovakvi dani, kada ne može da izađe napolje, da leži na asuri u vrtu i da
se sunča sa podignutim stopalom, kao što je poslednja dva dana radila.
Amalija je gledala kćer kako leži na ljujljašci, na verandi, posmatrajući u
tišini kišu kako se sliva niz prozorska okna, i nije znala šta da uradi da
joj pomogne. Osećala je da Leni nema nije mnogo do razgovora. Ali
tako bi volela da joj bude bolje...
Ni pre mnogo vremena, kada su deca još uvek bila mala, kišni dani
u kući na obali nisu bili sasvim laki. Zatvorena u kući, deca su postajala
mnogo nemirna. Posle nekog vremena, jedno dete bi krenulo da
zadirkuje ostale, i na kraju bi uvek došlo do svađe, pa ih je trebalo grditi
i kažnjavati. Tako je bilo sve dok nisu malo odrasli i počeli da posvećuju
svoje vreme čitanju, crtanju ili igranju karata, rizika i monopola. Na
sreću, deca su oduvek volela da čitaju. Fernando i Lena, otkad su otkrili
Monteira Lobata, čitali su sve što im dođe pod ruku. Tereza je najviše
volela knjige štampane krupnim slovima, sa mnogo dijaloga. Marselo je
takođe bio odličan čitalac. Voleo je biografije, ali i priče koje mu je
Amalija pričala, naročito ako se radilo o džinovima i zmajevima.
Obožavao je da čita o avanturama koje su se odvijale po šumama, ili u
zamkovima, na pustim ostrvima ili brodovima na pučini. Ali najviše je
voleo istinite priče, prema njima je gajio posebnu naklonost. Bio je u
stanju da noću dugo ostane budan, boreći se sa snom dok mirno sluša
bakine priče o izgradnji gvozdenog puta i sličnim stvarima koje su se
zaista dogodile. I mnogo je voleo da čita biografije, naročito o životima
ljudi koji su u nekom smislu promenili svet. O ljudima koji su znali šta
hoće, koji su bili uporni, istrajni, i koji su se u svojoj tvrdoglavosti
suprostavljali svemu što im stane na put.
Amalija se prisećala kako je jednom njena majka za nekoga rekla
pred unukom:
– Tvrdoglav je kao mazga...
Marselu je to probudilo radoznalost i krenuo je svima redom da
postavlja bezbroj pitanja o mazgama i o tvrdoglavosti. Posle je
prokomentarisao kako ljudi treba da idu tamo kuda žele, i ako neko
hoće da nas primora da radimo nešto protiv naše volje, bolje je da se ne
pomerimo s mesta. I posle toga nije prestajao da priča o tvrdoglavosti.
Amalija je polako uviđala da dečak nije shvatao da tvrdoglavost ima i
negativne strane. Kako je rastao, više je čitao i otkrivao nove dimenzije
tvrdoglavosti. Ponekad je pričao o tome.
Amalija je nazirala u kom pravcu se kreću njegove ideje. Da
Kolumbo nije bio toliko tvrdoglav, ne bi otkrio Ameriku. Da Galileo nije
bio tako svojeglav, da Osvaldo Krus nije bio tako prodoran, da Gandi
nije bio tako istrajan, i da Hrist nije ima tako čvrstu zamisao... Kako su
godine prolazile, lista se uvećavala a nova imena tvrdoglavosti
iskrsavala. Ali sve vreme je kod njih bila prisutna želja da se ispravi ono
što je krivo. Bez tvrdoglavosti niko ne bi uspeo da promeni svet niti da
učini život lepšim. Marselo je razvijao tu teoriju. Amalija je primetila da
je on to uvek pronalazio u biografijama koje je čitao. Najpre je prošao
kroz fazu čitanja žitija, imao je celu kolekciju „Žitija svetaca” u slikama,
koju je znao napamet. Sveti Dominik Savio, tako mlad a tako
nepokolebljiv. Sveti Avgustin koji je bio u stanju da promeni sopstveni
usud. Sveti Franja, koji je sve što je imao dao siromašnima. Sveti
Lavrentije, koji nije podlegao mučenjima. Ljudi koji se nisu plašili ni
kralja niti bilo kog zemaljskog silnika.
Marselo je ponekad razmišljao da sledi njihov put, da posveti život
Bogu i bližnjima, da ode da uči za sveštenika. Kasnije, kada je malo
odrastao, shvatio je da se ne bi pronašao u svešteničkoj službi. Kako bi
mogao da se odrekne zabavljanja? Da se nikada ne oženi? Da nema
decu? Ne, to ipak nije za njega...
Manje-više u ovo vreme, sećala se Amalija, dečak je otkrio Rondona.
Nije nikada sanjao da može postojati Brazilac tako svet, tako tvrdoglav,
odlučan, uporan, rešen da istraje, prodoran, svojeglav, sa svim
epitetima iz tog niza. Avaj, a tek što je hrabar, đavo ga odneo! Preći
pešice sa šačicom ljudi kroz sve moguće šume Brazila da bi postavili
telegrafske stubove i pomogli ljudima da komuniciraju i da se
razumeju, to je tek bio pravi poduhvat... Ali Marselo je nalazio da je
Rondonova veličina pre svega bila u tome što nikome nije dozvoljavao
da nanosi zlo domorocima. „Ako treba i umreti, ali ubiti – nikad.”
Nakon nekoliko godina gledanja filmova o divljem zapadu, punih
krvavih scena ubijanja Inijanaca, kada je Marselo pročitao ovu
Rondonovu poruku ljudima kojima je komandovao, shvatio je da se
našao pred još jednim svecem. Indijanci su bili pravi zemaljski dar.
Njihovi potomci su danas gladovali, bez komada svoje zemlje u šumi,
bez krova nad glavom u gradu, bez igde ičega u ovoj zemlji koja je
pripadala njima. Bilo je potrebno da se pojavi neko kao što je Rondon,
ko je u stanju da uradi nešto za njih, i da u tom cilju bude istrajan, bez
straha od suočavanja sa moćnicima. I ako je Rondon morao da ide u
vojsku kako bi ostvario svoj cilj, onda je Marselo rešio: i ja ću u vojsku.
– Moj sin? U vojsku? Ne dolazi u obzir...
Amalija nikada neće zaboraviti muževljevu reakciju na nove
planove maloletnog sina. U prvi mah, stvari su zaista izgledale crno:
svađe, pretnje, galama, izgledalo je kao da ništa nije moglo da natera
dečaka da promeni mišljenje. Sve dok ocu nije sinula sjajna ideja, pa je
počeo odlučnim tonom:
– Dobro razmisli, sine moj. Ti ne voliš da ti iko naređuje. Opredeliti
se za vojsku znači ceo život ispunjavati tuđa naređenja, često biti
prinuđen da se povinuješ nekome ko je manje pametan, manje
obrazovan, manje razborit od tebe. Dok dođe red na tebe da ti obavljaš
svoju profesiju i daješ drugima naređenja, već ćeš biti star i ogorčen,
umoran od ispunjavanja tuđih naređenja celog života. I zarad koga...
Da li je to život koji bi neko poželeo?
Marselo je zaćutao i uronio u razmišljanje. U određenom trenutku je
shvatio da može biti tvrdoglav kao mazga, ali da nije imao ništa od tog
ovnovskog dara. Nikad više nije spominjao vojsku. Upisao je državnu
gimnaziju, dobro se uklopio i bio zadovoljan u školi, postao predsednik
udruženja studenata i urednik gimnazijskog časopisa. Sam Bog zna
dokle bi dogurao da se šezdeset četvrte nije desio državni udar,
sasekavši u korenu razdraganu bezbrižnost njegovih 15 godina, i snove
da stigne do njemu preodređenog oltara. Do oltara na kojem će kroz
nekoliko godina biti postavljen, izdvojen na počasno mesto, junak i
mučenik Če Gevara. Još jedan tvrdoglavac.
Ali u dubini svoga bića, primećivala je Amalija, Marselo je i dalje bio
dečak žedan Boga, koji je, kad je poodrastao, isterao iz sebe Boga koga
mu je ona predstavila i poveo ga na ulicu sa sobom. Bilo mu je potrebno
da u srcu napravi mesta za drugog boga, ovog puta kolektvinog.
Marselo je i dalje bio jedini od njene dece koji je bio pobožan. Čak i kada
je njegovo ime bilo na listi traženih, i njegov lik na svuda izlepljenim
plakatima, slika pred majčinim očima je i dalje bila jasna – neuprljan i
blagosloven, žedan pravde. Još u Besedi na gori, Hrist je rekao da će
Carstvo Nebesko biti sačinjeno od ljudi kao što je on.
Amalija je održavala živim sećanje na svaku od etapa dečakovog
stasavanja u čoveka, ponosno čuvala uspomene, uprkos bolu od koga
su bile satkane. Odrastanje nijednog od njene dece nije bilo tako
dramatično kao njegovo, sve je teklo prirodno, odrastali su i polako se
menjali. Nije bilo ovako naglih skokova ni snažnih prekretnica sa jasno
označenim datumima.
Lena je, na primer, sada ovde kraj nje – razvedena, povređenog
stopala, bolesna (mora da je na nervnoj bazi, ona je od detinjstva bila
vrlo emotivna, plakala bi za svaku sitnicu). Šta li se dešavalo u njenoj
glavi? Jednog dana je saopštila da će se razvesti od muža. Nije rekla
nijednu lošu reč za njega, niti je bila u stanju da dâ bilo kakvo
objašnjenje za tu odluku, ali očito je u tome bila čvrsto rešena. Posle
toga, trebalo je da pokuša da sredi svoj život, da se ponovo uda za
nekog situiranog gospodina, dobrostojećeg, spremnog da joj pomogne
da stvori porodicu i da joj pruži delić mira, ali ne... Umesto toga, imala
je svoje „romanse”, nedefinisane i misteriozne veze, ništa ozbiljno. Gde
li se denula ona zamišljena devojčica, pomalo dečačkog izgleda, uvek
odgovorna i marljiva, koja nikada nije davala povoda za brigu? Amalija
je osećala nostalgiju za vremenima kada su deca bila mala i muž još
uvek bio tu, pre nego što ju je život kaznio. Ponekad je imala te nalete
nostalgije, ali ne bi dugo trajali. Međutim, pomislila je da bi danas bila
dobra ideja iskoristiti takvo stanje duha, kako bi prekratila vreme u
ovom kišovitom danu. Upitala je Lenu:
– Kćeri, htela bih da složim fotografije. Hoćeš li da mi pomogneš?
– Dobra ideja, mama. Poći ću sa tobom. Gde se nalaze?
– Ne, ti sedi tu, nemoj da se naprežeš. Sad ću ja da donesem kutiju.
Jedino bi bilo bolje da možda promeniš mesto, jer bilo bi teže da
gledamo zajedno portrete dok sediš tu na ljuljašci, sa povređenom
nogom. Hajde, pomoći ću ti da sedneše na sofu, pa ću otići da po kutiju.
Ubrzo su se obe našle na sofi, gledajući stare fotografije,
pokušavajući da prepoznaju osobe, da razvrstaju slike po periodima,
prema mestu gde su načinjene, ili prema temi, kako je predložila Lena.
– Imaš pravu pravcatu kolekciju, majko. Mogla bi da napraviš
panel, ili da razvrstaš u nekoliko albuma, po temama. Na primer, sve
fotke sa dečijih rođendana, ima ih koliko hoćeš, divne su... Ili sa
krštenja, na primer, ili sa prve pričesti, pogledaj samo... Amalija je
blaženo gledala poređane slike koje joj je kćerka pokazivala. Da, bilo bi
zaista interesantno skupiti sve te fotografije, uslikane u profesionalnim
fotografskim studijima, sa klupicom za klečanje, krstom Hristovog
raspeća, brojanicama, i čitavom scenografijom. Divno je videti sve te
portrete na jednom mestu, poređane jedan pored drugog... Svako njeno
dete, sa svojih sedam-osam godina, obučeno u belo, devojčice sa velom i
venčićem na glavi, dečaci sa svećom u ruci, svi blago setnog pogleda,
pomalo uplašenog ali prodornog, možda zastrašeni kamerom i
ambijentom studija.
Nasmešila se, a zatim otvorila i drugu kutiju, znatno drugačijeg
sadržaja:
– Ako budemo dobro pregledale, sigurno ćemo naći još fotki da
kompletiramo onu seriju. Sviđa mi se tvoja ideja da grupišemo slične
portrete. Mislim da svako od vas ima sličnu fotku iz škole, pogledaj.
Lena je pogledala i osmehnula se. Na fotografiji je bila Klaudija,
najmlađa od njih, u svojoj školskoj keceljici, sa grbom izvezenim na
džepiću, sedela je u klupi, sa olovkom u ruci, pred otvorenom sveskom,
da izgleda kao da piše. Na zidu iza nje, stoji okačena velika karta
Brazila. Na klupi, u prvom planu, nacionalna zastavica. Kosa uredno
začešljana i pokupljena šnalicama, upotpunjavala je stereotip, ali nije
uspevala da slomi snagu živahnog pogleda i nestašnog osmeha male
sestrice.
– Koliko godina je ovde imala? Jel’ možeš da se setiš?
– Naravno. Imala je tačno šest godina. Fotografija je od avgusta
šezdeset osme. Sećam se da sam se vratila u školu specijalno da bih
uzela portret, koji je već bio plaćen, nekoliko dana nakon cele one zbrke.
Klaudija je već bila prestala da ide na časove. I onda u septembru...
Lena se prisećala onog što je čula, ali je malo pobrkala datume i
činjenice. Mislila je da se sve izdogađalo ranije.
– Zar nije bilo u junu, mama? Ili u maju? Da, u stvari bio je maj... Maj
šezdeset osme godine... Studenstske demonstracije u Francuskoj i ovde,
kakva podudarnost, dva tako različita procesa...
– Ne, kćeri, bio je avgust. Sećam se dobro, po Danu vojske koji pada
dvadeset petog avgusta. U maju i junu su počinjale demonstracije. Ali
ja govorim o nečem drugom, kada je ona morala da napusti školu.
– Milsila sam da je bilo u vreme onoga što se dogodilo na stadionu u
Botafogu, nakon napada na rektorat.
Obema su sećanja navirala u jasnim slikama. Amalija se složila:
– Ah, da, to jeste bilo početkom juna. Ali demonstracije su ovde
počele pre maja, ranije nego u Francuskoj. Od momenta kada je policija
pucala na onog mladića u studentskoj kantini...
To je se dogodilo u martu, prisećala se Lena, na početku semestra.
Neki uobičajeni protest studenata protiv povećanja cene obroka u
kantini. Policija je došla i krenula da puca. Ubili su jednog momka, a
potom su hteli da se otarase tela, da ga odnesu negde daleko. Studenti
nisu dopustili. Borili su se da dobiju njegovo telo i izvojevali pobedu.
Jadni i siroti mladić, došao iz unutrašnjosti u prestonicu da završi
studije, skončao je upucan od strane policije i položen u svečanoj sali
Gradske skupštine, gde je mnogo sveta došlo na bdenje, a svakog časa
pristizalo je još ljudi, svi budni tokom cele noći, zbog glasina da će vlasti
doći da uzmu leš. Bilo je to bdenje ispunjeno napetošću i strepnjom, sa
opštom svešću da su ovog puta prekoračili sve granice. Gotovo svi su
znali da je to bio samo početak. Mart šezdeset osme godine. Početak
semestra. Početak sudbonosnog kalendara.
Posle je usledila mladićeva sahrana. Došli su ljudi sa svih strana,
uprkos pretnjama od strane vlasti da neće dozvoliti da se obavi
sprovod. Pre svega, neće dozvoliti tu dugačku šetnju mnoštva sveta
kroz grad, jer groblje se nalazilo dosta daleko. Ceo dan su trajali
pregovori između studentskih vođa i predstavnika vlasti, uz
posredstvo političara, verskih poglavara, intelektualaca i novinara.
Posle podne, kako je svet sve više pristizao pred Gradsku skupštinu,
silnici su morali da popuste pod pritiskom naroda i dozvole da se
sprovede povorka.
Tokom sprovoda se osećala napetost, ljudi su izvikivali parole i
pevali himne, one koje smo svi učili u školama na časovima muzičkog,
ali su iznenada primetili da one u tom trenutku oslikavaju osećanja koja
su ukorenjena u svakome od nas:

Sloboda, sloboda
Nad nama širi krila...

Iste one otrcane reči sa zadnjih korica školskih svezaka, po ko zna

koliko puta recitovane i pevane u salama za hor u osnovnoj školi, ili u
dvorištu gde su đaci stajali u redovima prvog dana školske godine,
odjednom više nisu zvučale tako isprazno. Izazivale se vojnu vlast,
okupacione snage koje su hapsile, mučile i ubijale. Narod u povorci je
pratio kovčeg, pevajući nacionalnu himnu kao odgovor:

Ali ako snažnim topuzom zamahneš u ime pravde,

Videćeš da sin tvoj iz boja ne beži,
Niti se onaj ko se tebi divi plaši smrti,
Obožavana zemljo,
Među hiljadama drugih,
Samo si ti, Brazil,
Otadžbina koju volim...

Ljudi su sa prozora bacali konfete i tapšali. Sve više ljudi iz okolnih

zgrada izlazilo je da se prilključi povorci, koja je lagano odmicala. Duž
plaže Flamengo, na drumovima sa strane, autobusi su se zaustavljali i
putnici iskakali da se priključe protestu. Čitav grad se pokrenuo zbog
smrti jednog mladića. Nebo se natmurilo, padao je mrak i bilo je vreme
da svetiljke počnu da se pale.
Ali nisu se upalile. Kada je posmrtna povorka napuštala plažu
Flamengo i ulazila u Botafogo, noć je već skoro bila prekrila pejzaž sa
razglednice Rija, uvalu okruženu svetiljkama sa siluetom Pau de
Asukara u pozadini. Ali bilo je mračno. Neki poetični posmatrač bi čak
pomislio da se sâm grad odenuo u crninu ili da je odbijanje da bude
osvetljen bio njegov način protesta protiv nasilja. Ipak, bilo je očigledno
da se vlast koristila trikovima iz arsenala koji će se u narednim
godinama pokazati neiscrpnim, naredivši da se pogasi sve ulično
osvetljenje, u nadi da će se gomila možda razići zbog mraka. Ali vozila
koja su bila zaustavljena na drumovima, počela su da pale svoje farove.
Zatim se neko dosetio da uzme novine, da ih zgužva i od njih sačini
baklju. Kroz nekoliko trenutaka bilo ih je već mnogo. Ali brzo bi
sagorele. Na prozorima zgrada, ljudi su palili sveće, da bi bar malo
ublažili pomrčinu. Mnogi su palili po nekoliko sveća, ili su silazili da
donesu baterijeske lampe. Na vratima neke radnje, trgovac je delio
sveće i šibice. Lena je sa knedlom u grlu, suzdržavajući se da ne
zaplače, posmatrala povorku slabašnih plamičaka, koja se pružala na
kilometre kroz tminu, u pravcu groblja, nestajući negde u daljini, i
pevala nacionalnu himnu iz sveg glasa. Nikada to neće zaboraviti, i nije
joj bilo jasno kako su ljudi uspeli tako brzo sve da zaborave. Sećala se
svakog detalja. Kada je povorka stigla, kapija groblja je bila zatvorena –
„naređenje odozgo”. Tog trenutka Lenu obuze strah. Osećala je da je to
bila zamka, klopka, nagoveštaj krvoprolića. Nijedna odgovorna vlast ne
bi mogla ni da pomilsli da može da savlada energiju koja je pokretala
sav onaj narod, nagon koji ih je gurao napred ka grobnici, uprkos
daljini, zabranama, gustoj pomrčini, očitom prisustvu policijskih snaga
koje su sve vreme patrolirale, provocirajući ih na sve načine. Zatvorena
kapija je bila samo mamac, poziv na borbu, početak katastrofe. Trebalo
je ponovo voditi pregovore, pre nego što se obavi sahrana, a noć je bila
prilično odmakla. I nakon toga, na povratku kući, pokušati sagledati šta
se zapravo izdogađalo u poslednjih 24 časa i proceniti šta je moglo da u
usledi.
Ali to je bilo nemoguće predvideti. Misa nakon sedam dana, misa
nakon trinaest dana, konjica puštena na ljude okupljene na stepenicama
ispred crkve, vojnici sa isukanim sabljama koji jurišaju na narod,
sveštenici uhvaćeni za ruke, u pokušaju da naprave lanac kojim će
zaštititi vernike od gneva policije.
Datumi se nikako nisu mogli zaboraviti, niti pobrkati. Ovaj period
je, više neko bilo koji drugi, svakoj majci ostavio žive rane.
Amalija to nije zaboravila.
Godina je odmicala, listovi sa kalendara opadali, već se završavao
april i počinjao je maj, i moglo se naslutiti da će to biti period nemira u
studentskim krugovima. Zar nije upravo tada vlada odlučila da plan
našeg obrazovanja prepusti stranim stručnjacima? Na brzinu je sačinjen
sporazum između Ministarstva prosvete i USAID-a, koji u Brazilu
nikome nije odgovarao osim samoj vladi, te je bio odbačen od strane
studenata, profesora, naučnika, svih stručnjaka, koji su zahtevali da
budu saslušani, da rasprave podrobnije čitav problem, da znaju kakva
će tehnologija biti nametnuta, kakve će izmene Amerikanci uvesti u
nastavni program, šta će biti sa nezavisnim brazilskim obrazovanjem, i
mnogo toga još... Sve vreme se o tome govorilo, sećala se Amalija.
Počela su zasedanja kako bi se raspravljalo o sporazumu. Ono što su
iznad svega zahtevali, bio je otvoreni dijalog. Došao je jun i zakazano
okupljanje u kantini.
Amalija je čitav kalendar imala jasno urezan u sećanje. To se ne
zaboravlja. Kao kad se dete razboli, ili polomi nogu, ili celu noć ima
temperaturu koja nikako da spadne. Taj skup je bio poput toga. Bdenje
nad svojom decom. Bar nad nekima od njih. Lena sigurno nije otišla,
nije više bila student. Fernando je bio novinar, ali je radio u drugom
gradu, u tom trenutku je bio na bezbednom. Ali Amalija je bila sigurna
da su Tereza i Marselo, a možda i Kristina, otišli na pomenuto
okupljanje, na taj generalni skup, ili kako god se zvalo to što će se
odigrati u studentskoj kantini. Samo još jedno okupljanje, kao mnoga
druga pre toga, mislila je. Kao sastanci zbog studentskog časopisa, kao
probe za predstavu na kraju godine, kao još mnogo tih uobičajenih
okupljanja na fakultetu. Ali ovog puta je bilo drugačije. Muž, koji je bio
advokat, pozvao ju je telefonom:
– Neću uspeti da stignem na večeru, nemam vremena. Idem u
rektorat, pod opsadom je vojske. Izgleda da postoji opasnost od
napada, a studenti su unutra. Pokušaćemo da pregovaramo da ih puste
napolje, da damo podršku rektoru...
Srce joj se odjedanput steže. Ipak ga je pitala:
– Misliš li da je zaista ozbiljno?
– Nema sumnje. Ti razjareni tipovi su spremni na sve, samo da bi
pokazali ko zapoveda, a još pritom, danas nikako nisu uspeli da
progutaju svu tu gomilu ljudi koji su izašli na ulice zbog smrti onog
mladića. Mislim da neće na dobro izaći...
Amalija ga je upozorila:
– Marselo je tamo.
– Već sam mogao da pretpostavim.
– I Tereza isto...
– To mi se uopšte ne dopada – reče otac.
– A Kristina, gde je ona? Izgleda da ima i dosta srednjoškolaca...
Ponovo joj se srce stegnu. Kristina je bila pravi buntovnik, sasvim
nezavisna sa svojih 14 godina, nikome nije htela da udovoljava.
– Rekla mi je da ide da uči sa nekim drugarima, i da će posle možda
otići zajedno na neki sastanak.
– Onda je sigurno i ona tamo. Moram da požurim. Nemoj me
očekivati za večeru.
Tu noć nije radila ništa drugo osim što je čekala. Čekala je da dođu,
da se jave, da telefon zazvoni, da kažu nešto u vestima, da se iznenada
otvore vrata i da cela porodica uđe nasmejana, ili da neko zazvoni na
vrata i donese loše vesti. Najzad je stigao muž sa Kristinom. U grču su
joj ispričali šta se dešava. Fakultet pod opsadom, studenti unutra
opkoljeni. Celo poslepodne je bila napeta atmosfera, sve dok rektor,
skupštinari, advokati i profesori nisu uspeli da obave pregovore da
studentima bude dozvoljeno da bezbedno napuste zgradu. Potom su
studentske vođe, zaštićene od strane pregovaračkog odbora, izašle dok
je još bio dan kroz sporedna vrata koja su vodila na ulicu, kuda je
prolazio saobraćaj. Ostali su oklevali, opsada se ponovo zatvorila i oni
ostaše unutra, opkoljeni. Već je počela da pada noć, okolo u kraju je sve
bilo nepomično, bez saobraćaja, bez prometa, bez ljudi – idealno za
masakr bez svedoka. Na svu sreću, muž je bio ugledan i poznat
advokat, te je uspeo je da ode tamo da pomogne. I sam je posle pričao:
– U svoj onoj zbrci, Kristina me je ugledala i uspela da se probije do
mene. Na kraju pregovora izašla je sa mnom. Nije joj se ništa dogodilo,
osim što se preplašila i zaradila nekoliko ćuški laktom.
Amalija je nastavila zabrinuto:
– Alberto, reci mi, da li si video Terezu tamo?
– Video sam je samo kad sam tek stigao, iz daleka. Bila je sa
Adrijanom, posle sam je izgubio iz vida.
– A Marsela?
– On je dobro. Priznajem da sam se mnogo bio uplašio za njega. Ti
tipovi su se sasvim nameralčili na studentske vođe. Da su im dopali
šaka, nadrljali bi. Ali svi su uspeli bezbedno da izađu sa nama,
zaštićeni od strane političara, profesora i novinara. I oni imaju svoje
obezbeđenje. I sâm sam odvezao trojicu njih do Kopakabane, pa sam se
zbog gužve u saobraćaju ovoliko zadržao.
A Tereza? O, Gospode, gde li je sad Tereza? Otkud onim
grubijanima pravo da tako navale na sve te momke i devojke, da im
prete da će ih premlatiti i unakaziti? Nosiš dete u stomaku devet
meseci, doneseš ga na svet, othraniš, odgajiš, izvedeš na put, i onda
dođe neki nadobudni činovnik koji izda naređenje zlotvorima da biju tu
decu, koja su ti sve na svetu i koja nikome nisu ništa nažao učinila?
Amalija je u tom trenutku osetila da bi bila spremna čak i da ubije.
Morala je nešto da učini, ali nije znala šta... Ona, koja je uvek bila tako
mirna i krotka... Progutala je knedlu i pomolila se Bogu da joj dâ snage i
pribranosti. Zatim reče:
– Moramo da saznamo šta je sa Terezom. Makar morali ponovo da
odemo tamo. Nekoliko puta sam je zvala telefonom, niko se ne javlja.
Ponovo su je pozvali. Telefon je dugo zvonio, ali nije bilo odgovora. I
tako celu noć, pretvorilo se u agoniju. Alberto je smatrao da nema svrhe
poći tako nasumice, bolje je pričekati malo. Ona je popustila, muž je u
tim stvarima bio iskusniji. Ali bol joj je razdirao grudi. Gde li je moja
kći, presvetli Bože? Šta li su joj učinili? Ne dopusti da joj se išta desi,
preklinjem te... Slušaj me, Gospode, možemo da se nagodimo, spasi
moju devojčicu i onda u zamenu za to učini sa mnom šta god hoćeš,
niko ne mora da zna... Molim te, sačuvaj je, moj Gospode...
 Rano ujutru telefon je zazvonio. Bila je Tereza.
– Majko, samo da ti javim da sam dobro. Bilo je užasno, ali uspela
sam da se izvučem. Znaš li nešto o ostalima? Mimoišli smo se, a nije bilo
vremena da ih potražim niti da ih sačekam, morala sam da bežim...
Imala sam sreće... Ali nisam više nikoga videla, ne znam šta se sa njima
dogodilo...
Govorila je rasejano, samo što ne zaplače. Osetivši ogromno
olakšanje što čuje njen glas, Amalija je pokušala da je umiri:
– Svi su dobro, kćeri moja. Kristina je uspela da izađe sa ocem i oboje
su ovde, maločas su stigli. A Marsela su ostavili na bezbednom, u
Kopakabani.
Tu je Tereza odahnula i počela da priča:
Mama, bio je pravi pakao, ne možeš ni da zamisiš! Izgledalo je kao
da smo u koncentracionom logoru, mislila sam da ću umreti! I
pucnjava, mama! Pucali su na nas, hteli su da nas poubijaju...
Slušala je svoje dete kako jeca preko telefona, a nije mogla da je
zagrli, da joj pruži toplinu koja joj je u tom trenutku bila potrebna, već
je samo ponavljala:
– Smiri se, dušo moja, ne plači, sve je u redu... A Adrijano, je li
dobro?
Slušajući kćerku kako joj između jecaja priča šta je proživela,
Amalija je sklapala sliku onoga što se dogodilo.
Pokušala je da izađe među prvima, sa mužem, odmah posle
studentskih vođa. U tom tiskanju i probijanju kroz masu, malo su
zaostali, i na kraju nisu uspeli da iskoriste obezbeđenje koje su imale
vođe. Kada su izašli napolje, shvatili su da se ulica pretvorila u bojno
polje i da pritisak opsade postaje sve veći. Svi su krenuli da se povlače.
Morali su da se vrate nazad u zgradu univerziteta. Kako je noć
odmicala, postajalo je očigledno da su upali u klopku, u savršenu
zamku, da će na kraju biti napadnuti, i bilo je pitanje trenutka kada će
ih poubijati. Rešili su da ponovo izađu, da bar potraže slobodan teren,
ko zna, možda uspeju bar da pokušaju da se suprotstave ili da
pobegnu? Tamo unutra, pritisak je postajao nesnosan, studenti su već
počeli međusobno da se koškaju.
Krenuli su napolje. Tereza i Adrijano su ponovo bili među prvima.
Koračali su po širokom platou ispred ulaza, sa ostalim kolegama,
opkoljeni vojnom policijom u daljini. Odjednom je počela pucnjava. U
prvi mah, nije čak ni shvatila o čemu se radi, nikada nije čula pucanj,
osim na filmu, i začudio ju je suvi prasak koji je stvarao manje buke
nego kad bacaju petarde za praznike ili tokom utakmice kad neko da
gol. Pucnji su bili upereni u pod i odbijali su se o asfalt pločnika – sa
ciljem samo da zaplaše, ali bili su i više nego delotvorni za širenje
panike. Svi počeše da trče, kroz vrisku, a onda je uletela policija i
krenula da ih bije. Potpuna pometnja, vriska, ljudi padaju i gaze jedni
druge. Neko je ugledao otvorena vrata jednog kluba u blizini i pomislio
da bi bilo zgodno sakriti se tamo unutra. Svi su potrčali u tom pravcu.
Policija je upravo to i želela. U rektoratu su vođeni pregovori da ih
puste da slobodno izađu. Ali to nije ispunjeno, data reč nije imala
nikakvo značenje. Pošto policija nije uspela da se domogne vođa, svetila
se ostalima. Kako su izlazili napolje, sve vreme izloženi udarcima,
gonjeni su prema stadionu i saterani na fudbalski teren. Sve se odvijalo
u ogromnoj zbrci, kroz vrisku i guranje u mraku, jer stadion nije bio
osvetljen.
Na kraju ih je upravo to što nije bilo svetla i spaslo. Adrijano je
smislio trik i iznenada je zgrabio Terezu za ruku i povukao je nazad ka
ogradi, na kojoj su bile odvaljene neke daske. Tuda su se provukli i
izašli na teren pored, malo pričekali i zatim uspeli da pobegnu, da istrče
napolje, našavši se nasred saobraćajne trake. Jedno vozilo je naglo
zakočilo. Čovek je iskočio.
– Jeste li vi ludi? Da tako izlećete pred kola, u ovo doba noći...
Već očajna, Treza ga je zamolila:
– Molim vas, vodite nas odavde... Mi smo studenti, a policija je
udarila na sve strane...
Adrijano je pokušao da je ućutka, na kraju krajeva, taj lik je takođe
mogao biti pajkan koji patrolira okolo...
– Uđite u kola. Odbaciću vas gde hoćete.
Pomisliše da je bolje da ne idu sada kući, daleko je, i da ostanu kod
Adrijanovih roditelja, koji žive odmah tu, iza tunela, na Kopakabani.
Ali nisu znali šta se desilo sa ostalima.
Sledećeg dana su saznali. Nakon nekoliko dana, ceo grad je već
znao. I pored sveg užasa koji je vladao u to vreme, i dalje je moglo da se
čuje šta se događa. Novinari su mogli da napišu, fotografi su mogli da
slikaju, vlasnici novina i dalje su mogli da objave. Svi su pročitali
izveštaje, videli fotografije, televizija je prikazala. Opšte stanje šoka. Isti
fudbalsk teren, na kome su malo pre toga Garinčine krive noge
razgalile brazilsku dušu svojim driblingom, sada je bio daleko od bilo
kakvog slavlja. Fotografije su prikazivale stotine mladih kako leže na
podu, među vojnicima koji nikome nisu dozvoljavali da ustane,
udarajući ih nogama u glavu, pendrecima po leđima, pišajući po njima
i preteći im mitraljezima. Brutalne scene, surove priče, preterani
sadizam i mržnja, disproporcija snaga, okrutnost, i na kraju, čitava ta
tuča usred grada. Narednih dana svi su samo o tome pričali. U
gradskom prevozu, u kasapnici, na klupici na trgu, dok se deca igraju
okolo, gde god bi Amalija otišla, samo to je mogla da čuje. I po onome
što su joj muž i deca preneli, na svakom ćošku se samo o tome pričalo.
Na sednicama koje su profesori sazivali u školama, zabrinuti kao
prosvetna lica. Na sastancima koje su pozorišne trupe zakazivale u
raznim pozorištima, posle ponoći, kada su predstave bile završene. U
sindikatima. Na ulazu u fabrike. Na saborima sveštenika i časnih
sestara, u manastirima i crkvama. U kućama intelektualaca koji su
otvarali vrata da bi se prijatelji, i prijatelji prijatelja mogli okupljati i
raspravljati o tome šta bi moglo da se uradi da se spreči sve to, da se ne
dozvoli da prođe tek tako. I naravno, na univerzitetima i u školama, po
svim okolnim četvrtima.
Nije u tome bilo ničeg iznenađujućeg, čak i dete od šest godina je
znalo šta se dogođa. Ali Amaliju i danas obuzme jeza kad se seti da je
jednom videla malu Klaudiju kako se sa lutkicama igra stadiona
Botafogo, poređavši ih sve po podu, dok je u ruci držala jednu lutku
koja je prolazila između njih i šutirala ih, urlajući i grdeći ih. Kada je
ugledala ovaj prizor, Amalija nije mogla da se suzdrži, istrčala je iz
dnevne sobe i zaplakala. Imala je želju da isplače sve što joj se skupilo u
grlu tih dana. Ali nije mogla sebi to da priušti. Toliko je bila
zaokupljena starijom decom, da nije ni primetila koliko je cela situacija
loše uticala na najmlađu devojčicu. Vratila se u dnevnu sobu, stavila
Klaudiju u krilo i počela da priča sa njom. Videla je da je devojčica
preplašena. Poigrala se sa njom, pevala joj, ispričala joj priču, a potom
su zajedno pospremile igračke. Ali majka je shvatila da je ćerka morala
da se izbori sa tim demonima, i da je ona morbidna igra bio njen način
da se izbori sa ogromnim strahom koji je osećala. Rešila je da ne
pominje ništa direktno u vezi sa tim.
Nakon nekoliko dana, pozvali su je u Klaudijinu školu. Nastavnica
joj je rekla da su deca sada htela da se igraju samo stadiona Botafogo.
Jedni bi polegali na pod, dok bi drugi prolazili između njih, grdeći ih i
preteći im. Direktorka je naredila da se otkrije čija je to ideja bila, plašeći
se da to ne izazove negativne reperkusije i da joj zbog toga ne bude
ugrožen položaj. Nastavnica nije bila sigurna, ali je mislila da je u
pitanju Klaudija. Neće ništa reći, ali je zamolila Amaliju da joj pomogne
da reše situaciju, kako se to više ne bi ponavljalo. Ona je takođe bila u
ogromnom šoku, htela je nešto da uradi u znak protesta, ali nije znala
šta. Sastaće se sa kolegama iz sindikata. Možda će oni iduće nedelje
predati neki dokument ministru obrazovanja. Svi su želeli nešto da
učine, da pokažu da se ne slažu, ali niko nije znao šta treba uraditi.
Amalija se jasno sećala tih dana. Jedna njena komšinica, slatka starica,
jednog dana joj smireno reče:
– Otkriću ti jednu tajnu. Moram nekome da je ispričam, a znam da
tebi mogu da verujem. Ja sada svaki dan čekam u redu.
Amalija nije razumela, ali starica nastavi:
– Stajem u red gde god stignem, u banci, u samoposluzi, u prevozu.
Kada dođe red na mene, izvinim se, okrenem se i odem. Ali dok stojim
u redu, kritikujem vlast, žalim se na policiju, držim miting, kćeri... To je
jedino što mogu da uradim. Ljudi misle da sam luda, ali sa ovom
sedom glavom i mogu da se pretvaram da sam malo ćaknuta. I na
kraju, uvek dođe do diskusije, jedni mi govore da ućutim, a drugi da
imam pravo, i kad se ja okrenem i odem, oni su već ušli u žestoku
raspravu. Mislim da ću sutra otići do manastira Santo Antonio, da
iskoristim praznik, jer će se skupiti mnogo ljudi, pa da malo
uskomešam narod...
Prisećajući se svega ovoga, Amalija još jednom potvrdi: bio je jun.
Praznik svetog Antonija. Kalendar je u njenom sećanju ostao obeležen
šokovima. Bio je jun mesec, kada su svi hteli da protestuju zbog napada
na rektorat. Ali tada se još uvek stvari u Klaudijinoj školi nisu sasvim
zakomplikovale. Ljupki osmeh koji je upravo gledala na fotografiji, sa
rupicama na obrazu i razmaknutim zubićima, i leva ruka položena na
svesku – ta slika je bila iz avgusta. Do tada se još mnogo toga
izdešavalo.
 5.

Prislonim uho na vetar i slušam ćarliijanje

Koje ti kosu miluje i mrsi,
I kadi tvoje tlo, otadžbino moja...
Kako bih rado utonuo u san
Među tvojim gorama, otadžbino moja,
Osluškujući glad u tvojoj utrobi
I lupanje srca tvog.

– Vinisijus de Morais

Koliko samo ima školskih fotografija... Iz razreda u razred, iz godine u

godinu, nastavnica u sredini, okružena sa trideset do četrdeset đaka,
lica koja se menjaju iz generacije u generaciju. Lena je razvrstavala
portrete. Neki od njih su bili potpisani pozadi, na nekima su u dnu bila
ispisana imena, a na nekima su sva lica bila uronjena u prašinu
zaborava. Trebalo je uložiti napor da se vidi može li se neko od njih
spasti. Bilo je i fotografija sa novogodišnjih priredbi. Prerušeni i
našminkani učenici na pozornici se igraju teatra. Ponekad bi pomislila
da možda odatle potiče njena strast za pozorištem, otkrovenje da se
tekst može učiniti večnim kada se njim odenu žive osobe, koje će mu
uvek davati nov i jedinstven izraz. Sećala se da nije volela da se penje
na pozornicu. Jedina dva iskustva koja je imala na sceni nisu baš sjajno
prošla. Pod svetlima se osećala kao meta u koju su sve oči bile uprte. Ali
osećala je gotovo sladostrasno zadovoljstvo u ulozi asistenta režije,
osmišljajući scene, nalazeći rešenja, zamišljajući pokrete i gestove za reči
koje su puslirale na papiru, kao i tokom proba – ponavljati i iznova
ponavljati dok se od sirovog i neobrađenog ne stigne do savršeno
uglađene forme. Možda se zbog toga, kada je odlučila da napiše delo
fikcije o svom životnom putu, kako joj je Onorio predložio, Lena upravo
i opredelila za dramsku formu. Želela je da napravi pozorišni komad o
onome što je proživela. Privlačio ju je izazov dramskog vremena,
zgusnute radnje, oskudnih sredstava, jasno definisanih likova,
dramskog sukoba, a najviše dramskog klimaksa. Uspeti stvoriti
dramski vrhunac, koji u nekom trenutku postaje neizdrživ i iz koga
mora da se desi rasplet. Bila je čvrsto rešena: napraviće dramski komad,
a ne izveštaj, svedočanstvo ili roman, makar morala da potraži pomoć
pri pisanju.
Sonja, koja je živela sa druge strane zaliva, bila je spremna da
sarađuje sa njom. Nekoliko puta su razgovarale. Lena je pisala beleške,
intervjuisala ljude, pravila odabir materijala. Napisala bi neke scene, a
potom bi zajedno sele da o tome raspravljaju, i ona bi onda polako
počela da sklapa materijal. Već je trebalo da počne, ali ju je bolest u
tome omela. Kako da kroji rečenice, kada se konac reči svakog časa
prekida? Morala je da ozdravi da bi mogla da ide napred. Na koji način,
kojim putem? Sve više je sumnjala da joj je ta ista terapija, koja joj nije
dozovoljavala da pada na svakom koraku, stvarala osećaj da se nalazi
na nekoj vrsti oblaka od vate, u nekakvom laganom dremežu, u kome
nije moglo ništa da se dogodi. Ili ju je obamrlost hvatala zbog same
bolesti, a ne zbog lekova. Ali predlog lekara opšte prakse joj je
predstavljao izazov. Trebalo joj je hrabrosti da pokuša da napravi skok
u nepoznato. Morio ju je strah da će ponovo da padne, i da više neće
moći da ustane.
Nakon što ju je pažljivo saslušao, lekar je primetio nešto
interesantno:
– Mislim da nisam dobro razumeo kako ste pali u avionu. Možete li
da ponovite?
– Ušla sam u avion sa ručnim prtljagom u ruci i htela da ga stavim
iznad sedišta, zato sam bila na nogama. Kada sam pokušala da otvorim
boks, spetljala sam se zbog limuna koji sam držala u ruci, i ne znam
kako se to dogodilo, ali iznenada sam se našla na podu.
– Da... Ono što nisam razumeo je taj limun.
– Nije bio ceo limun, samo kriška.
– I šta će vam kriška limuna u ruci, u trenutku ukrcavanja?
– Ni sama ne znam. Bila sam pomalo odsutna. Nisam ni primetila
da sam je uzela kada sam ulazila u avion. Mislim da mi se jeo limun u
tom trenutku.
– A vi imate običaj da jedete tako sam limun?
 – Sačuvaj Bože, nešto tako kiselo, nikako... Ali tog dana sam osetila
potrebu. Sećam se da sam, pre nego što su me prozvali, pomislila kako
bi mi prijao sok od paradajza koji služe na ulazu u avion. Mislim da
sam bila žedna, zbog vrućine. Kada sam ulazila, ugledala sam isečene
kriške limuna i nehotice uzela jednu. Ali zašto? Kakve to veze ima sa
epilepsijom?
– Ne znam – rekao je. – Još uvek pokušavam da otkrijem. Recite mi
nešto, šta ste tamo jeli? Da li biste mogli da se setite?
Lena je već pomalo gubila strpljenje:
– Slušajte, sve ovo je već provereno. Sve vreme sam jela u hotelu, jer
je vladala oskudica u hrani i niko nije mogao da me pozove na ručak ili
večeru. Ratno stanje u državi, svi restorani zatvoreni, a u radnjama i
supermarketima nije bilo ništa da se kupi, čak ni običan keks, ni
čokoladica. Obilazila sam sve i nigde jednu voćku nisam uspela da
nađem. Jela sam samo u hotelu. Voda koja se tamo koristila bila je čista
i dobrog kvaliteta, vlasti su se time dičile, hotel je njihova vizitkarta, tu
odsedaju svi zvanični gosti i ne može biti izvor nikakvih zaraza. Pored
toga, donela sam vam sve nalaze koje sam uradila, ništa ne ukazuje na
takve stvari. Svi bi prvo na to pomislili, da je u pitanju neki parazit,
nekakva tropska bolest, jer upravo sam se bila vratila iz Afrike... Ali već
je dokazano da nije to.
– Ne mislim na to. Zanima me šta ste tamo jeli. Sećate li se?
– To bar nije teško, nisam imala mnogo izbora. Uglavnom pirinač i
ribu, sa izvrsnim portugaslkim maslinovim uljem. Svakog jutra sveža
riba, upecana tamo u blizini, i pirinač. Po ceo dan, i za ručak i za večeru.
I samo ponekad supa sa rezancima.
Lekar je bio uporan:
– I šta još?
– To je sve. Stroga oskudica u hrani. Ulice su bile potpuno blokirane i
nije bilo nikakvog načina da proizvodi iz unutrašnjosti stignu do
prestonice. Nije se moglo naći ništa od povrća i voća, čak ni najobičnije
jaje. A ni konzervisane hrane nije bilo da se kupi, jedino maslinovo ulje.
Zemlja u ratu, nigde novca. Ali nije se gladovalo, samo nije bilo izbora u
hrani. Riba i pirinač, do mile volje.
On se malo zamisli, pa reče:
 – To znači da ste proveli ceo mesec a da niste okusili voće i povrće?
– Upravo tako.
– I onda ste počeli da padate... Posle, kada ste ušli u avion, sanjajući
o soku od paradajza, ukrali ste kriščicu limuna iz kuhinje... Mislim da
su vam nedostajali vitamini i minerali...
Lena se složila:
– To je istina. Ali ako bi zbog toga ljudi padali, tamo više niko ne bi
mogao da se održi na nogama. Ima ljudi koji su mnogo duže na takvoj
ishrani, pa čvrsto stoje na nogama.
– Ljudi se razlikuju jedni od drugih. Mislim da postoji određeni
faktor u vašem metabolizmu koji brzo istroši minerale i vitamine. Ne
uspevate dugo da zadržite rezerve, tako da ste ih na kraju boravka već
potpuno bili iscrpeli. Na izvestan način, to je uzrokovalo da se ispolji
vaša epilepsija, koju ste verovatno oduvek imali, ali nikada niste
pokazivali znake.
– I na osnovu čega vi to tvrdite?
On se nasmeja:
– Ne tvrdim ništa, to je samo hipoteza koja mi se čini prihvatljiva.
– I?
– I onda ću vam nešto predložiti, ali ništa ne garantujem. Pređite na
ishranu obilatu povrćem, voćem, salatama, i polako smanjujte dozu
lekova, pola tablete na dan...
– Ne. Tako ću da padam. Uradiću sve samo da više ne padam.
– Četvrtina tablete na dan, ili svaki drugi dan... Polako smanjujte.
Pratićemo. Bilo kakva vrtoglavica ili osećaj nesvestice, reći ćete mi...
Probajte.
Lena se snuždila:
– Ne mogu, nemam hrabrosti. Kao što sami kažete, to je samo
hipoteza. Ništa mi ne garantuje. Sa druge strane, neurolog mi garantuje
da, ako budem redovno uzimala lekove, ne propuštajući doze, nikada
više neću padati. Mogu ponovo da hodam sama, da izađem na ulicu,
da idem na plažu. Kroz neko vreme, moći ću čak ponovo da vozim
automobil i da plešem. Moći ću i da plivam. Izvinite, ali pre ću da
uzimam lekove.
– Do kraja života?
 – Da, do kraja života... Da provedem ostatak života bez padanja na
svakom koraku, makar zbog toga svaki dan morala da uzimam tri
pilule ujutru i tri uveče.
– Elena Marija, vidim da ste vi još uvek dosta krhki. Nastavite da
uzimate tablete još neko vreme. Već sam vam rekao da vam ne mogu
ništa garantovati. Ali dobro razmislite. Rekli ste da biste želeli da imate
dete. Uz ove lekove ne biste mogli da zatrudnite, jako je opasno.
– Znam, on mi je rekao da u mom slučaju to nikako ne bi bilo
preporučljivo.
– Da, ali ne zbog bolesti, već zbog lekova. – insistirao je.
Osetila se saterana u ćošak njegovim upornošću, pomalo nesigurna i
tužnjikava. Plakalo joj se.
– Molim vas, nemojte da insistirate. Sama pomisao da bih mogla
opet da padnem stvara mi paniku. Nisam u stanju to da podnesem.
– U ovom trenutku niste, slažem se. Ali morate da budete. Samo od
vas zavisi. Biće vam potrebno hrabrosti, moguće je da ćete tokom tog
procesa imati nekoliko padova. Možda je moja pretpostavka potpuno
pogrešna, ali to je samo jedan pokušaj. I mislim da je šteta osuditi
nekoga da ceo život uzima lekove, a da ne isproba sve alternative.
Dobro razmislite. Kada dođe trenutak, odlučićete. Biću tu da vam
pomognem.
– Da mi pomognete tako što ćete da me podstičete, znam. Ali ako
padnem, ja ću pasti, zar ne? To je kao da me bodrite da pređem mostić
preko provalije. Ali nećete ga vi preći... A ako padnem?
– Govorite jezikom straha. A ako ne padnete?
– Radije ne bih da rizikujem.
– Dobro. To zavisi od toga koliko volje imate da pređete na drugu
stranu.
Lena je sada razmišljala o tome. Na drugoj strani se nalazila
mogućnost da ima dete, što su ona i Alonso silno želeli. I pored trenutne
krize kroz koju su prolazili, što je on našao drugu ženu, bio je snažno
pogođen kada je saznao da ne mogu da imaju decu. Tiho je zaplakao.
Ali to nije bilo najgore od svega. Sa druge strane provalije i klimavog
uzanog mostića, takođe se nalazio začetak dramskog komada i svih
budućih tekstova. Bilo je nemoguće pisati u takvom stanju. Lena je
osećala da će pre ili kasnije morati jednom za svagda da prelomi. Ili će
da odustane od pisanja, ili će se osmeliti da ponovo padne. Ali još uvek
nije imala hrabrosti. Možda je ona u dubini još uvek bila devojčica, koja
očekuje da će se desiti neko čudo, da će se nekakvom magijom sve
razrešiti, da će čarobni štapić, magična formula, pretvoriti taj rizični
prelaz preko uzanog visećeg mostića u mirnu i bezbednu šetnju
širokim mostom, u čemu je ona uživala, a što nije radila otkako se
razbolela. Poslednji put je to bilo uoči samog odlaska na put, kada je
išla da se nađe sa Sonjom da bi raspravljale o komadu.
Oduvek joj se dopadala ideja izgradnje ogromnog, masivnog mosta
preko mora, kako bi se moglo prelaziti sa jedne strane zaliva na drugu,
bez zaobilaznica, trajekata i čamaca – bez nepotrebnih presedanja i
obilaženja. Za nju je prelaženje preko tog mosta uvek bilo nešto
čudesno, jedan slobodan prostor bez kuća i poljana unaokolo, bez ičega
u istoj ravni, urezan u plavetnu površinu, uronjen u noć ili u izmaglicu.
Jedan od onih trenutaka kada vreme stane. Volela je da se vozi sama,
uz zvuke muzike sa radija, sa otvorenim prozorima kako bi vetar
ulazio i unosio miris mora. Šopen, koga upravo sluša, bio je savršen za
vožnju. Tokom tih trenutaka, nije razmišljala o radu koji ju je čekao sa
druge strane, o susretu sa Sonjom da bi po ko zna koji put raspravljale o
tekstu, o probama koje su već uveliko počele. Uspevala je da se isključi
iz svega dok je uz zvuke klavira prelazila plavetnu razdaljinu između
dve tačke. Što je najvažnije, uspevala je da se isključi iz neposredne
prošlosti i budućnosti. Jer često su joj navirale misli o nekoj magličastoj
budućnosti, o nečemu što se još nije dogodilo. Ili o davnoj prošlosti. Kao
ova sad, što je dolazila sa zvucima klavira. Iznenada, Lena zažali što ne
svira klavir, što je još davno u detinjstvu odustala od svakog pokušaja
da vrhovima prstiju stvara muziku. Kakva glupost, trebalo je da bude
istrajnija, da ne dopusti da je utuku naporna vežbanja, kazne i strogost
u poštovanju skala, i da sledi zadovoljstvo koje je imala kada je svirala
po sluhu, dok je zvuk koji je dolazio iz obe ruke, stapala u jedinstvenu
muziku, snažnim akordima ili laganim dodirom prstiju, sledeći
razdragani tempo koji je nastajao iz udara čekića i vibriranja žica
unutar onog kovčega sa blagom. Ali nedostajala joj je snaga volje. U to
vreme je bila pravo dete. Nije ni sanjala gde bi je klavir mogao odvesti. I
napustila ga je. Kao što su i ostala braća i sestre učinili, zbog pritiska
profesorke koja je zabranjivala da se svira ako vežbe nisu bile savršene,
gnušajući se bilo kakvog popularnog prizvuka. Klavir je ostao
zaboravljen u jednom uglu dnevne sobe i na kraju završio na verandi –
konkretna slika propadanja, nagoveštaj neprijatne simbolike o kojoj
niko nije želeo da razmišlja.
Kovčeg i leš. Kovčeg za sebe samog, spreman da se spusti u raku na
spostvenim točkovima. Nejasna prilika na prigušenoj svetlosti fenjera,
sa iskrivljenim crvotočnim nogarama, kezila je svoje krezave zube od
slonovače iznad dve ogromne pedale koje su virile iz njene utrobe.
Svenula i iščupana utroba više nije bila u stanju da očuva daleko
sećanje na blagi dah pijanole, koji je nekad znao da rasplamsa ples
zadihanih parova, a sada, umesto da ispunjava prostor zvukom, kroz
svoje širom otvoreno treće oko nasred čela otkriva natruli mehanizam,
popucale žice, čekiće izjedene rđom, crvotočne daske, raštimovani
skelet negdašnjeg klavira. Nekada su po njemu prelazili prsti, nižući
akorde i ispredajući harmonične melodije. Nekada su oko njega
uzdisale devojke, sanjarili momci, igrala se deca.
Nekada. Pre mnogo vremena, dok je baka bila živa. Posle su tetke
po njemu prstima plele razdragane arije, svirale Hanona i Černija, na
njemu ostavljale poklone. Rođake bi svirale poneki bolero i pesme
sambe. I sama Lena se osmelila da po sluhu desnom rukom odsvira
poneku džez temu, ali bila je potpuno poražena dolaskom bosa nove i
disonantnim notama drugačijeg ritma. Na kraju su ostali samo nećaci
da lupkaju ritam pesama Bife i Cai, cai balão. Niko više nije svirao.
Fernando se zainteresovao za instrument, zatražio ga i dobio. Ali na
kraju ga nije odneo, jer nije imao gde da ga stavi. A toliko je insistirao,
nije hteo nikome da dozvoli da odnese i jedan njegov deo, čak se i šalio:
– Hoću taj klavir. Pa makar ga sahranio u moru.
Samo što to nije učinio. A mogao je. Ako je, kao što se učilo u školi,
more bilo jedina grobnica dostojna jednog holandskog admirala, onda je
tamo mogao uz sve počasti da bude sahranjen i jedan nemački klavir.
Ali to je bila samo priča. Sve je ostalo na istom. Jedino su termiti daleko
otišli u tišini mrtvog zvuka, nagrizajući, kopajući tunele, bušeći rupe,
rezbareći šare u praznini.
 Budući da niko nije svirao na njemu, mogli su da prodaju, da
poklone, iznajme, pozajme, tu ogromnu kutiju, kadru da proizvede
najraznovrsnije zvuke. A mogli su i da ne učine ništa od toga, da je
jednostavno ostave tu, u uglu verande, da čeka da u prolazu naiđu neki
prsti željni muzike. Ali ipak je trebalo da vode računa o njemu, da ga
ponekad naštimuju i pospu pesticidima. Kako su dozvolili da bude u
takvom stanju?
Trebalo je da Lena ostane jednog dana sama u majčinoj kući, da
posmatra stari klavir kao da ga vidi prvi put, sa svećnjacima umesto
očiju i jezičcima od pedala, tog ogoljenog monstruma bez ikakvih
ukrasa. Tek izbliza je mogla da primeti koliko je propao. Otvorena
kutija, puna termita. Ništa više nije moglo da se uradi. Možda je
postojala poslednja šansa: da pozove neku firmu koja se bavi otkupom
starih klavira. Ni to nije pomoglo. Nije bilo spasa. Čak ni za badava
nisu hteli da ga odnesu.
Trebalo je nekako organizovati da mu uklone telo. Platili su
đubretare da odnesu taj otpad u neku deponiju. Nasred prolaza u dnu
kuće, noge su ga odjednom izdale, već izgrižene termitima. I kad je
ostao nesposoban da ikada više ponovo proizvede mi-re-mi-re-mi-si-re-
do-la večne kompozicije Za Elizu, klavir je pao na kolena usred svoje
službe. Ali nije vredelo preklinjati. Gospodar svih službi nema vremena
za spasavanje porodičnih relikvija. Dok je prisustvovala rasklapanju
njegovih ostataka, kako bi mogli da stanu u kolica, Lena je imala osećaj
da se u tom trenutku oslobađa nečeg mnogo težeg. On nije bio samo
svedočanstvo njenih frustracija iz detinjstva, već takođe nesnosan
simbol dekadencije u koju je porodica zapala i melanholičnog svršetka
svih harmonija.
Sada se i na školskim fotografijama sve to mešalo. Vesela atmosfera
na probama i novogodišnjim priredbama. Samouverene poze na dan
audicije za klavir, dečaci u svečanom odelu, devojčice u haljinama od
organdina, sa veštačkim plavim i ružičastim cvetovima udenutim za
pojas. Iluzija da su svi nadareni, da primaju umetničko obrazovanje,
kako dolikuje njihovom društvenom staležu. Ikebanice poređane kraj
ogromnog klavira, sfinge iskeženih zuba i širom razjapljene utrobe u
pozadini, dok grupa dece pozira fotografu na pozornici svečane sale
ABI-ja, tog istog Udruženja novinara Brazila gde će ona kasnije, u toku
studiranja, prisustvovati bezbrojnim projekcijama filmskih klasika, i
gde će se, u danima užasa u koji će se deo brazilske istorije koji je
proživela pretvoriti, održati brojni smeli sastanci i skupovi protesta.
Kao oni što su se odigrali nakon napada na rektorat.
I koji čak nisu ni morali da budu unapred isplanirani.
Odmah sledećeg dana, u znak protesta, u gradu su organizovane
demonstracije. Na ulicama u centru grada postavljene su barikade, bilo
je nemira, jurnjave i nasilja, u kome su četiri osobe poginule, a na
desetine njih ranjeno. Lena se još uvek sećala impresionantnih
fotografija sa prve stranice lista Korejo da manja i da su konjicu vojne
policije nazvali „Jahači Apokalipse”, a taj dan krstili kao Krvavi petak.
Ceo grad je bio u šoku. Nakon dva uzastopna dana takvog nasilja,
niko nije mogao da ostane ravnodušan. Svi su znali da je trebalo na neki
način okončati taj košmar, da se Rio ne sme pretvoriti u grad užasa i da
zemlja ne sme biti u takvom stanju. Ali niko nije imao ideju šta da treba
učiniti.
Kako su napuštali redakcije, novinari su spontano počeli da odlaze u
ABI. Isto tako su na svim fakultetima studenti i profesori prekidali
časove, da bi mogli da diskutuju o onome što se dogodilo, kao što su se
u pozorištima po gradu intelektualci i umetnici okupljali u ranu zoru. U
bolnicama, u fabrikama, u kancelarijama, u svakoj kući, revolt nije bio
ništa manji. Na različitim mestima, uz male varijacije u tonu i stilu,
nizale su se iste rečenice:
– Ovako se više ne može!
– Moramo im pokazati da to nećemo dopustiti...
– Ovog puta su prevršili svaku meru.
– Ne smeju to da rade, preterali su!
– Moramo da branimo našu decu.
– Mislim da bismo morali da pošaljemo telegram protesta.
– Kome? Vladi? Predsedniku? Muriji? Ne budi glup... Braziliju baš
briga za sve to...
– Da napišemo peticiju, manifest, da sakupimo hiljade potpisa, sa
istaknutim ličnostima...
– Uputiti telegram protesta ministru obrazovanja, on je u Riju.
 – Da napravimo civilnu stražu ispred Gradske skupštine.
– Otvoreni poziv svim građanima, objaviti u svim novinama, izlepiti
po zidovima i ogradama, svuda po ulicama.
– Mirne demonstracije, sa transparentima i natpisima, na stepeništu
Gradskog pozorišta. I tamo su uveli cenuzuru.
– Šetnja kroz ulice grada.
– Protestni miting.
Polako su se dogovarali. Studenti će sprovesti mirnu šetnju.
Umetnici će sedeti na stepeništu pozorišta. Profesori će uputiti dopis
ministru. Svaka grupa će da radi ono što joj najviše odgovara, da
izabere sopstveni način protesta. Iz bezbednosnih razloga, i sa strahom
da će represija biti još nasilnija nakon poslednjih događaja, kako je
najavljivano, nisu smeli da se razdvajaju i rasipaju. I svi su najavili
protest za isti dan, naredni četvrtak, dan kada će studenti izaći u
protestnu šetnju.
Ishod toga je ušao u istoriju Brazila kao najveći miran narodni
protest koji se ikada dogodio u Rio de Žaneiru – „Šetnja stotine hiljada”.
Naravno da se nikada neće precizno znati koliko je tog dana na ulicama
bilo ljudi koji su spremni da izazovu režim. Nije ih bilo moguće
izbrojati, ali ulice i trgovi su bili preplavljeni ljudima. Neki su procenli
broj na dvesta hiljada, što je očigledno preuveličana cifra. Neki su, ne
procenivši dobro, smanjivali na sedamdeset hiljada. Ali ime „Šetnja
stotine hiljada” je ostalo kao vlastito ime, sa velikim početnim slovom,
da označi građanski praznik, koji je vojska, našavši se tog dana
zatečena, morala da proguta. Lena nije mogla da misli o tome bez
ironičnog smeška na usnama. Dobro se sećala Barosa u redakciji tog
dana, kada je ona prvi put primetila kako se on već sprema da obuče
šefovsku košulju.
– Čega sto hiljada? Jesi li ti brojala? Je li neko izbrojao? Dobar
novinar mora da bude objektivan i da piše samo o onome što je lično
proverio. Ne sme da dopusti da ga zavede tuđa propaganda. Ti huškači
hoće da manipulišu javnim mnjenjem...
Nije se razbesneo samo zbog cifara, već i zato što su studenti izvikali
glavne listove, one koji su nazivani „buržoaskom štampom”,
optužujući ih da krivotvore činjenice. Ta kritika je razbesnela vlasnike
novina. A Baros, osetljivi termometar raspoloženja glavešina, odmah je
video da vetrovi menjaju pravac i da bi mogla da pljušti sačma kao
kiša, pa se popeo na zid. Određivao je domet informacija, u smislu da
se objavi samo ono što nije moguće izostaviti, ali u isto vreme, na
suptilan način je počeo da umanjuje razmere protesta i da uvodi razliku
između „dobrih momaka”, koje su predstavljali liberalni sektori ojađeni
nasiljem, pogođeni u svojoj brazilskoj miroljubivosti i srčanosti, i
„bandita”, studenata agitatora, povezanih sa levicom, sa radničkim
sindikatima, lažnim partijama koje su promovisale ulične terevenke i
lumperaje, kako bi stigle do skrivenog cilja. U danima i nedeljama koji
su usledili, kada je ova situacija postala kao rečni sliv, u svakoj analizi
je bilo gotovo obavezno da se pomene „Šetnja stotine hiljada”, baš pod
tim imenom. Baros bi redovno upadao:
– Sto hiljada malo sutra! Prva dužnost na koju novinar mora da se
obaveže je da bude objektivan! Stavi tu: „Šetnja 26. juna”.
Te godine je bilo mnogo protestnih šetnji. Samo u junu ih je bilo
nekoliko. Pošto su je samo tekstovi koje je Baros nadgledao nazivali po
datumu, bilo bi interesantno upitati ga danas da li se još uvek seća šta
se dogodilo tog dana, i dodati gde ga je odvela ta njegova objektivnost,
razmišljala je Lena.
U svakom slučaju, radilo se o cifri od sto hiljada ili ne, ta protestna
šetnja je pokazala režimu da je postojala jaka doza nezadovoljstva.
Vlasti su objavile da će svaki protest biti zabranjen i ugušen, pa je i
pored toga sto hiljada ljudi izašlo na ulice. Pred ovim su vlasti
ustuknule i na kraju dozvolile protestnu šetnju, kako bi izbegle
krvoproliće. Tokom celog dana, gradom je prolazilo mnoštvo naroda,
dobro organizovanog, koji je pevao himne i uzvikivao slogane, pod
kišom konfeta koje su padale sa zgrada u centru. Čak je i održana
skupština na glavnom trgu, koja je izglasala i odredila komisiju, koja će
u njeno ime preneti protest od Rija do Predsedništva Republike u
Braziliji. Članovi ove komisije bili su jedan profesor filozofije, jedan
psihijatar, jedan sveštenik, dve studentske vođe i jedna majka.
Simptomatično, mislila je Lena. Da, velikim delom to i jeste bila stvar
majki i njihove dece. Ako bi se jednog dana, kako je Onorio priželjkivao,
napisala ta pripovest o brazilskoj ženi sa periferije zbivanja, njen put do
političke svesti, ta priča bi morala da prođe kroz studenstki pokret
1968. i kroz Šetnju stotine hiljada, za koju je narod izabrao jednu majku
kao svog predstavnika i u kojoj se ogledalo bezbroj majki koje će proći
s v o j via crucis kroz mračne podrume režima, u potrazi za
informacijama o svojoj deci, i koje, iako u Brazilu nije došlo do
organizacije koje će argentinske majke kasnije osnovati, pod imenom
„Madres de la Plaza del Mayo”, nisu ništa manje propatile. Košmari se
ne mogu izmeriti termometrom, kao što se ni intenzitet bola usled
gubitka deteta ne meri Rihterovom skalom.
Izlazeći polagano iz svojih misli u spoljašnji svet, Lena je
prokomentarisala:
– Mama, dok sam gledala fotografije sa audicije za klavir u ABI-ju,
setila sam se tamošnjih skupova koji su usledili kasnije, i protestne
šetnje. Mislim da sam se uplašila kao nikad u životu, kada sam
ugledala tebe u sred protesta. Nisam ni sanjala da bi ti palo na pamet
da se tamo pojaviš...
Amalija se nasmešila:
– Tamo mi je bilo mesto. Znala sam da će bar petoro moje dece izaći
na ulicu tog dana – Marselo, Fernando koji je čak iz drugog grada došao
u Rio, ti, Tereza i Kristina. U vazduhu se osećala snažna tenzija, bio je to
dan odmah nakon napada na rektorat... Nisam nikako mogla da
ostanem kod kuće i da heklam...
– Da, sećam se da si to rekla kada sam iznenada nabasala na tebe
usred gomile. I od tog trenutka, nisam se od tebe odvajala.
Dragi Gospode, kako neko iskustvo proživljeno sa toliko straha i
napetosti može jednog dana da se pretvori u prijatno sećanje? Šta se sve
neće dogoditi u čovekovoj glavi... Ili srcu...
– Ni ti, ni ostali. Zvuči neverovatno da su me, usred onakve gomile,
sva moja deca pronašla. Kada se sve završilo, imala sam obezbeđenje
od četvoro dece oko sebe.
– Naravno – nasmejala se Lena. – Svi smo hteli izbliza da čujemo
Marselov govor. I kada je počeo da govori, krenuli smo polako da se
približavamo, kako bismo što bolje čuli brata. I odjednom, tamo ste se
stvorile vas dve; ti, koja si ponosno gledala u njega, i tetka Roza, koja je
zverala unaokolo, sva smušena i preplašena...
 – Kada je Marselo držao govor, prišla sam još bliže sa Rozom. Vi ste
posle ostali tu oko mene, a ona se udaljila da popriča sa prijateljicama.
Ali naša petorka je išla samo pravo, baš kao što pamflet poručuje, sa
vlažnim maramicama u torbi i šumećim tabletama vitamina C, u
slučaju dimne bombe...
– To nisam znala, majko.
– Zar nisam rekla da nije bilo potrebe da brinete za mene? Mnogo
puta sam nešto uradila ne rekavši nikome, da se ne biste uplašili da će
mi se nešto desiti, te velim, bolje je ne znati. Zarađivale smo novac, na
primer.
Lepo iznenađenje posle toliko vremena, pomisli Lena:
– Zarađivale novac? Ko?
– Jeste... Moje prijateljice i ja. Pravile smo konzerve, slatko, šustikle,
trikoe, cipelice za bebe, jaknice, bluzice sa vezom na ivicama, razne
vrste radinosti, oblagale ofingere svilom, i slične stvari. Posle smo to
prodavale.
– A kome si predavala novac?
– Jednom svešteniku, koji ga je dalje prosleđivao pokretu.
– I tvoje prijateljice ništa nisu posumnjale?
– Šta bi posumnjale? Sve su znale, naravno. Nikakve prevare tu nije
bilo. Činile smo to iz ličnog izbora i političkih ubeđenja, šta si ti mislila?
Htele smo da pomognemo, a nismo imale drugog načina. Da
preskačemo zidove i delimo pamflete, ne bi bilo dovoljno. Onda smo
radile ovako. Ali naše porodice nisu znale, vi ste uvek mislili da majke
ne treba ni u šta da se upliću. Bio je to odličan način da treniramo
hrabrost, da vidimo koliko imamo duha.
Zatvarajući jednu od kutija sa fotografijama i odlažući je pažljivo sa
strane, kao da u rukama drži krunu, Amalija se kroz smešak prisećala:
– Ali dana kada je održana protestna šetnja i ja sam bila u panici,
umirala sam od straha da će neko pucati na njega, dok je onako sav lep
stajao na bini ili platformi, šta je već, i držao onaj divan govor... Umirala
sam od straha i za njega i za vas, a za sebe uopšte ne, zanimljivo.
Osećala sam da je moje mesto tamo i da, kada bi sve majke došle,
policija ne bi mogla da udari na njih, da ne bi nas povredila. A i ako
odluče da udare po njima, bolje je da budem u blizini. Ko kaže da
nisam mogla da pomognem?
Lena je razumela. Znala je da je bilo tako. Sećala se da je nekoliko
meseci kasnije, početkom avgusta, u vreme kada je Valdir, predsednik
studentskog pokreta, bio uhapšen, a nekoliko studentskih vođa imali su
zadatak da ga zamene, pod Marselovim vođstvom održana, jedne
večeri, strogo zabranjena protestna šetnja u Kopakabani. Svi su znali da
će biti gusto. Ona je otišla, ovog puta ne kao novinar, već kao sestra, da
bude u blizini svog dečaka, kako bi rekla Amalija. Stajala je blizu njega,
među obezbeđenjem – činila ga je grupa mladića od dvadesetak
godina, džudisti, spremni da se golim rukama bore protiv visoko
tehnološkog oružja policije. Sećanje od koga joj se čak i danas stezalo
srce i budila nežnost za svakog od onih anđela čuvara – koje su posle
život i nedavno ponovno uspostavljanje demokratije raštrkali na
različite, ponekad čak oprečne strane. Marselo se popeo na haubu
„Folksvagen” bube i krenuo da drži govor. Odjednom je video da svi
beže. Pogledao je unaokolo i ugledao, na nekih šezdeset metara
razdaljine, kako kroz aveniju u koju su puštena vozila, i koja je do
maločas bila preplavljena rekom ljudi, nadolazi plavi metalni talas:
policajci koji trče sa štitovima, kacigama i podignutim pendrecima.
Ispred njih su trčala tri ili četiri reda vojnika u istim uniformama, bez
štitova, ali držeći policijske pse na povocu.
Sve se desilo neverovatno brzo. Neko iz obezbeđenja je povikao:
– Sačekajte da se približi policija, da dobijemo na vremenu i
pokrijemo izlazak vođa...
Ostalo je malo demonstranata, ali niko nije oklevao. Sve se odigralo
munjevitom brzinom, ali je izgledalo kao usporen filmski snimak,
mogao se uočiti svaki detalj i zapaziti svaka sitnica. Uveličana slika
policajaca i pasa. Zvuci nervoznog laveža i režanja, bat vojničkih
čizama koje u ritmu trče po asfaltu, vika koja je dolazila sa svih strana.
Iznenada, neko iz obezbeđenja glasno dreknu:
– Rasturite se! Rasturite se!
Nije više bilo potrebe da se ide u susret psima koji su se sve više
približavali, razjapljenih čeljusti, isplaženih jezika, iskeženih zuba,
vukući vojnike na drugom kraju povoca. Ali već su bili suviše blizu...
Lena je uletela u neku poslastičarnicu, protrčala kroz stolove i iza
šanka, izašla kroz vrata u dnu na sporednu ulicu, i dalje slušajući lavež
i viku. Trčala je kao nikada u životu. Pomislila je da uđe u crkvu koja je
bila još dalje, ali bila je zatvorena, tu je bila i škola, ali takođe zatvorena.
Lavež i vika su se sada malo udaljili i ona je utrčala u garažu neke
zgrade, ali kada ju je mehaničar ugledao, stao je da viče na nju i ona
istrča, nastavi da trči do ulice kroz koju su prolazili autobusi,
pokazivala je rukom autobusu da stane, jednom, drugom, trećem,
nijedan se nije zaustavio, nastavila je da trči po trotoaru, po ulici,
između kola, lavež pasa je još uvek dopirao do nje, ali je postajao sve
dalji i dalji, ona je trčala sve dok sasvim nije utihnuo i, prošavši kroz
tunel, našla se blizu majčine kuće. Nikada u svom životu nije osetila
takav strah. I nikada nije imala toliko hrabrosti. Znala je samo da je
Marselu trebalo vremena da se izvuče. A to je bilo nešto što je ona
mogla da mu obezbedi, kao kada bi lisica zaigrala pred krdom pasa.
Bila je srećna što je mogla da pomogne.
– Šta znam... Mislila sam da bih ukoliko budem bila u blizini, mogla
da mu pomognem ako zatreba – reče majka dok se dalje prisećala
protestne šetnje. – Ali plašila sam se da ne zabrljam. Zato sam se
pripremila.
Lena se začudi:
– Pripremila? Kako?
– Već sam ti rekla. Videla sam u Marselovoj sobi pamflete koji
pozivaju na protest. Sačuvala sam jedan za sebe, sa svim instrukcijama.
Uradila sam sve kako treba. Nisam otišla sama, pozvala sam Rozu i još
tri prijateljice da pođu sa mnom...
Ova moja majka nikada neće prestati da me iznenađuje, pomisli
Lena. Ne samo da je, kada je došao zao čas, prihvatila veliki teret na
sebe, već bi pokatkad takođe otkrivala ovakve stvari, male,
neočekivane epizode sopstvene inicijative, sićušne ali značajne. Na
primer, na zadnjim koricama umrljane sveske sa receptima, mogla bi se
naći poneka pesma ili mali prozni odlomak koji je sama napisala. Ili bi
činila stvari poput onih koje je gospođa Lusija, jedna njena drugarica,
majka mnogočlane porodice takođe umešane u studentski pokret, često
radila. Ona je jednog dana dok je sedela za šivaćom mašinom,
ugledavši sa prozora drugog sprata policiju kako ulazi u njenu kuću,
samo doviknula deci:
– Hajde, silazite brzo dole, bez oklevanja.
To je bilo još 1968, pre nego što je represija bila dodatno pooštrena. U
državi je postojalo habeas corpus pravo. Ustav, iako prekršen i izmenjen,
još uvek je bio na snazi. Porodica je bila na strani opozicije, ali sa
dobrim vezama, lepom kućom, smeštenom u kraju gde je živeo srednji
stalež, u južnoj zoni grada, i nisu ničime otvoreno izazivali nepoverenje,
ali kada policajci ne bi uvek na nešto sumnjali... Deca su prethodne noći
donela gomilu tek odštampanih pamfleta, s namerom da ih razdele po
raznim školama, i oni su se u tom trenutku nalazili u kutiji ispod
kreveta nekog od njih. Sa srcem u petama, uradili su kako im je
gospođa Lusija naredila. Porazgovarali su sa policajcima i poslužili ih
kafom, u pokušaju da oduže pretres u prizemlju, kako bi dobili na
vremenu. Odozgo se čuo isprekidani zvuk šivaće mašine, koji je
pokatkad prestajao – u trenutku kada je trebalo iseći modele ili ručno
iglom uraditi prepravke. Najzad, kada više nisu mogli da ih
zadržavaju, ovi se popeše. Gospođa Lusija je prekinula šivenje i pratila
ih dok su pregledali fioke, pretresali ormare, gledali ispod kreveta.
Kako nisu ništa našli, okrenuli su se i otišli.
Onda je ona pozvala najstarijeg sina i rekla:
– Nemoj više da bi mi doneo ovo u kuću, inače će mi srce otkazati.
– Ali gde su pamfleti, majko? Šta si učinila sa njima? Pretrnuo sam
od straha kada su zavirili ispod kreveta, mislio sam da ću se srušiti, ali
desilo se čudo.
– Da, mamino čudo od Singerice – reče ona. Pogledaj malo bolje.
Nije bilo lako. Tek posle nekog vremena, jedan od sinova je primetio
sa su svi kreveti, sa besprekorno zategnutim prekrivačima, imali po
dva jastuka, a da je ormar u hodniku, gde su uglavnom stajali jastuci
koji će se noću koristiti, takođe bio pun. Dve trećine ormara zauzimale
su jastučnice sa pamfletima zašivenim unutra, ali pre toga umotanim u
čaršafe, kako bi jastuci bili obliji i mekši. No, bilo je dovoljno da neko
samo uzme u ruke taj jastuk i da po težini otkrije šta se nalazi unutra.
– O, mama! Kakvo prisustvo duha! Ali kako si uspela tako smireno
sve da izvedeš, dok je policija bila dole? Otkud ti ta ideja?
– Ja to radim celog života, dete moje... – objasnila je.
 – Celog života? Kako to?
– Šijem i brinem o vama...
Epizoda je sada čak predstavljala jednu živopisnu uspomenu,
gotovo bezazlenu u odnosu na opšte nasilje koje je usledilo... Kada je
policija došla u Amalijinu kući da traži Marsela, na primer, nije
poštedela čak ni kupus iz frižidera, zadavši mu nekoliko uboda
bajonetom, kao da se u njemu moglo kriti oružje. I nije ostao nijedan
jastuk niti štof od sofe ili fotelje koji oni nisu rasporili i razderali. U
drugim kućama bilo je i gore. Mnogima su tapete na zidovima bile
iscepane, a umetnički predmeti, kao i svi vredni kućni aparati, bili su
odneseni. Prostim rečima, pretresi su se pretvorili u pljačke. A majke su
Boga molile samo da ne diraju ukućane. Majke, uhvaćene u vrtlog,
tumarajući od vojske do policije, da saznaju nešto o svojim sinovima,
najčešće nisu uspevale da dođu ni do kakvih informacija. Čak i danas,
Lena nije mogla da misli o tome a da ne oseti kako je nešto u grudima
steže, kako joj knedla stoji u grlu, kako je obuzima bes, neizreciv bol,
ogroman stid, što je deo nacije u kojoj su se ovakve stvari dogodile i
ostale zauvek nekažnjene – a najčešće nisu čak ni iznesene u javnost
nakon uspostavljanja demokratije, u kojoj nikome nije suđeno zbog
ovog nasilja nad nedužnima. Deo nacije koja je uvek slovila za toplu,
srčanu i simpatičnu.
– Kada sve ovo prođe, i dalje ćemo se sa jezom svega prisećati, kao
kakvog košmara, i moguće je da ćemo čak sumnjati da se uopšte i
dogodilo – rekla je jednom starom Luisu Sezariju dok su razgovarali na
verandi, sedeći na stolicama od pruća, u senci paprati, okruženi
božanstvenim mirisom jasmina.
Uzeo je njenu ruku i uzdahnuo:
– Kćeri, izvini što protivrečim tvojoj neiskvarenosti. Ali poveruj
starcu koji je rođen u osvit ovog veka, i koji je već mnogo toga video.
Kada sve ovo prođe, svi će da zaborave, svi osim onih koji su platili
sopstvenom krvlju. A onoga ko bude o tome govorio, smatraće za
lažljivca i proglasiće ga nepodobnim. Ili će ga ismevati i nazivati
staromodnim. Jer svi hoće da budu u modi, da prate nove tokove, i
slično...
Lena mu nije poverovala:
 – Baš si pesimista, Luise Sezario, to nije baš dobro.
– Ja sam proživeo Vargasovu diktaturu, i mnogo godina potom,
svojim očima video kako ga je priznala čitava levica, koja je zaboravila
na sve užase.
– Govoriš o Prestesu? To je tačno, vrhovni lider Komunističke partije
Brazila, odmah nakon što je izašao iz zatvora, javno je podržao
diktatora, koji je njegovu sopstvenu ženu predao Gestapu da je ubije....
To je stvarno zapanjujuće, ali to su retki slučajevi.
Starac se osmehnu, prošavši prstima kroz sedu i neočešljanu kosu:
– Kćeri, ne govorim o ovom ili onom slučaju, o ovoj ili onoj
pojedinačnoj stvari. Mislim na sve one koji su smatrani čelnicima levice,
koja važi za dobronamernu i naprednu i koja je našla za shodno da
zaboravi užase diktature, kako bi od samog diktatora stvorila
naprednu, nacionalističku i lažnu sliku. Vargas sâm po sebi tu nije
bitan. Ono što me zanima je naš narod, golja koji sa motikom u ruci radi
na tuđem imanju, zemljak koji svakog dana provede četiri sata u vožnji,
da bi stigao od kuće do posla u velikom gradu, žena koja svakog dana
sluša decu kako plaču gladna i nema šta da im dâ da jedu... Imamo
dužnost prema svim tim ljudima.
– Gomilu dužnosti... – presekla je Lena.
– Naravno – složio se. – Ali ja mislim na onu prvu i najvažniju: ne
lagati. Ne varati. Ne pretvarati se.
– Teško je u ovim stvarima odrediti šta je najvažnije, dragi moj.
Možda biti svestan nepravde i razbesneti se.
Luis Sezario je malo skrenuo pravac priče da bi objasnio:
– Vidi, govorim pre svega o etici, a ne samo o politici ili ekonomiji.
Na tom polju moramo da budemo jasni. Moralni način razmišljanja.
Dok je slušala starog Luisa Sezarija kako priča, izgovorajući na
specifičan način slovo r – večito obeležje detinjstva i mladosti
provedenih u Francuskoj – Lena je iznenada osetila kako je u njenom
dragom prijatelju postoji snažno evropski orijentisana strana. Naravno
da je ona to oduvek znala, to nije ni bilo moguće zaboraviti dok ga je
slušala kako priča. Ali njegova duša i strastveno srce su po svojoj suštini
pripadali brazilskom biću, te bi ona uglavnom, uprkos jakom akcentu,
zaboravljala na deo njegovog života proveden u „Starom svetu”, koji bi
pokadkad izranjao, naročito kroz taj njegov neoborivi etički stav, koji je
ponekad ličio na nekakvu preistorijsku relikviju, na prastari fosil koji
korača posred moralne lakoumnosti od koje je društvo u zemlji bilo
sazdano.
Za Lusia Sezarija, najvažnija čovekova osobina bilo je dostojanstvo,
njegova moralna veličina. Ostalo je sve bilo od drugostepene važnosti.
Stoga, dok je govorio, u toj noći ispunjenoj mirisom jasmina, u polusenci
verande išarane mesečinom, Lenu je podilazila blaga jeza, ne od
svežine u kasne večernje sate, već više usled jasnog osećaja da će njen
voljeni prijatelj, prema prirodnom zakonu života, u nekom trenutku
umreti, a sa njim i još mnogo njih iste generacije, ostavivši ovaj svet
mnogo siromašnijim. Ne samo za one koji su ih smrtno voleli, već za
celu ovu dezorijentisanu zemlju, koja je polako gubila svoja obeležja.
Njihovo prisustvo će nedostajati u vremenima nesmotrenosti i
lakoumnosti, u kojima se granica između ispravnog i pogrešnog više
neće razaznavati, u kome će se samo površnim stvarima pridavati
važnost, a dobro i zlo će biti prevaziđeni pojmovi, prekriveni paučinom
i prašinom.
I upravo o tome je njen prijatelj govorio.
– Našem društvu je neophodan duboko moralni način razmišljanja.
Znam da u ovom trenutku ima mnogo prečih stvari da se uradi, sad je
vreme ljudi od akcije, a ne vreme moralista. Ali jedno ne može bez
drugog. Jesi li primetila da je reč „moralista” postala uvredljiva? Skoro
kao psovka. Ali potreban nam je etički duh, da razmišljamo o
vrednostima koje civilizaciju razlikuju od varvarstva...
Sam je sebe ohrabrivao:
– Pomisli na jednog pisca kao što je Kami, na primer. Činjenica da je
bio moralista nije ga sprečila u tome da postane čovek od akcije
izuzetne hrabrosti, pravi heroj Otpora. I nikada nije napustio načela
pravde, pojam dobrote, ljudsko dostojanstvo kao vrhovnu vrednost.
Nisu ga naterali da proguta zločine staljinizma, na primer, čak ni po
cenu svih mogućih preimućstava i ugodnosti.
Karlota, koja je do tada ćuteći sedela u svom uglu i slušala razgovor,
prišla je da podrži muževljevo mišljenje, svojim prijatnim ali gromkim
glasom:
 – A Romen Rolan, Lena? Misliš li da je bilo lako biti pacifista usred
rata i priključiti se neprijatelju u odbrani mira? Potrebno je mnogo
hrabrosti, mnogo snage da se to uradi...
– Šta je sad to? – upita Lena.
Karlota joj je nadahnuto ispričala kako je glavna ideja Romena
Rolana bila otpor bez nasilja i kako je u jeku Prvog svetskog rata
obavljao prepisku sa drugim piscima, uključujući i one nemačke, u
kojoj ih je pozivao na osudu rata i na borbu za mir. Gotovo ustreptala
od uzbuđenja, govorila je kao da se to upravo događalo, uporedo sa
našom nesrećnom tropskom diktaturom. I dok je govorila, sve je
izgledalo kao da se zaista i jeste tad dešavalo, jer njena reč, koja bi s
vremena na vreme zastala da sazri u tišini, kako bi ponovo iznenada
izbila u punoj snazi, posedovala je neverovatan magnetizam. Više nego
samom pričom, Lena je bila očarana magijom kojom je zračila ta žena,
starija od muža nekoliko godina, skrhana životom koji joj je već uzeo
mnogo voljenih osoba, čak i njenu malu devojčicu, i koja je, umesto da
se, obeshrabrena, utopi u mrzovolju, ostavljala svu gorčinu i jed po
strani i odevala se ljupkošću i entuzijazmom, potpuno predana svojoj
sadašnjosti i budućnosti svoje zemlje.
Ali Luis Sezario je nastavio:
– Dušo, ne možemo dozvoliti da nam bacaju pesak u oči. Možda to
još nisi otkrila, ali ti si umetnik, kao i ja. Mi moramo da se potrudimo da
smislimo nešto novo i lepo. A ništa nije tako lepo i novo kao moral, koji
upućuje na istinu.
– Da... ali u stvarnosti ima toliko prečih stvari, da ova rasprava
izgleda kao potpuna apstrakcija – reče Lena. – To su samo pojmovi,
kategorije, i šta već... Ništa konkretno.
Luis Sezario je otvorio duvankesu, izvadio malo specijalne mešavine
duvana koji mu je Lena nekoliko dana pre toga donela, izgnječio ga
desnom rukom i nastavio:
– Ne izgleda konkretno, ali jeste. Jer to je u osnovi svega, to je temelj.
I ima mnogo neprijatnih stvari koje treba da sagledamo ispred sebe, bez
zatvaranja očiju, ako hoćemo da dođu bolja vremena i da se to jednog
dana popravi. Na primer, činjenica da smo mnogo nasilni i krvožedni, a
imamo mahnitu potrebu da izmišljamo, da govorimo kako je naša
istorija skrojena bez krvi (kao da je anemija motiv za ponos), dok su
naši španski i hispanoamerički susedi bili mnogo okrutni. To je laž. Mi
smo bili jednako okrutni, samo što smo veštiji licemeri. A pored toga što
smo nasilni, takođe smo i lopovi.
Lena je ostala u blagom šoku, nakon ove nemilosrdne dijagnoze.
– Misliš na korupciju kolonizatora, na otimanje od strane vladajućih
slojeva?
Sabijajući polako duvan u lulu, odgovorio je smireno, tonom nekoga
ko je vrlo jasno video stvari i više puta ih promislio:
– Ne, Lena. Ja sam već star čovek, nemam više vremena za laži.
Jedino ako bih hteo da umrem u lažima, ali to svakako ne želim. Svako
ovde u Brazilu nastoji da prevari, da podmetne nogu, da iskoristi, kako
kaže ona televizijska reklama... Svako samo na sebe misli, niko nema ni
najblažu predstavu o pravima drugih, o poštovanju prema drugim
ljudskim bićima i prema životu uopšte. Svako se ponaša kao da je čitav
svet stvoren da mu robuje i da bude njegovo vlasništvo. Dakle, svako
može da krade, da otima i da koristi ono što nije njegovo, da baca đubre
po podu, da uništava drveće, da parkira kola na pločniku, da troši tuđi
novac bez polaganja računa... Ali na kraju... pa dobro, ako to ide jedno
uz drugo... tako se danas razmišlja. Moguće čak da su kolonizatori
poslužili za primer, a vladajuće klase ukazale na njega, ali do danas su
svakako svi već naučili.
– A nema nikogada da pokaže suprotno – dodala je Karlota.
– Osim ponekog sveštenika, nekog ludog profesora ili marginalnog
umetnika... – nasmeja se Lena.
– Upravo tako – složio se starac. Ali to je još uvek nedovoljno, mora
da se umnogostruči.
– Čak i da se podrži svest prostijeg naroda koja, u suštini, vrlo dobro
zna da napravi razliku između ispravnog i pogrešnog, ali ne zna kako
da živi u skladu sa tim.. – pridodala je Karlota.
Nastala je kratka pauza. Moglo se čak jasno čuti blago pištanje lule
kroz koju je Luis Sezario uvlačio dim. Izvadivši je iz usta levom rukom,
dok se slatki miris duvana širio kroz noć, mešajući se s mirisom
jasmina, prokomentarisao je:
– Moguće je, ali ja ne bih polagao mnogo nade u to... Mislim da bi to
lako moglo postati jedan od naših omiljenih mitova, neka vrsta novog
tropskog Rusoa XX veka, ceo svet je plemeniti divljak, dok ga društvo
ne iskvari. Ne, kćeri, ja odbijam da stvorim za sebe novu legendu. Šta
znam, što više vidim koliko nasilja se krije u svakome od nas, koliko se
jeda nagomilalo usled nemoći da se prozivede reakcija na ovu zversku
diktaturu, to se više pitam da to nije jedan vid kukavičluka i
saučesništva, u opštem smislu.
– Čoveče, ti baš nikog ne štediš, a? – našalila se Lena.
– Baš nikoga. Samo večite izuzetke koji potvrđuju pravilo. Ali
ponekad posvetim sate razmišljanju o ovoj bezobličnoj masi koju
nazivamo brazilskim narodom, i čak osetim stid. Kako je moguće da
jedna šačica vlastodržaca upravlja državom ovolikih razmera i da
devedeset miliona Brazilaca to dopuštaju? Svi misle da neko drugi
treba da reaguje, svako razmišlja samo kako da se skloni, da se ne
meša, da ostane po strani.
Lena je odreagovala:
– Čekaj, Luise Sezario, nije baš tako... Postoji ogroman disparitet
snaga. Vojska ima oružje, municiju, tenkove, ima spoljnu podršku, ima
novac, potpuno je beskrupulozna, hapsi, muči, ubija.
Starac se toliko uzbudio da je već bio na ivici da skoči sa stolice:
– A Vijetnam? Da li može postojati veći disparitet snaga? Najmoćnija
vojska sveta protiv jednog malog, zakržljalog naroda? Čak i kada su
desetkovani, oni i dalje pružaju otpor... Da sam Vijetnamac, ne bih se
stideo svog naroda. Ali Brazilac, već... Jedan narod koji je tako nasilan i
krvožedan, a nije u stanju da to kanališe na neki konstruktivan način...
Šta svi čekaju? Da se vojnici međusobno poubijaju i da se raziđu
kućama? Ili da se umore i da vrate vlast dobrim ljudima, kako bi onda
svi na miru mogli da proždiru jedni druge, da se napadaju kad god
požele, da pljačkaju jedni druge i da se ubijaju nasred ulice, dok se ne
oslobode besa koji se godinama pre toga nagomilavao? Ako tako bude,
kada se sve završi bićemo uništeni i ništa od nas neće ostati.
Dok je on govorio, Karlota je, zabrinuto gledajući unaokolo, ustala sa
stolice i izašla ispred kuće, da pogleda ima li koga na ulici. Potom se
vratila unutra i rekla:
– Luise, trebalo bi da budeš oprezniji. Govoriš mnogo glasno, neko
od komšija bi te mogao čuti, a može i neko da prođe ulicom...
On je slegnuo ramenima i odmahnuo rukom kao da ne mari mnogo
za to.
– Neka čuju!
– To ne bi bilo baš mudro. Znaš da svi treba da budemo obazrivi,
tako ćemo pre doprineti na neki drugi način. Hajdemo unutra da
užinamo. Sto je već postavljen, samo još da provri voda za čaj.
– U redu – složio se. – Nije mi namera da teram inat, ne radi se o
tome, samo sam ozlojeđen.
Bila je to jedna od onih nezaboravnih Karlotinih čajanki, uz njenu
vlastitu mešavinu trava, domaće slatko od žabotikabe9, stolnjak
izvezenih ivica, u raznim nijansama, salvete uredno presavijene, voćni
kolač po porodičnom receptu, fini porcelan i nemo slavljenje ženskog
rada, koji je vekovima svakodnevno krišom doprinosio stvaranju
civilizacije i uvek uspevao da za stolom okupi nekoliko njenih
predstavnika na druženje.
 6.

Moja otadžbina kao da ne postoji,

Ona je intimna nežnost i želja za plakanjem;
Dete koje spava, to je moja otadžbina.
Zato u izgnanstvu,
Dok spavam kraj svog sina,
Plačem od tuge za svojom otadžbinom.

– Vinisijus de Morais

Sto je postavljen, kćeri, dođi da pojedeš nešto. Posle ručka ćeš se

odmarati, bolje je da pređeš na krevet, biće ti prijatnije. Tu na sofi nije
baš najudobnije...
Amalijin glas kao da je dolazio izdaleka... Bila je teška omorina,
zraci sunca su se probijali iza oblaka.
– Znam da ti prija dremka, ali moraš i redovno da jedeš i da uzimaš
lek uz obroke... Hajde, posle ćeš spavati... Pomoći ću ti da ustaneš...
Uhvati se za moju ruku, pažljivo sa stopalom...
– Neka, mama, već sam se razbudila, idem samo da operem ruke i
da se umijem, pa da navalim na ovaj sto prepun povrća iz bašte koje
čeka na mene...
– I iz bašte i sa oranice. Požuri, da se ne ohladi.
Danas je na jelovniku bio kupus, bamije i slatki krompir. Juče su za
ručak bile gomoljike, kasava i bokvice, a za večeru plodovi hlebnog
drveta i lekovito bilje. Ujutru je uglavnom jela bundevu. Povrće je bilo
drugačije od onog koje se jede u gradu. Ovde je sve dolazilo iz
komšijskog dvorišta i predstavljalo plod rada koji podrazumeva
preoravanje zemlje, posipanje đubrivom, sejanje, presađivanje,
obrezivanje, svakodnevno zalivanje, plevljenje korova okolo da žbunje
ne bi raslo, i što je najvažnije, nijednog trena se nije smelo zapustiti da
gusenice, mravi i larve ne bi izjeli useve. Lena je posmatrala tanjir na
stolu i zamišljala kako jede ostatke štetočina. Kao da su voćke sapote
bili ostaci slepog miša, mango i guava ostaci ptića, piletina je mogla biti
ostatak pacova i tako redom... Što se umnogome razlikovalo od
namirnica iz supermarketa, koje su predstavljale ostatke pesticida ili
proizvoda dobijenih od životinja uzgajanih kako priliči i dolikuje.
Morala je da postoji neka mera koja bi bila sredina između
svakodnevnog rata sa insektima i masivnog zaprašivnja insekticidima.
Ili između sterilne čistoće farme i prirodnog ambijenta dvorišta u kome
kljucaju kokoške. Ali, po opštem mišljenju, ovo nije bilo od prvostepene
važnosti, zemlja je imala druge prioritete, ekologija je predstavljala čist
luksuz, uvoz stranih ideja ili maniju za originalnošću. Oranica je tako
bila napuštena, prepuštena zaboravu, društvo joj je okrenulo leđa, ili ju
je modernizovalo u poslovne svrhe – ogromne površine zemlje
zasađene samo jednim proizvodom, namenjenim za izvoz, dok ljudi i
dalje gladuju i oboljevaju. Ili se čak, umesto da se seje hrana kako bi se
napunili gladni stomaci, sejalo gorivo koje će da nahrani utrobu
automobila, a obrađivanje namirnica je bilo zamenjeno uzgajanjem
trske, namenjene za proizvodnju alkohola. Uvek u cilju pothranjivanja
zastarelog modela razvoja automobilske industrije, koja je interesovala
metropolu i koja je zaslužna za potpunu dekadenciju železnice i
obalske plovidbe, zvanu modernizacija. Ostajući sve više bez sredstava,
ljudi su napuštali oranice i odlazili u gradove, u potrazi za novim
mogućnostima koje nisu postojale.
Lena je ponekad razmišljala da bi vlada trebalo da osmisli neku
vrstu poreskog podsticaja za one koji se presele iz velikih gradova u
manje, možda bi tako postojala izvesna vrsta podrške za migraciju u
suprotnom smeru od onih koje se dešavaju u našoj zemlji. Ali to bi
značilo da bi vlasti zaista vodile brigu o dobrobiti naroda, da bi
shvatale politiku kao prilku da obavljaju svoju dužnost, a ne da
sprovode moć u ličnu korist. Čista utopija, morala je priznati. Sve više je
bila uverena da je toj tranziciji, kroz koju je zemlja prolazila nakon
izlaska iz diktature, u potpunosti nedostajalo poznavanje pojma
republika, u etimološkom smislu reči, res publica, javna stvar, jer oni su
mislili da je biti na vlasti značilo pretvoriti javnu svojinu u privatnu.
Najpre je trebalo rešiti situaciju na selu, jer ona je bila koren sveukupne
nemaštine koja je zahvatila zemlju, ali znala je da je ceo problem bio
mnogo složeniji i komplikovaniji. Obuhvatao je pitanje vlasništva
zemlje i sveopšte nerazvijenosti, uz niz nevolja koje su pratile privredu
u razvoju. U svakom slučaju, jedna stvar je bila jasna, očigledna,
opipljiva – sve se radilo pogrešno i bilo je okrutno i nepravedno po
narod, a pogubno za prirodu, koja ionako nestaje i polako se pretvara u
pravu mrtvu prirodu.
Zamišljena, naglas je izgovorila:
– Mrtva priroda...
Majka pomisli da se to odnosi na aranžirano voće na stolu. Papaja,
ananas i banana u keramičkoj posudi i bokal ceđenog soka od narandže
na kariranom stoljnjaku. Tropska mrtva priroda. Obe se nasmešiše.
Amalija je pogledom pokazala na sliku na zidu i prokomentarisala:
– Za mene nema lepše mrtve prirode od ove moje. Zapravo, i ne
znam da li to spada u mrtvu prirodu. Ali ja bih rekla da spada i mnogo
mi se dopada.
Lena je pažljivo osmotrila sliku koju joj je pre mnogo godina
pomogla da izabere i koja joj se i dalje mnogo dopadala. Slika dobrog,
starog Luisa Sezarija. Čarobna, kao sve njegove slike, sa svojim
treperavim pastelnim bojama, sa jedinstvenom teksturom koja prosto
mami čoveka da je dodirne, sa svojim u pravoj meri deformisanim
oblicima, i luckastim poigravanjem sa perspektivom. Nosila je naslov
Umetnički atelje, oslikavajući enterijer sa svuda razbacanim slikama, psa
koji spava na jastuku i, u prvom planu, jedan sto na kome se nalazila
mrtva priroda, naslikana iz drugog ugla na slici koja je bila na štafelaju
u desnom uglu platna. Ako bolje razmisli, sada dok je pažljivije
posmatra, nije predstavljala samo omaž Matisu i njegovom ateljeu sa
širokim prozorom. Takođe se poigravala sa Velaskesovom slikom Las
meninas, samo bez ogledala (iako kroz igru odraza). Mogao se opaziti i
uticaj prvobitnih italijanskih majstora koji su slikali religiozne scene dok
su istraživali tek otkrivenu perspektivu: kroz otvoren prozor u dnu, koji
je zauzimao pola platna, prostirao se pejzaž. Zapravo, dvostruki
pejzaž. U prednjem planu, jedno strmo naselje sa bočnim stepenicama
koje su se spuštale niz brdašce. U pozadini drugo brdašce, sa palmama
koje su se isticale od ostatka vegetacije i iza kojih se pružao pogled na
more i nazirao zaliv na udaljenom horizontu. To je taj stari Luis Sezario:
pod prividnim spokojem krotkog pejzaža, vrtlog stvaralačkog procesa i
otvor ka nesagledivom beskraju sveta.
Lena je uzdahnula i pogledala u Amaliju očima vlažnim od suza.
Amalija je razumela:
– Mnogo si ga volela, zar ne?
„Toliko da se to rečima ne može iskazati”, pomisli žena. Nije čak ni
izgovorila, samo je klimnula glavom i počela da ljušti mango. Alonso joj
je već jednom postavio to pitanje, na direktniji način i sa dozom
ljubomore:
– Takvim tonom pričaš o tom tipu, da bi čovek pomislio da si
zaljubljena u njega. Nikada nije bilo flerta između vas? Nije postojala
seksualna privlačnost?
Lena se osetila gotovo uvređena ovom opaskom, žustro se pobunila,
stala da objašnjava kako prema Karloti jednako gaji divljenje i
naklonost, i govorila mu je da je bitanga koja samo na to misli...
– U redu, verujem – rekao je. – Ubedila si me. To jest, verujem da se
nikada nije desilo ništa između vas. Ali mislim da ste vi to potiskivali,
jer ne može se poreći da ste, postojala seksulana privlačnost ili ne, imali
neki vid romanse...
– Ali ja sam oduvek i Karlotu jednako obožavala...
– Jedna stvar ne isključuje drugu, Lena, to dobro znaš. I znaš šta još?
Mislim da je sve to bilo veoma dobro za sve troje, ostavljajući po strani
psihoanalitička tumačenja.
Amalija je prekinula sećanje:
– Molim se uvek za njih dvoje, za njega i za Karlotu. Ranije sam se
molila za njihovu sreću. Sada se molim za pokoj duše. I znam da
počivaju u miru. Bog je uz svakog ko je učinio što i oni. Njihov sam
večni dužnik.
Svojim je prstima napravila živ znak ove zahvalnosti. Ogroman
heklani prekrivač od lana za bračni krevet, na kome je svaki potez
heklicom načinjen s ljubavlju, vraćajući joj sećanje da su joj oni spasili
sina. Kao da je Bog poslao par anđela sede kose da zajedno sa majkom
motre na čeda. A ona ih čak nije ni poznavala, tek kasnije su se upoznali
preko ćerke. Upitala je:
– Kako ste se vi zapravo upoznali? Uvek me je zanimalo, ali nikada
te nisam pitala.
 – Na jedan vrlo simpatičan način. – prisećala se Lena. – Bilo je to
ubrzo nakon što sam završila fakultet, u vreme kada sam počinjala da
pišem za novine. Jedna od prvih stvari koju sam uradila, i koja je naišla
na dobar prijem, bio je intervju sa jednim pesnikom. Razgovor je
protekao odlično, on je bio vrlo opušten, govorio je o stvaralačkom
procesu, ja sam bila sasvim zadovoljna kada sam završila tekst i, sve u
svemu, ispalo je sjajno. Popodne, kada sam bila u redakciji, neko me je
pozvao telefonom. Bio je to Luis Sezario, za koga sam pre toga već bila
čula, i hteo je da mi čestita. Rekao je da želi da me upozna, jer sam ja
umetnica sa velikim senzibilitetom, zamisli samo! Odgovorila sam mu
da je umetnik bio sagovornik intervjua, a da sam ja samo obična
novinarka koja obožava poeziju. Onda je on rekao da želi da bude moj
prijatelj, i da mi dokaže da ja zaista jesam umetnica. Pomislila sam da
je to neki potpuno lud lik. Hteo je da se nađemo još iste večeri, ali rekla
sam da ne mogu, da moram da idem na premijeru neke predstave.
Tačka. Te noći, u pozorištu, ugledala sam jedan stariji par, sede kose, on
malo pogrbljen, a ona se oslanjala na njega dok su koračali prema meni.
Pre nego što su bilo šta progovorili, naslutila sam da je to mogao biti on.
Približili su mi se i on je upitao: „Elena Marija de Andrade?” Kada sam
to potvrdila, on je predstavio sebe i Karlotu. Seli su pored mene i dugo
smo razgovarali. Zaljubila sam se u oboje. Sledećeg dana sam otišla
njihovoj kući, zauvek smo odbacili obraćanje sa gospodine i gospođo, i
ostali prijatelji za ceo život.
– Kako te je prepoznao?
– Otkud ja znam, mama? On bi uvek saznao šta god želi. Imala sam
običaj da mu u šali govorim da je pravi veštac. Zvala sam ga čarobnjak.
Ali u dubini, mislim da to nije bila samo šala. Sve u vezi sa njim je za
mene bilo zadivljujuće. Imao vrlo izoštrenu percepciju i razvijenu
intuiciju kojom se vodio. Ponekad je izgledao kao da je sa drugog
sveta...
Amalija je, tonom punim zahvalnosti, prozborila:
– Kao i svi anđeli...
Možda i jeste bio, složila se tiho Lena, dok je ustajala da pomogne
majci da raspremi sto i opere sudove.
Posle je uzela bočice sa lekovima i na trenutak zastala. A šta ako ne
bi uzela lek? Ako bi od ovog trenutka počela lagano da smanjuje dozu,
kao što joj je lekar preporučio, dok ne prestane skroz da ih uzima?
Zatvorila je poklopac. Kada je krenula da položi bočicu na kredenac u
dnevnoj sobi, donet iz bakine kuće, predomislila se. A šta ako padne?
Ako joj se još jedanput sve oko nje zavrti, dok rukom pokušava da
pronađe oslonac, i taman kad pomisli da je dotakla zid, otkrije da leži
na podu? Ne, ne dolazi u obzir. Stavila je tablete u šaku i progutala ih
bez vode. Tek tada, već smirenija, svojevoljno je potražila horizontalu.
Legla je, zatvorila oči i pokušala da zaspi. Ali uporno su joj
nadolazile slike sećanja pokrenutog jutarnjim razgovorom, iako ih nije
prizivala. Kao da su se odazivale na neki nečujni poziv koji ih je
okupljao. Kao živa krv koja neprimetno protiče ispod kože i koja, pri
najmanjoj posekotini, počinje da šiklja napolje. Podseća nas na nešto što
je uvek prisutno, što puslira ispod površine kože i predstavlja dokaz da
smo živi. Sve dok ne pređe u odliv krvi, i mi se olako prepustimo toj
nadolazećoj bujici, podlegnemo tom iznenadnom mlazu. Ne, nije bila
takva krv uspomena, taj kružni tok sećanja koji je navodnjavao
kapilarima svako parče života, pothranjujući svaku ćeliju, obnavljajući
svaki delić tkiva. Bila je više nalik nekakvom večnom natapanju, koje je
kvasilo i vlažilo svakodnevnicu, pojila svojim nektarima svaki atom
vremena koje je dolazilo. Ali tekla je uspavanim tempom. A kada bi
došlo do reza poput ovog, kojeg su jutarnji razgovori sa majkom
napravili, sećanja bi brzo navirala ka mestu posekotine... i potom bi se u
dodiru sa sadašnjošću zgrušavala. Samo što bi se ožiljak pokadkad
ponovo otvarao...
Lena je zatvorila oči i pokušala da zaspi. Retko je uspevala da zaspi
preko dana, čak i kada bi sasvim zamračila sobu, u potpunoj tišini.
Upravo u ovom trenutku, uz neprestani šum mora, do nje su dopirali
zvuci koji mame napolje – lavež psa, glasovi koje je vetar nanosio iz
daleka, zvuci metle iz susednog dvorišta, zveckanje posuđa iz kuhinje.
Uh, ali otkud tolika buka u kujni? Zaključila je da je Amalija prvo
brisala posuđe da bi mogla odmah da ga složi u viseće delove. Ili
možda pravi mesta na rešetki za sušenje. Radi čega? Iznenada je
shvatila: to je zbog svog onoga mleka koje je jutros stiglo u ogromnom
krčagu. Majka je htela da pravi sir, pa je mogla da ustane i ode da
gleda. U ovoj fazi još nije bilo potrebe da pomogne. Prvo je trebalo
podići ogroman kotao sa mlekom i staviti ga na vatru da se zagreje do
određene temperature. Nakon toga pokupiti usireni deo i pustiti da
odstoji. Sačekati. Tek kasnije, kada se još zgruša, biće tu štošta da se
pripomogne: iseći i ostaviti dalje da se siri, rukama izgnječiti masu,
procediti surutku, i povremno nadgledati još neko vreme. I na kraju u
slast pojesti mladi sir, začinjen po ukusu!
Iako je maločas ustala od stola, Leni je polazila vodica na usta pri
pomisli na konačni proizvod. U suštini, to je bilo samo obično mleko, ali
je bilo tako ukusno... Dobro, nije baš samo mleko. Mleko i vreme. Vreme
i rad. Tri tipično ženske stvari, pomislila je. Upravo to čini život žene,
raditi i čekati. A za to vreme rađati, dojiti i hraniti. Dobro, možda je to
malo radikalizovano. Život muškarca je takođe sačinjen od rada i
čekanja, možda samo u manjoj meri. Ili bar nisu u toj meri isprepletani
sa svakodnevnicom. To jest, muškarac u egzistencijalnoj krizi ne mora
dva puta dnevno da rešava šta će tog dana da kuva za porodicu, da
proverava da li su svi potrebni začini u kuhinji, ili da prekida bilo
kakve druge misli usled neodložnog uzvika: „Mama, dođi da me
obrišeš!” Ali možda baš zbog toga žene poput njene majke u teškim
situacijama neočekivano otkriju sopstvenu snagu. Usred opšte
pometnje – policija upada u kuću, za sinom raspisana poternica, muž u
zatvoru, i šta sve još – bilo je stvari koje nisu mogle da sačekaju.
Kupanje deteta, pijaca, spremanje večere. Koliko god da su svi brinuli, u
trenutku kada su gladni nikoga ništa ne zanima, svi sedaju za sto da
jedu, ne zapitavši se čak ni kako se taj obrok našao tu. Žena zna da
život ne dopušta ni trenutak predaha, toliko je zauzeta da ne stiže ni da
se brine. Indijanci kažu da se reka ne da ubrzati. Žena to sazna kada se
nađe u njoj. Ne može se dete u stomaku požurivati da izađe, ne vredi
juriti, ima vremena za sve. I za trudnoću i za sir. Carski rez i kajmak
dobijen hemijskim putem, mogu malo da ubrzaju proces, da utiču na
površinskom planu. Ali vreme je gospodar. Kako odojčeta, tako i
kajmaka. I kajmaka i zrušanog mleka. U pamćenju takođe postoji
proces zgrušavanja koji zaustavlja tok. I Lena je znala da bi, ako bi
umela dobro da obradi i začini taj ugrušak koji se stvorio od sećanja,
ponovo donesenih u oživljeno srce, ako bi mogla ispravno da procedi,
da odvoji surutku od mase, i da sačeka fermentaciju i sazrevanje,
možda dobila jedan ukusan sir, od onih koje bi profesor Zanoti nazvao
otrovom, i kojih ona nije želela u životu da se odrekne.
Pustiti sećanja da naviru, procediti ih, odvojiti, neophodno je
podrazumevalo ponovo osetiti bol. I suočiti se sa njim. Sada, na primer,
dok leži u mraku, pretvarajući se da pokušava da zaspi, i još se više
pretvarajući da ne uspeva zbog zvukova koji dopiru spolja, Lena više
nije mogla da se pravi da ne čuje buku koja dolazi iznutra. I nisu samo
sećanja na protestne šetnje i prve dane diktature bila evocirana
razgovorom sa majkom. Ta sećanja je ona hvatala i rasipala po zemlji,
kako bi prekrila vrući pesak po kome nije želela da gazi. Ali žar je
odozdo tinjao, osećala je to.
Krevet bez Alonsa je bio užaren. Osećala je kako joj nedostaje njegov
miris, njegov glas, njegova mekana i sjajna koža, način na koji bi joj
šaputao na uvo: „doleti mi, ptičice moja”. Osećala je da joj nedostaju
čvrsti mišići njegovih butina, uz koje volela da se priljubi, njegove ruke
koje čvrsto stežu njene grudi, disanje za vratom, sitni ugrizi, poljupci po
celom telu, zagrljaj u kome se sva rastapala, način na koji je prodirao u
nju, dok se talasi razbijaju od obalu i pesak se natapa morem. Bilo je
mnogo teško bez Alonsa. Utoliko teže što je on sâm to želeo. A najgora
od svega je bila pomisao na to da je sve što je njoj nedostajalao u ovom
trenutku pripadalo drugoj ženi. Ali na drugačiji način, u drugačijem
stilu, uz druge reči, jer svaki odnos između dvoje ljudi je jedinstven,
toga je bila svesna. Ali on je sada bio sa ženom koja nije ona. Jer je on
tako želeo. Jer ga je ta žena privlačila, pružala mu nešto što mu je tog
trenutka bilo potrebno, a ona nije umela to da prepozna i da mu pruži.
Jer bi mu se srce snažno uzlupalo kada bi ugledao tu ženu i čuo njen
glas. Video je nešto u njoj, u njenom hodu, u njenom pogledu, u
pokretima, a kako možemo znati šta je to?
Neki glas iznutra joj je govorio: „ali, zar baš sad?” Zbog toga se
osećala bedno, ostavljena da se sama i bolesna suoči sa jednim od
najtežih trenutaka koje je ikada proživela, nesigurna, u potrazi za
samom sobom, imajući ponekad želju da digne ruke od svega i da pusti
da je život nosi. Dobro je što su joj kroz glavu prolazile druge misli.
Misli koje su joj govorile: „Ponekad ne biramo sami. Ako se to sada
dešava, to je zato što tako treba”, i koje bi joj odagnale svaki bedni
osećaj. Na kraju, to što je ona želela nije bilo sažaljenje. Želela je ljubav, i
nije imala ni najmanju sumnju da ju je Alonso voleo. Samo što je u isto
vreme voleo i neku drugu. Koliko će to da traje i kako će se završiti, ni
sama nije znala. Ne postoji tu ništa što bi moglo da se učini, osim da se
živi punim plućima i da se vidi na šta će izaći. U tom trenutku je samo
u jedno bila sigurna – da je on i dalje voli, iako nije pored nje. Voleo ju je
silno i bio joj odan, nikad nije lagao, pričao bi joj sve što mu je bilo na
umu i što bi ga pitala. To je bio njen jedini trijumf. Alonso je možda
trenutno i bio sa drugom ženom, ali sa Lenom je imao potpuno
prijateljski odnos, samo njoj je mogao da priča kako se oseća, i kada pati
i kada je srećan, da joj priča o svojim strahovima. I naravno da je želela
da on samo njoj daruje i svoje reči i svoj ud, njoj i nikom drugom. Ali
ako je nešto od ova dva trebalo sa nekim da deli, to bi bio njegov ud.
Svaki put kada bi je zvao telefonom ili dolazio njenoj kući da ona druga
ne zna, svaki put kada joj je pričao kako je sanjao obe, ili nešto slično što
je samo njoj mogao da ispriča, Lena je shvatala da je bila u pravu: volela
ga je i bila je voljena, i nije mogla da dozvoli da usputne zamke načine
od nje povodac za Alonsov vrat, kavez koji koji će mu onemogućiti da
leti. Možda se ovog trenutka osećala ranjeno, ali neće dozvoliti da
upadne u zamku. On je uvek znao da poštuje njenu slobodu, jednom je
čak izdržao da ona bude mesec dana u drugom gradu, sa drugim
dečkom, dok je to ne prođe. Bio je veoma poseban čovek, divlji pastuv
sa kojim je ona želela da galopira po beskrajnim poljima, da poput dva
galeba slede ribarske čamce, da rone sledeći bleskanje riba u
beskonačnom moru. Bio je božiji dar što su se sreli. Nije mogla sve to
sada da odbaci, da bi izigravala paćenicu, ili da izgubi strpljenje
pokušavajući da uskladi njegov tempo prema svom, ili da ga primora
da sa njom proživljava bolest umesto strast. Ali silno joj je nedostajao i
ta čežnja za njim ju je bolela, iako ju je on zvao i sa njom često
razgovarao.
A sada, u majčinoj kući, jedva da su uspevali da pričaju kada bi je
pozvao. Telefon je bio izložen opštoj radoznalosti, bez imalo privatnosti.
I u tom smislu, majka je uvek bila indiskretna i napadna. Stajala bi
pored nje, slušajući razgovor. Jednom ili dvaput, kćerka ju je zamolila:
 – Mama, da li bi mogla malo da se skloniš, hoću da pričam?
Nije mnogo vredelo. Amalija bi se udaljila, ali bi ostavljala otvorena
vrata, i onda bi se ubrzo vraćala pod izgovorom da rasprema ili da traži
nešto. Pozivi su bili međugradski i nije se moglo pričati tiho, Alonso ju
je stalno molio da ponovi šta je rekla. Taj stari bes koji je Lena osećala
kada bi neko zaposeo njen prostor, sada je ponovo izbijao. Telefonski
pozivi su bili frustrirajući, iako su joj pružali dokaz da mu nedostaje i
da misli na nju. Ali u svakom slučaju su vredeli, i bili su jedna od retkih
stvari koje su je radovale. Bilo je lepo čuti Alonsov nežni, milozvučni
glas. Zanimljivo je da su se osećaji koje je ovaj zvučni stimulans budio u
Leni mešali s drugim čulima. Slatki glas, topli glas, meki glas. Možda je
to zato jer je sve što je pripadalo Alonsu, doticalo celo njeno biće. Bilo je
dobro sećati se. Ali takođe bi bilo dobro da malo pokuša da zaboravi,
da ne misli sve vreme o njemu, preplaviće je čežnja, tuga, potištenost.
Otac joj je govorio da je Bog dao čoveku dva velika dara: sposobnost
sećanja i sposobnost zaborava. Lena je oduvek osećala da je to u
izvesnom smislu istina. Kada bi jedan postao previše jak, kao što je
sećanje postajalo sada, trebalo je okrenuti se drugom, kako bi se
uspostavila ravnoteža.
Rešila je da ustane iz kreveta, tako opasnog mesta za ovu mešavinu
čežnje i samoće. Nije imala želju da čita. Pomislila je da bi bilo bolje da
iskoristi ona druga sećanja, probuđena današnjim razgovorom sa
Amalijom, i da pokuša nekako da se vrati dramskom komadu. Da
počne da piše ne dolazi u obzir, to se Lena još nije usuđivala. Poslednja
iskustva su bila katastrofalna. Ali mogla je da iščitava i polako sređuje
već napisane delove. Nije ih dirala još od pre puta, od poslednjeg
razgovora sa Sonjom, kada su diskutovale o poteškoćama da se sve one
žvrljotine i beleške spoje u dramsku formu koja bi dobro funkcionisala
na pozornici. Po povratku sa susreta sa Sonjom, dopisala je još ponešto.
Potom je otputovala, razbolela se, i već neko vreme tekst nije ni takla.
Možda je već bilo vreme da se ponovo uroni u materiju. Uz tračak
nade, spakovala je fascikle i koverte u torbu pre nego što je počela. Sada
je već mogla ponovo da se okuša u tome. Ništa komplikovano. Zasad
nije bilo potrebe da uzima pisma, zabeleške, isečke iz novina, ništa što
bi zahtevalo mnogo ulaganja. Ali mogla je, na primer, ponovo da iščita
neki deo koji već ima dramsku formu.

(Mali stan u Parizu, dnevna soba koja je u isto vreme i spavaća, sa sudoperom i
šporetom u dnu. Iza paravana, kraj sudopere, smeštena je kada. Na drugoj
strani dvoja vrata. Jedna vode u drugu sobu. Druga izgledaju kao vrata
ugradnog ormara, ali vode u klozet. Žena namešta krevet, koji će se, kada se
stave prekrivač i jastuci, pretvoriti u sofu. Ispod su dva kofera. Zidni i podni
čiviluci sa okačenim jaknama. Dve škrinje služe kao centralni sto i stočić sa
strane. Rikardo se umiva nad kuhinjskom sudoperom i odvrće slavinu u kadi,
dok nadgleda vodu za kafu. Vera rasprema krevet, pakuje stvari u kofer i vadi
druge. Odjednom, Rikardo se udaljava od sudopere, zavrće slavinu i ulazi u
kadu.)
RIKARDO: Pripazi na vodu tamo, Vera, samo što ne provri. Uh,
sudopera i kada u jednom uglu, a klozetska šolja u drugom, to ti je da
se ubiješ. Kad odvrneš slavinu u kadi, odmah ti se pripiški, ali je
daleko...
VERA: Još smo imali sreću da nađemo stan sa kupatilom.
RIKARDO (iz klozeta): Šta ti nazivaš kupatilom? Sudoperu u kuhinji?
Ono korito sa tušem koji više liči na telefon i koji poplavi celu dnevnu
sobu?
VERA: Rikardo, nemoj ponovo da počinješ, molim te. Znaš dobro da
ima zgrada prepunih ljudi, koje imaju samo jedno kupatilo na spratu,
spoljno, u hodniku, ili ponekad čak jedno kupatilo na cela dva sprata.
Zar nisi čuo kad je Tanja neki dan pričala da su morali da kupe nokšir,
da ona ne bi morala po zimi da izlazi svaki čas, usred noći, sa onolikim
stomakom?
RIKARDO: Idi, pogledaj vodu.
VERA: Već je provrila.
RIKARDO: Hajde stavi mi nes kafu u šolju, može? Onako kako ja
volim, preliješ prvo s malo vode, da se rastvori...
(Vera priča dok meša kafu.)
VERA: Vidi, ja pokušavam, ali nikada mi ne polazi za rukom da
napravim onako kako ti voliš, da bude jaka i sa dosta pene. Ali zar
nećeš prvo da se okupaš?
RIKARDO: Kasnije ću. Voda je brzo proključala. Do đavola, nikada
ne umem dobro da procenim vreme...
(Sede, jedno na krevetu, drugo na jastuku na podu, kraj škrinje umesto
stočića. U ternutku dok seku baget, neko zvoni na vratima.)
VERA: (iznenađeno): U ovo doba? Ko bi mogao da bude tako rano?
RIKARDO: (ustajući da vidi ko je): Smiri se, draga, nema potrebe da se
plašiš. Oni su daleko, ostali su u Brazilu... Mora da je nastojnik, ili da je
neko pogrešio. (Odškrinuvši vrata sa rezom) Ah, to ste vi, čekajte da
uzmem ključ. (Vraća se i kaže Veri) To je onaj par što su pre neki dan bili
kod Silvije, onaj psihijatar Seržio i njegova žena, kako se ono zvaše?
VERA: Dijana.
RIKARDO: E, jeste! (Povlači rezu) Evo, evo...
(Otvara vrata i ulazi par sa detetom.)
SERŽIO: Izvinite što smo upali ovako rano, ali nismo znali da li
imate telefon, a znali smo da stanujete ovde. Pre neko veče, Vera je
objasnila da ste iznad one radnje...
DIJANA: Jeste... I hteli smo da pozovemo Bruna da ide u šetnju sa
Pedrom.
VERA: On još uvek spava, prešao je jutros u naš krevet. Ali već je
vreme da ga budim...
RIKARDO: A kuda idete?
SERŽIO: Imam razgovor sa jednim profesorom u nekom kraju tu
blizini, nedaleko od šume, pa sam odlučio da povedem Dijanu i Pedra
sa sobom. Idemo vozom, pa sam pomislio da bismo mogli povesti i
vašeg sina. Pre neki dan ste rekli da su približnog uzrasta, zar ne?
VERA: Jeste, Bruno će sad napuniti četiri godine.
DIJANA: Pa da, vršnjaci su i bilo bi dobro da se druže i igraju
zajedno. Deca se osećaju usamljeno ovde, ne govore jezik, nemaju sa
kim da se igraju.
VERA: Ali može da se desi da se Bruno ne uklopi... Ne poznaje vas,
pa posle može da pokvari razgovor...
SERŽIO: Taman posla, Dijana i Pedro će me čekati na trgu ili u
nekom baru, pa ćemo posle da prošetamo. Hajde pođi i ti, Vera...
RIKARDO: To bi mogla biti dobra ideja. Kakvo je vreme napolju? Sa
ovog prozora vidimo samo onaj ogromni zid ispred i memljivo dvorište,
koje zaudara na buđ, ne možemo ni da vidimo ima li sunca.
 SERŽIO: Tmurno je kao uvek, ali ne pada kiša.
VERA: Dobro, odoh samo da probudim Bruna i da ga obučem. Za
tili čas ćemo biti gotovi.
RIKARDO: Hoćete kafu? Imamo samo instant, praktičnije je. Sedite,
nema baš mnogo prostora, ali snaći ćemo se.
SERŽIO: Kod nas je isto tako, samo što mi spavamo u dnevnoj sobi,
a Pedro u predsoblju...

Dobro, početna scena sa upoznavanjem je bila manje-više gotova. Lena

je već preradila ovaj deo, jer pre toga se na sceni pojavljivao Bruno, ali
Sonja je smatrala da je scena sa detetom na sceni teško izvodljiva. Onda
je Lena to osmislila na ovaj način. Ali tu je i dalje bio drugi dečak, Pedro.
Jedino da Dijana ne ulazi i da ostane sa njim dole, a samo Seržio da se
popne. Ali Lena je baš želela da prikaže par, bilo je jako važno da se
polako izgrađuje odnos između dva para, da se otkriva malo pomalo
kako se zbližavaju, postaju prijatelji, u početku zbog dece, a kasnije jer
su bili gotovo jedini u toj zajednici izgnanika koji nisu pripadali
nikakvoj organizaciji, i iza kojih nije stajala nijedna partija ili pokret.
Trebalo je postepeno da se otkriva Dijanina psihička slabost i Seržiova
stalna briga i nežnost prema njoj. A različite etape izgradnje likova da
budu predstavljene kroz fragmente svakodnevnice koji povezuju
prijatelje. U početku, to je bilo zbog dece. No, bilo je teško da se to
prikaže na pozornici, zbog poteškoća sa izvođenjem dece na scenu,
Sonja je bila u pravu. Glumci uzrasta od četiri ili pet godina, ili oni koji
izgledaju kao da imaju četiri godine, mogu samo bespotrebno da
zakomplikuju komad. Trebalo je posegnuti za kakvom majstorijom.
Možda čak pronaći neko potpuno dramsko rešenje, nimalo realistično,
kao na primer napraviti dve krpene lutke, ili se ponašati kao da su deca
prisutna, a da ih u stvari nema na sceni. Mada, trebalo je uskladiti ton
tokom cele drame. Nije uopšte imalo smisla napraviti nešto realistično i
da onda odjednom sve postane uobrazilja... Sledeći fragmenti će biti
bolje rešeni, iz ovog ugla. Vera će da pronađe neko zabavište za dečake,
ali će moći da ih upišu tek početkom sledeće školske godine, kroz neka
četiri meseca. A u međuvremenu, Seržio i Dijana će otkriti nešto sjajno:
upravo u to doba godine, počinjao je dečji boravak na otvorenom,
svakog četvrtka u Luksemburškom vrtu. Neka vrsta jaslica na
otvorenom, jednom nedeljno. To je bila odlična ideja za prelazni period.
Dečaci bi se tako igrali među drugom decom, polako bi kroz igru
naučili po koju reč francuskog jezika, trčkarali bi na otvorenom uz nečiji
nadzor. A u početku bi roditelji mogli krišom iza drveća da posmatraju
novo iskustvo svoje dece, sirotančinća koji su se odjednom našli pušteni
u tuđem gradu, okruženi stranim jezikom, odeveni u jakne, čizme,
šalove i kape, što je u potpunoj suprotnosti od brazilske vreline i toplog
odnosa među ljudima. Ali, Bogu hvala, nije više bilo rizika da će policija
iznenada da upadne u kuću i sve ih odvede, ni strepnje od zatvora i
mučenja, niti pretnji da će nauditi deci kako bi naterali odrasle da
progovore.
Poteškoće u ovim delovima imale su i drugu stranu: kako postepeno
otkrivati da Dijana ne uspeva da se opusti i umiri, da zaboravi užas, a
da se ne stavi do znanja da je ona pomalo luda? Pozorište sabija radnju
u nekoliko scena i sve postaje zgusnuto... U stvarnosti bi se dešavalo
postepeno, bilo bi mnogo detaljnije. Dijana je pokušavala da se oseti
slobodnom, ali je i dalje bila puna straha, sećanja su još uvek bila vrlo
snažna, a rane i dalje sveže. Mnogo su je mučili u zatvoru. Imala je
ogromnu traumu od sećanja na izaslanika po imenu Fleri da jednom
prilikom, iako joj je očajnički bio potreban posao, nije uopšte bila u
stanju da ode na razgovor, jer je ime ulice na adresi bilo Fleris. Dovoljno
da odmah obeshrabri Dijanu i navede je da potraži bilo kakav izgovor
da tamo ne ode. Kada bi čula zvuk sirene policije ili kola hitne pomoći,
ona bi se sledila, zastala bi šta god da u tom trenutku radi, zanemela bi
i ponekad počela da se trese. Ali i pored toga, bila je divna osoba, draga,
vesela, predusretljiva, sa izvanrednim smislom za humor. Kako
predstaviti ove nijanse kroz jedan dramski tekst? Moralo je da bude
postepeno, ali na jasan i odsečan način, kako bi se napravio prelaz na
sledeću scenu.

(Verin i Rikardov stan. Vera sedi na podu i piše na stolu-škrinji. Odjednom

podigne glavu, kao da nešto osluškuje.)
VERA: Ko se to u ovo doba penje ovuda? Da neće kod nas? (čeka,
tišina) Ne, mora da je kod komšije... (pauza) Ne, čekaj, neko je ispred,
čuje se nečije snažno disanje. (ustaje i približava se vratima) Kao da neko
plače, čuju su jecaji. (otvara vrata, Dijana sedi ispred i plače) Blagi
Gospode, šta se dogodilo? Hajde ustani, ja ću ti pomoći, uhvati se za
mene, šta se desilo? (Dijana ustaje uz njenu pomoć, tiho plače, seda na
krevet, steže ruke, unezverenog pogleda) Hoćeš kafu? Čaj? Neki sok? Šećera
i vode? Dijana, dušo, reci nešto, boga, šta se dogodilo?
DIJANA: Pedro...
VERA: Desilo mu se nešto? Povredio se?
DIJANA: Ne. Idi po njega u školu, ja ne mogu...
VERA: Hoću, naravno, nemoj da brineš, dovešću ga ovamo zajedno
sa Brunom, može i da prespava kod nas, obojica će se radovati, ali pričaj
mi, šta se dogodilo?
(Dijana ne progovara, Vera joj daje čašu vode, pričajući joj, ona ne
odgovara, samo gleda pravo ispred sebe, ne plače više, stiska šake.)
VERA: Uzmi, popij. Do đavola, trebalo bi da imam neki od onih
blagih sedativa koje moja mama koristi, na biljnoj bazi, poput
marakužine, pasiflorine ili nešto slično... Ne smem ti dati ništa jače, ne
znam šta si do sada uzimala, Seržio mi je samo rekao da si pod
terapijom, ali ne bi trebalo mešati lekove... Pozvaću njega da ga pitam.
Koji je njegov broj na poslu, Dijana, da li me čuješ? Tebi govorim... Koji
je Seržiov broj? Jel’ imaš zapisano u imeniku, u tvojoj torbi? Mogu li da
pogledam? Dobro, pogledaću svakako, još malo mora da se ide po
dečake, ne mogu da te ostavim ovde samu u ovakvom stanju, potrebna
ti je pomoć lekara. (traži, ne nađe) Silvija sigurno ima. (okreće neki broj)
Halo, Silvija, moram da razgovaram sa Seržiom, hitno je, Dijana je kod
mene i nije joj dobro. Možeš li da ga pozoveš? Dobro, reci mu da odmah
dođe ili da pozove...
(Spušta slušalicu, dolazi do Dijane, zagrli je, pomogne joj da legne, izuje joj
cipele.)
VERA: Dobro, sad će Seržio da stigne, lezi malo, odmori. Već je
prošlo, posle ćeš mu ispričati šta se desilo, i nemoj da brineš za Pedra,
biće kod nas koliko god bude potrebno...
(Svetlo polako slabi, dok Vera ljulja Dijanu u krilu i peva.)
VERA: Tutu Maramba
Silazi sa krova
 Pusti dečaka
Da mirno spava
(Neko lupa na vrata, svetlo se ponovo pojačava, Vera ustaje i otvara, Seržio
ulazi.)
SERŽIO: Šta se desilo? Silvija me zvala i dojurio sam. (prilazi Dijani i
govori joj) Šta se dogodilo? Reci mi, hajde, tu sam...
VERA: Takva je otkako je došla. Zapravo, u početku je mnogo
plakala i uspela je da mi kaže da odem po Pedra u školu – kad smo već
kod toga, već bi trebalo da krenem, vreme je... Ali nakon što je to
izgovorila, ostala je tako ukočena, ne primećuje ništa što joj kažem,
raskolačenih očiju samo gleda u jednu tačku, ponekad joj poteku suze,
ali ne progovara.
SERŽIO: Krećeš odmah?
VERA: Krećem, vreme je da pokupim dečake.
SERŽIO: Idemo onda zajedno. Odvešću je kući, ne želim da je Pedro
vidi ovakvu. Može li Pedro da ostane kod vas večeras?
VERA: Naravno, Seržio, šta god treba, tu smo.
SERŽIO: Hvala, Vera. To mi mnogo znači. Kasnije ću vas pozvati da
vam javim šta se dešava. (obraća se Dijani dok joj Vera pomaže da se obuje)
Hajde, ljubavi, hajde, prošlo je, idemo kući, posle ćeš mi ispričati sve,
dođi...
(Izađu i zatvore vrata, svetlo se gasi. Kada se ponovo upali za sledeću scenu,
Rikardo, sam u dnevnoj sobi, završava telefonski razgovor.)
RIKARDO: Dobro, slušaj, budi bez brige, snaći ćemo se, daćemo mu
Brunove stvari da obuče, obožavaju da spavaju zajedno. Ti moraš da
paziš na Dijanu. (pauza) Znam, znam.. ako vas bude tražio, nazvaću
vas... Koliko god je potrebno... Držimo joj palčeve... Zdravo. (spusti
slušalicu)
VERA (ulazeći na vrata sobe): Uh, konačno zaspaše! Je li to bio Seržio?
RIKARDO: Jeste. Pita da li Pedro može da ostane ovde nekoliko
dana, i da li bi ti sutra, nakon što odvedeš dečake u školu, mogla da
budeš malo sa Dijanom, da bi on mogao da izađe.
VERA: Naravno. Sredićemo to. Otkazaću šta god budem imala.
RIKARDO: Pozvao je dvojicu kolega da dođu, misle da će ona
verovatno morati da je stave u bolnicu. Ide sutra ujutru da pogleda
bolnicu ili kliniku, šta već. I pokušaće da bude uz nju bar deo dana...
VERA: Uh, baš nezgodno, a? A ona ništa još nije progovorila, ne zna
se šta se desilo?
RIKARDO: Jeste, progovorila je, i to još više zabrinjava.
VERA: Šta je bilo na kraju?
RIKARDO: Kune se da je videla Flerija na stanici metroa.
VERA: To je nemoguće! Jadnica... Koliko je to duboko, zar ne?
Nikada se neće osloboditi tog košmara... Kad će prestati da umišlja te
stvari?
RIKARDO: U njenoj mašti to je bila vrlo živa slika. Kaže da je bila u
metrou i kad se zaustavio na jednoj stanici, ugledala ga je kako stoji na
peronu sa druge strane. Kaže da je odmah pokrila lice šalom, ostavila je
samo oči otkrivene i nastavila da gleda kroz prozor. Potrajalo je
nekoliko minuta, i sigurna je da je to bio on, ali ne zna da li ju je video i
prepoznao, tu već upada u potpunu paniku i ne uspeva više da govori.
VERA: Kakav užas! Prsnuti tako iznenada i upasti u delirijum
nasred ulice, iz čista mira...
RIKARDO: Ali ona je još i dobro uspela da se savlada. Po onome što
priča, gledala je dok se nije sasvim uverila da je on, i onda je osetila
nagon da istrči, ali nije to uradila, pomislila je, čim on stoji na peronu sa
druge strane, znači da ide u suprotnom pravcu, ostala je na istom
mestu, nije se pomerila, a kada je metro krenuo i ona shvatila da je
uspela da mu umakne, briznula je u plač. Videla je da se nalazi dve
stanice od našeg stana i rešila da siđe i dođe ovamo, jer je osetila da
gubi kontrolu i zabrinula se kako će otići po Pedra...
VERA: Dobro je da se setila da potraži pomoć. Ali grozno je tako
upasti u bunilo, imati tako jasnu i snažnu viziju...
RIKARDO: Seržio kaže da je najgore od svega što to uopšte ne zvuči
izmišljeno. Od trenutka kada je došla ovamo, upala je u stanje šoka. Ali
posle, kada se vratila kući, ispričala je sve na vrlo povezan i logičan
način. Još je i sama rekla da bi, kad ne bi bila sigurna da je Fleri u Sao
Paulu, čak i poverovala. Onda sam mu ja ispričao da mi je pre neki dan
Teišeira rekao da su mu novine prosledile informaciju da će Fleri doći u
Pariz, ili da je već bio, ne sećam se. Izgleda da su došli do te informacije,
ali da nisu bili sigurni, i hteli su da on i Marija Alis pokušaju da se
raspitaju. Teišeira je čak na to prokomentarisao da je on novinar, a ne
špijun.
VERA: A i ako je istina, šta bi novine s tim?
RIKARDO: Upravo to je i on rekao. Ako je tip došao ovamo tajno, ne
želeći da iko sazna, zbog nekog posla, saradnje, ili šta znam zbog čega
već, Teišeira čak može probati nešto da zbrza, ali to će biti teško...
VERA: Moraće da uključi francuske novinare u akciju, teško da bi
jedan strani dopisnik mogao da obavi takav posao sâm. A čak i da
uspe, nema mnogo svrhe. Ako je tajno, novine ne mogu da objave jer
cenzura tamo to ne dozvoljava.
RIKARDO: Može neko da objavi ovde.
VERA: Ali ovde to nije vest. Izaslanik bilo koje zemlje može da dođe
u turističku posetu Francuskoj, jaka stvar... Ali u svakom slučaju je
dobro da znamo.
RIKARDO: I da se tamošnje novine obaveste...
VERA: Što znači da Dijana možda i nije umislila? To onda menja
celu stvar...
RIKARDO: Ali ne menja činjenicu da njoj sada nije dobro i da joj je
potrebno lečenje.
VERA: Ali menja jednu suštinsku stvar. Ona upada u stanje šoka
zbog nekog traumatičnog iskustva, a ne u bunilo, umišljajući nerelane
stvari...
RIKARDO: U svakom slučaju je ozbiljno. I Seržio je rekao nešto što
me je prilično potreslo.
VERA: Šta je u pitanju? Videla je još nešto?
RIKARDO: Ne, nešto o mučenju što je on sam prokomentarisao. On
kaže da prilikom mučenja može da se stvori tako jaka vezu između
mučitelja i žrtve, da čak može da podseća na neku vrstu demonske
zaposednutosti. Kao da mučitelj večno zaposedne duh žrtve, i ona više
nikada ne uspe da ga se oslobodi. A on se toga najviše plaši, jer žrtva
počinje da oseća kako ne postoji način da se taj demon istera iz nje.
VERA: Uh, kakve su to muke...
RICARDO: Govorio mi je o nemirima, o bolu, očaju i sličnim
stvarima, i rekao je da se plaši da žrtva jedini izlaz pronalazi u smrti.
VERA: Kakav užas! On smatra da Dijana pomišlja na samoubistvo?
 RIKARDO: Ne, Vera, stvari nisu tako crno-bele... Govorio je to u
apstraktnom smislu, na opštem planu odnosa između žrtve i mučitelja,
nije govorio konkretno o Dijani. Ali je očigledno da mu i to prolazi kroz
glavu. I to ga mnogo boli, i on pati, a ne samo ona...

Lena nije bila sigurna da li dalje da nastavi ovu raspravu u tekstu.

Nalazila je da je bilo previše reči a nedovoljno radnje, te to onda neće
funkcionisati na sceni. Pozorište je moralo više da pokazuje, a manje da
priča, to je ona znala. Mnogo više nego što je to činio ovaj segment,
ogrnut plaštom stvarnosti proživljene u izgnanstvu, jedna scena je
morala da izloži, da prikaže, kao da se gleda kroz neku proširenu
ključaonicu. Zadovoljstvo pozorišnog gledaoca sadrži u sebi nešto
voajersko. Možda bi trebalo da zameni ovaj dijalog nečim drugim što bi
imalo isti smisao. Samoubistvo kaluđera Tita, na primer; na kraju
krajeva, neku stvarnu činjenicu poput ovog Dijaninog pomračenja uma,
kome je Vera/Lena prisustvovala. Jedan dominikanski kaluđer, kojeg je
silno mučio isti taj izaslanik Fleri, posle nekog vremena, kada je već bio
na slobodi, u izgnanstvu, izvršava samoubistvo, uprkos činjenici da
crkva to najstrože osuđuje. Jer mučitelj nikada nije napustio žrtvu.
Slučaj koji se prilično poklapa sa onim o čemu je Seržio pričao Rikardu.
Iako je bio u manastiru na jugu Francuske, među svojom braćom,
kaluđer je jedini izlaz video u tome da sopstvenim rukama potraži
smrt. Da okonča košmar u kome je sve vreme morao da živi u prisustvu
svog mučitelja. Da jednom za svagda ostavi agoniju iza sebe.
Ali samoubistvo kaluđera Tita, iako je imalo slično značenje onome
što je Lena htela da ispriča, nije bila činjenica koju je htela da stavi u svoj
komad. Znala je da treba da izvrši odabir, da ograniči prostor koji će
obuhvatati. Mnogi su već pisali o mučenjima, ali to nije tema koju je ona
htela da obrađuje. Više je želela da se usredsredi na sećanja o
izgnanstvu, onako kako ga je ona videla i doživela, da podeli to
iskustvo, svoje snove i košmare, sa onima koji su ostali u zemlji.
Epizoda samoubistva kaluđera u jednom francuskom selu je bila
novinarska, istorijska činjenica, već objavljena i dokumentovana. A
htela je i da govori o ženama. Ili da možda zameni scenu dugog
razgovora jednom drugom scenom, takođe protkanom stvarnošću –
samoubistvo koje se dogodilo u Nemačkoj. Jedna devojka se bacila iz
voza, našavši se u sličnom procepu. Bilo ih je još. Mogla je da bira. Uvek
po istom principu – osoba nekada podvrgavana mučenjima, koja ne
može da se oslobodi sećanja na mučitelja i na njegovu nadmoć, na kraju
reši da ga uguši u sebi putem sopstvene smrti i tako izađe iz užasa
pakla, kroz jedini otvor koji uspeva da nazre.
Morala je bolje da razmisli o tome, da razreši probleme sa dramom,
makar na ovaj način, bez pisanja, samo iščitavajući delove i fragmente,
vraćajući sve ponovo u glavi. To je još i uspevala, hvala Bogu, uprkos
bolesti i lekovima. Ono što je predstavljalo pravi problem, bio je bilo
kakav pokušaj da pretoči ideje u reči, da se osmeli da otpočne
putovanje iz dubine svog bića ka drugom. Tu bi se ukopala, ostala
nepomična, potonula bi. Nije mogla. Bilo joj je teško čak i da govori. Ili je
možda trebalo da piše u trenutku, bez prethodnog razmišljanja. Ali
onda posle ne bi uspevala ništa da razume, i toliko bi se rastužila da bi
upadala u očaj. Osećala je da joj to nanosi bol. Još uvek nije došlo vreme
da ponovo pokuša. Stoga nije ni ponela pisaću mašinu u majčinu kuću.
Ali sa sobom je ponela vizije, delirijum i sećanje. I svoje snove i
košmare. Čak i reči od kojih će da sagradi most takođe su bile tu, kao i
začeci rečenica, izrazi praćeni gestovima, pupoljci u cvatu. Ali sve je još
uvek predstavljalo samo potencijal. Moglo je da se dogodi da te reči
nikada ne zažive, da ona ostane večno osuđena na jalovost, da ceo njen
unutrašnji svet usahne, da svene. Pobačaj. Pokvareno jaje. Pustoš.
Neplodna zemlja. Jedan oblik ludila, samozatrovanog slikama iz
sopstvenog unutrašnjeg haosa. U dubini, to je bila panika od bolesti. A
izgledi da ne bi mogla da ima dete bili su samo njen simbol. Uvek se
vraćala na tu ideju. Ni da stvara ni da rađa – osuda lekara. Cena koju je
morala da plati da ne bi padala. Pitanje je glasilo: da li vredi platiti tu
cenu da bi se održala na nogama? Šta je značilo imati dve noge, ako
nema reči? Ako nije mogla da koristi jezik da izmisli nešto novo i da to
podeli sa drugima, nije bila više od običnog papagaja, koji samo
ponavlja i oponaša. Osim ukoliko ne bi umela da koristi neki drugi
jezik – jezik boja, oblika, linija, tekstura. Da na drugi načini gradi
mostove od njene duše ka spoljašnjem svetu. Možda je u tome izlaz.
Potražiti u bojama i zvucima način da se začaraju čudovišta. Kao
čarobnim štapićem u bajkama. Ili kao magičnim rečima. Uvek se rečima
vraćala.
Šteta što Luis Sezario više nije bio blizu da razmene ideje. Mnogo
puta ga je Lena čula kako govori o ovim stvarima. Ali koliko god da se
zanimala za tu temu u ono vreme, njene sumnje i potrebe u vezi s tim
još uvek nisu bile dovoljno sazrele, i razgovor bi ostajao na planu
apstrakcije i teorije. U to vreme još nije znala da joj je suđeno da tako
duboko uroni u sopstveni san, da će u njemu gotovo početi da se davi,
te će morati da potraži otvor za spasavanje i da izađe kroz odvodnu
cev, da ne bi izludela. Takođe nije znala da je san u toj meri isprepleten
sa realnošću, da želja u njemu može postojati samo ako je utkana u
potku sećanja, u suprotnom bi ostajala da lebdi u vazduhu. Tek
nedavno, nakon dosta vremena, shvatila je da joj je bilo suđeno da
pokuša taj skok od unutrašnjeg ka spoljašnjem svetu, skok iz sebe ka
drugima, koje je videla kao skupinu utvara. Ceo problem je ležao u
tome što nije znala kako bez reči da podeli svoj unutrašnji svet. Ali te
reči su same počele da beže od nje kada se razbolela. Ili je to bilo zbog
lekova koji su sprečavali da joj se tlo pod nogama izmiče. U nekom
trenutku je morala da se odluči da li da izgubi kompas ili reči. I
izgledalo je kao da se taj trenutak sve više bližio. Koliko god to
zastrašujuće delovalo, znala je da će morati da se opredeli za samo
jedan put. Ali odlagaće trenutak odluke sve dok bude mogla.
Bilo bi bolje da nastavi da sređuje papire i da iščitava fragmente. Da
malo pregleda pisma, na primer. Ali ne bi uzimala pisma kao formu, na
pozornici uopšte ne bi bilo prikladno da jedna osoba naglas čita s
papira jedan od onih dugačkih monologa koje glumci smatraju vrlo
dosadnim. Pisma bi joj poslužila samo da se priseti činjenica, i pre
svega, atmosfere. Ali moraće da spoji razne epizode iz prepiske, da u
nekoliko likova zgusne tako raznovrsna životna iskustva. Do sada nije
imala hrabrosti da ponovo pročita većinu pisama, već je samo među
svojim papirima izdvojila neka, naročito ona koje je majka sačuvala.
Skoro sav materijal je bio u njima. Uostalom, Lena je ta koja ih je
napisala kad je bila u izgnanstvu, Amalija ih je samo čuvala. Iz hrpe
svojih papira, izabrala je samo nekoliko listova. Jedno pismo Marselu
koje nikada nije poslala, jer je izgubila adresu i nije znala na koji način
da mu ga dostavi. Ono je već bilo iz skorijeg perioda. Iako na njemu nije
stajao datum, znala je da je iz sedamdesetih, oko sedamdeset pete-
šeste, kada se ona već bila vratila iz egzila, a brat se i dalje skrivao po
svetu.
U svakom slučaju, sada nije bio trenutak za to. Za danas je već bilo
previše. Provela je celo jutro prizivajući uspomene, a celo poslepodene
je presedela, čitajući i prisećajući se... Rešila je da izađe iz sobe. Bol u
stopalu prilično ju je sputavao, nije mogla da hoda, da korača po pesku,
da šeta po obali mora. Kiša je stala i more je sada bilo mirno.
Posmatrano sa verande, izgledalo je kao jezero. Nebo, iznad linije
horizonta, bilo je znatno svetlije, naročito u kontrastu sa sivom
vodenom površinom. Sve je bilo bistro. Ako je ovo zatišje značilo da će
vetrovi da promene pravac, da će umesto sa juga početi da pirka sa
severa, to je onda bio znak ne samo da će se vreme prolepšati, već da će
se i stabilizovati. Možda će već sledećeg dana biti sunčano. Bilo bi dobro
da ponovo može da se opruži na suncu. Ko zna, možda bi to čak
odagnalo teško sivilo koje je pritiskalo Leninu dušu. Ili srce, ne može se
precizno odrediti gde se ta unutrašnja magla najjače oseća.
 8.

Ako me upitate šta je moja otadžbina, reći ću:

Ne znam. Zapravo, ne znam
Otkud, zašto i kako moja otadžbina,
Ali znam da je moja otadžbina svetlost, so i voda
Koje pretaču moju tugu
U duge gorke suze.

– Vinisijus de Morais

Ti presečeš jedan stih

ja napišem drugi
ti me uhvatiš živog
ja pobegnem mrtav
i gle, eto mene iznenada
ponovo ti remetim mir
tražeći odgovor

– Maurisio Tapažos, Paulo Sezar Pinjeiro

Kada se Amalija probudila, još uvek je bio mrak. Već je navikla da se s

godinama sve ranije budi. Upalila bi lampu kraj uzglavlja i ostala neko
vreme u krevetu da čita. Ali danas nije uspevala da se usredsredi.
Razgovori sa Lenom su je uznemirili, nije dobro spavala, sanjala je
nešto u vezi sa Klaudijom, ne seća se šta, ali ju je to malo rastužilo.
Počela je da se moli za najmlađu kćerku, možda joj je bila potrebna
posebna zaštita.
Ali verovatno je to samo zbog toga što joj je Klaudija bila u mislima,
jer se prisećala onih događaja u vezi sa njom u školi, i ideje da se igraju
stadiona Botafogo. I onoga što se posle toga desilo, u avgustu, kada je
Valdir bio uhapšen i Lena došla kući sva zadihana, bežeći od policijskih
pasa, a mala se jako uplašila. Mnogo je volela Valdira, uvek bi se
poigrao sa njom kada je dolazio kod Marsela. Oboje, i veliki i malecka,
gajili su posebnu nežnost jedno prema drugom. A sada su svi pričali
kako je prijatelj bio uhapšen. Ona to nije mogla da razume...
I kako Klaudija nije razumela, Amalija je ponovo pozvana u školu.
Ovaj put, učiteljica je imala još ozbiljniji izraz lica, dok je stajala pored
direktorke, koja je vodila ceo razgovor:
– Gospođo Amalija, tema našeg razgovora je vrlo delikatna i
neprijatna, ali vi ste pametna žena, i shvatićete da nemamo drugog
izbora...
Direktorka načini znak glavom i učiteljica poče da govori:
– Kao što znate, sledeće sedmice je Dan vojske i mi imamo običaj da
taj datum proslavljamo. Znate, to je već postalo tradicija, ne samo ove
godine, mi oduvek...
– Tako je u programu – skratila je direktorka.
– Da, znam – reče Amalija, smatrajući da treba nešto da kaže, ali nije
mogla ni da nasluti kuda njihova priča vodi.
– Stoga sam – reče učiteljica – objašnjavala deci da je vojnik branilac
otadžbine. Onda me je Klaudija upitala šta je to branilac. Ja sam joj
objasnila da je to onaj ko čuva i štiti Brazil od neprijatelja, da ne bi
naudili njegovim stanovnicima...
Učiteljica je potom malo oklevala, zakašljala se, spustila pogled i nije
uspela da nastavi.
– I vaša ćerka je rekla učiteljici da laže!
– Oprostite – ispravila ju je učiteljica – nije baš tako bilo. Nije rekla
da ja lažem, rekla je da je to laž, da vojska ne hapsi neprijatelje, već
prijatelje. Kada sam je ja upitala šta bi to trebalo da znači, ona je rekla
da je vojska uhapsila Valdira, koji nije ničiji neprijatelj, već samo
prijatelj.
Amalija je progutala knedlu. Mogla je da pretpostavi da će se desiti
nešto slično. Ali dobro je da se setila nečega što joj je majka govorila:
„Bog govori kroz usta deteta”. Zabrinula se, ali je u isto vreme osetila
ponos. Iako je bolelo, bilo je dobro znati da je odgajila još jednu ćerku
sposobnu da misli svojom glavom. Ali nije se moglo poreći da je to
predstavljalo problem. Učiteljica je nastavila:
– Dakle, pošto sam mislila da više niko u učionici nije čuo za Valdira,
niti da zna o čemu je reč, odlučila sam da nastavim, i samo sam rekla da
vojnik nije za to kriv, da je on morao da učini onako kako mu je
zapoveđeno. Jedan dečak je upitao ko zapoveda vojniku, ja rekoh da je
to komandant, pa zatim podoficir i tako redom sam nabrojala čitavu
hijerarhiju, kao da je neka igra u pitanju, dok nisam došla do generala.
Tu je Klaudija uzviknula: „Onda vojnik može biti dobar, ali general je
zlikovac, jer umesto da vodi računa o Brazilu, naređuje da hapse
prijatelje!” Pomislih da je bolje da promenimo temu i pređemo na nešto
drugo.
– Žurema, već sam vam rekla da ste vrlo loše postupili. Trebalo je da
imate više predostrožnosti. Pričaćemo još o tome – prekinula ju je
direktorka.
Amalija se ubacila:
– Izvinite, gospođo, Klaudija je samo malo dete, nije ona želela
nikoga da nazove lažljivcem niti da ikoga uvredi. Radi se o tome da mi
poznajemo Valdira, koji je jedan vrlo fin i vaspitan momak, i on se često
poigra sa njom, pa je teško da dete može...
Direktorka ju je oštro sasekla:
– Izvinite vi, gospođo, ali izgleda da niste dobro shvatili ozbiljnost
slučaja, kao ni njegove posledice... Ne zanima nas ovde da slušamo
kako branite mladića...
– Branim svoju ćerku, i ne vidim ništa toliko ozbiljno u nečemu što je
jedno dete od šest godina izgovorilo na času.
– Ali general ne misli tako... – reče direktorka.
Amalija se uplaši:
– General? Koji general?
– Jedan general Vojske Brazila, draga gospođo, koji ima pravo da
ostane anoniman.
– Ali šta jedan anonimni general radi na školskom času? – upita
Amalija, prekinuvši na vreme rečenicu u glavi, čiji ostatak je upućivao
na to da bi pomenutom gospodinu verovatno bilo potrebno da dopuni
svoje znanje i da se dodatno obrazuje.
Učiteljica je bila primorana da objasni:
– On je deda jednog od đaka. Izgleda da je njegov unuk, kada je
došao kući, rekao da je naučio u školi da su generali zlikovci, jer su
uhapsili Valdira, i on je došao ovamo da istera pravdu.
 Iako joj je bilo žao učiteljice, Amalija nije znala da li da se smeje ili da
plače, užasnuta razmerama koje je stvar poprimala. Žurema je
nastavila:
– Morala sam da mu objasnim da je u pitanju nesporazum,
pogrešno tumačenje nečega što je jedna učenica rekla. Ali on je uporno
zahtevao da mu kažem o kojoj učenici je reč.
– Molim? – Amalija je upitala zapanjeno.
– Smirite se, gospođo, ja nikada ne bih izdala dete.
– Gospode Bože! Ali to je van pameti!
Direktorka je preuzela reč:
– Gospođo, imate pravo da mislite šta god hoćete, ovo je
demokratija. Ali ono što ja ne mogu da dozvolim jeste da neko iskazuje
nepoštovanje prema domovini, pred punom učionicom đaka u mojoj
školi, a da ja sedim skrštenih ruku. Pošto je gospođa Žurema insistirala
da ne otkrijem o kom je detetu reč (a u tom trenutku ni sama nisam
znala), složno smo se dogovorili o sledećem – niko neće biti kažnjen. Ali,
na kraju godine, učiteljica će podneti zahtev da je prebace u drugu
ustanovu. I škola se, sa mnom lično na čelu, obavezala da će da uručiti
molbu roditeljima da ispišu dete odavde, budući da ona može imati loš
uticaj na ostale učenike. Što se papirologije tiče, učinićemo sve što
možemo da ubrzamo proces...
Amalija nije mogla da poveruje u ono što čuje:
– Ne mogu da verujem. Ako ovo znači da niko nije kažnjen, šta bi se
tek dogodilo da je neko kažnjen?
Direktorka je odgovorila hladnim tonom:
– Gospođo, mislim da ne želite zaista da znate odgovor na to pitanje.
A sada me izvinite, moram da primim još neke osobe...
Izašla je iz sale i ostavila Amaliju zapanjenu, između revolta i
neverice. Samo je uspela da prozbori pred učiteljicom:
– Ovo nema nikakvog smisla!
– I ja tako mislim, ali ne može se protiv toga. Da ste samo videli
koliko je taj čovek bio razjaren, mislila sam da će imati moždani udar.
Govorio je o simbolu otadžbine i nacionalne bezbednosti. Prednost je u
njihovim rukama, tu ne možemo ništa da uradimo. A direktorka mu je
samo povlađivala, govoreći da je potpuno u pravu. Ja sam predložila
da Klaudija i ja napustimo školu, ali ne samo da bismo izbegle još gore,
nije to u pitanju. Zaista mislim da ne treba ostati na ovakvom mestu.
Da sam na vašem mestu, potražila bih neku privatnu školu za nju.
Danas u državnim školama ispiraju mozgove...
Amalija je stigla kući sva zamišljena. I nakon petnaest godina sećala
se te epizode i razmišljala. To je ostavilo dubok trag u njoj. U trenutku je
shvatila kako fašistički mehanizmi mogu da upravljaju nekim
društvom. Ono što je gledala u filmovima i čitala u knjigama o Drugom
svetskom ratu. Gospode, zar je Brazil išao istim tim putem, a ona to tek
sada uviđa? Kao svi oni likovi koje je videla u filmovima, koji svojim
očima gledaju kako im u susret ide užas, a ništa ne sumnjaju? Čak i
danas, Amalija je shvatala da je upravo tog dana, više nego na bilo kojoj
studentskoj protestnoj šetnji ili uličnim nemirima, uvidela koji je stepen
nasilja dostigla njena zemlja. I prvi put u životu, zaplakala je zbog
Brazila.
Napolju su ptičice počele da cvrkuću sve uglas, pozdravljajući
rađanje sunca. Po svetlosti koja se probijala kroz žaluzine, izgledalo je
da je vreme lepo. Amalija je otvorila prozor. Mnogi čamci iz uvale
otplovili su na pecanje, znak da ribari nisu više sumnjali u vremenske
prilike. Ono malo čamaca što je ostalo, bili su krmom okrenuti ka obali,
gledajući pramcem ka severoistoku. Čak iako prema lišću na drveću
nije umela da odredi pravac laganog povetarca, Amalija je osećala da
pirka u dobrom smeru. Vreme će se zaista prolepšati.
Kako je samo divno ustati rano i pozdraviti dan na ovaj način –
otvoriti prozor, posmatrati more i okolno rastinje, osećati vetar. Bilo je
sasvim prirodno živeti tako... Dobro je da je pred kraj života, nakon
toliko godina provedenih u velikom gradu, pretrpanom zgradama,
imala priliku da dođe da boravi tamo gde je provela detinjstvo i gde je
dolazila sa decom skoro svakog leta, celog svog života. Ne bi mogla da
podnese da stari zatvorena među četiri zida. Imala je potrebu da zuri u
horizont, u otvoreno nebo, i srce joj se stezalo na samu pomisao kako
mora da je grozno biti u zatvoru. Ona nikada nije bila, ali ni sama se
više nije sećala koliko puta je muž bio hapšen, kako za vreme
Vargasove, tako i tokom ove sadašnje vojne diktature. I deca isto, svako
ponaosob, Marselo, Elena, Marija, Fernando. Ali ipak su imali mnogo
sreće što, iako su toliko puta bili politički zatvorenici, nikada nisu bili
podvrgnuti mučenju. Bog ih je sačuvao. Ali uvek je bilo bolno biti bez
vesti o njima i ne znati kroz šta prolaze. Dvoje najstarijih nisu dugo
ostali. Marselo je ostao najduže, dva meseca. Ali na svu sreću, to je bio
jedini put da je uhapšen, pre nego što su se stvari pogoršale, bio je
osuđen samo kao studentski vođa i agitator. Jer da je bilo kasnije... U
nekom trenutku bi ga ubili silnim mučenjem. Nije smela ni da razmišlja
o tom strahu sa kojim je svakodnevno živela tokom dugog niza godina.
No, kada je Marselo bio u zatvoru, Amalija nije mogla unapred da
zna da njemu neće nauditi, niti je mogla znati koliko dugo će ostati u
tom vojnom utvrđenju. Po zakonu, bez zvanične optužbe nije mogao
ostati zatvoren duže od šezdeset dana. Ali kako se zakon uopšte nije
poštovao, nije se u to moglo mnogo pouzdati. Isprva, kada je bio
uhapšen zajedno sa desetinama drugih mladića i devojaka na tom
tajnom kongresu Nacionalne zajednice studenata, krišom održanom
negde u unutrašnjosti, pokušavala je da ostane mirna ponavljanjući
muževljeve reči:
– To je samo na neko vreme... Ne mogu da zadrže toliko ljudi u
pritvoru bez motiva... Javnost će dići veliku galamu...
Međutim, nakon što su poslednji protesti bili razbijeni pucnjima koji
su usmrtili nekoliko osoba, i nakon misterioznog nestanka pojedinih
osoba, javnost je već naučila da stiša glas. Štampa – ili bar neki od
visokotiražnih listova – sve je više usavršavala tehniku nagoveštavanja
da studentski pokret nije predstavljao mladalačku borbu za više
slobode, već masu naivne i nezlonamerne mladeži, kojom je upravljala
banda nasilnika i profesionalnih agitatora, finansiranih iz Moskve, sa
namerom da podstakne konflikte. Naravno da nije bilo za čuđenje što
su i mladi zatvorenici iz neuspelog kongresa studenata predstavljeni u
ovom svetlu. Gospode, zar ti ljudi nisu videli da je sama ideja da se
nekoliko stotina osoba tajno okupi u nekom mestašcetu u unutrašnjosti,
bila tako naivna i nepromišljena, da je mogla biti samo delo
adolescenata bez ikakvog iskustva, i da bi svaki profesionalni agitator
mogao samo da pukne od smeha na takvu besmislicu?
Ali vlada je, naravno, videla samo ono što je želela da vidi. I odmah
je napravila selekciju. Devetorica mladića, koji su smatrani opasnim
vođama, ostavljeni su u zatvoru, a svi ostali su pušteni na slobodu.
Među prvima se našao i Marselo. Hodočasnici su pristizali u pokušaju
da obiđu sinove u drugom gradu, koji su najpre bili smešteni u
lokalnom komesarijatu, a potom u vojnom utvrđenju, gde su čak i
nuždu morali da vrše u pratnji vojnika, na nišanu njihovih mitraljeza. A
kada su najzad dobili dozvolu da se okupaju napolju i odigraju partiju
fudbala, na kraju su i od toga odustali, jer se lopta probušila naletevši
na bajonet jednog od stražara koji su stajali uokolo. Dani su prolazili,
istekla su dva meseca bez zvanične optužbe, a stražari nisu pominjali
oslobađanje mladića. Advokati su smatrali da bi bilo bolje obratiti se
Vrhovnom sudu. I zahtevi za habeas corpus devet vođa studentskog
pokreta otišli su na sud jednog letnjeg dana, tog čuvenog 12. decembra.
Taj dan je bio prekretnica u Amalijinom i Marselovom životu, kao i
u životima ostatka porodice. A promenio je i celu zemlju. Mnogo
godina kasnije, u njenom skrovištu na obali mora, dok bi, naslonjena na
prozor, posmatrala kamenje koje oseka ostavlja za sobom, Amalija bi
ponekad posmatrala i unutrašnji šljunak koji bi izranjao nakon oseke
sećanja, razmišljala o svemu što je proživela i čudila se u kojoj je meri
njen lični život, kao i životi njenih bližnjih, bio isprepleten sa
nacionalnim vremenom. Videla je ribare kako guraju čamce u vodu i
radnike koji odlaze na oranicu. Svaka od tih osoba predstavlja zaseban
život, pun srećnih i dramatičnih trenutaka, ali je osećala da je njihov
život smešten u jedan geografski pejzaž, dok je ona živela u istoriji. Za
njih je otadžbina prvenstveno bila njihov rodni kraj, a za nju vreme u
kome je živela, pre svega. Naravno da je brazilski prostor takođe bio
sastavni deo njenog postojanja – priroda, zajednički jezik, praznici,
običaji, kultura, sećanja na detinjstvo. Ali sve vreme je osećala kao da ju
je zadesila nekakva kletva, da njen život mora do te mere da bude
isprepleten sa političkim zbivanjima njene zemlje, da o njima nije mogla
razmišljati kao o nečemu izvan sebe. Sve je dolazilo iznutra. Kao deca iz
njene materice. Zemlja više majčinska nego očinska, jer je, na kraju, sve
nastajalo iz iste utrobe. Kao da joj je Brazil u isto vreme bio i sin i majka,
žena rođena među raširenim nogama istorije, koja sada sama u svojoj
utrobi začinje budućnost zemlje, sledeći redosled plodnosti – bol, krv i
mleko.
 Dan 12. decembar, 1968. godine. Od ranog jutra je znala da će tog
dana biti suđenje njenom sinu, i nije imala nikakvu sumnju da će
pravda biti zadovoljena. U zavisnosti od toga u koliko sati ga oslobode,
i ukoliko na vreme bude uspeo da uhvati let do Rija, možda čak stigne
kući na večeru. Sačekaće ga njegovo omiljeno jelo i desert, mirisna
posteljina, čist peškir u kupatilu i poslednji brojevi časopisa koje čita...
Tamo daleko i od nje i od njega, u prestonici, u palati sagrađenoj da
smesti najviši sud u njihovoj zemlji, pravda će danas biti zadovoljena. A
devet majki će srećno dočekati povratak svojih sinova.
Ali 12. decembar 1968. je takođe imao još jedno uzvišeno značenje.
Istorijske niti otadžbine su se ponovo preplitale sa Amalijinim
emotivnim životom. U istoj dalekoj prestonici, na istom trgu, u palati
sačinjenoj da primi parlament koji je predstavljao sve građane ove
zemlje, takođe će tog dana, na demokratski način, putem slobodnog
glasanja predstavnika naroda, biti doneta još jedna odluka. Tog dana
poslanici će se izjasniti da li će dozvoliti da jednom od njih bude suđeno
za zločin protiv nacionalne bezbednosti, zbog nekih stvari koje je rekao
tokom govora koji je održao nekoliko meseci pre toga, i koji je sada
smatran uvredom za vojsku. Amalija se nije čak dobro ni sećala kakva
je uvreda bila u pitanju. Nešto poput toga da su ranije devojke volele da
plešu sa kadetima, ali da se danas više nikome ne dopada uniforma... U
suštini, to što je sada smatrano teškom klevetom, bilo je nešto potpuno
beznačajno čega sada više niko nije mogao tačno da se seti. Ali ona se
jako dobro sećala zašto je izabran baš taj izgovor. Dotični poslanik je
napisao knjigu u kojoj je otvoreno govorio o mučenjima i, pored ostalih
članova parlamenta, često je pohađao tribinu Kogresa održavanog u
cilju da obelodani slučajeve zloupotrebe vlasti i maltretiranja
zatvorenika. Kao i svi ostali, Amalija je dobro znala da nešto takvo ne
može proći nekažnjeno. To jest, mučenje zasigurno može. Iznošenje toga
u javnost, nikako. Dakle, namera silnika je bila da izmisle neki proces
protiv njega. Samo što je, prema Ustavu, jednom poslaniku moglo biti
suđeno jedino uz saglasnost ostalih poslanika. Bilo je potrebno postići
saglasnost, ili prekršiti Ustav.
Gore u prestonici, na trgu koji nosi ime Tres Poderes, dana 12.
decembra 1968. godine, Sudska vlast je dodelila zatvorenim
studentskim vođama pravo habeas corpus i naredila da odmah budu
pušteni na slobodu. Istog dana, na drugoj strani pomenutog trga,
Pravosudna vlast nije odobrila da se jednom poslaniku sudi zbog
mišljenja izrečenog tokom njegovog govora, nekoliko meseci ranije.
Sledećeg dana, i dalje na istom trgu, treća vlast je, pogrešno
protumačivši pridev Izvršna u svom nazivu, prešla u okrutnog
izvršioca i unuštila ono malo slobode što je ovoj zemlji preostalo.
Okončala je sa nezavisnim hirovima ostalih vlasti: pocepala je Ustav
koji je sama nekoliko godina pre toga skrojila, poništila mandate
članova parlamenta i ministara Vrhovnog suda, zatvorila Kongres,
cenzurisala štampu, uhapsila opozicionare i uspostavila najcrnju
diktaturu koju je zemlja ikada videla. Amalija je sve ovo čula na radiju,
ne dočekavši Marsela da stigne kući, da legne u toplu i mirisnu
postelju, punog stomaka posle mamine večere.

Klaudija, Marselo, svi su sada već odrasli... Mora da joj je to prešlo u

naviku, ali Amalija se svakog jutra budila sa mislima na njih i na ostalu
decu. Dete zauvek ostaje dete. Sada ide da se pobrine za Lenu, koja je
bila tu kraj nje, pomalo tužna, čudna, ćutljiva, zadubljena u svoje misli,
pospana po ceo dan – ponekad je izgledalo da provodi više vremena
zatvorenih nego otvorenih očiju. Povređeno stopalo ju je takođe donekle
ograničavalo, nije mogla mnogo da hoda niti da ide na plažu. Na sve to
još i nervi... Naravno da je bilo na nervnoj bazi, bila je neurastenična,
padala je u nesvest na svakom koraku, nije bilo svrhe objašnjavati to
kao neurološki problem, i obavljati sve one elektro-preglede i šta sve još
ne... Amalija je znala da je ono što je Leni nedostajalo, bio miran dom,
deca, muž koji će se o njoj brinuti, pomagati joj, voditi računa o porodici.
Lenu je sve više pritiskao teret samoće, a od momaka koje je ona
nalazila niko nije bio pogodan za ženidbu i sređen život.
Od sve dece, Lena joj je bila najdalja. Na izvestan način drugačija,
posebna, opsednuta nezavisnošću, ćutljiva, puna tajni, odmalena je
uvek nešto krila, pisala tajne dnevnike, dopisivala se s prijateljima koji
su živeli daleko, menjala temu kada bi se majka približila. Imala je
fazu, u periodu adolescencije, kad je tajno posećivala jednu Amalijinu
drugaricu, bežala sa časa engleskog da bi išla kod nje kući i ostajala
satima da priča sa njom, kao da je želela da nađe sebi drugu majku.
Devojčica je sve što bi napisala čuvala pod ključem i odnosila njoj da
pročita, kao da Amalija za to nije bila pogodna. Majku je mnogo bolelo
saznanje da je ćerka bežala od nje na ovakav način. Sada je već neko
vreme imala tog misterioznog momka, koga nikako nije želela da
predstavi, da dovede u kuću i upozna s porodicom, i koji ju je svaki dan
zvao izdaleka, međugradskim linijama, ali nikada nije pomenuo da bi
došao da upozna njenu majku, iako je više puta bio pozvan.
Amalija je pokušavala da razume, da sazna više o tim misterijama,
da otkrije još tajni koje možda uznemiravaju ćerku, ali Lena kao da je
podigla nevidljivi zid oko sebe. Pre neki dan je čak zamolila majku da
izađe iz dnevne sobe, jer je ona razgovarala telefonom. Kao da dete
može da ima tajne pred rođenom majkom, a pogotovo žensko dete.
Amaliju je to oduvek bolelo i nikada nije mogla da prihvati takve
barijere. Na primer, da ćerka naglo zatvori svesku ili sakrije papir na
kome je pisala, kada ona uđe u sobu. Pogled kojim bi je prostrelila ako
bi ova pitala nešto što Lena smatra da ne sme da se pita. Brzina kojom
je menjala temu i tok razgovora... Pažnja sa kojom je čuvala sva
primljena pisma, držeći ih uvek pod ključem. Nije znala od koga je
ćerka to nasledila, ni ona ni muž nisu imali tajni. Pisma koja je Amalija
dobijala, na primer, spadala su u opštu temu razgovora za večerom.
Bila su dostupna svima u kući, mogao ih je čitati ko je god hteo. Ali
Lena je bila do te mere tajanstvena da je jednog dana, kada je to
shvatila, zamolila je majku da uništi sva pisma koja joj je ona napisala.
Ili da joj ih vrati nazad. Amalija je morala da obeća da će sve da ih
izdvoji u posebnu kutiju, i ostavi na neko mesto van domašaja ostatka
porodice. Ali nakon toga je shvatila da je Lena ipak izbegavala da joj
piše. I posle toliko vremena, njena Elena Marija je i dalje bila puna tajni.
Teško se otvarala i govorila šta oseća. A kada bi progovorila, često je
izgledalo kao da samo želi da izazove, da provocira. Kao onda kada je
rekla da je otac postupio dostojanstveno što je otišao da živi sa drugom
ženom, sa kojom se već javno viđao, izazvavši veliki skandal:
– Ali mama, on pošteno priznaje, ne laže. I ima pravo da bude
srećan...
A ona nije imala to pravo? A poniženje što je na očigled svih bila
zamenjena drugom ženom? A što je celog života zanemarivala karijeru
da bi se posvetila deci i čoveku za koga se udala, koji ju je odveo iz kuće
njenih roditelja, da bi je posle mnogo godina na ovakav način ostavio,
zbog tamo neke koja ne vredi ni upola kao ona... I o kakvom poštenju je
Lena govorila ako je on toliko lagao, varao, i na kraju otišao samo zato
što Amalija više nije želela da trpi to licemerje i dvostruki život, pa je
jednom rekla dosta? Dostojanstvo i poštenje pripadali su njoj... A pravo
na sreću i ona je i te kako imala, za boga miloga. Ali, kako? Kako
krenuti iz početka u tim godinama? Karijera, brak, nova porodica,
nijedna od ovih mogućnosti se ne pruža ženi od šezdeset godina, kao
što se nudi muškarcu iste starosti. Niti je ona za to uopšte imala volje.
Ono što je zaista želela bilo je da ostari u miru uz svog životnog
saputnika, najzad spokojna, oslobođena svakodnevne borbe za
preživljavanje, i da sada, kada su deca već odrasla i izvedena na put,
uživa sa svojim unucima. Da li je tražila previše? I još da mora da sluša
da je on pošten, da ima pravo na sreću... reči iz usta njene rođene ćerke,
koje su se kao nož zarivale u njeno srce. To je stvarno bilo previše...
Ipak, Lena je sa Amalijom živela, njoj je uvek dolazila, majka je bila
ta koja je sve vreme uživala nespretnu naklonost svoje ćerke, koja se
retko sastajala sa ocem. Kada je o tome razmišljala, još više bi je kopkale
tajne Leninog srca. Osećala je njenu blizinu, njenu pomalo prikrivenu
nežnost, njeno prisustvo. Ali zaboga, ako je ćerka bila uz nju, zašto je
morala da govori one reči koje su je toliko povređivale? Oduvek je bilo
teško dokučiti šta misli i oseća Elena Marija, ta devojčica čudnog
tempramenta, kuća skrivena iza drveća, sa podrumom, tavanom,
podzemnim odajama i ostavama, skladištima za cepanice i mračnim
sobičcima škripavog poda, punim paučine i slepih miševa. Slična kući
njenog oca, u kojoj je odrasla i bila tako srećna, prisećala se Amalija sa
smeškom. Jedinstvena kuća gde su njeni snovi još uvek obitavali,
čvrstih zidova, sada urušenih i začađavljenih, sa kojima joj je, kao
jedina živa spona, ostao stari sat sa zvonom, koji je upravo otkucao
sedam sati u njenoj dnevnoj sobi, opominjući da je već bilo vreme da se
započne novi dan.
Izašla je iz sobe i kada je ušla u kuhinju zatekla je ćerku već na
nogama:
 – Dobro jutro, majko. Jesi dobro spavala?
– Odlično – slagala je. – A ti?
– I ja isto.
I ona je lagala, osećala je. Opet je nešto krila. Čula je kako je Lena
tokom noći nekoliko puta ustajala. I videla je da je svetlo u njenoj sobi
bilo upaljeno do kasno. Ali nije htela da insistira.
Popile su kafu, pojele voće, malo popričale. Kao da će lepota dana
napolju, koji je ulazio kroz prozor, rasterati utvare prethodne noći. Ili
aveti unutrašnje tmine. Lena je nasula mleko u čašu i počela da pije
jedan po jedan lek. Amalija ju je posmatrala u tišini, misleći da je bolje
da ne govori ništa što bi je podsetilo na bolest.
Predložila je:
– Danas možeš ponovo da se izležavaš napolju, sunce je blago,
prijatno... Još je rano, pa nije velika vrućina, prijaće ti...
– Dobra ideja, mama. Jutro izgleda kao stvoreno za uživanje.
Raširile su asuru na travi i Lena je legla. Zaista je bilo pravo
uživanje. Sunce. Večiti izvor života. Malo joj je toga u izgnanstvu toliko
nedostajalo, kao osećaj vreline na koži. Bog slikar, govorio je stari Luis
Sezario, i nas je naslikao. Lena je uz svog prijatelja naučila da posebno
ceni zlatne tonove sumraka. Sećala se kada ju je jednog dana odveo na
vrh brda da joj pokaže grad:
– Vidiš, dušo moja, svaki trenutak je novi potez četkicom. Boja vode
ili šume koju sada gledaš, jedinstvena je, ne može se nikad ponoviti.
Već sutra verovatno ništa slično nećeš zateći, možda će biti više vlage u
vazduhu, zraci će možda biti iskošeniji. U ovaj čas, svaki trenutak tog
pejzaža je apsolutno jedinstven.
– Svetlost je čarobna... – rekla je Lena, gledajući zaneseno.
Stari Luis Sezario je ispravi:
– Ne čarobna, već prirodna, pa samim tim i čudesna.
I dodade nešto o čemu Lena nikada ranije nije razmišljala:
– U ovo doba dana, vreme se poigrava sa svetlošću. Stoga lepota nije
samo u prisustvu svih tih boja istovremeno, kao što to obično
posmatramo, već i u smenjivanju boja, koje ostaju zapamćene, iako su
zamenjene drugim bojama. Kao zvuci muzike – imaju smisla tek kada
se nadovežu na one koji su iščezli i najavljuju one koji još nisu
odsvirani. U tome je magija zalazećeg sunca, čarolija koju osećaš: tačka
u kojoj se muzika i boje susreću.
– Ima jedna Vinisijusova pesma koja govori o boji koja se može naći
jedino u trećem minutu osvita dana – prisetila se ona.
Luis Sezario se ozari:
– Vidiš? Upravo o tome ti govorim... Pesnici, muzičari, slikari, znaju
o tim stvarima. Kćeri, svi misle da smo mi umetnici zato što stvaramo
nešto lepo i drugačije. Ali jako je malo onih koji znaju da nije baš tako.
Umetnik uspeva da stvara tek kada je prethodno naučio da doživi, da
vidi, čuje, dotakne, oseti miris, prostor, uroni u vreme. A to treba da se
vežba, da se nikada ne zaboravi...
– Dobro, pokušaću.
– Pokušaćeš i uspećeš. Čitava tajna je u tome da naučiš da
doživljavaš stvari, a sve ostalo je tehnika, svako može da je savlada uz
malo truda, čak i umetnici s najmanje discipline. Ali prvo treba naučiti
doživeti, da bi ta boja, koju je moguće naći samo u trećem minutu
osvita dana, o kojoj govori tvoj pesnik, mogla da se sagleda u svoj svojoj
lepoti. Večna radost, kako je govorio jedan drugi, dosta stariji pesnik.
– Pusti to, Luise Sezario – našalila se. – Ne postoji star pesnik. Pesnik
je kao ti, on nema godine...
– Srce možda nema, ali ostatak tela itekako ima...
Smešeći se u tišini, da ne bi remetili zvukove boja zalazećeg sunca,
oboje su ćutali dok se nije spustila noć.
Večna radost. Ako je to bila privilegija lepote i umetničkog dela,
onda je njeno i Luisovo prijateljstvo bilo čista estetska kreacija. Njegovo
prisustvo večno je oživljavalo čak i nakon njegove smrti, koliko god
ogromna bila čežnja koju je za njim osećala. Ali boje jednog takvog jutra
imale su drugačiju lepotu, vrišteću, kao buka nekog bleh-orkestra. Sve
je bilo jasno, bistro, izoštreno u atmosferi sapranoj kišom prethodne
noći. Na koži se osećala prijatna vrelina sunca.
Lena je savršeno razumela narode nazivane primitivnim, koji
neguju sile prirode. Na neki poseban način, osećala je bliskost sa
Inkama, Astecima i drugim obožavaocima sunca. Osećala je jednim
skrivenim delom svoje duše, da joj je sve to vrlo blisko. Bila je solarni tip
osobe, a ne noćobdija i boem, rano bi joj se prispavalo, nije uspevala da
dočeka zoru cirkajući za nekim šankom, kao većina kolega novinara, pa
ju je zbog toga ponekad čak bilo i sramota. Osećala bi kako su joj kapci
teški, telo klonulo, kao da svako vlakno i ćelija njenog organizma još
uvek čuva pradavno sećanje na civilizaciju iz doba pre pojave struje i
sledi prirodni časovnik, koji je u skorašnjoj istoriji čovečanstva potpuno
uništen.
Iako je sasvim jasno osećala kako su se s kretanjem meseca plima i
oseka ciklično smenjivale u njoj, Lena je životno zavisila od sunca. Kada
je nebo bilo vedro, uglavnom se budila s muzikom u glavi ili sa željom
da pevuši kao ptičica. Ujutru je volela polako da se razbuđuje, da se
razvlači i lenčari neko vreme, još uvek pospana, i da se polagano podiže
zajedno sa suncem koje bleštavo izranja iz mora. Bolje je pisala rano
ujutru, kada bi počela s rađanjem sunca. Iako nije imala hlorofil, sunce
joj je bilo neophodno da bi pretvorila svoje otrove u kiseonik za disanje i
izbacila napolje sve toksične materije. Na suncu je uvek osećala kako
raste i razvija se, kako se sjedinjuje sa kosmosom i ispunjava sokovima.
Životnim sokovima. Sećanje joj izmami osmeh. Jednom dok je
putovala sa Alonsom kraj neke puste obale, zastali su da se okupaju na
jednoj divnoj peščanoj plaži, sa kokosovim palmama koje je blago
njihao severni vetar, sa ribarskim kolibama u daljini, i mestimičnim
stenjem koje je stvaralo prirodne bazene bistre i mlake vode. Posle
kratke šetnje, Alonso je rešio da trči duž ogromnog peščanog
prostranstva, a ona je ostala da leži, licem okrenuta suncu, raširivši
noge kako bi osunčala unutrašnju stranu butina. Jutro se bližilo
podnevu i nalazili su se gotovo na liniji ekvatora. Tamne gaćice bikinija
su privlačile sunčeve zrake i Lena pomisli da neće moći još dugo da
izdrži u tom polažaju, jer će ubrzo početi da gori. Zatvorila je oči, disala
polako, usredsredila se na huk talasa koji se odbijaju o stenje i glas
pokoje morske ptice koja bi s vremena na vreme graknula. Na neki
čudan način, ne tako jasan kao utisci koje je primala iz svog okruženja,
počela je da oseća prijatnu vrelinu među nogama, vatru koja se širila po
telu i prodirala unutra, i najednom shvati da vlažnost koju je osećala
nije bila samo znoj, kako je isprva pomislila. Dolazila je iz nje same, kao
reakcija na boga-sunce koje ju je zateklo u stanju opuštenosti, spremnu
da se svakog trenutka prepusti užitku, iskonskom orgazmu koji bi od
nje zaisigurno načinio savršenu sestru svim smrtnim pagankama, koje
je Apolon, uz sve njegove heteronime, još od nastanka sveta pohodio.
Božanstvo se ovaplotilo kroz Alonsov dolazak, i uvelo Neptuna u
trougao. I celokupna mitologija se rastvori u moru jednim zagrljajem,
koji se ubrzo pretvorio u razuzdani trans, u čistu atmosferu zabavne
dečje igre.
Drevno sunce, moćno i veličanstveno, već ju je više puta posećivalo.
Jednu od tih poseta nije mogla zaboraviti. Bilo je to u Meksiku, na
ruševinama Teotiuakana, monumentalnog veličanja sila koje upravljaju
životom kroz kamen. Otišla je rano ujutru s nekoliko prijatelja, šetali su
svuda, obilazeći ostatke drevnog svetog grada, razgovarajući o
astečkim, toltečkim i majanskim legendama, povezujući preživelu
arhitekturu sa scenama koje su dan pre toga videli na zidovima
Nacionalne palate, veličanje čitave jedne civilizacije koja se otvara pred
njima, na toj pozornici kroz koju su sada prolazili. Nakon nekog
vremena, drugari iz Meksika, već umorni, koji su tamo bili više puta,
predložiše da krenu. Zar ona baš sad hoće da se penje na piramide,
izraziše blago negodovanje. Nije se složila sa oblikom množine.
– Nisam rekla na piramide, ne. Dovoljno je samo na jednu. Idem da
se popnem na najvišu da gledam pejzaž. Vi ne morate da se penjete.
– U redu. Čekamo te ovde dole, sedećemo u hladu. A ti nemoj da
žuriš, samo polako, sa tom visinom, i pod ovako jakim suncem, ne treba
se igrati...
Lena je polako počela da se penje uz stepenike. Odmah je uvidela da
je lakše penjati se dijagonalno, ako bi išla pravom linijom stopalo je
jedva moglo da stane, stepenici su bili veoma strmi i uzani. Kako se
polako uspinjala, vidokrug se širio i pejzaž visoravni se sve više otvarao
ispred nje. Kamenje po kome je gazila takođe joj je privlačilo pažnju,
besprekoran način na koji je ređano. Zagledala se u mahovinu i travu,
koje su rasle između njih, posute belim radama.
Tek kada se popela gore, osetila je svu veličanstvenost tih građevina
koje su dominirale pejzažem, i savršen sklad u njihovom nizu, kao da
su odjek vizuelnog ritma kupastih brežuljaka, koji su se isticali u
visoravni. Iznenadilo ju je kada je na ogromnoj kamenoj ploči, koja je
predstavljala krunu celog spomenika, ugledala kako je vetar vekovima
nanosio zemlju, stvorivši gore na visini pravi vrt. Odjednom, u nekoj od
onih gomilica zemlje nešto se mrdalo. Iz nje izađe jedan mali glodar i
stade preplašeno da zvera unaokolo. Možda mrmot ili poljski miš, nije
znala da odredi. Izgledalo je kao scena iz crtanog filma, nerealno,
idilično. Osetila je potpuni mir, sjedinjenost sa prirodom i večnošću.
Znala je da ne mora da žuri. Došla je izdaleka i zaslužila je da u
potpunosti iskoristi ovaj trenutak mira. Sela je na kamenu ploču, veliku,
dugačku, visoko postavljenu, koja je izgledala kao kruna na
spomeniku. Bila je umorna od penjanja i zadihana od napora na
proređenom vazduhu visoravni. Rešila je da legne i da se odmori, da joj
se krvotok normalizuje.
Kako je legla, Sunce ju je odmah omamilo. Da, Sunce, sa velikim
početnim slovom. Snažno, divlje, vrelo, bije pravo u oči, primoravajući
je da refleksno zatvori kapke. Stavila je ruku iznad očiju, u pokušaju da
se zaštiti i da napravi malo senke koja bi joj dozvolila da opet čkilji. U
tami zatvorenih očiju, videla je sunašca svih boja kako se umnožavaju i
nestaju. Pustila je da se utisak malo smiri i polagano je počela opet da
otvara kapke, puštajući da svetlost ulazi postepeno, dok ponovo ne
progleda. I tada je videla. Sasvim jasno. Kazaljka na ručnom satu, na
njenoj podlaktici, označavala je tačno dvanaest časova.
U jednom trenu Lena je shvatila. Sve je razumela. Jedinstvena
koincidencija. Skupila je sve spoljne, objektivne koordinate, konkretne
podatke koje je imala, a kojih ranije nije bila svesna. Tog trenutka je bila
žena koja je ležala na kamenu za žrtvovanje na Piramidi Sunca. Letnji
solsticij. Sunce u zenitu. Podigla se u sedeći položaj. Osetila je kako joj
krv pulsira na vratu, na slepočnicama. Srce ubrzano kuca od napora na
visini, rekla je sebi. Još jednom je pogledala kameni oltar na kome je
ležala, ko zna koliko puta okupan krvlju zatvorenika čije srce je još
uvek pulsiralo na svetlosti koja je simbol života. Naježila se. Okrenula
je leđa i užurbano sišla u tišini, obuzeta strahom. Tog dana nije više
htela da izađe napolje, povukla se u sebe. Nikada nikome nije ispričala
ovu epizodu, ali je se mnogo puta prisetila, i što se više smejala sebi i
svom strahu, iracionalnom za XX vek, sve je više imala poštovanja
prema toj primitivnoj ženi, koja je iznenada izronila iz najdubljeg dela
njenog bića.
 A sada, sada je sve bilo civilizovano. Sređen vrt, uredno pokošena i
zelena trava prostirala se do ograde, a kada se kapija otvori počinjao je
pesak koji vodi na plažu. Senki je bilo do mile volje. Trebalo je samo se
malo pomeriti da bi se sklonilo sa sunca, koje su drveće, krovovi i
suncobrani ograničavali. Dobra ideja, uzgred. Već je dugo ležala, mogla
je da sedne za sto na verandi i da u senci čita novine. Ceo dan je imala
želju da čita novine, sve vreme je osećala da joj nešto fali, da postoje
neke rupe u vremenu, da će ostati skrajnuta, da će ispasti iz čamca, da
će zaostati, ako ne dozna šta se događa.
Jedva je uspela da ustane, zbog stopala, i dalje ne mogavši da se
održi čvrsto na nogama. Otišla je do verande, uzela novine i sela na
fotelju.
Pažljivo je čitala. Primetila je da se više ne govori o ogromnom
ekonomskom skandalu, ispisanom velikim naslovima prethodnog
dana. Nemoguće da ta vest nije imala neki nastavak, neki suíte, kako se
govorilo u redakciji. Možda jednostavno novine nisu imale nikakav
interes da se ta tema nastavi. Lena je uvek osećala frustraciju zbog
ovakvih stvari. Lično ju je bolelo svaki put kada bi shvatila da štampa
taji informacije od javnosti, koji god da je motiv u pitanju – pritisak
spolja, neprofesionalnost, lični interesi. Bilo je veoma teško toliko godina
živeti sa policijskom cenzurom, koja je svaki dan sasecala reči i
uništavala smisao samog razloga da se bude novinar. Dok se prisećala
tih godina, nešto ju je stezalo u grudima. Telefon bi zazvonio i čuo bi se
neki nepoznat glas, predstavljajući se obično kao agent Fulano ili
Beltrano, bez ikakve mogućnosti da se otkrije ko zaista zove, i
izdiktirao: „naređenje s vrha, sredstvima društvene komunikacije trajno
je zabranjeno da iznose bilo kakve vesti, reference, intervjue ili
komentare o tome i tome”. Za one koji su radili na radiju ili televiziji,
stvari su bile znatno gore. Kako su vesti, pa samim tim i zabrane, bile
mnogo brojinije nego u slučaju štampe (u pisanoj formi i sa jednim
izdanjem dnevno), časovnik je postajao još jedan element pretnje i
ucene. Novinar je uvek mogao biti optužen da je prekršio naređenje
cenzure i poslao u etar vest u određenom trenutku, kada je ona zapravo
tek kasnije zabranjena. Nije bilo nikakvog dokaza. A profesionalac je
putem sudskog procesa mogao da dâ odgovor na svoje kršenje zakona
o štampi i o nacionalnoj bezbednosti. Stvar je mogla da ode još dalje, te
je mogao čak i da bude kažnjen za nepoštovanje naređenja koje nikada
nije ni preneseno. Ili je bilo preneseno u pogrešan sektor – nekome iz
tehnike ili administracije, kao što se često dešavalo. U novinama, koje su
imale jedno jedino izdanje, bilo je moguće uskladiti se sa cenzurom, jer
su samo jedna ili dve osobe bile nadležne da primaju zabrane – a oni
najsmeliji su zahtevali da one stignu napismeno i da budu potpisane,
što je moglo da se izdejstvuje, budući da u ozbiljnim i hitnim
slučajevima nije ni bilo potrebno policijsko obrazloženje, bilo je dovoljno
da neki autoritet uputi poziv vlasniku novina, i dobio bi se isti efekat.
Ali u isto vreme, u tom periodu jasno se znalo ko je neprijatelj,
zabrane su se mogle izvrdati kroz pokušaj da se informacija provuče na
drugi način, da se uspostavi izvesna vrsta saučesništva sa čitaocem
kako bi on naslutio da postoji cenzura. Bilo je listova koji su objavljivali
kuhinjske recepte, delove Luzijada, priče u slikama, crteže, na mestima
gde bi trebalo da stoje zabranjeni sadržaji. To jest, bar je bilo moguće da
se čitaocu stavi do znanja kako je došlo do sasecanja informacija, igrati
čisto, ne izgubiti profesinalno dostojanstvo. A u krajnjem slučaju, ako se
čak ni to nije moglo uraditi, bar je postojala nada da ni to ne može trajati
doveka, da će jednog dana morati da se završi. Zbog toga su, kada je
policijska kontrola zamenjena internim savetima, mnogi novinari
smatrali da je to bilo još teže podneti. U većini slučajeva, ti interni saveti
su dolazili od šefova koji su hteli da izigravaju veće katolike od pape,
pa su po sopstvenom nahođenju sasecali svaku vest za koju su smatrali
da bi mogla da povredi interese vlasnika novina. Lena je bila pravi
sakupljač hartije. Upravo sada, u hrpi papira koje je iznela da bi
izdvojila ponešto kao materijal za pozorišni komad, pronašla je gomilu
stvari. Čuvala je kopije svih obrazloženja cenzure dobijenih dok je
radila u novinama, kao i kopije Barosovih beleški, koje je svakodnevno
slao u redakciju, nakon pažljivog čitanja novina koje su izašle tog dana.
Čitav niz kritičkih komentara, primedbi, prigovora, zabrana, koje su na
vrlo jasan način ocrtavale profil ove neformalne cenzure, naročito ako
imamo na umu da su te zabeleške predstavljale samo vidljivi deo
ledenog brega, budući da je većina zabrana stizala dan pre nego što bi
tekst bio odobren, kroz naprasne izlive, živim glasom koji nikada nije
istorijski zabeležen. Bilo je čak interesantno gledati te papire. Tokom
poslednjih godina bilo je sve više Barosovih izveštaja, a sve manje
obrazloženja cenzure. Policijska zabrana je gubila na značaju i postajala
zamenjena dejstvovanjem novinara Barosove sorte. Lena je pročitala
neke od tih komentara, iz vremena kada je Baros još uvek radio u
novinama. Prosto je zabavno gledati ga danas kako se izdaje za
liberala, čak je bio angažovan u kampanji PT-a za državnu vladu.
„Dosta priče o amnestiji. To nije vest, to je čista kampanja.”
„Nazivati bančenje demonstracijama je preterivanje. Budimo
objektivni.”
„Zar nije dosta isticanja Teotonija Vilele? Nema nikakvog smisla
promovisati tog ludog starca.”
„Nije potrebno stvaljati u vesti skupštinu sindikata. Ako blokiraju
grad, onda ćemo ih staviti u vest.”
„Zašto ste štrajk kamiondžija nazvali blokadom?”
„Dosta više o tom štrajku glađu zatvorenika. Dok se ne desi nešto
novo, nema o tome šta da se priča. Ako neko od njih umre, e to je već
nešto drugo...”
„Zašto da se požar u tržnom centru objavljuje kao vest? Niko nije
umro, a zgrada pripada jednom od velikih sponzora.”
„Svi živi znaju da je taj poručnik komunjara. Nema šta o njemu da
se razglaba.”
„Otkad ove novine objavljuju nevažna mišljenja?”
Kolekcija je bila ogromna i raznovrsna, i obuhvatala je najrazličitije
sadržaje. Pored zabeleški i komentara, uključivala je i noviji članak
jednog kolege iz rubrike za politiku, sasečen u vreme punog
uspostavljanja demokratije – možda samo zato što je rukovodstvo htelo
da zaštiti njegovog autora od eventualnih budućih previranja, koja bi
mogla da donesu opasnost od odmazde. Uostalom, prelazak na
demokratiju se obavljao pod izvesnim prećutnim okolnostima. Nijedan
mučitelj nije bio kažnjen. Nijedan atentat desnice nije bio javno
rasvetljen. Nijedan od mahnitih terorističkih planova iz podruma
diktature nikada nije odveo nekog od svojih autora u zatvor – čak ni
neuspeli pokušaj podmetanja bombe ispod pozornice na kojoj su
glumci držali predstavu povodom proslave Prvog maja, u zatvorenom
objektu, sa hiljadama prisutnih. Ili sumanuti projekat da se postavi
bomba u gradski gasovod i da se krivica svali na komuniste. Odgovorni
su ostali nekažnjeni. Do dan-danas.
Možda su upravo iz ovog razloga, da bi se izbegla eventualna
opasnost od odmazde, urednici novina odlučili da ne objave kolegin
članak, čiju kopiju je Lena sada čitala.

Imamo jednu kuglu koju treba sačuvati.

Ta transcendentalna rečenica objavljena je u ovim novinama pre tačno
nedelju dana. Ne dolazi iz usta nikakvog matematičara ili geometra, zabrinutog
zbog mogućih opasnosti po geometrijska tela. Niti kakvog maštovitog sportskog
spikera, uplašenog od mogućnosti da ragbi, sa svojom ovalnom loptom, preplavi
naše terene. Ništa od toga. Izrekao ju je tokom jednog intervjua izvesni
izaslanik kog je Brazilija posebno imenovala da razjasni optužbe mučenja nad
zatvorenicima Rio de Žaneira, sprovedenog od strane Federalne policije. I
odnosila se na sudiju 33. Krivičnog suda, koji je dan pre toga zatekao arsenal
predmeta više nego neobičnih za upotrebu, u jednoj kancelariji za sprovođenje
zakona. Nazovimo je kancelarijom, iako je zapravo u pitanju bila sala za zvučnu
probu.
Među tim predmetima nije bilo nikakve kugle. Ali bila je jedna drvena
palica, prema advokatu koji je sačinio prijavu i dao sudiji tačnu adresu gde da
nađe materijal. Ta palica sa metalnom kukom na vrhu služila je da se
zatvorenicima daju elektro šokovi i da im prinose kobru blizu lica. Bilo je i
kapljica na podu, koje je sudija odneo na ispitivanje, jer su izgledale kao krv.
Bile su tu još i dve gume, čarape korišćene pri vezivanju ruku i stopala, i
gvozdena poluga od dva metra, umotana u neke čileanske novine – sve to prema
beleškama zapisničara. U skladu sa optužbom advokata i prema sudijinim
sumnjama, ti elementi su poslužili za montiranje sprave za mučenje. Delegat,
koji je već bio tamo kada je sudija stigao, pokušao je da ga spreči da uđe. Kako je
on i pored toga ušao, zatekao je sve ono što bi posle bilo uklonjeno. Tako je i
kugla ušla u igru. Jer prvo što je specijalni izaslanik rekao, bila je ta briljantna
rečenica gore, koju je on sâm detaljno razložio: smatrao je da sudija nije trebalo
da ulazi u salu, to je omelo istragu, on je iz oblasti sudstva i nije nadležan da
zalazi u domen Federalaca. To ne spada u njegovu nadležnost, u njegovu sferu.
To jest, ako se ništa ne rasvetli, sudija je kriv.
 Stvar se razvila, te se sâm sudija pobrinuo da dâ odgovor na ove izjave. Ali
ono što se teško može razumeti je, kako to da dva dana nakon otkrića te sale sa
predmetima, ispitanik i dalje govori da „najiskrenije ne zna” čemu bi oni mogli
da služe, ali savršeno dobro zna da je potrebno sačuvati kuglu.
Možda bi čitanje novina pomoglo izaslaniku da bolje razume optužbe. Sami
policajci su objasnili da se gvozdena poluga koristi kada se svira berimbau.
Drugi sudija, Osvaldo Lima Rodriges Žunior, kako bi podržao hrabrost svog
kolege Eduarda Majra, ispričao je kako je pre godinu dana već probao da
sprovede slično istraživanje, pod približno istim okolnostima, uzevši kao
predmet jedno odeljenje Vojne policije, u ulici Barao de Meskita, zvano „Sala
Sesilija Meireles”, koja je, kao što svi znaju, ime jednog od retkih mesta u gradu
gde se može čuti dobra klasična muzika. Sada, prema zvaničnoj tvrdnji
Federalne policije Parane, kao odgovor na druge optužbe za mučenja u njihovoj
oblasti, „uskoro će u odeljenjima DPF-a biti uvedeni klima uređaji i
ambijentalna muzika, radi boljeg ugođaja eventualnih stanara”. Dakle, očito je
da je sve to samo deo kolektivnog programa muzičkog obrazovanja. Zabuna je
nastala jedino oko jednog čuvenog refrena kapoeire kome, pošto je vrlo dobro
poznat, nije potreban berimbau: „Zumzumzum, zumzumzum, kapoeira ubi
jednog...”
Ili možda večito nesmotreni izveštači jednostavno nisu dobro razumeli?

Iščitavajući članak, Lena je još jedanput potvrdila da se cenzura u

izvesnom obliku nastavljala i nakon okončavanja diktature. I to se
upravo dalo videti u novinama. A i u drugim oblastima. Vlada bi
zabranjivala prikazivanje nekog filma, pod pritiskom crkve ili
konzervativnih sektora, ili bi neki pozorišni komad nailazio na
probleme s postavljanjem. Uprkos potpunom ozakonjenju partija levice,
uprkos većem prostoru za javno i kritičko mišljenje, nesumnjivo je još
uvek ostao da se pređe veliki put.
Možda je to neizbežno. Brazilski ritam krojenja Istorije je zaista
mnogo spor, razmišljala je Lena. Ali, sve je više gubila strpljenje zbog
tog usporenog tempa. Period tranzicije ka demokratiji se toliko odužio
da će, i pre nego što se završi, imati duže trajanje od diktature. I što je
više shvatala da je došlo drugo istorijsko vreme, na planu vremena
njenog ličnog života, tih izgubljenih godina je bilo previše. To je bilo
nešto što joj je oduzeto u nepovrat. Nešto što je gavran vremena odneo u
svojim kandžama da ga ne vrati nikad više.
 8.

Izvoru meda, tužna životinjo, otadžbino moja

Voljena, obožavana, pozdravljam te, pozdravljam!
Slatka je ova okovana nada
Što ne mogu da ti kažem: čekaj...
Evo me stižem!

– Vinisijus de Morais

Zavalila se u stolicu. Posmatrala je vrt, majka u daljini čupa korov koji

je zahvatio jedan deo bašte u dnu. Iznad niske ograde, otvara se more.
Raznežila se dok je posmatrala Amaliju, uprkos tome što su obe
teško ispoljavale osećanja, što ju je majčina radoznalost iritirala, što su
obe imale rezervisan stav. Volela bi da nauči da stari kao majka. Puna
dostojanstva i u potpunosti aktivna, informisana, povezana sa svetom,
sa snažno izraženom crtom upornosti da iščupa korov iz bašte, iako zna
da će se taj korov ponovo razviti, još brži i još žilaviji. Metafora
prenesena u svakodnevnicu. Jedna snažna žena – kao biblijske žene iz
Starog zaveta.
Lena je posmatrala majku iz daljine, skoro kao špijun, i zamišljala:
ako bi uspela da se oporavi i u nekom trenutku ponovo počela da piše,
ako bi konačno uspela da sastavi pozorišni komad o izgnanstvu, ako je
Luis Sezario bio u pravu i ako je ona zaista umetnik, ako bi posle
nastavila da piše drame... Na kraju, ako se sve to dogodi, možda jednog
dana stvori lik sličan njenoj majci.
Dovoljno je bilo da joj ova misao prođe kroz glavu pa da se naježi.
Koža je sama reagovala. Pokušala je da ispita šta je po sredi. U dubini
duše je naslućivala da nije u pitanju „bilo šta”, radilo se o složenoj
mešavini osećanja. Jasno je osećala neku vrstu stida, skoro gnušanja,
pred tom mogućnošću intimne ogoljenosti. Ali pre svega tog trenutka je
osećala da ne bi mogla da piše o majci, jer ona to ne bi razumela, osetila
bi se na izvestan način povređena što je tako izložena javnosti, iako u
prerušenom obliku, kroz sliku koja ne bi odgovarala njenoj
samoidealizaciji. Lena je još jednom udarila o staklo koje razdvaja
sećanje od fantazije, fikciju od stvarnosti. Vraćala se na tačku koju je
toliko puta raspravljala sa Onorijem, dokazivala sebi da je, ako se
nastoji izbeći pisanje svedočanstva, izveštaja, ispovesti, ne znači da
treba biti odsutan sa scene. Naprotiv, treba više forsirati prisustvo, ako
treba i preterivati u tome, da bi se rasuti delići na simboličan način
zgusnuli u celinu. Kao neka vrsta svesnog sna, i u tome je bio problem.
Morao je biti barem delimično svestan.
O ovome je takođe govorila sa starim Luisom Sezarijom, mada na
planu umetničkog stvaralaštva u opštem smislu, ne samo usko vezano
za književno stvaralaštvo. Bilo bi lakše ne baviti se posebno rečima. To
je bila stvar – u svakom slučaju nimalo jednostavna – pokušaja da se
uroni u svet sa potpuno izoštrenom percepcijom, da se njegov
unutrašnji sadržaj obradi, i potom izrazi u lepšoj formi. Na tome treba
mnogo da se radi. Ovladati zvucima, bojama, nijansama, žicama ili
dirkama instrumenata, izrazima lica i pokretima tela, i sve to na kraju
obojiti tonom ličnog izraza. Ali Lena je smatrala da s rečima sve postaje
komplikovanije. Jer one se neposredno tiču pojmova koje svakodnevno
koristimo, čine deo društvenog života, direktno dopiru do voljenih
osoba. Odnose se na realnost. Jer govor nije ništa drugo do igra
skrivanja i otkrivanja realnosti, kao bilo koji drugi jezik, samo što je
ovaj, pošto se služi rečima, dostupan svima. Ali postoji rizik da se
upotreba u estetske svrhe pobrka sa praktičnom upotrebom.
Lena je već dugo razmišljala o tome. Što je više zadirala u reči van
novinarskog konteksta, to se više susretala sa ovim problemom. Jezik se
više nije koristio samo za opštenje, davanje informacija, bezlično
obaveštavanje. U toku pripovedanja o nekom događaju ili iznošenja
neke priče, počinjao je da otkriva unutrašnje svetove. A ona je postajala
sve osetljivija na stvari koje bi čula ili koje bi sama u svakodnevnom
govoru izgovarala, otkrivajući u svemu nova značenja, kao da pati od
neke neizlečive bolesti, uspevajući da nazre skriveni smisao u nečemu
što je za druge sasvim transparentno. Uporedo sa tim, pažljivije je
odabirala reči tokom razgovora. Primetila je da ima tendenciju da sve
manje govori, da ostavlja prazan prostor. Ili bi u situacijama emotivne
uzbuđenosti gađala što bliže meti, upotrebivši ironiju ili sarkazam, na
primer. Ili kada bi se našalila. Kao što muzičar vazda pevuši ili
zvižduće, kao što crtač stalno nešto žvrljka dok razgovara, kao što se
keramičar poigrava sa sredinom hleba dok sedi za stolom u restoranu,
tako je i ona, pre nego što se razbolela, počinjala neobavezno da vrši
svoju službu, iznenadivši se ovim otkrićem. Ponekad bi joj Alonso
kasnije skrenuo pažnju da je prema nekome zvučala ironično,
sarkastično, kao da se mačuje rečima s nevidljivim ili nepripremljenim
protivnikom. Ove stvari su se dešavale na osnovu suptilnog uočavanja
znakova prezira ili suparništva, nešto što ju je povređivalo i što bi
odmah u njoj probudilo odbrambeni nagon. Možda je čak izgledalo
malo paranoično, ali u pitanju je bila samo preterana osetljivost,
izoštrena percepcija usmerena ka rečima.
Sa druge strane, osećala je potrebu da zađe malo dublje u
razmišljanja o svojoj profesiji. Otkrila je jednu neimlosrdnu osudu:
cenzura je takođe jedno od osnovnih sredstava samog pisca. Drugi
umetnici s više slobode mogu da ispolje svoj talenat. Pisac, ne. Značenje
reči je u direktnoj vezi sa pojmovima, vezano za spoljne reference. Ako
se on kreće unutar opsega poznatog i poigrava se rečima u kontekstu
radosti, rezultat je humor – što će biti uspeh. Ako rukuje rečima kada je
tužan ili povređen, može da izađe na ironiju – što će biti propast, sa
socijalne tačke gledišta. Osim ako sam sebe ne podvrgne cenzuri, i to ne
samo trenutno, već i kasnije, dok bude pisao. Ako bi Lena počela da
govori o svojima detinjim jadima, povredila bi roditelje. Ako bi govorila
o tome šta je boli u vezi s prijateljima, povredila bi neke druge voljene
osobe. A njoj je upravo to bilo potrebno, da priča o bolu. Ali trebalo je
podvrgnuti se cenzuri. I izumeti nove načine izvrdavanja te cenzure,
kao što je u vreme diktature godinama morala da radi sa policijskim
zabranama u novinama. Kako je bilo moguće uspeti u tome? Ili je
možda, kako ne bi povredila one koje voli, morala sama sebe da
povređuje, poništavajući sopstvene reči. Možda su ove brige bile samo
deo bolesti koja je sada, na ovaj bolan način, udaljavala reči od nje.
Videće već, nesvesno je tražila način da se otarasi osećaja krivice zbog
toga što ne piše. Dok ne nauči da u tekstu plete radnju kao u snu. Jedna
stvar umesto druge, objediniti više osoba u jednoj, razložiti jednu osobu
na više njih... Samo što bi, za razliku od sna, delo trebalo da poseduje
prirodnu unutrašnju koherentnost koja će nastati iz pravila diktiranih
samim radom, harmoniju, jedinstvo, i na kraju lepotu, koja u sebi sve
objedinjuje. Takođe treba da se otvori ka drugome, da pozove sebi
sličnog, u jednoj bratskoj zajednici, da učestvuje u njenom iskustvu.
Suviše komplikovano. Bolje je uzgajati vrt.
Nasmešila se. Setila se da je to Volter već napisao. Ili nešto tome
slično. Nazirala je njegov citat ispod jedne banalne rečenice.
Ali Lena je znala da ne može da uzgaja svoj vrt u ovom trenutku. U
najboljem slučaju, mogla je da se prošeta kroz majčin. To će istog trena i
da uradi, čak iako malo šepa.
– Pleviš korov iz vrta, majko?
– Da... Koliko god da ga baštovan uklanja, uvek se ponovo stvara.
– Ali vrt je zaista lep, dobro uzgajan...
– Jeste. Ali problem su mravi – uzdahnula je Amalija. – Drveće
jasmina je svo procvalo, pogledaj samo, kakva lepota! Izgleda da mu je
kiša dala podsticaj koji mu je falio, na svakom od ovih čvorića na stablu
pupi nova mladica... Pogledaj. Uhvati me tuga kada samo pomislim da
bi ga mravi za tili čas mogli uništiti.
– Dobro, mama, nema potrebe da brineš o nečemu što se nije
dogodilo, i verovatno i neće...
Amalija se tugaljivo osmehnu:
– Mislim da se ove godine to dogodilo već šest puta, među istim
ovim jasminima.
– I nema načina da se izbegne? – zanimalo je Lenu.
Amalija je sumnjičavo odgovorila:
– Da se sasvim izbegne, mislm da ne. Uporno stavljamo otrov,
izlazimo noću napolje s lampom u potrazi za mravljim kolonama,
pronađemo mravinjak, stavimo unutra bombu od prašine da se rasprši
po svim podzemnim tunelima i mislimo da je uspelo. Nešto kasnije,
jednog lepog jutra, neko drvo osvane sasvim ogoljeno. I otkrijemo da su
mravi svuda unaokolo. Da čovek poludi... Odmalena pamtim da su
govorili: ili će Brazil uništiti mrave, ili će mravi uništiti Brazil. Sve više
verujem da će oni odneti pobedu...
Ponovo mi književnost prolazi kroz glavu, pomisli Lena, ali nije
naglas izgovorila Makunaimin citat koga se dobro sećala: „Mnogo
mrava i slabo zdravlje, to su muke brazilske.” Samo je pitala:
– Da ti otrovi nisu mnogo blagi?
– Ma kakvi, kćeri draga. Toliko su jaki da ih čak više i nema u
prodaji, vlada zabranila. Bar one najbolje, koji su bili delotvorni. Izgleda
da su škodili i domaćim životinjama. A ima i dosta ljudi koji se ubiju
otrovom za mrave. Mislim da su rešili to da kontrolišu.
– Jeste, mama, izgleda da su ti insekticidi zaista toksični, imaju
mnogo štetnih efekata, škode drugim životinjama, biljkama, ljudima,
okolini...
Amalija na to odgovori sa izvesnim tonom nestrpljenja u glasu:
– Sve to lepo zvuči na papiru, u novinama, tamo negde u gradu. Ja
uvek kad čitam, zamislim se. Neka ti tipovi zasade nešto i uzgajaju, pa
da vidim hoće li sedeti skrštenih ruku dok im mravi sve izjedaju,
gusenice pustoše baštu, larve uništavaju useve. Svaki čas neke nove
bubice, muve, buve, šta god hoćeš. Ne može bez insekticida. To je
možda lepo, ali ništa ne rešava.
Lena je objasnila da verovatno postoje drugi načini, manje štetni.
Pričala joj je o tome kako postoje grupe na univerzitetima i u
istraživačkim centrima, koje rade na prirodnim sredstvima za
kontrolisanje štetočina.
– Mislim da je to odlično – složila se Amalija. – Ni ja ne želim da
trujem okolinu. Samo želim da biljke rastu. Kada će početi da prodaju
to za prirodnu kontrolu u radnjama?
– Dobro, to mora malo da potraje... Neophodno je da se obezbedi
prvo novac za istraživanja...
Gospode, koliko je ovo naporno... Ponovo treba da drži govor...
Kakvo je sranje živeti na mestu gde je i najmanja sitnica iz
svakodnevnice u vezi sa opštom situacijom nerazvijenosti, korupcije,
nekažnjivosti, loše administracije, izrabljivanja... Mesto gde je svaka
iskrena misao završavala u osećaju nemoći i očajanja, pretvarajući se u
pitanje šta uopšte možemo da učinimo, ako više niko ništa ne čini? Ili je
strašno malo onih koji čine, svako misli samo na sebe... Od vremena
diktature je bilo tako, kao da smo večito osuđeni da osciliramo na
klatnu između junaštva i klonulog duha, između hrabrosti i ludosti.
Majka je nastavila da govori, a Lena je pokušavala pažljivo da je
sluša:
– ...bilo je svih vrsta ptica. Ali sve su uništili, spalili, satrli, poubijali.
Naravno da će svuda da bude gusenica. Nema ko da ih pojede...
Ponekad razmišljam, znaš da je oduvek u Brazilu bilo mrava koliko
hoćeš, još od vremena praistorije i dinosaurusa. Ovo mora da je njihova
prapostojbina. Sigurno je zbog toga Bog baš ovde stvorio mravojede,
kako bi se drugačije objasnilo da je ovo zapravo jedino mesto na svetu
gde ima mravojeda? Ti, koja provodiš život u čitanju, sigurno si to već
negde pročitala, zar ne?
Lena se osmehnu:
– Nikad nisam čula, mama. Ali kunem ti se da mi je ideja mnogo
interesantna. Ima smisla. Mora da je stvarno iz tog razloga. Ovde bi
trebalo da postoji dosta mravojeda, jer mrava je stvarno previše. Šta su
ih kog đavola uništavali... Luis Sezario je govorio da je Brazil jedina
zemlja koja nosi ime drveta, a najviše drveća uništi.
– Ime drveta?
– Da... Pau-brasil... To si zaboravila?
Amalija se slatko nasmeja:
– Govoriš o tvom Luisu Sezariju. Ali neću ja dati odgovor na to, ne.
Već tvoj otac, on je oduvek govrio da Brazil u svom imenu sadrži
žeravicu10, to je jedna vatrena zemlja, ima maniju da pali sve pred
sobom.
– Moguće je... – složila se Lena. – Sanjamo, maštamo da je zemlja
najlepšeg drveća, ali u suštini je zemlja koja satire drveće da bi pravila
platno. Ili ta tvoja simpatična ideja: Brazil – zemlja žara.
– Nije moja, Albertova. On je o tome ponekad pričao. Govorio je da
su Indijanci, kada su Portugalci došli, već bili upalili logorsku vatru. I
da je cela kolonizacija sprovedena ognjem i mačem, putem spaljivanja.
Čak i danas, brazilski način da se očisti polje nije da se prođe traktorom
kao u drugim mestima, već da se spali.
Dok su ulazile u kuću, Lena je o tome razmišljala. Posle je sama
nastavila da razmišlja o brazilskom žaru. Istina je da je on i te kako
grejao, i to jednom prijatnom toplinom. Šta je to toliko nežno i ljupko što
nas tako snažno vezuje za ovu zemlju? To što nam fali i steže nas u srcu
kada smo daleko, kao neka rupa bez dna u našoj duši?
 Ponovo se prisećala razgovora sa Marijom i Antonijom u Italiji,
nostalgije koju je osećala u izgnanstvu, o čupanju sopstvenih korena
koje je videla, čitala i slušala u izveštajima koje je sakupila na tom
putovanju, i koje je prepoznavala iz vremena svog progonstva. Biti
prognan ne znači samo iščupati se iz korena i ostati bez vazduha, Već
takođe nositi vatru u grudima. Uspavana i prigušena žeravica za koju
strepimo da se ne ugasi i uporno je u tajnosti raspirujemo, tiho, kada
padne noć i svi utonu u san, kako bismo održali živim taj unutrašnji žar
bez koga umiremo.
Neke od zabeleški koje je sakupila nisu uspevale ništa od ovoga da
prikriju, koliko god da se trudila. Bilo je dovoljno samo nasumice
otvoriti njen dnenik putovanja i pročitati bilo koji odlomak:
„Razgovarala sam sa Huanom, Urugvajcem, otprilike šezdeset
godina, bivše vojno lice, sada nastanjen u Švedskoj i trenutno odseo u
ovom hotelu. Pozvan je da učestvuje u nekoj debati ovde u Rimu i brže-
bolje je ugrabio priliku da provede nekoliko dana u jednoj latinskoj
zemlji, uživajući u svakoj sličnosti koja postoji između Italije i
Urugvaja. Blizu deset godina izgnanstva. Bez prestanka je govorio
ružno o Švedskoj, kivan i ozlojeđen. Žalio se na preteran
materijalizam/kapitalizam u toj zemlji, koja ni na koji način ne razume
volonterski i solidarni rad i u kojoj se sve plaća: svaka informacija, mala
pomoć pri prevođenju, prekovremeni sati, intervju na radiju,
predavanje nekog profesora. Komentarisala sam da je to pravedno, da
rad treba zaista da bude priznat i plaćen, uostalom, svi se mi za to
borimo. Ali on je očito duboko ozlojeđen zbog blagostanja u zemlji koja
ga je prihvatila, zbog moralnog pritiska da treba da bude zahvalan,
zbog konstatacije da utopija o kojoj se sanja čak može i da postoji, ali da
njegovom narodu nije omogućeno da uđe u raj. Ispričao je slučaj svoje
prijateljice Čileanke koja se takođe nalazi u izgnanstvu u Stokholmu.
Kada se porodila, ostajalo joj je previše mleka nakon dojenja deteta, i
rešila je da dotira višak jednoj banci mleka. Nekoliko dana nakon toga,
primila je ček od vlade za dotirano majčinsko mleko i upala u krizu:
nije se više osećala kao majka koja deli život, već kao krava koja prodaje
mleko. Huan je o tome pričao sav uzbuđen, potresen, ustreptao. Tu za
stolom je sedelo nekoliko Šveđana, i svi su ga slušali mirno i s
poštovanjem, što je samo dodatno pojačavalo njegovu kivnost i bes.
Govorio je da je to hladnoća skrivena pod stavom učtivosti, da su oni
ledeni, da nemaju emocije, slušaju kako im neko kritikuje domovinu i
ne raspravljaju se. Posle je bilo još gore. Podsetila sam ga da se u
Urugvaju uspostavlja demokratija i da će, kao što se sada Brazilici i
Argentinci vraćaju, isto tako doći red i na njega. Rekla sam mu da je
vreme da se pripremi za povratak, da ne odugovlači. E, tu sam uspela
da ga umirim. Pokušavajući da nađe argumente kako bi mi odgovorio,
polako se smirivao i na kraju se rasplakao: ne može da planira
povratak, ne vidi više sebe u Urugvaju. Godinama je radio u Evropi,
ima sva prava, socijalno i penziono osiguranje, zagarantovanu mirnu
starost. Zna da neće imati hrabrosti da se vrati. I ostaće. Žaliće se i
kukaće. Ali nikada se neće integrisati, neće postati pravi Šveđanin, niti
će moći ponovo da bude Urugvajac.”
Bila je još jedna beleška o nekome iz Urugvaja.
„U Riju sam dala broj telefona jednoj Urugvajki Eleni, koja se
priprema za povratak. Plaši se da deca neće moći da se uklope, da
imaju drugačiji izgovor od ostale dece, da su naviknuti na život u
razvijenom društvu. Strahuje da neće moći da se naviknu na smrad,
prljavštinu, ogromnu buku, kašnjenje, neorganizovanost i sva ostala
obeležja naše Latinske Amerike, i da će zbog toga da budu nesrećni. U
suštini, kao svaka majka, ona ne želi da dovede decu u situaciju da pate
i tuguju. Ali veruje u toplinu i snagu radosti, koje nigde drugo ne može
naći, priča kako se u njenoj zemlji muzika čuje na ulicama i kako će se
deca igrati sa rođacima i decom prijatelja. Posle se pita kako će ih
prihvatiti oni što su ostali, da li su neprijateljski raspoloženi i da li je
konkurentnost na tržištu suviše agresivna. Može se videti da strahuje
od toga da ne naiđe na potencijalnu ozlojeđenost svojih sunarodnika,
koji su izdržali diktaturu a da nisu napustili zemlju. Pokušavam da je
utešim, a ona mi priča o jednom brazilskom dramaturgu koji je
godinama uspešno radio u egzilu i uživao veliki internacionalni ugled,
a kada se vratio kući, karijera mu je propala zbog jedne potpune
neosnovane optužbe, koja je na vrlo očigledan način bila lične prirode.
Elena je umetnica, mnogo je osetljiva i plaši se da ne bi mogla da
podnese sličan masakr, ne prestaje da se pita zašto toliko uporno želi da
se vrati ako to neće biti dobro za decu, i strepi od toga da njen rad neće
biti priznat i da će je same kolege gledati kao uljeza koji predstavlja
pretnju. Navodi drugi primer, jednog urugvajskog pisca, koji je stekao
veliku slavu u inostranstvu, osuđujući diktaturu, represiju i krvave
interese koji su uzrok celokupnoj bedi na kontinentu. Elena jemči da, što
više uspeha ima, što se više njegove knjige prevode, to stav drugih
intelektualca iz zemlje prema njemu postaje sve neprijateljskiji –
optužuju ga da je sampoproklamovani zastupnik urugvajske kulture,
da izigrava superstara, da udara monopol i uskraćuje mogućnosti
svojim kolegama. Isprva sam se zgrozila na ovo prikriveno rivalstvo
između intelektualaca opozicije i njihovu podelu u tabore. Ko je ostao,
ko je otišao, ko je bio u zatvoru, i tako dalje. Rekla sam da mi taj
fenomen nije poznat. Ali posle sam zaćutala, setivši se da se u Brazilu
dogodilo isto, samo na mnogo opštiji način; moglo je da pogodi kako
jednog sveštenika, tako i političara, sineastu, sve one koji su postigli da
se njihov glas čuje u inostranstvu. Mnogo su puta diktaturu na kraju
sprovodili oni koji su se protiv nje borili, ali su sami primenjivali njene
modele cenzure, autoritarizma i netrpeljivosti na svojim prijateljima,
bilo da su izgnanici ili ne. Shvatila sam da ne mogu mnogo da utešim
Elenu. Tražila je moj broj telefona da bih je ohrabrila, kada bude
presedala u Riju na putu za Montevideo, i ja joj ga na kraju dadoh.”
Ali nije se javila. Lena nikad nije saznala da li je ta žena odustala od
povratka, ili nije imala presedanje u Brazilu. Nastavila je da čita.
„Ilda je Čileanka. Čileanska zajednica je bila drugačija. Dosli su
kasnije od svih. Bili su poslednji koji su došli u izgnanstvo i pali su sa
najvišeg stepenika. Prilično su se približili svom snu, ili se može reći da
su čak na trenutak doživeli svoju utopiju. I pored svih problema, uspeli
su da poveruju da u Latinskoj Americi narodna i nezavisna vlada može
biti izabrana glasanjem, i da se u isto vreme može stvoriti pravedno i
demokratsko društvo. Zbog njih smo i svi mi ostali takođe poverovali u
to. Ali upravo zato što su tome bili najbliži, najgore su prošli pri padu.
Ilda je u svojoj zemlji bila profesorka. U izgnanstvu je radila mnoge
poslove, a sada je konačno pronašla nešto u čemu uživa i što ima
smisla. Postala je vlasnica knjižare koju je osnovao jedan Španac
emigrant. Kada je umro ostavio je posao svojoj deci. Pred kraj Frankove
diktature, oni su se vratili u Španiju i prepustili posao jednoj drugoj
emigrantkinji, ovog puta iz Urugvaja, bivšoj prodavačici iz Montevidea,
koja nije imala mnogo veze sa knjigama, ali vodila je posao onako kako
je umela. Sve dok i ona jednog dana nije rešila da završi sa izgnanstvom
i da se vrati u Urugvaj. Prepustila je knjižaru Ildi, koja nije mogla da
zanemari tu priču o egzilu koja obeležava njenu radnju i njen posao. To
je salon knjiga sa iberijskim i latinoameričkim temama, u jednoj
sporednoj ulici u univerzitetskom kraju Pariza. Usko specijalizovana.
Samo za istraživače ili izvorne govornike tih kultura. Što se finansija
tiče, loše stoji. U krizi je. Knjižara je na interesantan način predstavljala
središte kulturnog otpora, koje je bilo vrlo posećivano. Dolazili su joj
izgnanici iz Frankovog i Salazarovog režima. Posle je postala jezgro
Latinoamerikanaca uopšte. Peruanci, Bolivijanci, Argentinci, Brazilci,
Urugvajci, Kolumbijanci, Paragvajci, Čileanci, svi su dolazili da štrpnu
pomalo od kulturnih novina, da prelistaju časopise, potraže knjige,
ostave pamflete, ili da jednostavno sretnu nekoga sa kim bi mogli da
razmene ideje. Polako su se vraćali u domovinu. Sada su ostali samo
Čileanci, neki Kolumbijanci i Paragvajci. S jedne strane, Ilda kaže da je
to odlično, dobar znak da će izgnanstvu doći kraj, da će se jednog dana
svi vratiti u otadžbinu. Ali sa druge strane, oseća kako joj se srce steže
usled svih tih uzastopnih opraštanja i saznanja da svi odlaze, a samo
ona ostaje. A sa tim smanjenjem čitalačkog tržišta, između ostalog,
poklapa se i kriza posla. Koristi sve moguće prilike da se izgnanici
okupe i insistira na tome da kupuju knjige, da ulažu napor da održe
živom pisanu reč na njihovom jeziku, koja kruži u jednoj maloj enklavi
usred okeana evropske kulture. Apeluje da treba imati što više knjiga i
časopisa, da se treba interesovati, čitati što više – u protivnom, moraće
da zatvori knjižaru usled novčanih teškoća za njeno održavanje. Ipak
misli da će joj biti vrlo teško da opstane. Ne samo zbog toga što
Latinoamerikanci i inače nemaju mnogo sklonosti ka čitanju, objašnjava
ona, već takođe zato što shvata da će je posle izvesnog vremena
smatrati nekom vrstom grabljivice, koja pokušava da zgrne novac na
nacionalnoj nesreći, koristeći nostalgiju svojih sunarodnika i njihovu žeđ
za znanjem kako bi prodavala knjige. Od svega, to je najviše boli.
Počela je da priča sa mnom i na kraju se gotovo rasplakala. Govorila je
mnogo o tome da mi nemamo najbolji odnos prema novcu, da smo
direktni naslednici iberijskog kolonijalizma s njegovim patrijarhalnim i
robovlasničkim sistemom, i da brkamo kulturu s počastima i zvaničnim
državnim vizijama. I dalje mislimo da je profesura sveštenička služba,
da je izdavaštvo milostivost, da poručiti od nekoga da napiše tekst ili
ga pozvati da učestvuje na konferenciji, znači odati mu priznanje...
Nekakav glupavi rezon koji može čoveka da nagna da poveruje u to da
isplata za intelektualni rad predstavlja uvredu. Rasrđena, Ilda
komentariše da ta tačka gledišta može biti samo u interesu
kolonizatora, koji hoće da spreči nezavisno mišljenje. Govorila je o
dominaciji i imperijalizmu. Mešala je opšte fraze sa emotivnim
usklicima iz dubine njenog intimnog bića. Na kraju, spuštenog pogleda
i sva u suzama, rekla je da se navikla na takav vid života u knjižari, i
ako bude morala da je zatvori, doživeće to kao egzil – još jedanput će
biti izgnana iz Čilea, sada iz malog Čilea koji je ponovo izgradila na
nekoliko metara od Sene, gde njeni voljeni Araukanci žive na
štampanim stranicama, i gde se mešaju svi američki izgovori španskog
jezika.”
Od jedne prijateljice koja je nekoliko meseci potom putovala u Pariz,
saznala je da knjižara više ne postoji. Ali je na njenom mestu bila radnja
u kojoj su se prodavali pončoi, džemperi i kape od vune alpake i
vikunje, tapiserije i druge rukotvorine iz Južne Amerike. Lena je
izdaleka navijala za Ildu, bez ikakvih vesti o njoj. Nadala se da nije
ponovo morala da ode u izgnanstvo, već da je našla načina za novu,
plodnu aktivnost koja je, iako se ne pothranjuje pisanim jezikom i
kulturnim pojmovima iz knjiga, uspela da pusti korene u tlo matične
zemlje i pomogne joj da izdrži period čekanja.
„Alda je Bolivijanka, domorotkinja, mršava, rahitična, od
višegeneracijske neuhranjenosti. Nemoguće je odrediti koliko ima
godina. Izgleda bezvremena ili večna. Dok je pričala sa mnom, toliko se
uzbudila da su joj po čelu izašle crvene fleke i počela je nekontrolisano
da se trese. Ne razumem otkud ova stidljivost, jer malo pre toga
priredila je neočekivan nastup: gotovo da je izazvala incident tokom
jutrošnjeg okruglog stola, jer je iznenada ustala usred razgovora, popela
se na podijum, izvinila se što prekida rad na tako iznenadan način i
počela uzbuđeno da drži govor, o tome kako ne može više da gleda
filmove, televizijske dokumentarce, reportaže, predavanja, knjige i sve
ostalo što prikazuje Latinsku Ameriku kroz rat, glad i bedu, koje
uostalom prave sami Latinoamerikanci. Naglasila je da izgnanici ne
smeju da zaborave na radost življenja koju su imali pre nego što su
otišli iz svoje zemlje. Uporno je govorila da njihova dela ne treba da
pokušavaju da probude solidarnost, već divljenje i estetsko uživanje,
čak i ako čitalac ili gledalac ne razume u potpunosti, nema veze, postoje
različite logike razmišljanja, ali ako smo se mi navikili da razumemo
njihove stvari, ovde u Evropi, i oni takođe, posle toliko čitanja, gledanja
i uživanja u onom što je naše, ako se ne ograniče na samo analiziranje,
mogu tim sadržajima da se obogate. Moguće da ona nije baš ovim
rečima govorila, njen jezik je mnogo direktniji i konkretniji, ali snaga
njenih reči i žustrina s kojom je branila svoju ideju su bile neporecive.
Strastven govornik, elokventna, sigurna. Na kraju rasprave potražila
sam je da porazgovaramo i otkrila sam da je veoma stidljiva, kaže da je
to prvi put da je govorila u javnosti, ali da nije mogla više da izdrži. Sad
ju je bilo stid. Ali uspela je da kaže neke stvari. Bila je učiteljica u svojoj
zemlji. U izgnanstvu je radila kao spremačica. Ali je dosta povezana s
decom u dijaspori. Zapaža interesantne stvari, na primer, primetila je
da, kada mali Latinoamerikanci crtaju pejzaž, stave na nebo uvek
obojeno i nasmejano sunce, jer ne uspevaju da zamisle stvarnost bez
sunca. Čak i oni koji su rođeni u egzilu. Crtež evropskog deteta može
imati sunce, ali nije obavezno, dok crteži naše dece bez sunca ne mogu
da prođu. Alda vam to garantuje.”
Na drugom mestu u njenim beleškama, još jedna osoba je govorila o
deci. To je bilo u drugoj svesci, sa Brazilcima. Tražila je dok nije našla.
Znala je ko je u pitanju. Nikada neće zaboraviti duboko emotivni susret
sa Sesilijom, nakon slušanja o njoj, razmenjenih pisama i još mnogo
toga.
„Najzad sam se susrela sa Sesilijom, ali naše prijateljstvo već odavno
traje, puno nežnosti. Dugo smo razgovarale, pokušala sam da je
navedem da mi detaljnije ispriča o svom radu u Kurumimu, kako je to
iskrslo i u čemu se taj rad sastojao. Na kraju krajeva, ona nema svoje
dece i nikada nije razmišljala o radu sa decom. I sasvim slučajno, u
izgnanstvu joj iskrsne ta divna prilika. Kaže da je počela instinktivno.
Bilo je to u periodu odmah nakon što je pristigla iz Pariza, posle niza
razočaranja kroz koja je prošla u Santjagu i Stokholmu. Otišla je u kuću
jedne svoje prijateljice, takođe Brazilke, koja je imala malu decu. Neko
je upitao decu šta žele da budu kad porastu. Jedan od mališana je brzo
odgovorio: „Kad porastem, biću Francuz”. Odmah potom je objasnio:
Francuz spava u krevetu, sedi u fotelji, drži odeću u ormaru, ide na
odmor sa decom, vozi kola... Njihovi roditelji slave dečje praznike i
znaju sve pesmice koje im pevaju u školi. Dečakova izjava je uzdrmala
sve prisutne. Shvatili su zapravo da se u kućama Brazilaca koje je
poznavao spava na dušecima na podu i sedi na jastucima, da se odeća
drži u koferima i škrinjama, a o odlasku na odmor ili o kupovini kola
nije bilo ni govora. Što se praznika tiče, niko ih nije slavio, samo se
obeležavao Uskrs, i to na mnogo skromniji način nego u porodicama
drugara iz škole. Sesilija nije izdržala. Rešila je da napravi slavlje za
decu. Okupila je veliki broj roditelja. Imrovizovali su kolače od
kikirikija i od kokosa, kuvani kukuruz i sve što su uspeli da nađu da
podseća na hranu koja se jede za praznik Sao Žoao. Svirali su kadril na
gitari i usnoj harmonici. Ukrasili su jednu salu trakama u boji. Igrali se
igre pogađanja. Jedino nije bilo ni vatre ni vatrometa. Ali odlučila je da
će sledeće godine biti. ‘Eh, Lena, kada sam na to pomislila, shvatila sam
da je to bio prvi put otkako sam se našla u izgnanstvu, daleko od
Brazila, da pravim planove za narednu godinu. Celu noć sam plakala
zbog toga. Ali shvatila sam da sam naučila jednu stvar od dece. Ili
mnogo toga. Na primer, godina koja dolazi mogla bi da bude ispunjena
radošću. Tako sam rešila da napravim Klub Kurumim, u kome će se
dečurlija svake subote okupljati i igrati.’ Tamo su pričali priče, pevali,
plesali, maštarili, čitali knjige, slavili praznike, sakupljali razglednice
Brazila, igrali razne igre, a ponekad bi neko i varao, baš onako po naški.
Nikada neću zaboraviti sjaj u njenim očima dok je pričala o tome:
’Mislim da je bilo dobro za decu. I za roditelje takođe. Ali za mene je
bilo fantastično.’
Bilo je dobro videti nekoga ko je pronašao način da izađe iz crne
rupe. Lena je sada izdaleka posmatrala Sesilijin rad. Nakon povratka,
otvorila je umetničku školicu, primenjujući sve više umetnost u
obrazovanju, sasvim okrenuta ka budućnosti. Mnogo planova za
godine koje dolaze, ali sada bez bola.
Držeći i dalje svesku u rukama, Leni upade u oči zabeleška o jednoj
drugoj Brazilki. Sećala se te staložene i jake žene nemačkog prezimena,
elegantne i lepo obučenene, sa kojom je razgovarala u baru:
„Dobro, moje pravo ime nije Ana Fišer, već Sebastijana. Sebastijana
Konseisao de Araužo. Odmah nakon što sam otišla, promenila sam ime
u Ana, jer niko neće uspeti da izgovori tako dugačko i neobično ime,
puno slova s i sa slovom ž. Kada sam se udala, odmah sam postala Frau
Fischer, uzevši muževljevo prezime, a danas i sama zaboravim na
Konseisao i ostalo. Ali sada mislim da je to bila neka druga žena, koja je
ostala negde tamo, uplašena devojčica koja je pobegla, strahujući od
policije i od celog sveta, koja je morala da beži preko granice bez
dokumenata, koja je gladovala i smrzavala se u Buenos Ajresu sve dok
nije našla neke prijatelje koji su joj obezbedili lažni pasoš i kartu za
Evropu, koja nije baš najbolje razumela šta se dešava oko nje. Bila sam
srednjoškolka i zabavljala sam se sa jednim tipom koji je studirao
prava, oboje smo bili uhapšeni, on je pokušao da pobegne i ubili su ga,
a ja sam ostala. Mučili su me. Kada je moja porodica uspela da otkrije
gde sam i kada su došli, otac je rekao da me tuku još dok se skroz ne
opametim. To je rekao preda mnom. Tu su se stvari još pogoršale. Jedva
sam preživela. Posle nekog vremena me oslobodiše. Nisam saznala
zašto. Nikada nisam potpuno razumela šta se dešava, bila sam mnogo
naivna, ušla sam u sve to zbog dečka. Nisam čak ni bila iz Južne Zone.
Moja porodica je iz Nilopolisa, a ja sam rođena i odrasla u Baišadi. U
početku sam mnogo patila ovde. Svašta sam radila, ne želim ni da se
sećam. A onda sam upoznala Klausa, koji je bio moja prava ljubav,
divan muž koji mi je udahnuo novi život, da boljeg nisam mogla da
poželim. Postala sam prava Nemica, moja deca samo nemački govore,
želim da ostavim taj košmar iza sebe. Ali jednog dana, pre nekoliko
meseci, deca donesoše iz biblioteke neku knjigu priča čija se radnja
odigrava u Venecueli. Bila je puna slika dece koja trče u sandalama
među drvećem banana. Nikada nisam pomislila da bi se tako nešto
jednog dana moglo dogoditi. Kada sam videla ona stopala bez čarapa i
one brežuljke pune banana, osetila sam kako me nešto steže u grlu, u
grudima, oči su mi se napunile suzama, osetila sam nostalgiju za
Nilopolisom, želju da trčim bosa po Brazilu, bilo je toliko snažno da
sam na kraju završila sva u suzama i jecajući, kao mladunče koje su
odvojili od sise, kako bi govorila moja majka. Ali to je bio samo
trenutak. Jer ja sam vrlo dobro znala da je sa Brazilom zauvek svršeno,
kao što se detinjstvo, kad prođe, nikada više ne može ponoviti. Nikad
više neću tamo živeti. Ponekad odem tamo, ali u dubini duše osećam
da sam samo turista. Osećam se kao stranac u gradu, ne uočavam više
znake opasnosti, ne razanajem zvuke uzbune, razumeš li o čemu ti
govorim? Kada bih bila životinja koja se vraća u šumu, umrla bih pre
nego što stignem do prvog proplanka. Sada se plašim Brazilaca, plašim
se njihove agresivnosti, ne prepoznajem više svoj narod, napeta
prolazim kroz kraj u kom sam se rodila i odrasla, i gde moji rođaci i
dalje žive. Plašim se da će me napastvovati, opljačkati, ubiti. Osećam
sve vreme da sam u opasnosti, ali ne znam odakle ona dolazi, čudno...
Mislim da sam još uvek Brazilka samo zbog jezika, i zato što mnogo
čitam na portugalskom, radim kao izvršna sekretarica u jednoj
brazilskoj firmi i po ceo dan govorim portugalski. Ako bih promenila
posao, istog momenta bih potpuno ušla u nemačku orbitu i ugušila
tako Brazil u sebi. Tu bih se ukopala. Jer on sâm ne želi da zna za mene,
već me je ubio unutar sebe. Ne znam zašto. Nisam imala ni dvadeset
godina i nikome nisam nedostajala.”
Ali ovakva reakcija nije bila tipična. Zapravo, cela priča nije bila
tipična, Lena je to shvatala. Za vreme izgnanstva, svako je želeo da se
vrati u svoju zemlju. Samo su retki gradili toliko čvrste veze u stranoj
zemlji, da nisu uspevali da ih preseku. Uglavnom se dešavalo da su
živeli u stanju stalne neprilagođenosti, osećajući da ne pripadaju svetu
koji ih okružuje, a da sve manje pripadaju svojoj rodnoj zemlji (ili živeći
u strahu da se to ne dogodi). I svaki pojedinačni slučaj bi se razlikovao,
u zavisnosti od okolnosti ličnog iskustva, od emotivne vezanosti, od
mogućnosti profesionalnog ostvarivanja. Ljubav i rad. To je bilo
najvažnije. Lena je pomislila na dva brazilska novinara koja je
upoznala. Iste profesije, iste nacionalnosti, potpuno različitih životnih
priča.
Raimondo je bio iz severoistočne zone Brazila, iz skromne porodice,
mlad, sjajan izveštač s kačketom na glavi, još nije bio ni završio fakultet
kada su ga uhapsili zajedno sa ostalim studentima, na onom tajnom
kongresu. Bio je vođa studentskog pokreta na svom fakultetu, te je
proces njegovog oslobađanja potrajao. Kada je najzad bio pušten na
slobodu, bio je propustio dosta predavanja i vežbi i nije bilo šanse da
savlada gradivo, pa je stoga morao da obnovi godinu. Policija ga je
ponovo potražila u pansionu u kom je živeo. U tom trenutku nije bio u
sobi, ali to je bio znak upozorenja. Jedan njegov drugar, šef u novinama,
rešio je da ga pošalje u Peru zbog posla, dok ne prođe malo vremena. U
toku njegovog boravka tamo, desile su se dve stvari: otpušten je i
preživeo je zemljotres u kome je izgubio sve osim odeće koja je bila na
njemu, pasoša i fotografskog aparata. Ali pošto je on reporter, napravio
je neverovatne fotografije i uspeo da ih pošalje uz fantastično napisan
tekst. Zahvaljujući tome i uz pomoć prijatelja, imao je u rukama kartu
za Pariz, uz poruku da ga u Brazilu traže i da je još uvek rano da se
vraća. Sleteo je u Francusku potpuno izgubljen, bez znanja jedne reči
francuskog jezika, bez zimske odeće, bez posla, bez ikakvih izgleda za
budućnost. Neko vreme se tako potucao, živeći kod raznih poznanika,
osećajući se jadno. Preselio se u jedan dom milosrđa. Ili solidarnosti, za
njega je sve to bilo isto. Našao je posao u cirkusu u Lionu. Šest meseci je
čistio govna slonova. Posle je uspeo da dođe u Pariz i da nađe drugi
posao. Nekoliko meseci je prao leševe u Medicinskom Institutu, gde je
počeo da koristi izraz „žambon” koji znači „pršuta” – kako je policija iz
Rija označavala sadržaje u fiokama hladnjača. Znak da je počinjao da
govori francuski. Ali dan i noć samo je mislio na to kako da se vrati. Na
kraju, nije mogao više da izdrži. Niko ne zna kako, ali uspeo je da
nabavi neku kartu do Južne Amerike, da bi ilegalno ušao u Brazil. Dva
meseca kasnije, vlasti su ga ubile u perionici u kojoj je radio, u
unutrašnjosti Pernambuka. Neko ga je prijavio, zamenivši ga sa
drugom osobom.
Antonio je takođe bio iz severostočnog dela Brazila, iz skromne
porodice, odličan izveštač s kačketom na glavi. Malo manje mlad. I još
uvek se nije vratio. Lena je mislila da se nikada i neće vratiti. Zapravo,
dolazio je povremeno u Brazil da vidi prijatelje, da ubije nostalgiju, da
obnovi kulturu, ostajao bi mesec dana do mesec i po, nikada duže od
toga. Izašao je ubrzo nakon dekreta AI-5, kada je shvatio da ne može da
podnese pritisak diktature i uspeo da izdejstvuje da ga novine kao
dopisnika pošalju u jednu evropsku prestonicu. Profesionalac
izvanrednih kvaliteta, cenio je svoje mesto i dao je novi smisao svom
poslu. Razvio je mrežu kontakata i postao gotovo nezamenjiv. Održao
je svoje mesto. Deca su porasla, venčala se i podarila mu evropske
unuke. I ako bi rešio da se vrati, iskoristivši otvaranje granica i ponovno
uspostavljanje demokratije, sve što bi novine mogle da mu ponude,
kako bi održao standard života u skladu sa njegovom profesionalnom
vrednošću, bio bi sto u redakciji i birokratski posao urednika na nekom
rukovodećem mestu. Za nekoga kao što je Antonio, koji je navikao da
bude gospodar svog radnog vremena i kretanja, da ide na ulicu u
potrazi za događajima, to bi značilo profesionalnu smrt. Celog života je
bio reporter i gajio je strast prema svom poslu. Ako je cena koju bi
trebalo da plati za svoj povratak, ta da sedi u fotelji i visi na telefonu, da
ide na sastanke sa drugim šefovima i da daje naređenja ostalim
reporterima, on se radije ne bi vratio, ostao bi da uživa uz svoju decu i
unuke, tamo gde se njegova profesija ceni. Možda i jeste pupčanom
vrpcom vezan za bezvodne tropske pustinje kaktusa. Ali osećao je da će
njegovo srce jednog dana počivati u zemlji u kojoj su ležali ostaci
Etruraca i Rimljana. I to ga više nije čak ni bolelo. Naprotiv. Svaki put
kad bi otputovala i sastala se s prijateljem, osećala je da pred sobom
ima jednu staloženu osobu, koja je u miru sa samom sobom. Sa
neočekivanom unutrašnjom smirenošću za jednog tipičnog egzilanta,
koja se retko može naći, čak i među onima koji nikada nisu napustili
zemlju, upinjući se iz petnih žila da pronađu mogućnost da jednog
dana možda budu srećniji na nekom drugom mestu. Samo što je znala,
već je nekoliko je puta pričala sa Antoniom o tome, da uprkos svoj toj
spokojnosti žeravica u grudima nikada nije potpuno ugasla. Dovoljan je
bio jedan dan da se čovek malo opusti, pa da je neočekivana oluja oživi
i ona iznenada plane. Stalno je tinjala i mogla je da se rasplamsa u
svakom trenutku. I tada bi se svakim atomom bića osećao bol za
Brazilom.
Drugi uspešni profesionalci su pokušavali da se vrate. Lena se
sećala Adalberta, na primer. Bio je naučnik, u Brazilu je bio čuveni lekar
i unuverzitetski profesor, pionir u istraživanjima, ali radio je u uskim
okvirima koji su ga sputavali. Bio je izbačen, penzionisan, prognan.
Otišao je za Francusku sa svojim talentom. Tamo su ga uključili u tim
koji su činili naučnici u izgnanstvu i dobio je stimulativnije uslove rada.
Skoro dvadeset godina posvećenosti istraživanjima donelo mu je brojne
nagrade, međunarodno priznanje, ugled u celom svetu. Ali žeravica
nije prestajala da tinja, sagorevala ga je iznutra. Adalberto je želeo da
rezultate svog truda ponudi svom narodu i svojoj zemlji, da podeli sa
svojim ljudima plodove koje će ubrati posle napornog rada. Tako da je
žar, čim se ukazao i najmanji znak da može da se vrati, buknuo u
plamen. Na racionalan način je pregovarao o uslovima za nastavak
svojih istraživanja, pristajući na ono najneophodnije, odričući se bilo
kakve viskoke tehnologije i tražeći samo elementarnu podršku. Kada
mu je to bilo zagarantovano, ostavio je izgrađen život u inostranstvu i
spakovao se za povratak. Otkrio je da su i dalje postojala ista
ograničenja, samo uz još više birokratije, zajedljivosti i neprijateljskog
raspoloženja prema njemu zbog postignute slave. Dobro raspoložen,
nakon što je ponovo spakovao kofere i vratio se u Pariz,
prokomentarisao je Leni tokom jednog susreta na brzinu u nekom
kafeu, da je bilo tek toliko da ga želja mine:
– Jeste, vredelo je. Imao sam dovoljno vremena da na mnoge reči
stavim prefiks ne jednom za svagda. I otkrio sam da svaka ta reč
počinje velikim slovom N. N kao Nedelorvornost, Nestručnost,
Neznanje. Ali pre svega kao Neosetljivost i Nerazumevanje.
Lena se na to našali, pokušavajući da mu ulije nadu:
– Videćeš da je tvoj povratak bio malo preuranjen, Adalberto... Ko
zna, možda će se, kad prođe još neko vreme, pojaviti jedno veliko slovo
I, kao Informacija, i stvari krenuti nabolje?
– Nema nikakvog načina, dušo. Samo fali da ja na sve to pridodam
još jedno N kao Neodgovornost. Bilo bi potpuno neodgovorno da se
tako šetam tamo-ovamo, ometajući timski rad i prekidajući istraživanja
koja upliću mnogo ljudi, samo iz svojih emotivnih razloga, jer tamo je
moja domovina i ja umirem od nostalgije... Ne mogu takvo nešto da
uradim, nemam prava.
Nastavio je melanholičnim tonom:
 – Ima tu još nešto. Nema uslova da ponovo ulažem svoj pojedinačni
trud za nauku, čak i kada bih rešio da budem uporan, da pronađem
sponzora ili specijalni budžet za ovo specifično istraživanje. Ili nacija,
kao jedna celina, ceni potragu za znanjem, i to se ogleda u politici koja
podržava naučni rad i razvoj tehnologije, ili nema svrhe ni pokušavati.
Jer tako radimo svako za sebe, nepovezano, jedan tim ovde, drugi tamo.
Nema razmene, debate, kruženja informacija, neke vrste svakodnevnog
tržišta opšteg znanja koje se stvara kroz diskusiju. Ja dolazim iz
vremena kada smo u školama primali klasično znanje. I mogu da vam
garantujem da su stari već bili prepoznali to zlo, koje bi u sadašnjim
uslovima za mene predstavljalo paradoks. Jer ostati u Brazilu za mene
bi značilo patiti od sindroma koga su Latini nazivali dementia in exilio,
nešto što ovde u egzilu nikako ne bi moglo da mi se dogodi, jer ne
postoji to „ludilo izolovanosti”.
Lena nije znala šta da kaže. On nastavi:
– Druga latinska izreka koja odgovara ovoj situaciji, kaže: in
delitescentia non est scientia. Ne postoji tajna nauka. Ko živi u tajnosti,
daleko od znanja, nikada ga ne može u potpunosti dostići. Ja sam
morao da odem u izgnanstvo za ceo život. Ali na kraju krajeva, znate,
nauka je univerzalna, ono što mi otkrijemo, celo čovečanstvo od toga
ima koristi...
Lena je htela da kaže kako tehnologija nije univerzalna, da bi trebalo
ponovo da razmisli o svojoj odluci, jer je potreban Brazilu, ali nije rekla
ništa. Nije mogla. Dovoljno je bilo da pogleda njegov izraz lica i da
shvati da treba da ćuti. Jer ono što je mogla videti, bila je samo tuga,
seta, potištenost. Jednom rečju, bol. Neizlečiv bol u čoveku koji bi dao
svoj život da nađe lek za bol drugih ljudi. I u tom trenutku, dok su mu
u očima svetlucali odrazi okeana koji ga je razdvajao od otadžbine,
rekao je:
– Ne bih mogao više da se vratim, to bi bilo neozbiljno. Ali kada
izađem iz laboratorije, vratim se kući i sednem malo da se odmorim,
ima trenutaka kada osetim da me nešto iznutra peče i polako me
izgara. Mislim da ću od toga i umreti.
To je bila žeravica nostalgije, ona je znala. Njeno večito prisustvo u
dubini bića, različito se odražavalo na svakoga od njih. Ponovo je
pogledala u svesku, tražeći beleške o Paulu, koji je svoju žeravicu izneo
na otvoreno, počevši da prodaje pečeni kikiriki na ulici, noseći uvek sa
sobom konzervu punu užarenog uglja kojoj nije dopuštao da se
rashladi. Dok je listala stranice, nije mogla da skine osmeh sa lica,
raznežena uspomenama koje su joj ti ispisani redovi prizivali. Paulo,
uvek prijateljski raspoložen, pun entuzijazma, uliva drugima
poverenje. Ali on takođe sa sobom nosi jednu priču ispunjenu bolom i
tužnim trenucima. Ipak, Lena je samo mogla da ga se seti sa osećajem
nežnosti i topline, kroz sliku prijatelja, mangupa koji usred noći gura
pokretnu žeravicu.
„Lena, pričamo ovde na mansardi, ispod nekog krova, usred
pariskog sivila, umesto da sedimo na nekoj klupi na plaži, tamo u Riju,
ali biće i to uskoro... Osećam u dubini duše da se bliži čas povratka. Svi
mi se smeju jer ne prestajem da govorim o tome, ali ja se ne predajem.
Ponekad je teško. Jednom sam upoznao nekog Španca koji je
deprimiran pričao kako živi u izgnanstvu već četrdeset godina i da
prvih trideset nije prestajao da govori kako će se vratiti. Ali, do đavola,
Brazil je drugačiji! Ljudi su manje okrutni, za tili čas će sve to doći na
svoje... Moram da verujem. Zbog toga sam svakog časa spreman za
povratak. Biću prvi koji će se vratiti, to ti garantujem. Svake godine
kažem da je poslednja, da sledeći Božić neću dočekati daleko od kuće.
Svakog proleća ja razmišljam o tome da se otarasim bundi i zimske
odeće koja mi više neće biti potrebna, jer ću se vratiti u Brazil pre zime.
Samo što to ipak ne učinim, jer sam jednom to već uradio, pa sam posle
morao da nabavljam druge. Svake Nove godine ja ponavljam da će ta
godina da bude zaista nova i da ću se vratiti. Još uvek se nisam vratio.
Ali to će se zasigurno desiti. Čim mi se ukaže prva prilika, ja odoh. Biću
prvi koji će se iskrcati na aerodrom Galeao, mogu to da ti potpišem.
Zaklinjem se. Ne mogu više da izdržim, samo o tome mislim. Ne
kupujem ništa na odloženo plaćanje, da ne bih imao dug za vratom. Ne
prihvatam poslove koji me obavezuju na duži period. Malo-malo
iznajmljujem novi smeštaj, kao da je na privremeno. Znam da mi se to
ne isplati, ispadne skuplje, ali bitnije mi je da mogu svakog trenutka da
izađem iz stana. Uvek sam bio oprezan i nisam dozvoljavao sebi da se
za nekoga emotivno vežem, da ne bih posle tugovao što ostavljam
osobu koju volim u trenutku kada odlazim. Čak i po cenu da budem
sâm. Možda zvuči čudno, znaš? Ali, nostalgija koju osećam jača je od
samoće, želja da se vratim jača je od svega, od Brazila nema bolje
zemlje, ja samo o tome mislim. Sreća je što sam još u Čileu sreo Robertu,
što smo se našli, ostali zajedno i dobili ovo dvoje divne dece koja mi
daju snagu. Jer ja se zaista ne bih mogao vezati za neku Francuskinju, u
to sam siguran, da me ne bi držala daleko od kuće. Polako sam
skupljao novac za karte, otac mi je isto malo pomogao, i one sada stoje
spremne u kasici, mogu da ih uzmem svakog trenutka, da kupimo
karte, spakujemo kofere, ukrcamo se u avion i izađemo u Riju. Samo da
advokat dâ zeleno svetlo i da me majka pozove. Svaki put kad telefon
zazvoni kasno u noć, ja pomislim kako me zovu da mi kažu kako je
kucnuo čas da se vratim, jer kad ona pozove ovde je uglavnom kasno,
zbog razlike u vremenskim zonama. I kada bude došao taj trenutak,
sve će već biti spremno za put, samo treba da mi kažu da dođem, da
neću biti uhapšen, ili da će me samo odvesti na razgovor i odmah me
pustiti. E istog trenutka ću da krenem, videćeš...”
Izvrstan advokat. Oprezan, sa odličnom sposobnošću da proceni
stuaciju. Jer Paulo zaista jeste bio prvi koji je legalno sleteo naaerodrom
Galeao, što je znak da se vremena zaista menjaju i da je do tog
otvaranja, o kome se toliko govorilo, ipak došlo.
Lena se dobro sećala tog dana, sećala se ranog jutra i njegovog
dolaska, sećala se čak i onoga što je prethodilo.
Bila je u redakciji, usred posla, kada je zazvonio telefon:
– Ne znam da li me se sećate, Lena... Ovde Selina...
Lena odmah pomisli: „Kada ovako počne, znači da je neko ko ne
zaslužuje da bude zapamćen. Može biti samo neka od onih dosadnih
osoba koje u prolazu sretneš, a one misle da su nezaboravne. Ili neko ko
hoće da traži uslugu.”
– Koja Selina?
– Selina... Probajte da se setite... Sreli smo se pre otprilike četiri
godine, na večeri kod zajedničkih prijatelja. U Lagoi.
Po glasu se ne bi reklo da je mlada osoba. Ali ton je bio odlučan. To
što je davala nepotpune informacije, nije bilo zato što je htela da bude
misteriozna, već zbog diskrecije. U Lagoi? Kod kojih prijatelja? Ah, da,
doktor Augusto... Kako to da zaboravim? Paulova majka... Lena je
odgovorila oprezno, upotrebivši šifru, iz straha da ih prisluškuju:
– Da, sada se sećam. Vi ste Kamilova baka.
– Tako je. Oni stižu u subotu i zamolili su me da vam javim.
– U koliko sati? Kojom avio-kompanijom? Koji je broj leta? Čekajte
samo trenutak, da uzmem hemijsku, da zabeležim...
Ali i da dobije na vremenu, da dođe sebi. Kako se samo uplašila!
Srce je htelo da joj iskoči. Od radosti i od zabrinutosti u isto vreme. I od
straha. Toliko stvari odjednom joj prolazi kroz glavu. Znači li to da je
već bezbedan? Mehanički je zabeležila podatke, dok je govorila bilo šta,
samo da izbegne tišinu u telefonskom razgovoru.
– E, gospođo Selina, pa to je divno, zar ne? Mora da ste jako
uzbuđeni...
– Čak ni malo, kćeri. Naravno da sam presrećna, ali savršeno sam
smirena. Sve će biti u redu. Već dugo se za to pripremaju.
Mnogi su se dugo pripremali da odu, ali niko nije bio spreman. A
trening za povratak je trajao svakodnevno, bez prestanka. Očigledno je
da vest o povratku nije predstavljala iznenađenje. Poslednji put kad su
se videli, otprilike dva meseca pre toga, kada je ona zabeležila njegovu
izjavu o nečemu što je planirao da napiše, ali ona nije znala o čemu se
tačno radi – neka mešavina dnevnika, izveštaja i istorijskog zapisa – u
Marijasovom stanu, zvučao je čvrsto rešen:
– U avgustu odlazim. Ne mogu više da izdržim. Moje je mesto tamo.
I tu nema šta dalje da se priča.
U dnevnom boravku-trpezariji-kuhinji, dok je pospremala sto i
dodavala mu posuđe za pranje, Roberta je još uvek pokušavala da
začini malo san ukusom realnosti:
– Misliš, ako pasoš bude gotov...
– Biće. Znaš, Elena, dobio sam nalog. A nakon one reportaže u Veži,
već smo uspeli da završimo papire za decu. Mora da uspe. Idemo kući
a dečicom.
Dečica. Kamilo je sedeo na stolici i jeo carotte rapeé, rendanu
šargarepu koju je zavoleo u jaslicama. Iz sobe je dopirao Ernestov glas,
pevušeći Sur le pont d’Avignon. Jednog dana pevaće našu Leti, leti, galebe.
Sada su već bili pravi Brazilci, sa papirima i svim ostalim. Samo je
ostalo još da upoznaju Brazil. I da roditeljima budu gotovi dokumenti.
Sada je gospođa Selina rekla da se vraćaju. Lena je odavno pamtila
Paula, mnogo pre toga, još kao dečaka, bio je odličan đak u školi,
zainteresovan, žedan znanja, uvek je imao najbolje ocene na kontrolnim
zadacima, bio je dobar drug, a za profesore najzahtevniji. U školi koju
nije uspeo da završi. Prekid koji nije uspeo da se nastavi.
Sada se vraćaju. U subotu. Samo što nisu.
U petak je trebalo da ide na neku proslavu. Nije ni otišla. Celu noć je
mislila na prijatelje. Imala je želju drugima da objasni: „Ne mogu da se
provodim, da idem na slavlje. Recite svima da ne mogu. Sutra ujutru
stiže prvi povratnički let. Danas, nikako! Ovog trenutka su upravo
izlašli iz kuće i krenuli na aerodrom, već čekiraju prtljag, evo, ulaze u
avion. Kako mogu da se pretvaram da idem na proslavu kada ću sve
vreme u mislima biti daleko, sa Paulom i Robertom, sa Kamilom i
Ernestom, u nekoj tački na hiljade metara iznad Atlantika? Kad
pomislim samo na gospođu Selinu, mora da je...”
Nije mogla da spava. U tri je već bila budna, iz straha da se ne
uspava i da ne čuje budilnik. U četiri je rešila da ustane i da već jednom
ode na aerodrom. Nije mogla ništa da učini. Ali želela je da bude tamo,
da ih odmah vidi, da bude sigurna da su stigli i da se ništa neće
dogoditi. „Do đavola, ako se ja ovako osećam, kako li je tek gospođi
Selini?...”
Iako je prerano stigla na aerodrom, Lena je zatekla Paulovu majku
kako bdi. Mora da je celu noć provela tamo. Otkako su krenuli iz
Pariza.
Lena joj reče da nije spavala.
– Ni ja, Elena. Nisam uspela ni oka da sklopim, te pomislih da je
bolje da što ranije dođem ovamo. Ali popila sam nekoliko sredstava za
smirenje.
I nakon kratke pauze:
– Da budem iskrena, već nedelju dana pijem sedative. Čak i za
vreme ručka, umesto da pijem vodu, ja uzimam sok od marakuje ili čaj
od kamilice.
Zbog toga je, dakle, izgledala tako smireno i staloženo, usred
atmosfere opšte napetosti među prijateljima i rođacima koji su
pristizali, koja se još pojačala kada su se pojavili prvi putnici s tog leta,
a njih nigde nema... Iznenada, neko ih je prepoznao:
– Eno ih! To su oni, sa decom!
– Kamilo je baš izrastao!
– Roberta je skratila kosu, izgleda drugačije...
Sa spoljašnje strane stakla, stariji brat, sada već momčić, bio je živa
slika Paula nekoliko godina pre toga, pre nego što je morao da se
pokupi i da ode iz zemlje. Porodične crte su se preslikavale sa lica na
lice. Preko aerodromskog stakla su se neprestano razmenjivali poljupci,
pokušavalo se mimikom komunicirati. Gospođa Selina je još jednom
opomenula:
– Nemojte previše da privlačite pažnju. Moramo da se pretvaramo
kao da se ništa ne dešava, kao da se oni samo vraćaju s odmora.
U tom trenutku deca su već prošla kroz izlazna vrata s fotoćelijama.
Pomalo zbunjeni, našavši se okruženi nepoznatim licima koja su
govorila portugalskim jezikom, polako su se privikavali i prepričavali
put avionom, dok ih je familija grlila. Roberta i Paulo su još uvek bili
unutra, dugo su se zadržali...
– Već su svi izašli. Samo njih nema. Da se nije nešto desilo?
– Ne brinite, tetka Selina. Mora da je u pitanju carina.
– Imaju mnogo kofera.
– Onda je bolje reći im da ostave kofere i da smesta dođu.
Nabavićemo posle neku odeću...
– Ne možemo da govorimo preko stakla.
– Gluposti, mama. Nema potrebe... U pitanju je samo papirologija.
– Kažu da tamo unutra ima neki ekran na kome izlaze imena ljudi,
da nije tu neki problem nastao?
– Ali nema na osnovu čega, majko. Protiv njih se ne vodi proces, nisu
osuđivani, ne postoji ništa što bi im napravilo komplikacije, zar se ne
sećate šta je advokat toliko puta objašnjavao? Hajde ponovo da ga
pitamo.
– Ne, nemoj ga sad uznemiravati. On mora da se usredsredi na ono
što se dešava unutra.
– U pitanju je samo carina, videćete. Za tili čas će da budu gotovi.
– Jeste. Eno jedan službenik im već obeležava prtljag. Za minut će
biti napolju.
– Ljudi, polako, nemojte da pravite dramu, za ime boga. Nemojte da
privlačite pažnju. Govorite tiho, mirno ih pozdravite.
Već su izlazili. Prošli su. Na samom izlazu, Roberto i Paula su se
gušili u zagrljajima. Gospođa Selina, malo udaljena, čekala je na red,
ponavljajući:
– Nemojte da pravite dramu.
Paulo je zagrlio brata. Potom se malo izmakao i pogledao ga:
– Auh, bog te, ala si se ti promenio! Da sam te video na ulici, ne bih
te prepoznao.
Knedla koja je svima stajala u grlu, pretvori se u opšti grohot:
– Ali on je isti ti, Paulo. Kao preslikan...
Prijatelji su pristupili bliže:
– Lepo je videti te ponovo ovde! Toliko toga imamo da pričamo. Ali
kasnije, kod kuće, kad prođe ova furtutma...
Jedino je gospođa Selina mirno stajala po strani, čvrsto se držeći i
čekajući na red. Onda je Paulo iznenada zastao i uzviknuo, kao da je
glasom želeo da premosti okean i sve te godine razdvojenosti
provedene u izgnanstvu:
– Mama! Zar nisam javio da ću da dođem? Evo me, stigao sam!
Čvrsto je zagrlio majku, podignuvši je sa poda, i vrteo je, vrteo, dok
im se nije zavrtelo u glavi, nosio ju je kroz klimatizovane hodnike
blindiranih stakala, pevajući na sav glas kao dete:
– Vratio sam se kući, vratio sam se kući, vratio sam se kući...
Usred smeha i pesme, na vrhuncu plesa, u moru suza koje su
navirale, gospođa Selina je jedva uspela da progovori:
– Nemoj da privlačiš pažnju, dragi sine...
Bilo je nemoguće da prođe manje diskretno. Svi koji su se zadesili na
aerodromu morali su primetiti onu bučnu družinu koja je pevala i
plesala, privlačeći pažnju kao nekakva retka ptica.
Ljudi su se rasporedili u kola i spakovali prtljag. Vreme je da se ide
kući. Paulo je vikao na sav glas pre nego što je ušao u lift koji je vodio
na parking. Indiskretan, razuzdan, teatralan, slavio je svoj povratak.
– Jeste li čuli? Pažnja svima! Idem kući. SVOJOJ KUĆI, LJUDI!
Dok se vozio duž zaliva, između favele Mare i vazdušne baze
Galeao, jedna graciozna čaplja je, ucrtavši kraj svoje užsamljene
putanje, sletela na mangrov. Moja duša peva, gledam Rio de Žaneiro,
umirem od nostalgije, nebo nad Riom, beskrajne plaže, Rio, stvoren si
za mene, Rio de Žaneiro i dalje si lep, Rio de Žaneiro i dalje si isti kao u
februaru i martu... Pre aprila i državnog udara. Kao da si onaj Rio pre
svih udara, kamenoloma, motornih testera i košmara. A preko pesama
Toma i Žila, Paulo je pevao svoju pesmu o čapljinom letu, o divnom
danu, o sletanju i ostanku. I pevao je o novom iskušenju ostanka, želeo
je samo da gleda nebo, čekajući ostatak velikog, divnog jata, i
plemensko slavlje u kome se nova pesma ne bi morala pevati kroz tihi
jecaj:
– Vratio sam se kući, vratio sam se kući, vratio sam se kući...
Na mangrovu, kraj zelenog beskraja, bela mrlja od čaplji probila je i
rasterala grupu lešinara.
 9.

I ja sam isto bio Brazilac

tamne puti kao vi.
Svirao sam violu, vozio forda
i za barskim stolom naučio
da je nacionalizam vrlina.
Ali u određeni čas, barovi se zatvore
i sve vrline bivaju poreknute.

– Karlos Drumond de Andrade

Stajalo je kraj kuće već dugo vremena, čak se nije ni sećala od kada.
Mora da je tu i rođeno. Na istom tom mestu. Uostalom, drveće nema
krila. Ali već je nekad čula da su ga izgleda doneli dok je još bilo mlado,
da je presađeno zajedno sa ostalima. Mora da je kao one buganvilije,
zasađene kraj ograde pre nekoliko godina. Sada ih je ostalo samo dve-
tri, boje cigle. Ostale su pojeli mravi. Ili su to možda bile gusenice. Nije
se moglo ustanoviti odakle su dolazile. Ali ipak je mislila da su mravi.
Oni su proždrljiviji. Tamanili su svaki novi listić koji izbije, pravi užas.
Nije bilo potrebe objašnjavati da ne jedu oni, već da nose kući i daju
bubicama. U svakom slučaju, ništa manji užas. Već je tokom svog
života u tom vrtu imala priliku da vidi kako mravi potamane mnoge
žbunove koji i ne stignu da izrastu u drveće. Tokom života koji je već
postao dug, osobe su odlazile i nikad se više nisu vraćale, životinje se
smenjivale, a samo ona ostajala. Već je prošlo, na primer, mnogo leta da
stari nije dolazio. A deca koju je naučio mnogim stvarima, već su
odrasla, i već su skoro sva imala svoju decu. A sada je njegova kćerka
imala sedu kosu, nosila naočare, čistila baštu od korova i pokazivala
cveće dečacima i devojčicama. Sećala se vedrog starca, iako on već
godinama nije živeo tu. Sećala se i kako su jednom, kada je ova što leži
sa stopalom podignutim uvis bila mala – ali ne baš toliko mala, u
nekom periodu je čak bila veća od drveta, prisetila se odjednom slike
devojčice sa kikicama koja se meri sa drvetom, dobro, u svakom slučaju
bila je mlada – a starac koga više nema još je često boravio tu, njih dvoje
ceo dan proveli pričajući o drvetu. Devojčica je pitala:
– A ovo ovde, deko? Kako se stvarno zove? Tetka Teodosija kaže da
je orah, ja sam ga uvek zvala badem, a ribari ga zovu kesten...
Drvo je čulo odgovor:
– Na jugu ga zovu suncobran, zbog ove guste senke koju krošnja
stvara.
– Senka što je svuda?
Starac je odgovorio svojim isprekidanim glasom, otežući prvi slog
reči ili početak rečenice, da bi izbegao mucanje. Ali i tako je
nekontrolisano ponavljao neke slogove. Ko je na to navikao, nije više ni
obraćao pažnju.
– To je zato što je ovo još uvek maleno. Ali kad izraste, videćeš ti. A
kako to drvo, kome odgovara blizina mora, uspeva da se razvije u
pesku i dobro podnosi vetar i morski vazduh, postalo je odlika našeg
priobalja. Ime „suncobran”ukazuje na njegovu osobinu da bude
korisno.
Devojčica je bila uporna:
– Znači, nije badem?
– Jeste... Badem, kesten, čak i taj orah što tetka Teodosija kaže, sva ta
imena se odnose na plodove.
– Daje plodove? Možemo da ih jedemo?
– Može ono da se jede, ima ih koji jedu, ali nije baš ukusno. Mada se
slepim miševima jako dopada. I konjima takođe. Kada izraste, videćeš
kako će biti puno kestena ili badema, nakon što prvo bude dala fine
beličaste cvetove.
– Ali, kako se na kraju zove?
– Možeš ga zvati bilo kojim od ovih imena. A poznata je i kao
„terminalia”, to ime je direktno izvedeno od stručnog naziva.
Devojčica je bila radoznala:
– Ah, toj familiji pripada?
– Ne, to je iz familije combretaceae, čijih predstavnika ima u Brazilu i
u drugim tropskim zemljama. Prilično se razlikuje od evropskog drveta
badema, koje je iz familije rosaceae, i ono oboji mediteranski pejzaž u
ružičasto kada stigne proleće. Prava lepota, kćeri, videćeš jednog dana...
 Ali badem ili kesten su po njoj nekako najbolje pristajali ovom
drvetu. Stara Teodosija, lokalna vidarka, dolazila je da skuplja parčiće
njegove kore da bi pravila čaj ili melem za zaceljivanje rana, ili da traži
bademe iliti orahe da zaleči plućne bolesti. Deca su skupljala plodove
da bi ih koristila u igri kao municiju ili ih jela. Ili bi se penjali na njegove
grane igrajući se raznih igara. Vremenom, drvo badema je poslužilo kao
cirkuski trapez, Tarzanova prašuma, jarbol gusarskog broda, konjić,
avion za iskakanje padobranaca i sve ostalo što bi dečja mašta ili
trenutni heroji predložili. U jednom trenutku je nadraslo i decu, i mlade,
i sve žive. Posle su njegovi vrhovi dostigli visinu krova kuće, a onda je i
nju nadraslo. Danas je sa visine moglo da gleda dvorište, sporednu
ulicu, kamionet koji je prolazio, pesak na plaži, more koje se prostire u
nedogled, nasuprot beskrajnoj šumi, od koje ga je delio drvored
šarolikih krovova. I koliko je samo novih krovova to bademovo drvo
videlo za sve te godine... Gledalo je kako se krovovi od slame
zamenjuju keramičkim ili azbestnim crepovima. I gledalo je čak i kako
se pojavljuje prva zgrada-kutija, grozna betonska kocka bez krova, od
tri nabacana sprata, koja predstavlja pravu uvredu za okolni pejzaž,
dok je ono sve vreme mirno stajalo tamo i dobro usađeno bacalo senku
na zemlju, a kuću zaklanjalo od sunca, dočekavši da se zidovi okrune,
krovovi potamne, da se neke osobe pogrbe, a druge da izrastu. Svojom
krošnjom je štitilo decu koja su dolazila da se igraju ispod njega, na
neobrađenom stolu postavljenom u vrtu – pozornici na kojoj su se
odigravale roštiljade, rođendanske proslave, nedeljni ručkovi, i večnom
utočištu za mališane, koji nisu hteli da prekidaju igru na otvorenom čak
ni za vreme obroka. I prihvatalo je tako nove klince, mlade dok ašikuju,
tajno puše, okupljaju se da bi pričali, slušali radio i kasetofon, svirali
gitaru, ostavljali daske da se suše na vetru ispod njegove senke u blizini
plaže, a ponekad bi čak poslužilo kao garaža za jedan čamac, izvrnut i
položen na dva postolja, dok je njegov motor bio na popravci. Kada je
bilo mnogo ljudi, ispod njega su se parkirala kola. I ranije, dok je
domaćin kuće još tamo živeo, uvek je između one najniže grane i onog
račvanja desno razapinjao ljuljašku da bi se odmarao posle ručka, u taj
sveti, nemi čas, kada bi čak i zvuk lopte prestajao, što se nije dešavalo
ukoliko bi bilo ko drugi od ukućana na toj ljuljašci dremao ili čitao
knjigu. A ono i dalje čvrsto stoji tamo, raste, lista dva puta godišnje,
daruje nove grane, nežne pupoljke i mladice, stvara senku, bdi nad
kućom i nad porodicom kao duh zaštitnik, posmatrajući ukućane s
blagonaklonošću starog prijatelja koji svakog od njih u dušu poznaje i
milujući ih svojom senkom kao anđeo čuvar. Kao što je najstarijoj
devojčici, sada već ženi, pristigloj usred septembarske plime i buđenja
zelenila, koja hramlje i jedva se kreće, provodi mnogo vremena
zatvorenih očiju ili lista hartije s tužnim izrazom lica, zaista bio
potreban poseban anđeo čuvar, iz vremena njenog detinjstva.
„Još uvek čuvam u novčaniku presavijen list hartije za pisma, tanak,
proziran, sa ocrtanim ivicama tvog bosog stopala. Dijagonalno,
naravno, drugačije ne bi moglo da stane. Sećaš se kada sam ga nacrtala,
u maminoj trpezariji? I to još nalivperom i onim Parkerovim mastilom
koje si toliko voleo. Možeš biti miran, na sigurnom je. Ako ti jednog
dana bude potreban par cipela na nekom mestu gde svi ljudi imaju
mala stopala, ne moraš da brineš. Ako uspeš da mi javiš, ja ću da ih
sačinim po meri, mada ne garantujem da se može kupiti ona italijanska
čizma za koju nisi imao novca prilikom našeg susreta one hladne zime
u izgnanstvu, i koja je pothranjivala sve fantazije iz reklame koja je
obećavala udobnost i mekoću. Ili, ko zna, ako jednog dana pronađem u
Kabo Friju neke od onih sandala kod Malakijasa koje ti voliš, velike i s
trakom na peti, mogu da je kupim i sačekam da se pojavi neki glasnik.
Već sam nekoliko puta pokušala. Ali nikada nije bilo tvog broja.
Ponekad pomislim da ga je nemoguće naći. Sva obuća je mnogo, mnogo
manja. Prosto izgleda smešno kako je skupljena.”
„Čuvam na polici neke tvoje knjige, one koje su mi najdraže, da ne
bi završile u nekom skladištu. Stendal odmah pored Enženja Kananeija
i njegove svite – knjige su kod mene, ali znam da kananejci, Fabrisio i
Žilijen/Žuliao žive u tvom unutrašnjem džepu, bliže telu, stisnuti
između Fabijana i Makunaime. Gomila knjiga koje su stajale na tvojim
policama nisu zagubljene, otišle su u podrum bakine kuće u planini.
„Dugo sam čuvala tvoju uniformu za džudo, opranu i uredno
složenu. Zauzimala je celu policu. Ali onda je nekome zatrebala, i tako
je otišla. Uostalom, ne treba pretvarati stvari u relikvije. Bolje da posluži
nekome ko uči da se bori. To je važnije, čemu čuvati stvari?”
 „Čuvam i dalje lepršavu vrpcu koju je bacila, ona beše prelepa Kolumbijka,
a ja jedan siroti pajac... Sećaš li se onog mjuzikla koji smo gledali u
kinoteci, u kom je neki letnji kavaljer to pevao među konfetama i
balonima? Da, da, dragi moj, ja ti ne čuvam nikakvu vrpcu, koliko god
da nalazim sličnosti između tebe i tog pajaca. Zamišljam kako se
zabavljaš dok ovo čitaš i mene positovećuješ sa Kolumbijkom, večito
neodlučnom, koja nije u stanju da spoji tezu i antitezu u sintezu. Ali to
što ne čuvam trake (ali ako smem da kažem, neću da lažem, da i dalje
čuvam konfete koje bi poslužile za šta god bi tebi palo na pamet da
radiš), ne znači da ne čuvam sve tvoje ploče iz Baije. Pa čak i danas,
kada me nostalgija silno pritiska, volim da mi Kaitano i Žil oživljavaju
uspomenu na tebe dok uzvikuju „Hajde da prošetamo Avenijom (dok
vukovi ne dođu)”, poručuju „Majko, majko, hrabrosti”, predviđaju
„Dan kada sam otišao”, najavljuju, predskazuju, objavljuju. Tropikalisti
su na sigurnom, pored Luisa Gonzage i Kajmija, Paulinja da Vijole i
Kartole, Šika i Išmaela. A sve što bude izašlo novo, snimićemo i čuvati
dok se ne vratiš. Za početak, poslala sam tvom malom novi Šikov
album za decu. Svideće ti se.”
„Kad smo već kod toga, naravno da čuvam u albumu sve slike tvog
sina. Nema ih mnogo, ali dovoljno da pratim kako raste. Kada bih znala
gde si, poslala bih ti ga. Ako se vratiš pre njega, bar ćeš imati ideju
koliko ti je sin izrastao, vižljast je i ma krupne oči na tebe, usta na
majku, a odlučan izgled na oboje. Menjaju mu se zubi i već zna da čita.
Malecki i živahan, u Africi leči čileansku astmu koju je evropska klima
zakomplikovala. Čuvam za njega naše uspomene i priče kad smo bili
klinci, i priču o njegovom ocu. Jednog dana ću mu ispričati o kajsiji iz
dedinog dvorišta, u koje je svaku noć dolazio petao. I o bademovom
drvetu tamo kod naše kuće. I pričaću mu kako ribari vuku mrežu,
premeštajući je iz ruke u ruku i opevajući rad koji se završavao tek sa
raspodelom ulovljene ribe. I pričaću mu i pevati kako si bio dečkić, da si
bio deo gimnazijskog bratstva, da si uređivao časopis, igrao fudbal,
igrao se Karnevala, raspravljao o politici i lako se ljutio, te smo te stoga
zvali Ljuti Ris, jer začas planeš.”
„Čuvam svaki detalj – jednog dana ću svima ispričati istinu – slike
petka 13. Čovek na radiju priča, a mi slušamo u tišini. Tvoj izraz lica.
Tvoj bes. Tvoj iznenadni preobražaj iz stanja opuštenosti u kome si se
nalazio, kao životinja tek puštena iz kaveza. Tvoja snažna veza sa
ostatkom stada, još uvek na silu čuvanog u oboru, uprkos suprotnim
naređenjima. Tvoj usklik:
– Kurvini sinovi! Videće te bitange, izvući ću ljude odatle. Ne znam
kako, ali izvući ću ih!
„Izvukao si ih. Bog samo zna kako. I po koju cenu. Svi znamo. Ali
kako kruži loša verzija priče, sačuvaću za Istoriju ono što se stvarno
dogodilo. Jednog dana ćemo to ispričati.”
„Posle ništa tvoje neću više čuvati. Ništa što bi mogli da uzmu.
Samo sećanje. I ovu veru koju niko ne čuva, ovu nadu koju niko ne
može da ugasi, ovu ljubav koju niko ne može da obuzda. Vera, nada,
ljubav – kao u katehizisu sestre Zoe pre prve pričesti, na sličicama Svete
istorije koju si uvek iznova čitao, u himni koju bi prost primorski narod
neusklađeno pevao u beloj crkvici na vrh brda, nakon što se povuče
jarbol Svetog Sebastijana ili Santane. Vera, nada i ljubav, koje niko ne
može oduzeti, moj najmiliji brate, moj anđele čuvaru.”
Na kraju, nikada nije dala Marselu da pročita ova pisma. Nije imala
po kome da ih pošalje, nije znala gde je on, negde u izgnanstvu ili se
krije u domovini. Posle, nakon amnestije i bratovljevog povratka, toliko
toga novog su imali jedno drugom da ispričaju, toliko planova za
budućnost da podele, toliko čežnje je trebalo ispuniti, da se nikada više
nije setila pisama. Tek nedavno, dok je čeprkala po starim kutijama
tražeći materijal za dramu, pronašla je ove hartije. Ponovo je iščitala
tekst i pomislila je da je zbrkan, suviše ličan, intiman, da nije bio uopšte
za javnost, da niko ne bi razumeo, jer je bio suviše prožet ličnim
sećanjima, kodiran bratskim jezikom koji se ne može lako dešifrovati.
Ali probudio joj je uspomene. Naročito o Petku trinaestom, decembra
1968. godine. Marselo je oslobođen uoči tog dana. Pre podne mu je,
zajedno sa ostala četiri studenta, po abecednom redu, od strane
Vrhovnog federalnog suda dodeljen habeas corpus. Suđenje ostaloj
četvorici je održano posle podne. Otac se istog trena ukrcao u avion, sa
već izdatim dokumentima, uputivši se iz prestonice u vojnu tvrđavu
gde su oni bili zatvoreni. Drugi advokat je ostao na dužnosti, da bi
posle podne odneo papire koji će da oslobode ostale.
 Čitav dan su morali da pregovaraju sa upravnikom zatvora, tip nije
hteo da uvaži sudsku odluku i, iako je viši oficir (ili možda upravo zbog
toga), odbijao je da primi naredbe Vrhovnog federalnog suda da se
studenti puste. Posle nekog vremena, morao je da popusti i da oslobodi
svu petoricu. Ali malo kasnije, kada je drugi advokat stigao sa odlukom
suda da se oslobode i ostali, razbesneo se i nije hteo nikoga da pusti.
Rekao je da je za taj dan već dosta puštanja, da dođu sledećeg dana.
Sledećeg dana je izjavio da je 13. decebmar Dan mornarice, praznik
vojske, da se tada ne radi i da ne može nikoga da pusti. Ali niko nije
mogao ni da nasluti da su zatvorenici u tom trenutku već bili prebačeni
u drugu tvrđavu, u drugi grad, drugu državu, i dok se advokat
raspravljao sa komandantom, tu nije bilo više nikoga koga bi oslobodili.
Vojska je već znala šta se sprema. Civili nisu ni sumnjali.
Marselo i drugi povlašćeni abecednim redom su na sreću već bili
izašli, i našao se način da se prebace iz Sao Paula u Rio. Svako
posebnim kolima, jer tako je bilo sigurnije, menjajući automobile koji su
ih prevozili, što je bilo vrlo bitno kako ih ne bi ponovo uhapsili.
Fernando je, na primer, izašao iz utvrđenja zajedno sa Marselom u
autu. Iskoristio je stajanje na benzijskoj pumpi na putu i, po dogovoru,
zamenio brata drugim putnikom. Kad je Marselo izašao iz toaleta,
krišom je ušao u auto svog drugog prijatelja, koji ga je čekao. Nekoliko
kilometara nakon toga, Fernanda je uhapsila policija, pod izgovorom da
pregleda dokumenta, i morao je da provede celu noć u stanici, dok su ti
ljudi obaveštavali svoje nadležne da mu se pratilac izgubio. I Marselo je
tako krišom ujutru pozvonio na sestrina vrata. Kada je otvorila vrata,
ugledala ga je nasmejanog:
– Zdravo, Lena. Ostaću par dana kod tebe, može?
Boreći se sa snažnim emocijama, u čvrstom zagrljaju, sa suzama u
očima i knedlom u grlu, jedva je uspela da progovori:
– Naravno! Fantastično! Koliko god želiš, hajde ulazi...
Okupao se, popio kafu, pozvao majku da javi da je dobro stigao. Bio
mu je potreban dug razgovor, mnogo nežnosti i pažnje, da bi se ponovo
vratio u normalu i osetio slobodnim. Ali tenzija zbog političke situacije i
iščekivanje vesti o drugima koji nisu uspeli da izađu, nastavili su se
tokom celog dana. Napetost iščekivanja da telefon zazvoni postajala je
sve jača. Vesti nisu donele nikakvo olakšanje, naprotiv – pored
informacije da je Fernando uhapšen u putu, glasovi sa druge strane žice
su ga obavestili o bezuspešnim pokušajima advokata da ih sasluša
rukovodstvo zatvora, u iscrpnom naporu da postignu da sudska
naredba bude uvažena. Polako su takođe shvatali, prema jutarnjoj
štampi, da je u celoj zemlji vladala vanredna napetost u vazduhu. I
radio i televizija bili su uključeni u isto vreme. U celoj zemlji se
obaveštavalo o rezultatima glasanja prethodnog dana. Uprkos svim
pretnjama i suprotno od mišljenja Izborne komisije, poslanici su odlučili
da se suprotstave vojnom autoritarizmu. Na zasedanju koje je održano
u noć, poslanici parlamenta su ostali budni do jutra i najzad, u sredu,
dvanaestog, odbili zahtev da se sudi kolegi čiju je glavu tražila vojska.
Sa velikom razlikom u glasovima, 216 prema 141. Galerije su bile pune
građana koji na nogama pevaju Nacionalnu himnu. Dnevni listovi su
prenosili da se tokom noći, u Braziliji, na sve strane slavio Nacionalni
kongres, uprkos tome što je poslanicima prećeno fizičkom eliminacijom.
Sve je bilo u znaku građanskog otpora. Nacionalna himna nemo je
odzvanjala u glavi svakog pojedinca. Bilo je dovoljno samo zatvoriti oči,
i odmah bi se u mislima ukazala slika zeleno-žute zastave koja se vijori
na plavom nebu Otadžbine. Osećalo se da je kucnuo čas da se kaže
dosta samovolji, poslanici i sudije upravo su dali primer. Niko se više
neće povinovati. Mač ne može imati veću snagu od zakona, tako su
razmišljali.
Ali nije bilo mnogo prostora za maštarije. Reakcija vlasti je takođe
odmah bila objavljena. Te noći, na radio programu Glas Brazila, Ministar
pravde je izneo zvanično saopštenje naciji.
Uz uključen radio, Lena je spremila laganu večeru, koja je više bila
kao užina, jer je bilo mnogo vruće i niko nije imao apetit. Samo je
Marselo jeo.
– Posle onih splačina u zatvoru, Lena, ne može se odbiti domaća
kuhinja.
– To baš i nije neka domaća kuhinja, Marselo. Pre je kao kriška
namazana maslacem, iz bara na ćošku.
– A kud ćeš bolje od friškog hleba sa malo rastopljenog maslaca?
Pomiriši samo...
 Lena se oduvek divila bratovljevoj vitalnoj energiji, toj ljubavi prema
životu koja se ispoljava u svakodnevnim sitinicama. Oduvek je osećao
čulno zadovoljstvo u mirisima, ukusima, prijatnim temperaturama.
Sećala se da je Amalija govorila kako je Marselo, poput svetog Franje,
živeo u stalnoj molitvi. Samo što je on, umesto da bude bratski
naklonjen prema prirodi kao celini, svakodnevno slavio užitak u malim
stvarima, u novom sapunu, opranoj odeći, novoj svesci u kojoj treba da
počne da piše, mekanom jastuku, mirisu mokre zemlje, kobasici u
pasulju... Otac bi se smejao:
– Kakav svetac, Amalija. Pokvarićeš dečaka s tim stvarima. On je
pre vrhunski hedonista, bludnik izgubljen u revoluciji. Taj će da ispisuje
noću zidove grafitima, samo da bi čuo zvuk kuglice kako igra unutra
dok mućka sprej.
Marselo se šalio:
– Upravo tako, tata. Zvuk boje koja se raspršuje po zidu, boja koja
ostaje, miris... Obožavam miris tek odštampanog pamfleta kada izađe
iz štamparije... Ali ono što najviše volim su snažne emocije.
I izgovorio je tekst jedne televizijske reklame:
– Volim da živim opasno...
Dok je služila užinu, Lena se sa strepnjom prisećala ovih porodičnih
šala i mislila kako su opasnosti postale i suviše velike, a emocije
prevazilazile granice podnošljivog. Ali nije znala da će prava opasnost
tek da stigne, i to kroz nekoliko minuta.
Stigla je preko radija. Kroz glas jednog profesionalnog voditelja koji
Lena više nikada nije mogla da čuje, a da ne oseti gnušanje. Vlasti su
reagovale proglasivši kraj ono malo Ustava što je ostalo. Objavili su
novi institucionalni akt, peti po redu, kasnije poznat pod ozloglašenom
skraćenicom AI-5, u kome je proklamovano zatvaranje Kongresa,
cenzura štampe, ukidanje mandata, kažnjavanje poslanika, sudija,
ministara, novinara, intelektualca, studenata, radnika, svih onih koji su
se u jednom trenutku usudili da pomisle kako bi zemlja mogla da živi
na jedan drugačiji način, bez bata vojničkih čizmama.
Sedeći između muža i brata, Lena je slušala iščitavanje celog
dokumenta na radiju. To je bio kraj svake nade, pomislila je. Šta će sada
biti s Brazilom? Na trenutke bi začula Marselov ili Arnaldov usklik:
 – Kurvini sinovi!
– Kakav bezobrazluk!
Iznenada, kada je spiker prestao da govori, ona primeti kako
Marselo šeta po dnevnoj sobi kao lav u kavezu, udarajući pesnicama u
vazduh i uzvikujući:
– Bitange! Već su znali, zbog toga su ih ometali... Kurvini sinovi...
Shvatila je odmah o kome je govorio – o onima koji nisu ispunili
naređenje suda i nisu oslobodili drugove, s kojima je dan pre toga delio
skučeni prostor, odsečen od sveta betonskim zidovima i gvozdenom
žicom, i koji su sada, dok je on bio napolju, i dalje bili zatvoreni, po
najprostijem kriterijumu abecednog redosleda.
Marselo je razjareno nastavio:
– Neće ovo tek tako proći! Neće, ja kad vam kažem! Videće ti kurvini
sinovi... Izvući ćemo mi njih odande. Ja ću ih lično izvući, jednog po
jednog, garantujem! Ne znam kako, ali izvući ću ih...
Zastao je na trenutak, pred sestrom i zetom, zanemelim pred
nasilnošću akta AI-5 koji su upravo čuli, toliko da još uvek nisu mogli
da dođu sebi, kao da ih je neko maljem udario u glavu, i završio
ponovnim podizanjem pesnice u vazduh:
– A ako treba, izvući ću i Giljermija...
To je bila Marselova opsesija. U drugim okolnostima, Lena bi se čak
nasmejala. Giljermi je bio stari komunistički vođa iz severoistočne
regije, čovek iz naroda zadivljujućeg dostojanstva. Odmah nakon udara
1964. uhapsili su ga i vezanog za džip vukli po ulicama, u pokušaju da
ga javno demorališu i ponize. Marselo je u to vreme imao petnaest
godina, i osetio je duboki revolt kada je saznao za to. Danima je o tome
pričao i nikada to nije zaboravio. Skoro pet godina je prošlo, a stari
Giljermi je i dalje trunuo na dnu neke memljive ćelije. I pored toga što
ga nije poznavao i što je živeo u drugom gradu i pripadao drugoj
generaciji, Marselo ga nikada nije zaboravio. Giljermi je za njega
predstavljao simbol. Sveca na posebnom oltaru, rekla bi Amalija. I tog
trenutka, kada je zvanično nastupio dugogodišnji period terora,
objavljenog preko radija jedne tople letnje noći, Marselo se prisećao da
je teror za mnoge ljude, u raznim delovima zemlje, zapravo počeo pet
godina ranije. I obećao je sebi da će se boriti svim siama da ga pobedi.
Ili, rečima jednog pesnika, da će sopstvenim rukama sačiniti slona.
Ali u tom trenutku je bilo mnogo konkretnih mera koje je trebalo
preduzeti. Marselo je prvi procenio dimenzije zla koje je pristizalo i
težinu koju nova vremena nose. Izašao je iz dnevne sobe i počeo ponovo
da pakuje kofer koji je tog jutra raspakovan. Pozvao je zeta:
– Molim te, da li bi mogao da odeš na ovu adresu, da kažeš da sam
ovde i da moram da pobegnem?
Lena se začudi:
– Da pobegneš? Zar se nismo dogovorili da ostaneš ovde nekoliko
dana jer je tako sigurnije? Misliš da je pametno da sad izlaziš?
– Mila moja, ovde jeste sigurnije nego kod tate. Ali prvo sledeće
mesto na kome će da me potraže, jeste ovde i kod Tereze, vi ste mi
sestre. A upravo je počela sezona lova, ne mogu da se pravim lud.
Muž je izašao, a Lena je ostala da pomaže bratu, zabrinuta da bi
Arnaldu nešto moglo da se dogodi napolju i da ga nešto sačeka na toj
adresi, i uplašena idejom da njena kuća nije bila bezbedno mesto za
Marsela. A samim tim ni za nju.
– Bilo bi dobro da očistiš kuću, Lena.
– Da očistim?
– Da, upravo to. Probudi se, mala, nemoj da zuriš tu ko tele u šarena
vrata i ponavljaš sve što se kaže. Moraš brzo da razmišljaš i staloženo
da obavljaš stvari.
– Da obavljam stvari?
Ona je i dalje ponavljala. Bila je sasvim smetena, nije razumela šta se
dešava oko nje.
– Da, Lena. Ljudi će da dođu ovde na vrata, samo je pitanje
vremena. Ja moram da budem daleko kada budu stigli. Sve će da
pretresu. Ne smeš imati ništa u kući.
Lena je ponovila:
– Kako ništa?
Marselo je prekinuo s onim što je u trenutku radio, pogledao je, seo
na ivicu kreveta i smireno joj rekao:
– Dođi, sedi ovde.
Sela je. Imala je tupav izraz lica, odajući utisak da će da izvrši bilo
šta što joj zapovede ili da ostane nepomična ukoliko joj niko ne da
naređenje i ne odluči umesto nje. Marselo joj je objasnio, milujući je po
ruci:
– Izvini ako sam bio grub, možda sam te ja isprepadao svojim
nastupom. Ali mislim da ću morati da te lišim tvoje naivnosti, Lena.
Vremena su se promenila, postalo je gusto, obruč se sve više steže...
– Ali zar nije već dovoljno stegnut?
– Sada će se situacija još pogoršati. Nema više govora, protestnih
šetnji, okupljanja, članaka u novinama, nema više predavanja na kojima
profesori kritikuju režim, nema više ničeg... Izašao sam iz onog
stešnjenog zatvora u jedan još veći zatvor, u kome se i ti sada nalaziš.
Naravno da smo u boljoj poziciji od onih koji su ostali unutra, zato što
mi možemo nešto da učinimo. I imamo obavezu da nešto učinimo, jer u
suprotnom nikada nećemo izaći iz ovog zatvora.
Još uvek ne razumevajući u potpunosti, pitala je:
– Šta hoćeš da uradim?
Odgovor je usledio odmah:
– Kao prvo, da se savladaš, kontrolišeš i prestaneš s tim glupostima.
Nema vremena da sad sediš tu tako zblanuta. Jer ako nastaviš tako,
nećeš ni ono najbitnije uspeti da izvedeš, a to je da preživiš.
Ona se uplaši:
– Da preživim?
– Da preživiš da bi se posle organizovala. Ili da se prvo organizuješ
da bi onda preživela, ne znam ni sam, nisam ni ja sasvim pametan u
ovakvim trenucima. Znam samo da treba da budemo živi, slobodni i
dobro organizovani. Drugim rečima, ne smemo dozvoliti da nam se išta
dogodi. Ljudi će sigurno doći ovamo. Kao prvo, ne smeju da me
zateknu. Kao drugo, ne smeju da nađu ništa što bi moglo da baci
krivicu na nekoga. Zbog toga moraš da prečistiš kuću, Lena. Da skineš
ovaj poster Če Gevare, koji će samo da razbesni te tipove i da situaciju
učini još gorom po tebe. Da se otarasiš nekih ploča i knjiga. A najviše
moraš da se pobrineš za beleške, adrese, pamflete, zapisane članke, ili
šta sve već možeš imati tu kod sebe. Ne samo tvoje stvari, već bilo čiji
papir koji bi mogao da izazove problem. Jesi li razumela?
– Jesam... Sutra rano ću se za to pobrinuti.
– Nisi razumela. Nema vremena za čekanje. Moraš da počneš
odmah.
I ona odmah i poče. Izgledalo je kao da se ne može zaustaviti.
Arnaldo se vratio sa porukom devojke koja je dole čekala Marsela, da
ga odveze na drugo mesto, za koje niko nije znao gde se nalazi. Brat se
oprostio uz savet:
– Reci mami i tati da idem na bezbedno mesto. Ako bude potrebe,
neko će stupiti u kontakt sa vama. I hoću da zapamtite sledeće: ako se
ne budem javljao, znači da sam dobro. Za sve nas je najbolje da ne znate
gde sam. Ako mi se nešto dodgodi, odmah ćete saznati. Dakle, ona
stara: nema vesti – znači dobre vesti.
Na vratima je snažno zagrlio Lenu i dodao:
– Nemoj se plašiti. Pripremali smo se za slučaj da do ovoga dođe,
imamo organizaciju koja stoji iza nas. Ti je nemaš. Znači, čuvaj sebe,
mala. Počni da čistiš kuću. I ne zaboravi da prečešljaš svaki kutak, oni
čak i đubre pretresaju...
Zatvorivši vrata za njim, Lena briznu u plač, bacivši se Arnaldu u
naručje. U poslednje vreme je bila vrlo napeta i osetljiva, želela je da se
taj košmar završi. Strahovala je za Marsela, za druge, za sebe samu.
Uvek je bila vezana za njega, u ulozi starije sestre zaštitnice. A te noći je
iznenada shvatila da su se uloge obrnule. On ju je zvao mala, davao joj
savete, objašnjavao joj šta treba da radi, kao da je on njen zaštitnik, što i
jeste bio. Odjednom je dečak nestao, i umesto njega se pojavio čovek.
Arnaldo ju je pomilovao po kosi i odmaknuo je malo od sebe:
– Lena, shvati ozbiljno ovo što ti je rekao. Ne smemo gubiti vreme.
Cele noći su skupljali papire. One najtanje su bacili u klozetsku
šolju, sa strahom da se ne zapuši i da komšijama ne bude čudno što
tako često puštaju vodu. One deblje hartije su spalili u kadi, ali su
morali da prekinu, gušeći se od dima, u strahu da će neko usred noći da
pozove vatrogasce. Na kraju su rešili da igraju na sreću i da jedan deo
ostave za sutra i bace ga u đubre u zgradi, kada peć za spaljivanje bude
uključena. Ako ovi pre toga ne stignu...
Nisu stigli. Na sreću, trebalo im je nekoliko dana. Kada su došli,
prevrnuli su sve, neke su stvari polomili, sasuli mnogo pretnji, ali nije
išlo dalje od toga. U određenom trenutku su uvideli da Marselo zaista
nije bio tamo. A tog prvog dana su imali mnogo posla, čekalo ih je još
mesta koja je trebalo da obiđu. Sproveli su ratnu operaciju, uhapsivši ko
zna koliko ljudi. Bila je subota, 14. decebmar. Listovi su odolevali
pritiscima cenzure kako su znali. Objavljivali su vesti u telegrafskom
stilu, ispisane malim slovima, doslovce između redova u čituljama:
„Taj i taj je uhapšen.” Koristili su trikove u obeležavanju stranica, da
ukažu na to da stvari ne stoje dobro. Koristili su dvosmislene naslove i
podnaslove, neočekivane fotografije koje nisu imale nikakve veze sa
temom. Brazilske novosti su, na primer, veoma hrabro, u znak otpora,
izdavale oglase na raznim mestima u svojim izdanjima, gde je trebalo
da stoje zabranjene vesti. Obavestile su da je Kongres odložen i objavile
ceo Institucionalni Akt broj 5, stavivši pored toga fotografiju pod
naslovom „Dramatičan trenutak”, na kojoj je prikazan trenutak iz jedne
fudbalske utakmice, odigrane mnogo ranije, kada je sa terena izbačen
fudbaler Garinča, poznatiji kao „Radost naroda”. Bilo je još sportskih
fotografija, kojima su začinjavana izdanja ovih novina. Umesto reči
urednika, pod naslovom „Herkulovski zadatak”, stajao je portret malog
deteta koje pokušava da obori grdosiju od čoveka, svetskog prvaka u
džudou. I na raznim drugim mestima, između oglasa i pisama čitalaca,
premeštenih sa stranica na kojima se obično nalaze, postavljane su
fotografije gorila i druge aluzije na situaciju u zemlji, poput stare
fotografije fudbalske reprezentacije sa podnaslovom: „Odmaranje
ratnika – igrači Brazila su mnogo zadovoljni udobnošću smeštaja;
odmaraju se i više nego što bi trebalo”. Suptilan način da se čitaocu
saopšti da je mnogo ljudi uhapšeno. Lena je sačuvala novine. Zapravo,
sačuvala ih je Amalija, i kasnije ih dala Leni. Ali čak i bez štampanih
listova pred sobom, nikada ne bi mogla da zaboravi onu prvu stranicu
na kojoj je, pored tradicionalnog logotipa, svaki ugao nosio poruku. U
jednom uglu je stajala informacija „Juče je bio dan slepih”, iskoristivši
kao izgovor pomen na svetu Luciju, zaštitnicu vida. U drugom je
objavljena preteća vremenska prognoza, koja govori o crnim oblacima
na horizontu i drugim opasnostima, potpuno suprotno od stvarnosti
sunčanih plaža, koje su pozivale sve da dođu na obalu mora, što je bila
jedinstvena prilika za neku vrstu okupljanja, da se izbroje žrtve, da se
razgraniči ko je bio uhapšen, a ko se skrivao. Besramno letnje sunce prži
– slika tropskog raja, ravnodušnog prema teroru koji je vladao, ironični
izdajnik Nacionalne himne i njene retorike: „i sunce slobode svojim
vatrenim zracima zasja na nebu domovine.”
Ovo sunce sada, u vrtu kuće na plaži, bilo je blaže. Septembarsko,
kao na Dan proglašenja nezavisnosti, o kojoj je himna pevala. Ali još
uvek predprolećno, prijatno, ublaženo vetrom. Lena je spakovala u
fasciklu listove pisama koje nikada nije poslala Marselu, i pridržala se
za stub na verandi kako bi sišla niz par stepenika koji vode u vrt i na
osunčani travnjak. Čak i hramajući, bilo je prijatno priuštiti sebi laganu
šetnju oko kuće. Hod joj je bio stabilniji, bolje se oslanjala na stopalo, što
je bio dobar znak. Uspela je. Preživeće. Morala je da se zahvali životu.
Već nekoliko puta je preživela. Preživela da bi se organizovala. Ili
obrnuto, kako je Marselo svojevremeno rekao. U ovom trenutku, Lena je
samo preživljavala. Potpuno neorganizovana. Ako je zaista želela da
živi, morala je da se dovede u red. Morala je da reaguje, da sredi misli u
glavi, da složi hartije, da se pripremi za dan kada će moći da počne sa
slaganjem reči, rečenica, ideja, i sesti da piše tekst. Pa makar zbog toga
morala da rizikuje, prestane da uzima lekove i ponovo počne da pada.
Znala je da će uspeti. Trebalo je da smogne hrabrosti. Ali još je bila
daleko od toga. Tog trenutka je bilo vreme da popije lek uz šolju mleka.
Nije mogla dugo da hoda. Kasnije će uzeti pisma i još malo ih iščitavati.
Tu se mogao naći materijal za pozorišni komad, trebalo je samo dobro
da izvrši selekciju i unese neke izmene.

Pariz, 7. mart 1970.

Draga mama,
Sve ide kako treba, uprkos teškoćama koje smo u početku imali da nađemo
smeštaj, i hladnoći koja ne prolazi, iako je skoro došlo proleće. Ali sve ukazuje na
to da ćemo ipak ostati ovde, umesto da nastavimo dalje, kao što smo planirali.
Dve Arnaldove prijateljice su se divno ponele i sigurni smo da će nam preko
njih nešto konkretno iskrsnuti, možda neka stipendija za Arnalda i posao za
mene, ili obrnuto. U međuvremenu, skromno ćemo živeti od ušteđevine koju
smo poneli. Pišite i dalje na istu adresu. Izaći ćemo iz hotela nedelju dana pre
Uskrsa i ostati nekih petnaest do dvadeset dana u kući nekih prijatelja koji idu
u Italiju. Značiće nam da bar malo prištedimo, jer život je ovde preskup, novac
koji imamo jedva nam pokriva najosnovnije troškove, a ne znamo kada ćemo se
snaći za još, te bi stoga valjalo malo se stisnuti. Ali već sam poslala dva članka
za časopis, i javili su mi da će biti objavljeni. Još uvek smo na početku... Pošto
će mi oni uplatiti tamo, tata mora imati na umu da će novac stići krajem
meseca.
Potraga za smeštajem je bila vrlo obeshrabrujuća. Svi stanovi su preskupi,
stešnjeni, u raspadu. Ali strpljivo, naći ćemo nešto. Teišeira, onaj što radi u
novinama, rekao nam je juče da jedan par – on je glumac, a ona novinarka –
hoće da se vrati i da nekome preda ugovor. Za to im je potreban neko ko će im
platiti kiriju tri meseca unapred, koliko su ostavili kao depozit i koje će vlasnik
vratiti novim stanarima tek po isteku ugovora. To bi praktično ispraznilo naše
rezerve, ali videćemo. U zavisnosti od mesta i u skladu s našim poslovnim
planovima, to bi mogla da bude jedna od mogućnosti.
Nostalgija je ogromna, ali i olakšanje takođe. Pre neki dan, Arnaldo je
proslavljao što smo sastavili prvu sedmicu mirnog sna, a da niko od nas nije
imao košmare ili nesanicu. Samo to je dovoljno da nam nadomesti taj nedostatak
i ublaži teškoće...
Poljubac,
Lena.

Pariz, 5. maj 1970.

Dragi mama i tata,
Sad već može da se oseti da stiže proleće, i da se vidi koliko je ovaj grad
prelep, kao iz nekog mjuzikla, uprkos zlovolji i neprijateljskom raspoloženju
njegovih stanovnika. Na kraju smo se smestili na jednu šarmatnu mansardu
među krovovima, na petom spratu. Buketić đurđevaka mi se smeši iz čaše na
stolu. Znate li da ovde svakog prvog maja dele jedni drugima na ulici
đurđevak, za sreću? Doneće mi sreću, svima je donosi, tako bar kažu beli
zvončići cveta... Arnaldo je počeo da stažira u jednoj bolnici i to mu za sada
nije plaćeno jer, kao što sam vam rekla u prethodnom pismu, njegova diploma
ovde nije potpuno priznata. Ali mu to dođe kao neka druga kuća, tamo ima sve
obroke i uporedo upoznaje kolege i privikava se na ambijent. Silvija garantuje
da će sigurno dobiti stipendiju, negde u septembru, početkom novog semestra.
Tako bi mogao da nastavi da radi tamo i da uporedo prima stipendiju. A ja se
snalazim kako umem. Pored toga što radim za časopis (prvi članak je objavljen
prošle sedmice, šaljem vam isečak. Naravno da nije potpisan, ali bilo je jako
dirljivo videti sopstveni tekst objavljen na francuskom), počinjem ovog meseca
i da radim prevode i pretraživanja za biblioteku jedne katoličke organizacije o
Latinskoj Americi. Slabo je plaćeno, naravno, a ima puno posla, ali mogu sama
da određujem radno vreme i ponekad mogu da radim i od kuće. Što se časopisa
tiče, u aprilu sam im poslala još četiri teksta. Održavam meru jedan članak po
broju, i koliko vidim svi izlaze... Šta se dešava sa uplatom? Zar tata ne može
malo više da ih pritisne? Taj novac nam je preko potreban. Pogotovu što su
Patrisija i Eduardo (par koji je pre nas bio u stanu) ostavili gomilu neplaćenih
računa, od telefona do usluga zubara, i zamolili nas da platimo, a oni će nam
posle nadoknaditi, od uplate koja njoj treba da stigne na ovu adresu preko
Teišeire, za neke tekstove koje je poslala u Brazil. Kako su oni jako dobri
Alfredovi prijatelji, a i Teišeira garantuje za njih (uostalom, novine će poslati
novac njemu direktno, ovde u Pariz, a Patrsija je ostavila pismeno ovlašćenje
da ga on podigne i uruči meni), sigurni smo da neće biti problema. Samo što to
dugo traje, a situacija postaje sve teža. Na kraju krajeva, u pitanju je dvesta
pedeset dolara, a mi nemamo više ništa u rezervi...
Pišite kad god stignete i što više stignete. Recite i drugima da pišu. Mnogo
nam nedostajete i brine nas što se ne javljate, budući da vesti koje imamo o
zemlji nisu nimalo ohrabrujuće... Puno poljubaca,
Lena.

Rio, 20. maj 1970.

Draga Lena,
Šaljem ti samo nekoliko redaka, jer sam u velikoj žurbi. Ali hoću da
iskoristim čoveka koji je obećao da će, pored pasulja i sušenog mesa, odneti i
ovih pedeset dolara. Naš mali poklon za vas. Skroman, ali trenutno nismo u
mogućnosti da priuštimo više. Nadam se da će vam poslužiti bar kao malo
olakšanje. Bar malo. Što se uplate za tvoje članke tiče, tata misli da će ovih dana
sigurno da legne, u kašnjenju je zbog administracije i birokratije. I budući da je
ta kučka Patrisija kada je došla ovamo sprečila da se novac pošalje, svi sada vrše
moralni pritisak na njih. Alfredo je već vrlo ozbiljno popričao sa oboma i došao
je na odličnu ideju: daće Eduardu naslovnu ulogu u svom novom filmu, koji
upravo počinje da snima. I kada stigne novac za finansiranje produkcije,
ugovorio je da njemu plate unapred, da bi njegov novac odmah mogao da legne.
Vidiš? Ko ima prijatelje, nikada neće ostati sam... Novac bi sada već uskoro
trebalo da stigne.
Što se vesti iz zemlje tiče, verovatno si već čitala u tamošnjim novinama.
Kažu da je bilo i na televiziji, jesi li gledala? Glasnik će ti još uživo ispričati
detalje. Nedostaješ mi mnogo. Ljubi te tvoja sestra,
Tereza.

Pariz, 18. jun 1970.

Moji dragi roditelji,
Hvala Bogu da su bar jednom, za promenu, u ovdašnjim novinama izašle
dobre vesti o Brazilu! Ali bilo je potrebno da otadžbina obuje kopačke... Ovde je
bilo veliko slavlje. Na kraju smo pratili preko TV-a, u Teišeirinoj kući, pa smo
posle izašli na ulicu da proslavimo, zajedno sa gomilom Brazilaca koji su
dolazili sa svih strana, sa zastavama i bubnjevima, noseći dresove
reprezentacije. Da li ste ikada mogli da me zamislite kako igram sambu pod
Trijumfalnom kapijom, usred ogromnog zastoja u saobraćaju? E pa da... sad
zatvorite oči i zamislite tu scenu. Posle smo otišli da večeramo u neki italijanski
restoran, gde smo dobili opkladu od vlasnika. Ti italijani su neverovatni... Izašli
smo na metro stanici Mabijon i otišli u neku sporednu ulicu. Restoran je bio
zatvoren zbog privatne proslave i pun ljudi. Nećete mi verovati, proslavljali su
mesto vicešampiona. I ostavili su specijalan sto za nas, predstavnike prvaka
sveta... Osećala sam da smo svi mi, ovde, tamo, na ostrvu, u drugim zemljama, i
gde god ima Brazilaca, da smo svi mi zajedno navijali i prisustvovali utakmici.
Nema veze što to tamo hoće to da iskoriste u političke svrhe. Bitno je da smo
morali na neki način svi zajedno da se radujemo. Moje srce je bilo uz Žairzinja
koji se smeje, s podignutim rukama, u žutom dresu na zelenom meksičkom
terenu.
Možda ćemo da izađemo iz ovog stana na kraju meseca. Sutra ćemo da se
nađemo sa vlasnikom i porazgovaramo. Ugovor se zvanično završava, i budući
da situacija nije nimalo sjajna, bolje da povratimo novac od depozita i
pokušamo da nađemo neki jeftiniji stančić, makar bio nenamešten i nalazio se
malo dalje. Ili da platimo dugove, jer dok novac ne stigne i časopis odatle nam
ne isplati (uzgred, šta se dešava sa tim?), primorani smo da tražimo pozajmice i
deo novca unapred iz biblioteke. Ali danas neću da govorim o tome, još uvek
proslavljam Kup. Poljubac svima,
Lena.
 Rio, 14. jul 1970.
Lena, draga moja sestro,
Nadala sam se da ću danas, 14. jula, moći da ti javim vest da je ovde pala
jedna bastilja. Ali nažalost, to nije moguće. Uspeli smo na kraju da saznamo šta
se dogodilo. Alfredo je isplatio Eduardu polovinu novca unapred, da bi ti ovaj
odmah poslao. Ali on to nije učinio. Onda sam ga ja srela kako kod Antonija
časti viskijem sve za stolom, i tada je došlo do onog skandala o kome ti je mama
pisala. Znam da je to bilo ispod mog nivoa, ali nisam mogla da se suzdržim.
Svašta sam mu sručila u lice, tamo pred svima, ali to ništa nije vredelo, lik
jednostavno nema nimalo obraza. Ali svi u restoranu su o tome pričali i Alfredo
je saznao da ovaj nije poslao novac. Onda je sledećeg dana otišao da se nađe sa
njim i dao mu ček u vrednosti koju vama duguje, još jednom unapred, za
drugu polovinu novca koju je trebalo da primi po završetku snimanja filma, da
bi vam on odmah poslao. I još na sve to, Alfredo je stajao pored, dok je Eduardo
popunjavao dokumente za slanje novca. Zato me je odmah pozvao da mi kaže da
je novac otišao. Ali izgleda da se on zamislio u trenutku kada je dokument na
šalteru trebalo da se preda, i taj kurvin sin Eduardo strpao je ček u džep i nije
ga poslao! Nikada nisam videla da je neko toliko drzak i bezobrazan...
Neverovatno kako jedan lik koji poznaje toliko ljudi i dobar je sa svima, može da
bude tako nepošten, da nema nimalo solidarnosti, prava lopuža... I na sve to, ti
mi još kažeš da vam je vlasnik vratio depozit od dve kirije, umesto od tri kao što
ste računali, jer su oni dugovali za jedan mesec... Ne znam šta da kažem, mislim
da će se taj novac teško povratiti, jer njih dvoje uopšte za to ne mare. Sada,
posle vesti o tvojoj trudnoći, još više brinem, jer vama je sada preko potreban
novac, to je ogroman trošak.
Alfredo misli da treba premlatiti Eduarda. Ja mislim da ništa neće pomoći,
taj tip nema ama baš nimalo karaktera... Ali Alfredo misli da vredi bar pokušati.
Uostalom, Patrisija očekuje drugo dete i možda se razneže na vest da si trudna.
Alfredo onda predlaže da ti napišeš dugačko pismo, u kome ćeš sve ukratko da
ponoviš, insistirajući na tome koliko vam je novac neophodan i da pošalješ to
pismo njemu, a on da im ga preda i da još jednom pritisne Eduarda. On misli
da će to da upali, da Eduardo nije toliko loša osoba kao što izgleda, da je samo
mnogo neodgovoran, nepouzdan, ali da ima dobru dušu i da ume da se
solidariše. Ne košta ništa probati, vama je zaista neophodno...
 Šaljem vam puno poljubaca, i pazi dobro na stomačić koji verovatno još nije
počeo da raste...
Tereza.

Bilo je previše. Osetila je da ne može da nastavi. Izgnanstvo i težak

život su prošlost. Sa brakom je gotovo. Ali i dalje je osećala bol, koji je
bio duboko ukorenjen u njoj. Nije sačuvala kopiju pisma za Patrisiju i
Eduarda. Dobro se sećala šta je u njemu pisalo, ali sada bi radije da sve
to zaboravi, da ne misli o tome kako im objašnjava da je trudna i kako
joj očajnički treba novac koji je pozajmila na poverenje i koji su oni sada
mogli da vrate. Sada je želela sve da zaboravi. Ponovo je bila slaba i
nikada više neće moći da zatrudni. Ta beba koja nikad nije došla na
svet, začeta bez sredstava, izgubljena nakon nekoliko meseci tokom
kojih je svakodnevno pokušavala da joj produži život u sebi, taj sin o
kome je sanjala i kojeg je izgubila, ta praznina koju više nikada neće
moći da popuni detetom koje će izaći iz njene utrobe, koje će sa
ljubavlju i nežnošću ljuljati u svom krilu, dojiti na svojim grudima, koje
će grejati njeno srce...
– Reci toj ženi da prestane da me smara. Šta kog đavola ima da joj
šaljem novac... Ko joj je kriv? Trudna, pa šta sad, i Patrisija je isto.
I nikada ga nije ni poslao. Ostao je u Brazilu, pijuckao svoj viski,
postao poznat reditelj i zvezda telenovela, snimao filmove za levicu,
imao položaj na vlasti zajedno sa ženom, kada je ponovo uspostavljena
demokratija, a Leni je ostavio, ne samo neplaćen dug, već i ogroman šok
pred tolikim bezobrazlukom, koji ju je uverio da novo društvo
obavezno mora da prođe obuku iz etike. Doprineo je iščezavanju
nevinosti. I gubitku nade među ljudima.
Osećala je bol zbog svega toga. Fizički bol. Stezalo ju je u grudima,
pritiskalo, gušilo. Osećala je kako je pecka u nozdrvama i kako joj se oči
pune suzama, a nije želela da zaplače. Jedva je progutala pljuvačku,
izgledalo je da ono što je htela da proguta ne može da joj prođe kroz
grlo. U grudima ju je i dalje stezalo i pritiskalo, kao da će da je smrska. I
možda je tako bilo najbolje, da se preda, da pusti da je bol samelje i
jednom za svagda završi sa tim... Suze su tekle, jecaji se otimali, nije
htela da joj se tresu ramena, da ispušta zvuke, borila se da ne zacvili, da
zadrži bilo kakav pokret, da spreči da glasne žice zatrepere. Telefon je
zazvonio i majka odmah dođe:
– Alonso je...
Sad nikako ne bi mogla da priča, ne bi izdržala. Amalija je odmah
razumela, bilo je dovoljno samo da vidi ćerkin smeten izraz lica:
– Reći ću mu da si u kupatilu, da pozove kasnije.
Odmah se okrenula. Po instinktu. Ne rekavši više ni reč.
 10.

Tamo u Londonu, ponekad sam se osećao daleko

Ponekad, kada sam se osećao daleko, tražio sam sebe
Čupao sam kosu
Nervozan, u želji da čujem Seli Kampelo, da ne potonem
U istu onu mračnu provaliju
U koju sam video da jedan moj ortak iz Portobela tone
U taj pomućeni um
jer nije postojao nijedan razlog
da ga slavim
Niti odsustvo
topline, volje, soli
u srcu da osetim

– Žilberto Žil

I came around to say yes, and I say

But my eyes
go looking for flying saucers in the sky

– Kaitano Velozo

Majušna žiška prekidala je liniju koja je delila površinu tamnoplave

boje od još tamnije površine. Tinjala je. Sve više se otkrivala, prikazujući
se u svojoj užarenoj oblosti, imuna na morsku vodu iz koje je izranjala,
kao glava bebe koja se pomalja iz majčinog međunožja, u trenutku
porođaja. Za nekoliko trenutaka će se u potpunosti moći sagledati, biće
rođena, ostvarena, cela. Kada se polagano bude uspela na nebo, skinuće
svoj vatreni plašt i zaodenuti se zlatom, a potom će se pretvoriti u
čuveni platinasti disk, naveliko opevan u pesmama i spevovima. U
mesec celog sveta. Ali ova sada, boje rubina, koja izbija iz slanog
beskraja i zahteva da sve oko nje potpuno stane kako bi je moglo
posmatrati u tišini kratkotrajnog tropskog sumraka, ona je bila
privilegija retkih.
Svaki put kada bi videla kako se rađa pun mesec, Amalija bi počela
da se moli. Pre toga bi se pripremila za ritual. Jednom u mesecu,
trenutak je mogao biti potpun, ukoliko nebo ne bi bilo prekriveno
oblacima. Namestila bi ležaljku na zamračenoj verandi ili na plaži, u
zavisnosti od vetra, ali okrenutu prema rađanju meseca. Posle bi
postavljala drugu stolicu u dnu dvorišta, okrenutu ka šumi koja je
prekirvala brda na zapadu, i sela bi da čeka. Gledala bi kako se sunce
oprašta dok se sprema da pođe na počinak, kako okleva u želji da
nastavi svoje bdenije u zlatnim, narandžastim, ružičastim, lila i svim
ostalim toplim bojama koje nemaju ime. Kada bi ono najzad nestalo,
Amalija bi ustajala i odlazila na drugu ležaljku, na suprotnoj strani. Da
posmatra rađanje meseca. Odmalena je znala, sećala se bakinih reči koje
je ona sada govorila unucima:
– U noći punog meseca, mesec se rađa u trenutku kad sunce umire...
Dan pre toga je bilo malo ranije. Sledećeg dana će biti za nijansu
kasnije. Samo tog dana je postojao taj dupli program u božjem
bioskopu, kako su se unuci znali šaliti. Zato ona nije propuštala tu
ceremoniju svakog meseca, taj jedinstveni trenutak u kome se divila
lepoti Stvaranja, i pomalo meditirala nad sopstvenim životom.
Jedinstveni trenutak, koji se ciklično ponavljao, i to je bilo ono što je
Amalija najviše cenila. Sigurnost da će se uvek ponovo vraćati. Kao što
ga je njena baka posmatrala, u vreme kada su u Brazilu još uvek
postojali robovi, i kao što će ga gledati njeni unuci, u vremenima kad
možda više neće biti toliko bede.
Tog dana, Amalija je posebno zaslužila da uživa u divnom prizoru
punog meseca. Kriza Marije Elene teško ju je pogodila. Nije uspevala da
izgovori zbog čega onoliko plače, niti je čak posle htela da priča sa
Alonsom. Ali sada je već dala ćerki da popije tabletu za smirenje, i
sigurno će spavati do sledećeg dana. Kad se probudi, biće novi dan.
Nikada nije videla Lenu takvu, kopkalo ju je šta je to moglo da je
dovede u takvo stanje. Pomislila je čak da pozove lekara, da pita Alonsa
kada ponovo bude zvao, da li je njena ćerka u poslednje vreme često
imala ovakve napade. Ali Lena je preklinjala da nikome ne govori, a
pogotovo ne dečku, garantovala je da će sve proći čim uzme tabletu... I
prošlo je. Lena je sad već nekoliko sati spavala unutra, a u kući je
vladala potpuna tišina. Kao posle bure...
More je takođe bilo puno cikličnih kretanja. U određenom trenutku
to je bio dodatni motiv da ga oseća tako bliskim. Skoro cele godine je
živela sama kraj mora, u toj velikoj kući, i osećala je da joj ono pravi
društvo. Njih dvoje su se u dubini duše razumeli. Ono je bilo slano kao
suze, kao surutka, kao znoj koji je svojim radom celog života prolivala,
kao plodova voda koja je unutar nje okruživala svako od dece koje je
rodila. More joj je, kao ženi, prema mesečini određivalo tok njenih
unutrašnjih plima. More je bilo živo biće, ogromno stvorenje, sa
usklađenim disanjem i stalnim promenama raspoloženja. Ali cikličnog
kretanja. Posle oluje dolazi sunce, i to je govorila baka. Posle plime
dolazi oseka. Posle velikih oscilacija mora u vreme ravnodnevnice, u
martu i septembru, nastupale su blaže, tokom dugih noći u vreme
praznika Sao Žoao, ili tokom dugih dana oko Božića. Sve bi se ponovo
vraćalo na staro. A more je večito ostajalo isto, uprkos tolikim
promenama. Tako ogromno, u želji da bude još veće, pokušavalo je da
se izlije na zemlju protežući talase kako bi njihovim vršcima dotaklo
pesak, da svojim večnim valovima osvoji vazduh, da svojim hukom
otpeva uspavanku i zapljuskivanjem natopi pluća mirisom morskog
vazduha. Živahno, u pokretu, uvek ju je pratilo. Na obali mora nikada
nije bila sama.
Sada je posmatrala mesec koji je već stajao visoko na nebu i rasipao
svetlucave krljušti po vodi. Večernji povetarac donosio je svežinu. Pošla
je unutra da potraži ešarpu. Usput je odškrinula vrata od Lenine sobe
da vidi da li je sa ćerkom sve u redu. Spavala je dubokim snom. Šta li ju
je toliko potreslo? Oni papiri po kojima je čeprkala... Otvorila je fasciklu
i pogledala. Stara pisma, isečci iz novina, sveske, papiri. Uzela je
nekoliko zaheftanih listova otkucanih na mašini, to joj je bilo najlakše da
ponese. Ponovo je zatvorila fasciklu i otišla na verandu da čita dok ne
zadrema.

(SCENA: Verin i Rikardov stan u Parizu. Ona sedi na podu, sa pisaćom

mašinom na sanduku, i kuca. Telefon zvoni, ona podiže slušalicu.)
VERA – Halo, Tjago, šta ima? Kako je Tanja? A mali? Jel’ sluša?
(pauza) Zvala sam vas, da, ali već ste bili izašli. Plašila sam se da će
madam Odar da se naljuti ako je zamolim da vam prenese poruku, ali
sam rešila da rizikujem jer jako je hitno. (pauza) Ne, ne, ništa se nije
desilo, sve je u redu, u pitanju je sledeće: ovde u mojoj zgradi će jedan
stan ostati slobodan, devojka koja je u njemu živela dobila je premeštaj
u Marsej i mora odmah da ide. Vlasnica ne želi da stan nijedan dan
bude prazan, da devojka ne bi platila kaznu, hoće odmah da ga izda,
zadržaće čak istu cenu ako treba. Prilično je povoljno, pa sam mislila da
bi vas moglo zanimati... Stan je mali, samo jedna soba, garsonjera... Ali
za vas je dovoljno dok beba ne napuni bar godinu dana. (pauza) Ako
Bog da, vratiće se... (pauza) I ima jednu prednost: ceo je renoviran,
kupatilo je odlično, kompletno opremljena kuhinja, moderan je i dobro
održavan. (pauza) Rekla je da će ostaviti ključeve kod domara zgrade,
pitajte dole...
(Rikardo se pojavljuje na ulaznim vratima, s poštom u rukama, mašući
jednom kovertom. Skida bundu, kači je, poljubi Veru, stavi pisma na sanduk,
dok ona i dalje razgovara. U ruci mu ostaje samo izdvojen koverat.)
VERA: Ah, to ne znam da ti kažem, ali čini mi se da nema. Mislim
da su svi stanovi u ovoj zgradi nenamešteni, zato su dosta povoljniji.
Ali devojka koja tamo živi ima svoj nameštaj, mogla bi ona sa vama da
se dogovori da vam ga proda po nižoj ceni, uostalom, ako vi uđete, ona
neće platiti kaznu... (pauza) Dobro, svrati posle na kafu da nam ispričaš
kako je bilo. Ćao, ljubi Tanju.
RIKARDO: Jel’ se zainteresovao?
VERA: Naravno, zašto ne bi? Nakon toliko meseci traganja i života u
onom ćumezu na kraj sveta... Kaže da će odmah doći da pogleda stan,
pošto je u blizini. Kakav je to koverat?
(Potražila ga je među ostalima ali ga nije našla. Rikardo ga izvalači iza leđa
gde ga je sakrio i pokazuje joj ga, čikajući je.)
RIKARDO: Koverat sa prozorčetom... Providnim... Samo fale saksije
sa cvećem... Vidi, vidi kako lep logo, ukrasan... Jedan lep koverat. (pruža
joj ga i ona ga otvara)
VERA: Nacionalna banka Pariza... Ne mogu da verujem... (odjednom
zabrinuta, promeni ton) Da nije neki račun?
RIKARDO: Ma kakav račun, nemamo mi takve račune. Hajde,
otvaraj.
VERA: Evo, otvorila sam. Stigla je lova, konačno! Uh, nakupilo se za
šest meseci. I mislim da je i tata malo dodao, jer ima više nego što smo
očekivali... (ljubi koverat, igra po sobi)
RIKARDO: Ovo mora da se proslavi. Šta kažeš na jednu pravu
večeru? Biftek, na primer?
VERA: Ne dolazi u obzir. Možemo da proslavimo malo racionalnije.
Riba ili mleveno meso, izaberi.
RIKARDO: Meso. I flaša vina.
VERA: I nekoliko cvetova da obradujemo stan.
RIKARDO: I ništa više, da bi ostalo tebi za jaknu.
VERA: I za tvoje čizme.
RIKARDO: (grleći Veru i valjajući se po sobi) I za naš stočić, Vera, naš
stočić...
VERA: Da, stvarno... Nikad ne bih pomislila da bi običan sto mogao
toliko da nam nedostaje. Bez fotelje, kreveta, pa čak i ormara, moglo bi
se živeti, ali bez stola, nikako...
RIKARDO: Bez ormara se takođe ne može, Vera. Mislim da ćemo,
ako dobro potražimo i uz malo sreće, moći da uzmemo i sto i ormar.
VERA: Možda i hoćemo. Dovoljan je najjednostavniji sto, od onih
jeftinijih, za kuhinju. Samo da imam gde da smestim pisaću mašinu na
odgovarajuću visinu i da mogu da ispružim noge ispod. Držanje
mašine na krilu ili pisanje u čučećem položaju me ubija. Nismo indusi...
RIKARDO: Niti brđani... Gedže koje čuče ispred vrata prodavnice...
VERA: (uzima druga pisma) Pismo od moje majke i od tvog oca. Uzmi
svoje, posle ćemo se zameniti. Ah, kakav divan dan! Pisma od kuće i
novac iz banke... (otvaraju pisma, čitaju, razmenjuju komentare)
RIKARDO: Neidina ćerka se udaje...
VERA: Adrijani izašli mlečni zubi, zamisli, tako brzo... Ala ova deca
rastu...
RIKARDO: Lusinja i Žoao su se preselili u novi stan, kaže da je
ogroman, u jednoj poprečnoj ulici od Ulice Augusta...
VERA: Tetka Kora je mnogo bolesna, baš mi je žao! A već je mnogo
stara... Hoću li je ikada više videti?
(Spušta pismo i ostaje da zuri u jednu tačku, melanholičnog izraza na licu.
Rikardo završava čitanje svog pisma, vraća ga u koverat i stavlja u džep.)
VERA: Evo, hoćeš da pročitaš? Daj mi tvoje da vidim...
RIKARDO: (uzimajući njeno) Nema ništa više interesantno, rekao
sam ti već novosti.
VERA: Šta ti je? Imaš neku tajnu? Ili se nešto loše desilo? Neko je
uhapšen? Neko je umro? Šta je bilo, Rikardo, reci mi...
RIKARDO: Ništa, već sam ti rekao.
VERA: Ne možeš to da kriješ od mene, poznajem te, znam da ima
nešto što nećeš da mi kažeš.
RIKARDO: Dobro, ima. Ali, zar ja nemam pravo da čuvam tajnu?
Da pročitam pismo koje mi je otac napisao i da ga sačuvam samo za
sebe? Zar moraš sve da znaš?
VERA: Dobro, ne moraš sad još da me napadaš. Ja ću da zamišljam
najgore, sigurna sam da je neka loša vest u pitanju i mislim da je
bezveze što pokušavaš da me zaštitiš na tako glup način. Moram da
znam, šta god da je u pitanju. Ako je toliko strašno, bolje da saznam od
tebe, nego iznenada, od nekog desetog.
RIKARDO: (gubeći strpljenje): Dobro, evo ti, pročitaj sama. Nije loša
vest, isto je kao i uvek, samo što je ovaj put još uporniji. Ne prihvatam
njegove savete. I mislim da je bolje da se ne uzbuđuješ oko toga.
VERA: Opet ona stara priča o tome da sam ja paranoična, da ti
uništavam karijeru zato što te držim daleko od porodičnog doma, od
otadžbine i blagodeti života u porodičnoj zajednici?
RIKARDO: Da... Ali ne moraš ni ti sad da preteruješ, nije baš tim
rečima. On samo misli da sve dobro ide, da nema potrebe da se toliko
mučimo ovde, kad zemlja tako dobro napreduje, doživljavajući
ekonomski procvat... On veruje u to.
VERA: Da... zemlja je na dobrom putu. Hapse sve žive, muče, prave
čistke, ubijaju, ali to je progres, zar ne? A mi nismo prave patriote, ne
volimo svoju zemlju, jel’ tako? Oni su velikani... U skladu s velikim
Brazilom...
RIKARDO: On veruje u to, Vera. Zarađuje mnogo novca, što nikada
ranije nije mogao, a celog života je pošteno radio svoj posao. Nije on
kriv. Žoao takođe leži na parama. Tati je žao što mi nismo tamo da u
tome učestvujemo, Vera. On je ponekad dosadan, ali to je zato što nas
voli i što mu je žao da se mi ovde mučimo.
VERA: Jel’ on stvarno ne vidi šta se dešava s drugima? Da se
nesrećnim ljudima sasecaju plate, da bi nekim ludačkim spekulacijama
obezbedili jedan sektor srednje klase? Svirepa represija, zatvor,
mučenja, kako se niko ne bi žalio, kako se ljudi ne bi organizovali?
Ubistva, nasilje, vojna aparatura?
RIKARDO: To se ne vidi, Vera. Ne izlazi u novinama, sve je pod
cenzurom, zar si zaboravila?
VERA: Ali uvek može da se sazna, neko vidi, neko ispriča... Ko to ne
zna, taj ne želi da zna, radije će da bude saučesnik...
RIKARDO: Nije baš tako. Mogu čak i da znaju, ali ne mogu da
uspostave nikakvu vezu između ekonosmskog procvata, cenzure i
mučenja.
VERA: Ali do tog procvata je došlo samo usled represije, bez nje ne
bi postojao nikakav Veliki Brazil, Rikardo...
RIKARDO: Mi to znamo, ali ko nije upućen, ne shvata... Zato je
cenzura fundamentalna za diktaturu. Svi misle da su oni koje
povremeno hapse zločesti banditi, okrutni teroristi, i zahvaljuju Bogu
što vojska uvodi red u zemlju.
VERA (nakon kratke pauze): Tvoj otac misli da smo mi teroristi? Da
smo u stanju da ubijamo decu, i slične stvari? Ili samo misli da nismo
pravi Brazilci? Ono što je Tanja pričala, da je sada Brazil pun
automobila koji kruže po gradovima uzvikujući rečenice koje loše
govore o nama: Brazil ili voliš ili ga napustiš... Brazil zaslužuje našu
ljubav... Kao da mi ne volimo Brazil, toliko da nas duša boli...
RIKARDO: Verujem da on ne misli ništa od toga, ako baš hoćeš da
znaš. On samo ne razume šta se oko njega dešava. I želeo bi da se
vratimo da budemo blizu njega. I takođe misli da mi nismo uradlili
ništa što bi nas sprečilo da se vratimo, kaže da nema razloga da
budemo ovde.
VERA: Ali i ti i ja smo bili uhapšeni...
RIKARDO: Da, ali odmah smo pušteni. On misli da je to bila samo
greška.
VERA: Ne plaši se da bi mogli da nas muče da bismo im dali
informacije? Ili da ucenjuju mog brata, da vide da li će se predati?
 RIKARDO: Ne, Vera, toliko sam ti puta već objasnio. On ne misli
tako. On ne veruje da postoji mučenje. On misli da onaj ko nema
razloga, nema čega da se plaši.
VERA: Onda bi Brazil zaista trebalo da je u strahu, jer za to ima sve
više razloga. Ti tipovi traže novac spolja da bi finansirali sve to, i Brazil
će postati svetski šampion i u dugovanju...
RIKARDO: Naravno, u pravu si. Ali tata o tome ništa ne zna, ne vidi,
nema gde da pročita. On je presrećan što će posle celog života
žrtvovanja možda uspeti konačno da zaradi novac da kupi stan. I ne
želi da propustimo zabavu, samo je to u pitanju.
VERA: Ta zabava je i suviše jeziva za moj ukus...
RIKARDO: Ali za one koji vide samo zabavu, veoma je vesela.
Ostatak pisma samo priča o berzi, o akcijama koje je kupio, koju
vrednost su dostigle... Cifre su impresivne.
VERA: (kroz smeh): Ne sumnjam. Čak i u maminom pismu se
pominje berza, kao što možeš da vidiš...
RIKARDO: Razumeš onda o čemu ti pričam?
VERA: Ona kaže da smo postali kao Marsovci, samo o tome
pričamo...
RIKARDO: Mi? (zapanjeno)
VERA: U svakom pismu joj pričamo o tome kako očekujemo
stipendiju11, i da mora da smo mi jedini Brazilci koji u ovom trenutku
govore o stipendiji za studije, a ne o Berzi...
(Oboje prsnu u smeh. Čuje se zvono na vratima. Rikardo odlazi da otvori i
ulazi Tjago)
RIKARDO: Zdravo, Tjiago, dobro nam došao! Uđi! Ideš da vidiš
stan?
TJAGO: Već sam ga pogledao, odličan je... Mali, ali sladak. Tanja bi
se oduševila!
VERA: A i smo mi tu, biće odlično! Kada se rodi beba, mogu da vam
se nađem pri ruci, nećete više biti odsečeni od sveta.
RIKARDO: Kad ćete se doseliti? Ako je za vikend, mogu da
pomognem.
TJAGO: E pa tu je sad zvrčka... Pitanje da li ćemo uopšte da se
selimo, zbog kinte.
 VERA: Ali žena mi je rekla da neće povećavati kiriju, prilično je
jeftino, nećete naći ništa za te pare...
TJAGO: Naravno, sve ja to znam. Problem nije sama kirija. Radi se o
tome da će vlasnica da izda samo onome koga joj sadašnja stanarka
preporuči. A devojka hoće da preporuči nekoga ko može da joj da novac
od depozita, u vrednosti tri kirije, pa će, po isteku ugovora, gazdarica
vratiti novim stanarima depozit koji je ona ostavila.
RIKARDO: To je ispravno... Čak je i dobra nagodba, tako je
najjednostavnije za sve.
TJAGO: Samo što mi nemamo tu lovu.
VERA: Zar ne možete da tražite iz Brazila? Tvoji li Tanjini roditelji
ne bi mogli da vam pošalju?
TJAGO: Mogli bi, naravno... Treba da nam stigne novac, od nekog
zemljišta koje Tanja prodaje, advokat je već potpisao ugovor, sledeće
nedelje će nam poslati dokument i lovu. Ali žena hoće sad, žuri joj se,
postavila je rok od deset dana.
(Vera i Rikardo se zgledaju, ona krišom uzima koverat iz banke i pokazuje
mu, kao da traži odobrenje. On klimne glavom potvrdno, ona mu pokaže palac,
kao znak potvrđivanja.)
VERA: Tjago, možda možemo da rešimo taj problem, ako je u
pitanju samo vremenski rok i ako ćete vi moći ubrzo da platite...
RIKARDO: Jeste, nema smisla da propustite ovakvu priliku samo
zbog nekoliko dana... Mi ćemo vam pozajmiti novac.
VERA: Čim budete dobili novac, vratićete nam.
TJAGO: Vi? Otkud vama novac? Zar i sami jedva ne spajate kraj s
krajem?
VERA: To je istina, obično se jedva se sastavljamo. Ali ne i danas.
Upravo smo primili neku lovu, evo ti obaveštenje iz banke, pa vidi...
RIKARDO: Da, to je zakasnela lova koju je Vera trebalo da primi,
nakupilo se za nekoliko meseci rada u časopisu, i sad je tek stiglo.
TJAGO: (želi da prihvati, ali još uvek okleva) Stvarno vam sad neće
trebati? Jeste li sigurni?
VERA: Potpuno. Ne brini. Hteli smo da kupimo sto i još neke
stvarčice, ali kad smo već toliko dugo čekali, strpećemo se još koji dan...
TJAGO: Jao, divno! Mnogo vam hvala, ljudi! Vi ste zaista pravi
prijatelji, baš sam ganut...
VERA: Treba samo da odem u banku da podignem novac. Ali mogu
sad da pođem, pa ti svrati opet posle podne, da ti dam.
TJAGO: Kakva divota, ne mogu da verujem! Tanja će biti
presrećna... Toliko se zlopatimo tamo, užas... Ne možete ni da
zamislite... Onda ću ja da pozovem gazdaricu i da joj kažem da
prihvatamo.
VERA: A ja idemo do banke. Svrati opet popodne.
TJAGO: (grleći oboje) Od srca vam hvala, stvarno. Ovo vam nikada
neću zaboraviti... I možete biti mirni, čim novac stigne, prva stvar koju
ću da uradim jeste da vama platim, budite bez brige...
(Vera se pozdravlja i izlazi, poljubivši Rikarda. Tjago uzima telefon i, dok
govori, svetlost slabi, dok ne nestane zajedno s njegovim glasom.)
TJAGO: Halo! Madame Dupont, s’il vou plâit... Oui... Ici c’est Monsieur
Silva, à propôs de l’ appartement... Oui... Eh, bien, j’ai l’argent, nous
pourrons...

Amaliji se dopalo ono što je pročitala. Dobro je znala tu priču. Na

izvestan način je i učestvovala u radnji, ona je bila ta koja je poslala
novčanu doznaku ćerki u inostranstvo. Ili bar deo novca. Trebalo je da
više ljudi pošalje novac na više od jednog imena, jer je zakon
dozvoljavao da se pošalje samo određena količina novca. I nakon
tolikog muževljevog zalaganja da joj isplate novac za reportaže u
časopisu, svota koja je najzad stigla prelazila je limit koji je banka
dozvoljavala. I ona se dobro sećala te priče, samo što je bila uverena da
se mladić nije zvao Tjago, sigurno je imao drugo ime, ali dalje nije
mogla da se seti. Sećala se i da su oni zaista na vreme vratili novac,
nekoliko nedelja kasnije, i da su Leni i Arnaldu spremili večeru u znak
zahvalnosti. Stvari su se tek kasnije promenile, i Amalija se sećala kako
je to duboko potreslo njenu kćerku. Znala je da su tokom nekog
vremena Lena i Arnaldo počeli da se osamljuju, da su ih svi izbegavali,
izgledalo je kao da su se sklanjali od njih. Niko ih više nije nigde
pozivao. Kada bi se oni pojavili, nastupila bi tišina ili bi se menjala
tema. Nakon nekog vremena, Lena je izgubila posao u biblioteci, a
Arnaldo je saznao da je ona čuvena stipendija, koju je toliko dugo čekao
i koja je već bila potvrđena (čak je mislio da su mu uplatili za prvi
mesec), bila ukinuta, bez dodatnih obrazloženja. I posao i stipendiju
dobili su zahvaljujući pomoći drugih Brazilaca, koji su već duže bili
tamo u izgnanstvu, imali mnogo kontakata i pripadali dobro
struktuiranim organizacijama.
To je bio početak najgoreg perioda kćerkinog izgnanstva, Amalija je
to znala. Bilo je to na početku trudnoće, kada su oni, bez novca, bez
sredstava i bez prijatelja, izgubili bebu. Život Marije Elene bio bi mnogo
drugačiji da ima dete... Silno je to želela... Sve bi sada bilo drugačije...
Sigurno ne bi bila ovako tankih živaca, ne bi plakala za svaku sitnicu.
Možda bi još uvek bila u braku sa Arnaldom. Ali neke stvari ne
možemo da promenimo, čovek predlaže, a Bog raspolaže. No, Amalija
je bila uverena da Lenu, tokom celokupnog perioda izgnanstva, ništa
nije u toj meri povredilo kao slučaj sa ovim prijateljima. Znala je da
njihova prava imena nisu bila Tjago i Tanja, ali nije mogla da se seti
kako su se zvali. Radilo se o tome da su oni nakon nekog vremena
počeli na sve strane da šire glasine kako su ona i Arnaldo vrlo čudni,
mora da rade kao potkazivači za policiju ili za obaveštajnu službu.
Pričali su kako se njih dvoje pretvaraju da su u oskudici, a u stanju su
da ti nabave priličnu svotu za kratko vreme. Pomogli su Tjagu i Tanji,
ili kako se već stvarno zovu, da nađu stan u njihovoj zgradi, ali su u
stvari imali kopiju ključa da bi mogli što bolje da motre na njih. I stan je
mogao biti tako jeftin samo zato što su oni direktno plaćali jedan deo
vlasnici, da bi privukli druge u svoju blizinu. I na sve to, oni nisu
pripadali nijednoj partiji, nijednoj organizaciji, nisu imali nikoga ko stoji
iza njih, što je bilo vrlo sumnjivo usred one zajednice izgnanika, gde je
svako manje-više bio vezan za neku vrstu pokreta. Lena i Arnaldo, i još
jedan simpatičan par sa malim detetom (kako su se ono beše zvali?
Amalija je upoznala toliko ljudi kad je bila u poseti ćerki u Parizu, da
nije mogla svega da se seti, pamtila je samo likove, ali je imena
zaboravljala, sećala se da je ta cura ostala na lečenju u duševnoj bolnici),
bili su jedini koji nisu pripadali nijednoj organizaciji. I upravo je od njih
Lena saznala za tu zlobnu klevetu. Neko je pred njim to ispričao, on se
pobunio, uveravao ih da je to laž, još je i pratio poreklo glasina i posle
preneo Arnaldu. Zaista tužno. Dobro je da je bar taj par ostao solidaran
sa njima. Jedini pravi prijatelji koji ih nijednog trena nisu izneverili, za
sve vreme života u Parizu, sećala se da je Lena to govorila kada se
vratila.
Ali odakle Mariji Eleni ideja da sada piše i čita ove stvari... Zato je
toliko plakala. Amaliji je došlo da sakrije te hartije, da uništi sve
fascikle, za ćerkino dobro. Ali kad je Lena u pitanju, nikada nije znala
šta može da očekuje, plašila se da ne izazove buru. No, u ovoj životnoj
dobi, takođe je znala da ponekad moramo da taknemo u ranjivo mesto i
da pustimo da se dogodi prasak, nema svrhe pretvarati se da ne boli ili
da nam nije ništa. Mora da izbije na površinu, kao upaljeni čir, pun
gnoja, koji smeta, boli, pulsira, dok ne sazri dovoljno da možemo da ga
probodemo, da raspuknemo tu gadnu prljavštinu koja je unutra, da
iščistimo i iscedimo sve dok ne ostane da curi samo krv. Mora dobro da
se očisti, da budemo sigurni da se više neće pojavljivati na drugim
mestima. A to je onda pravo olakšanje! Možda je baš to bilo u pitanju?
Možda je njenoj Eleni Mariji baš to bilo potrebno, da polako cedi tu
zagnojenu ranicu, kako posle ne bi morala da se podvrgava drastičnijim
hiruškim zahvatima? Sigurno je to, zato su one bile u takvom
raspoloženju poslednjih dana, samo su pričale o prošlosti, o stvarima o
kojima ona dugo nije pričala... I sama Amalija je sada shvatila kako je
imala želju da se malo više prepusti sećanjima, da pusti da ona
iskopavaju uspomene, da postane kao voda koja polako izvire iz
dubina i nastavlja da teče kroz drveće, stalno primajući nove pritoke,
pune gustog belog peska, dok se nebo ogleda u njenom ogledalu, gde
vilin-konjici i kolibri dolaze da se okupaju, a latice kvaresmeire plivaju
niz opasni krivudavi tok kojim prolazi kroz seoca, sve dok se ne slije u
more, kroz morske grebene gde stanuju jastozi, kraj mangrova gde su
unuci postavljali zamke za hvatanje račića.
Tako je zaista bilo. Da bi voda koja izvire prešla svoj put od izvora
do krajnjeg odredišta, gde bi se razlila po zelenom beskraju mora, bilo
je najpre potrebno da zemlja isuši površinski plašt podzemnih voda. Sa
sećanjima je bilo slično. U nekim trenucima je neophodno prepustiti i se.
Kao što su njih dve poslednjih dana činile, evocirajući kroz priču davne
uspomene. Ili čak bez priče – bar što se nje tiče, sećanja su joj navirala u
živim slikama. Još uvek se jasno sećala meseci odmah nakon
objavljivanja dekreta AI-5, na primer, kad je, samo što je uspela da
predahne zbog oslobođenja sina, već bila primorana da se privikava na
novu realnost, koju nikada nije mogla ni da zamisli – na njegov život u
ilegali. Toliko je stvari naučila u tom periodu... Jedna od njih je bila da
ceni tišinu. Da prihvati ideju da je, ako nema vesti o Marselu, to dobar
znak. I da ne sme da priča o njemu izvan kruga porodice. Da misli na
sina svakog trenutka, da se moli za njega dok obavlja kućne poslove, da
sve vreme prepušta bezbednost i život njenog odraslog dečaka koji je
bio daleko u Božije ruke.
Dobro je da je učenje moglo da bude postepeno. Prvih meseci, on je
još uvek s vremena na vreme slao vesti. Ponekad bi zvao telefonom, ili
bi poslao poruku po nekom prijatelju. Jednom ili dvaput čak su imali
priliku i da se nađu, uz strogu opreznost, ali ipak uspevši da se vide
licem u lice. Na svoj rođendan, primila je od njega čestitku sa cvećem. A
dan uoči njegovog dvadesetog rođendana, uspeli su čak i zajedno da
ručaju, u jednoj kafanici u predgrađu.
Ali kasnije, sve to se prekinulo. I ono što je tih meseci naučila
pokazalo se kao korisno. Ona nije mogla da oda nikakve informacije,
čak i da je ubiju od silnog mučenja, jer zaista ništa nije znala. Nije znala
ni gde Marselo stanuje, šta radi, kako se sada zove, ko su mu prijatelji,
kako izgleda, nosi li naočare, da li je plav, da li ima brkove. Poznavala
je njegov miris, toplinu, njegov glas, ali ništa od toga ne ulazi u opis koji
bi policiji poslužio da ga uhapse.
Nova faza njihovog života je počela iznenada, naglo, kao nekakav
košmar, i trajaće narednih deset godina, do one lažne amnestije koja u
početku skoro nikoga nije zakačila, samo je služila kao garancija da
nijedan nekažnjeni mučitelj ili terorista nikad i ne bude kažnjen. Dobro
je da je taj dekret bio loše sastavljen, da je u njemu bilo rupa, pa je od
bitke do bitke na sudu počeo da se primenjuje skoro na sav ostali svet.
A ona je toliko sanjala o tom značajnom danu, o kolektivnoj nacionalnoj
proslavi svršetka svih tih godina terora, o puštanju svih političkih
zatvorenika iz zatvora, uz sletanje aviona i pristizanje brodova koji će
da dopreme sve izgnanike usred tog opšteg slavlja, kao kad je u
mladosti prisustvovala povratku svih onih vojnika koji su se borili u
Drugom svetskom ratu, i njihovom defilovanju kroz centar grada, u
otvorenim kolima, dok su konfete pljuštale po njima kao kiša. Amalija
je zamišljala da će svršetak diktature izgledati poput 14. jula u
Francuskoj ili 25. aprila u Portugalu – kao dan koji će označiti početak
nove epohe. Uprkos tome što nije postojao nijedan konkretan događaj,
kao što je pad Bastilje ili ustanak koji je označio Revoluciju karanfila.
Ali, ne. Sve je teklo tako usporeno, blago i postepeno, da se tome nije
video kraj, i kada bi u svom ličnom kalendaru mogla crvenom bojom da
obeleži dan sinovljevog povratka, konačno pomilovanog, ne bi mogla
da zaboravi da još uvek ima onih koji nisu dobili potpunu amnestiju. Ili
da je na rukovodećem mestima u vladi još uvek bilo onih koji su i dalje
jednako predani prethodnom režimu. A pre svega, nije se moglo
zaboraviti da su svi oni, koji su ugnjetavali, tukli, hapsili, mučili, bacali
bombe i ubijali tokom svih tih godina terora, i dalje bili na slobodi i
rasuti svuda među narodom, a da nikada nisu bili ni na koji način
kažnjeni, ili bar identifikovani i izloženi javnosti. Kada bi se skupili na
jedno mesto svi ti lopovi i pokvarenjaci, koji su koristili svaku priliku za
obavljanje mutnih radnji i koji su krali gde god su stizali, dok nisu
doveli zemlju do ovih ekonomskih nevolja u kojima se trenutno nalazi,
broj ljudi koji uživaju potpunu nekažnjivost bio bi nesaglediv. Zbog
toga je Amalija ponekad osećala duboku potištenost kada bi razmišljala
o Brazilu. Govorila je sama sebi da su se stvari sada popravile, jer su
novine mogle da objave u vestima te finansijske skandale, partije su
mogle nesmetano da funkcionišu, svako je mogao da izrazi svoje
mišljenje, a da zbog toga ne bude prognan; na kraju krajeva, situacija je
bila mnogo više demokratska, bez ikakve sumnje. Ali dok ne bude
videla da je pravda zadovoljena, neće uspeti da poveruje da su zaista
nastupila nova vremena. Osim ako ne bude pomalo sebično posmatrala
stvari, na šta je takođe imala pravo: deca su joj, hvala Bogu, živa i
zdrava, na slobodi, u toplom domu. Sve je u najboljem redu...
 11.

Kada se budeš vratio s puta

Donećeš okrvavljenu glavu
I beskorisno sećanje
Onih koji posećuju pakao
Donećeš glavu
Kao bezoblično rastinje
A srce će tvoje celivati popodnevne mirise

– Osvald de Andrade

Kad se Lena probudila, sunce se već visoko uspelo na nebu. Nije popila
svoju dozu leka, pomisli preplašeno. Mora sad odmah to da nadoknadi.
Celo telo ju je bolelo od napetosti prethodnog dana, leđni mišići,
ramena, ruke i noge. Glava joj je bila teška. Izgledalo je kao da je hvata
grip. Ili kao da su je pretukli.
Kad se bolje razmisli, i jeste pretučena. Sećanja su je prebila na
mrtvo ime. Ali odbijala je da započne dan s takvim mislima. Ustala je i
otvorila prozor. Malo dalje, drvo badema ju je pozdravljalo svojim
prisustvom, zaodenuto u nove cvetove, nežne, zelene, sjajne, s novim
svetlim izdancima. Drvo joj je i dalje svakodnevno davalo lekcije o
regeneraciji, pomislila je. Sećala se kako joj je deda objašnjavao:
– Drvo badema je pravi feniks među biljkama... Izroni iz sopstvenog
pepela, koliko god puta je potrebno. Kad vidi da dolaze hladni dani,
zbaci sa sebe svo lišće, da bi zadržalo nektar i sačuvalo energiju. Njegov
brzi proces ogoljavanja je način odbrane...

A mala Lena bi upitala:

– Kako ono zna da će biti hladno?
Deda, uvek pun strpljenja da održi predavanje, odgovarao bi
polako, u pokušaju da izbegne zamuckivanje:
– Sva živa bića imaju neku vrstu biološkog sata. Mravi znaju ako se
sprema kiša, i udaljavaju se od reka do tačke koju poplave ne mogu da
dostignu. Životinje s krznom, kao veverica na primer, znaju da li će
zima biti jaka i onda im krzno postane gušće, ili ako će zima biti duga,
sakupe mnogo hrane. Svaka vrsta poseduje izvestan mehanizam
samopodešavanja.
Lena bi nastavljala da se raspituje za svoje omiljeno drvo i njegovu
silnu lepotu.
– A bademovo drvo, deko? Kako ono zna i odluči da li će postati
žuto ili crveno?
– Već sam ti rekao, ono to biološki oseća...
Devojčica nije baš najbolje razumela, a on bi nastavio:
– To je jedna vrlo osetljiva vrsta. Ponekad je dovoljno da se klima
malo promeni, i njemu odmah krene da opada lišće. Štedi hlorofil,
zelena boja ustupa mesto žutoj, i onda nastaje to zlatno sazvučje.
Kasnije, kada već sasvim nestane hlorofila, postane skroz crveno,
rubincrveno, blistavo, vatreno. Tad izgleda kao da je lišće stvarno
sprženo, jer se sasvim sasuši i počne da opada. Drvo tada postaje
ogoljeno, da bi se suočilo sa oštrom zimom, u doba kada noći duže
traju, a sunca i vode ima sve manje da ga nahrane. Kada ostane sasvim
bez lišća i izgleda mrtvo, to je zato što se priprema da izraste, da bukne
životom, puno novih izdanaka.
Stari bi onda napravio pauzu i rekao:
– Feniks među biljkama...
Mala Lena nije znala šta je feniks. Saznala je tek kasnije, kada je
porasla. A sada, kao žena, mislila je da joj je upravo to bilo potrebno, da
bude kao feniks. U nekom trenutku će morati to da uradi, da se
potpuno preporodi. Kao što kobra cela izađe iz stare kože, ostavi
sasušenu košuljicu, i ponovo se rodi iz same sebe, sačuvavši svoju
suštinu. Ne kao leptir koji izađe iz čaure, a da ništa ne sačuva od one
gusenice, koja je pre toga bio. Preporod koji ne znači preobražaj – ostati
veran sebi. Večiti izazov. Biti živ. Preživeti i organizovati se, kao što je
toliko puta govorio Marselo.
Fizički napor je pomagao. I kako ju je stopalo sve manje bolelo, već
je mogla malo da hoda, da iskoristi oseku i da korača po tvrdom pesku
kraj mora. Bilo joj je potrebno samo da joj majka malo pripomogne da
stigne do tamo, dok ne zakorači na suvi pesak na plaži, čim prođe
šiblje. Samo bi malo da se prošeta. Ako sve bude išlo kako treba, možda
će se idućeg dana osmeliti da hoda malo duže, da korača do drugog
kraja naselja, do dasaka malog brodogradilišta, gde su se popravljali
stari i pravili novi čamci. Ali ne danas. Morala je polako da proširuje
svoje granice.
Sedeći kraj stočića, pričala je sa majkom o planovima za šetnju.
Amalija je odahnula kada je shvatila da su jučerašnje sivilo i depresija
ostali iza nje. Čim je Lena završila sa obedovanjem, obe su izašle.
– Sad možeš da se vratiš, mama. Pusti mene da idem malo sama... –
devojka ju je zamolila kada su stigli do malo tvrđeg tla.
– Jesi li sigurna da možeš?
– Mogu i hoću. To mi je potrebno, mama, molim te...
Amalija je znala da joj je to zaista neophodno. I bila je uverena da bi
ćerka već mogla malo da hoda i sama. Više je bila zabrinuta za njenu
glavu ili za njeno srce, nego za stopalo. Ali u tom trenutku nije mogla
ništa da uradi. Složila se da ne ide dalje i predložila joj, u znak
poštovanja prema Leninoj nezavisnosti:
– Idem ja onda unutra da donesem stolicu na rasklapanje, za posle,
kada se vratiš, može? Tako možeš da sedneš i malo da se odmoriš, da se
sunčaš kraj mora. Kada postane mnogo vruće, ti uđi unutra...
– Odlična ideja, majko. Ali još bolje bi bilo da odem da se okupam u
moru...
Amalija se nasmešila na ćerkin entuzijazam:
– Polako, kćeri... Ako hoćeš u vodu, moraš da prođeš kroz talase. Sa
takvim stopalom, ne bi trebalo... Možeš da izgubiš ravnotežu.
Lena se složila. Imala je veliku želju da oseti more na koži, ali još
uvek ju je bilo strah. Ne samo zbog stopala, to ju je još i najmanje
zabrinjavalo, već da će, ako napravi pogrešan korak, odmah izgubiti
ravnotežu. Ono što joj je zaista zadavalo strah, bilo je da iznenada
padne u vodu, ne znajući gde je dno a gde površina. I da se tako možda
i udavi, jer bi u toj situaciji izgubila svaku orijentaciju. Istina je da već
danima nije padala, ali još uvek nije uspevala da se oslobodi panike
koju su joj ti padovi izazivali, i osećaja potpune nezaštićenosti. Ne, bolje
je ostati na čvrstom tlu. „Ako padneš, nećeš dalje od poda”, govorio joj
je deda da je ohrabri, kada je kao mala pokušavala puna straha da se
uspentra na niske grane drveta guave ili kajsije.
Dok se Amalija vraćala u kuću, zastavši krišom na verandi da
posmatra ćerku kako se udaljava, hramajući po pesku, Lena je
zadovoljno koračala sama pokraj mora, i s nežnošću se prisećala
dedinih reči, koje su je uvek podsticale da prevaziđe prepreke i odraste.
Ako padneš, nećeš dalje od poda... Kada je odrasla shvatila je da kad
padneš, i te kako možeš probiti pod, i ostati ispod njega zakopan. Kako
u izgnanstvu, tako u periodu od nekoliko meseci pre odlaska iz zemlje,
jedna od stvari koje su joj je najviše izazivale teskobu, počinjala je tako.
Taj i taj je pao... Način da se kaže da je neko uhapšen. I ta bi vest sa
sobom povlačila druge boli.
Odagnala je ove misli. Mora da pokuša da se usredsredi na druge
stvari. Da misli na dedu, na rođake, na detinjstvo. Ali ne uspevamo
uvek da upravljamo sopstvenim mislima. Možda da misli na Alonsa.
No, i to je bolelo. Ako je danas ne bude zvao, ona će njega pozvati
uveče. Uzgred, on je nju juče zvao, a ona mu se nije ni javila. Ali u
onakvom stanju je i bolje što se nije javila i što se pretvarala da spava.
Strašno joj je nedostajao. Rešila je: zvaće ga uveče. A šta ako ne bude bio
sam? Ako se druga devojka javi? Da li da se upusti u rizik...? Ali nije
bilo svrhe unapred zamarati glavu tim stvarima.
Pokušala je da ne razmišlja ni o čemu, htela je samo da oseti vlažni
pesak pod nogama, da pogledom sledi let galeba koji uranja u vodu da
bi ulovio ribu, da odmara oči na dalekom obzorju, da udiše duboko i
natapa pluća morskim vazduhom... Bila je sigurna da će joj ova mala
šetnja prijati. I bila je u pravu. Takođe je mislila da mora postojati neka
vrsta ravnoteže. Ne može prvi svet da osvoji sve... Zemlja je u bedi,
demokratija se sporo uspostavlja, ekonomska zavisnost je apsolutna, ali
imamo ovu prijatnu klimu, ovaj čarobni pejzaž, ovaj prekrasni tropski
raj, toliko neverovatan, da čoveka prosto bude stid da se potpuno
prepusti užitku koji on može da mu pruži...
Tako je bilo i u njenom privatnom životu. Zdravlje joj je bilo krhko,
ono što je najviše želela da radi bilo je zabranjeno, čovek koga je volela
hteo je da bude sa drugom, dete za kojim je čeznula skrivalo se iza
krivina vijugave staze beskonačnosti, reči koje su joj bile preko potrebne
uzmicale su joj i iščezavale... Ali još uvek je postojala kuća na plaži,
sigurno utočište pod okriljem majčine nežnošti, i to tle iz detinjstva,
večiti zavičaj, otadžbina u koju se uvek mogla vratiti gde god da se
nađe u izgnanstvu. I to je bila privilegija, prava blagodet. Sve više je
postajala sigurna da tu dobija snagu da se održi na nogama. Moraće da
ustane sama, bez gomile lekova, da se suoči sa opasnošću, da se upusti
u rizik kako bi pokušala. Ali kada za to dođe trenutak, kada se bude
osetila dovoljno jakom da se sama na sebe može osloniti. Ali još uvek
ne. Još uvek ne bi mogla da se održi. Jedva je uspela da se vrati do
mesta gde je majka, ispred kuće, nameštala stolicu. Sela je premorena
od hodanja, ali zadovoljna. Sutradan će hodati više.
Ali ne sada. Sada će samo da sedi i da se odmara gledajući u nebo,
dok joj se polagano ne vrati snaga. Zadivljena intenzivnim zelenim i
plavim bojama ispred sebe, setila se Luisa Sezarija, koji je uvek zapažao
boje... Uvek je zapažao sve, taj veštac koji je bio kadar da otkrije
misterije, da predvidi ono što je neizbežno, da šalje poruke na daljinu
bez ikakvih materijalnih sredstava.
Jedanput je čak ispalo vrlo slatko. Lena je jedno popodne došla kod
njih, ali on je već bio otišao da provede nedelju na imanju jednog
prijatelja, dva sata vožnje kolima odatle. Imati Karlotu samo za sebe,
takođe je bilo pravo zadovoljstvo. Lena bi ponekad pomišljala da je
malo koga u svom životu volela kao što voli Karlotu. Kao da je imala
dve majke, Amaliju i Karlotu. Ali sa nepravom majkom se na
nesvakidašnji način poistovećivala, razumele su jedna drugu i bez reči,
uprkos razlici od četrdeset godina koja ih je razdvajala. Bile su u stanju
da gotovo u tišini zajedno provode duge sate na verandi, puštajući da
ih popodnevni miomirisi celivaju. Ili da živahno razgovaraju o svemu i
svačemu. Karlota joj je dala dnevnike Anais Nin da pročita, pričala joj o
Lu Andreas-Salome, upoznala ju je sa stvaralčkim opusom Hermana
Hesea, i sa njom oduševljeno diskutovala o delu Narcis i Zlatousti, kao
da ga obe ponovo stvaraju. Od Karlote je naučila da pravi slatko od
žabutikabe, integralni hleb i domaći sir. Karlota joj je otkrila brazilsku
lepotu muzike Alberta Nepomusena i svetsku pomamu za
Stravisnkim. I sa Karlotom, koja je izgubila malu devojčicu, mogla je da
podeli svoje najintimnije boli, svoje skrivene težnje i detinje radosti.
Zato joj nije smetalo da ode tamo, i kad Luis Sezario ne bi bio kod
kuće. Karlota je sama po sebi bila pravo bogatstvo. I to popodne su
zajedno provele na verandi i u vrtu, čupajući mladice paprati,
presađujući tek iznikle ljubičice, sadeći begonije. Za to vreme su
raspravljale o političkoj situaciji – Karlota je uvek nastupala s
mladalačkom žarom. Lena bi ponekad morala da je umiri. Na vrhu
stepeništa, kraj ulaznih vrata, kuja Fifina drema, ravnodušna na
čavrljanje i pokrete ovih dveju žena.
Odjednom, Fifina podiže glavu i uspravi uši. Blago je zacvilela i
počela da laje. Potrčala je u pravcu kapije i tu je stala da se vrti oko sebe
same, kao da hoće da ugrize sopstveni rep. Potom je zastala, počela da
laje i ponovo legla. Ovaj put u blizini kapije.
Karlota je prekinula ono što je u tom trenutku radila, pogledala u
kuju i rekla:
– Kad završimo sa begonijom, ući ćemo unutra.
Lena se začudi:
– Zar nisi htela da završimo baštu?
Iznenađujuće prirodno, ona reče:
– Luis Sezario je rešio da se vrati danas. Bolje da uđemo i odemo u
kuhinju. Napraviću supicu od povrća, kako on voli, da pojačamo malo
večeru.
Lena je zapanjeno pogleda, ali ova nastavi:
– Kada se vrati s puta, uvek voli da pojede dobru supicu. Kaže da
mu to jako prija kad je umoran... Posebno ako sad kreće, uhvatiće ga
mrak u putu...
Lena pogleda na sat. Bilo je pet i trideset. Upitala je:
– Karlota, nisam razumela... Odakle ti odjedanput ideja da će se Luis
Sezario danas vratiti?
Stara se nasmeja, dok je pospremala alatke za okopavanje bašte.
Lena je odvrnula česmu, i dok su obe spirale zemlju sa šaka, Karlota joj
odgovori:
– Ah, izvini, ti nisi upućena. Ja sam se već toliko navikla da ponekad
zaboravim da drugi ne znaju... Znam to po Fifini, razumeš? Ona i Luis
Sezario su puni malih tajni, uvek nešto ćućore skriveni u ćošku, ko zna
u kakvom su odnosu bili u prethodnoj inkarnaciji... I svaki put kada on
nekuda ode, tako bude. Kada pođe kući, ona me o tome obaveštava.
Uradi sve ono što si malopre videla, trči, laje, vrti se u krug, i posle se
smesti kraj kapije da čeka. Kada on ode samo do centra grada, ja znam
u kom trenutku seda u tramvaj, i da će deset minuta nakon toga biti
kod kuće, pa onda stavim jelo na šporet da se podgreje. Kada ode
nekud dalje, ne može se baš u minut znati, dešava se da put potraje
duže, da nešto neplanirano iskrsne, da padne pljusak i slično... Ono što
sada sigurno možemo da znamo, jeste da je krenuo odande gde je bio.
Uprkos tome što je znala za čudotvorne moći Luisa Sezarija, Lena
nije mogla da poveruje.
– Hoćeš da kažeš da ćeš samo na osnovu tog predosećaja da
pripremiš večeru?
Karlota se nije nimalo uzbudila:
– Nije to predosećaj, kćeri. Ja znam da on dolazi i da će biti mrtav
gladan.
I bio je. Malo pre osam časova, Lena začu da neko svira iz kola.
Farovi pred vratima garaže ukazivali su na to da je Luis Sezario stigao.
Karlota se vratila u kuhinju, a Lena je otišla da otvori, dok joj se Fifina
motala oko nogu, nestrpljiva da iskoči napolje da se poigra i pomazi s
gazdom. Dok je gurala tešku gvozdenu kapiju, osvetljena farovima,
devojka je zamišljala kako njen drugar mora biti vrlo iznenađen što je
vidi tu. On utera kola, ugasi motor, i potrča da je zagrli.
– Znao sam da si tu! Požurio sam da dođem ranije kući, da bih te
zatekao.
Ona ipak pokuša da se našali:
– A kako si saznao? Čuo si Fifinu da laje?
On se nasmeja:
– Karloti je potrebna Fifina da bi saznala te stvari... Meni ne. Ja to
jednostavno znam.
Rešila je da proveri:
– U koliko sati si krenuo odande?
– Bilo je oko pola šest... Negde malo posle četiri sata, otišli smo da
razgledamo nove biljke u vrtu, prava lepota, jednog dana ću te odvesti
da vidiš... I onda se iznenada dogodilo...
Napravio je izraz lica nevaljog deteta koje se upravo sprema na
nestašluk, izazivajući je na simpatičan način. Namignuo je okom i
rekao:
– Tamo je bila jedna prekrasna orhideja, čista lepota, baš kakve ti
voliš... A pored nje se nalazila jedna begonija, pomalo ružnjikava, bez
cveta, sasušenih listova. Orhideja me je podsetila na tebe, a begonija mi
je kazala da si ovde. Onda sam rešio da polako završim ono što mi je
preostalo da uradim, pokupio med, spakovao torbu i krenuo odande
oko pola šest...
Dok se peo uz stepenište na verandu, pitao ju je:
– Jel’ Karlota spremila supicu?
Lena je prirodno odgovorila:
– Jeste. Eno, stavila je da se podgreje.
– Idem onda da operem ruke, da odmah sednemo da jedemo,
umirem od gladi. Ali moram prvo da popričam sa Fifinom.
I dok se on sagnuo da pomazi kuče koje se izvrnulo i podiglo šape,
iskeženih zuba, Lena je posmatrala scenu i pitala se da li su joj to ovo
dvoje matorih priredili neku predstavu, ili je to zaista istina, i ona je
upravo prisustvovala još jednoj od Luisovih mađija.
Ali nije trebalo da sumnja. Vremenom je upoznala mnoge druge
čarolije Luisa Sezarija. Nekoliko meseci nakon izdavanja dekreta AI-5,
na primer, jednog hladnog i kišovitog zimskog dana, kada se rano
smrkavalo i u pet popodne bi već potpuno pao mrak, jednog od onih
dana kada samo želimo da ostanemo kod kuće i da pod ćebetom, uz
toplu čokoladu, čitamo knjigu, Arnaldo se iznenadio kada je
konstatovao da je jedan klijent, koji je zakazao pregled kod njega, pod
nepoznatim imenom, bio ni manje ni više nego stari Luis Sezario.
– Otkud vi ovde? Kakvo iznenađenje! Sekretarica je najavila neko
potpuno drugačije ime... Luis Neves.
– Smatrao sam da je tako bezbednije.
Arnaldo nije dalje komentarisao, već je pozdravio starca i, još uvek
radoznao da sazna razlog njegove posete, ponudio mu stolicu da sedne.
– I? Šta ima? Kako je gospođa Karlota?
– Bogu hvala, sa zdravljem smo svi dobro.
Lekar se začudi:
– Šta vas onda dovodi ovamo?
Stari Luis Sezario načini ozbiljan izraz lica i predade mu jedan
taman koverat, toliko ispresavijan da jeod njega ostao tek mali paketić,
sa nečim čvrstim unutra:
– Hteo sam ovo da dam vama dvoma, ali sam smatrao da je bolje
ovako, na neutralan način.
Arnaldo je odmotavao ispresavijani koverat dok ga nije sasvim
otvorio. Pogledao je unutra. Bio je to stari ključ. Ili antikvitet. Jedan od
onih dugačkih ključeva, iz vremena kada nisu postojale današnje brave,
koji asociraju na stara zdanja ili na kovčege sakristije, šuplje glave i
debelog trupa, na čijem se vrhu nalazi vertikalno postavljen jezičak sa
prorezom.
Pre nego što ga je Arnaldo bilo šta upitao, Luis Sezario je objasnio:
– To je ključ od moje kuće. Od bočnih vrata ateljea, koja izlaze na
verandu. A može da otvori i spoljnu kapiju.
Arnaldo je i dalje ćutao, naviknut da profesionalno sasluša,
očekujući dalja objašnjenja. Luis Cezario je razjasnio:
– Da vi možete da uđete tamo u svako doba dana i noći, ako bude
potrebe. Čak i ako nikoga nema u kući. Već sam pomerio štafelaj koji je
bio na ulazu, da se neko ne bi slučajno spotakao. Nadam se da neće biti
potrebe, ali bolje je biti u pripravnosti.
Arnaldo je i dalje bio blago zbunjen, ne shvatajući najbolje o čemu se
radi i ne znajući šta da kaže.
– Veliko hvala, to je dokaz da imate ogromno poverenje u nas... Ali
ako budemo morali da idemo do vas, prvo ćemo pozvati telefonom i
doći ćemo samo ako vi budete kod kuće.
Strpljivim tonom, kao da se obraća malom detetu, Luis Sezario je
pokušao da objasni bolje:
– Eh, sinak, ja sam već preživeo dva svetska rata, jednu okupaciju i
jednu diktaturu. Preživeo sam period otpora i znam šta to
podrazumeva. Sad imam skoro sedamdeset leta, zdravlje me više ne
služi, ne mogu da se upustim u tajnu borbu kao što bi trebalo, samo bih
ometao druge. Ali jedno mogu da učinim, a to je da ustupim svoju
kuću.
– Ali mi ne...
Ovaj ga naglo prekinu:
– Ne zanima me. Znam samo da smo zajedno i da hoću da
sarađujem. Karlota i ja smo dosta razgovarali i rešili smo da ovako
uradimo. To je vrlo promišljena odluka. Reci Leni da sam joj poslao
ključ. Može sa njim da uradi šta god hoće, da ga preda kome god hoće,
ja potpuno verujem tvojoj ženi, sine moj.
Arnaldo više nije imao načina da se usprotivi. Zahvalio mu se, ganut
njegovim postupkom, i obećao mu da će poslati paket u Lenine ruke.
Stari je nastavio:
– Reci joj da se ne ustručava i da može da ga koristi kad god hoće.
Postoji samo jedna pomalo tužna okolnost u svemu tome...
– Šta to?
– Možda bi bilo bolje da se neko vreme ne viđamo, da ne bismo
otkrili naše skrovito mesto. Tako, u hitnim slučajevima, niko neće
posumnjati da smo u tesnoj vezi. Ali moramo da izdržimo čežnju.
Karlota i ja ćemo svaki dan misliti na vas, moliti se za vaše dobro i da
sve bude kako treba. A ponekad se možemo naći na nekoj izložbi ili
koncertu.
Arnaldo je počeo da se pita da li je stari pri čistoj svesti ili bunca,
zamišljajući da je u nekom špijunskom filmu. A onda ga poslednji
zahtev Luisa Sezarija još više iznenadi:
– A sada, sinak, da bi sve bilo po propisu, napiši mi recept na ime
Luisa Nevesa, to mi je jedno od prezimena koje stoji samo na ličnoj
karti. Pod tim imenom sam zakazao pregled, i sa današnjim datumom,
jednog dana može da mi posluži kao dokaz da sam ovamo dolazio
tražeći tvoje profesionalne usluge...
Uveče, kada ovo je pričao Leni, mislio je da se stari možda šalio, u
želji da se malo igra misterija i avantura. Lena je pažljivo stavila ključ u
torbu, u pregradu sa rajsferšlusom, i gotovo zaboravila na njega.
Nakon malo manje od mesec dana, Amalija ju je pozvala telefonom:
– Kćeri, da li bi mogla u četvrtak da ideš sa mnom u Del Kastiljo?
– Što u Del Kastiljo, mama?
– Pa, otkrila sam tamo neku fabriku štofa gde mogu jeftino da se
kupe materijali. Hoću da naručim da mi sašiju nekoliko košulja za tvog
oca, znaš da on voli samo one uštirkane, ne može čovek za njega nigde
da nađe košulju. A i ako se nađe, skupo je k’o đavo. Hoću da naručim i
pamuk Fernandu za pidžamu...
 Majka je nastavila da priča, a Lena je uzdahnula. To je bila Amalija.
Nađe tako neku šemu bogu iza leđa, i onda uvek neka od ćerki mora da
ide sa njom. Još je i dobro da ju je ovog puta unapred obavestila.
– Dobro, majko. Dogovorićemo se kad da se nađemo.
– Ići ćemo sutra. U jedan ćeš se već vratiti, taman u vreme ručka...
U jedan popodne su se stvarno već vratile. Ali su u jedanaest već
obavile ručak, u nekom rastoranu u predgrađu – koje, uzgred, nije ni
bilo Del Kastiljo – sa Marselom, kome je dan posle toga bio rođendan,
pa je poslao majci poruku da dođe tu da se nađu. Amalija je ponela
poklon, topli kaput za svog sina. I jednu Bibliju. Ali Lena je uhvaćena
na brzaka. Nije bila obaveštena o susretu. U naletu emocija, želela je
nešto da pokloni bratu, pa se setila ključa. Predala mu ga je i objasnila
gde se nalazi kuća. Posavetovala ga je:
– Zaklinjem te Bogom, nemoj nikome da ga daješ. To je samo za
tebe, tvoj izlaz u hitnim slučajevima, tvoje tajno mesto. Mirnija sam kad
pomislim da imaš neko utočište gde možeš da se sakriješ. Ali mnogo se
brinem za dvoje starih, pažljivo.
Videla je da je Marselo bio ganut, mnogo više nego što je mogla da
zamisli. Odgovorio je:
– Nemoj da brineš, Lena. Neću ga nikome dati. Koristiću ga samo u
slučaju krajnje nužde, ako mi sve propadne i ako budem bio očajan. Ali
neće biti potrebe. Dobro smo organizovani, imamo čvrstu strukturu u
pozadini, koja brine o našoj bezbednosti... Prihvatam ga samo zato što
nikada ne možeš da znaš šta te čeka... I mislim da tvoj poklon, toliko
značajan u ovakvoj prilici, uz svu tvoju nežnost i solidarnost, može
samo da mi donese sreću. To će biti moj talisman... A sad moramo da
krenemo... Odvešću vas do mesta gde ste ostavile kola...
Marselo je vozio neku raspadnutu polovnu Bubu. Dimila se i pušila,
zakazivala na svakom koraku, štrecala ih na sve moguće načine. Tog
dana je iznenada crkla, i to baš u blizini policijskog auta, parkiranog iza
ugla. Kola nikako nisu htela da upale. Lena i Amalija su se unervozile,
tresle su im se i noge i ruke. Marselo im je naredio:
– Ostanite mirne!
Mahnuo je jednom od policajaca i učtivo ga zamolio:
– Da li biste mogli malo da pripomognete i pogurate kola? Imam
problem, neće motor da upali...
Policajci izađoše, poguraše automobil i on krenu tu-tu-tu, i ode
džombastim putem predgrađa, lakši nakon što su svo troje odahnuli.
– Ti si stvarno lud što radiš ovakve stvari, sine – Amalija ga je korila.
– Ne smemo da iskušavamo sreću...
– Nije tako, majko. U onim okolnostima, oni bi svakako prišli, i
verovatno bi tražili dokumenta na pregled, ne bismo mogli ništa da
uradimo, i situacija je samo mogla iznenada da se pogorša. Oni zato i
stoje po ćoškovima, čekaju priliku da biju druge, da iznenada nekome
narede da izađe s rukama podignutim uvis i da ga pretresu pod
nišanom mitraljeza. Hoće da pokažu kako obavljaju svoju dužnost...
Ali, time što sam preuzeo inicijativu i pozvao ih, istog trena sam
odagnao sve sumnje. Postavio sam policiju na mesto čuvara, zaštitnika,
koji je u službi građana, ono za šta se oni sami izdaju. Uhvatio sam ih
nepripremljene. I oni su se više pozabavili kolima nego mnome...
Obe su i dalje bile zabrinute:
– Jeste, ali mnogo je rizično... Trebalo bi da zameniš auto.
– Da, trebalo bi, ali od kojih para?
– Otkud znam, onda ga odvedi kod automehaničara na detaljan
pregled. Naći ćemo novac, pa ćemo ti pozajmiti...
– Dobro, videćemo. Ako mi bude trebalo, tražiću.
Nekoliko nedelja potom, Marselo je potražio Lenu i zamolio je da
mu pozajmi auto. Na kraju je odlučio da odveze svoj na pregled, nije
mogao da nastavi da ga vozi u onakvom stanju, izazvaće neki veći
problem. Kad su se opraštali, upitao ju je:
– Imaš li još jedan ključ od ovih kola?
– Imam.
– Onda ćemo ovako da uradimo: mislim da je najbolji način da ti
vratim kola, taj da ti ih ostavim parkirana na nekom dogovorenom
mestu. Na primer, na onom trgu ispred tvog posla. Ako ne budem ja
mogao, poslaću nekoga da odveze kola tamo. Svakog dana motri. Kada
auto bude bio tamo, doći ćeš sa svojim ključem, ući u njega i odvesti se.
Ona se začudi:
– Da pošalješ nekoga ako ti ne budeš mogao? Šta to treba da znači?
– Lena, dušo, ne mogu sad da ti objašnjavam, a neću ni da ti pričam
priče. Samo ti jedno kažem: nemoj da brineš. Neću uraditi ništa što bi
moglo da ti naudi. Ali takođe ti ništa neću reći. Ako dođe toga da budeš
morala, ispričaj istinu, reci sve što znaš. Tako je najbolje.
Snažno ju je zagrlio, trajalo je dugo, kao da se opraštaju zauvek.
Osetila je kako joj se srce steže, predosećala je nešto ali nije znala šta je
to, imala je želju da zaplače.
– A sad idi i ne okreći se.
Bili su na nekom prometnom ćošku, znala je da susret mora da bude
kratak. Otišla je s dubokim osećajem praznine.
Nekoliko dana nakon toga, Žorž je došao kod nje na ručak. Rani
ručak, usred sedmice, iskoristio je to što je Lena imala slobodan dan.
Htela je na miru sa njim da porazgovara tog četvrtka, da proćaska sa
dragim prijateljem, koji je nekoliko dana pre toga stigao iz Francuske,
nakon dvogodišnjih postdiplomskih studija. Bio je na odmoru, došao je
da provede dva meseca u Brazilu pre nego što završi tezu. Iako tog
dana nisu imali mnogo vremena, ona je želela da ga vidi, da je želja
mine. Drugi dan će se na miru ispričati.
Živahno su ćaskali uz lagani obrok. Žorž joj je pričao o svojim
studijama, o tezi koju je pisao, o lokalnom životu koji je vodio na
jednom univerzitetu u provinciji, bez dodira s drugim Brazilcima,
pričajući sve vreme samo francuski jezik. Čak je i sada govorio
portugaski sa francuskim akcentom, izgovarajući kao oni slovo r,
gutajući slovo s na kraju, pomalo kao Luis Sezario. Ali stari je proveo u
Francuskoj dvadeset godina, te je imao razloga za takav izgovor, dok se
za Žorža ne bi moglo reći isto. Samo dve godine nisu opravdanje da u
toj meri promeni izgovor svog maternjeg jezika. Leni je to bilo
simpatično i bila je uverena da je on to radio svesno, želeći da bude
šarmantan. Izgovarao je sopstveno ime kao da je francusko i da se piše
Georges... Ispričao joj je dugu priču o tome što mu se dogodilo dok je
stajao u redu da obnovi pasoš. Samo što je sve vreme izgovarao
passeport, a Leni je to bilo jako simpatično.
Malo pre nego što su prešli na desert, prokomentarisala je:
– Tebi je tamo baš dobro, zar ne, Žorže? Mislim da postaješ pravi
Georges... Drago mi je što vidim da si se baš integrisao... Kada se setim
pod kakvim si okolnostima otišao i koliko si bio očajan... Uh, zaista si
napravio pomak!
Žorž se slatko nasmeja. Ali ipak je prokomentarisao:
– Znaš li da još uvek nisam potpuno izlečen? Znam da je ona sad
udata, da je dobila dete, da sam ja za nju prošlost... Ali mislim da još
uvek imam svoj tajni san o ljubavi, moj revê d’amour – baš tako, kao ime
neke bombone – da je iznenada sretnem negde na ulici, da me zagrli i
kaže da želi da bude sa mnom...
– Ne želim da ti kvarim zadovoljstvo, ali samo da te podsetim da
nema nikakve šanse da se to desi...
Žorž se složio:
– Znam to. Ali imam želju da odem u Ouro Preto, da hodam
ulicama u potrazi za njenim duhom. Makar bilo samo da ga se
otarasim.
Lena je odnela tanjire unutra, stavila ih u sudoperu i otvorila frižider
da uzme desert. Dok je išla tamo-amo od trpezarije do kuhinje, kroz
glavu joj je prolazila priča o Žoržu i Teki. Upoznali su se malo pre nego
što je on otišao u Francusku. Ljubav je buknula istog trenutka kad su se
sreli, jedna od onih strasti koje ruše sve pred sobom. Ona je bila verena
za drugog, jedna od onih dugih veza koje se razvlače i nikada ne dođu
do odlučujućeg koraka. Ostavila je verenika, napustila fakultet, otišla
od roditelja i pobegla u Ouro Preto. Ostali su tamo nekoliko nedelja,
izgubljeni u kolonijalnom raju među planinama, živeći romansu van
vremena i konvencija, i voleli se tako, potpuno utopljeni jedno u drugo.
Kako se datum njegovog odlaska približavao, morali su da se vrate.
Teka je rešila da raskine veridbu i da ode sa Žoržom u Francusku. Ali
nakon razgovora sa svojim verenikom, učinila je potpuno suprotno:
zakazala je datum venčanja za nekoliko dana posle toga, i obavestila
Žorža da se više neće videti. Prijatelji nikada nisu saznali koji je bio
razlog ovoj potpuno neočekivanoj odluci. Objašnjenje koje je dala
Žoržu, ili bar kako je on drugima rekao, nije mnogo govorilo. Kaže da je
imala potrebu za sigurnošću, da se plašila nepoznatog, da je bila
uverena da će, ako se uda za svog verenika, obezbediti sebi lagodan
život. Rekla je da je Žorž bio jedina prava ljubav u njenom životu,
jedina osoba do koje joj je zaista bilo stalo, i da nije želela da pokvari tu
strast problemima svakodnevice. A sve to mu je saopštila dva dana pre
njegovog puta, kada je Žorž još uvek čvrsto verovao da će ići zajedno.
Tada je Teka posustala i nestala. On je pao u očaj, sasvim je pomerio
pameću, tražio je devojku na sve strane, pio po ceo dan, vređao ljude
oko sebe, dok ga na kraju Tereza i Adrijano nisu odveli na avion,
znajući da prijatelj mora da stigne u Francusku pre početka semestra, i
da je imao je kartu po posebnoj tarifi, koja će da propadne ako je ne
bude upotrebio baš tog datuma. Svim prijateljima oko njega je bilo vrlo
teško da ga gledaju kako pati, a da ne mogu ništa da urade. Svi su
bezuspešno pokušavali da saznaju gde je Teka, raspravljajući između
sebe da li je možda bolje da Žorž propusti let i ode da je nađe, ali su
znali da ne može lako kupiti drugu kartu, a časovi je već trebalo da
počnu i nije mogao da ispusti stipendiju za koju se toliko borio i koja će
biti veoma bitna za njegovu karijeru... Jadni Žorž...
Tih dana je bila ogromna zbrka, Lena se sećala sa setom. Bilo je
dobro videti Žorža sada, kako se sredio i smirio, postao svoj čovek,
predaje na francuskom univerzitetu, objavljuje članke u
specijalizovanim internacionalnim časopisima, privodi kraju prvu tezu
i već pravi planove za sledeću. Što se tiče Teke, ona se stvarno udala za
svog verenika, imala je dete od godinu dana i nije bila mnogo srećna.
Žorž je to znao. Ali nije znao da je bila sveže razvedena... Lena u tom
trenutku nije htela to da kaže svom prijatelju. Nije želela ponovo da ga
vidi onako očajnog.
Kada je iznela desert, promenila je temu. Upitala ga je:
– Jesi li se video već sa Terezom i Adrijanom?
– Naravno, čim sam stigao. Oni su me sačekali na aerodromu.
Zaboravila si da mi je njegova sestra dala tvoj broj telefona i tvoju novu
adresu?
Lena se čak nije ni sećala. Adrijano, njen dever, bio mu je najbolji
prijatelj. Bili su kolege sa fakulteta, a kako je Žoržova porodica bila iz
unutrašnjosti, svaki put kada je dolazio u Rio, on je odsedao u
Adrijanovoj kući. Ali Žorž je nastavio:
– Ali i oni su nešto tajanstveni... Jedino ti nisi...
– Kako to, tajanstveni?
– Ponekad mi se čini da svi beže od mene, kao da sam kužan. Ili
nešto kriju od mene...
 Lena ustuknu:
– Kakva sumanuta ideja, Žorž... Odakle ti sad to? Apsurdno je da
pomišljaš na takve stvari...
– Jeste, kad ti kažem. Adrijano i tvoja sestra su stvarno divni prema
meni, pravi su mi prijatelji i znam da me vole. Ali ponekad, dok pričam,
oni se zgledaju, kao da nešto taje, samo zaćute ili skrenu temu. Jedan
dan dok sam sedeo kod njih, zazvonio je telefon, i kako sam sedeo
odmah pored, podigao sam slušalicu, a ona na to skoči i zgrabi mi
telefon iz ruke. Samo je rekla toj osobi da pozove kasnije, spustila
slušalicu i izvinila mi se, bez dodatnog objašnjenja.
Zastao i je i odmah nastavio:
– Dobro je da mogu sa tobom da pričam o tome, jer sve to mi izgleda
jako čudno. Tamo u kući kod Adrijanovih roditelja, gde sam odseo, sve
je nekako tajanstveno, što nikada dosad nisam primetio. Baš juče, kada
je neko pozvonio na vrata, krenuo sam da otvorim, ali doktor Nelson mi
uputi ozbiljan pogled i reče mi da je bolje da idem u svoju sobu i da
ostanem tamo dok me on ne pozove. Bilo je očigledno da nije želeo da
me neko vidi, ili da ja nekoga vidim. Sudeći po glasovima, bilo ih je bar
troje. Razgovarali su u dnevnoj sobi skoro sat vremena. A ja, zatvoren u
sobi, kao dete koje ne sme da izlazi dok gosti ne odu... Baš sam se
bezveze osećao.
Lena je odmah shvatila o čemu se radi. Pokušala je da objasni:
– To je zbog bezbednosti, Žorž. Kako stvari stoje, što manje znaš, to
bolje...
Onda se on razbesneo:
– Da li to znači da oni ne mogu meni da veruju? Ja sam zreo i
odgovoran čovek, i na nijihovoj sam strani... Jesu li sada svi postali
takvi? Pre neki dan sam ušao u jedan bar i zatekao Alfreda i Paula kako
sede za stolom sa još nekoliko njih. Prvo su se pravili da me nisu videli
ili da me nisu prepoznali. Do đavola, bio sam samo dve godine napolju,
nisam se valjda baš toliko promenio... U prvom trenutku ništa nisam
posumnjao, bio sam presrećan što ih obojicu vidim... Ali kada sam se
približio, oni su nešto tiho pričali sa ostalima koji su sedeli tu za stolom,
i svi najednom ustadoše i odoše. Ostali smo samo nas trojica. Dugo smo
razgovarali, bilo je super, ali već su mi bili pokvarili veče...
 Lena je uporno nastavljala:
– Žorže, vremena su se mnogo promenila... Za dobro svakoga od
nas, i radi lične sigurnosti, bolje je ne slušati razgovore, ne viđati se sa
ljudima, ne znati gde je ko. Tako je manje opasno za sve. Na ovaj ili onaj
način, svi pokušavaju da se odupru, da sarađuju, da učine nešto. Ali
represija je mnogo jaka, niko i ne zna šta bi moglo da se učini i odakle
da se počne. Neki ljudi se skrivaju, žive pod lažnim imenima, ne idu
više na mesta koja su posećivali. Bolje je da se ne izlažemo opasnosti i
da ne znamo ništa o onima koji su u ilegali, to samo bespotrebno
dovodi ljude u opasnost... A ima ljudi kao što smi mi, koji žive legalno,
imaju siguran posao, poznatu adresu, ali i mi neprestano plovimo po
vodi punoj ledenih santi kojima se vide samo vrhovi, a ostatak je
skriven. Moramo dobroo da pazimo da ne udarimo u njih, da se ne
bismo svi utopili. Pre svega mi, koji u njih udarimo. Jer ledene sante su
ponekad toliko velike i jake, da se samo zaljuljaju i onda nastave dalje...
Ali mi nismo. Dovoljno je da jednom dobro drmnemo, i već padamo na
dno. Ne pripadamo nijednoj organizaciji da bismo izdržali sudar.
Moramo zaista dobro da pazimo.
Žorž je ponovo nasuo kafu. Lena je videla da nije uspela potpuno da
ga ubedi, i dalje je bio povređen. Ponovo se požalio:
– Da, ali nema potrebe tako se ophoditi prema prijatelju, n’est-ce pas?
– To su sitnice. Ne treba to toliko ozbiljno da shvataš...
– Sitnice? Ti to nazivaš sitnicama? Zato što se prema tebi ne
ponašaju tako... Sitnice... Ça alors... Meni je to dovoljno...
Očigledno rasrđen, na časak je izgledalo kao da okleva, pa onda
reče:
– Nisam čak ni imao nameru da ovo pričam, jer nalazim da je drsko
da me neko na ovakav način ponižava, ne bih želeo da iko to zna. Ali
ispričaću tebi, i ti ćeš sama da proceniš da li su u pitanju sitnice...
Onda joj je ispričao kako je u nedelju uveče otišao kod Enrikea da
proćaskaju, najavivši se ranije telefonom i već unapred dogovorivši
susret (govorio je rendez-vous u šali...). Osećao je da je domaćin sve
vreme bio odsutan i napet. Iznenada neko pozvoni na vrata. Enrike mu
je rekao da bude spreman da iskoči kroz prozor, ako bude bilo potrebe.
Pogledao je kroz špijunku ko je, i zamolio Žorža da ostane unutra. On
nije hteo da posluša. Enrike ga je gurnuo, zaključao vrata i izašao da
primi goste.
– Možeš li da veruješ, Lena? Zaključao me je unutra da ne bih izašao
u dnevnu sobu... Moj prijatelj to da mi uradi... Onda sam i ja pogledao
kroz ključaonicu. Nije radio ništa posebno. Samo je onom tvom
prijatelju Onoriju predao jedne naočari za sunce i masku za spavanje,
poput onih što ti daju u avionu. Tek kad je lik otišao, on me je otključao.
Naravno da sam bio uvređen i da sam odmah hteo da idem... Ali Enrike
me nije pustio. Zadržao me je bukvalno silom, Lena. Rekao mi je da
moram da sačekam deset minuta, da ne smem da izađem odmah posle
tog lika. Zatvorio je ulazna vrata. Dva puta uzastopce me je zaključao.
Mais c’est fou, ça...
Odjednom se i Lena rasrdi:
– Žorže, izvini, molim te. Ako ti nećeš ili ne možeš to da shvatiš,
stvarno mi je žao, ali nemaš prava da pričaš takve stvari. Ja nisam
morala da znam da Onorio poznaje Enrikea, niti da je bio juče tamo.
– Jel’ to tajna?
– Naravno da jeste, ako Enrike nije želeo da ti saznaš. Onorio je pre
nekoliko meseci dao otkaz u novinama, krije se i potuca negde, niko ne
zna gde je. I ja radije ne bih da znam za ovo, šta su oni jedan drugom
predali, ne želim ništa da znam.
– Ali zašto mi niko to nije rekao? Enrike je mogao da mi ispriča da se
Onorio krije, ja znam da čuvam tajnu. Poznajete me i znate da neću da
pričam unaokolo, nisam ja tračara. Takođe imam jasan politički stav da
sam protiv svih tih gorila. Nisam kukavica. Maja ‘68, kada su studenti
zauzeli Odeon, ja sam ostavio sve i otišao tamo. Suprotstavili smo se
policiji, čupali smo granitne kocke iz pločnika...
Onda se Žorž malo umirio. Bio je preterao sa svojom plahovitošću.
Počeo je da prepričava epizode od prethodne godine. Sve vreme je
govorio mai soixante-huit, i nekoliko événtements de mai ovde, i la policie
onde, pričao je o tome na tako emotivan i u uzbudljiv način, kao da se
radi o lepom epskom filmu, doživljenom kroz retrospektivu, koji je on s
mnogo entuzijazma i žara predstavljao, šarmantno pozirajući kao
filmski junak... Možda mu je to bilo potrebno, pomisli Lena, da nekome
ispriča snažne emotivne trenutke u kojima je učestvovao. Ona će ih
pažljivo saslušati kada god bude imala vremena. Toliko je mogla da
učini za svog prijatelja: da bude pažljiva publika romantičarske naracije
o pariskoj studentskoj pobuni koja je izbila prošle godine. Da sluša i da
ne progovora, jer njen prvi pokušaj da se umeša nije imao mnogo
uspeha. Bilo je to kada je rekla:
– Ali ovde je sada mnogo drugačije, Žorž. Nama upravlja vojna
hunta. General koji je izigravao predsednika, razboleo se, a oni nisu
dozvolili da potpredsednik, koga su sami izabrali, dođe na njegovo
mesto. To je još jedan udar unutar udara, nema kraja. A kada nekoga
uhapse, oni ga muče, pa on na kraju ispriča i šta zna i šta ne zna.
Žorž čak nije ni primetio. Živahno je raspredao priču o incidentima
koji su se dogodili na obali Sene. Nije želeo da čuje. Bilo mu je potrebno
da ga neko sasluša. A Lena se sama ponudila da bude njegova nema
publika.
Odjednom se začu zvonce na vratima. Ustala je da otvori usred
Žoržove rečenice, u kojoj su les événtements de mai ostali zamrznuti u
vazduhu. Kroz prozorče na vratima, ugledala je Robertu, sestru
Gabrijela, jednog od Marselovih prijatelja i anđela čuvara. Uplašenog
pogleda, devojka šapatom upita:
– Jesi li sama? Mogu li odmah da uđem? Hitno je...
– Sačekaj samo minut...
Okrenula se prema Žoržu, smatrajući situaciju na neki način
smešnom. Sada će ona morati da bude tajanstvena, ali na koji način to
da izvede?
– Žorže, nešto hitno je u pitanju... Možeš li samo da odeš do kuhinje
na koji trenutak? Obećavam ti da te neću zaključati, ali izađi tek kad te
ja pozovem.
Žorž je izgledao kao da se guši u emocijama, usred maja šezdeset
osme, ali ipak je otišao. Roberta je ušla i tihim glasom joj rekla:
– Treba mi tvoja pomoć. Moramo hitno da sakrijemo jednu osobu,
jedan novinar je u pitanju, i jedan predmet, a ja nemam ideju gde bismo
mogli, jer su sva mesta koja imamo zauzeta.
– Zar ne može u podrumu kod tvoje bake? Tamo gde ekipa tvog
rođaka ima one bučne probe s bubnjevima?
– Ne dolazi u obzir. Pre neki dan sam bila tamo, htela sam na kratko
da porazgovaram sa rođakom. Otišla sam u podrum i otkrila da je sva
ona buka, bubnjevi, saksofon, trube, da je sve to bilo snimljeno na traci.
Oni tamo prave tajni časopis, pamflete i slične stvari. Imaju čak i malu
štampariju... Tamo nije sigurno.
Lena je malo razmislila. Mogla je da proba da sakrije tu osobu kod
Ivana, jednog njenog kolege, koji sad predaje na fakultetu. On živi sam i
možda je u tom trenutku bio kod kuće, jer ima časove samo pre podne i
uveče. Rekla je:
– Znam jedno mesto koje bi moglo da posluži... Ali nemam auto.
Kakav predmet je u pitanju?
– Ja sam kolima, nije problem. Odmah ćemo sakriti novinara. Druga
stvar za koju treba da se pobrinemo je pisaća mašina.
– Baci je bilo gde. Zafrljači je u more sa stena.
Roberta je bila nervozna, skoro je uzviknula:
– Ne mogu! Neko će videti!
– Možda tokom noći...
Devojka je prekinu:
– Lena, nemamo vremena da čekamo noć... Moramo sve što pre da
obavimo i da mirno sačekamo ono što će se desiti. Ti zaista ne razumeš?
Ili još uvek ne znaš?
Tek tada Lena primeti da je njen glas bio neuobičajeno napet, čak i
za one teške dane koje su preživljavali. Samo je ponovila:
– Šta će da se desi? I zbog čega?
Roberta se tada zapanji:
– Ti ne znaš? Nisi čula na radiju? Zar ti još niko nije rekao?
– Ne, ručala sam ovde sa jednim prijateljem, nije mi bio uključen
radio... Šta se dogodilo?
Roberta joj se zagledala duboko u oči i izgovorila jednu jedinu
rečenicu, koja je u trenutku ispunila tišinu i rasprostrla se po svim
uglovima prostorije, i koja će godinama potom odzvanjati u njenom
životu:
– Američki ambasador jutros je kidnapovan.
 12.

Pažnja
Sve je opasno
Sve je božanski čudesno

Obratite pažnju na refren:

Treba biti budan i jak
Nema vremena da se plašimo od smrti.

Pažnja
– Kaitano Velozo i Žilberto Žil

U filmu postoje rezovi. Nagli rezovi. Reditelj ili montažer mogu

iznenada da prekinu neku mnogo snažnu scenu, i da jednostavno
nastave s drugom, koja se dogodila u drugom vremenu i prostoru.
Gledalac posle sam povezuje šta se dogodilo, kad isprati ostatak
pripovesti. Pozorište takođe ima svoja sredstva – dovoljno je ugasiti
jedno svetlo, upaliti drugo, i sve se promeni. U životu nije moguće
izvesti nikakav sličan prekid. Lena je mnogo puta razmišljala o tome.
Da prekine scenu. Da napravi rez. Da se probudi iz košmara. Da skrene
pogled s knjige. Da promeni kanal. Da isključi uređaj. I da se vrati tek
dosta kasnije, pošto obnovi snage da bi mogla da se suoči sa tim.
Ništa od ovoga u životu ne bi bilo moguće. Mora se proživljavati
svaki sat, svaki njegov minut i sekund, sa čitavim spletom okolnosti
koje svakodnevica nosi, bez ikakve mogućnosti odabira samo onih
činjenica koje nam odgovaraju. Kada su došli da je uhapse, ona je u tom
trenutku pržila biftek. Morala je da se seti da isključi ringlu kako meso
ne bi zagorelo, i da ne zaboravi da isključi gramofon, pre nego što je
budu odveli. Kao što, pre nego što je otvorila vrata, nije zaboravila da
na brzinu ćušne ispod tepiha jedno Alfredovo pismo, ne želeći da ga iko
vidi.
Sećanjima ne može da se upravlja. Teoretski, možemo da napravimo
rez, da presečemo, da odemo u drugom smeru. Ali u praksi ipak ne
može da se upravlja sećanjem, već ono upravlja nama. Uporno dolazi
kad ono hoće, i kako hoće. Ili se od nas krije što ga više prizivamo.
Lena je izašla na plažu da prošeta, da radi vežbe, da posmatra
beskrajni horizont, da se malo razonodi, da izbaci iz glave tužne misli
od prethodnog dana, bolna sećanja na izgnanstvo, na bolest, na
neplodnost. Proživljavala je lepe trenutke, čak se i osećala srećnom, što
je u poslednje vreme bila retkost. Iznenada, sećanje joj priredi jedan trik,
ponudivši joj na poslužavniku uspomenu na taj trenutak.
Čudno, ta uspomena nije bila bolna. Samo ju je uplašila, kao da je
naglo zaustavila vreme, predstavljajući sa najvećom jasnoćom činjenice
i detalje. Toliko godina kasnije, posle toliko života i tolikih smrti, u
čežnji za Luisom Sezarijom, Karlotom i Alfredom, sa kojim više nije bilo
moguće razgovarati na ovom svetu, Lena se jasno sećala svakog detalja
iz tog vremena. Sve je bilo tako bistro, kao da su se stvari tog trenutka
dešavale pred njom, pod jarkom svetlošću jutarnjeg septembarskog
sunca.
To se dogodilo jednog drugog septembra. Nedelja Otadžbine. Vojna
hunta je upravo preuzela vlast umesto generala-predsednika, koji
takođe nije na vlast došao izborima, i pripremala je velike proslave za
Dan nezavisnosti. U to vreme, oni su prisvojili sve simbole otadžbine,
kao da samo njima pripadaju. Sama reč OTADŽBINA je zvučala
smešno, predata drugima u ruke, otuđena od svojih pravih vlasnika
koji će je povratiti tek nekoliko godina kasnije. U istom obliku, himne,
zastava, zelena i žuta boja. Ništa od ovoga u tom trenutku nije
pripadalo građanima. I u toj atmosferi bi bio proslavljen Dan
nezavisnosti, 7. septembar, tri dana nakon što je Roberta došla kod Lene
i saopštila joj vest. Bilo je to potpuno iznenađenje. Pošto je zavisnost
zemlje od Sjedinjenih Država bila apsolutna, vlasti su očito morale da
odlože svoju proslavu Nezavisnosti za neku drugu priliku.
– Kidnapovali ga? Ko?
– Nisu rekli na radiju, samo su to saopštili.
Lena je odmah naslutila opasnost:
– To je maslo desnice, da bi svalili krivicu na nas i pohapsili sve
redom.
Roberta, koja je već razmišljala na tu temu, nije se u potpunosti
složila.
– Ne znam... I meni je to u prvom trenutku palo na pamet. Ali kad
sam malo bolje razmisila, mislim da ipak nije tako. Naša desnica je i
suviše povezana sa Sjedinjenim Državama, ne bi se oni usudili da
naljute gazdu, čak ni u šali.
– U pravu si. Jasno je...
Roberta je prekinu:
– Lena, i ti si isto u pravu. Ko god da stoji iza toga, čeka nas jebena
represija i nemamo vremena za gubljenje.
– Tačno. Siđi i sačekaj me u kolima. Idem untra da obujem nešto
drugo i odmah silazim.
Zatvorila je vrata i pozvala Žorža. Dok se spremala da izađe,
ispričala mu je novost. Pozvala je telefonom Arnalda, koji takođe nije
znao. Zatim je posavetovala prijatelja:
– Žorže, idemo sada dole. Ali odvojeno. Ti izađi na vrata od kuhinje
pet minuta posle mene. Samo jače zatvori vrata, automatski se
zaključavaju.
– Ne mogu sa tobom do novinske redakcije? Bolje ću propratiti
vesti... I nije preporučljivo da se sama krećeš onuda...
– Hvala, ali nema potrebe. Ne idem pravo u redakciju. Bolje je da
uradimo ovako kako sam rekla. Ćao.
Na vratima se još jednom okrenula i rekla mu:
– Ako telefon zazvoni, nema potrebe da se javljaš. Izvini za ovo,
Žorže. Pričaćemo kasnije ili sutra.
Nije mogla ni da pomisli da će ga sledeći put videti tek nakon šest
meseci, u jednom kafeu u Parizu, kada je ona otišla u egzil, a on došao
iz provincije da sačeka drugaricu. Tog trenutka imala je preče potrebe.
Sišla je i u ušla u Robertin auto. Na zadnjem sedištu, jedan dečko je
sedeo, lica pokrivenog rukama.
– Lena, izgleda da sam uradila nešto što nije trebalo – reče Roberta. –
Kada si izašla iz zgrade, i kada te je prepoznao, uplašio se. Nisam mu
ništa rekla, i on nije znao da si ti ta drugarica koju idem da potražim.
– Izvini, zbog čega?
– Jer on ne bi želeo da ga ti sakriješ i da znaš gde je on. Ne želi da se
okrećeš i da ga vidiš. Neće ništa da govori da mu ne bi prepoznala glas.
Kaže da si ti u većoj opasnosti od njega.
Ona se prestraši. Nije mogla ništa da pita. Samo je ponovila:
– Ja?
Roberta potrvdi:
– Da...
– Može biti samo zbog mog brata.
– Naravno. U tom slučaju, i ja sam u opasnosti, jer je moj brat
zajedno sa tvojim.
Sa zadnjeg sedišta, mladić prošaputa prigušenim glasom:
– Hoćete sad da sedite tu i da ćaskate?
– U pravu je, Lena – reče Roberta. Nemamo vremena za gubljenje.
Ostaviću te na mestu koje si smislila, i ti ćeš da se otarasiš pisaće
mašine. A ja ću videti na koji način da sakrijem njega.
– Nema potrebe – reče glas sa zadnjeg sedišta. – Sam ću se snaći. Vi
otvorite vrata od auta, ja ću da izađem, Lena će zatvoriti oči da me ne
vidi, i ja odoh. Gospode, u šta sam se uvalio? Kakva nevolja! I završiće
odmah u Leninim rukama... Ako je ono u šta sumnjam istina, sjeban
sam...
Uradili su kako je predložio. Lena se osećala sve gore. Hitno su
morali da se otarase te pisaće mašine. Njoj se ništa od toga nije
dopadalo. Naravno da je htela da im pomogne, ali se osetila vrlo
nesigurnom, što se našla uvučena u nešto za šta nije znala koliko daleko
bi moglo da ide. Osećala je opasnost, poput neke šumske životinje koja
izdaleka namiriše požar. Želela je da uspravi uši i raširi nozdrve, kako
bi pokušala da dešifruje znake opasnosti i mogla da se zaštiti. Ali nije
uspevala. Nije za to bila pripremljena. I nije imala kome da se obrati,
osim ljudima koji su jednako očajni kao ona.
Stigli su pred zgradu u kojoj je stanovao dotični profesor. Lena je
otišla lifttom do osmog sprata, noseći u torbi pisaću mašinu. Otišla je do
kraja hodnika, upalila svetlo i pozvonila na vrata. Unutra je bila tišina.
Ali činilo joj se da je čula prigušeni zvuk radija. Opet je pozvonila. Jasno
je videla da neko stoji iza špijunke i posmatra je. Ivan je verovatno bio
kod kuće. Ali nije otvarao vrata. Ponovo je zazvolila i tihim glasom
rekla:
– Ja sam, Lena. Otvori molim te, hitno je...
 Vrata je otvorilo nepoznato lice s bradom i upalih očiju.
– Uđi brzo. Ovaj stan inače treba da je prazan. Ne bih otvorio, ali
sam te prepoznao. Ti si beše novinarka, Marselova sestra? Video sam te
jednom na protestnoj šetnji, i neko mi je rekao ko si...
Ona je na trenutak oklevala. Osetila je olakšanje kada je videla da se
vrata otvaraju, ali nije smela da uđe u to doba, da ostane nasamo s
nepoznatim muškarcem.
– A gde je Ivan?
– Još se nije vratio s fakulteta, ali uskoro bi trebalo da stigne.
Tog trenutka je prepoznala lik tog stranca, sakrivenog iza brade i
naočara. Bio je važan studenstski vođa, jedan od najtraženijih, i već
mesecima nije viđen ni na jednom javnom mestu. Zakoračila je u stan i
pritvorila vrata. Brzo mu je objasnila da treba da sakriju mašinu i
oprostila se. Na izlazu je upitala:
– Imaš li neki radio unutra?
– Ne. Samo televizor. Ali izbegavam da ga palim, iz straha da ne
pravim buku. Moram da se ponašam kao da nikoga nema kod kuće.
– Upali onda TV. Možda će biti neko vanredno izdanje dnevnika.
Kidnapovali su američkog ambasadora.
Mladić ispusti dugačak i oštar zvižduk, izbacivši sav vazduh iz
pluća.
– Majku mu! Sad smo tek nadrljali...
Hteo je da čuje detalje, da sazna informacije koje Lena nije imala.
Upalio je televizor, odveo ju je do vrata i upozorio:
– Mislim da je bolje da se sakriješ. Izvini što se mešam, ali kad se ti
likovi razbesne i ne uspeju da uhvate koga su hteli, dohvate prvog ko
im se nađe na putu, samo da se osvete.
Iako joj je taj dan bio slobodan, Lena je odlučila da ode u novinsku
redakciju. Znala je da sigurno ima posla i da bi joj dobro došlo da se sad
na to usredsredi. Zapravo, novinarstvo je posao koji zahteva potpunu
posvećenost, sve vreme. Njeno mesto je bilo u redakciji. Uzela je taksi
da bi što pre stigla. Dok se vozila, razmišljala je o situaciji i o onome što
je upravo čula od studenta. Zaista joj je dao dobar savet. Sudeći po
panici onog momka koji je hteo da istrči iz kola i sam se sakrije, da ne bi
bio u njihovoj pratnji, dalo se videti da im zaista preti opasnost. Ali šta
je ona mogla da učini? Nije imala nameru da pređe u ilegalu, da živi
drugi život, pod lažnim imenom, s drugom profesijom, s drugim
prijateljima. Nije imala nameru da napušta novine, niti da prestane da
radi. Arnaldo je takođe imao posao u bolnici, nekoliko sati nedeljno
radio je u ordinaciji jednog kolege, podneo je zahtev za stipendiju za
specijalizaciju u Evropi i nije imalo nikakvog smisla da sve to odbace
samo da bi se zaštitili. Ili je ipak imalo smisla? Koje su bile stvarne
dimenzije opasnosti? U kojoj meri su bile izložene opasnosti osobe koje
ništa nisu činile, koje su samo tu i tamo pružale podršku?
U redakciji je bilo novih vesti. Ambasador je kidnapovan u svojim
kolima, na putu do posla, koji je svaki dan prelazio u isto vreme – samo
što je tog dana na ulici bio neki vašar, koji se povremeno održava, i
tezge su otežavale saobraćaj, te su kola su morala da idu mnogo sporije,
a otmičari su to iskoristili. Lena je mogla dobro da zamisli scenu, dobro
je poznavala tu usku ulicu blizu strica Gustava, u kojoj se održavao
vašar... Sve se odigralo vrlo brzo i efikasno, nije ispaljen nijedan hitac. A
otmičari su već komunicirali sa štampom, izgleda da je postojao neki
manifest koji je policija razmatrala i da su pravili zahteve za puštanje
diplomate.
Koliko god da ju je slučaj zanimao, Lena je morala da radi. Nije
pokrivala tu temu. Poručili su joj da pripremi dosta materijala na drugu
temu, za nedeljno izdanje. Nije smela da gubi vreme. Ali nije mogla da
se koncentriše. Stoput je ustajala od stola, i kao i svi ostali u redakciji tog
dana, otišla do redakcije za vesti iz zemlje, pokušavajući da od kolega
sazna najnovije vesti. Otmičari su tražili da se jedan njihov manifest
objavi pred narodom. Vlada je to odobrila, a oni su najavili da će
osloboditi ambasadora u zamenu za puštanje petnaest političkih
zatvorenika, čija imena će objaviti kada vlasti prihvate uslove.
Zatvorenici bi trebalo da budu ukrcani u poseban avion i prebačeni u
Meksiko. Kada budu stigli tamo, i kad međunardone novinske agencije
potvrde ovaj dolazak uz fotografije, diplomata će takođe biti pušten
nepovređen. Bar prema njihovim rečima.
U redakciji niko nije dovodio u sumnju da će vlada da posustane.
Nije imala izbora. Bila je uhvaćena na brzinu i nije smela da upada u
rizik da naljuti Sjedinjene Države, koje su na kraju krajeva garantovale
podršku režimu. Gerilski poduhvat je bio potpuno neočekivan. Nikada
u svetu se niko nije drznuo da otme američkog ambasadora kako bi
osudio diktaturu koja ima podršku Sjedinjenih Država, i da ga u isto
vreme iskoristi za razmenu zatvorenika. Ne samo da je to bio jedan
spektakularan, kreativan i smeo poduhvat, već takođe i igra na sigurno,
nije bilo nikakve šanse da vlasti ne pokleknu – osim ako ne bi u toj meri
zavisile od Sjedinjenih Država. Ali kad ne bi od njih zavisile, ne bi
upravljale državom. Sve analize koje su novinari pravili za stolovima,
po hodnicima, po uglovima redakcije, slagale su se u ovome. Nikome
nije ni na pamet palo da vlasti ne bi prihvatile uslove. Ali svi su takođe
znali da će, kada ambasador bude na sigurnom, u zemlji sprovesti
najgoru represiju ikad viđenu, i da će biti: spasavaj se ko može. Što se
tiče dugoročnijih političkih prognoza, tu su mišljenja bila podeljena.
Jedni su mislili da će to predstavljati početak narodnog otpora koji će
vremenom sve više jačati. Drugi su tvrdili da će biti sprovedena takva
represija, da se više niko neće usuditi ni da zucne.
Lena je pokušavala da radi, i dalje pomno prateći dnevne vesti, koje
su svakog časa pristizale, pomešane s glasinama o vojnim
komešanjima, pritiscima od strane Amerike, ponudama crkve da
posreduje. Ili su dobijali informacije da će vlada da prihvati zahteve, ili
su stizale vesti da neće.
Tek kasno u noć, malo posle ponoći, kada je Lena već bila kod kuće,
manifest je pročitan na jednom kanalu nacionalnog radija i televizije, i
slušaoci su prvi put preko javnih glasila saznali da su vlasti u zemlji
tukle, mučile i ubijale zatvorenike. Sledećeg dana, sve novine su takođe
prenele ovu poruku. Znak da je prvi uslov za puštanje ambasadora bio
ispunjen. Sada je preostalo da samo objave listu zatvorenika koji treba
da budu pušteni u zamenu za njega.
Tokom celog dana u redakciji, Lena je nastavila da priprema sadržaj
za kulturni dodatak, i dalje pomno prateći vesti dana. Ujutro je jednim
anonimnim pozivom dojavljeno gde se nalazila poruka napisana
rukom samog diplomate, zajedno s porukom gerilaca. I najzad, u
popodnevnim časovima, u drugom pozivu, stigla je lista sa imenima
zatvorenika. Lena je radila za pisaćom mašinom kada je jedan mladi
reporter, koji je uzgred još bio student, prošao i došapnuo joj:
 – Jesi li videla listu? Svi su na njoj...
– Kako svi? Zar nije samo petnaest imena?
– Sve vođe, Lena. Valdir i ostali...
Zadovoljno joj je rekao imena četiri studentske vođe koje su onog
dana kada je Marselo bio pušten ostale u zarobljeništvu, uprkos pravu
habeas corpus. Lena, sva prestrašena, skoči:
– Gde je lista?
– Kod Barosa je. Ali ima jedna fotokopija koja kruži po redakciji, eno
tamo, vidiš, na onom stolu gde se okupilo mnogo ljudi...
Odšetala je do tamo kao hipnotisana i pogledala. Na stolu, između
glava, ugledala je listu od petnaest imena. Valdir je bio odmah na
drugom mestu. Ali u prvom imenu ona je videla nečiji lični potpis. Ime
starog Giljermija... „Izvući ću ja njih odande, jednog po jednog... A ako
sumnjate, izvući ću i starog Giljermija ako treba...” Marselove reči
odzvanjale su u njenom sećanju. Dragi Gospode! Pa on će ih stvarno
izvući! A onda? Šta će onda biti?
Morala je da saopšti roditeljima šta je otkrila. Trebalo je da razmotre
situaciju, da sagledaju posledice... Za sada, po svemu sudeći, policija još
uvek nije znala ko su otmičari. Ali to je bilo samo pitanje vremena. A
kada taj čovek bude pušten, zavladaći zakon džungle...
Lena nije mogla da složi misli u glavi, da jasno sagleda šta se
događa. Vratila se za mašinu, završila je nekako ono što je trebalo,
predala tekst uredniku uz izgovor da mora na brzinu da izađe kako bi
proverila podatke za sledeću reportažu. Dok je izlazila na ulicu, zamalo
se sudarila sa Alfredom, koji je ulazio u zgradu novina.
– Otkud ti ovde?
– Došao sam da čujem vesti, nisam mogao više da izdržim. Jel’ istina
da je stari Giljermi na listi?
– Jeste...
– Divno! Ova otmica je najbolji poklon koji je zemlja mogla da
dobije...
Još uvek zbrkanih misli, ona upita, pomalo sumnjičavo:
– Stvarno tako misliš?
– Naravno... Prvi put se javlja neko ko zaista brani narod usred ovog
opšteg nasilja, neko ko ima hrabrosti da se suprotstavi gorilama, Lena.
To ti je kao kada nezaštićeno detence izađe iz kuće, a iza ugla ga svaki
put sačeka zver koja ga istuče. Danas je prvi put da nije izašlo samo.
Stariji brat je bio uz njega, i ovog puta, on je bio taj koji je prebio
grdosiju.
– Da, tako je...
Alfredo se seti da je pita:
– Već si pošla kući?
– Jesam. Izašla sam ranije jer nisam kolima, pa ne bih mnogo kasno
da stignem kući. Moram još da svratim i do mame...
– Hajde odvešću te, sačekaj me tu samo minut. Idem gore da vidim
celu listu, da saznam ko su ostali. Vraćam se za pet minuta. Zastaćemo
negde da proslavimo i onda ću te odvesti...
– Da proslavimo?
– Naravno... Ceo grad slavi, Garinča dao gol, Brazil osvojio zlatni
kup, i sve ostalo. Vi ste ovde zatvoreni u redakciji, pa i ne znate šta se
napolju dešava.
Lena oklevajući reče:
– Ali ja sam malo u žurbi... Mislim da je bolje da krenem.
Alfredo je nije pustio:
– Zašto? Hajde, rekao sam ti već da ću te odvesti posle gde god
hoćeš... Ako u ovo vreme kreneš prevozom, trebaće ti mnogo više
vremena. Sačekaj me, odmah se vraćam. A iskoristi vreme dok me
budeš čekala da pozoveš Arnalda. Kaži mu da dođe u onu kafanu Pe-
Sužo.
Utrčao je u lift pre nego što su se vrata zatvorila. Lena je ipak rešila
da sačeka. Dopala joj se ideja da bude u društvu prijatelja, i da se još
zajedno nađu sa Arnaldom. Pozvala je muža i dogovorili su se da se
nađu. Bila je toliko smušena kad je shvatila da je Marselo jedan od
otmičara, te nije uspevala ispravno da rasuđuje. Bilo bi dobro da se sa
njima dvojicom vrati kući, iako joj nije bilo ni do kakvog slavlja.
Međutim, kad su ušli u bar, uhvatilo ju je slavljeničko raspoloženje.
To je bila jedna obična krčma, zagušljiva, sa dugačkim šankom duž
celog zida, sa dva reda stolova. Držao ju je neki Portugalac. Služili su
odlične koktele, s kvalitetnom kašasom, imali su sopstvenog
dobavljača. Alfredo bi ponekad svratio tamo na popodnevno ćaskanje u
centru grada, kada je malo manja gužva i već može na miru da se
porazgovara. Međutim, tog dana, sve je bilo uskomešano. Bar je bio
prepun, svi stolovi zauzeti, gomila ljudi koji su stajali sa čašama u
rukama, smejući se i nazdravljajući.
– Nema nazdravljanja! Nema nazdravljanja! – ponavljao je
Portugalac, pomalo uplašeno, iako mu je očigledno odgovarala dobra
atmosfera i profit koji je od toga imao.
– Hej, ljudi, samo da još jednom nazdravimo za kraj! – povika
Alfredo u sred one graje u kafani.
– Samo još ovaj put – dodao je vlasnik Pe-Suža.
– I molim vas, gospodine, pazite šta ćete da kažete...
Alfredo podiže čašu i glasno reče:
– Za sve nas koji smo otkrili da imamo starijeg brata! Nazdravljam u
zdravlje starijeg brata!
– U zdravlje starijeg brata...– ponoviše neki usred opšte euforije.
Arnaldo je takođe bio jako dobro raspoložen:
– Uh, Lena, kakvo olakšanje. Nikada nisam ni pomišljao da ću videti
kako će vlast morati da proguta sopstveni ponos i oslobodi zatvorenike.
I ceo svet će konačno shvatiti da oni nisu baš takve dobrice kao što se
predstavljaju...
– Da... Pričaćemo još o tome kasnije.
– Ali Alfredo je u pravu. Sada već imamo kome da se obratimo...
Uraditi ovakvo nešto, kao što je ova otmica, to može samo neko ko je
jak, i spreman da učini još mnogo. Za sada je ostalo izjednačeno.
Nije mogla mnogo da priča u ambijentu tog bara. Kasnije će reći
Arnaldu. I nikome više. Što kasnije se sazna za to, to bolje. Ali roditelje
je morala da obavesti na vreme. Uzviknula je:
– Možemo li da krenemo?
Biće teško izvući Alfreda sa slavlja. Ali Arnaldo je shvatio da se ona
nije osećala baš najbolje i rešio je da njih dvoje odmah krenu.
Kad su se pozdravljali, Alfredo se našalio:
– Za starijeg brata!
Lena mu je nazdravila. Od tog dana, Marselo je zauvek postao
stariji brat svih njih, njihov čuvar, kao što je nešto ranije ona već shvatila
da je to bio za nju, dečak koji je, ostavivši malog bracu iza sebe, postao
muškarac, i koji je sada njen Robin Hud, zaštitnik, zreo čovek u svojih
dvadeset godina.
Usput je ispričala Arnaldu do kakvog je zaključka došla. On nije
mogao da poveruje, pokušavao je da izloži neku drugu pretpostavku,
pričao je o koincidenciji, ali ona je znala da je to samo bio pokušaj da
dobije na vremenu, kako bi se privikao na tu ideju. Sada će morati da
ispriča roditeljima. Kada je došla kod njih, majka je otvorila vrata, dobro
pogledala Lenu, i odmah shvatila da ona zna. Rekla joj je tihim glasom:
– Nemoj za sad ništa da pričaš ocu.
Lena je ušla, popričala sa Klaudijom i Kristinom koje su gledale
televiziju u dnevnoj sobi, i otišla u sobu da poljubi oca. Kroz glavu joj je
samo prošlo: Kako je Amalija saznala? Lena je naslutila da je i ona to
zaključila na osnovu liste zatvorenika koji je trebalo da budu pušteni i
rečenice koju je Marselo izgovorio u noći kada je AI-5 pročitan na radiju.
No, Amalija te noći nije bila tu. Videla je sina nekoliko puta nakon toga.
Poslednji put je bilo na onom ručku za njegov rođendan, i nije ništa o
tome govorio. Kako je mogla da pretpostavi? Ili nije znala, a maločas je
mislila na nešto drugo?
Ušla je u sobu i zagrlila oca. On pogleda preko njenog ramena, vide
na nema više nikoga i reče joj:
– Vidim ti na licu da znaš, zar ne?
– Da znam šta?
– Ne moraš da se pretvaraš. I ja znam da je to bio on. Ali
poštedećemo tvoju majku, za sada. Sutra ćemo joj ispričati. Danas su svi
radosni, zašto bismo kvarili slavlje?
Leni ovo čak bi simpatično:
– Tata, i ona zna. Bolje je da sednemo i otvoreno porazgovaramo. Bar
niko neće biti iznenađen.
Viknula je:
– Mama, dođi ovamo!
Kada je Amalija ušla u sobu, Lena zatvori vrata i reče:
– Izvinite, ali fešte su upravo ovakve, pomešane sa opasnošću i
strahom.
– Kćeri, o čemu pričaš? – Amalija je i dalje pokušavala da se
pretvara, da odlaže neizbežno, da ne izgovori reči koje je njeno srce već
znalo.
– Sve troje već znamo, a volela bih da znam kako ste vas dvoje
otkrili. I nadam se da više niko osim vas ne zna.
– Za Marsela? – upita Amalija.
– Da... – potvrdio je Alberto. Kako si saznala?
Amalija objasni:
– Bila sam preplašena, ali nisam ni slutila da bi on mogao biti
umešan. Već sam bila čula vest i pričala o tome, a da ni posumnjala
nisam. Ali kada sam čula manifest, znala sam.
– Kako?
– Ne znam... Potpuno je u njegovom stilu. Poznajem svog sina, znam
kako se izražava, kako piše. Ima nekih stvari tamo koje mi ne liče na
njega. Moguće je da je više njih zajedno pisalo. Ali postoje dve rečenice
koje kao da su njegovim rukopisom napisane, njegovim glasom
izgovorene, njegovim imenom potpisane. Znam da je on to napisao. A
pominje još i Bibliju, onaj deo iz Starog zaveta o kome je pre neki dan za
ručkom pričao.
Lena je pokušala da se seti:
– Koji deo?
– Ne sećaš se kada se zahvaljivao na Bibliji i rekao da je, posle toliko
godina čitanja Novog zaveta, sada otkrio Stari? Čak je i citirao neke
stihove... Da, i kada sam došla kući pogledala sam. Baš tako je pisalo u
Starom zavetu: oko za oko, zub za zub.

Lena se osmehnula. Biće onda da je to...

– Mogla bi da daješ časove stilistike na fakultetu, majko. Nadam se
samo da policija neće biti tako efikasna. A ti, oče, kako si ti otkrio?
– Ni ja nisam ni slutio – rekao je Alberto. – Čuo sam vest. Razmišljao
sam o tome kako je to bio vrlo hrabar i smeo poduhvat, jedinstvena
prilika. Samo sam osećao divljenje prema tom činu i pokušavao da
razmislim o njegovim posledicama, a nisam ni pomislio da ću ubrzo
otkriti da je moj sin u toj grupi, i da ću biti toliko ponosan i uzbuđen...
Sada se Amalija umeša:
– Ali kako si ti otkrio? Isto na osnovu manifesta?
– Ne, već na osnovu sata. Ali mislim da je prva stvar koja mi je
privukla pažnju, bila ime ulice.
– Ime ulice?
– Da... Kada su počeli detaljnije da prenose vest, opisujući šta se
dogodilo, na radiju su pominjali neku Marksovu ulicu, a ja se onako
polunesvestan prenuh, nisam ni znao da u Riju postoji ulica koja se tako
zove...
Lena se zasmeja:
– To si se ti zbunio. Nije Marks, nego Markes, često portugalsko
prezime... A kakve to veze ima sa Marselom?
– Tada sam se setio svega... Pre nekoliko meseci, odmah nakon što je
otišao od kuće, Lena, posle AI-5...
– Kad je pušten iz zatvora? – upita Amalija.
– Upravo tad. Tom prilikom, dugo se skrivao kod Gustava.
– Kod strica Gustava? Tvog brata? Avaj, ne bih ni pomislila...
– Jeste... – potvrdio je Alberto. – Bilo je bolje da niko ne zna. Jednog
jutra, otišao sam tamo da proćaskamo, kao što sam ponekad imao
običaj. Dok smo razgovarali, video sam da Marselo sve vreme gleda u
sat. Odjednom je ustao, otišao do prozora i zastao iza žaluzine da gleda
ulicu. Potom se blago nasmešio, pogledao na sat i onda je razvukao
širok osmeh. Pogledao sam napolje i video samo ulicu tvog strica
prepunu automobila, i neki vašar u onoj maloj uličici koja počinje ispred
njegove zgrade.
– Dobro, i onda? – Amalija je bila nestrpljiva.
– Dobro, onda je Marselo prokomentrarisao kako je život nekih ljudi
organizovan tačno u minut. Ili ne baš tim rečima, ali to je bila ideja...
Ponovo sam pogledao kroz prozor i video kako je ogroman crni auto,
jedan od onih diplomatskih, upravo zašao iza ugla i ušao u ulicu gde je
vašar. U tom kraju ima mnogo ambasada, stalno se mogu videti
automobili diplomatskog kora. Ja sam primetio taj, ali nisam na to
obratio pažnju, hteo sam da nastavim razgovor sa Marselom, nisam
mogao dugo da se zadržavam.
– A Marselo?
– On je razmišljao o nekoj ideji i nalazio da je interesantna, što ja
nisam razumeo. Uz sve to je prokomentarisao kako je Marks jednom
rekao da preterano organizovani ljudi koji sve moraju da isplaniraju, na
kraju nikada ne završe dobro. Nisam poznavao citat, koji mi, uzgred, ne
zvuči baš mnogo marksistički. On se nasmeja i reče da to nije Karl
Marks napisao, već jedan nepoznati Portugalac koji se preziva Markes...
– Tek sad si razumeo šalu, je li, tata? – reče Lena. – To se zove spori
humor...
– Ali nisam nikako mogao da razumem ranije. Ipak priznajem, kad
sam danas shvatio, nije mi baš bilo do smeha. Ali prepoznajem
Marselov stil, kao što bi rekla tvoja majka. To je estetski momenat čina,
ta ironija perfekcionizma koju će samo nekolicina njih shvatiti.
Amalija je zabrinuto postavila pitanje koje je objedinjavalo sve
njihove sumnje:
– Dobro, a sad kad svi znamo, šta nam je činiti?
Na nekoliko trenutaka zavladala je tišina, a onda je Alberto rešio:
– Sada ćemo da se pretvaramo da ne znamo ništa i da se lažno
zakunemo. Onda ćemo da čekamo. Ako otkriju da je on umešan, pratiće
nas. A ako nas budu tražili, to je dobar znak, znači da ne znaju gde je...
A kako ni mi to ne znamo, nećemo imati šta ni da im ispričamo.
Lena oseti kako je prođe jeza. Alberto završi:
– Nema tu mnogo šta da se učini, osim da čekamo i da pokušamo da
ne mislimo stalno o tome.
– I da se molimo – dodade Amalija.
– Da se mnogo molimo – složio se Alberto.
Malo kasnije, Amalija donese Bibliju.
– Znam da ćemo se svi mi moliti za njega svakog trena. I za njega, i
za sve nas. Ali mislim da bi u ovom trenutku bilo dobro da se svi
zajedno pomolimo. Bar da pročitamo jedan ili dva psalma.
Ona započe:

Gospod je vidjelo moje i spasenje moje; koga da se bojim? Gospod je krjepost

života mojega; koga da se strašim?
Ako navale na me zlikovci da pojedu tjelo moje, protivnici i neprijatelji
moji, spotaći će se i pašće.
Ako protiv mene vojska u òkô stane, neće se uplašiti srce moje; ako se na me
rat digne, ja se ni onda neću bojati.
 Ne rekavši ništa, prosledila je knjigu mužu, koji je pročitao sledeću
strofu. On potom prosledi Arnaldu, a onda dođe red da Lena pročita
stihove drugog psalma, kojih se i sama sećala, jer ih je svih tih godina
uvek iznova čitala, čak i u periodu duhovne krize koju je doživela, kada
se u egzilu osećala kao da ju je Bog napustio, nakon što je videla na
televiziji kako još jedna grupa izmučenih zatvorenika, zamenjenih za
jednog drugog kidnapovanog diplomatu, pristiže u Alžir. Pre svega se
sećala jedne devojke u kolicima, koja je ostala nepokretna nakon svega
što je prošla. I nije mogla da zaboravi kako se osetila kao da ju je Bog
izdao, naivno reagujući na to što nije uslišio njene molitve, u kojima je
svake nedelje pominjala zatvorenike. Televizija je prikazala kratak
snimak u kakvom su fizičkom stanju bili oslobođeni zatvorenici. Sedeći
u svom stanu u Parizu, Lena je videla ono što Brazil nije video i što je
odbijao da vidi. Videla je kako jednu devojku iz aviona iznosi drug, jer
nije mogla više da hoda. Videla je izbliza ožiljke na Onoriovom telu.
Videla je Rodrigove atrofirane i mršave noge i ruke kako vise, kao na
nekoj motki. Videla je Gabrijelove desni, raskrvarene od silnih
elektrošokova. Od suza nije mogla dalje da gleda. Ali morala je sve da
vidi, to je bilo najmanje što je mogla da učini. Da gleda, da bi mogla da
ispriča. Da gleda zbog sebe i zbog Roberte, koja je u to vreme, živeći u
ilegali negde u Brazilu, sigurno slavila bratovljevo oslobođenje. I zbog
Teke. I zbog Žulinja, Rodrigovog brata, koji je tako mali, sa trinaest ili
četrnaest godina, već bio zatvoren, u samoći, i prolazio kroz sve užase
koje je ona sada kroz suze gledala na francuskoj televiziji. I zbog
njihove majke. I zbog drugih majki. I zbog svih majki, sestara, očeva,
braće, dece, prijatelja, poznanika, i zbog svih onih koji su imali istu
nesreću da budu rođeni u to vreme u Brazilu, da pripadaju generaciji
koju je Bog napustio, i koju je jedna šačica ljudi uništila, zarad
strateških interesa druge zemlje. Ali čak i u tom trenutku, kada je rešila
da više ni u šta veruje, ni u kakvog boga koji će joj nadoknaditi cenu
kojom je platila želju za slobodom, nije mogla da prestane da ponavlja
psalm za Marsela, kao da njegovo spasenje zavisi od mreže koju
njegovi bližnji budu ispleli rečima, mislima, snažnim osećanjima, da bi
ga zaštitili uprkos preprekama i daljini. U času očajanja, nakon
završetka televizijskog dnevnika, Lena je odlučila da nikada više neće
ići na misu. Ali potražila je u Bibliji devedeset prvi psalm i pročitala ga
kroz jecaje, sećajući se trenutka kada ga je prvi put čitala, sa roditeljima
i mužem, u starom stanu u kome je odrasla:

Koji žive u zaklonu višnjega, u sjenu svemogućega počiva.

Govori Gospodu: ti si utočište moje i branič moj. Bog moj u kojega se
uzdam.
On će te izbaviti iz zamke ptičareve, i od ljutoga pomora;
Perjem svojim osjeniće te, i pod krilima njegovijem zaklonićeš se; istina je
njegova štit
i ograda.
Nećeš se bojati strahote noćne, strijele, koja leti danju.
Pomora, koji ide po mraku, bolesti, koja u podne mori.
Pašće pored tebe tisuća i deset tisuća s desne strane tebi, a tebe se neće
dotaći.
Samo ćeš gledati očima svojima i vidjećeš platu bezbožnicima.
Jer si ti, Gospode, pouzdanje moje. Višnjega si izabrao sebi za utočište.
Neće te zlo zadesiti, i udarac neće dosegnuti do kolibe tvoje.
Jer anđelima svojim zapovijeda za tebe da te čuvaju po svijem putevima
tvojim.
Na ruke će te uzeti da gdje ne zapneš za kamen nogom svojom.
Na lava i na aspidu nastupaćeš i gazićeš, lavića i zmaja.
„Kad me ljubi, izbaviću ga; zakloniću ga, kad je poznao ime moje.
Zazvaće me, i uslišiću ga; s njim ću biti u nevolji, izbaviću ga i proslaviću
ga.
Duga života nasitiću ga, i pokazaću mu spasenje svoje.”

A sada, ponavljajući još jednom u glavi ove reči, kada se već vratila
kući, sigurna da je sa diktaturom gotovo i da Marselo nikada neće biti
uhapšen, Lena se divila mudrosti Amalije, koja je u tom trenutku
uspevala da potraži taj izvor znage kako bi i ona i cela porodica zajedno
izdržali tokom tih mračnih vremena. Sad je takođe shvatala, dok je
ležala na suncu, da su reči psalma i te kako imale novi smisao za nju –
kao da su imale nameru da joj ubrizgaju malo vere koja joj je bila toliko
potrebna, da bi se suočila sa svojim zdravstvenim problemom. I to je
bio dobar znak.
Ali još uvek nije kucno čas. Jutro je bilo zamorno, a sto za ručavanje s
raznim teglicama punim kapsula i pilula, poređanih pored tanjira,
čekao je na nju. Trebalo je sve da ih popije, kao prava dobra devojčica,
koja je uredno sledila sve savete lekara i lepo se oporavljala. Danas je
čak uspela da se prošeta plažom. A ako tako nastavi, ubrzo će moći da
se osveži jednim kupanjem u tom primamljivom moru koje se pruža
pred njom, bez straha da neće moći iz njega da izađe. A padovi će ostati
iza nje. Zauvek. Zajedno s detetom o kome je sanjala i rečima za kojima
je čeznula.
 13.

Neki bi, smatrajući prizor varvarskim,

radije da (prefinjeni) umru.
Došlo je vreme kada je besmisleno umirati.
Došlo je vreme kada je život postao zapovest.
Goli život, bez mistifikacije.

– Karlos Drumond de Andrade

Korpe su bile ispletene sasvim precizno, pruće je bilo isprepletano tako

da je pravilo crteže sa cikcak šarama. Indijanska mudrost, preneta kroz
ovaj primer na sve zanatske rukotvorine od pruća koje su godinama
pravili. U suštini, sve je počinjalo od ravne kvadratne površine koja se
uvećavala, i kada bi dostigla željene dimenzije, iznenada bi se zaoblila
na uglovima i počinjala da se uzdiže, praveći savitljive zidove visoke
skoro jedan inč, koji su se završavali u obruču od trske, isprepletene s
finim kanapom. Ima oblik sita. Uzgred, poklopac korpe nije prelazio
veličinu sita, i Amalija bi mogla da ga koristi u kuhinji. Lena je već rekla
da će joj, kako je naučila da pravi slatko od žabutikabe po Karlotinom
receptu, biti potrebno jedno sito, i da su ona od trske bolja od metalnih i
plastičnih jer bolje propuštaju voćni sok i zadržavajua koštice. Ali
Amalija neće da upropasti svoju korpu od vune za pravljenje slatkog,
radije će da kupi novo sito na buvljaku u obližnjem gradu. Ne sme
zaboraviti da to kasnije stavi na listu za kupovinu, kad već bude kupila
žabutikabu. Već je počinjala sezona žabutikabe i ide da proba da kupi
malo, ne samo za slatko, već i da Lena malo gricka. To je bilo ćerkino
omiljeno voće, od detinjstva. Sećala se kada je ona bila sasvim mala,
kako bi se umrljala crnim okruglim bobicama, sjajnim kao njene oči, i
kako je u igri izgovarala jednu slatku rečenicu, koju je ona zvala „moje
čarobne reči”:
– Druže, crći ću od žabutikabe...
Amalija je ponekad strahovala da će se stvarno dogoditi. Lena bi
navalila na voće, toliko bi se najela i nagutala koštica, da bi ubrzo
potom već spremno očekivala da je zadesi pompezan stomačni bol. Ali,
na sreću, to se nikad ne bi dešavalo. Čak ni na stogodišnjicu dedinog
rođenja...
– Sećaš li se, Lena, stogodišnjice dedinog rođenja?
– Ne, šta se tad desilo?
– Imala si otprilike pet godina. Moj deda je već bio umro, ali smo
proslavljali sto godina od njegovog rođenja. Onda je moj otac, a tvoj
deda, rešio da napravi za njega proslavu, tamo u San Markosu, gde je
rođen. Iznajmio je dva autobusa i cela familija je otišla zajedno, deca,
snahe, zetovi, unuci...
– Sećam se kao kroz maglu... Bio je neki pokretni most, zar ne?
Amalija se zasmeja:
– Postavljena je skela da se pređe reka. Samo privremeno, ali nije
postojalo ništa drugo. A mi nismo ni obraćali pažnju. Zamisli samo, za
putovanje koje danas traje dva sata, nama je bilo potrebno dan i po,
istim putem.
– Dan i po, majko? Od grada do San Markosa?
– Put nije bio asfaltiran. Autobusi su morali da idu s lancima na
točkovima, da ne bi proklizali. Morali smo da odspavamo na pola puta.
A ni na jednoj velikoj reci nije bilo mosta, moglo se preći samo skelom,
na koju se uvek čekalo u redu.
Lena je pokušala malo bolje da se seti:
– Izgleda da sam sve zaboravila. Sećam se tog čudnog mosta, na
kom su bili autobusi, dok smo mi stajali pored njih. Tek sad kad si mi
rekla, shvatam da je u pitanju bila skela. Ali jedini put kad se ja sećam
da sam išla skelom, bilo je kada smo pošli na plantažu kakaoa, tada
sam već bila starija...
Amalija je insistirala:
– Stvarno se više ničeg ne sećaš?
– Ima nešto čega se jako dobro sećam, išli smo autobusom, samo ne
znam da li je bilo na tom putovanju. Ali sećam se da smo jeli
žabutikabe.
Smešeći se, Amalija je sa izrazom blage sete na licu potvrdila:
– Upravo sam htela da vidim da li se toga sećaš. Bila sam sigurna da
nikada nećeš zaboraviti.
 – I nisam zaboravila. Mislim da sam tad prvi put videla žabutikabu.
Pre toga sam samo čula za tu voćku, ali nikada je nisam videla, i sećam
se da sam umirala od radoznalosti da vidim kako izgleda to voće
čudnovatog imena, a još su mi svi oduvek govorili da imam oči kao
žabutikabe. Tada se pun autobus zaustavio, a deka mi je rekao da je to
zato da bi svi izašli da jedu žabutikabe.
Bila je to jedna radosna uspomena. Lena ponovo oseti gotovo isto
uzbuđenje kao kad je bila devojčica. Sećala se kako je iskočila iz
autobusa – malo je bilo blatnjavo – i pogledala unaokolo, nigde ne
videvši voće, niti kakvu bakalnicu, korpu ili postavljen sto, te nije
mogla da otkrije gde bi to oni mogli jesti voće, nasred senovitog puta,
kraj redova visokog drveća koje se pružalo sa obe strane, dok se u
nekom trenutku ne bi izgubilo iz vida. Uz mnogo stabala bile su
postavljene merdevine, i stričevi i stariji rođaci već potrčaše da se popnu
na grane. Kad je podigla glavu, mogla je da vidi na stotine, na hiljade,
bezbroj sjajnih crnih bobica, okruglih kao klikeri, zakačenih direktno za
drvo, skoro bez peteljke. Ostala je tako zapanjena da gleda u drvo, a
onda je otac došao da joj objasni kako se jede voće, isisava sok i izbacuju
koštice i ljuske...
Vraćajući se iz toplog i mirisnog sećanja, glasno reče:
– Nikada više u životu nisam videla toliko žabutikabe. Izgledalo je
čarobno, kao neka Ali Babina voćna pećina puna blaga. Onda je neko
rekao: „Žabutikabi nema kraja...” a neko je onda dodao: „Ali meni
ima... crći ću od žabutikabe...” Cela ta slika je bila čudesna, kao iz neke
priče ili bajke, uz one čarobne reči i slatki ukus, pogled odozgo sa
drveta, tatu koji je drži i strah da ne padne, iznenađenje što sve njih vidi
zakačene za grane, čak i deku, i uz mnogo smeha i šale... Zanimljivo, do
danas nisam znala otkud mi ta uspomena. Ponekad mi dođe u misli i ja
pomislim da sam to sanjala ili izmislila... Nisam bila sigurna da li se to
stvarno desilo.
Onda se Amalija slatko zasmejala:
– Tvoj deda je bio iznajmio drveće na sat vremena. Pronašao je tamo
u San Markosu vlasnika te plantaže. Predložio mu je da mu iznajmi
drveće i ovaj je pristao. Sve ih je sačekalo spremno, komšije su donele
merdevine i svi su bili tamo na usluzi celoj familiji. To je zapravo bila
odlična ideja, jedno nezaboravno slavlje.
Zaćutale su na nekoliko trenutaka, a Lena je potom
prokomentarisala:
– Zanimljivo, drugi put da se danas setim deke, i oba puta je
uspomena bila vrlo snažna. Mislim da mi je dosta pružio i naučio me
mnogo čemu što nikada neću zaboraviti.
Amalija se s vedrinom sećala svog oca, ali nije želela sada da se
razneži. Rešila je da promeni temu:
– Hoćeš da te i ja nečemu naučim? Dođi da vidiš.
Podigla je poklopac indijanske korpe koja je stajala na stolu, kraj
fotelje od pletenog pruća. Unutra je bilo mnoštvo klubaka obojenog
konca, raznih veličina, pastelnih i sjajnih boja.
– Počela sam da heklam prekrivač. Hoćeš da naučiš?
– Jel’ nije teško?
– Prostije ne može biti, Lena. Pokazaću ti kako da hvataš konac
heklicom kako bi napravila ove kvadradiće.
Nije mogla da se izvuče. Lena je mrzela kada majka treba da joj
pokaže kako se radi neki ručni rad. Amalija nije imala strpljenja za
takve stvari. Ili bar ne kad je ona i pitanju, u to je bila sigurna. Na
najmanju sitnicu bi se razdražila, izjavljivala bi kako Lena nema smisla
ni za šta i uvek bi se posvađale. Kad god je mogla, Lena je izbegavala
takve situacije. Ali sada nije mogla da se izvuče. Morala je da pokuša.
Amalija je bila toliko srećna nakon evociranja uspomena na oca i na ono
putovanje, da je bila prava šteta pokvariti tu emotivnu atmosferu. Lena
je morala da se natera:
– Daj da vidim.
Amalija je pokazala kako se kukicom igle usmerava konac, kako se
dobija čvorić, kako se pravi mustra... Lena je odahnula sa olakšanjem.
To je bila samo osnova, što je ona već znala, neće morati bogzna šta da
nauči. Već dugo nije heklala, ali znala je da je to kao plivanje ili vožnja
biciklom – kada se jednom nauči, nikada se više ne može zaboraviti.
Postane refleksna radnja i potrebno je samo malo vremena da se
prisetimo.
– Jesi li videla? Vrlo je prosto, pokušaj... – Amalija je bila uporna.
Prosledila joj je heklicu i konac.
 Lena je tako nespretno uhvatila rad da se jedan deo skoro oparao.
Uvek je bila takva, pomisli Amalija. Kako to da jedna od njenih kćerki
može da bude tako trapava? Pa čak i da je htela da odglumi, ne bi
uspela tako trapavo da uhvati nešto... Nije ništa vredelo što se petlja u
šta stigne, ako ne ume da uradi osnovno, a to je da ispravno uhvati
heklicu, a da ne ispusti konac... Ponekad bi Amalija pomislila da to nije
moguće, da ona to namerno radi, iz puke lenjosti, da joj posle niko ne bi
tražio da nešto uradi. Negde u dubini ju je tištalo što vidi ćerku tako
nesposobnu za kućne poslove. A povrh svega, nije moglo ni da joj se
prigovori, odmah bi se nadurila, postala zlovoljna, zajedljivo bi
odgovarala. Ili bi joj se oči napunile suzama, usne zadrhtale, i ako bi joj
čovek još nešto rekao, ona bi briznula u plač.
– Vidiš? Pogodila sam... Još uvek se sećam mustre. Zanimljivo, samo
treba da se počne, i ruka onda sama ide... – ponosno je rekla Lena.
Potpuno krivo radi, pomisli Amalija. Ali nije imala hrabrosti da
naglas to izgovori. Suzdržala se i samo je rekla:
– Pokušaj da uhvatiš heklicu pod drugim uglom, a konac da
obmotaš oko prsta. Čekaj da ti pokažem. Ovako, gledaj. Vidiš? Na kraju
ispadne sasvim drugačije, a ne onako labavo kako si ti krenula da radiš.
Lena uzdahnu. Amalija ju je dobro čula i pitala se da taj uzdah nije
bio jedan od onih drskih i bezobraznih načina na koje je ćerka uvek
reagovala kada bi je neko čačnuo. Ali pomislila je da joj se ipak nehotice
oteo. Ponovo je pogledala u ćerkine ruke, koje su tako trapavo držale
konac i heklicu, da čak nije imala strpljenja ni da gleda.
– Ne, kćeri, ne tako! Sad ćeš previše da zategneš, pa će biti skroz
kruto... Ali kako je moguće da jedna tako inteligentna devojka, koja
govori nekoliko jezika, završila je fakultet i toliko toga zna, ne može da
nauči da ishekla nešto najprostije, što bi nepismen žmureći znao?
Lena je planula:
– Jeste, mama, ne umem! Nikada nisam umela i umreću u neznanju!
Ima koliko hoćeš stvari koje nepismen zna bolje da uradi od mene, i to
nije nikakva sramota... Svi nešto rade bolje, a nešto gore. A sad znam
zašto ovo ne umem i zašto sam celog života nespretna i ničemu ne
vredim... Sad imam potvrdu, mama. Imam lekarsku potvrdu da mogu
da izostajem sa časova ručne radinosti, ako hoću. Imam cerebralnu
disritmiju, što utiče na moju motoriku, čuješ li? I to me strašno pogađa,
nije mi ni do čega...
Amalija je stajala preplašeno. Nije želela da do ovoga dođe. Lena je
uvek bila tako nepredvidiva... I sada je opet briznula u plač, ustavši i
bacivči hekleraj:
– Pusti me da radim kako ja hoću, mama! Za moje zadovoljstvo,
razumeš? Neću ništa da radim po kazni, iz obaveze, da bih bila
savršena...
– Ali nije to u pitanju, kćeri, nema potrebe...
– I još nešto: neću nikada više da se osetim krivom što mi ne polazi
za rukom da uradim nešto ispravno. Ne ide, pa šta! Nikom ne ide.
Zašto moram da budem savršena u nečemu što ne umem? Sama si
rekla da znam mnoge druge stvari. Od toga zarađujem novac. I mogu
da kupim šustikli koliko mi volja, jel’ čuješ?
Amalija pomisli kako je bolje da zaćuti i da ne govori o zadovoljstvu
koje imamo kada sopstvenom rukom stvaramo unikatan predmet.
Lena je bila zaista tvrdoglava, bolje da ne pokušava. Ali čak i pored
ovog obzira, sad je bilo kasno da se stvar ispravi. Ona je već onako
hramljući krenula ka vratima svoje sobe, uputivši joj završnu reč:
– Dosta, majko, molim te! Umorna sam od svega toga. Nisi ti u
pitanju, shvati, ali jednostavno ne mogu više da izdržim. Ostavi me
malo na miru, kad te molim.
Zatvorila je vrata od sobe, ridajući, sva potresena. Amalija je
nepomično stajala sa druge strane. Da je Lena dete, sad bi pošteno
dobila batine ili bila kažnjena. Pa nek se nauči pameti. Ali, očigledno je
odrasla, a da nije ništa naučila. Bila je potpuno van sebe kada bi Lena
priredila ovakvu scenu. Imala je želju da je uhvati za ramena i da je
dobro protrese dok je ne prođe bes. Sudbina ju je teško kaznila što je,
pod stare dane, od sopstvenog deteta morala da trpi ovakvo nešto.
Dok je u svojoj sobi jecala na jastuku, Leni su se u glavi rojile misli.
Zar se nikada neće osloboditi pritiska da mora da bude nešto što nije?
Zari će večito morati da vodi rat zbog toga što ne izigrava savršenu
domaćicu, kao što su njene setre i snaja? Da li će čitav život, dok jedna
od njih dve ne bude umrla, morati da prolazi kroz niz iskušenja i
testova za kućne poslove i lepo ponašanje, ne bi li bila dostojna
Amalijinog blagoslova i ljubavi? Zar nije mogla da je prihvati onakvu
kakva je?
Onda su, kako to obično biva u toj životnoj dobi, jecaji počeli polako
da se stišavaju, i da se uporedo javljaju racionalnije misli. I ona je
takođe trebalo da prihvati Amaliju takvu kakva je. U tom pogledu se
nikad neće promeniti, već ju je život oblikovao. Bilo bi previše zahtevati
od nje da ima strpljenja u nekim sitnicama. I suviše strpljenja je već
izgubila na krupnim životnim stvarima – ako se spartanski stoicizam
može smatrati nekom vrstom strpljenja. Ali Lena je znala da je ona, kao
njena ćerka, bila ta koja mora da popusti. Lepo će da ustane, da izađe iz
sobe i da se izvini.
Da se izvini? Ova reč joj je ponovo izazvala revolt. Ali ona nije bila ni
za šta kriva... Po arhaičnom porodičnom mehanizmu, čim bi mašina
bila puštena u pogon, uvek bi uspevala da je nagna da se oseća krivom,
koliko god da je racionalno znala da nije. Jedna od stvari koje je najviše
volela u svojoj vezi sa Alonsom bila je izvesnost da se nikada neće
osećati krivom, i njegova nepogrešiva lucidnost u otkrivanju i najmanje
naznake te manije za samookrivljivanjem koju je ona još od detinjstva
vukla sa sobom. To joj je mnogo pomagalo da se polako oslobodi
osećaja krivice koji je obeležio njen odnos sa majkom.
Okrenula se na leđa i ostala tako da leži, brojeći ovčice, kao što je
mnogo puta u detinjstvu radila. Umirila je disanje i rešila da ustane.
Bilo je dovoljno da u sebi raščisti, i nije morala ništa drugima da
dokazuje, ni u šta da ubeđuje majku, da igra igrice. Znala je da nije ona
kriva što nije tradicionalna domaćica. Nije mogla sad da se oseća
krivom što je morala da reaguje i da brani svoju teritoriju, kao
napadnuta životinja. Niti da oseća krivicu zbog krivice. Izvinjenje nije
moralo obavezno da podrazumeva priznanje krivice. U razgovoru
između majke i kćerke to je predstavljalo samo neku vrstu rituala, samo
kliše da bi se prešlo na drugi list, kako bi stavila do znanja da joj je stalo
da njih dve budu u dobrim odnosima. Sklapanje primirja. Razmena
dobara, kako je kao dete govorila.
Izašla je iz sobe, zagrlila Amaliju i rekla joj:
– Izvini, majko, suviše sam burno odreagovala.
Amalija je pustila da je zagrli, stojeći nepomično, ali nije htela da se
izmakne, što je bio njen znak pristanka. Uvek joj je bilo mnogo teško da
na fizički način izrazi bilo kakav vid nežnosti, naročito kada su kćeri u
pitanju. Jednom, kada je Lena bila već skoro tinejdžerka, utrčala je
spolja sva radosna i nespretno krenula da je ljubi po licu i blizu uveta, a
ona se na to plahovito usprotivila što joj ova balavi lice i cokće kraj
uveta. Devojčica se osetila povređenom, i neko vreme nije više ljubila
majku, čekajući da ona sama oseti potrebu i to joj zatraži. Kako se to
nikada nje dogodilo, nakon nekih šest ili sedam godina, Lena je već
zaboravila na taj incident. Ali uvek je pazila da svojim poljupcima ne
ovlaži nečije lice. Zato je znala da majka neće uzvratiti gest ljubavi. Ali
činjenica da nije pokušavala da se izmigolji iz zagrljaja govorila je da je
Amalija takođe bila raspoložena da pređe preko scene koja se malopre
desila.
I pored ovog nemog znaka, rekla je:
– Nisam ništa loše mislila, kćeri. Samo ti govorim za tvoje dobro.
Mnogo je dobro raditi nešto rukama, zaokupti misli na taj način, da ne
bismo razmišljali o glupstima...
Lena se složila:
– Potpuno si u pravu.
Nastala je neprijatna tišina. Lena je rešila da predloži drugi tip
ručnog rada:
– Mislim da ću malo da crtam...
Amalija je gotovo sa ushićenjem prihvatila ideju:
– Tako je, kćeri. Odlična ideja! Već si ovde napravila prelepe crteže...
Mogla si ponovo da nacrtaš brodove, kao one što si dala Lusiu Sezariju,
sećaš se?
– Sećam se, da, ali imam potrebu da crtam nešto drugo... Neku flašu,
ćup, ili tako neki geometrijski oblik, da napravim studiju svetlosti i
senke, nešto jednostavno.
– Ah, kao onaj crtež što je on tebi dao?
– Koji crtež? Luisa Sezarija? Mora da si pobrkala... On nije crtao, on
je bio slikar, mama.
Amalija je bila uporna:
– Ali dao ti je jednom crtež, na ogromnom papiru, kako si to
zaboravila?
 Onda se malo bolje prisetila i dodala:
– Biće da si stvarno zaboravila, jer nikada ga nisi odnela kući. Crtež
je ostao kod mene, ali ne znam gde sam ga stavila kada sam selila
stvari iz stana. Mora da sam ga donela, valjda je tu negde...
– Jesi li sigurna? Uopšte se ne sećam toga. Zašto ga nisam odnela
svojoj kući? Kada je to bilo?
– To je bio crtež koji ti je on dao uoči tvog hapšenja.
– Ah, da... U pravu si. Stvarno sam na to zaboravila.
Ali sada se setila. Kada je otišla da potraži papir i olovku, čeprkajući
po fiokama bakinog pisaćeg stola, Lena je razmišljala o tome kako se,
igrom slučaja, nekoliko puta u toku istog dana prisetila događaja od te
sedmice. Kao da je morala sve to još jednom da proživi kroz sećanje.
Tri dana nakon otmice ambasadora, manifesti otmičara su već bili
razglašeni, zatvorenici koji su bili na listama već su bili oslobođeni i
prebačeni u Meksiko, odakle su već stigle fotografije njihovog dolaska.
Onda je, pred kraj jednog zimskog popodneva, kad je već pao mrak,
diplomata pušten na slobodu negde u severnoj zoni grada. Uzeo je taksi
i stigao u ambasadu živ i neozleđen. Ta vest je objavljena preko radija i
televizije, i odmah je ponovo uspostavljena cenzura.
Ubrzo nakon toga, Leni je zazvonio telefon. To je bio glas dragog
Luisa Sezarija, koji ju je odmah ukratko obavestio:
– Zovem da ti kažem da je onaj crtež koji sam ti obećao gotov. Bez
lažne skromnosti, odličan je, baš onakav kakav si htela.
Ona nije tražila nikakav crtež, niti joj je on nešto obećao. Nije imala
pojma o kakvom crtežu govori. Ali mu se zahvalila i sačekala da
nastavi:
– Hajde dođi odmah po njega, veliki je papir, pa se plašim da se ne
izgužva... Kod kuće smo, dođi...
– Dobro, evo krećem.
Stari je dodao:
– Ali nemoj da te brine što je veliki. Nisam ga uramio, samo ćemo ga
saviti u rolnu i lako ćeš ga odneti. Znam da nemaš kola, ali moći ćeš da
ga odneseš bez problema. Nestrpljiv sam da ti ga pokažem, hajde
požuri.
Lena je spustila slušalicu i rekla Arnaldu:
 – To je bio Luis Sezario. Hoće da odem sad hitno do njega da uzmem
neki crtež koji mi je obećao.
– Sada? Zar ne možeš to da ostaviš za neki drugi dan?
– Bio je jako nestrpljiv...
– Ali to je sumanuto, Lena. Da izlaziš u ovo doba bez auta i da ideš
na drugi kraj grada, samo da bi uzela crtež, dok je policija svuda
naokolo i bije koga stigne.
Lena je zastala, pogledala ga i odlučnim tonom rekla:
– Arnaldo, on mi nikada nije obećao nikakav crtež. I savršeno dobro
zna da nemam kola.
– I? To je samo još jedan razlog da ne treba da ideš.
Ona je nastavila:
– Ali ja mislim da upravo zato treba da idem. Mislim da je crtež
samo izgovor, jer se telefoni prisluškuju. Zapravo, radi se o nečemu
sasvim drugom i to je hitno.
Arnaldo je bio radoznao:
– O čemu, na primer?
– Sećaš li se onog ključa? Dala sam ga Marselu, i on mi je rekao da će
ga iskoristiti samo ako bude bilo nužno, ako stvari krenu nizbrdo. A
moja kola su još uvek kod njega.
Arnaldo je skočio:
– Šta onda kog đavola čekamo! Idemo odmah, pre nego što nađu
kola tamo...
– Ne idemo, već ja idem sama.
– Ne dolazi u obzir. Šta ako ti se nešto desi?
– Ako se nešto desi i mi budemo zajedno, onda će da nam se desi
oboma. Treba da prođe dosta vremena dok se sazna. Bolje je da ja idem
sama, a ti da ostaneš, pa da možeš svima da javiš ako se nešto dogodi.
Bilo je očigledno da se Arnaldu nimalo nije dopao ovaj odgovor.
– Ne znam... A zašto ne bismo uradili suprotno? Ja da odem, a ti da
ostaneš ovde, da podigneš uzbunu ako se ja ne vratim.
– Može i tako. Ali mislim da je ipak bolje da odem ja. Ja sam mu
sestra, kola se vode na moje ime, i uostalom, Luis Sezario je mene zvao.
Na kraju krajeva, mislim da je logičnije da ja učestvujem u tome.
Iako mu se nije dopadala ta ideja, Arnaldo je ipak pristao. Ali uz
ograničenja:
– U redu, ali ovako ćemo. Ja ću da te odvezem do tamo, i da te
sačekam negde u blizini, gde se budemo dogovorili. Ako ne stigneš na
vreme, to je znak da se nešto dogodilo.
Tako su na kraju i uradili. Dok su se približavali kući Luisa Sezarija,
ugledali su Lenina kola, parkirana u jednoj sporednoj ulici. Osim toga,
sve ostalo je izgledalo potpuno mirno. Razdvojili su se po dogovoru. U
prijateljevoj kući zatekla je brata, kao što je i predvidela. Susret je bio
brz, nije bilo vremena za gubljenje. Odmah mu je rekla da su i ona i
roditelji već znali da je bio umešan.
– Pa da, bilo bi bolje da nisi morala da saznaš gde sam. Ali šema
bezbednosti organizacije ima rupe, ne može se ni u koga imati potpuno
poverenje, mislio sam da je bolje da iskoristim tvoj izlaz za hitne
slučajeve. Moramo odmah da sklonimo kola odavde, inače može biti
opasno.
– Jesi li koristio moja kola?
– Tokom akcije? Ne, ne brini. Ali jedan drugar, koji nije učestvovao u
operaciji, uzeo je tvoj auto i prošao pored kuće u kojoj smo bili i koja je
bila pod prismotrom policije. Moguće je da su to zabeležili i tu bi
mogao da nastane problem.
Pogledao ju je i nežnim glasom joj rekao:
– Molim tvog anđela čuvara da pazi na tebe, kao što bi rekao tata.
Ako se nešto dogodi, nemoj da paničiš, Lena. Govori istinu sve dok to
nikoga ne ugrožava. Želim samo da me odmah obavestiš, da mi daš
četrdeset osam sati da smislimo drugu šemu. Posle više nije bitno, ja ću
biti daleko.
Leni je sve ovo zvučalo kao košmar. Progutala je knedlu i pitala:
– A vlasnici kuće?
– U tom slučaju, ja ću da udesim kao da su oni bili primorani da me
prihvate. Neće im se ništa dogoditi. A neće ni nama. Niko ne zna da
sam ja ovde, ne postoji ni najmanja mogućnost da posumnjaju. Došao
sam pre malo više od sat vremena, ti ćeš već da odvezeš kola, i neće
ostati nikakav trag. Budi mirna, to je najbitnije.
Zagrlila ga je sa željom da zaplače:
– Bog nek te čuva. I znaj da sam mnogo ponosna na tebe.
 – I još jedna stvar. Kako su ljudi na ulicama reagovali? Jel’ bilo
onako veselo kao što su mi pričali?
– Po onome što sam ja videla, ljudi su u tajnosti slavili.
– Zadovoljan sam. Ćao. Kada budem mogao, javiću se. Reci
matorcima da sam dobro, i sve dok nemaju vesti o meni, to je dobar
znak.
Na izlazu, sa očima punim suza, zagrlila je Luisa Sezarija i Karlotu.
Stari je rekao:
– Srećan sam što mogu da pomognem, Lena. Mnogo sam ti
zahvalan, dušo, što si nam pružila priliku da učinimo nešto za slobodu
ove zemlje, u ovim godinama...
– Pusti to, mili moj. Ja sam ta koja ne zna na koji način vama da se
zahvali.
– Pored toga što je hrabar, on je jako karakteran čovek. Kada je
stigao, predstavio se i rekao istinu. Nije lagao, nije ništa skrivao, ostavio
je nama da izaberemo hoćemo li ga primiti ili ne. Može da ostane ovde
koliko god bude bilo potrebno. Odavde će izaći samo kad on to bude
hteo. Dok smo živi, nećemo dozvoliti da ga iko odvede, možeš biti
mirna.
U to je bila sigurna. I ta sigurnost ju je samo dodatno uznemiravala.
Ali nije smela da se zadržava, morala je brzo da izađe, da odveze kola
daleko odatle, da se nađe sa Arnaldom u dogovoreno vreme. Poljubila
je Karlotu i izašla. Luis Sezario povikao je za njom:
– Crtež...
– Kakav crtež?
– Ovaj ovde. Zar nisi došla da uzmeš crtež? Ne možeš da se vratiš
bez njega.
Rolna je završila na zadnjem sedištu auta. Jedva se setila da je
izvadi, kada je malo posle toga stigla kod roditelja, da im donese vesti,
nakon što je prošla kolima kroz nekoliko policijskih barikada,
pomislivši svaki put da neće uspeti da prođe. I potpuno je zaboravila
da jednog dana odnese crteže starog Luisa Sezarija, koje je majka
brižljivo spakovala u ormar. Zaboravila je čak i da postoje. Ali to i nije
čudno, budući da su joj sledećih sati i dana sasvim druge stvari
potpuno zaokupljale misli.
 Te noći loše je spavala, imala je ružne snove i svaki čas se budila u
strahu. Sledećeg dana, dok je pržila biftek za ručak, došli su da je
uhapse.
Imala je sreću da je nisu mučili, uprkos konstantnim pretnjama
kojima su pokušavali da je zastraše. Da se ne bi prepuštala razmišljanju
ili dozvoljavala mašti da konstruiše moguće prizore užasa, u glavi je
kao čarobne reči ponavljala tekstove koje je znala napamet. Pre svega,
molitve i pesme. Jedna od njih joj je neočekivano ulila snagu. U trenutku
kada su je stavili u policijska kola, ispred njene kuće, videla je jednog
čoveka kako ide trotoarom. Njen omiljeni pesnik, čije reči su je mnogo
puta duhovno nahranile i spasile. Videla je celu scenu, kao gledalac koji
se nalazi izvan situacije: ona uhapšena, a on prolazi pored auta, ne
znajući ništa. Prisetila se jedne njegove strofe:

Zarobljen u svoj stalež i neke krpice,

koračam po sivoj ulici odeven u belo.
Melanholije, razne đakonije, motre na mene.
Treba li da nastavim dok mi se ne smuči?
Mogu li, bez oružja, da se pobunim?

Shvatila je da su joj u tih par sekundi, dok je on prolazio, misli bile

uperene na nešto izvan dometa njenog straha, i da joj je to trenutno
pomoglo. Videla je kako se pesnik udaljava. Novi stihovi su joj prošli
kroz glavu:

Prva ljubav prošla je

druga ljubav prošla je
treća ljubav prošla je.
Ali srce kuca još.

Ponavljala je u sebi: „Ali srce kuca još, ali srce kuca još, ali srce kuca
još.” Srce, hrabrost. Isto je. Cor, cordis, latinska reč, pripada trećoj
deklinaciji. Srčan, srčanost. Govoriti iz srca. Srce hrabrost. Srce još kuca,
život se nastavlja. Zatvor je možda izgledao kao kraj sveta, ali nije bio.
Srce kuca još. U njemu su živeli Marselo, Luis Sezario, Karlota, kojima je
ona bila potrebna, i morala je da se smiri i da sakupi hrabrosti. Da
usredsredi misli. Na pesmu. Da pokuša da se seti drugih stihova.
Drugih pesama. Drugih pesnika. Svi su oni mnogo toga imali da joj
kažu u ovom trenutku. Bilo joj je potrebno da čuje.
Tako su je odveli. Dok je u jednoj sali čekala da dođe red na njeno
isleđivanje, videla je kako su unutra maltretirali jednog mladića kog je
znala iz viđenja, sa plaže. Dva čoveka su ga, onako izmrcvarenog,
gurnula kroz vrata, odbacivši ga do klupe na kojoj se sedela. Treći
čovek je prišao da mu opipa puls. Ona i još jedan momak koji je čekao u
istoj sali, sagnuše se kraj povređenog. Uspeo je da izgovori ime i da je
radio za jedan nedeljni časopis. Drugi mladić reče:
– Hapse sve novinare. Kažu da je jedan od otmičara novinar, da u
manifestu ima mnogo skraćenica koje samo mi koristimo. I izgleda da
su saznali da je napisan na jednoj prenosivoj pisaćoj mašini, nekog lika
koji radi u novinama i koji je već napisao gomilu stvari na njoj u svojoj
kući. Tog lika i pisaću mašinu takođe traže...
– Umuknite! Mislite ovo je sala za posete, a? – prekinuo ih je glas
jednog stražara koji je iznenada otvorio vrata. – Jel’ vam se baš priča? E,
pa, i te kako ćete imati priliku... Ti, mala, na tebe je red.
Onda je ona ušla. Petorica su je unakrsno ispitivali. Neki od njih su
bili vrlo oštri i opaki, neki malo manje. Ali nisu je ni takli. Pitali su je za
kola. Priznala je da ih je pozajmila bratu. Nije znala radi čega.
Pretpostavljala je da je za ašikovanje, on joj ništa nije rekao, a ona nije
postavljala pitanja. Tako je vaspitana, sestra nikad ne pita brata kuda
ide niti šta će da radi. To su muškarci dobro razumeli. Onda su je pitali
da li zna gde su kola. Rekla je da zna. Oni se zabezeknuše. Svi
prekinuše ono što su radili i usredsrediše se da čuju šta će da im otkrije.
Bilo je očigledno da su imali ogromna očekivanja od njenog odgovora,
te je ona prosto osetila strah od antiklimaksa koji će on prouzrokovati:
„Parkiran je ispred moje kuće. Zar ga niste videli kad ste došli po
mene?” Kada je jedan od njih objasnio da je po nju išla druga smena,
primetila je da je došlo do jezičke inverzije. To je bilo njeno ispitivanje, a
ona je upravo njima postavila pitanje, na koje su joj odgovorili. Nastala
je potpuna zabuna. Naredili su da neko ode da proveri da li je to istina.
Ona je spremno čekala da neko ode tamo, pogleda i vrati se sa
informacijom. Nalazila je da je to čak bilo dobro, jer što više dobija na
vremenu, to će pre moći da dâ Marselu tih četrdeset osam sati, koliko
mu je bilo potrebno. Ali uopšte nije potrajalo. Odgovor je stigao u roku
od nekoliko minuta: kola su zaista bila tamo, ispred kuće, na desnoj
strani ulice. Na osnovu tog brzog odgovora, Lena je shvatila da je njena
kuća bila pod prismotrom. Pripremila se na najgore: sada će morati da
objasni kako je vozilo završilo tamo. Ali niko je to nije pitao. Prekinuli
su isleđivanje i odveli je u drugu prostoriju, ovog puta sasavim praznu.
Čekala je još nekoliko sati. Ponovo su došli po nju. Pročitali su njen
iskaz i tražili da ga potpiše. Kasno uveče su je pustili da ide kući. Stigla
je, pozvala majku telefonom, popila pilulu i čvrsto zaspala, očekujući
da će sledećeg dana shvatiti da nisu dobro obavili isleđivanje i da će
ponovo doći po nju.
Čim se probudila, nakon nedovoljno spavanja, ušla je u dnevnu
sobu gde su Arnaldo i advokat razgovarali. Dan pre toga, policija je
takođe bila u kući njenih roditelja. Sve su pretresli i uhapsili oca, ali
Amaliji i deci nije se ništa dogodilo. Fernanda su takođe uhapsili i
ispitivali, u gradu u kome živi, ali već je pušten. Terezu su tražili, ali je
nisu našli kod kuće. Bila je upozorena i spavala je na drugom mestu.
Alberta su pustili kasno uveče. Ali ujutro rano su ga ponovo uhapsili.
Druga smena. Zgrada u kojoj je Lena stanovala bila je pod prismotrom.
Sve je ukazivalo na to da će je ponovo uhapsiti. Osim ako...
– Osim ako šta? – htela je da zna.
– Osim ako te nisu pustili namerno, da poslužiš kao mamac...
– Kako to?
Advokat joj objasni:
– Lena, oni znaju da su kola svih ovih dana bila kod Marsela. A sad
su se odjednom našla kod tebe. Dakle, ti si u kontaktu s njim. Ili barem
znaš kako da stupiš s njim u kontakt. Onda će oni da zadrže Alberta u
pritvoru, da bi onemogućili Marselu da stupi u bilo kakav kontakt sa
ocem. A tebe su pustili pod prismotrom. Ti možeš da im olakšaš put do
Marsela.
– Ne misliš da je ta pretpostavka i suviše imaginarna?
– Mislim da nije, nimalo. Uveren sam da se upravo to sada dešava.
Operacija je imala mnogo propusta što se bezbednosti tiče. Oni sad već
znaju ko je u njoj učestvovao, gde su držali ambasadora, koja su kola
koristili, na kojoj pisaćoj mašini je otkucan manifest, i sve ostalo. Već su
pretresli kuću i uzeli otiske prstiju. Ostalo je samo da pronađu ljude, a
to je pitanje vremena. Nekima će uspeti da uđu u trag. Neki kao da su
iščezli. Ti možeš da odvezeš Marsela, oni su u to sigurni. Sada je sve
samo pitanje strpljenja.
– Garantuješ?
– Niko ne može da garantuje tako nešto, Lena. Ako oni ubrzo
ponovo dođu da te uhapse, znači da su izabrali surovo i glupo rešenje –
da te isprebijaju i tako nateraju da progovoriš. Ali u ovom trenutku,
prošlo je već dvadeset četitri sata od tvog privođenja, što je bilo
dovoljno da Marselo bude upozoren i da nađe šemu kako da izađe
odande gde je bio. Gledano sa stanovišta represije, pametnije je da te
ostave na slobodi, da misliš da je sve već prošlo, pa da se opustiš i
odvedeš svog brata.
– I šta sada treba da radim?
– Pravi se da to nisi shvatila. Vodi potpuno normalan život. Na
vreme idi na posao, idi na pijacu danima kojima inače ideš, idi u
bioskop s mužem, posećuj porodicu, radi sve kao i obično. Ali moraš
biti dvostruko oprezna, da uvek spaziš ako neko motri na tebe, gde god
da se nađeš...
Lena je pokušala da se našali, a nije ni slutila koliko je ta šala bila
bliska onome u šta će se njen život narednih sedmica pretvoriti:
– Da li to znači da treba da postanem profesionalni paranoik? Da
počnem da umišljam da me na svakom koraku neko prati?
– Mi ćemo da ti pomognemo, Lena... Nisi sama – Arnaldo ju je
utešio.
– Nemoj da zaboraviš da je po tebe ipak bolja ova hipoteza, nego
ono surovo i glupo rešenje. Mada je možda opasnija.
Arnaldo se pobunio:
– Dobro, nemoj sad da preteruješ...
Advokat je nastavio odsečnim tonom:
– Ne preterujem, samo vas upozoravam. Tokom svoje karijere, video
sam izuzetno čvrste ljude, spremne da hrabro odole najgorim
mučenjima i da ne odaju nijednu tajnu. Ali strašno malo njih izdrži da
bude pod stalnom prismotrom a da se ne oda, da se u nekom trenutku
ne opusti. Moraće dvadeset četiri sata dnevno da bude na oprezu, i ne
znam koliko će to da traje. Da pazi šta priča preko telefona, kako se sa
kim pozdravlja na ulici. I ti isto Arnaldo, razume se. Kao da imate neki
smrtonosni virus koji ne ugrožava vas, ali je veoma zarazan i mogao bi
da se prenese preko bilo koje osobe koja vam se ispreči na putu.
Lenu obuze jeza.
– Kakav užas! Osećam se kao da imam kugu...
– Kao tempirana bomba... – reče Arnaldo.
– Upravo tako. Bomba koja u svakom trenutku može da eksplodira,
ali niko ne zna kada to može da se desi.
Lena je zamišljeno rekla:
– Potrebno mi je neko vreme da se priviknem na ovu ideju.
Advokat je brižno pogladi po ruci i reče:
– U redu, ali nemoj dugo. Ostani sama nekoliko minuta, okupaj se,
sredi se i pođi. Juče si već izostala s posla, danas ne smeš da zakasniš. I
moraš da nadoknadiš ono što si propustila. Budi oprezna. Imaj na umu
da svi u redakciji znaju da si sestra jednog od otmičara i svi će želeti da
zapodenu tu temu, a ti ćeš morati to da presečeš, zarad opšte sigurnosti.
Ali malo njih zna da su te juče priveli, možda čak niko i ne zna.
Međutim, čim je Lena stigla u redakciju, jedan kolega joj je prišao i
rekao:
– Drago mi je da te vidim ovde... Nisam znao da su te tako brzo
pustili...
Ona na to začuđeno odgovori:
– O čemu pričaš?
Izvadio je legitimaciju i pokazao joj:
– Pogledaj. Uređujem policijske novine, u slobodno vreme. Dobro
sam informisan. Znam da su te juče uhapslili zbog kola tvog brata.
Ona se nije dala pokolebati:
– Izvini, ali ne želim da pričam o tome. Moram da radim.
Otišla je do svog stola, otvorila fioku i počela da čeprka po
papirirma. Zatim joj je prišao jedan drugi kolega, sa kojim uopšte nije
bila bliska, znali su se samo površno. Rekao joj je obazrivim tonom:
– Oprezno sa onim tipom. Sumnjamo da je doušnik policije. Šta je
hteo?
Iznenada je predosetila nešto čudno. Shvatila je da se sada kreće u
drugačijoj atmosferi. Samo je odgovorila:
– Izvini, moram da radim.
Ovaj je bio uporan:
– Kakvu ti je ono legitimaciju pokazao? Lena, moraš biti oprezna sa
njim. Aki ti nešto zatreba, možeš da računaš na mene, tu sam da
pomognem.
– Hvala ti.
– Znam da prolaziš kroz teške trenutke, ali želim da znaš da sam ti
prijatelj i da sam na tvojoj strani. Da li ti treba nešto? Hoćeš da pozovem
nekoga? Da prenesem neku poruku?
U svojim pomnim zapažanjima, ona je posumnjala nešto što će
nekoliko meseci kasnije cela redakcija da potvrdi, kada ona već bude
bila u izgnanstvu. Njih dvojica su radili u paru: providni potkazivač i
tobožnja dobrica. Samo je rekla:
– Hvala ti. Ako bude bilo potrebe, zvaću te. Ohrabrujuće je znati da
mogu na nekoga da računam u ovakvim trenucima. Ali sada stvarno
moram da radim.
I prionula je na rad. Tako je živela u zaraznoj atmosferi sve dok
jednog dana više nije mogla to da podnese, pa je napustila zemlju. Da
bi zaštitila bližnje od svega što je znala, a pre svega Marsela i one koji
su ga krili. Ali i mnogo toga još je bilo u igri. Čija je bila pisaća mašina
na kojoj je otkucan prvi manifest, na primer. Ili ko je pribavio onu
masku za oči ili tamne naočare da ambasador ne bi video kuda ga
vode. Morala je takođe da brani i druge. Adrijanove roditelje, koji su
pomogli da Teka napusti zemlju. Ivana, njenog kolegu profesora, koji je
krio u svojoj kući jednog uveliko traženog studentskog vođu. Samog
skrivenog vođu, koji joj je poverovao i otvorio vrata onog popodneva
kada je ona htela da sakrije mašinu. Robertinu baku, čiji je podrum bio
tajna štamparija, a da ona to nije ni znala. I još mnogo njih koji je nisu ni
poznavali niti slutili da ona toliko toga zna. I radi toga je, svakog jutra
kada bi izlazila, morala da gleda u retrovizor da li je neki auto prati. I
da obrati pažnju na uslužnost konobara u baru. I na gest taksiste koji
odbija mušteriju na uglu da bi njoj ponudio vožnju. I na kasira u
prodavnici, ali ne, nije moguće, ona je samo umišljala, nije mogla u toj
meri biti pod prismotrom, počinjala je da ludi, da upada u paranoju,
morala je da se odmori... Onda bi se setila advokatovih reči, da će doći
dan kada će se svi oni odmoriti, pa bi onda ponovo postajala obazriva,
odbijala bi pozive prijatelja, prema svima bi se ophodila otresito, iz
straha da joj ne daju neku informaciju i da ona onda ne sazna još više, iz
straha da ne počnu i njih da progone, iz straha od ovoga, iz straha od
onoga. Ali srce kuca još. Srce kuca još. Srce... Da Arnaldo nije pronašao
neki teretnjak čiji vlasnik se pokazao otvorenim za saradnju i ponudio
im besplatno jednu kabinu da ih odveze iz zemlje, mislila je da bi
izludela. I tako oni napustiše zemlju palmi u kojoj pevaju drozdovi.
Kao što ju je i Marselo, tri sedmice pre toga, napustio drumskim putem.
Ali oni to još uvek nisu znali, jer Lena nije smela da ode do Luisa
Sezarija i Karlote čak ni da se oprosti, zarad njihove bezbednosti.
 14.

Još vidjeh pod suncem:

gdje je mjesto suda bezbožnost
i mjesto pravde bezbožnost.
I rekoh u srcu svom:
„Bog će suditi pravedniku i bezbožniku,
jer ima vrijeme svemu
i svakom poslu.

– Knjiga propovjednikova 3, 16-17

Opet vidjeh sve nepravde

koje se čine pod suncem.
i gle, suze onijeh kojima se čini nepravda,
i nemaju nikoga da ih potješi.

– Knjiga propovjednikova, 4, 1

To je verovatno bio najlepši novinski kiosk u celoj zemlji. Nije bio od

onih velikih, lepo uređenih, prepunih stranih časopisa, knjiga, figurica,
starih izdanja časopisa, dnevnih novina iz drugih prestonica, i svih
čuda koje mogu sadržati ti veliki neiscrpni metalni kovčezi sa
štampanim blagom, dobro osvetljeni i zaštićeni od lošeg vremena. Ne.
Ovaj je čak bio mali i skroman, s malo novina i ponekim aktuelnim
časopisom među poljoprivrednim priručnicima, ukrštenicama,
magazinima sa krojevima za šivenje, razglednicama, pričama u
slikama i bezbrojnim zapečaćenim kesama u kojima su nevešto
skrivani pornografski časopisi. I sve je izgledalo staro, izbledelo od
morskog vetra i sunčeve svetlosti. Ali Lena je sumnjala da igde više
postoji kiosk smešten u tako dobrom okruženju, pod drvećem badema,
nasred peščane plaže, među čamcima koji se odmaraju od ribolova.
Kad je bila dete, ništa od toga nije postojalo. Kiosk sa novinama je
predstavljao novost. Poziv koji kaže: „Vidiš? Sad već možeš da dođeš
da živiš ovde, nećeš se osetiti izolovano, dođi, dođi da napišeš svoj
komad, da staviš na papir svoje likove za predstavu, ja ti garantujem
dnevnu dozu kontakta sa svetom, u koliko god sati želiš, i moći ćeš da
radiš gde god hoćeš, na peščanoj plaži ili pod bademima, ne moraš više
da robuješ televizijskim i radio vestima koje su fiksirane u određen čas,
i koje ti takođe nameću sopstveno tumačenje, ne ostavljajući ti prostora
da otkriješ ono što je iskazano između redova...”
Tog jutra, na primer, Lena je odlučila da sedne na krmu jednog
čamca da čita novine. Svaki dan je u svojoj jutarnjoj šetnji prelazila sve
veću razdaljinu. Danas je stigla do varoši, došla je pešice da kupi svoje
novine. Bila je srećna što je uspela, iako mora malo da odmori noge pre
nego što pođe nazad. Ali svakog dana je sve više napredovala. Ubrzo će
moći da dođe do malog brodogradilišta na kraju plaže. Ako bude tako
nastavila, možda će se u nekom trenutku, ukoliko bude imala društvo,
osmeliti da se okupa u moru. To su bile prednosti redovnog uzimanja
lekova – kao što bi svaka dobra devojčica radila. Neće više padati. Dani
kada bi potpuno izgubila ravnotežu i izenada se našla na podu,
postajali su za nju prošlost.
Pogledom je prešla prvu stranu, pročitavši rezime glavnih vesti
dana. Duvao je vetar i bilo je teško sasvim raširiti novine. Izabrala je
omiljenu kolumnu i presavila novine da je tako pročita. Svet je išao
dalje, zemlja je išla dalje, život je išao dalje. Srce je kucalo. Ali, lep je
osećaj svakoga dana pratiti istoriju kako kaplje kap po kap na listove
novina. Lena je bila strasna i odana čitateljka. Čitala je sve što joj padne
pod ruku, ali nikada nije propuštala da pročita svoje novine od A do Š,
sve rubrike redom, politiku, ekonomiju, grad, vesti iz sveta, sport,
kulturu, zabavu, pisma čitalaca, modu, recepte. I onda bi upoređivala
različite reportaže, povezivala naizgled nepovezane stvari, zahtevala
jasnoću, objašnjenja, iskrenost. Razbesnela bi se kada bi neka policijska
vest osudila nekoga tako da ne ostavi mesta ni za kakvu sumnju. Bila je
zadovoljna kada bi naišla na dobro napisan članak, gustirala bi svaku
rečenicu, čitala bi naglas onome ko bi se našao u blizini, citirala bi ga u
razgovorima celog dana. Bila je ponosna kada bi naišla na otmenu
reportažu, u kojoj novinar na prikladan način izlaže svoja zapažanja, a
ne kada bi joj neko na lukav način nametao šta treba da vidi. Ponekad
bi poželela da bude samo čitalac, kako bi mogla da piše novinama
pohvale ili žalbe kada joj nešto nije po volji. Osećala je veliku naklonost
prema svojim kolegama. I upravo zbog toga je postajala nemilosrdna
onda kada bi načinili propuste koji predstavljaju izdaju onoga što je
smatrala suštinom novinarstva – a to je pošteno obaveštavanje. Znala je
da je tokom diktature ambijent novinskih redakcija, kao i sve ostalo,
oslikavao vremena kroz koja je zemlja prolazila. U novinarstvu je bilo i
čestitih ljudi i hulja. A kao i u svim oblastima, vojni režim je bio idelan
za uspon hulja. U to vreme je sopstvenim očima videla epizode kojih ju
je danas sramota da se seća. Urednik reportaže prima mito. Novinar
potkazuje kolege policiji. Urednik zabranjuje vest na koju je sama
represija zaboravila da stavi zabranu. Ali videla je i solidarnost,
hrabrost, predusretljivost, osudu atentata desnice i dovođenje u pitanje
zvaničnih verzija vesti. Bila je svedok veličanstvenih činova
profesionalne kreativnosti i tihog, hrabrog otpora. Znala je da će, ako
diktaturi dođe kraj, to velikim delom biti zasluga njenih kolega. Na
izvestan način joj je ulivalo radost da posmatra kako sada, s ponovnim
uspostavljanjem demokratije, stare šefove, koji su za vreme diktature
na direktan ili indirektan način šurovali s vlastima, sve češće zamenjuju
mnogo sposobniji novinari i čestitiji ljudi. Za Lenu je ovo bio jedan od
najočiglednijih simptoma novih vremena. Malo stvari je u štampi za nju
imalo takvu simboličku vrednost, kao činjenica da može svakog dana
da otvori svoje novine i radosno ugleda kolumnu koju je potpisao isti
onaj intelektualac čije ime tokom dugog niza godina nije smelo biti
pomenuto, na stranicama tih istih novina, zbog zabrane koju je Baros
stavio.
Baros je inače bio pravi majstor za takve stvari. Jednom je čak
sazvao generalni skup svojih urednika, obavestivši ih u poverenju da je
neka krupna zverka, zaprepašćujuće korumpirana i nekompetentna, ali
sa vrlo jakim položajem na vlasti, kupila veliki deo akcija u novinama.
Ali to je tajna, rekao im je, i ne sme ni po koju cenu da procuri, jer je u
pitanju opasna zverka, pa znate kako to onda ide... Ali bilo bi dobro da
znaju, da bi se izbegla svaka kritika na adresu tog čoveka. I ta situacija
je dugo trajala. Tek nekoliko godina potom, Lena je saznala da je sve
bilo laž, jer se Baros u to vreme zabavljao sa ćerkom dotične osobe, te je
rešio da zaštiti svekra koji je zabrljao.
Međutim, isti taj Baros je bio u stanju da učini najdivnije stvari.
Iskoristio je svoj položaj i ugled da dođe do informacija o nekim
uhapšenim novinarima i da javi njihovim porodicama. Jednom je čak
uspeo da sazna gde se nalazi jedan kolega koji je bio u izuzetno teškom
stanju nakon silnog mučenja, i Barosova intervenicija je u tom trenutku
bila od ključnog značaja za njegov spas. Kad je Onorio bio pušten u
zamenu za jednog drugog otetog diplomatu, i prognan iz zemlje, u
vreme kada su otmice gotovo postale rutina i nisu predstavljale više
nikakvo iznenađenje, kada su postajale sve nasilnije, tražeći sve veći
broj zatvorenika u zamenu, a pregovori sa vlastima postajali sve teži,
razvlačeći se ponekad i na period od mesec dana – da se vlasti na kraju
ne bi složile sa listom, i otmičari morali da prihvate oslobođenje drugih
zatvorenika, čija su imena bila u rezervi – i baš u to vreme, kad je sve
bilo mnogo teško, kad se većina novinara radije pretvarala da ne
poznaje Onorija, Baros se poneo iznenađujuće. Od trenutka kad je
otišao u izgnanstvo, Baros mu je svakodnevno slao primerak novina, da
bi ovaj ostao u kontaktu sa svojom zemljom. Iste te novine koje Lena
nije propuštala da pročita, i zbog kojih se sada toliko potrudila da
došeta do kioska na obali mora. Nasmešila se kad se toga setila. Moraće
jednog dana da ispriča Onoriju, jer on možda nikada nije saznao koliko
je Baros rizikovao zbog njega, radi tog divnog gesta solidarnosti.
Kao što je Barosov novčić imao dva lica, takvi su bili i drugi. To je
baš kliše, pomisli Lena. Za svakoga bi se to moglo reći. Ali ona je mislila
doslovno – dva lica. Možda je suviše oštra, ne bi želela da to izgleda kao
osuda. Tokom života, bila je u dodiru s ljudima iz raznih profesija,
nalazila bi se u atmosferi mnogo veće zavisti, intriga i smicalica, nego
što je to slučaj u novinarskoj sferi. Međutim, nigde se nije susretala sa
toliko kontradiktornosti kao u svojoj profesiji, posebno u ono vreme.
Kontradiktornost i nedoslednost. Možda je čak i danas tako – preterana
pohvala slobode mišljenja s jedne strane, a s druge, neprihvatanje ni
najsitnije kritike, uz trenutnu optužbu onoga ko je napravio zamerku
na neki novinarski rad, kako hoće da ugrozi slobodu štampe. Ali u ono
vreme, sve je bilo mnogo složenije. U toj situaciji bilo je moguće da
osoba kao što je Baros, tako površna i čak bliska mučiteljima, preuzme
na sebe zadatak da šalje informacije bivšem gerilcu u izgnanstvu.
Međutim, u istoj situaciji takođe je bilo moguće da Teišeira i Marija,
hrabri i časni levičari, s porodičnom tradicijom učešća u partijama,
saseku taj kanal kako informacija ne bi stigla do svog odredišta.
Za Lenu je to saznanje bilo zastrašujuće. Koštalo ju je jednog od dva
najčvršća prijateljstva koja je u izgnanstvu sklopila. Skupo ga je platila.
Kao i svi izgnanici, ona i Arnaldo su željno iščekivali vesti iz Brazila. A
Teišeira, koji je bio dopisnik jednog lista iz Rija, svakodnevno je dobijao
novine. Često bi ih, nakon što ih pročita, prosledio Leni i Arnaldu. Kako
su se sve više zbližavali i njihov odnos postajao sve čvršći, sve su im
češće pozajmljivali novine. Na kraju su već napravili šemu: svakog
vikenda bi jedno od njih dvoje svratilo do para da im vrati pročitane
novine i da uzme poslednje brojeve koji su pristigli. Tako je jednom
Teišeira prokomentarisao:
– Hej, možete da zadržite novine i da prosledite drugima da
pročitaju. Nema potrebe da ih vraćate.
Lena odmah pomisli sa profesionalne strane:
– Ali zar vam ne treba bar prvi deo? Ili isečci za arhivu? Može vam
biti od koristi, ovde ne postoji nikakva kolekcija koju biste mogli da
konsultujete, ako bude bilo potrebe...
Teišeira objasni:
– Ma neka, možete da ih zadržite. Imamo duplikat.
– Duplikat? Kako to? List šalje samo jedan primerak...
– Dobro, teoretski jeste tako... Ali Baros je nešto sredio, ne znam
kako, pa svakog dana dobijamo dva...
Arnaldo se ozari:
– To je fantastično. Mnogo ljudi želi da ih čita, možemo da ih
prosleđujemo i drugima.
– Ne – odsečno je odgovorio Teišeira. – Niko ne sme da zna. I te
novine imaju vlasnika.
Onda je razgrnuo zavesu i pokazao im. Hrpa novina, od poda pa
skoro do Lenine glave, koje očigledno niko nije ni taknuo. Ona se
začudi:
– Šta je ovo?
– Dobro, to je Baros uvek slao još jedan primerak više, da ga mi
pošaljemo Onoriju u Alžir.
– Nemate njegovu adresu? Ja imam, čekaj, sad ću da ti dam da
zapišeš...
Nastala je neprijatna tišina. Onda je Teišeira polako počeo da govori,
a Marija Alis nastavila, dok nekako nisu objasnili šta je u pitanju. Plašili
su se da brazilska vlada na neki način kontroliše poštu koju su
prognanici primali. Ako bi videli novine koje direktno pristižu iz Pariza,
oni će odmah prvi biti osumnjičeni. Ali nisu imali hrabrosti da to kažu
Barosu, niti da stupe u kontakt sa Onoriom, da vide kakvu bi
alternativu on smislio. Lena je predložila:
– Slušajte, imam ideju. Mogu da pitam tamo u biblioteci gde radim.
Ili u crkvi, oni jedva čekaju da pomognu. Sigurna sam da oni mogu
jednom nedeljno da ih šalju u kovertama sa pečatom biblioteke, i da bi
čak platili poštarinu. Garantujem da neće biti nikakvih problema...
Međutim, atmosfera je postala još napetija:
– Lena, ne moraš da se opterećuješ... – rekla je Marija Alis. – Ionako si
prezauzeta.
– Meni to uopšte ne predstavlja problem. Ljudima u Alžiru će to biti
jako važno... Lično ću ih sutra odneti...
Već je podignut zid između njih. Nož više nije mogao da ga preseče.
Lena je rešila da se pretvara kako to ne primećuje, da bi novine mogle
da ostvare svoju putanju.
– Ti ćeš biti prezauzeta poslom, Lena... – navaljivala je Marija Alis.
– Nema svrhe... – insistirao je Teišeira.
Arnaldo se umešao:
– Da li Onorio zna da mu Baros šalje ove novine?
– Ne znam – odgovorio je Teišeira. – Ali Baros kaže da ih je Onorio
tražio.
Lena je onda nastupila još čvršće:
– Izvinite, ali mislim da nemamo prava da pustimo da ova gomila
raste, a da ništa ne učinimo. Ili onda recite Barosu da ih ne šalje više...
– Kako, Lena? On je šef, ne možemo da ga odbijemo...
– Naravno da možete. Imate pravo da kažete ne, ako se plašite. On
vam nije dao profesionalno naređenje.
– Nije u pitanju strah, već opreznost.
 – Šta god da je... Ili nemojte da prihvatite, ili prosledite novine dalje.
Ne vidim treće rešenje...
– Ne mora niko da zna... – ponovo prozbori Teišeira stidljivim
glasom.
Lena odlučno reče:
– U pravu si. Ne mora niko da zna.
Teišeira ju je pogledao i naslutio:
– Šta? Hoćeš ipak da ih pošalješ?
Ona ozbiljnim tonom potvrdi:
– Hoću, ali vi ne morate da znate. Poslaću ove naše, za koje kažete
da ste nam dali, da ne moramo da vraćamo. I tako ćemo sve rešiti. Vi
nećete snositi rizik.
– Nemaš prava to da uradiš! Svi će da misle da smo mi...
– Navešću sebe kao pošiljaoca. Nije nikakav zločin poslati stare
novine prognaniku, pa čak ni u Brazilu...
– Svi će znati da mi ovde primamo te novine...
– Onda dobro.
Lena je odlučila da popusti. Nije morala da im kaže šta će da uradi.
Samo će da uradi kako je naumila, i tačka.
Ali Teišeira se nije dao zavarati. Nikada im više nije poklonio
novine, niti im ih je dao na zajam. Ako su hteli da čitaju, morali su da
dođu kod njega i da sede kraj hrpe novina koja se sve više uvećavala. A
posle čak ni za to nije bilo prilike. Svaki put kada bi Lena i Arnaldo
došli kod njih, oni bi baš tada morali nekuda da krenu. Ako bi ih ranije
pozvali da se najave, imali su uvek nešto u planu. Prestali su da ih
pozivaju da dođu. Jedne kišovite noći, kad metro nije radio zbog
štrajka, a Lena se zadesila na ulici u blizini, sa stomakom do zuba, bez
novca da ode kući, popela se do njih da ih pita da li bi mogla tu da
prespava, ili da joj pozajme deset franaka za taksi. Nisu bili u
mogućnosti. Novac koji je stajao na polici, na vidnom mestu, bio je
namenjen za neke račune koje su morali baš sledećeg dana da plate, a
očekivali su nekog prijatelja koji je svakog časa trebalo da stigne, pa će
mu možda biti potrebno da prespava na sofi, budući da metro ne radi.
Tako su bar rekli. Kao što su rekli Barosu da će poslati Onoriju novine,
koje ovaj nikad nije primio. Dobro, pa šta sad... Ipak, minulo
prijateljstvo je ostavilo bolan ožiljak.
Sada su se svi već vratili. Svako vodi svoj život, popričaju srdačno
kad se sretnu, kao da nikada ničega između njih nije ni bilo – niti
prijateljske naklonosti, niti razočaranja zbog raskida prijateljstva. Baš su
čudni ti novinari. Sve je to polako ostavljala iza sebe, kad je odlučila da
na neko vreme prekine svoj redovni posao u novinama kako bi se
posvetila pisanju pozorišnog komada. Bolest je produžila taj period na
neodređeno. Ne sme ni da razmišlja o tome. Treba da se trgne, da
pogleda ispred sebe. More, horizont, talasi koji iznenada nastaju ni iz
čega, i odbijaju se snažno o obalu, navirući pohlepno u svojoj želji da
sve progutaju, preplave, zaposednu, da prodru u svaku poru peska, u
čvrstom zagrljaju, u potpunoj sjedinjenosti, Alonso, ah...
Ne sme ni o njemu da misli. Morala je da udalji od sebe taj pehar
koji se, kap po kap, napunio do vrha, sa oprezom da ga ne prospe, kao
da ga u nekom ritualu prinosi tajnom božanstvu. Eliksir koji je
svojevoljno odbijala da ispije. Krv. Udaljava ga od sebe. Ne želi o tome
da razmišlja.
Rešila je da ustane i da krene kući. Oslonila se na zdravo stopalo,
poduprla se rukama o ivice čamca, uspravila se i kročila na pesak.
Setila se da ju je majka zamolila da kupi nešto s tezge sa povrćem.
Nešto za salatu uz ručak, neko voće, začine, i ne seća se šta još. Dobro je
da je zapisala na parče papira, za svaki slučaj, jer uopšte nije mogla da
se osloni na svoje ozleđeno pamćenje – bar što se skorašnjih događaja
tiče, jer su oni stari tvrdoglavo i uporno zauzimali gotovo čitavo njeno
sećanje. Možda baš zbog toga u sadašnjosti ne postoji više ništa što bi
bilo vredno njene pažnje.
Potražila je ceduljicu po džepovima. Malo je preturala dok nije našla
uredno presavijeni papir, zajedno sa novcem. Zastala je kraj tezge,
zagledavši se u svetlucavu koru pomorandži, uglačanu ljusku
paradajza, puprpurni sjaj patlidžana. Spazila je lažne kapi rose na tek
poprskanoj potočarki. Odmotala je papir da pogleda šta je to majka
poručila.
Nije mogla da sazna, jer nije imalo šta da se pročita.
Kada je ponovo pogledala, već je počelo da joj se muti pred očima.
Ista konstatacija. Nisu bile u pitanju nejasne žvrljotine, jer slova su bila
tu, jasno ispisana, samo što nisu činila razumljive reči. Najviše se tu i
tamo mogao razaznati poneki slog. Bez ikakvog smisla. Značio je samo
bolest.
Okrenula je leđa tezgi sa povrćem, načinila nekoliko nesigurnih
koraka prema plaži, sručila se na pesak, ponovo otvorila papir i
pogledala. Slova nisu sačinjavala reči. Pogledala je u presavijene novine
koje je držala u ruci. Krenula je da čita sve redom. Bila je osuđena na
neku vrstu polunepismenosti – znala je da čita, ali nije bila u stanju da
piše. Čak i kada je neobavezno pokušavala da ispiše sled reči, nešto se
dešavalo na putu od mozga do ruke, koja nije slušala naređenja, kao da
je upala u zamku. A ona je sebe uveravala da je u stanju da piše,
sigurna da će ovog puta sve biti kako treba, i odmah nakon toga, još
jednom bi se pokazalo da je samo škrabala nerazumljive žvrljotine.
Zavarao ju je osećaj da se reči nižu, da misli slede logičnu nit, da se ideje
odazivaju na njen poziv, ali glasovi su se i dalje mešali, sudarali,
samovoljno se smenjivali tražeći druge, slične, i ona nije mogla da ih
kontroliše. Primećivala je to u svakodnevnom razgovoru sa majkom,
kada bi videla da se ova napreže da razume šta ona priča, kao da je
strankinja koja govori neispravno i s teškim akcentom. Ponekad bi i
sama primetila da zamuckuje, da brka slova, da nije u stanju da se
domogne reči koju je osećala na vrhu jezika. Ali bila je uverena da je
problem bio u motorici. Bistrog uma, jasnih i slikovitih misli, osećala je
da gospodari svojim idejama. Smatrala je da su problemi fizičke
prirode nevažni i kratkog veka, da će sigurno proći, kao što se slomljeni
prst na nozi već oporavljao. Bilo je potrebno vreme i mirovanje. Ali, ne.
Upravo je shvatila da se dešavalo potpuno suprotno. Pre nego što je
došla kod majke, u pokušaju da napiše press release za Paula, desilo joj
se da je pobrkala određene reči sa drugima, koje slično zvuče. Sada je
bilo mnogo gore. Žvrljotine na papiru nisu upućivale ni na šta. Reči su i
dalje bežale od nje, ali ovog puta još većom brzinom, uspevši da odu
toliko daleko da ih je bilo nemoguće sustići.
Plima je nadolazila, talasi su se snažno odbijali, dosežući sada
gotovo do Leninih stopala – do zdravog i do onog povređenog. Nema
razlike. Kao da se put sam široko otvarao ispred nje, nudeći joj
olakšanje u svetu gde nema ni reči ni bola. Tišina je bila odmah tu, sa
druge strane zida bučnih talasa, koji su je prizivali svojim
pomahnitalim penušanjem, kovitlali se i praskali u vrtoglavim
eksplozijama – bum! A iza se prostirao jedan drugi svet, gde reči nisu
bile potrebne, kao ni osećaj za ravnotežu.
Novine koje su ostale na pesku, odneće vetar. Ostavila je i cedulju na
kojoj je bila spisak za kupovinu, ili ono što je trebalo da ga predstavlja.
Lagani papirić je odmah odlepršao daleko. Kako je zakoračila na pesak,
talas ga je već odneo bez traga. Brzo i jednostavno. Kao što i treba da
bude.
Legla je na pesak i sklopila oči. Osetila je kako umor obuzima sve
što je okružuje. Kao u jednoj Pesoinoj pesmi. Ogroman umor, ogroman,
ogroman umor... Imala je želju da više nikada ne otvori oči i da pusti da
je voda odnese. Da prestane svakodnevnu bitku sa životom, koji je
očigledno bio jači od nje. Nije više imalo svrhe boriti se. Zarad čega?
Upravo je shvatila da neće nikada napisati svoj pozorišni komad. Neće
nikada imati dete koje je silno želela i osetiti kako se u njoj razvija novi
život. Alonso i ona neće više menjati svet svojim sjedinjenim dušama. A
neće moći ni da nastavi svoj život od ranije, da piše za novine željenim
rečima, da hoda, da pleše, da putuje, da ide na plažu kao svaki
normalan i razuman dvonožac. Ili da razgovara kao i svi ostali ljudi,
koji otvore usta i kažu ono što im je na umu, na najprirodniji mogući
način. Bez napora, bez rvanja i borbe. Po pravu koje joj sleduje. Bila je
umorna. Iscrpljena. Nije imala nimalo volje da se upušta u bezuspešnu
bitku za ono što bi po prirodi stvari trebalo da joj pripada. Sada čak nije
više imala volje ni da ustane, da odšeta do mora i što brže odgovori na
poziv burnih talasa. Nije imala snage da otvori oči i odgurne psa koji ju
je njuškao i zasipao je peskom, priljubivši svoju ledenu njušku uz njenu
kožu.
Ali na kraju nije izdržala, mnogo joj je smetao. Podigla se u sedeći
položaj i pokazala rukom psu da se udalji. Pas se nije ni pomerio.
Olizao joj je ruku i krenuo da se uvija kraj nje po pesku, kao što je Fifina
obično radila u blizini Luisa Sezarija. Prisećajući se prijatelja, Lena je
pogladila životinju po glavi, pomilovala je po leđima i prešla rukom
preko njenog vrata. Jedna arterija, ili vena, snažno je pulsirala. Ali srce i
dalje kuca, i kuca, i kuca... Trgla se. Da bi čvrsto stajala na zemlji,
morala se osloniti na četiri noge, kao životinja. Kada joj je ovo sinulo u
svesti, učini joj se interesantnim sa tačke gledišta ljudskog bića – što je i
dalje bila.
Ljudsko biće. Uspravila se na dve noge i pružila korak, pa se polako,
nogu pred nogu, hramljući, zaputila ka kući, i dalje gledajući u more,
osećajući vlagu na koži i slani ukus u ustima. More... Sveprisutna
životinja koja dahće. Božansvo u tečnom obliku. Apsolutna energija.
Polako. Pokušavala je da ne misli na razdaljinu koju treba da pređe,
imajući jedino na umu da je, uprkos svojoj sporosti, svakog trenutka sve
bliže cilju. Ili da se sve više udaljavala od onoga što je ostavila iza sebe.
Kao plovidba morem u pravcu nepoznatog odredišta, čije trajanje nije
određeno. Sve je izgledalo bolje od pakla iz kog je poticala. Veliki Brazil,
mali Brazil. Brazil veličine diktature. Brazil veći od svake diktature.
Brazil koji preživljava svaku diktaturu, osim one što je unutar njega
preživljavala.
Njeno putovanje se završilo. To dugo putovanje za koje se Onorio
interesovao. Drugačije od onog pljas-pljas, u džambo-džetu, iz noći u
noć, zaspiš ovde probudiš se tamo, u drugoj vremenskoj zoni, drugoj
klimi, drugom jeziku. Kao Žorž, koji je ušao u avion obeznanjen od
alkohola, da bi što manje patio, ubeđen da će ga u Parizu možda
sačekati neka utvara, a to je mogla biti samo utvara slobode... tek
mesecima kasnije shvativši šta se zaista dogodilo, kada je Lena stigla i
kada su se našli da iz raznih uglova uporede priču.
Na dan otmice, nakon što je izašao iz Lenine kuće, otišao je u
biblioteku da proveri neke podatke koji su mu bili potrebni za tezu.
Proveo je tamo ceo dan. Kada je izašao, osetio je na sve strane pritajeno
slavljeničko raspoloženje, da pritom niko nije znao šta tačno slavi. Ušao
je u jedan bar i pridružio se slavlju. I pošto nije ni pomišljao da se nalazi
u središtu uragana, nastavio je dionizijski da se prepušta tajnoj euforiji
koja je grejala srca. Bio je srećan što se vratio, što je imao priliku da
izbliza, sa privilegovane pozicije, posmatra svoj narod kako sam sebi
utire put ka oslobođenju. Stvar je bila tek u začetku, ali dalo se nazreti
da će poprimiti ogromne razmere, i da će les événements de mai u
poređenju s tim biti samo mladalačka igra. Naredne dane je proveo
lebdeći na čudesnim božanskim oblacima slavljeničke atmosfere. Dok
se nije dogodilo... Njegov najskriveniji san se ostvario.
Bilo je to iste noći kada je ambasador oslobođen. Žorž se vraćao kod
Adrijanovih roditelja, kada je ispred sebe ugledao leđima okrenutu
figuru voljene Teke, kako užurbano korača pločnikom. Pružio je korak i
sustigao ju je. Položio je ruku na njeno rame, i ona se naglo okrenu,
odgurnuvši ga tako snažno da je gotovo pao. Zatim je uzviknula:
– Žorže! Ne mogu da verujem!
I pre nego što je uspeo da dođe sebi od iznenađenja, ona stade da ga
grli, i zagnjurivši lice u njegove grudi, poče da viče:
– Vodi me odavde, što pre! Hoću da idem s tobom, ovog trena!
Nije bilo potrebe da mu to zatraži dvaput. Više od dve godine je to
čekao. Zagrlio ju je, ona je prislonila glavu na njegovo rame, i tako
zajedno nastaviše da hodaju do sledećeg bloka, gde je on odseo.
Vlasnici nisu bili kod kuće. Žorž je otišao u svoju sobu sa voljenom, koju
je nakon bolnog gubitka ponovo pronašao. Bez pitanja i objašnjenja,
prepuštao se strastveno svakom trenutku koji mu je sudbina darovala,
sa svojom Tekom koja mu se iznenada vratila i koja je sada, drhteći u
njegovom naručju kao preplašeni zec, sve vreme ponavljala:
– Vodi me sa sobom! Ne daj nikome da me odvede...
– Naravno, ljubavi moja, ne brini, ništa se neće desiti, neću
dozvoliti...
Nisu izašli iz sobe čak ni da večeraju, niti da se pozdrave s nekim od
ukućana, u očajničkoj želji da se ponovo sjedine, u naletu strasti,
utopljeni u svoj magični svet. Kasnije, kada je Žorž zaspao, Teka je
ustala, potražila Adrijanove roditelje i zatražila pomoć od njih.
Zabavljala se sa jednim novinarom i indirektno je bila umešana u
otmicu. Kada su izašli iz kuće i svako otišao na svoju stranu, pratili su
je, kao i sve ostale. Nije znala kako da utekne progoniteljima. Izašla je iz
kola nakon nekoliko blokova, i nastavila da ide pešice, u sred krcatog
pločnika, ne znajući na koju će stranu. Tako se pojavio Žorž i spasao je.
Ali u njihovoj kući nije bezbedna...
Tokom noći su razmotrili sve moguće opcije. Javili su njenom ocu,
pronađeno je sigurnije mesto da je sakriju i nešto kasnije mogla je u
tajnosti da napusti zemlju, ostavljajući malo dete, a sa sobom noseći
ogroman bol. No, zarad opšte sigurnosti, Žorž nije smeo to da sazna.
Želeće da pođe sa njom i napraviće skandal. Moraće da se pretvaraju
kao da se ništa nije dogodilo, da pokušaju da ga ubede da je to bio
samo delirijum njegovog pijanstva. I da podnesu njegove izlive besa, da
se bore sa čvrstim uverenjima nekoga ko se ne dâ zavarati, i ko još uvek
na telu i u sećanju nosi sveže ožiljke ljubavi. I tako ga ponovo prijatelji
spasoše, na silu ga ukrcavši u avion za Francusku, opet zbog iste žene.
Samo što je ovog puta misterija bila još veća – nije čak smeo ni da
izgovori njeno ime u javnosti, zarad opšte sigurnosti. Ali tek nakon
nekoliko meseci, kada je Lena došla i ispričala mu, saznao je detalje koji
su mu bili potrebni da bi stavio tačku na romantičnu priču svoje
nesrećne ljubavi.
Potrebno je mnogo vremena da bismo stavili tačku na jednu
ljubavnu priču, pomislila je Lena. Da li je njenoj i Alonsovoj već došao
kraj? Da li je druga zauzela mesto u njegovom životu, ispunivši prostor
koji je Lena ostavila prazan, jer ga nije primećivala ili nije znala kako da
ga ispuni? I da li će druga u njemu da se nastani? To je bio rizik kroz
koji je upravo prolazila. Večita varka – pomisliti da u kritičnoj situaciji
treba da ostavimo drugome prostora da leti, da ne smemo da ga
sputavamo. Ah, Alonso, Alonso... Sama pomisao na to da bi mogla da
ga izgubi stvarala je u njoj mračnu rupu, nemu prazninu, neizreciv bol.
Mislila je da neće moći da izdrži. Morala je da se bori na mnogo
frontova u isto vreme. Ali, ljubav koju je osećala? I njena i njegova? Šta s
tim činiti? Kako da zamisli da je došao kraj nečemu što tako snažno
pulsira životom? Osećanja ne umiru iznenada od infarkta ili u
saobraćajnoj nesreći, potrebno im je dosta vremena da iščeznu. Ili ipak
mogu tek tako da zamru?
Dovukla se kući sva smoždena. S naporom se popela uz stepenište
verande i legla na ljuljašku.
– Jesi li kupila? – upitala je Amalija.
– Zaboravila sam...
Majka ju je pogledala u neverici.
– A novine? Zar nisi otišla po novine?
– Jesam...
Nije imala snage čak ni da pokuša da joj objasni. Amalija je shvatila i
nije htela da je opterećuje.
 – Alonso je dva puta zvao otkako si otišla. Zamolio me je da ti
prenesem da ga pozoveš čim se vratiš.
– Hvala. Evo, sad ću...
Ali nije se ni pomerila. Bilo joj je potrebno da još neko vreme ostane
da leži, da povrati snagu, da sačeka da se potpuno povuče njena
unutrašnja plima, da bi tek onda ustala i nastavila kretanje, u blagim
talasima bez cilja.
Telefon je ponovo zazvonio. Bio je Alonso. Pokušala je da se
opravda:
– Nisam se malopre javila jer sam bila pod tušem, ali znala sam da
si ti.
Zašto je je imala potrebu da kaže nešto što nije istina? U suštini, bilo
je svejedno, on bi svakako ponovo zvao.
– Kako si?
Pokušala je da podesi glas da zvuči kao da je dobrog raspoloženja.
– Stopalo je sve bolje. Danas sam uspela da odem pešice do kioska.
Skoro da me više uopšte ne boli i manje se zamaram.
– Ne pitam te za stopalo, Lena. Pitam kako se ti osećaš.
Nastala je tišina. Zašto bi mu rekla? A zašto bi se, opet, pred njim
pretvarala? Ipak, nije želela da mu kaže istinu. Pokušala je da smisli
nešto što bi bilo neutralno, ali uspela je samo da promrlja nešto što ni
sama nije razumela. Potom je rekla:
– A ti?
Sada je on gotovo neosetno napravio malu pauzu. Potom je rekao:
– Ide nekako. Dobro, imam mnogo posla.
Ponovo je napravio malu pauzu pre nego što je rekao:
– Nedostaješ mi, ptičice moja.
– I ti meni. Mnogo.
– Kada ćeš doći?
– Još ne znam. Zašto?
Silno je želela da je zamoli da se odmah vrati, da još jednom čuje
„ptičice moja”, ili bilo šta slično. Ali ništa od toga nije usledilo:
– Onako, samo pitam. Ako ti je tamo lepo, ako se oporavljaš kraj
majke i miruješ, mislm da treba da iskoritiš i ostaneš tamo što duže
možeš.
 – Hoću, da... i ostaću...
– Tako je, da dobro jedeš, dosta se odmaraš, da bi se što pre
oporavila...
– Ne brini, odmaram se i previše.
– Zvaću te opet uskoro. I ti se javljaj. Kad rešiš da se vratiš, obavesti
me...
– Važi, javiću ti.
– Ah, umalo da zaboravim. Onaj tvoj drugar Paulo, zvao je juče
ovde da me pita za tvoj broj tamo. Mislim da ima neki posao za tebe, ne
znam da li te zanima i da li možeš sada da prihvatiš... Ali ja sam mu
ipak dao broj.
– Posao za mene?
Gle, šta njemu pada na pamet! Bolje od svih je znao za njene
blokade, za to koliko je teško pronalazila reči, za njen stid, njenu nemoć,
njen bol... Alonso je nastavio:
– Da, ptičice... Izgleda da neka galerija hoće da organizuje veliku
izložbu radova tvog prijatelja Luisa Sezarija. Paulo misli da ti možeš da
pomogneš, dobro poznaješ njegovo delo, znaš koje su njegove
najvažnije slike i gde se nalaze, i sve ostalo...
– Mogla bih... Čekaću da me pozove.
– Dobro. Sutra ili prekosutra ću te zvati opet, važi? Čuvaj se, ptičice.
Ogroman poljubac.
– Ćao, ljubim te.
Imala je želju da mu kaže: „Nemoj da prekidaš vezu, nemoj da
prekidaš, ostani još malo, želim još malo da slušam tvoj nežni glas,
primakni se, dođi, vodi me, dosta je bilo igre, vreme je da se vratim
kući...” Da nađe utehu u njegovom zagrljaju, da okonča ovaj košmar i
da čuje reči: „Dobro, ptičice moja, šta je bilo? Probudi se, samo si ružno
sanjala, ja sam tu kraj tebe, neće ti se ništa desiti, ja to neću dozvoliti...”
Ali čuo se samo huk mora i fijuk vetra koji su dolazili spolja, i pokoja
ptičica na drvetu. Sećanja i duhovi nisu stvarali buku. Luis Sezario,
Karlota, Alfredo – srca koja nisu izdržala i raspukla su se.
Karlota, okupana mirisom jasmina, stoji na verandi i govori:
– Ono što čini svu lepotu života jeste njegova snaga koja nas nosi.
Luis Sezario, u kasnom noćnom razgovoru na terasi, odjednom
zapoveda:
– Pssst... Umirite se na trenutak i obratite pažnju. Čujete li? Vetar s
kopna upravo počinje da duva. Čista lepota. Svake noći postoji trenutak
smene vetrova, kada se morski povetarac pretvara u kopneni vetar.
Alfredo je uvek predosećao kada je neko u nevolji:
– Moramo nekako da mu pomognemo.
Sećanje na prijatelje joj je ulivalo utehu. Sve troje su joj pritekli u
pomoć, preko Paulovog poziva – a njega je upoznala preko Alfreda – da
organizuje izložbu o kojoj je Karlota toliko sanjala i za koju je nebrojeno
puta objašnjavala Leni kako misli da bi trebalo da izgleda. Imala ja
zadatak da predstavi slike Luisa Sezarija, koje su nesumnjivo obeležje
brazilskog slikarstva, iako nisu poznate široj javnosti, jer je on uvek
vodio povučen život, radeći u svojoj kući, prodajući svoja dela samo
onima koje je poznavao i koji bi ga sami potražili, ne želeći da se
prikazuje i da promoviše sebe.
Lena se sećala kako ga je, zajedno sa Karlotom, mnogo puta u
razgovoru ubeđivala da napravi izložbu:
– Radi čega? Nije mi to potrebno...
– Ali potrebno je ovoj zemlji...
– Treba ljudi da vide tvoj rad, Luise Sezario, već smo mnogo puta o
tome pričali...
– Ima vremena, još nije trenutak.
Lena je bila uporna.
– Kada će biti? Šta čekaš?
– Kad budem imao vremena...
– Zašto si takav, Luise Sezario? Slike su već spremne. Već pola veka
stvaraš, a nikada nisi napravio izložbu. Moraš da pokažeš...
Bio je nepokolebljiv:
– Kad umrem, onda pokazujte. Sad imam malo vremena. Moram da
slikam, ne mogu da se bakćem oko kataloga, oko odabira slika,
intervjua, fotografija, otvaranja, razgovora sa kupcima, koktela... ih, kad
samo pomislim na to, odmah se unervozim...
– Ali mi ćemo ti pomoći, Luise Sezario – uveravala ga je Lena. –
Obećavam da neću dozvoliti da te uznemiravaju.
– Iskreno obećavaš?
 Ona se sva ozari:
– Najiskrenije.
– Onda me pusti da slikam. Te izložbe, novinarski izveštaji, kokteli i
ostalo, to je za nekog mladog, ko ima ceo život ispred sebe. Ja nemam.
Svaki minut koji mi je preostao, potreban mi je da bih slikao, i da bih
posmatrao pre nego što naslikam. Da bih razmišljao o slikarstvu,
razumeo i doživljavao lepotu. U protivnom, kako ću da slikam?
I završio je:
– Izložba ne čini slikara umetnikom. Kad bude došlo vreme, vi je
napravite.
Onda bi menjao temu i govorio o drugim stvarima. O drveću, o
ptičicama, o kučetu Fifini, o paukovoj mreži koju je tog jutra ugledao
dok je išao po vodu na izvor u šumi – jer celog života je, iako su imali
tekuću vodu u kući, voleo da pije čistu i svežu vodu sa izvora. Ili bi
komentarisao političku situaciju, raspravljao o književnosti ili muzici,
sa jasnim i energičnim stavom izražavao svoje humanističko viđenje
sveta, uvek stojeći čvrsto nogama na zemlji.
– Apsurdno je što su se novine pretvorile u priče o tim gorilama i što
se otpor naziva terorizmom. Ni nacisti, ni fašisti, ni okupacione snage
nisu bile tako licemerne. Ja sam pacifista, razumem da jedna osoba
nekad ima želju da osudi oružani napad, niko zdrave pameti to ne
želi... Ali ponekad jednostavno nema izbora. Sam zakon dopušta pravo
legitimne odbrane.
Karlota je stavljala potpalu u peć:
– Zakon, Luis Sezario... Oni već odavno izbegavaju zakon, slabo ih
zanima pravo...
– Upravo tako. A i dalje druge nazivaju podrivačima. Oni su ti koji
su sve izokrenuli, poremetili ustaljeni red, svrgnuli s vlasti izabranog
predsednika, prekršili Ustav, sve to lepo zataškali, i još se usuđuju da
kažu kao ne prihvataju podrivanje...
– To je takođe spoljni uticaj, Luise Sezario. Amerikancima je u
interesu takav stav, oni prodaju tu ideologiju celoj Latinskoj Americi, a
mi se nalazimo u orbiti njihovog uticaja. To je deo vojnog obrazovanja
koje oni u svojim školama prenose našim oficirima, koji idu u Sjedinjene
Države da studiraju i vraćaju se sa naučenim lekcijama. Nazivaju to
doktrinom nacionalne bezbednosti...
Luis Sezario nastavlja, sa sve većim žarom:
– Sve je to budalaština, mila moja. Dovoljno je samo malo mućnuti
glavom da bi se uvidelo da nismo mi ti koji predstavljamo pretnju
nacionalnoj bezbednosti, oni su i sami donekle toga svesni. Za tu priču o
bezbednosti i razvoju ne zalažu se samo Amerikanci. Naše vlasti već
dugo imaju maniju da imitiraju strance, još od vremena kad su
Sjedinjene Države još uvek bile nerazvijene, a naša nacija tek u povoju.
Ranije smo imitirali Francusku i modu pozitivizma. Bezbednost i razvoj
sada su druga imena za red i napredak, koja su oni ispisali na zastavi
kada su stvorili republiku. Zar ne bi bilo mnogo bolje izabrati Mir i
Pravdu za nacionalni moto? Kada jedna zemlja hoće mirno da živi, ne
želi da zna za red, nego pre svega za mir. I može li postojati napredak,
odnosno razvoj, bez pravde? Možda samo u glavama onih koji žele
diktaturu...
– Tako je, ali čak i u ostatku Latinske Amerike, koja nije bila pod
tako snažnim pozitivističkim uticajem kao mi, sjedinjene Države sada
predlažu istu ideologiju...
Luis Sezario ju je prekinuo:
– Ostatak Latinske Amerike je ostatak Latinske Amerike, nije Brazil.
Možda imamo mnogo toga zajedničkog, braća smo, mnogo toga smo
zajedno prošli, na isti način nas je kolonizator mrcvario, ali naše istorije
su različite. Njihovi Indijanci su sagradili gradove od kamena, imali su
kalendar, bavili se juvelirstvom, tkali lan, imali svoje pismo i poznavali
matematiku. Naši su bili nomadi, pravili su korpe od pruća i nakit od
perja, nisu poznavali metale. Drugačije je to. Španci su još u XVI veku
osnovali Univerzitet u Limi, štampali su knjige, i u nekom trenutku
Indijanac je već napisao epopeju koja je objavljena sa ove strane
Atlantika. Potpuno drugačije...
Lena se složila:
– To je istina. Mi smo morali da čekamo XX vek da se osnuje prvi
Univerzitet.
– I prva brazilska izdavačka kuća, kao što je Lobato – dodala je
Karlota.
Luis Sezario je nastavio:
 – Indijanske civilizacije su izgadile puteve, imale su dobru
komunikaciju između gradova. Ovde su Portugalci zabranili izgadnju
puteva kako bi onemogućili da se zlato prenosi tajnim kanalima.
I ponavljao je:
– Drugačije je to... Mnogo drugačije...
Lena je nastavljala da iznosi svoje argumente:
– Ali sada, uporedo s laganim kretanjem raznih država ka
ponovnom uspostavljanju demokratije, može se videti da postoji dosta
sličnosti, zar ne, Luise Sezario? To jest, u Čileu i dalje vlada nasilje, u
Paragvaju takođe, kao i u mnogim drugim zemljama. Ali Argentina,
Urugvaj, Peru... Mi takođe... Zar te to ne podseća na jedan drugi
američki politički trenutak za kontinent? Ne misliš li da je Somosa pao
u Nikaragvi, kao i Bejbi Dok u Haitiju, samo zato što su to Sjedinjene
Države dozvolile? Sada imaju drukačiju strategiju, i posmatraju nas
kao jedan blok, kao da smo svi jednaki?
– To je moguće, mila. Ali to ne znači da nismo i dalje dosta različiti.
Smatrati da nemamo ništa zajedničko znači izigravati neprijatelje, to je
tačno. Ali smatrati da smo jednaki, takođe. Na primer, vratimo se na
početak razgovora, nazivati otpor terorizmom. To je desnica smislila da
bi nas sve zbunila. Ovde je to bio otpor. U Argentini i u Urugvaju, nije.
Njihova oružana borba, napadi Montonerosa i Narodne revolucionarne
vojske, Tupamarosa i drugih gerilskih grupa, sprovođeni su pre
početka diktature i pomogli su diktatorima da dođu na vlast. Još uvek
je u to vreme tamo bilo načina da se pobune. Postojali su izbori,
Kongres je bio otvoren, kao i sudovi, ustav je bio na snazi, štampa nije
bila cenzurisana, univerziteti su nesmetano funkcionisali, sindikati su
mogli da se organizuju, radnici su mogli da stupaju u štrajkove, partije
su mogle da se okupljaju i da prave demonstracije, konačno, i dalje su
postojali mirni načini da se usprotive vlasti i pokušaju da promene
društvo. Ovde ne, Lena. Kad su tvoj brat i njegovi drugovi kidnapovali
ambasadora, ništa od toga nije postojalo. Sve smo već pokušali i sve je
bilo zabranjeno. Nije bilo drugog puta, osim da se pognute glave krene
u klanicu.
Karlota je dopunila sliku prilično ženskim tumačenjem,
posmatrajući sve kroz emotivnu perspektivu:
 – Druga stvar koju ja smatram dosta važnom, Lena, jeste ne
zaboraviti da ti mladići ne bi to učinili da su mislili samo na sebe. Bio je
to vrlo snažan i velikodušan poriv, kakav samo mlad duh može da
poseduje. Sa pojedinačne tačke gledišta, šta je njima, osim slobode
kretanja, bilo oduzeto diktaturom? Uglavnom su pripadali srednjoj
klasi, sa fakultetskim obrazovanjem, koja je išla ka liberalnom
profesionalizmu. Mogli su da budu sebični kao mnogi drugi, da misle
samo na sebe, da steknu obrazovanje, da se uklope u taj okvir
„bezbednosti i razvoja” velikog Brazila, i da se obogate na Berzi. Ali
pristali su da radije budu na strani onih koji su zaboravljeni kada se
delio kolač, kojima nisu ostavle čak ni mrvice. Nalazim da je to vrlo
velikodušno. Napustiti lagodan život i staviti svoj život na kocku radi
drugih? Ne može to svako.
Leni je bilo drago što oni razmišljaju na taj način. Tokom svog tog
vremena provedenog u izgnanstvu, gde je otišla bez pozdrava, uvek je
razmišljala o tome kako bi njeni prijatelji, koji su već bili u godinama,
mogli umreti dok je ona odsustna i da se više nikada ne sretnu, pa je
zamišljala kako sa njima razgovara, zabrinuta što su tako iznenada
bačeni u vatru, jer je Marselo morao da se sakrije u njihovoj kući. Kada
se vratila, u brojnim i sve češćim razgovorima, osećala je njihovu
potpunu podršku i to joj je mnogo značilo, u stalnoj potrebi da ponovo
uspostavi ravnotežu, da pronađe istinu i bolje je shvati.
Ista ta potreba će je nagnati, prvi put kada se bude našla sa
Marselom u izgnanstvu, dve godine nakon otmice, da mu postavi
pitanje:
– Slušaj... Izvini što ću te ovo pitati, ali oduvek sam želela da znam.
Da vlada nije popustila i oslobodila zatvorenike, vi biste stvarno
likvidirali ambasadora?
Marselo je napravio vrlo ozbiljan i zamišljen izraz lica, a potom joj
uputio oštar pogled i odgovorio:
– Mislim da smo to pitanje mi sami mnogo puta sebi postavljali. I
naglas i u sebi, u mislima. Pre, za vreme i nakon otmice.
Lena je nastavila:
– Dobro, i kakav je bio odgovor?
– Ne postoji jedan jedini odgovor, Lena. Ima ih više. Prvi je teoretski.
To nije bila šala, bio je to ozbiljan poduhvat. Stoga smo morali da
budemo odlučni. Da vlada nije pristala, ne bismo imali izbora. Ali u
svakome od nas je takođe postojao i praktičan odgovor, konkretan, onaj
pravi. Mislim da smo svi bili uvereni da nije bilo opasnosti.
Lena je zapanjeno uzviknula:
– Kako nije bilo opasnosti? Malo njih se usudilo na takav rizik kao
vi, a ti mi sad tako nešto kažeš? Zar si već zaboravio?
– Ne. To se ne zaboravlja. Hteo sam da kažem da smo bili sigurni da
nije postojala opasnost od toga da će nas saterati uza zid i da ćemo
morati da likvidiramo čoveka. Nije postojala ni najmanja mogućnost da
se vojna hunta ne složi i da ne pristane na sve što smo tražili u zamenu
za njegovo oslobođenje. Zato kažem da nije bilo opasnosti.
– Kako ste mogli biti toliko sigurni?
– Da nismo bili sigurni, to bi značilo da je celokupna analiza
političke situacije bila pogrešna. A mi smo znali da nije. Znali smo, bez
ijednog tračka sumnje, da su vladali Američki interesi, da su
Amerikanci pomagali našu vlast, da je režim apsolutno zavisio od
Sjedinjenih država i da će vlada učiniti sve što bude potrebno kako bi
udovoljila gazdi.
– A da su Sjedinjene Države smatrale da ne treba pristati?
– Tu u igru ulazi faktor iznenađenja. To je bio prvi put da se igde u
svetu takvo nešto dogodilo. Nikome od njih to nije ni na pamet palo, bili
su nespremni. Nisu znali ko smo mi, i nisu smeli da se opklade da
blefiramo, niti su imali vremena da razmotre sve moguće opcije. Morali
su da reaguju brzo, pre nego što uopšte počnu da razmišljaju. Kao što
vojska voli, ako se ne varam, sam Šekspir kaže u Otelu, da je
komandant flote ubio Dezdemonu pre zato što je bio vojnik, istreniran
da dela bez razmišljanja, nego iz ljubomore. Ne znam, ti se bolje
razumeš u pozorište od mene...
Ona se vratila na temu:
– Da, ali i dalje su mogli da pomisle da je cena prevelika...
– Prevelika? Šta? Petnaest bednih mangupa za američkog
ambasadora? Čak mi je simpatična tvoja naivnost, Lena. U to vreme, i
petnaest hiljada bi bilo malo. Zaboravila si da oni misle da su centar
svemira. Ili je bar u ono vreme bilo tako. Teško nam je da procenimo
takve stvari, jer nigde nas ne poštuju, svugde u svetu nas gledaju kao
gola govna, naša vlada nikad neće ni prstom mrdnuti da zaštiti
brazilskog državljanina. Ljudski život zaista malo vredi u Brazilu –
deca u brdima umiru od gladi, sirotinju satire bolest, pešake gaze na
putu, muževi ubijaju žene od batina, svaka kavga se završi pucnjavom,
ubodima nožem ili razbijenim flašama. U zemlji u kojoj svaki pukovnik
može naći hulju kojoj će da drži lekcije, gde je zaseda redovna stvar,
gde se tek tako iznajmljuje revolveraš da eliminiše protivnika, osećamo
da pojedinac nema nikakvu vrednost. Brazilski državljanin zaista i
nema nikakvu vrednost. Ali američki državljanin? Dovoljno je da jedan
od njih bilo gde u svetu bude zarobljen, da bi se odmah iskrcala
mornarica... A o ambasadoru da ne govorimo. Naravno da bi odmah
pristali. Šta bi time izgubili? Neki južnoamerički vojnici će biti
demoralisani? Svakako ih ima na pretek... Zato smo bili sasvim sigurni
kako ne postoji ni najmanja šansa da ćemo morati da likvidiramo tog
čoveka koji se, uzgred, ponašao sasvim dostojanstveno. Ni najmanji
rizik. Bar ne tad, kad se to desilo prvi put, apsolutno smo mogli da
budemo sigurni u to. Kasnije je već moglo doći do komplikacija. Ali, to
je druga priča...
Druga priča, druge priče, ali Istorija, čiji besprekidan tok povezuje
sve što se kreće pod suncem, ostaje jedna ista. Pisalo je u Bilbliji, Lena se
sećala da je pročitala, iako nije mogla da se seti kako tačno glasi. Sunce
se rađa, sunca izlazi, jedna generacija dolazi, druga odlazi, ljudi se
smenjuju, Zemlja nastavlja da se okreće. Heminvej je već napisao lepu
knjigu o tome. Ali ona se osvrnula oko sebe i videla je da je nešto
drugačije. Ova generacija sada je izgleda htela da uništi Zemlju. I prvi
put u istoriji je mogla to i da učini. Opasnost od nuklearne katastrofe.
Ekološka razaranja. Sve veća novčana ulaganja u vojsku da bi se
takmičilo u naoružanju, na uštrb produktivnih ekonomskih snaga jedne
nacije, što obavezno mora da naruši blagostanje. Sve suprotno od onoga
što priroda zapoveda, što instinkt nalaže, što moral zahteva. Sve je
postalo ubrzano. Za vreme jedne generacije, uništene su pastrmke koje
je Hemingvej pecao po potocima, životinje koje su milenijumima
slobodno živele u šumama, drveće, biljke, sama prašuma, vekovima
stara, po kojoj je ona kao mala šetala sa dedom. Možda je bolje da ne
pokušavamo tako tvrdoglavo da preživimo ovo uništenje, i da se
prepustimo opštem procesu nestanka Zemlje. A dok se on ne završi, da
se pretvorimo u životinje, u lenje gusenice, koje samo jedu, spavaju i
greju se na suncu.
 15.

U sećanju nosim stih

koji sačinih sa mnogo lepote
nikada više ja ne videh svet
očima detinje čistote

– Kakazo

Još jedan sunčan dan. Lena se probudila rano, polagano se

privikavajući na stanje svesnosti, uz uobičajene zvuke koji su
ispunjavali jutro. Uglavnom bi se probudila u dobrom rasploženju, ali
ovog puta mučila ju je zlovolja od prethodnog dana i, verovatno, od
nedavnih iskustava. Zašto da se probudi? Jer srce i dalje kuca? Ali radi
čega? Da bi uzimala lekove, da bi sebe i dalje držala u iluziji, da bi se
održala na nogama? Da bi sebe naterala da ode pešice do
brodogradilišta, koje joj se toliko dopadalo, da oseti miris sveže
obrađenog drveta, da kroči na pod prekriven piljevinom, da se poigra
sa svežim, uvijenim drvnim opiljcima, tek izašlim ispod struga... Da
posmatra brodove dok se grade, lađe prepune beskraja, u kojima se
susreću svi mogući pravci. Da sluša rad, da čuje zvuk čekića dok udara
po ekserima, brujanje testera i mašina, i ljudski glas usred te buke. Da
njuši kao životinja, pokušavajući da raspozna opori miris katrana, oštru
aromu biljne smole, prodoran miris rastvarača i farbe, dok joj je njuh
apsolutno potčinjen slanom morskom vazduhu, koji kroz svaki udah
donosi daleki miris olupina i školjki.
Zašto da poseti brodogradilište, koje u svojoj utrobi nosi začetak
svih putovanja, ako ona sama nije bila u stanju da začne? Imala je želju
da digne ruke od svega. Od jutarnjih šetnji i od pozorišnog komada o
kom je sanjala, od teksta koji se nikada neće otelotvoriti kroz ljude na
sceni i oživeti dramski sukob. Čemu dalje iščitavanje odlomaka i
pisama, beležaka i izveštaja, ako je sada već bila sigurna da nikad više
neće moći da piše? Bolje je da odmah odustane od tog projekta, da se
oslobodi svih onih fascikli, svezaka i koverata, da iscepa sve one hartije
i da ih baci u more. Da smogne hrabrosti da već jednom prizna svoju
nemoć, i da prestane da se zavarava.
Ili da sakupi hrabrost i da se suoči s vrtoglavicom. Da zameni
ravnotežu za reči, da trampi pravac u zamenu za ambis.
Uzela je jedan napisani odlomak da ga ponovo pročita. Ima li smisla
da ponovo počne da pada kako bi pokušala to da spase? Da zagazi još
dublje u bol? Da postavi na pozornicu uspomene na izgnanstvo, koga
se više niko ne seća i za koje niko ne želi da zna?
Preletela je pogledom preko ispisanih stranica, dijagonalno, samo da
se podseti o čemu se radi. Neke scene su prikazivale kako se par
Vera/Rikardo polako osamljivao, u pokušaju da održi svoju
nezavisnost, da se ne priključi nijednoj partiji. Drugi egzilanti su im
pravili smicalice, koristeći se činjenicom da su pomagali izradu dosijea
prijava mučenja. Pokušavali su da obznane njihova imena, kako bi ih
same naterali da se odreknu sna o povratku u Brazil u neko skorije
vreme. Kao da im je potreban što veći broj izgnanika u blizini, da bi
lakše podneli egzil. A sama ideja da protiv nekih izganika nije pokrenut
proces, niti da su zvanično na spisku traženih, i da bi mogli da se vrate
u svoju zemlju pre drugih, činila im se nepodnošljivom. Kao davljenici
koji imaju potrebu da sa sobom još nekog povuku na dno.
Druga scena je prikazivala Seržija i Dijanu nekoliko godina kasnije.
Vera i Rikardo su se već bili vratili u Brazil, i ona se sada našla u Parizu
kao turista, odsela je kod nekih prijatelja. Sada su živelu u boljim
uslovima – imali su veći i namešten stan, stalan posao, još jednog
sinčića, sređen i normalan život. Vera je bila zadovoljna što vidi Dijanu
smirenu. Trebalo je da se nađe sa Robertom i Paulom (trebalo je
njihovim likovima dati druga imena), koji su preživeli težak period, u
odiseji koja je počela još u Čileu, i sada su živeli u Francuskoj, izvan
Pariza. Rekla je Seržiju i Dijani da će ubrzo da se nađe sa prijateljima,
oni će je pozvati sa stanice kada budu stigli. Dijana je odreagovala
burno: „Dala si nekome naš broj telefona? Našu adresu? Ko ti je rekao
da smeš to da uradiš? Nisi imala prava!” Zvučala je povređeno i
razočarano, kao neko ko se upravo osetio izdanim i nije više mogao
imati poverenja ni u koga. Seržio je, posmatrajući to objektivno, shvatao
da je Vera bila u pravu i da nije ništa pogrešno učinila, ali Dijana je
imala potrebu da oseti da bar njeno gnezdo nije ugroženo, da tu može
biti sigurna da niko ne zna gde je, osim ako ona sama ne poželi to da
otkrije. Bilo im je jako žao, ali morali su da zamole Veru da spakuje
kofere i da ode. Nije bila dostojna njihovog poverenja i prijateljstva.
Da li je vredelo na tome insistirati? Da pokuša to da sakupi, ispriča,
postavi na scenu, da bi i drugi to doživeli?
Jedan carić je cvrkutao, skakućući po grani bademovog drveta. Lena
je izašla i malo prošetala, a potom je legla na ležaljku, u senci drveta, i
posmatrala šarenu krošnju iznad sebe, igru svetlosti, zelene tonove u
kontrastu sa nebeskim plavetnilom – slika koja je treperila na vetru.
Hteli su da naprave izložbu Luisa Sezarija. Kao da ju je on sam zvao.
Morala je da pomogne. Da održi obećanje. I ne samo da ukratko
protumači slike, već i da nadgleda izradu kataloga, koji će njenog
prijatelja na pravi način da predstavi i postavi na mesto koje mu
pripada. Moraće da piše. Da učini to za svog prijatelja. Ali nije joj
polazilo za rukom.
Carić je ponovo zacvrkutao. Ne, to je bio drugi, koji je odgovarao na
cvrkut onog prvog, svojim ustreptalim glasom, u neprestanom
skakutanju. Drugar mu je bio na tlu i ucrtavao neke šare u pesku,
zastajući na trenutak da bi ponovo zacvrkutao i pogledao naviše,
svojim crnim, okruglim okicama.
Kad je bila dete, deda ju je zvao mali carić. Bila sitna, živahnih crnih
okica, i nije nikako mogla mirno da sedi na jednom mestu. Danas ne bi
prepoznao, ispod istog tog badema gde su nebrojeno puta razgovarali,
tu odraslu, veliku ženu koja se gasila, toliko drugačiju od one unuke
pune života, koja je htela u svemu da učestvuje, čak i u stvarima koje su
joj odrasli po svaku cenu branili.
Kao što je šetnja kroz prašumu.
Lena je već izgubila nadu kada je deda povukao lanac svog zlatnog
sata, koji je nosio u prednjem džepiću, blizu pojasa pantalona, i koji je
on zvao vrećica. Hladnokrvno se oglušio na uporne molbe devojčice,
koja se skoro rasplakala pred stricem i rođacima. Nije progovarao ni reč,
nije gledao u sina i u unuke, već samo u belo lice sata sa svojim rimskim
brojevima, do broja četiri, koji se pisao III a ne IV kako se učilo u školi.
Ali uprkos tišini, Lena je osećala da se neizbežno bliži opasnost. Kao što
osetimo da će grunuti letnja oluja, neposredno pre nego što prve kapi
počnu da padaju i oslobađaju miris zemlje. Sačekala je. Došao je
trenutak. Kada bi deda nešto rekao, niko više nije smeo da se usprotivi.
Morala je da kaže laku noć, a suze da sačuva za trenutak kada u tami
svoje sobe bude zaronila u jastuk. Neće pružiti svim onim muškarcima
zadovoljstvo da joj se smeju i da je posle zadirkuju da je plačljivica. Čak
i da joj nikada ne dopuste da ide sa njima u šetnju po šumi.
– Vreme je da se ide na spavanje – rekao je stari, ponovo pogledavši
na sat. – Sutra moramo rano da krenemo. Za tebe važi isto, Elena
Marija. Ako toliko želiš da ideš sa nama, morala bi već biti u krevetu.
Nikoga ne zovem dva puta.
– Laku noć, striče. Laku noć, deko – bilo je sve što je devojčica uspela
da izgovori, osećajući kako srce hoće da joj iskoči od uzbuđenja.
– Bog neka te čuva, Elena Marija.
Deda je to izgovorio tako svečanim tonom, da je izgledalo kao da
šalje poruku Svevišnjem, bolje nego bilo koji sveštenik dok drži
propoved za vreme mise. Nakon što su se oprostili, Lena čak nije ni
izrekla svoju molitvu pred spavanje, već je legla u krevet obučena, kako
sledećeg dana ne bi zakasnila. Trebalo je samo da obuje duboke čizme,
koje će zaštiti njene noge od trnja, koprive ili poneke zmije koja bi se
mogla naći na putu. Na putu, ne, u prašumi nema puta, postoje samo
puteljci, a ponekad čak ni to. Deda joj je već pokazao. Odlično što joj je
dopustio da ide sa njima! A rođaci i stric su sigurno ostali svi zblanutog
lica, nakon što su se neko vreme šalili, ne želeći da i ona pođe.
– Šta ćeš ti tamo? Nema u prašumi ničeg što bi bilo interesantno za
tebe. Samo ćeš da nam smetaš.
Od samog početka, stričeva reakcija na njenu molbu je bila vrlo
jasna. Ona ne može da ide i tačka! Nije znao zašto toliko navaljuje.
– Želim da vidim šumu.
– Donećemo ti neku granu da vidiš... – zadirkivao ju je Luis Karlos. –
Hoćeš granu s trnjem ili neku koja ima osinjak?
– Nema tamo šta da se vidi. Samo gusta prašuma, komarci, vrućina,
trnje, zmije. Ništa što bi devojčici bilo zanimljivo.
Stric je uvek bio zlovoljan i svemu se protivio. Dobro je da joj je bio
samo stric, a ne otac. Ali kada je otac bio daleko, Lena je morala da se
raspravlja upravo sa njim, koji je smatrao da deca ne smeju da se
raspravljaju ili, kako je on govorio, da odgovaraju starijima.
– Hoću da vidim isto što ćete i vi videti. Ako vi možete da idete u
prašumu da šetate, zašto ja ne bih mogla? Obećavam da vam neću
smetati.
– Da šetamo? Ti misliš da je to šetnja? Misliš da je to večernji film o
Africi? Da ćeš da sretneš Tarzana i da će Čita s tobom da se poigra, a?
I svi su se smejali dok je Ze Roberto skakao po sobi i češao se,
oponašajući majmuna i jureći Luisa Karlosa, koji je histerično vriskao,
imitirajući preplašenu ženu. Posle je Karlos Eduardo počeo da peva, a
druga dvojica su se priključila, dok se stric Visente smešio:

Šetaćemo po prašumi
Dok Vuk ne dođe...
Šetaćemo po prašumi
Dok Vuk ne dođe...
Vuk je u kući?
A šta radi?
Spava? Ima još vremena!
Šetaćemo po prašumi
Dok Vuk ne dođe...

Lena je imala želju da skoči na rođake i da ih udara i rukama i

nogama, da ih čupa za kosu, iako ih je bilo trojica. Ali pred stricem i
dedom nije smela da se usudi. I znala je da, ako to bude uradila,
sigurno sledećeg dana neće ići s njima u prašumu, te je morala da sluša
objašnjenja strica Visentea i da trpi njegov kategorički ton, koji je mrzela
još više od zadirkivanja rođaka, jer nije mogla ni da se ponada da bi
ikada smela da skoči na strica i da ga izudara rukama i nogama.
– Elena Marija, nema svrhe. Nije to šetnja. Tata i ja moramo da
obiđemo kakao tamo duboko u šumi. Ići ćemo rekom i kroz prašumu,
da skratimo put, i da što bolje iskoristimo jutro. Posle ćemo se vratiti
putem, Salustovim kamionom. Čeka nas mnogo posla, a prašuma je
opasna, nije za šetnju niti za razonodu.
– Kako onda oni idu? Luis Karlos ima isto godina kao i ja, a Ze
Roberto je samo godinu dana stariji.
– Oni su muškarci, to je drugo. Moraju od malih nogu da se uče.
– Žena takođe mora da nauči. Ja učim. Deda mi uvek kaže da ja sve
brzo savladam.
Lena je bila svesna da pomalo nameće pravila igre. Pričala je o dedi
da kako bi videla da li će on da reaguje i podigne pogled sa papira po
kome je pisao, sedeći za pisaćim stolom od mahagonija koji je ona
obožavala, sa svim onim fiokama i pregradama punim iznenađenja,
koja bi se iznenada pojavila kad bi neko podigao klizni poklopac, koji
je, kako je bio zaobljen, ulazio u unutrašnju stranu komode. Ali, ništa.
Deda kao da nije bio tu. Niti je odavao utisak onog starog, koji je voleo
da je povede sa sobom kada je išao da premerava zemljište, noseći u
rukama metar, teodolit, sucobran od prozirne svile, palice obojene u
belo i crveno, i još mnogo alatki. Lena je znala da ne smeta. Sedela je
mirno gde bi joj on zapovedio. Ili bi sakupljala novo kamenje za svoju
kolekciju, kao i različite listićee da posle sa dedom uči o njima.
– Ovaj list je reckav, pogledaj kakve su mu ivice, izgleda kao testera.
I obrati pažnju kako je lišće različito raspoređeno na ove dve grane.
Kada je jedan list naspram drugog, oni su suprotni. Kad si već tu,
pogledaj kako se smenjuju. Dobro obrati pažnju, Elena Marija, da ne
zaboraviš.
Dobro je obratila pažnju. I nije zaboravila. Obožavala je kada je
deda upita:
– Znaš li kojoj familiji pripada ova biljka? Dobro pogledaj.
Dobro je ispitala cvet, poredila ga u mislima sa drugim cvetovima,
prisetila se cveta guave iz dvorišta i rekla:
– Pripada familiji Myrtaceae...
On se nasmejao i pohvalio je:
– Odlično, devojčice. Tačan odgovor. Sada kao nagradu možeš da
jedeš voće. Zove se guava.
Lena je bila sva ponosna. Blago gorki ukus guave u dedinim
rukama se pretvarao u ukus meda. Nikada nije zaboravila dan kada je
dobila najveću pohvalu, svrstvaši krastavac iz bašte u istu familiju kojoj
pripada lubenica:
– Pripada familiji Cu-cu-curbiteaceae.
 Deda se grohotom nasmejao, zamuckujući:
– Cu-cu-curbitaceae, odlično! Tako je! Ova moja unuka tako brzo uči,
zna čak i više nego što sam je naučio... Cu-cu-curbitaceae, e ta ti je dobra...
Tog dana je deda, koji ju je svuda sa sobom vodio, ali retko mazio,
učinio nešto nezaboravno – stavio je Lenu u krilo, posle večere, i neko
vreme se sa njom igrao, ispitujući je familije biljaka:
– A pasulj?
– Spada u mahunaste biljke.
– A ananas?
– Iz porodice Bromeliaceae.
On bi je sve vreme ispitivao kao da je zaboravio:
– A jel’ i dinja isto?
Lena je odgovarala:
– Cu-cu-curbitaceae.
A on bi se onda smejao i smejao, unuka ga je malo puta videla da se
takvim grohotom smeje. Posle je snažno grlio devojčicu i nežno milovao
njenu kovrdžavu kosu. I dok se ona smejala pokazujući krezave zube,
jer su joj mlečnjaci ispadali, on je oduševljeno ponavljao jednu od
mnogih reči koje nikada nije uspevao da izgovori bez zamuckivanja:
– Cu-cu-curbitaceae... Ova moja unuka sve nauči, milina je videti!
Kako je sad stric Visente smeo da joj kaže da samo rođaci mogu da
idu u prašumu, jer muškarci treba da uče? Zato je ona uputila dedi
skriveni poziv u pomoć. U tom trenutku, deda nije ništa rekao. I dalje je
sedeo za pisaćim stolom, nagnut nad papirima, zapisujući nešto svojim
uobičajenim rukopisom, iskošenim udesno. Izgledalo je kao da nije čuo
kako unuci zadirkuju Lenu:
– Odustani već jednom. Nemoj da se nadaš.
– Da... Devojčica je slabašna, krhka, hoda polako, samo može da nas
ometa svaki čas i da nas usporava.
– Žaliće se na komarce, plakaće jer se plaši žaba... Ili si možda
prestala da se plašiš žaba? – izazivao ju je Karlos Eduardo.
Lena je znala da ne sme da im odgovori. Šta god bi rekla, bilo bi
rizično – mogli su joj sledećeg dana staviti žabu u krevet, kao što su
učinili prošlog leta.
Luis Karlos ju je kinjio:
 – Još gore. Umoriće se, počeće da kenjka, tražiće da je nose.
Zaostajaće za nama i usporavaće nas.
Onda su sva trojica počela u horu:
– Hoću da me neko nosi! Hoću da me neko nosi!
Upravo tog trenutka, kada je Lena htela da odustane, zamalo ne
zaplakavši, deda je rešio da pogleda na sat i pošalje ih sve na spavanje.
I tek što je legla, ne skinuvši ni odeću sa sebe i ne pomolivši se pred
spavanje, samo se zahvalivši Bogu što ima takvog dedu, Lena je uspela
na tren da sklopi oči, i odmah ju je probudila lupnjava po vratima:
– Vreme je za ustajanje!
Odmah je čula lupanje na drugim vratima i hrapavi dedin glas koji
ponovo zove. Prva je bila spremna i sela je za sto da popije kafu koju je
baka upravo procedila i poslužila u zelenoj džezvi od ahata, sa sjajnim
cvetićima, zajedno sa posudom za šećer i šoljicama. Dok je umakala u
kafu parče hleba sa maslacem, deda je stigao. Baka mu je rekla, kao da
nastavlja prethodni razgovor:
– Stvarno misliš da ona može da ide?
– Nema više priče na tu temu – odgovorio je, gledajući ka vratima
dnevne sobe, kao da je to bio znak. Stric Visente i rođaci su ulazili. Baka
ih je videla, razumela i zaćutala.
I tako su u tišini krenuli. Još uvek je bilo mračno kada su izašli iz
kuće i otišli do plaže Rio Grande, gde su ih već čekala dvojica sa
spremnim čamcem. Lena se smestila u dno čamca kraj dedinih nogu, a
on je sedeo na klupi. Iako je živela u velikom gradu, za nju taj put
čamcem nije predstavljao bogzna kakvu misteriju. Svakog leta je
dolazila do gradića na obali reke, koji je u to vreme bio mali i nije čak ni
most imao. Raspuste je provodila u kući na plaži, ali uvek bi se
organizovao put od nekoliko dana do imanja u unutrašnjosti, kako bi
odrasli otišli da obiđu plantažu kakaoa. A da bi se stiglo do imanja,
trebalo je prenoćiti u malom gradu, nakon prelaska skelom ili čamcem –
kad bi red kamiona bio mnogo veliki, stric je plaćao čamdžiju da ih
sačeka i preveze čamcem. Čamac je imao na sebi oslikane stričeve
inicijale, poput onih izvezenih na peškirima u kupatilu. Dubok i
izdužen čamac, izdeljan od samo jednog stabla, brzo je prelazio Rio
Grande s motorom na krmi, susrećući se sa mnogim drugim čamcima
koji su takođe prevozili ljude, dok se bleštava svetlost dana probijala
iza šume. Vožnja se nastavljala i kad je sunce bilo u zenitu – ljudi su
prelazili sa jedne obale na drugu, od rustičnog pristaništa do glinene
gudure, i plovili u oba smera po reci. Žene sa malim suncobranima,
kako bi zaštitile bebe u krilu. Nemački sveštenik koji se, sav rumen,
klatio i povlačio mantiju, ispod koje su virile tanke nožice u crnim
čizmama. Grupe radnika, koji se smeju i razgovaraju, noseći svoje
obroke umotane u krpe izvezene po ivicama, spakovane u dve duboke
posude, položene jedna na drugu kako se hrana koju je žena rano
izjutra pripremila ne bi prosula. Agronom i službenici Ministarstva
poljoprivrede koji rade na drugoj obali, u Sektoru za razvoj
poljoprivrede, zaduženi za brigu o plantažama kakaoa i ravnodušni
prema požarima i protivzakonitom uništavanju drveća, prema
svakodnevnom kasapljenju prašume na ogromne komade prvoklasnog
drveta, koji su, krvareći, prenošeni skelama i kolicima i završavali u ko
zna kom delu sveta. Učiteljica sa grupom đaka, suvonjava i sitne građe,
redovno odevena u šarenu haljinu, natopljenu mirisom toaletne vode,
koja je u stanju da svakodnevno čini čudesa, naučivši bandu derladi
svih uzrasta – strpanih u tu „učionicu” u kojoj ni klupa nije bilo –
abecedi, prvim slovima i znanjima. Lena je jednom prilikom pomogla
učiteljici, jer je ova bila promukla, i sva zadivljena otkrila jedan drugi
Brazil, koji nije postojao u knjigama za osnovnu školu – Brazil u kome
su postojale škole bez knjiga i table, bez odmora i užine, pune momaka
koji su je sa poštovanjem oslovljavali „godpođa Elena”, i ona, sa svojih
osam godina, na samom početku života, dok je sedela na neobrađenoj
klupici kraj gospođe Aurore, nije mogla to da razume.
Svi su čamcem prelazili preko mutne reke Rio Grande, na kojoj nije
bilo mosta, pazeći da ravnomerno rasporede težinu, kako jedan kraj ne
bi pretegnuo, i trudeći se da se ne pomeraju mnogo. Putnici su s
poštovanjem pozdravljali čamac sa inicijalima, a stric i deda
otpozdravljali su širokim zamahom ruke ili su skidali šešir bez reči.
Mogao čuti samo zvuk motora na krmi, huk vode i pokadkad glasovi
čamdžija, čije reči bi se retko mogle razumeti.
Čamac je plovio uzvodno, kao da je u vodi bio ucrtan put, ulice u
oba smera, gde se niko nije sudarao.
 Kroz nekoliko trenutaka će početi najlepši deo vožnje – bar u onom
delu puta koji je Lena poznavala – Rio Pekeno. Nikada nije išla pešice
po prašumi, pa nije znala kako to izgleda. Ali reka Rio Pekeno je bila
jedna od njenih strasti. Već je više puta plovila njom, kad su imali
vremena ili nisu imali kola, pa su morali da je prelaze celom dužinom.
Bilo je potrebno dva sata da se stigne do imanja, do obale Lagoe Nove,
gde joj je bilo izvorište. Leni se sve više dopadalo to putovanje i želela je
da što duže potraje, da lepota traje večno. Biti zauvek srećan, verovatno
je slično doživljaju putovanja uz reku Rio Pekeno, koje je tek trebalo da
počne.
Barka je plovila duž reke Rio Grande i odjednom bi zašla u Rio
Pekeno. Sve bi se u trenutku promenilo. Isključili bi motor čamca i zvuk
tu-tu-tu koji ih je neprekidno pratio otkako su ušli u čamac, odmah bi
utihnuo. Snaga i brzina vode bi se naglo smanjile, da bi u prvi mah
izgledalo da se sve zaustavilo. I na izvestan način bi se upravo to i
dogodilo. No, trajalo je vrlo kratko, samo dok se ne bi navikli na novi
ritam i zaplovili uz nove vode, dosta sporije, koje su se lenjo kretale, ali
kroz strmo i uzano korito, puno nepredvidivih krivina, koje su držale
čamdžije u stalnoj pripravnosti. Ali bilo je delova gde su plićaci i
krivudave obale terale čamdžije da pođu pešice, položivši vesla na
zadnji deo čamca, kao da su nožice neke čudne životinje, koja leži na
oklopu, trupa okrenutog suncu, oslanjajući se na tlo da bi se tako
odgurivala napred, skoro se vukući uz vodu. Kao čovek koji puže,
oslanjajući se na laktove, i prikrada se da bi nekoga prepao.
Reka Rio Pekeno je bila prepuna tajni i iznenađenja. Kroz njenu
bistru vodu video se beli pesak na dnu, na kome su se ponekad čak
mogle spaziti krivudave šare, koje je stvarao sam tok. Njene tajne i čari
nisu se nalazile u zagonetnoj mutnoj vodi, kao što je slučaj sa velikim
purpurnim rekama punim mulja. One su, naprotiv, bile u samoj
prozirnosti i prividnoj tišini, koje su obilovale životom. U prisnosti
između zemlje i vode. U mnogobrojnim zaklonjenim i skrovitim
mestima, u igri svetlosti i senke. U korenju velikog drveća koje je
zadržavalo komad zemljišta da se ne bi obrušio u reku. U laticama
kvaresmeire koje su plutale po površini vode, sledeći krivudavi tok reke
Rio Grande. U masivnim deblima, ušuškanim na dnu reke, koji su
služili kao skrovište za ribe ili mamac za aligatore. U laganim
komadima drveta koji su plutali po vodi, dok su čamdžije morale da ih
odguruju veslima. U gusto zbijenom vodenom rastinju, koje je, uprkos
svojoj lepoti, izazivalo strah, stvarajući privid da je zemlja koja se
skuplja oko čamca da bi mu potpuno onemogućila kretanje. Na
mestima na koja su pake i kapibare dolazile da se napiju vode, i gde su
se ponekad mogli spaziti i tragovi jaguara. U majmunima koji su
namigivali sa drveća i gađali odozgo voćem putnike koji su plovili
ispod. U ponekom jelenu koji bi, preplašen, bežao pred čamcem. U
jatima raznovrsnih papagaja koji su svojom grajom ispunjavali vazduh.
U ptičicama svih boja koje bi u niskom letu dotakle površinu vode, ili
onima koje su pevale iz prašume. U gnezdima koja su se nesigurno
klatila nad vodom. U lijanama koje su visile sa drveća kao zmije. U
puzavicama koje su se uspinjale uz stabla. U rubincrvenim
gravatama12, u orhidejama svih boja, u zlatastim nijansama, u
damama noći13 i močvarnom liljanu sa svojom paletom mirisa, u
sezonskom cveću koje se smenjuje prema kalendaru duginih boja. U
ogromnom drveću čije krošnje su se spajale, praveći tunel nad rekom, u
niskom žbunju koje se spuštalo do vode i sve ih teralo da se sagnu,
kako bi mogli da prođu. U pesmi cvrčaka, u zujanju komaraca, u
dosadnim muvama i bubicama, u vilin-konjicima koji su u laganom
letu poskakivali po vodi. U malim ribama, domaćinima reke, koje
jurišaju u brzim jatima, ili u onim velikim, koje se usamljeno kreću,
tražeći zaklon sa više senke i svežine. U ribama koje su uspevale da
ostanu skoro nepomične, da se zaustave u rečnom toku, odolevajući
silini vode ustalasanim pokretima svojih peraja, i da odjednom,
iznenada, odjure nekud daleko. Čarima reke Rio Pekeno nije bilo kraja.
Lena nikada ne bi uspela svih da se seti. Ali zajedno su predstavljale
pravu gozbu za čula, jedinstvenu i neponovljivu. Dok je sedela na ivici
čamca koji je plovio, šarajući prstima po hladnoj vodi, prskajući lice
kapljicama, posmatrajući, slušajući, udišući i osećajući na koži sve što
su njena čula umela da spoznaju, devojčica nije obraćala pažnju na
rođake i strica, isključivši se iz njihovog sveta naređenja i zabrane želja.
Iako još uvek nije znala da će joj uspomene na Rio Pekeno jednog dana
pomoći da postane kosmopolitska žena prema svojoj zamisli, mala
Elena Marija de Andrade je tog trenutka bila potpuno predata teškoj
veštini dostizanja večite sreće.
Uz mali potres, čamac se zaustavio. Jedan od čamdžija je skočio na
neko deblo na obali i obema rukama povukao veliko izdubljeno drvo u
kom su doputovali. Svi su počeli da govore uglas:
– Polako! Drži se za ovo!
– Zabodi dobro veslo u dno, pazi! Nemoj da ga voda odnese.
– Sedi, mali!
– Uh, zamalo!
– Sedi, rekao sam ti već! Budi miran!
– Dodaj mi tu vreću...
– Daj mi ruku, hajde!
Čamac je ubrzo bio ispražnjen, a njegovi putnici su se našli na
čvrstom tlu. Na brzaka se oprostivši od njih, čamdžije odgurnuše čamac
od obale i otploviše niz reku, nazad istim putem. Otac i sin su ostali na
rubu prašume, sa četvoro dece i jednim indijancem. Sad će da prekrate
put kroz prašumu i da tako stignu do plantaže kakaoa. Za devojčicu je
avantura tek počinjala.
Lena je već mnogo puta išla kroz šumu. I to baš sa dedom. Ili sa
ocem, stricem i rođacima. Polako je učila osnovna pravila snalaženja u
prostoru, da prati položaj sunca, da posmatra tačke orijentacije, da
dešifruje jednostavne oznake koje su drugi prolaznici ostavljali – znak
urezan nožem na kori drveta, prelomljena grana koja pokazuje pravac,
dva ukrštena palmina lista koja zatvaraju put. Već je naučila ponešto o
snalaženju u šumi, iako nikada nije išla sama. Ali u prašumu do tog
trenutka nije ni kročila.
Odmah joj je sve izgledalo dosta drugačije. Drveće je bilo veoma
visoko. Na sve strane je bilo puzavica, lijana, bršljana, raznih
parazitskih biljaka i zelenila koje se uspinjalo uz stabla. Obilje granja,
stabljika, korenja i grmlja zatvaralo je put, ali ipak, stvarao se utisak da
ima manje niske vegetacije nego u šumi, na koju je ona bila naviknuta.
U šumi – da ona nije možda prašumina sestra?, pitala se devojčica kada
je bila manja i naivnija – put je takođe bio zakrčen, ali na izvestan način,
sve je bilo drugačije. Nije izgledalo kao da je ta gomila trnja izrasla kako
bi zakrčila prolaz, kao u bajci o Uspavanoj lepotici, koju joj je baka
ispričala. Bilo je pre kao sećanje na neku prastaru vegetaciju, koje je, i
dalje živo i opipljivo, onemogućavalo kretanje. Kao da je ispod
ogromnog drveća ležalo groblje starih skršenih stabala, polomljenog
granja, istrulelog voća, izlomljenih štapova, ali da je to isto groblje
istovremeno bilo i rasadnik, leja, zasejano zemljište. Vegetacija je trulila
na površini zemlje i pretvarala se u humus, iz koga bi iznova počinjale
da niču klice. Crvljivi plodovi su ostavljali semenke iz kojih bi se dalje
rađao život, bujno se razvijajući u visinu, u potrazi za svetlošću koja je
bila daleko, i bilo je potrebno mnogo napora i volje da se dostigne.
Lena je koračala pogleda uprtog u pod, pazeći da ne nagazi na neku
zmiju, da se ne spotakne na žile, da ne udari u panj, da ne stane na
mravinjak. Prolazeći kroz prvi deo, jedva da se usuđivala da podigne
pogled, samo da bi uspela da stekne opštu sliku. Išla je pogleda
prikovanog za tlo, upinjući se da ne zaostaje i da ne načini kakav
pogrešan korak, da joj se rođaci ne bi smejali. Samo bi ponekad obratila
pažnju na raznolike pečurke i lišajeve koji su se uhvatili po stablima, ili
na mnoštvo paukovih mreža sa zarobljenim insektima. Potom se malo
privikla i opustila. I nije morala više da se trudi da hoda brzo, budući
da su svi koračali lagano, jer su prolazili kroz deo gde je staza bila
najslabije utabana i već je ponovo postajala zakrčena. Pokatkad je bilo
potrebno zamahnuti mačetom da se razgrne šiblje, pa su svi čekali da
indijanac, koji je išao na čelu kolone, načini pravi potez. Odmah iza
njega išao je deda, pridržavajući ponekad grane da ne bi izgrebale po
licu devojčicu, koja je išla uz njega. Na svakom koraku ju je
upozoravao:
– Pazi, rupa!
Ili:
– Pazi na panj!
Ona bi onda pripazila, zaobišla prepreku i blago se okrenula nazad
da bi upozorila Karlosa, koji je išao odmah iza nje, i on bi dalje prosledio
poruku braći i stricu Visenteu, koji je išao na začelju kolone. Niko nije
progovarao, osim ako je bilo nužno, i zvuk disanja je postajao sve jači.
Prašuma je takođe nametala svoju tišinu, sačinjenu od neprestanog
graktanja ptica, pesme cvrčaka, zujanja insekata, buke koja nastaje kad
se polomi grana ili kad nešto padne sa drveta. U vazduhu se sve više
osećala omorina, uprkos gustoj senci koja je gotovo sve prekrivala.
Bluza se slepila uz telo, znoj se slivao niz čelo i izazivao peckanje u
očima. Težak i vlažan vazduh bio je pun komaraca, muva, bubica,
mušica i svih ostalih insekata koji nastanjuju prašume. Iznenada, deda
joj tihim glasom reče:
– Ono tamo je katleja.
Lena je okrenula glavu i na jednoj visokoj grani drveta spazila divnu
belu orhideju. Malo je falilo da pita da li može da je ponese kući, ali bila
je mnogo visoko i Lena je znala da ne bi smela da ometa put. Odjednom
je shvatila zašto joj je deda to onako tiho rekao, kao da joj saopštava
neku tajnu – uplašio se da bi stric i rođaci mogli da kažu kako će ona
sad da ometa rad da bi brala cveće. Bila je ponosna na sebe, shvativši u
tom trenutku da je odrasla, jer nije više sledila svoje impulse, već je bila
u stanju da se, ugledavši belu orhideju, divi njenoj lepoti, a da osećanja
zadrži u sebi, utopljena u opštu tišinu.
Hodajući dalje, naišli su na ogromno stablo, najveće koje je Lena
ikada u životu videla. Deda je zastao, podigao levu ruku i rekao:
– Pažnja!
Naredio je da se stane, ali Lena je razumela da pokazuje rukom
naviše. Zabacila je glavu unazad i pogledala iznad sebe. Ogromno
stablo se pružalo u visinu, krošnja mu se gotovo gubila iz vida. Kraj
njega su ostala masivna stabla izgledala kao da su stala na pola puta,
kao obično gradsko drveće zasađeno uz ulicu. Nije se ni dalo sagledati
u svoj svojoj veličini, jer su sitne grančice zaklanjale vidik. Svi zastadoše
ne prozborivši ni reči, i pogledaše uvis. Onda je deda predstavio drvo:
– To je žekitiba. Kralj prašume.
Za Lenu je to drvo bilo više od kralja – izgledalo je kao božanstvo.
Ako bi se neko jednog dana uspeo popeti na njega, morao bi stići do
samih nebesa. I odatle bi pogledom sve obuhvatio – celu prašumu, Rio
Pekeno, Rio Grande, more u daljini, sve gradove, avione koji nisko
nadleću.
– Veličanstveno. Izgleda kao katedrala – prokomentarisao je Visente.
Palata, zamak, katedrala, crkva ili nešto tome slično. A retki sunčevi
zraci koji su se probijali kroz krov od lišća i uspevali da prodru dole,
izgledali su kao tanušni snopovi svetlosti koji padaju na molitvenik u
crkvi, za vreme pričesti. To drvo je moralo stizati do samih vrata
nebesa, iza kojih se čuje pesma anđela.
– Tri čoveka nisu dovoljna da obgrle njegovo stablo – rekao je deda.
Iskoračio je nekoliko koraka napred i priljubio se uz drvo raširenih
ruku. Stric Visente i šumar su učinili isto, uhvativši se za ruke kao da
igraju ringe-raja, i iznenada joj se ta tri velika čoveka učiniše majušnim
naspram kralja prašume, ne uspevajući da ga obuhvate rukama.
– Dođite i vi – pozvao ih je stric, pružajući ruku ka Leni.
Deca su se s teškoćom probijala kroz granje. Stric Visente je čvrsto
uhvatio Lenu za ruku, i njoj se ovaj gest dopao, učinilo joj se na trenutak
kao da je nikada nije zadirkivao i da joj je bio brižan prijatelj. Luis
Karlos je čvrsto steže za zglob duge ruke, i ona učini isto, poželevši da
večno ostanu spojeni u senci žekitibe. Tek kada su se svi uhvatili za
ruke, uspeli su da obgrle drvo. Ostali su nekoliko trenutaka tako,
nepomični, držeći se za ruke, priljubljeni uz stablo, ništa ne
progovarajući kao da se mole.
– Dosta, družino! – stric Visente je ovim rečima prekinuo čaroliju.
Svi pustiše ruke i vratiše se u kolonu kako bi nastavili put kroz
prašumu. Pre nego što su krenuli, deda je poslednji put pogledao
prema drvetu i izgovorio nešto zagonetno, što Lena nije uspela da
shvati:
– Ovo drvo bi trebalo da se zove Mašado de Asis...
To je bilo ime škole koju je pohađala, i nije joj bilo jasno zašto bi drvo
trebalo tako da se zove. Jedno tako važno drvo, da nosi ime škole, bilo je
veoma čudno... Nije razumela, a nikada nije ni pitala... Ipak, nije uspela
ni da zaboravi. I mnogo godina kasnije, kada se iznenada setila i
shvatila smisao njegovog komentara, nije mogla a da se ne nasmeje na
ovu uspomenu na dedu, koji je tada već bio mrtav. Ali tamo, u sred
prašume, kada je čula tu rečenicu, za nju je ona predstvaljala samo još
jednu misteriju tog jutra prepunog uzbuđenja.
Nastavili su da koračaju, razgovarajući usput. Lena je osećala kako
je polagano savladava umor, a emocije su počele da joj se mešaju usled
svih tih otkrića i opšteg utiska zadivljenosti pred prašumom i njenim
čarima. Ugledala je jednu poveliku pticu, sjajnog žutog kljuna, sa
krestom na glavi, kako stoji na stablu nekog drveta. Pokazala je:
 – Deko, eno ga detlić!
– Ne, to je žapu ili žapira. Neki je takođe zovu i žapim. Ovaj je još
mali.
Lena je očekivala da deda još nešto kaže, da održi predavanje, kao
što je imao običaj. Na primer, da joj kaže da li ptica lepo peva (ponekad
je čak i imitirao pesmu ili cvrkut), da li jede voće, da li na neki poseban
način pravi gnezda... Ali ništa. Izgledalo je da tog dana dedi nije bilo do
razgovora. Možda zato što u prašumi nema vremena za razonodu. A
možda i zbog strica i rođaka, da ne bi pomislili da je on baš tad našao
da priča o cveću i ptičicama sa devojčicom. Leni je to ipak bilo čudno.
Iznenada, deda je ponovo podigao levu ruku i viknuo:
– Stop!
Ali ovog puta joj nije ni palo na pamet da pogleda ka gore,
ugledavši prizor ispred njih. Bistra rečica, manja čak od reke Rio
Pekeno, skrivena između stenja i grmlja, proticala je na dnu klisure.
Rečica je bila mala, ali smeštena u klisuri, te nije bilo moguće spustiti se
i preći je. Jedini način da se pređe na drugu obalu bio je preko
ogromnog oborenog stabla. Indijanac je zakoračio na improvizovani
most, prvo sa mnogo opreza, a potom se osmelio da krene održavajući
ravnotežu, kao da ispituje čvrstinu. Potvrdio je:
– Možete proći, gospodine, brvno je čvrsto.
Da prođemo tuda? – Lena se uplaši. Stablo je izgledalo isuviše
uzano, oblo, glatko... Samo majmun bi mogao hodati onuda, a da ne
padne. Ispod je tekla rečica. Visina je verovatno bila veća nego kada se
pela na drvo guave, u dedinom dvorištu... I uz to je još dole proticala
ledena voda, bilo je mnogo stenja, usred prašume, a ko zna, možda je
čak bilo i kajmana? Imala je želju da odustane, da zaplače, da se
probudi, da učini bilo šta što bi je poštedelo prelaska iznad provalije,
preko tog brvna.
– Mislim da je bolje da nastavimo uz reku, dok ne stignemo do
plićaka. Sigurnije je zbog dece... Posebno zbog ove male... Bolje da
izgubimo još malo vemena i da pređemo na nekom drugom mestu. Ja
nisam bio za to da se devojčica povede, ali kad je već krenula... Nema
drugog rešenja.
Ovog puta, glas strica Visentea je doneo Leni olakšanje. Bio je
mrzovoljan kao i uvek, što je Lenu iritiralo, ali u tom trenutku joj je ulio
nadu da neće morati onuda da prelazi.
Međutim, deda se pravio kao da ga nije čuo. I dalje je ćutao, kao i
celog jutra. Seo je na deo brvna koji se oslanjao na obalu, na samoj ivici
klisure, kao da se odmara. Počeo je da odvezuje pertle na dubokim
cipelama. Možda ga cipele stežu i hoće da iskoristi trenutak i malo
odmori stopala? Lena ga je posmatrala, ne znajući šta će da usledi, s
mešavinom straha i radoznalosti.
– Skini čizmice i čarape.
Dedino naređenje je bilo neopozivo, izrečeno glasom koji ne dopušta
pitanja. Lena je sela kraj njega i odmah se izula. Istim tonom je dao
naređenje šumaru:
– Ponesi nam ovo do druge obale.
Promenivši ton, onim tajanstvenim glasom kao kada joj je pokazao
orhideju, okrenuo se i rekao unuci:
– Okreni blago stopala ka spolja. Kao kazaljke na satu koje pokazuju
deset do dva. Nemoj da misliš na reku ispod, niti da gledaš dole.
Zamisli da je stablo položeno na zemlju. Mnogo je jednostavno: samo ne
misliš na opasnost, paziš gde gaziš i gledaš pravo prema cilju.
Razrogačila je oči, osećala je da joj srce snažno kuca, tum, tum, tum,
kao da će da iskoči na usta ili na uši. Ali nije bilo vremena za
razmišljanje. Stari je već krenuo da prelazi preko brvna, prema
indijancu koji ga je čekao sa druge strane držeći njihove cipele u
rukama. Ako ne požuri, neće sustići dedu i ovi će početi da je zadirkuju.
Dobro je obratila pažnju na dedine pokrete, kročila na brvno i krenula
za njim. Tako polako, stopala blago okrenutih ka spolja, raširenih ruku,
jedan korak na svaka četiri otkucaja srca, koje je snažno lupalo tum-
tum-tum-tum, sve više se udaljavala od rođaka i primicala se dedi, na
čijem licu se, na svaki njen korak, sve jasnije ocrtavao smešak, ispod
tankih sedih brkova. Devojčica je gledala prema dedi, njegove plave oči
iza naočara postajale su sve toplije, širio je ruke da prihvati devojčicu,
tum-tum-tum-tum, još samo malo, već je bila blizu. Nije videla reku
ispod sebe, samo se usredsredila na glatku koru palog stabla i podizala
pogled pri svakom novom koraku, tum-tum-tum-tum, prema starom
koji ju je sa strepnjom iščekivao, ali već se na njegovom licu nazirao
smešak, mogla je čak i da čuje kako kašljuca, uprkos povicima strica
Visentea koji je bio iza nje:
– Tata, ovog puta si preterao! Izvini, molim te, ali ovo je vrlo
neodgovorno! Neće uspeti! Elena Marija, vrati se odmah! Ne, nemoj da
se vraćaš! Ostani gde si dok neko ne dođe po tebe! Sagni se! Opkorači
stablo nogama, hajde, jedna noga na jednu, druga na drugu stranu,
tako je lakše! Hajde, Elena Marija, ne budi tako tvrdoglava!
Već je prešla pola puta, tum-tum-tum-tum, još malo, vrlo je
jednostavno, kaže deda. Samo treba pažljivo da korača, tum-tum-tum-
tum, i da dobro zna svoj cilj.
– Bravo, Elena Marija, odlično, već si stigla, još samo malo.
Gotovo je stigla do druge obale, tum-tum-tum-tum, još jedan korak i
lagani skok, skoro je kliznula u naručje dedi, koji ju je zagrlio i rekao:
– Bilo je divno posmatrati ovaj prizor. A sada, obuj čizmice.
– Ova devojčica je pravi maher, zar ne, gospodine?
Šumarev komentar je ostao bez odgovora. Starac se već sagnuo kraj
unuke, da se ponovo obuje. Nije ni podigao pogled da vidi zašto se sa
druge obale čuje dreka i graja. Lena je takođe pokušala da ne gleda, ali
nije izdržala. Krišom je videla da je Karlos o uporno hteo da pređe, a
druga dva brata nisu htela. Stric je davao naređenja koja niko nije
slušao i na kraju je zaurlao:
– Dosta! Gotovo je! Preći čemo ovde. Ja idem prvi, a vi ćete gledajte
kako ja to radim.
Ali čak ni tako nisu odmah prešli. Lena i deda su već bili spremni, i
čekali su zajedno sa indijancem, dok su se svađa i oklevanje sa druge
strane nastavljali.
– Vidi, Elena Marija, još jedna orhideja. Zove se laelija – pokazao joj
je deda. – Hoćeš da je poneseš? Može da se ubere...
Nije ni bilo potrebe da odgovori. Sjaj u njenim očima je govorio sve.
Deda je podigao ruke, pažljivo ubrao biljku koja je stajala na grani malo
iznad njegove glave. Nastavio je ozaren, držeći u rukama, zajedno sa
mesnatim listovima i korenjem, tri lila cveta, mestimično ružičasta, sa
jakom purpurnom bojom u sredini:
– Pogledaj dobro, ova orhideja je epifita. To znači da raste na grani
drveta. Ali nije parazit, ne hrani se sokovima druge biljke. Korenje je
vazdušno, uzima iz vazduha sastojke koji su mu potrebni.
– Latice su im divne... – divila se unuka.
– Nisu sve latice, pogledaj dobro – pokazao joj je starac. – Svaka
orhideja ima samo tri latice. Ove dve ovde i još jednu u sredini, koja je
izmenjena, uvije se oko reproduktivnog organa i zove se usnica. Ove
druge tri koje izgledaju kao latice, ustvari su čašični listići, jer čašica se
otvori na orhidejama i dobije istu boju kao latice.
– Usnica... – ponovila je Lena. Reč je bila zaista lepa i laka za
pamćenje.
– Dobro pogledaj ovde... – nastavio je deda. – Dobro pogledaj...
Unutar usnice nalazi se njen reproduktivni organ. Vidiš kako je uzan i
dugačak. Zabog njegovog oblika, kolibri je idealan oprašivač za njega.
Zato se orhideje i kolibri tako dobro slažu u ovoj prašumi.
Sa druge strane reke, počinjao je prelazak. Jedan iza drugog, kao
vozić, sva četvorica su išla sedeći, nogama čvrsto obgrlivši stablo i
odgurujući se rukama. Pomagali su se nogama, a guzica se polako
kretala ka napred. Prvi je išao Karlos. Odmah iza njega išla su braća.
Poslednji je išao stric, dahćući. Ali Lena jedva da je imala vremena da
vidi scenu. Deda je već okrenuo leđa rečici i rekao:
– Idemo!
Nastavili su dalje puteljkom, jedno za drugim. Ovog puta starac,
devojčica i indijanac. Ostali su bili iza. Malo napred, prašuma je
ustupila mesto plantaži kakaoa, smeštenoj u senci velikog drveća, kojeg
je u prašumi bilo u izobilju. Ali pejzaž u visini pogleda nije više sadržao
onu zbrkanu raznolikost. Za devojčicu to nije predstavljalo nikakvu
novost, uprkos ogromnoj lepoti: zlatno voće prilepljeno za stabla, mladi
ružičasti listovi, prijatna senka, sladunjav miris, najmekši tepih na
svetu, slojevi sasušenog lišća, ispod kojih su ležali slojevi vlažnog lišća
koje se raspada. Kad je došao do širokog otvorenog prostora, deda je
usporio hod i sačekao da ga unuka stigne. Pružio joj je orhideju:
– Uzmi. Kada stignemo kući, zamoli baku da nam pomogne da
nakalemimo orhideju na neko drvo u bašti. Ne mora da bude veliko.
Možda ono drvo manake blizu vrata. Tako ćeš se uvek sećati ovog
dana.
Lena je prihvatila orhideju desnom rukom, držeći je pažljivo i čvrsto,
kao da drži kučence ili lutku u krilu. Osetila je u svojoj levoj ruci dedinu
ruku čvornatih prstiju, nabreklih plavih vena i tanke kože. Držeći se za
ruke, sa šezdeset godina razlike u godinama, nastavili su zajedno da
gaze meko lišće kakao plantaže. Latice orhideje milovale su devojčicu
po licu. Uspomena na taj dan. Kao da je uopšte bila potrebna. Kao da je
postojala šansa da ne zapamti ovaj dan. Da sećanje na njega ne potraje
mnogo duže od dede, od orhideje, od drveta manake, od vrta u kome
su posađeni. Duže od plantaže kakaoa, prašume i brvna. Duže čak i od
bola! I od drveta žekitibe, sa svim njegovim kraljevskim i božanskim
svojstvima, koja nisu bila dovoljna da nametnu poštovanje požarima
koji su proždirali život, u kojima su orhideje i kolibri nestajali, pake i
kapibare više nisu dolazile da piju vodu, jeleni se više nisu kupali, a
male rečice skrenule prema sećanju, izvirući u srcu, tum-tum-tum-tum i
natapajući reči, koje ne žele da umru, u svoj svojoj slabosti... Pokušavala
je da održi ravnotežu na brvnu, tako jednostavno, tako prosto, samo
treba pažljivo koračati, tum-tum-tum-tum, i znati svoj cilj.
Na jednoj visokoj grani drveta, kroz lišće se mogao videti carić koji je
još uvek pevao. Lenu prođe jeza. Blago je pirkalo u senci, a koža je
reagovala na vetar koji je sve jače duvao i njihao grane bademovog
drveta. Kao romantičarski pesnik koji prkosi munjama u olujnoj noći,
imala je želju da ispita ono što se nije dalo ispitati. Da posegne za
proročanstvima, da pokuša da pročita predskazanja u letu ptica. Ili u
vetru u svom vrtu. Sama sebi je nudila žrtvu. Tražila je znak. Da neki
stari list padne, da se neka grana polomi, da grančica padne na nju.
Možda je povetarac još suviše slab, iako je izgledao svežiji, jer drvo joj je
slalo samo sitne bele cvetove u krilo. Odgovor? Predskazanje? Nije se
moglo znati sigurno. Amalija utom prekide njeno razmišljanje:
– Kćeri, kafa se hladi! Dođi da je popiješ...
Na stolu ju je čekao i niz bočica sa lekovima. Odjednom je odlučila.
Smanjila je dozu za svaki lek, ništa ne rekavši majci. Rešila je da ide do
kraja. Vraća se kući. Svojoj kući. Da bi bila na svom kada ponovo počne
da gubi ravnotežu. Blizu lekara koji joj je obećao da će biti uz nju. I
blizu Alonsa, ako on bude dostupan. Ili bez njega, ako je neophodno.
Samo je rekla:
– U koliko sati imam let nazad za grad?
 – U deset – obavestila ju je Amalija, pomalo iznenađena.
– Možeš li da pozoveš da vidiš da li ima slobodnih mesta, dok se ja
spakujem?
Mesta je bilo. Spakovala je sve hartije na dno torbe i nešto odeće
preko. Za tili čas je bila spremna. Pre nego što su zaključale kuću,
Amalija ju je dobro pogledala i rekla:
– Ali, zar tek tako odlaziš? Baš me čudi...
– Šta ti je?
– Imaš neko trunje u kosi, čekaj da uzmem naočari da bolje vidim...
Zatim je rekla:
– Hajde, očešljaj se, Lena. Kosa ti je puna bademovog cveta.
Žena je odgovorila uz blagi osmeh:
– Neka, pusti, ima ih i u meni.
Okrenula je leđa masivnoj i osvetljenoj kući. Prebacila je torbu preko
ramena i, polako hramljući, odšetala do automobila koji će je odvesti na
aerodrom. Sve je tako jednostavno, tako prosto, srce i dalje kuca, tum-
tum-tum-tum, samo treba da gledamo kuda gazimo, tum-tum-tum-
tum, i da tačno znamo gde želimo da stignemo.
Después de este desorden impuesto, de esta prisa,
de esta urgente gramática necesaria en que vivo,
vuelva a mi toda virgen la palabra precisa,
virgen el verbo exacto con el justo adjetivo.
Que cuando califique de verde al monte, al prado
repitiéndole al cielo su azul como a la mar,
mi corazón se sienta recién inaugurado
y mi lengua el inédito asombro de crear.

Rafael Alberti
 Beleška o autoru

Ana Maria Mašado je član Brazilske akademije nauka od 29. avgusta

2003 u svojstvu šeste vlasnice stolice broj 1 Akademije. Rodjena u Santa
Terezi, Rio de Žaneiro, 24. decembra 1941.
Studirala je u Muzeju moderne umetnosti u Rio de Žaneiru i u
Muzeju modernih umetnosti MOMA u Njujorku. Diplomirala je Neo
Latinsku književnost 1964. na tadašnjem Filozofskom fakultetu
Nacionalnog univerziteta Brazila i magistrirala na Federalnom
univerzitetu u Rio de Žaneiru. Doktorirala je na Visokoj političkoj školi
u Parizu iz oblasti lingvistike i semiologije i mentor joj je bio Rolan Bart.
Predavala je brazilsku literaturu i književne teorije na Fakultetu
književnosti u Rio de Žaneiru kao i na drugim fakultetima i institutima
u Brazilu, na Sorboni i na Berkliju.
Radila je i kao novinar za časopis Elle i na brazilskoj službi BBC-a.
Kao novinar radila je i u većim brazilskim novinama, saradjivala sa više
časopisa kao i sa TV Globo. Postala je poznata knjigom Istorija malo
naopako napisanom pod pseudonimom 1977 godine. Napustila je
definitivno novinarstvo 1980. kako bi se posvetila onome što najviše
voli, pisanju svojih knjiga, koliko za odrasle toliko i one namenjene deci.
Objavila je preko 100 knjiga u Brazilu, od kojih su mnoge prevedene na
čak 20 jezika. Osvojila je, takodje, mnoge nagrade u Brazilu i u
inostranstvu, član je PEN kluba Brazila i nosilac velikog broja priznanja
i odlikovanja.
1 Assosiação Brasileira de Imprensa (Udruženje novinara Brazila)
(Prim. prev.)
2 Ordem dos Advogados do Brazil (Advokatska komora Brazila) (Prim.
prev.)
3 Conferência Nacional dos Bispos do Brasil (Nacionalna konferencija
biskupa Brazila) (Prim. prev.)
4 Vrsta egzotičnog drveta sa ružičastim svetovima (Bot. Tabouchina
granulosa) (Prim. prev.)
5 Vrsta egzotičnog drveta jarko žutih cvetova (Bot. Cassia fistula) (Prim.
prev.)
6 Vrsta drveta (Bot. Cecropia hololeuca) (Prim. prev.)
7 Tropsko drvo jestivih okruglih plodova žute boje (Bot. Artocarpus
Heteropyllus) (Prim. prev.)
8 Tipično brazilsko jelo od pasulja i nekoliko vrsta mesa (Prim. prev.)
9 Vrsta voća takodje poznata i kao brazilsko grožđe (Prim. prev.)
10 Žeravica - brasa (Prim. prev.)
11 Reč „bolsa” na portugalskom znači i berza i stipendija (Prim. prev.)
12 Vrsta tropske biljke (Prim. prev.)
13 Vrsta biljke belih cvetova (Prim. prev.)