Anda di halaman 1dari 45

Razvoj visoke tehnologije je doneo sa sobom određeni nivo opasnosti i štetmih posledica

po životnu sredinu. Unapređenje mobilne tehnologije zahteva široku mrežu radio baznih stanica s
ciljem boljeg emitovanja signala. Vrlo često su stanice smeštene u najužem delu grada sa velikim
brojem stanovništva ili pak manjom zelenom površinom. Ovim radom je analiziran uticaj jedne
ovakve stanice na biodiverzitet i štetnost emisije nejonizujućeg zračenja pre svega na čoveka. Zbog
navedenih okolnosti zakonom je predviđen niz mera zaštite, ali postoje problemi koji nisu
obuhvaćeni ovim zakonom. Procena uticaja može bitno doprineti rešavanju ovog problema i
sprečavanju posledica zračenja. Oni nastaju nepažljivim izborom lokacije, nemarnim održavanjem
objekta ili nepromišljenim potezima stanovništva koji ne bivaju sankcionisani.

Prethodnu deceniju obeležio je intenzivan razvoj sistema i uređaja za bežične


komunikacije. Zbog prostorne rasprostranjenosti naročito se ističu javni mobilni sistemi (GSM -
Global System for Mobile Communications i UMTS - Universal Mobile Telecommunication
System). Kao i ostali bežični sistemi, ovi sistemi kao osnovu za međusobno povezivanje koriste
emisiju elektromagnetnih talasa. Posledica toga je porast nivoa elektromagnetnog zračenja u
životnom okruženju. Generalno, kod stanovništva postoji strah od efekata ove vrste zagađenja. Sa
druge strane, mobilni sistemi su danas nezamenljiv deo savremenog života i ne mogu se
jednostavno ukloniti ili zameniti. Iz tih razloga, od velike važnosti je potreba za objektivnim
sagledavanjem nivoa elektromagnetnog zračenja u životnom okruženju. Ova potreba je sada jasno
definisana i u odredbama nedavno usvojenog Zakona o nejonizujućem zračenju [1].

Elektromagnetno zračenje spada u grupu tzv. nejonizujućih zračenja (NIR – Non-Ionizing


Radiation). Pored električnih i magnetnih polja, grupi nejonizujućih zračenja pripadaju i vidljiva,
ultraljubičasta i infracrvena svetlost. Sa druge strane, grupi jonizujućih zračenja pripadaju X-
zračenje i zračenje radioaktivnih materija. U okviru ovog rada analizira se samo uticaj
nejonizujuće radijacije.

Povećana koncentracija elektromagnetne energije u opsegu radio-frekvencija na ljudima


izaziva efekte koji se grubo mogu klasifikovati u dve osnovne kategorije [2-16]:
·toplotni efekti i

·stimulativni efekti.

Toplotni efekat se ogleda u promeni temperature dela tela izloženog povećanoj


koncentraciji elektromagnetne emisije (tkivo se zagreva). Treba primetiti da je ovaj efekat
izraženiji u onim delovima tela u kojima postoji manja gustina krvnih sudova. Razlog je vrlo
jednostavan. Krvni sudovi su regulatori telesne temperature. Pri višoj spoljnoj temperaturi krvni
sudovi se šire i na taj način predaju veću količinu toplote spoljašnjem okruženju. Sa druge strane,
pri nižim spoljnim temperaturama krvni sudovi se skupljaju i na taj način se manja količina
energije predaje spoljašnjem okruženju.

Stimulativni efekat se ogleda u pojavi nadražaja nervnih i mišićnih ćelija, što u izvesnim
situacijama može izazvati veću razdražljivost i umor, naročito pri dugoj ekspoziciji visokoj
koncentraciji elektromagnetne energije.

Intenzitet navedenih efekata raste sa povećanjem koncentracije elektromagnetne energije.


Zbog toga su ovi efekti izraženiji u neposrednoj okolini izvora elektromagnetne emisije. Sa
povećanjem rastojanja od izvora zračenja, smanjuje se nivo elektromagnetnog polja, pa je i uticaj
na ljudski organizam manji. Takođe, uticaj elektromagnetnih talasa na ljudski organizam ima
kumulativan karakter i direktno je srazmeran dužini neprekidne ekspozicije.

Dozvoljene vrednosti elektromagnetnih emisija ustanovljene su na osnovu obimnih


istraživanja sprovedenih poslednjih tridesetak godina. Ustanovljene granične vrednosti zasnovane
su uglavnom na istraživanjima uticaja efekata zagrevanja i stimulativnih efekata na ljudsko telo.
Treba primetiti da su postavljene granice ispod onih vrednosti intenziteta električnog polja za koje
su uočeni eventualni negativni efekti. Poslednjih godina se vodi veliki broj diskusija oko toga da
li ima i drugih efekata koji mogu negativno uticati na ljudsko telo. Međutim, do danas nema pravih
dokaza za takve stavove.

Već više od deset godina sprovode se intenzivna teorijska i eksperimentalna istraživanja u


kojima se analizira nivo elektromagnetne emisije koju izazivaju različiti tipovi radio sistema
(najčešće javni mobilni sistemi) u neposrednom životnom okruženju [17-28] i definišu postupci
merenja nivoa elektromagnetne emisije kroz standarde [29-31]. Elektrotehnički fakultet u
Beogradu je u proteklih više od deset godina bio angažovan na poslovima analize uticaja baznih
stanica (BS - Base Station) na životnu sredinu. Za te potrebe analizirano je preko 1500 lokacija
baznih stanica javnih mobilnih operatora u Srbiji i Crnoj Gori (TELEKOM, TELENOR, VIP,
PROMONTE, T-MOBILE). U sklopu ovih aktivnosti, u lokalnoj zoni 643 lokacije baznih stanica
sprovedena su intenzivna merenja nivoa elektromagnetne emisije. U okviru ovog rada statistički
su analizirani rezultati merenja za 302 lokacije baznih stanica u okviru kojih su antenski sistemi i
prateća oprema bili instalirani na antenskim stubovima. Cilj ove analize je sticanje uvida u
potencijalno svakodnevno izlaganje ljudi elektromagnetnom zračenju, kao i proveravanje
usklađenosti sa postojećim standardima i normama.

Rad je organizovan u 7 glava. U okviru druge glave uopšteno su razmotrene osnovne


tehničke karakteristike aktuelnih javnih mobilnih sistema. Osnovni pregled postojećih standarda i
normi dat je u okviru glave 3. Merna metodologija i merni sistem opisani su u četvrtoj glavi.
Analiza strukturnih karakteristika baznih stanica predstavljena je u glavi 5, dok su rezultati
merenja dati u glavi 6. Sedma glava sadrži zaključak.

2. JAVNI MOBILNI SISTEMI

Prvi sistemi u okviru kojih se nudio javni mobilni telefonski servis (i to isključivo u
automobilima) pojavili su se u Americi krajem četrdesetih, a u Evropi početkom pedesetih godina
prošlog veka. Ove prve jednoćelijske sisteme karakterisala je ograničena pokretljivost korisnika,
mali kapacitet, ograničeni broj servisa (isključivo prenos govora) i relativno slab kvalitet.
Tehnološki napredak i uvođenje ćelijskog koncepta krajem '70-ih i početkom '80-ih doveli su do
značajnog napretka u pogledu razvoja i primene mobilnih komunikacija. Ćelijski sistemi tzv. prve
generacije (1G) prenosili su samo govorni signal u analognom obliku. Postojalo je više
nekompatibilnih standarda 1G sistema. 1G sistemi se u svetu intenzivno gase, dok su u Srbiji
deinstalirani još pre nekoliko godina. Razvoj druge generacije (2G) ćelijskih sistema vođen je
potrebom da se poboljša kvalitet prenosa, kapacitet sistema i pokrivenost. Uveden je digitalni
prenos, a po prvi put je definisan tzv. otvoreni standard podržan od većine proizvođača, ali i
korisnika - GSM. GSM je postao dominantan na tlu Evrope, a i znatno šire. Kao tehnike pristupa
koriste se TDMA (Time Division Multiple Access) i FDMA (Frequency Division Multiple
Access). Na tlu Evrope, GSM sistemi po pravilu funkcionišu u frekvencijskim opsezima oko 900
MHz i 1800 MHz. Sa ciljem da omogući komunikacije velikih protoka sa multimedijalnim
servisima visokog kvaliteta i globalnom roming podrškom, uveden je UMTS sistem, kao
nadogradnja GSM standarda. UMTS pripada grupi tzv. 3G tehnologija u okviru koje se kao tehnika
pristupa koristi CDMA (Code Division Multiple Access). UMTS mreža funkcioniše u
frekvencijskom opsegu oko 2000 MHz.

Bazne stanice GSM mreže mogu istovremeno da rade na nekoliko radio-kanala u opsegu
oko 900 MHz ili 1800 MHz. Broj radio-kanala u okviru jednog sektora (ćelije, odnosno prostorno
definisane servisne zone) jedne bazne stanice najčešće se kreće od 1 do 8, što zavisi od zahteva u
pogledu kapaciteta saobraćaja koji bazna stanica treba da zadovolji. U proseku, izlazna snaga
predajnika je reda 10 W/kanalu. Za potrebe ostvarivanja veze mobilni uređaj - bazna stanica koristi
se jedan od radio-kanala, i to u približno 12,5% vremena. Sasvim je jasno da je bazna stanica
najaktivnija u slučajevima kada istovremeno opslužuje 8 mobilnih uređaja po svakom radio-
kanalu. Pri tome, treba primetiti da se u okviru savremenih baznih stanica primenjuju dve, sa
stanovišta zračenja značajne tehnike: automatska kontrola snage (snaga predajnika bazne stanice
se menja zavisno od propagacionih uslova u kojima se nalazi mobilni terminal) i emitovanje sa
prekidima (predajnik bazne stanice se isključuje kada govornik zastane u konverzaciji). Dve
navedene tehnike značajno smanjuju nivo elektromagnetne emisije.
Bazne stanice UMTS mreže mogu istovremeno da rade na više radio-kanala u jednom
sektoru (od minimalno 1 do maksimalno 2 kanala), što zavisi od zahteva u pogledu kapaciteta
saobraćaja koji bazna stanica treba da zadovolji.Maksimalna izlazna snaga predajnika koji se
koriste u okviru UMTS mreže je najčešće reda 40 W/kanalu. Pri tome, snaga predajnika bazne
stanice zavisi od saobraćajnog opterećenja.

Prethodno navedeni podaci važe za bazne stanice makroćelija. U slučajevima kada treba
implementirati mikroćeliju (dimenzije reda 100 m), pikoćeliju (dimenzije reda nekoliko desetina
metara) ili indoor ćeliju (u zatvorenom prostoru), koriste se bazne stanice manjih snaga (pošto se
zahteva znatno manji domet).

Elektromagnetna emisija GSM i UMTS baznih stanica je po svojoj prirodi veoma slična
elektromagnetnoj emisiji drugih radio, odnosno TV predajnika. Na ovom mestu treba istaći da
snage TV predajnika mogu biti i više stotina puta veće od snaga predajnika u GSM ili UMTS
mreži.

3. POSTOJEĆI STANDARDI I NORME

U oblasti nejonizujućih zračenja postoji veći broj organizacija koje se bave donošenjem
regulative, kao što su: ICNIRP [32], ARPANSA [33], FCC [34], IEEE [35-37]... Najveći broj
zemalja EU prihvatio je preporuke ICNIRP. Pri tome, Svetska zdravstvena organizacija (WHO)
[38] započela je proces harmonizacije nacionalnih standarda na globalnom nivou, koji za osnovu
ima ICNIRP preporuke. Što se tiče naše zemlje, u novembru 2008. godine usvojeni su srpski
standardi vezani za ovu problematiku, a od interesa za ovaj rad su SRPS EN 50384 i 50385 [39,
40]. Norme koje su propisane ovim standardima su u saglasnosti sa normama definisanim ICNIRP
standardom [32].
U nastavku izlaganja dat je kraći pregled ICNIRP normi. Generalno, razlikuju se dve grupe
normi:

·norme za tehničko osoblje,

·norme za opštu ljudsku populaciju.

Norme za opštu ljudsku populaciju su znatno strože od normi za tehničko osoblje. Razlog
ovome je činjenica da tehničko osoblje poznaje i mora da poštuje procedure kojima se vrši njihova
dodatna zaštita.

Merenje nivoa električnog polja za potrebe ove analize vršeno je po pravilu u tzv. „dalekom
polju”, pa su shodno tome, u nastavku teksta, istaknute granične vrednosti u pogledu intenziteta
električnog polja. Naime, u slučaju dalekog polja intenzitet električnog polja, intenzitet magnetnog
polja i gustina snage povezani su jednostavnim izrazom, dok se u bliskoj zoni uređaja na osnovu
informacije o nivou električnog polja može steći samo uvid u nivo magnetnog polja. Dodatno,
zbog ograničenog prostora, biće navedene samo norme za opštu ljudsku populaciju (Tabela 1. i
Slika 1.).

Tabela 1. ICNIRP granične vrednosti intenziteta električnog polja (E), intenziteta


magnetnog polja (H) i srednje gustine snage (S) za opštu ljudsku populaciju

Frekvencija
E

[V/m rms]

[A/m rms]

[W/m2]

Do 1 Hz

3,2×104

1-8 Hz

10.000
3,2×104/f2

8-25 Hz

10.000

4000/f

0.025-0.8 kHz

250/f

4/f

0.8-3 kHz
250/f

3-150 kHz

87

0.15-1 MHz

87

0,73/f

1-10 MHz
87/f1/2

0,73/f

10-400 MHz

28

0,073

400-2000 MHz

1,375f1/2

0,0037f1/2

f/200
2-300 GHz

61

0,16

10

Slika 1. ICNIRP norme za opštu ljudsku populaciju u frekvencijskom opsegu 10 MHz – 3


GHz

4. MERNI SISTEM I MERNA METODOLOGIJA

Proces merenja nivoa elektromagnetne emisije u lokalnoj zoni baznih stanica sastojao se
iz dve faze. U okviru prve faze, na mernoj lokaciji je analiziran frekvencijski opseg od 30 MHz do
3 GHz pomoću spektralnog analizatora Rohde&Schwarz FSH6. Na osnovu ove analize određene
su sve komponente električnog polja koje značajnije utiču na ukupnu vrednost nivoa električnog
polja. U drugoj fazi, vršena su detaljna merenja nivoa elektromagnetne emisije na velikom broju
pozicija u okviru merne lokacije, sa ciljem da se utvrdi prostorna raspodela nivoa elektromagnetne
emisije. Merenja nivoa elektromagnetne emisije su u određenim tačkama u okviru merne lokacije
vršena na dva načina:

·po principu „komponenta po komponenta“ i/ili


·širokopojasnim mernim prijemnikom.

Prema postojećim standardima, obično se zahteva merenje srednje vrednosti intenziteta


električnog polja. Bez obzira da li se mernim sistemom meri komponenta po komponenta
električnog polja, ili trenutna vrednost ukupnog intenziteta električnog polja, što je slučaj kada se
primenjuje širokopojasni merni prijemnik, izabrano je, iz razloga veće sigurnosti ljudi, da se za
svaku komponentu, odnosno, za svaku mernu poziciju, beleži maksimalna vrednost u vremenskom
intervalu od 60 s. Na ovaj način dobijene su maksimalne vrednosti za ukupni intenzitet električnog
polja koje su sigurno veće od srednjih vrednosti.

U cilju maksimalnog otklanjanja uticaja čovekovog tela (osobe koja sprovodi merenje),
nivo električnog polja meren je na visini od približno 2,2 m. Treba primetiti da su na ovaj način
dobijene veće vrednosti nivoa električnog polja od onih u kojima bi eventualno mogao da se nađe
čovek na istoj poziciji.

4.1. Merenje po principu „komponenta po komponenta"

Nakon određivanja svih značajnijih komponenti nivoa električnog polja u okviru prve faze,
svaka komponenta električnog polja merena je ponaosob uskopojasnim mernim prijemnikom, i to
na velikom broju tačaka u okviru merne lokacije. U cilju određivanja ukupnog intenziteta
električnog polja pojedine komponente polja (koja potiče od jednog radio-predajnika), vršeno je
merenje nivoa električnog polja u tri ortogonalne prostorne ravni, pri čemu su dobijene jedna
vertikalna i dve ortogonalne horizontalne komponente. Na osnovu izmerenih pojedinih prostornih
komponenti određivana je ukupna vrednost intenziteta električnog polja Etot-i jednog radio-
predajnika (i-tog) i to prema sledećoj formuli:
(1)

gde je Ev1-i - vertikalna komponenta, a Eh1-i i Eh2-i - horizontalne ortogonalne


komponente električnog polja.

Polazeći od prethodno određenih ukupnih vrednosti intenziteta električnog polja


pojedinačnih radio-predajnika (Etot-i), ukupni intenzitet električnog polja u nekoj tački Etot
određen je na osnovu relacije:

(2)

Merenje nivoa električnog polja koje potiče od GSM bazne stanice vršeno je isključivo na
kontrolnim kanalima koji su stalno aktivni. Kako saobraćajni kanali rade u režimu „emitovanja sa
prekidima“, posledica eventualno izvršenih merenja na ovim kanalima bi bila velika nestabilnost
dobijenih rezultata. Iz tog razloga su, prilikom izračunavanja ukupnog intenziteta električnog polja
za slučaj kada bazna stanica radi u punom kapacitetu, saobraćajni kanali uračunavani tako što je
pretpostavljeno da je vrednost intenziteta električnog polja koja potiče od saobraćajnog kanala,
jednaka po vrednosti intenzitetu električnog polja koje potiče od kontrolnog kanala. Ovo odgovara
najgorem slučaju, tj. pretpostavljeno je da je saobraćajni kanal stalno aktivan, što često nije slučaj
u operativnom radu.

Merenja nivoa elektromagnetne emisije po principu „komponenta po komponenta“ vršena


su korišćenjem dva merna sistema. Prvi merni sistem, prikazan na Slici 2, zasnovan je na mernim
prijemnicima za precizno merenje nivoa električnog polja Anritsu ML521B (25-300 MHz) i
ML522B (300-1000 MHz), kao i spektralnom analizatoru RF Field Analyzer Protek 3201 (0,1-
2060 MHz). Prilikom merenja, za ovaj merni sistem, korišćene su posebno kalibrisane merne
antene u formi dipola: Anritsu MP663a (200-500 MHz), MP524A (25-250 MHz), MP524B (200-
500 MHz) i MP524C (520-1000 MHz).

Slika 2. Merni sistem realizovan korišćenjem nekog od mernih uređaja Anritsu ML521B,
Anritsu ML522B ili Protek 3201

Drugi merni sistem (Slika 3.) sastoji se od mernog prijemnika Rohde&Schwarz FSH6 (0,1-
6000 MHz)i posebno kalibrisane merne antene Rohde&Schwarz TS-EMF, u formi izotropnog
radijatora, namenjene za merenje nivoa električnog polja u opsegu frekvencija od 30 MHz do 3
GHz. Ovaj merni sistem može da meri nivo električnog polja pojedinačnih komponenti
frekvencijskog spektra, kao i da odredi ukupan nivo električnog polja u zadatom opsegu
učestanosti.

Slika 3. Merni prijemnik Rohde&Schwarz FSH6 sa antenom Rohde&Schwarz TS-EMF

Za oba merna sistema namenski su razvijeni softverski paketi koji automatski prikupljaju,
obrađuju i grafički prikazuju rezultate merenja [41, 42].

4.2. Merenje „širokopojasnim" mernim prijemnikom


Merenjem nivoa elektromagnetne emisije širokopojasnim mernim prijemnikom Narda
EMR300 (Slika 4.) dobija se ukupni nivo elektromagnetne emisije u opsegu rada mernog
prijemnika. Prilikom merenja koriste se posebno kalibrisane merne sonde E-field probe type 18c
(namenjena za merenje ukupnog nivoa električnog polja u opsegu frekvencija od 100 kHz do 3
GHz) i E-field probe type 9c (namenjena za merenje ukupnog nivoa električnog polja u opsegu
frekvencija od 3 MHz do 18 GHz).

Slika 4. Merni prijemnik Narda EMR300 i sonde E-field probe type 18c i E-field probe
type 9c

5. KATEGORIZACIJA LOKACIJA

U zavisnosti od načina instalacije antenskog sistema, lokacije baznih stanica razvrstane su


u tri osnovne kategorije: indoor, stubovi i lokacije sa instalacijama na objektima.

U indoor lokacije svrstane su sve one lokacije na kojima je antenski sistem bazne stanice
smešten unutar zatvorenog prostora. Ovakve instalacije su česte u slučaju da je potrebno obezbediti
pokrivanje u objektima namenjenim velikom broju korisnika, u kojima se zbog toga očekuje veliki
saobraćaj. Primer za to su tržni centri ili velike poslovne zgrade. S obzirom da pokrivaju ograničen
prostor, ove bazne stanice obično emituju manjom snagom nego bazne stanice koje pokrivaju
makroćelije.Ove bazne stanice obično rade na manjem broju kanala (jedan do dva), a antene su
omnidirekcione. Ipak, iz razloga što u ovom slučaju čovek može da se nađe u neposrednoj blizini
antenskog sistema, zračenje baznih stanica na indoor lokacijama se svakako mora razmatrati
(primer instalacije antenskog sistema dat je na Slici 5.).
Slika 5. Indoor lokacija Slika 6. Rešetkasti stub

U stubove su svrstane sve one lokacije na kojima se antenski sistem bazne stanice nalazi
na stubu, bilo da je on namenski izgrađen za potrebe GSM/UMTS ili ne. Dodatno, stubovi su
razvrstani po visinama. U javnim mobilnim sistemima obično se koriste stubovi visina od 18 m do
50 m. Treba napomenuti da su u kategoriju stubova svrstane i one lokacije na kojima je antenski
sistem instaliran na objektima čija osnovna namena nije da budu stubovi, ali po svojim osobinama
odgovaraju ovom tipu instalacija. Tako su dimnjaci toplana ili vodotornjevi svrstani u ovu
kategoriju. Tipični predstavnici kategorije stubova prikazani su na Slikama 6-8.

Slika 7. Cevasti stub Slika 8. Dimnjak toplane iskorišćen kao stub

U treću kategoriju ubrojane su sve one lokacije na kojima je antenski sistem bazne stanice
instaliran spolja na objektu, bilo da je u pitanju bočni zid ili krov zgrade. Tako se razlikuju antene
postavljene bočno na objektu, antene na ivici krova i antene na stubu na krovu. Za razmatranje
ovakvih lokacija vrlo je bitno utvrditi namenu objekta, kako bi se znalo koliko vremena ljudi
provode u njemu. Zavisno od namene, objekti su razvrstani u više grupa: stambeni, industrijski,
kancelarijski i zdravstveni objekti. Primeri različitih tipova ovih instalacija antenskog sistema dati
su na Slikama 9-11.

Pošto je na izvesnom broju objekata antenski sistem postavljen na nivou prvog sprata ili
prizemlja, što je nepovoljnije sa stanovišta nivoa elektromagnetne emisije na tlu u odnosu na slučaj
antenskog sistema na krovu, ove instalacije svrstane su u posebnu kategoriju - niski objekti.
Na Slikama 12. i 13. prikazane su dve varijante lokacija svrstanih u niske objekte. Na Slici
12. je u pitanju objekat koji ima samo prizemlje, dok je na Slici 13. objekat kod koga je antenski
sistem postavljen na nivou plafona u prizemlju.

Slika 9. Bočno postavljen antenski sistem

Slika 10. Antenski sistem na ivici krova

Slika 11. Antenski sistem na stubu na krovu

Ukupan skup od 643 lokacije baznih stanica razvrstan je u skladu sa prethodno navedenom
kategorizacijom (Slika 14.). Antenski stubovi su zastupljeni u velikom procentu (47%), što
odgovara ukupnom broju od 302 stuba. Zbog toga je u okviru rada izvršena posebna analiza ovog
tipa lokacija i dati rezultati merenja dobijeni na ovim lokacijama.
Slika 12. Prizemni objekat

Slika 13. Antena na nivou prizemlja

Zastupljenost određenog tipa radio-sistema po lokacijama baznih stanica određivana je na


dva načina. Prvo je određena preraspodela određenog tipa sistema zavisno od tipa lokacije bazne
stanice (Tabela 2.). Potom je u okviru jednog tipa lokacije određena raspodela zastupljenosti
određenog tipa sistema (Tabela 3.). Slučajevi kada su na lokacijama izmereni uticaji više sistema
istog tipa (npr., različiti GSM operatori ili različite TV i FM radio stanice) svrstani su u posebne
kategorije.

Kao što se i očekivalo, sistemi GSM 900 sreću se na svim tipovima lokacija. Od toga je
najveća zastupljenost tipa GSM 900 na lokacijama sa stubovima (48,8%). Pri tome, na približno
dve trećine stubova uočen je samo jedan GSM 900 sistem, dok je na jednoj trećini bilo po

Slika 14. Procenat lokacija baznih stanica zavisno od tipa lokacije

dva GSM 900 sistema. U jednom broju slučajeva su uz GSM 900 sisteme na stubovima
bili instalirani i GSM 1800 (7,55%) i UMTS (5,66%) sistemi. Kolociranje GSM 900, GSM 1800
i UMTS opreme se moglo i očekivati s obzirom na činjenicu da sva tri tipa sistema učestvuju u
formiranju ukupnog javnog mobilnog sistema jednog operatora. Takođe, interesantno je uočiti da
su u izvesnom broju slučajeva bazne stanice bile kolocirane sa TV (7,23%) i FM (4,72%) radio-
predajnicima. Razlog za relativno skroman procenat kolociranja baznih stanica sa predajnicima
TV i FM radio-stanica leži u činjenici da je za potrebe realizacije javne mobilne mreže neophodan
znatno veći broj instalacija koje po pravilu, u prostornom smislu, moraju biti bliže korisnicima.
Procentualna zastupljenost određenog tipa sistema na lokacijama sa stubovima data je na Slici 15.

Tabela 2. Procentualna zastupljenost određenog tipa sistema na lokaciji bazne stanice


određenog tipa (A - indoor, B - stubovi, C - stambeni, D - industrijski, E - kancelarijski, F -
zdravstveni, G - niski)

Sistem

G
GSM 900

8,37

48,38

11,63

10,23

17,67

1,2

2,56

2xGSM 900

8,81

47,14
9,69

14,98

17,62

1,76

GSM 1800

13

24

23

32

1
2xGSM 1800

30

70

UMTS

4,35

39,13

8,70

2,17

43,48
2,17

TV

41,17

23,53

17,65

17,65

2xTV

88,89
11,11

3xTV

87,50

12,50

4xTV

100*
6xTV

100*

FM

30,77

30,77

23,08

11,53
3,85

2xFM

38,46

38,46

15,39

7,69

3xFM

66,67
33,33

4xFM

100*

Tetra

100*
Funkcionalni sistemi

50

50

* mali uzorak – samo jedan slučaj

Tabela 3. Procentualna zastupljenost tipa sistema u okviru jednog tipa lokacije baznih
stanica (A - indoor, B - stubovi, C - stambeni, D - industrijski, E - kancelarijski, F - zdravstveni,
G - niski)

Sistem

A
B

GSM 900

50

65,41

68,49

75,86

62,30
100

73,33

2xGSM 900

27,78

33,65

30,14

58,62

32,79

26,67

GSM 1800

18,06
7,55

31,51

12,07

26,23

20

2xGSM1800

4,11

5,74
UMTS

2,78

5,66

5,48

1,72

16,39

6,67

TV

2,20

5,48

5,17
2,46

2xTV

2,52

1,72

3xTV

2,20

1,72
4xTV

0,31

6xTV

1,37
FM

2,52

10,96

10,34

2,46

6,67

2xFM

1,57

6,85

3,45
0,82

3xFM

0,63

1,72

4xFM

1,72
Tetra

2,46

Funkcionalni sistemi

1,39

0,31
6. REZULTATI MERENJA

U okviru mernog procesa na svakoj pojedinačnoj lokaciji meren je intenzitet električnog


polja na otvorenom (outdoor). Na svakoj lokaciji baznih stanica, za grupu uočenih predajnika, u
proseku je prikupljeno po oko 1200 maksimalnih vrednosti intenziteta električnog polja. Intenziteti
su određeni u periodima od po 60 s na relativno velikom broju mernih pozicija (prosečno 100).
Dobijene vrednosti intenziteta električnog polja su u okviru namenski razvijenog mernog softvera
[41, 42] direktno prikazivane grafički na situacionom planu lokacije (primer je dat na Slici 16.).

Slika 15. Procentualna zastupljenost određenog tipa sistema na lokacijama sa stubovima

Uzimajući u obzir ukupan broj analiziranih lokacija baznih stanica (instalacija na


stubovima), na raspolaganju je bilo preko 360000 izmerenih vrednosti električnog polja. U cilju
lakše analize dobijenih rezultata sprovedena je statistička obrada i to na sledeći način: zona oko
stuba je podeljena na koncentrične kružnice poluprečnika 5m, 10m, 15m... Unutar definisanih
prstenova širine 5m uočavane su i beležene u tabele maksimalne vrednosti izmerenog ukupnog
intenziteta električnog polja. Dobijene
Slika 16. Primer rezultata merenja intenziteta električnog polja u lokalnoj zoni bazne
stanice

vrednosti su grupisane u zavisnosti od visine antenskog stuba. Pri tome, visinski razmeštaj
antena različitih tipova sistema nije posebno analiziran. Potom su, u okviru svake grupe, za svaki
definisani prsten širine 5 m, određivani minimum, maksimum i medijana. Dobijeni rezultati
prikazani su na Slici 17. (a-f). Polazeći od dobijenih grafika može se izvesti nekoliko jasnih
zaključaka:

·Ni u jednom slučaju ukupni nivo električnog polja ne prelazi vrednost od 10 V/m, što je
znatno ispod propisanih ICNIRP normi, odnosno normi propisanih srpskim standardom.

·Na rastojanjima od podnožja stuba većim od 50 m medijanska i maksimalna vrednost


padaju ispod 1 V/m, odnosno 2 V/m, respektivno.

·
Slika 17. Izmereni intenziteti električnog polja za slučajeve kada se antenski sistemi baznih
stanica instaliraju na antenskim stubovima (obrada rezultata uzimajući u obzir visine antenskih
stubova)

·Za isto referentno rastojanje, medijanska i minimalna vrednost evidentno opadaju sa


povećanjem visine stuba. Uočena pojava je direktna posledica činjenice da je sa povećanjem visine
stuba antenski sistem relativno dalje od korisnika, što zbog prirode prostiranja elektromagnetnih
talasa utiče na opadanje vrednosti izmerenog intenziteta električnog polja. Sa druge strane, ovakav
zaključak ne važi za maksimalne vrednosti. To je posledica činjenice da, u slučaju velike visine
stuba, operatori po pravilu u većoj meri povijaju antenske dijagrame (engl. downtilting) kako bi
signalom pokrili blisku zonu bazne stanice. Zbog toga se prvi bočni lobovi vertikalnog antenskog
dijagrama približavaju stubu i pri tome uzrokuju veće maksimalne vrednosti u blizini antenskog
stuba.

·Evidentno je da se maksimumi za medijanske vrednosti ne nalaze u zonama neposredno


uz stub, već na nešto većim rastojanjima. To je direktna posledica vertikalnog dijagrama zračenja
antene koji za velike vertikalne uglove (zona uz stub) ima relativno male dobitke antene. Slična
pojava se može uočiti i u slučaju maksimalnih vrednosti za visine stuba do 30 m, samo što su u
ovom slučaju relativne promene veće. Za veće visine stuba (36 m i preko 36 m) uočena pravilnost
ne važi. Ovo je posledica efekta intenzivnijeg usmeravanja antenskog dijagrama prema zemlji
opisanog u prethodnoj tački.
Zbirni rezultat za sve stubove, nezavisno od njihove visine, prikazan je na Slici 18.
Dobijeni grafik je u potpunoj saglasnosti sa prethodno izvedenim zaključcima za stubove
definisanih visina.

Slika 18. Intenzitet električnog polja za slučaj kada se antenski sistem BS instalira na stubu
(ukupno, za sve visine stubova)

Slika 19. Raspodela broja lokacija u zavisnosti od izmerene apsolutne maksimalne


vrednosti intenziteta električnog polja na lokaciji

Da bi se stekao potpuniji uvid u nivo elektromagnetnog zračenja baznih stanica instaliranih


na stubovima, dodatno je statistički određena raspodela broja lokacija u zavisnosti od dobijenih
apsolutnih maksimalnih vrednosti (maksimalna vrednost ukupnog intenziteta električnog polja za
celu lokaciju). Pri tome, za razliku od prethodne diskusije, u okviru ove analize razmotrene su i
vrednosti izmerene u zatvorenom prostoru (indoor merenje) u objektima iz neposrednog okruženja
stuba. Naime, u sklopu mernih aktivnosti, kad god je to bilo moguće vršeno je merenje intenziteta
električnog polja i u indoor uslovima i to uglavnom uz prozor ili zid objekta na strani prema
analiziranom stubu (na različitim visinama u odnosu na tlo zavisno od objekta). Dobijeni rezultati
prikazani su na Slici 19.

Na osnovu Slike 19. može se zaključiti da je u uslovima outdoor merenja apsolutni


maksimum na lokaciji u granicama 1-2 V/m ostvaren u preko 40% slučajeva, dok je u oko 90%
slučajeva njegova vrednost manja od 4 V/m. Sa druge strane, u indoor uslovima, u najvećem broju
slučajeva apsolutni maksimum na lokaciji je manji od 1 V/m, dok njegova vrednost ni u jednom
slučaju nije prešla 4 V/m. Pri tome, treba naglasiti da su apsolutni maksimumi za indoor uslove po
pravilu odgovarali mernoj poziciji u neposrednoj blizini prozora objekta na strani prema stubu.
Ovakav rezultat je logičan, s obzirom na činjenicu da su građevinski objekti gotovo uvek prostorno
razdvojeni od antenskog stuba za više desetina metara.

7. ZAKLJUČAK

Izbor stuba kao pogodnog rešenja za instaliranje antenskog sistema bazne stanice je sa
stanovišta mobilnih operatora najzastupljenije rešenje. Na to ukazuje veliki procenat lokacija (u
odnosu na ukupan broj) koje su analizirane i u čijoj okolini je meren nivo električnog polja od
strane ekipa sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu.

Merenjima je pokazano da u neposrednoj blizini antenskih sistema baznih stanica


instaliranih na stubovima, intenzitet elektromagnetnog zračenja ne prevazilazi norme koje
propisuje ICNIRP, odnosno koje definišu srpski standardi [32, 39, 40]. U konkretnom slučaju
intenzitet elektromagnetnog zračenja, sa maksimalnom vrednošću nižom od 10 V/m, je znatno
ispod dozvoljene granice. Na rastojanjima većim od 50 m od podnožja stuba, medijanska i
maksimalna vrednost nivoa električnog polja su ispod 1 V/m, odnosno 2 V/m, respektivno.
Rezultati merenja su obrađeni imajući u vidu različite visine antenskih stubova, i u tom smislu je
zaključeno da medijanska i minimalna vrednost nivoa električnog polja, za isto referentno
rastojanje od podnožja stuba, evidentno opadaju kako se povećava visina stuba. Sa druge strane,
ovakav zaključak ne važi za maksimalne vrednosti, koje su, bez obzira na visinu stuba, približno
istih vrednosti, što je uglavnom posledica namernog povijanja antenskih dijagrama u vertikalnoj
ravni ka zemlji.

Pored merenja u outdoor uslovima oko lokacija baznih stanica, merene su i vrednosti nivoa
električnog polja u zatvorenom prostoru (indoor merenja) u objektima koji su u neposrednom
okruženju antenskog stuba. Na osnovu dobijenih rezultata izvršena je raspodela broja lokacija u
zavisnosti od dobijenih apsolutnih maksimalnih vrednosti (maksimalna vrednost ukupnog
intenziteta električnog polja za celu lokaciju), za oba slučaja. U outdoor uslovima apsolutni
maksimum je, na preko 40% lokacija, u granicama 1-2 V/m, dok je u oko 90% slučajeva njegova
vrednost manja od 4 V/m. Sa druge strane, u indoor uslovima, u najvećem broju slučajeva apsolutni
maksimum na lokaciji je manji od 1 V/m, dok njegova vrednost ni u jednom slučaju nije prešla 4
V/m.

U sklopu mernih kampanja izvršena su merenja nivoa električnog polja na velikom broju
lokacija baznih stanica čiji su antenski sistemi instalirani unutar objekata (indoor lokacije) ili na
objektima. Imajući u vidu specifičnost ovih lokacija, u nekim budućim radovima biće sprovedena
statistička analiza nivoa elektromagnetne emisije u lokalnoj zoni ovih tipova baznih stanica.

Literatura

[1]Zakon o zaštiti od nejonizujućih zračenja, Službeni glasnik Republike Srbije broj 36/2009, od 15. maja
2009.
[2]Marvin C. Ziskin: “Electromagnetic Hypersensitivity – A COMAR Technical Information Statement”, IEEE
Engineering in Medicine and Biology, September/October 2002, pp. 173-175.
[3]Akimasa Hirata: “Temperature Increase in Human Eyes Due to Near-Field and Far-Field Exposures at 900
MHz, 1.5 GHz, and 1.9 GHz”, IEEE Trans. on Electromagnetic Compatibility, Vol. 47, No. 1, February 2005,
pp. 68-76.
[4]Quirino Balzano, Oscar Garay, and Thomas J. Manning, Jr.: “Electromagnetic Energy Exposure of
Simulated Users of Portable Cellular Telephones”, IEEE Trans. on Vehicular Techn., Vol. 44, No. 3, August
1995, pp. 390-403.
[5]Antonio Sarolic, Borivoj Modlic, Gordan Sisult and Mario Cvitkovic: “Human EMF Exposure Health Hazard
Range Modeling”, presented at the International Symposium on Communications and Information
Technologies (ISCIT 2008).
[6]Bela Szentpali: “Human Exposure to Electromagnetic Fields from Mobile Phones”, presented at the
TELSIKS, 1999.
[7]Stefano Pisa, Marta Cavagnaro,Vanni Lopresto, Emanuele Piuzzi, Giorgio A. Lovisolo, and Paolo Bernardi:
“A Procedure to Develop Realistic Numerical Models of Cellular Phones for an Accurate Evaluation of SAR
Distribution in the Human Head”, IEEE Trans. on Microwave Theory and Techniques, Vol. 53, No. 4, April
2005, pp. 1256-1265.
[8]Sami Ilvonen, Jukka Sarvas: “Magnetic-Field-Induced ELF Currents in a Human Body by the Use of a GSM
Phone”, IEEE Trans. on Electromagnetic Compatibility, Vol. 49, No. 2, May 2007, pp. 294-301.
[9]Qing-Xiang Li and Om P. Gandhi: “Thermal Implications of the New Relaxed IEEE RF Safety Standard for
Head Exposures to Cellular Telephones at 835 and 1900 MHz”, IEEE Trans. on Microwave Theory and
Techniques, Vol. 54, No. 7, July 2006, pp. 3146-3154.
[10]Akimasa Hirata and Toshiyuki Shiozawa: “Correlation of Maximum Temperature Increase and Peak SAR
in the Human Head Due to Handset Antennas”, IEEE Trans. on Microwave Theory and Techniques, Vol. 51,
No. 7, July 2003, pp. 1834-1841.
[11]Rakhesh Singh Kshetrimayum: “Mobile phones: Bad for your health?”, IEEE POTENTIALS, March/April
2008, pp.18-20.
[12]James C. Lin: “Bioelectromagnetics Research Activities in Europe”, IEEE Microwave Magazine, February
2007, pp. 36-38.
[13]Quirino Balzano, Oscar Garay, Frances Steel: “Heating of Biological Tissue in the Induction Field of VHF
Portable Radio Transmitters”, IEEE Trans. on Vehicular Techn., Vol. VT-27, No. 2, May 1978, pp. 51-55.
[14]Kjell Hansson Mild: “Occupational Exposure to Radio-Frequency Electromagnetic Fields”, PROCEEDINGS
of the IEEE, Vol. 68, No. 1, January 1980, pp. 12-17.
[15]M. Francavilla, A. Schiavoni, P. Bertotto and G. Richiardi: “Effect of the hand on cellular phone
radiation”, IEE Proc.-Microw. Antennas Propag., Vol. 148, No. 4, August 2001, pp. 247-253.
[16]Marie-Christine Gosselin, Andreas Christ, Sven Kuhn, and Niels Kuster: “Dependence of the
Occupational Exposure to Mobile Phone Base Stations on the Properties of the Antenna and the Human
Body”, IEEE Trans. on Electromagnetic Compatibility, Vol. 51, No. 2, May. 2009, pp. 227-235.
[17]James C. Lin: “Microwave Exposure and Safety Associated with Personal Wireless Telecommunication
Base Stations”, IEEE Microwave Magazine, September 2002, pp. 28-32.
[18]Renato Cicchetti and Antonio Faraone: “Estimation of the Peak Power Density in the Vicinity of Cellular
and Radio Base Station Antennas”, IEEE Trans. on Electromagnetic Compatibility, Vol. 46, No. 2, May 2004,
pp. 275-290.
[19]E. Nicolas, D. Lautru, F. Jacquin, M. F. Wong, and J. Wiart: “Specific Absorption Rate Assessments
Based on a Selective Isotropic Measuring System for Electromagnetic Fields”, IEEE Trans. on
Instrumentation and Measurements, Vol. 50, No. 2, April 2001, pp. 397-401.
[20]Fernando Las-Heras, Marcos Rodríguez Pino, Susana Loredo, Yuri Alvarez and Tapan K. Sarkar:
“Evaluating Near-Field Radiation Patterns of Commercial Antennas”, IEEE Trans. on Antennas and
Propagation, Vol. 54, No. 8, August 2006, pp. 2198-2207.
[21]Christof Olivier and Luc Martens: “Optimal Settings for Narrow-Band Signal Measurements Used for
Exposure Assessment Around GSM Base Stations”, IEEE Trans. on Instrumentation and Measurements, Vol.
54, No. 1, February 2005, pp. 311-317.
[22]Zwi Altman, Brigitte Begasse, Christian Dale, Andrzej Karwowski, Joe Wiart, Man-Fai Wong, and
Laroussi Gattoufi: “Efficient Models for Base Station Antennas for Human Exposure Assessment”, IEEE
Trans. on Electromagnetic Compatibility, Vol. 44, No. 4, November 2002, pp. 588-592.
[23]C. Petersen: “Electromagnetic Radiation from Selected Telecommunications Systems”, PROCEEDINGS of
the IEEE, Vol. 68, No. 1, January 1980, pp. 21-24.
[24]John N. Sahalos, Elias E. Vafiadis, Theodore S. Samaras, Dimitrios G. Babas, and Sotirios S. Koukourlis:
“EM Field Measurements in the Vicinity of an Antenna Park for Radiation Hazard Purposes”, IEEE Trans. on
Broadcasting, Vol. 41, No. 4, December 1995, pp. 130-135.
[25]Klaus Meier, Michael Burkhardt, Thomas Schmid, and Niels Kuster: “Broadband Calibration of E-Field
Probes in Lossy Media”, IEEE Trans. on Microwave Theory and Techniques, Vol. 44 No. 10, October 1996,
pp. 1954-1962.
[26]Sebastian Blanch, Jordi Romeu, and Angel Cardama: “Near Field in the Vicinity of Wireless Base-Station
Antennas: An Exposure Compliance Approach”, IEEE Trans. on Antennas and Propagation, Vol. 50, No. 5,
May 2002, pp. 685-692.
[27]M. Garcıa Sanchez, I. Cuinas and A. Vazquez Alejos: “Electromagnetic field level temporal variation in
urban areas”, Electronics Letters, Vol. 41, No. 5, March 2005.
[28]Dimitrios I. Stratakis, Andreas I. Miaoudakis, Thomas D. Xenos, and Vassilios G. Zacharopoulos:
“Overall Uncertainty Estimation in Multiple Narrow-Band In Situ Electromagnetic Field Measurements”, IEEE
Trans. on Instrumentation and Measurements, Vol. 58, No. 8, August 2009, pp. 2767-2779.
[29]Radiofrequency radiation, Principles and Methods of Measurements – 300 kHz to 100 GHz, Australian
standard AS 2772.2, The Standards Association of Australia, North Sydney, 1988.
[30]IEEE Recommended Practice for the Measurement of Potentially Hazardous Electromagnetic Fields—RF
and Microwave, Recognized as an American National Standard (ANSI), IEEE Std C95.3-1991.
[31]Osnovni standard za izračunavanje i merenje jačine elektromagnetskog polja i SAR-a u odnosu na
izlaganje ljudi elektromagnetskom polju u radio-stanicama i fiksnim priključnim stanicama za bežične
telekomunikacione sisteme (od 110 MHz do 40 GHz), Srpski standard, SRPS EN 50383, Institut za
standardizaciju Srbije, oktobar 2008.
[32]International Commission on Nonionizing Radiation Protection, http://www.icnirp.de
[33]Radiation Protection Standard: Maximum exposure levels to radiofrequency fields – 3 kHz to 300 GHz,
Australian Radiation Protection and Nuclear Safety Agency, 2002, http://www.arpansa.gov.au
[34]Radiofrequency Radiation Exposure Limits, U.S. Federal Communications
Commission, http://www.fcc.gov/oet/rfsafety
[35]IEEE Standard for Safety Levels with Respect to Human Exposure to Radio Frequency Electromagnetic
Fields, 3 kHz to 300 GHz, IEEE C95.1-1991.
[36]IEEE Standard for Safety Levels with Respect to Human Exposure to Radio Frequency Electromagnetic
Fields, 3 kHz to 300 GHz, IEEE Std C95.1, 1999 Edition.
[37]IEEE Standard for Radio-Frequency Energy and Current-Flow Symbols, IEEE Std C95.2-1999.
[38]WHO. International EMF Project: http://www.who.int/emf
[39]Standard za proizvode za pokazivanje usaglašenosti radio-stanica i fiksnih priključnih stanica za bežične
telekomunikacione sisteme sa osnovnim ograničenjima ili referentnim nivoima koji se odnose na izlaganje
ljudi radiofrekvencijskim elektromagnetskim poljima (od 110 MHz do 40 GHz) - profesionalna
upotreba, Srpski standard, SRPS EN 50384, Institut za standardizaciju Srbije, oktobar 2008.
[40] Standard za proizvode za pokazivanje usaglašenosti radio-stanica i fiksnih priključnih stanica za bežične
telekomunikacione sisteme sa osnovnim ograničenjima ili referentnim nivoima koji se odnose na izlaganje
ljudi radiofrekvencijskim elektromagnetskim poljima (od 110 MHz do 40 GHz) - Opšta upotreba, Srpski
standard, SRPS EN 50385, Institut za standardizaciju Srbije, oktobar 2008.
[41] Mirjana Simić, Mladen Koprivica, Aleksandar Nešković, Nataša Nešković, Đorđe Paunović: "Sistem za
automatsko merenje nivoa elektromagnetne emisije u lokalnoj zoni radio predajnika”TELFOR 2003, Beograd.
[42] Miroslav Petković, Mirjana Simić, Mladen Koprivica, Nataša Nešković, Aleksandar Nešković, Đorđe
Paunović: “Sistem za automatsko merenje intenziteta električnog polja realizovan korišćenjem spektralnog
analizatora Protek 3201”, ETRAN 2005, Budva.