Anda di halaman 1dari 40

4

Multifunkcionalna poljoprivreda kao osnova za razvoj


agrarne industrije u AP Vojvodini

4.1. Uvod

Danas je društvo suočeno s činjenicom da prilikom zadovoljenja svojih potreba i razvoja,


treba da vodi računa o očuvanju resursa i prirodnoj ravnoteži kako bi sačuvala uslove za
opstanak i razvoj budućih generacija.
Pojam multifunkcionalna poljoprivreda1 je povezan sa netržišnim funkcijama,
odnosno zahtevom da se ostvari održivi privredni, socijalni i ekološki razvoj sredina u
kojima se odvija poljoprivredna proizvodnja. To znači, da bi poljoprivreda trebala da,
pored proizvodnje za tržište, participira i u razvoju ruralnih područja, unapređenju
životnog standardu (uslova života) njegovog stanovništva i zaštiti i unapređenju životne
sredine. Ideja o multifunkcionalnosti poljoprivrede je karakteristična, pre svega za
najrazvijenije države-članice EU, koje raspolažu sa tehnologijama, infrastrukturom,
znanjima i kapitalom u obimu koji omogućava da vode računa i o njenim netržišnim
funkcijama. Suprotno tome, poljoprivreda zemalja u razvoju (u koje spadaju i Republika
Srbija i AP Vojvodina, kao njen sastavni deo) se orijentisane na proizvodnje hrane po
svaku cenu, ne vodeći računa o navedenim netržišnim funkcijama, takav način
poljoprivredne proizvodnje je poznat kao monofunkcionalna poljoprivreda.
Razlike u raspoloživosti radom stvorenih resursa između država i regiona su osnovni
ograničavajući faktor za implementaciju koncepta multifunkcionalne poljoprivrede. Primer
razlike i uslova za implementaciju ovog koncepta su zemlje u razvoju i Evropska unija ali i
unutar EU ne postoji zadovoljavajući nivo usaglašenosti.
Primena koncepta multifunkcionalnog razvoja poljoprivrede je neophodna i u
Republici Srbiji, naročiti zato što je to jedan od uslova za uključenje u proces evropskih
integracija. No, sa aspekta AP Vojvodine problem implementacije koncepta
multifukcionalne poljoprivrede trebalo bi razmatrati u jednom širem kontekstu. Da bi se
prevazišla aktuelna razvojna entropija, trebalo bi pronaći (novu) ravnotežu između
raspoloživih resursa i prirode, posebno kada se uzme u obzir da se prirodni poljoprivredni
resursi u AP Vojvodini intenzivno koriste na način koji ne daje željene efekte u pogledu
povećanja novostvorene vrednosti, smanjenja nezaposlenosti i debalansa u spoljno-
ekonomskim odnosima.

1
U funkciji konkretizacije ovog pojma koristi se sledeća definicija: … Multifunkcionalna
poljoprivreda znači obezbeđenje hrane i drugih korisnih outputa koji nemaju tržišnu cenu (nazivamo
ih netržišnim funkcijama, eksternalijama) u čijem interesu država interveniše raznim mehanizmima
regulacije …
91
4.2. Značaj multifunkcionalnog razvoja poljoprivrede za AP Vojvodinu

Multifunkcionalna poljoprivreda trebalo bi da postane osnova održivog ruralnog razvoja u


AP Vojvodini, odnosno područja u kojima je agrarna industrija preovlađujuća privredna
aktivnost. Time bi se AP Vojvodina uključila u evropski trend, gde se u formulisanju
strukture ciljeva i akcija agrarnih politika sve više govori o održivom razvoju i naporima
koje treba uložiti da zadovoljavanje potreba sadašnjih generacija ne ugrozi mogućnosti
njihovog zadovoljavanja u budućnosti. Pojam održivi ruralni razvoj podrazumeva
ravnomeran socijalni, ekonomski i ekološki razvoj u prostorima u kojima se odvija
proizvodnja agrarne industrije i igra ključnu ulogu u očuvanju prirodnih resursa, zaštiti
životne sredine i zdravlja ljudi ne samo ruralnih sredina nego i celokupnog stanovništva.
Kroz istoriju bavljenja poljoprivredom, ljudi nisu obraćali pažnju na značaj
racionalnog upravljanja prirodnim resursima, te razmišljanja o tome počinju tek sada, kada
se svet suočava sa velikim ekološkim problemima i problemima oskudnih i neravnomerno
raspoređenih prirodnih resursa za stalno rastuće stanovništvo.
Razmišljanja o smanjivanju štetnog uticaja na sredinu, ali posebnost i važnost
razvoja multifunkcionalnog modela poljoprivrede ogleda se u tome što model nudi, ne
samo rešenja za ekološke probleme, nego i za brojna druga socijalna i ekonomska pitanja
na način koji je za održiv na dugi rok.
Odgovarajući nivo zaposlenosti i kvaliteta života ljudi u ruralnim sredinama su
osnovni ciljevi održivosti sa sociološkog aspekta, dok se sa ekonomskog aspekta teži
diverzifikaciji ruralne ekonomije, koja podrazumeva efikasno korišćenje resursa i
konkurentnost i vitalnost seoske poljoprivrede, preciznije individualne farmerske
organizacije poljoprivredne proizvodnje. Ekološki ciljevi održivosti odnose se na očuvanje
i racionalnu upotrebu svih resursa, kako bi ih na adekvatan način mogle primenjivati
buduće generacije. Brojni ciljevi vezani za socijalne i ekološke probleme mogu se rešavati
promenama u poljoprivredi jer ova delatnost pretpostavlja intenzivan odnos čoveka i
prirode, sa širokim spektrom uticaja na njene razne aspekte. Međutim, dobrobit koju može
da proizvede, poslednjih decenija zanemarena je naglašavanjem ekonomskog efekta svake
delatnosti, jer savremena ekonomija daje prednost profitu nad socijalnom i ekološkom
situacijom.
Multifunkcionalna poljoprivreda je antipod intenzivno industrijalizovanoj
poljoprivrednoj proizvodnji, jer zagovara očuvanje tradicionalnih vrednosti, načina
proizvodnje i stila života ljudi. Pojedini autori ovaj koncept nazivaju "evropski model"
poljoprivrede i njegovo intenzivnije zastupanje počinje krajem dvadesetog stoleća.
Njegova osnovna karakteristika je zasnovanost na konceptu multifunkcionalnosti ruralnih
sredina i samim tim i težnje ka održivom razvoju. Netržišne funkcije ili pozitivni efekti
koji po definiciji čine poljoprivredu multifunkcionalnom su:
 Bezbednost hrane,
 Jednaka dostupnost hrane za sve socijalne grupe,
 Odgovarajući ruralni uslovi života, i
 Zaštita okoline (pejzaž, biodiverzitet, raširenost uzročnika bolesti i štetočina).
Dobrobiti koje donosi multifunkcionalna poljoprivreda, najbolje se mogu sagledati
ukoliko se uporedi sa ostala dva vida privređivanja u poljoprivredi. Naime, u razmatranju
svetske poljoprivrede i ishrane stanovništva, razlikuju se tri tipa poljoprivrede (Šomođi,
2006, s. 26):

92
1. Monofunkcionalna poljoprivreda – zastupljena u ekonomski manje razvijenim
delovima sveta, sa nepovoljnim uslovima proizvodnje, nerazvijenom infrastrukturom i
velikom populacijom. Osnovni cilj je da se obezbedi hrana za stanovništvo po svaku cenu;
2. Profitno orijentisana poljoprivreda – zastupljena u zemljama sa povoljnim
uslovima proizvodnje određenih proizvoda za svetsko tržište na bazi kriterijuma ekonomije
obima i visoke efikasnosti, a sa ciljem zadržavanja određenog tržišnog segmenta;
3. Multifunkcionalna poljoprivreda – karakteristična za Evropsku uniju. Pored
primarne funkcije obezbeđenja hrane, obezbeđuje i netržišne funkcije.
Problem multifunkcionalnog modela evropske poljoprivrede dolazi do izražaja
nakon priključenja novih država-članica. Razlike u produktivnosti, razvijenosti, pa i
multifunkcionalnim karakteristikama poljoprivreda između država-članica, sve su
izraženije. Poslednja globalna finansijska i privredna kriza dovela je do stvaranja velikih
razlika u finansijskoj moći između regiona i država-članica, a na situaciju u poljoprivredi
se najviše odražava siromašenje domaćinstava u manje razvijenim državama-članicama i
njihovo gašenje zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti. Zbog velikih razlika između
država kandidata za članstvo i EU kao celine, predviđeno je da se taj problem ublaži putem
predpristupnih fondova namenjenih državama-kandidatima za pomoć u razvoju
poljoprivrede kakva se zahteva u evropskom modelu.
Ipak, u multifunkcionalnom razvoju poljoprivrede, ključnu ulogu ima razvijenost
ruralnih područja, a sadašnje stanje pokazuje da, kako se zemlja razvija, sela nestaju i ne
mogu da se održe samo putem javne pomoći namenjene ruralnom razvoju. Što su zemlje
razvijenije, sela su manje zastupljena u svom tradicionalnom obliku. Industrijalizovanoj
poljoprivredi razvijenih zemalja, sela samo služe da se na tim prostorima obavlja
poljoprivredna proizvodnja, a obavljaju je farmeri koji često ne žive na tim prostorima jer
tradicionalna ruralna područja nestaju. Sa prvim promišljanjima o razvoju
multifunkcionalne poljoprivrede, dolazi do zaokreta u odnosu na decenijske napore ka
podizanju nivoa industrijalizovanosti ruralnih područja.
Praksa poljoprivredne proizvodnje koja se danas primenjuje, jednostavno je
neodrživa u dužem vremenskom periodu. Proizvodnja u razvijenim zemljama je visoko
industrijalizovana i zahteva velike količine oskudnih resursa, a otpad i zagađenja koja
prouzrokuje, sve su izraženija. Prioritet daljeg razvoja poljoprivrede treba da bude:
zdravlje ljudi, zaštita životne sredine, bezbednost hrane, očuvanje prirodnih izvora
energije, zemljišta i voda itd.
Osnovni ciljevi konvencionalne poljoprivredne proizvodnje svode se na proizvodnju
životnih namirnica i sirovina za industriju, a modernu poljoprivredu karakteriše
usmerenost nauke i tehnike na biološke procese i transformaciji biljne mase u obnovljivi
resurs. Jasno je da ovakva promena shvatanja poljoprivrede, ujedno znači i njeno
pomeranje od radno intenzivne ka kapitalno intenzivnoj delatnosti. Multifunkcionalna
poljoprivreda zahteva skupu tehniku i tehnologiju i velika ulaganja kapitala, te je još uvek
karakteristična samo za visoko razvijene zemlje.
Osnovni uzrok teškoća pri pokušaju egzaktnog definisanja multifunkcionalne i
uopšte, održive poljoprivrede jeste veliki broj različitih načina kojima se postiže ovakva
proizvodna praksa. Multifunkcionalna poljoprivreda podrazumeva farmerski tip
proizvodnje, gde je naglasak na formiranju tzv. eko-farmi. Eko-farme su zapravo
gazdinstva koja proizvodnju zasnivaju na principima organske proizvodnje i očuvanja
životne sredine.
Ekonomski značaj multifunkcionalnosti ogleda se u mogućnosti ostvarivanja profita
iz poljoprivrede na dugi rok. Nesumnjivo je da moderna poljoprivreda obezbeđuje sve veći

93
i veći profit kako se tehnologija i društvo razvijaju, ali produktivnost na ovaj način ne
može rasti u nedogled. Moderan način proizvodnje podrazumeva intenzivnu upotrebu
prirodnih resursa, posebno zemljišta, i postavlja se pitanje kako na takvim osnovama
prehraniti rastuće stanovništvo na planeti i zaustaviti proces nestajanja ruralnih područja.
Investicije u poljoprivrednu delatnost treba da poštuju karakteristike i mogućnosti koje
pružaju konkretni regioni i područja, a ne da budu zasnovane na što većem iscrpljivanju
resursa koje neki regioni čak nemaju ni dovoljno.
Prema definiciji koja je u uptrebi u zemljama OECD-a (Organisation for Economic
Co-operation and Development - Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj),
multifunkcionalna poljoprivreda podrazumeva postojanje višestrukih robnih i nerobnih
outputa koji su zajedno proizvedeni u poljoprivredi. Nerobni outputi mogu izazvati efekat
pozitivnih eksternalija ili obezbediti javna dobra za koje ne postoji interes privatnog
sektora.
Najbolji način da se istakne značaj koji se pridaje konceptu održivosti i
multifunkcionalnosti je razumevanje činjenice da rezultat efikasne upotrebe prirodnih
resursa u poljoprivredi ne mora se nužno odnositi isključivo na proizvodnju hrane. Ova
delatnost daje prostora da se prirodni resursi koriste na načine koji obezbeđuju: čist
vazduh, veću zaposlenost, smanjenje degradacije zemljišta, manju stopu kriminala itd. Dok
održivi razvoj poljoprivrede insistira na efikasnoj upotrebi resursa, multifunkcionalna
poljoprivreda okrenuta je ka istraživanju načina na koji se može što efikasnije
diversifikovati poljoprivredna proizvodnja.

4.3. Prilagođavanje poljoprivrede Republike Srbije i AP Vojvodine zahtevima


Evropske unije u pogledu multifunkcionalnosti

Na putu ka Evropskoj uniji, Republika Srbija i AP Vojvodina će imati mogućnost da


iskoristi različite vidove pomoći koji imaju za cilj da povećaju stepen harmonizacije
nacionalne i regionalne agrarne politike i Zajedničke agrarne politike. Da bi dovoljno
obuhvatno delovala na sadašnju agrarnu politiku, podrška na koju može računati treba da
se sastoji iz sledećih nivoa (Marz et al., 2013, s. 50):
1. Institucioalni nivo: Jačanje politike savetodavnog rada i unapređenje upravljačkih
kapaciteta za implementaciju agro-političkih koncepata i finansijskih instrumenata,
naročito u okviru IPA programa (Instrument for Pre-accession Assistance);
2. Edukacijski nivo: Jačanje partnerstva sa univerzitetima, povećanje razmene
kadrova između akademskih institucija i olakšavanje integracije u domenu istraživačkog
rada u međunarodne tokove;
3. Nivo prerade proizvoda: Intenzivnija promocija moderne tehnologije, prerade,
distribucije i marketinga;
4. Nivo proizvodnje: Kroz unapređenje savetodavnih službi i promovisanje svih
mera koje će omogućiti povećanje ekonomskih efekata. Ovo se može ostvariti prvenstveno
podrškom širenju zadrugarstva i ostalih oblika interesnog udruživanja.
Republika Srbija i AP Vojvodina u mnogo čemu kasne za standardima i propisima
EU, te će se sa približavanjem priključenju suočiti sa brojnim izazovima i promenama koje
mora izvršiti u poljoprivredi, a to su (preuzeto sa http://www.ruralinfoserbia.rs/dokumenta/
uporedna%20analiza.pdf, s. 17):
 Otvaranje granica, kroz proces priključivanja Evropskoj uniji i članstvo u Svetskoj
trgovinskoj organizaciji (STO) uslovljava intenziviranje tržišne utakmice na domaćem
tržištu i potrebe za povećanjem cenovne konkurentnosti;

94
 Povećani zahtevi i tražnja za proizvodima, koji su konkurentni kvalitetom, pri
čemu je taj kvalitet dokazan sertifikatom – integrisana proizvodnja, organska proizvodnja,
zaštita imena porekla, zaštita oznake porekla i slično;
 Promena tržišnih lanaca u pravcu povećanja potrošnje u supermarketima i
koncentracija prerade u nekoliko (prerađivačkih) kapaciteta, koji traže veće količine i
poboljšan i standardizovani kvalitet;
 Sve zahtevniji standardi, posebno vezani za izvoz (kako u Evropsku uniju, tako i u
ostale zemlje), ali i na domaćem tržištu;
 Pojačanje zahteva za sledljivost u proizvodnji (obeležavanje životinja ili biljni
pasoši);
 Povećanje ulaganje u ruralna područja, kako kroz razne programe centralne i
regionalne vlasti, tako i korišćenjem fondova Evropske unije;
Da bi poljoprivreda zaista imala karakteristike multifunkcionalnosti i doprinela
održivom razvoju zajednica u ruralnim područjima, neophodno je očuvati poljoprivredna
gazdinstva, koja su, zajedno sa prirodnim uslovima i stanovništvom, osnovni subjekti
poljoprivredne proizvodnje u ruralnim područjima zajedno. Poljoprivredna gazdinstva u
Republici Srbiji i AP Vojvodini imaju potencijal da svoju proizvodnju okrenu principima
održivog razvoja i time, ne samo da utiču na životnu sredinu, nego i diverzifikuju svoje
prihode.
Nedovoljnost sredstava i nepostojanje jasno definisanih strategija razvoja ruralnih
područja i održive poljoprivrede, dovodi do poistovećivanja multifunkcionalnosti i
raznovrsnosti u poljoprivrednoj proizvodnji od strane pojedinih poljoprivrednih
gazdinstava. Naime, nedovoljno informisani poljoprivredni proizvođači ponekad smatraju
da bilo koji vid diverzifikacije proizvodnje ujedno znači i korak ka multifunkcionalnosti
poljoprivrede. Uvođenje aktivnosti, kao što su na primer, seoski turizam, pružanje usluga,
organska proizvodnja i slično, može da predstavlja oblik diversifikacije koji ne mora da
rezultuje pozitivnim eksternalijama.
Zajednička poljoprivredna politika Evropske unije pruža jasne propise za
poljoprivredne proizvođače, kako da se uspešno bave poljoprivredom, ostvaruju korist, ali
i kako da doprinesu društvu u najširem smislu. Za nacionalne i regionalne kreatore agrarne
politike važno je da shvate suštinu i mehanizme funkcionisanja Zajedničke poljoprivredne
politike i da poljoprivredu Republike Srbije, odnosno AP Vojvodine vode putem održivog
razvoja.
U kontekstu približavanja zahtevima Evropske unije, nacionalni ciljevi u pogledu
održivog razvoja poljoprivrede su (preuzeto sa http://www.merz.gov.rs Nacionalna
strategija održivog razvoja Republike Srbije, 2007, s. 106):
1. Usklađivanje nacionalnih propisa i akcija iz oblasti poljoprivrede sa
zakonodavstvom i praksom Evropske unije;
2. Podsticanje investicija u smanjenje zagađenja iz poljoprivrede, očuvanje agro-
diverziteta i tradicionalnih (kombinovanih) sistema farmi radi očuvanja predeonog
specijskog bio-diverziteta u osetljivim agroekološkim uslovima, razvoj sistema zaštite
dobrobiti životinja, smanjenje erozije, te očuvanje i unapređenje životne sredine u celini;
3. Povećanje površina pod organskom i drugim ekološki prihvatljivim sistemima
poljoprivredne proizvodnje;
4. Podizanje i razvijanje javne svesti poljoprivrednih proizvođača o problemima
životne sredine, uz uvažavanje principa zaštite biodiverziteta i dobrobiti životinja;
5. Uvođenje kodeksa dobre poljoprivredne prakse;

95
Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije je pokušalo
da ove principe ugradi u Nacionalnu strategiju održivog razvoja Republike Srbije. Vizija
kojom bi trebalo da se u narednih pet godina Republika Srbija približi po razvijenosti,
produktivnosti i održivosti poljoprivrede sa Evropskoj uniji, oslanja se na detaljnu analizu
neiskorišćenih potencijala. U posebnom delu Strategije analiziran je konkretan uticaj koji
poljoprivreda kao delatnost ima na životnu sredinu. Ističe se smanjena upotreba hemijskih
sredstava u poljoprivredi kao posledica perioda recesije u većini zemalja u svetu, pa tako i
kod nas, ali i povećan stepen zabrinutosti za iscrpljivanje prirodnih resursa neprestanim
eksploatisanjem bez ulaganja u oporavak, kao što je to slučaj sa zemljištem. Vreme
prosperiteta uvek je bilo praćeno intenziviranjem korišćenja resursa u svim granama
privrede, pa tako i u poljoprivredi. Visok nivo kapitalnih ulaganja u kombinaciji sa
nedostatkom adekvatnih zakona vezanih za životnu sredinu, osiromašuju u značajnoj meri
raspoložive prirodne resurse.
Pojave erozija tla, neobnovljeni i zapušteni prirodni resursi u ruralnim regionima
Republike Srbije su sve više rašireni jer zbog nedovoljno efikasne ruralne politike, mladi
ljudi napuštaju sela i odlaze u gradove i inostranstvo u potrazi za poslom. Strategijom je
predviđeno pružanje podrške mladima, zainteresovanim za bavljenje poljoprivredom, da se
vrate u selo i produktivno bave poljoprivredom. Koristan reper je činjenica da u većini
država-članica EU podrška Zajedničke poljoprivredne politike počela da daje očigledne
rezultate, pa je broj savremenih gazdinstava u vlasništvu mladih porodica sve veći.
Razvoju pojma multifunkcionalna poljoprivrede najviše je doprinelo globalno
promenjeno shvatanje o ulozi poljoprivrednog sektora u nacionalnim ekonomijama.
Multifunkcionalna poljoprivreda ima zadatak da obezbedi sledeće efekte u ruralnim
područjima (Simanović, 2011, s. 86);
Prvo, ekonomske efekte. Zadovoljenje osnovnih životnih potreba i ostvarenje dobiti
poljoprivrednih proizvođača su osnovne ekonomske funkcije poljoprivredne proizvodnje u
ruralnim područjima. Diverzifikacijom, poljoprivredni proizvođači povećavaju svoje
prihode, proizvode visoko kvalitetne proizvode i čuvaju prirodne resurse. Tradicionalna
proizvodnja je daleko od koncepta održivosti jer dovodi do degradacije zemljišta kao
ključnog resursa. Primena multifunkcionalnog modela poljoprivrede značajno bi popravila
ekonomsku sliku poljoprivrednih proizvođača, koji još uvek ostvaruju dosta niže prihode
nego proizvođači u drugim granama. Naime, uvodeći i druge aktivnosti i proizvodeći
visokokvalitetne, organske proizvode proizvođači imaju mogućnost ostvarenja
zadovoljavajućeg profita i na površini od 4,5 ha koliko iznosi prosečna površina
zemljišnog poseda u Republici Srbiji. Ideja je i da se obezbede sredstva koja će se
isplaćivati poljoprivrednim proizvođačima u vidu nadoknade za doprinos očuvanju životne
sredine, odnosno prirodnih resursa, koji se smatraju "javnim dobrima". Ipak,
proizvođačima moraju da prođu brojna savetovanja i da stiču razna znanja i veštine kako bi
se u potpunosti uklopili i savremen koncept poljoprivredne proizvodnje.
Drugo, ekološke efekte. Ekološka korist se ogleda u smanjenju zagađenja prirode i
prirodnih resursa, kvalitetu i sigurnosti hrane, razvoju turizma i mnogim drugim
pozitivnim efektima. Detaljnijom analizom može se zaključiti da poljoprivreda može imati
značajne negativne efekte po životnu sredinu, s obzirom na to da je direktno povezana i sa
bio-diverzitetom uopšte, koristi velike količine vode i površine zemljišta, a vrlo lako može
ozbiljno zagađivati vazduh. Zbog toga, u perspektivi treba motivisati proizvođače da se
preorijentišu na manje štetne inpute i procese koji štede prirodne resurse. Pored toga,
podsticajno je i vezivanje subvencije proizvođačima za primenu agro-ekoloških mera, tj,
poštovanje ekoloških princima u proizvodnji.

96
Treće, socijalne efekte. Socijalna funkcija multifunkcionalne poljoprivrede odnosi se
na razvoj lokalnih zajednica i poboljšanje kvaliteta života. To znači da poljoprivreda,
zapravo, ima ulogu da pobljša životni standard i uopšte funkcionisanje i odnose između
ljudi na selu. Važnosti ove funkcije doprinosi i činjenica da 80% ljudi koji žive na selu i
bave se poljoprivredom, statistički se uvrštava u kategoriju siromašnih. Da bi ruralni
prostori napredovali, ključno je i podići nivo informisanosti i znanja poljoprivrednika koji
čine ruralnu zajednicu.
Četvrto, demografske efekte. Veća šansa za zaposlenje u ruralnim područjima i niži
stepen odlaska stanovništva u gradove i inostranstvo bili bi korist u demografskom smislu.
Ako je poljoprivreda multifunkcionalna, jedna od njenih funkcija je i očuvanje društvenih
zajednica kroz povećanje privredne aktivnosti područja, a time i njegove privlačnosti za
sadašnje i buduće stanovnike. Povećanje privredne moći sela ključno je i za ulaganje u
infrastrukturu koja direktno doprinosi stvaranju boljih uslova života.
Peto, kulturne efekte. Poljoprivreda treba da obezbedi čuvanje kulturnog nasleđa,
održavanje vrednosti porodice, obrazovanje dece te čuvanje kulturne baštine konkretnog
područja uključujući ih u ponudu u sklopu ruralnog turizma i time im obezbediti dodatne
prihode. Ruralna područja imaju i prirodnu i kulturnu vrednost i značaj. Tradicionalna
praktična znanja iz oblasti poljoprivredne proizvodnje prenose se generacijama i takođe
predstavljaju deo kulture tog područja.
Proizvodni i uslužni programi u okviru multifunkcionalnog ruralnog razvoja su
(Simanović, 2011, s. 90):
Prvo, energetika. Efikasnost korišćenja energije i negativni ekološki efekti njene
konverzije predstavljaju velike probleme u privrednom razvoju Republike Srbije. Teška
ekonomska situacija i nedovoljna in-cite proizvodnja su doveli do toga da ruralna područja
jedva pokrivaju osnovne energetske potrebe. Efikasnija proizvodnja energije iz
poljoprivrednih sirovina mogla bi da poboljša situaciju, ali su ovi projekti na samom
začetku. To se odnosi, pre svega, na mogućnosti unapređenja proizvodnje bioenergije.
Aktuelna proizvodnja bioenergije se oslanja na ostatke poljoprivrede i šumarstva, a
razvoj tehnologije je omogućio da se široki spektar tzv. energetskih useva koristi za
proizvodnju drugih oblika energije pogodnih za korišćenje u poljoprivredi (na primer,
biodizel i bioetanol). Evropska unija već ima određena iskustva u proizvodnji bioenergije i
smatra se da ova proizvodnja poljoprivredi obezbeđuje i dodatne prihode, ali i nova radna
mesta. Srbija će morati ovom fenomenu da iskaže veću pažnju kada postane članica EU.
Takođe, potrebno je dugoročno obezbediti edukovanje poljoprivrednika i određene
finansijske podsticaje za uzgoj energetskih kultura.
Kako bi se povećalo korišćenje organskog otpada za proizvodnju toplote, rada i
goriva, cilj je stvaranje tzv. energetskih farmi. Ove farme bi bile potpuno nezavisne u
proizvodnji energije u smislu da bi sopstvenu bio-masu koristile kao osnovni energetski
izvor. Ovakvi izvori energije su važni za ruralna područja, kako zbog smenjenja
negativnog uticaja na sredinu, tako i zbog ekonomičnosti i novih izvora prihoda. Takođe je
aktuelna i sve više primena geo-termalne energije za grejanje koja je u Republici Srbiji tek
u početnoj fazi, ali ima veliki potencijal. Treba istaći i količinu drveta koje se u Republici
Srbiji koristi kao izvor toplotne energije u zimskm periodu. Negativna strana intenzivne
upotrebe drveta je što se koristi neprerađeno u brikete ili palete, pa se tako iskoristi manje
od polovine energetskog potencijala.
U pogledu uštede energije i ekonomskog prosperiteta, važan segment je i
proizvodnja u kontrolisanim uslovima, odnosno, u plastenicima i staklenicima. Oni
omogućavaju da se zemljište tokom cele godine intenzivno koristi, smenjujući različite

97
useve, obično voća, povrća, cveća i začinskog bilja. Na ovaj način, mogu se ostvariti
prihodi i zaposlenost neuporedivo veći nego u slučaju, na primer, klasične ratarske
proizvodnje.
Drugo, projekti prostornog razvoja u funkciji brendiranja proizvoda hrane.
Globalizacija i pojave hiperkonkurencije su indukovali potrebu posebnog isticanja
geografskog područja sa koga dolazi konkretni proizvod. Nacionalna agrarna industrija je
u situaciji da se na tržištu suočava sa konkurencijom drugih zemalja za proizvode koji se
tradicionalno i kvalitetno proizvode. Delimično rešenje je zaštita geografskog porekla,
čime potrošači bivaju informisani da proizvod dolazi iz određenog okruženja, da ima
posebna svojstva i visoki kvalitet. Ova oznaka značajno štiti i samog proizvođača i
zadržava njegov ugled. Nepregledne su mogućnosti koje ima Republika Srbija, a naročito
Evropska unija u ovom progledu. Na evropskom kontinentu prostire postoji veliki broj
proizvoda hrane za čiju se tradiciju i izvorni način proizvodnje zna na globalnom nivou.
Skoro svaka evropska država ima tradiciju u proizvodnji koja je čini jedinstvenom. Da bi
se adekvatno podržao prostorni plan zasnovan na održivom razvoju, neophodno je da se
udruže snage nacionalnih politika sa politikom na regionalnom nivou.
Treće, projekti razvoja (novih) ruralnih industrija. Multifunkcionalni razvoj
poljoprivrede i diverzifikacija delatnosti donosi razne ekonomske dobiti za lokalnu
zajednicu i stanovništvo. Eko-turizam i agro-turizam su dodatni izvori prihoda, ali i radnih
mesta, a oživljavanje ruralnih zajednica i povećanje standarda stanovništva, ujedno će i
podstaći izgradnju infrastrukture, kao osnove za svaki vid daljeg razvoja. Primarna agrarna
proizvodnja ne može da obezbedi adekvatne prihode za opstanak ljudi na selu na duži rok.
Republika Srbija se, kao i mnoge druge države, suočava sa stalnim migracijama ljudi iz
sela u gradske aglomeracije, a onda se javlja problem u vidu prenaseljenosti gradova. Zbog
toga, treba realizovati programe koji će podsticati razvoj industrije u ruralnim područjima.
Turizam ili bilo koji vid prerade poljoprivrednih proizvoda predstavljaju šansu za izvor
adekvatne zarade koja će privući i mlade ljude da ostanu na selu i posvete se razvoju svojih
gazdinstava. Raspoloživost prirodnih resursa daje prostora da sela razviju jedan zatvoren
sistem, podignu nivo efikasnosti njihvog iskorišćavanja (na ekološki odgovoran način) i
time smanje zavisnost od urbanih sredina i ujedno ih adekvatno snabdevaju
poljoprivredno-prehrambenim proizvodima.
Koncept dobre poljoprivredne prakse (Good agricultural practice, akronim GAP)
razvijen u Evropskoj uniji, može dati smernice za područja u kojima treba promeniti sistem
upravljanja kako bi se obezbedila podrška održivom razvoju poljoprivredne proizvodnje.
Ovaj koncept obuhvata brojne metode, standarde i regulacije koji imaju za cilj proizvodnju
zdravstveno bezbedne hrane, ostavljajući za sobom isto tako zdravu životnu sredinu i
zaposlene na farmi. Principi GAP-a odnose se na očuvanje zemljišta, vode, proizvoda,
zdravlja i blagostanja i tome slično. Proizvođači koji se pridržavaju ovog principa,
obezbeđuju zdravu ishranu i životnu sredinu za sebe i svoju porodicu, ali i dodatnu
vrednost za proizvode na tržištu.
Svaki proizvodni stistem zahteva specifičan način rada i proizvodnje, a područja na
kojima treba prilagoditi upravljanje su (Babović & Lazić, 2008, s. 17):
1. Zemljište: fizička i hemijska svojstva i biološka aktivnost zemljišta su ključni za
održanje produktivnosti poljoprivrede; upravljanje zemljištem omogućuje smanjenje na
minimum gubitaka kvaliteta zemljišta, zatim gubici erozijom, oticanjem i oceđivanjem
površinskih i podzemnih voda.
2. Voda: na poljoprivredi je velika odgovornost upravljanja izvorima vode,
kvanitativno i kvalitativno; kriterijum dobre poljoprivredne prakse predstavlja brižljivo

98
raspolaganje izvorima vode i efikasno korišćenje za navodnjavanje useva i za napajanje
stoke.
3. Poljoprivredna proizvodnja: neophodno je obaviti izbor vrsta i sorti uz
odgovarajući plodored i plodosmenu u skladu s ekološkim uslovima i zahtevima tržišta, uz
očuvanje plodnosti zemljišta i primenu svih mera preventive i predostrožnosti.
4. Zaštita useva: očuvanje dobrog zdravstvenog stanja useva zahteva dugoročnu
strategiju upravljanja rizikom, uz korišćenje svih mera integralne i biološke zaštite (sorte
otporne na bolesti i štetočine, plodored, prirodne koridore za korisne insekte i minimalnu
upotrebu pesticida i drugih hemikalija).
5. Gajenje stoke: neophodno je obezbediti dovoljno prostora za životinje,
odgovarajuću hranu i vodu, bez hemijskih i bioloških zagađenja, uvesti matično poreklo
stoke i programe uzgoja. ekonomski efekat stočarstva povećava se korišćenjem stajnjaka u
biljnoj proizvodnji (direktno ili za kompostiranje zelene mase), jer on kao đubrivo, održava
plodnost zemljišta.
6. Zdravlje stoke: dobro zdravstveno stanje životinja održava se odgovarajućim
uzgojem i smeštajem, preventivnim merama, kao što je vakcinacija i redovnim pregledom,
utvrđivanjem i lečenjem oboljenja, uz konsultovanje veterinara.
7. Dobrobit stoke: domaće životinje su svesne i, kao takvima, mora da im se osigura
dobrobit kroz pravo da ne budu gladne i žedne, da im ne bude neugodno, da ne trpe bol,
povredu ili bolest, te da se normalno ponašaju i da se ne plaše i ne muče.
8. Ubiranje proizvoda, prerada i skladištenje na farmi: ubiranje proizvoda mora da
se organizuje po isteku karence primenjenih agrohemikalija i veterinarskih preparata;
prehrambeni proizvodi moraju da se skladište pod odgovarajućim uslovima temperature i
vlage i u odgovarajućim prostorima.
9. Upravljanje energijom i otpadom: cilj je da se sve aktivnosti obavljaju na vreme,
da se poboljša iskorišćenost ljudskog rada, poveća efikasnost, uvedu alternativni izvori
energije i smanji potrošnja energije, da se recikliraju korisne sekundarne sirovine
poljoprivrede, a minimiziraju oni koji zagađuju okolinu.
10. Dobrobit, zdravlje i sigurnost ljudi: da bi poljoprivredna proizvodnja bila
održiva, ona mora biti ekonomski isplativa. Mora da obezbeđuje društvenu i ekonomsku
dobrobit zemljoradnika, njihove lokalne zajednice, ali i njihovo zdravlje i sigurnost.
11. Živi svet i pejzaž: poljoprivredno zemljište sadrži raznovrsnost životinjskog, i
biljnog sveta, koja se gubi narušavanjem njigovog staništa. Zato je neophodno sačuvati i
uvećati živi svet, uz ostvarenje ekonomske isplativosti poljoprivredne proizvodnje.
Ključna reč nove poljoprivredne politike Evropske unije je “multifunkcionalnost”.
Iako deluje nov, ovaj koncept je zapravo povratak prošlosti jer istorijski gledano,
poljoprivreda je i ranije imala širu ulogu od same obrade zemljišta i proizvodnje hrane, tj.
bila je i u funkciji doprinosa dobrobiti lokalnoj zajednici i čitavom društvu. Tek razvojem
zemalja i industrijalizacijom, poljoprivreda gubi svoju iskonsku vrednost.

4.4. Održivi ruralni razvoj

Koncept "održivi ruralni razvoj" povezuje različite teorijske poglede i iskustva. Tokom
proteklih decenija, rastuća ekološka svest i progresivno priznanje o kompleksnosti,
nesavršenom poznavanju i predvidljivosti interakcije između ekonomije, ekologije i
društva generisala je pojam "održivi razvoj" (Birovljev & Štavljanin, 2012, s. 20). Koncept
održivog ruralnog razvoja podrazumeva tri aspekta koji su istovremeno značajno
suprotstavljeni i oko kojih se dosta polemiše u praksi – socijalni, ekonomski i ekološki.

99
Njihovo delovanje treba da bude u određenoj meri sinergetsko, ali u isto vreme i
konkurentsko. Dakako, koncept održivog razvoja mora da odredi realnu meru za isticanje,
motivisanje i zadovoljenje svih aspekata makroekonomije kako bi on u konačnom izrazu
dobio pozitivno ekonomsko kretanje. Poljoprivreda je tradicionalno najzastupljenija
aktivnost ruralne ekonomije koja doprinosi ukupnom i održivom razvoju ruralnog prostora
pod uslovom da se datim resursima adekvatno upravlja, u suprotnom, doprinosi opštoj
degradaciji ruralnog okruženja. Razvoj održive poljoprivrede maksimizira produktivnost, a
minimizira negativne efekte na prirodne i ljudske resurse (Stojanović & Manić, 2009, s.
43).
Koncept održivog razvoja, eksploatišući raspoložive resurse ne ugrožava opstanak i
budućnost nadolazećih generacija. Socijalna dimenzija ističe u prvi plan potrebu
zadovoljenja ruralne zaposlenosti i podizanje kvaliteta života u ruralnim sredinama.
Ekonomska dimenzija održivosti uspostavlja raznovrsnost ruralne ekonomije koja
sve više ističe efikasno korišćenje resursa, podizanje konkurentnosti ruralnih područja i
očuvanju vitalnosti i integriteta malih ruralnih sredina.
Ekološka dimenzija održivosti ogleda se u primeni ekološkog kodeksa u
eksploataciji resursa danas, kako bi i generacije u budućnosti mogle da zadovolje
kvalitetno svoje potrebe. O ovom aspektu održivosti najpre se govorilo u smislu racionalne
upotrebe ogrničenih resursa, da bi se danas u okviru ove dimenzije održivosti sve više
govori i o eksternim efektima različitih aktivnosti u ruralnim sredinama vezanim za zaštitu
predela, staništa, biodiverziteta, kao i kvaliteta vode i vazduha (Stojanović & Manić, 2009,
s. 44).
Koncept održivog razvoja, sistemski teži da obezbedi visoku stabilnost i poveća
otpornost u odnosu na spoljne uticaje sa jedne strane a sa druge strane kroz unutrašnju
raznolikost i složenost ekoloških i socijalnih sistema čuva i obezbeđuje istu. Šta više
održivost se oslanja na ko-evolutivno tumačenje stvarnosti.
Poljoprivreda zauzima posebno mesto u razvoju koncepta održivog ruralnog razvoja
kao tradicionalno najzastupljenija aktivnost ruralne ekonomije. Poljoprivredna proizvodnja
podrazumeva angažovanost prirodnih, ljudskih, proizvedenih, finansijskih i lokalnih
resursa koji se pomoću politike, procedura i institucija transformišu ne samo u hranu kao
opipljivi proizvod, već i u zaposlenost, dobrobit lokalne zajednice, zdravo okruženje i dr.
Neadekvatno upravljanje resursima dovodi do degradacije i ugrožava razvoj ruralne
ekonomije u vidu depopulacije ruralnih područja, nekontrolisane seče šuma, zagađenja
zemljišta i vode. Održivi agrosistemi doprinose jačanju pozitivnih efekata na resurse
doprinoseći tako povećanju mogućnosti da sopstvenim aktivnostima doprinesu ostvarenju
potreba budućih generacija (Stojanović & Manić, 2009, s. 44).
U kontekstu povezanosti poljoprivrede i koncepta održivog ruralnog razvoja
poljoprivrednici mogu da ostvaruju značajan pozitivan ili pak negativan uticaj na lokalnu,
nacionalnu i međunarodnu ekonomiju i ekosisteme. Sve više se insistira na stalno rastućoj
opasnosti od narušavanja biodiverziteta i isticanju poljoprivrednih proizvođača kao
zaštitnika ruralnih sredina. Analizom poljoprivredne proizvodnje se dolazi do
nedvosmislenog zaključka da agro-sektor pruža jedinstvenu javnu uslugu koju ne može
dati ni jedan drugi sektor. Održiva poljoprivreda bazira se na korišćenju tehnologija kojima
se maksimizira produktivnost i istovremeno minimiziraju negativni efekti na prirodne
(zemljište, vodu, vazduh i biodiverzitet) i ljudske (ruralnu populaciju i potrošače) resurse.
U traganju za efikasnijim načinom korišćenja resursa održiva poljoprivreda jača
socijalnu koheziju i ističe poverenje i partnerstvo između institucija na lokalnom nivou.

100
Postoji tvrdnja da su agrosistemi danas organizovani i institucionalno postavljeni na
visokovrednim ljudskim resursima i dugoročno održivi.
Mnogi teoretičari su saglasni u jednom, da koncept multifunkcionalnosti i održivosti
poljoprivrede i ruralnog razvoja imaju zajedničku osnovu jer se oba koncepta oslanjaju na
višedimenzionalno poimanje uloge poljoprivrede koja daje tržišne i netržišne rezultate.
Ipak, između navedenih koncepata postoji i bitna razlika. Dok održivost insistira na
efikasnom načinu korišćenja resursa, dotle multifunkcionalnost ističe koegzistenciju
proizvodnih, tehnoloških i ekonomskih aktivnosti. Poljoprivreda se danas posmatra kao
osnova za diverzifikaciju lokalnih ekonomskih kapaciteta u smislu unapređenja
komplementarnih delatnosti. Posebno se govori o povezanosti poljoprivrede, zaštite biljnih
i životinjskih resursa, netaknute prirode, eko-turizma i eko proizvodnje.

4.5. Organska poljoprivreda – doprinos multifunkcionalnom razvoju poljoprivrede

4.5.1. Značaj organske poljoprivrede

Prosečna veličina zemljišnog poseda u Republici Srbiji je mala i iznosi oko 3,5 ha (Zekić,
Gajić & Tošin, 2008. s. 302), otuda poljoprivredna proizvodnja, bilo da je reč o
konvencionalnoj ili organskoj, na posedu te veličine, mora biti intenzivna i
multifunkcionalna kako bi se ostvario profit. Profit ostvaren organskom proizvodnjom
emituje pored ekonomskih i indirektne socijalne i ekološke efekte.
Ključni razlog zašto je organska poljoprivreda dobila na značaju leži u podudaranju
ciljeva agrarne politike sa njenim ciljevima. Organska proizvodnja u Evropskoj uniji uživa
široku podršku, koja će u budućnosti biti još veća. Tržišna kretanja u svetu pokazuju da je
potražnja za kvalitetnom hranom u stalnom porastu, posebno u industrijski razvijenim
zemljama, dok je proizvodna mogućnost mnogih područja drastično smanjena. Uzroci su u
povećanoj upotrebi teške mehanizacije, erozivnim procesima koji kontinuirano odnose
plodni deo zemljišta, dugotrajnoj primeni velikih količina pesticida i drugih veštačkih
hemijskih materija opasnih po zdravlje ljudi i okolinu, kao i primeni veštačkih đubriva.
Mere primenjivane u konvencionalnoj poljoprivrednoj proizvodnji dovele su do
degradacije resursa koji imaju ograničenu sposobnost samoobnavljanja. Metode koje su do
sada primenjivane u poljoprivredi moraće u velikoj meri da se izmene radi postizanja kako
održivosti postojećih poljoprivrednih sistema tako i stvaranja mogućnosti proizvodnje
zdrave hrane u budućnosti. Organska poljoprivreda je alternativa konvencionalnoj
poljoprivrednoj proizvodnji. Ona štiti sve postojeće resurse, nije štetna po životnu sredinu,
tehnički je primenljiva, socijalno prihvatljiva i ekonomski održiva (Birovljev & Štavljanin,
2011, s. 24).
Viši nivo svesti građana o značaju bezbednosti hrane i potrebi očuvanja prirodnih
resursa, dovodi do sve veće potražnje za organskim proizvodima, naročito u razvijenijim
zemljama. Organska poljoprivreda je održiva poljoprivreda, što znači da organska
proizvodnja ima za cilj da proizvede bezbednu hranu za ljudsko zdravlje, obezbedi zaštitu i
obnavljanje prirodnih resursa. Ovakva proizvodnja se zasniva na lokalnim inputima, tj.
drastično je smanjena upotreba veštačkih đubriva i hemijskih sredstava zaštite. Iako je
nastala još 70-tih godina prošlog stoleća, njen nagli razvoj je počeo 90-tih godina u
Evropskoj uniji, a u Republici Srbiji tek poslednjih nekoliko godina.
O organskoj poljoprivredi prvo se počelo govoriti u SAD-u, još rane 1938. godine, a
najveći doprinos dao je američki autor Jerome Irving Rodale koji je 1947. godine počeo da
izdaje časopis "Organska poljoprivreda i baštovanstvo". Rodale je bio prvi zagovornik

101
održive poljoprivrede i organske proizvodnje, kao i tvorac termina "organsko" koji
simbolizuje rast i razvoj bez hemijskih sredstava. Revolucionarnost Rodaleovog poduhvata
bila je, prvenstveno, u hrabrosti da se suprotstavi ukorenjenom sistemu i iznese potpuno
nove ideje o tome šta je potrebno za zdravlje i dugovečnost. On je uspeo da privuče pažnju
javnosti u toj meri, da su njegovi članci uticali na menjanje navika za koje je američki
poslovni i stručni krugovi tvrdili da su naučno dokazano kao ispravne. Rodale je verovao u
organsku proizvodnju smatrajući da zdravlje može biti održano samo uz poštovanje
principa jednostavnosti, odnosno da za kvalitetnu hranu treba samo zdravo zemljište, čisti
vazduh i nezagađena voda.
Kada se sagleda koliko su kompleksni i rasprostranjeni pozitivni efekti koje
organska proizvodnja može da ima na zdravlje ljudi, biljaka, životinja i prirodnog
okruženja, onda se može zaključiti koliko je stanje ovih organizama narušeno intenzivnim
ulaganjem u industrijska postrojenja i nerealno visoku produktivnost poljoprivredne
proizvodnje. Doprinos organske poljoprivrede multifunkcionalnom razvoju je veoma
značajan posebno u siromašnijim zemljama. Kod zemalja u razvoju i tranziciji, razvoj
ovog koncepta mogao bi brzo doneti vidljive efekte na socijalnom, ekonomskom i
ekološkom planu. Razlog tome je što ova proizvodnja podrazumeva efikasno upravljanje i
oslanjanje na lokalne resurse, što značajno pospešuje njihovu iskorišćenost na održivi
način i smanjuje troškove ulaganja karakteristična za konvencionalnu poljoprivredu.
Direktan doprinos organske poljoprivrede ogleda se u tome što se ona zasniva na
očuvanju bio-diverziteta i zaštiti životne sredine u dugom roku, a to se podudara sa
ciljevima multifunkcionalnosti. U organskoj proizvodnji teži se korišćenju bio-diverziteta
u izvornom obliku, pa se tako bira tradicionalni sadni materijal i stočni fond koji se
vremenom adaptira na uslove na gazdinstvu, ali na prirodno prihvatljiv način.
Cirukulisanje priodnih materija omogućena je istovremenim gajenjem i biljaka i životinja
na organskim farmama, čime se postiže zadovoljenje njihovih potreba za hranljivim
materijama na ekološki prihvatljiv način.
Doprinos životnoj sredini ogleda se i u minimalnom korišćenju neobnovljivih izvora
energije i težnji da se potrebe za hemijskim inputima u poljoprivredi zamene preparatima
na prirodnoj bazi. Priprema zemljišta treba da se vrši minimalnom obradom i primenom
prilagođenog plodoreda kako bi se sačuvali korisni sastojci i hranljive vrednosti, a u isto
vreme doprinelo njegovoj održivosti. Primaran resurs za poljoprivredu, ali i za čovečanstvo
je voda, a svet je suočen sa dramatičnom količinom njenog zagađivanja od kojih veliki deo
potiče iz konvencionalne poljoprivredne proizvodnje. Organska proizvodnja daje doprinos
minimizaciji ovog problema kroz pravila koja ne dozvoljavaju ispuštanje toksičnih
materija niti zagađivanje voda na bilo koji drugi način.
U prilog organske proizvodnje govore sledeći aspekti (Birovljev & Štavljanin, 2011,
s.24):
 Zaštita prirodnih resursa od zagađenja i racionalna eksploatacija istih;
 Očuvanost biološke raznolikosti (zaštita autohtonih sorti, novorazvijeni varijeteti
životinja i biljaka);
 Dugoročno održavanje i povećanje plodnosti zemlje (primena prirodnih đubriva i
uvođenje plodoreda);
 Proizvodnja kroz prepoznatljive poizvodne metode;
 Zaštita potrošača sa stanovišta rigidnih standarda u proizvodnji;
 Mogućnost održivog socioekonomskog razvoja ruralnih sredina i smanjenje
negativnih demografskih tendencija;

102
 Očuvanje čovekove životne sredine i zaveštanje budućim generacijama
raznovrsnog biodiverziteta i ekosistema;
 Doprinos pravilnoj ishrani populacije i očuvanju ljudskog zdravlja;
Ideja organske proizvodnje se vremenom razvila i sve je više pozitivnih efekata koji
se postavljaju kao ciljevi ovakvog načina bavljenja poljoprivredom. Ipak, kao osnovni
ciljevi organske proizvodnje mogu se izdvojiti (Subić, Bekić & Jeločnik, 2010, s. 51):
 Povećanje proizvodne sposobnosti (plodnosti) zemljišta,
 Minimiziranje energetskih inputa na poljoprivrednim dobrima,
 Smanjenje rizika po okolinu, i
 Održavanje postignutog nivoa proizvodnje.
Prema Nacionalnoj strategiji održivog razvoja Republike Srbije, održivi razvoj
oslanja se na tri stuba, a značaj razvoja organske proizvodnje prožima se kroz svaki stub,
što znači da je pozitivan uticaj na sve segmente održivog razvoja neosporiv.
Ukoliko posmatramo tri stuba održivog razvoja i organsku proizvodnju, mogu se
uočiti relacije (Birovljev & Štavljanin, 2012, s. 20).
Prvo - Organska proizvodnja se tumači kao, proizvodnja koja brine o očuvanju
prirodnih resursa i otvara prostor za racionalnije korišćenje zemljišta, vode i mineralnih
resursa. U skladu sa tim, mogu se povezati elementi prirodne sredine i prirodnih resursa sa
Slike 1, sa organskom proizvodnjom putem feed-back veze, gde prirodna sredina stavlja na
raspolaganje neophodne resurse za poljoprivrednu proizvodnju, dok organski način
proizvodnje primenom savremenih tehnologija i načina rada omogućava racionalno i
dugoročno iskorišćavanje istih. Misija organske proizvodnje je zaštita prirodnih vrednosti i
resursa, kao i povećanje kontrole u njihovoj eksploataciji.

Izvor: www.merz.gov.rs/sites/default/files/Национална стратегија одрживог


развоја Републике Србије.pdf (datum pristupa 08.01.2014., s. 6)

Slika 4.1. Funkcionalne veze elemenata Strategije

U praksi razvijenih zemalja ekonomija ima značajan, često puta negativan, uticaj na
životnu sredinu. To se odnosi, pre svega, na industrijsku proizvodnju, koja poslednjih
decenija vrši najveći pritisak na eksploataciju raspoloživih resursa i životnu sredinu. U
cilju neutralisanja negativnih efekata industrijalizacije i konvencionalnih vidova
poljoprivredne proizvodnje, značajno mesto daje se organskoj proizvodnji koja može biti i
tržišno konkurentnija i ekonomski isplativija. Među makroekonomistima postoji visoki

103
nivo saglasnosti da su strateški sektori za revitalizaciju nacionalni privredne aktivnosti:
energetika, poljoprivreda i telekomunikacije (Đuričin, 2006, s. 15).
U okviru Evropske unije prisutne su inicijative da se iz predpristupnih fondova
finansiraju i kapaciteti agrobiznisa kao i podrška ruralnom razvoju u cilju očuvanja životne
sredine. Zalaganja za organsku proizvodnju nalaze se u pozitivnim ekonomskim efektima
koji se ostvaruju na nivou viših prihoda i nižih troškova od konvencionalne proizvodnje
bez obzira na ostvarivanje nižih prinosa. Otuda organska proizvodnja pored zaštite životne
sredine i očuvanja prirodnih resursa ističe rast ekonomskih performansi i snage
proizvođača a time direktno utiče na rast privredne aktivnosti Republike Srbije.
Drugo - Organska proizvodnja utiče i na poslednji posmatrani stub održivog razvoja.
Organski proizvodi imaju direktne i indirektne uticaje na stanovništvo. Jedan od
najznačajnih uticaja je očuvanje zdravlja i života ljudi. Postoje polemičke rasprave o tome
koliko organski proizvodi utiču na zdravstveno stanje i u kojoj meri. Nedvosmisleno se
daje prednost organskim proizvodima jer nisu hemijski tretirani i genetski modifikovani.
Organski proizvodi zasigurno podižu metaboličku kondiciju i čuvaju zdravlje ljudi.
Treće – Implementacijom organske proizvodnje smanjuje se korišćenje tehnike
mehanizacije, materijala, minulog rada, a povećava učešće živog odnosno ljudskog rada.
Osim toga, organska proizvodnja otvara proctor za nove vidove integracije i partnerstva
unutar reprodukcionog lanca i lanca vrednosti, kao i jačanje proizvodnog i ekonomskog
statusa proizvođača. Organska proizvodnja se temelji na savremenim tehničko-
tehnološkim, ekonomskim i ekološkim principima u cilju očuvanja životne sredine, s
jedne. i zaštite zdravlja i života ljudi, s druge strane.
Četvrto - Razvoj organske poljoprivrede zahteva vreme jer je neophodno da se ovaj
pravac izbori sa dominacijom industrijalizovane poljoprivrede, koja je prihvaćena u većini
delova sveta. Sam početak organske poljoprivredne vezuje se za ideju poboljšanja kvaliteta
i očuvanja hranljivih sastojaka zemljišta, da bi se kasnije razvili organski principi
primenljivi kroz čitav lanac proizvodnje poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Farmeri
koji su počeli da usvajaju ove principe, prvi su uvideli i efekte koje organska proizvodnja
može da ima na okolinu u najširem smislu, a zatim i socijalnu dimenziju dobrobiti koju
donosi.
Peto - Organska proizvodnja ima zadatak da eliminiše ili bar smanji štetne uticaje
koje konvencionalna poljoprivredna proizvodnja ima na životnu sredinu. Prirodni procesi,
tehnologije i upotreba organskih i prirodnih materija doprinose da se očuva zemljište i bio-
diverzitet kao osnova za buduću proizvodnju. Svi hemijski inputi su isključeni, a plodored
je osnova proizvodnje. Kada se filozofija agrobiznisa bude svodila na vraćanje prirodi
onog što je od nje uzeto da bi ona posle dala još više, moći ćemo da kažemo da je
poljoprivredna proizvodnja održiva. Za organsku proizvodnju može se reći da ona
predstavlja holistički pristup poljoprivredi, jer se farma posmatra kao celovit sistem, a ne
vrši se pritisak na prirodne resurse u cilju proizvodnje samo jedne kulture.
Suština i razlog velikog značaja razvoja organske poljoprivrede najbolje se mogu
objasniti pomoću četiri načela na kojima se ona zasniva (http://www.tehnologijahrane.com
/nutricionizam/organska-poljoprivreda-srbiji):
 Načelo zdravlja: Organska poljoprivreda treba da održava i podstiče zdravlje
zemljišta, biljaka, životinja, ljudi i planete kao jedne i nedeljive celine;
 Načelo ekologije: Organska poljoprivreda treba da se zasniva na živućim
ekološkim sistemima i ciklusima, da sarađuje sa njima, da ih podržava i da im pomaže da
se održe;

104
 Načelo pravednosti: Organska poljoprivreda treba da gradi odnose koji
osiguravaju pravednost s obzirom na zajedničku prirodnu sredinu i šanse koje pruža
životu;
 Načelo nege i zaštite: Organskom poljoprivredom treba upravljati na oprezan i
odgovoran način, kako bi se zaštitilo zdravlje i blagostanje sadašnjih i budućih generacija i
prirodne sredine;
Važna uloga diverzifikacije proizvodnje i naglasak na očuvanju bio-diverziteta
proističu iz principa organskog načina proizvodnje, gde je cilj minimizacija upotrebe
spoljnih resursa i što veća upotreba resursa proizvedenih na samoj farmi. Tako upotrebu
sintetički proizvedenog azota farmeri zamenjuju sadnjom mahunarki koje vezuju azot i
poboljšavaju kvalitet zemljišta. Ekonomski gledano, ovaj postupak je veoma isplativ, s
obzirom da se takvi međuusevi mogu koristiti za ishranu stoke ili kao đubrivo.
Hrana koja se proizvede organski treba da bude zdrava i bezbedna, bez bilo kakvih
hemijskih materija, a posebno treba da se odlikuje visokim kvalitetom u smislu nivoa
nutritivnih vrednosti. Trenutno, visok stepen angažovanja radne snage i mala ponuda u
odnosu na tražnju, čine da ovi proizvodi imaju visoku cenu u odnosu na proizvode
konvencionalne poljoprivrede. Viša cena ovih proizvoda zapravo je opravdana, jer
obuhvata cenu eliminisanja negativnih efekata konvencionalne proizvodnje, ali za potpuni
razvoj organskog uzgoja poljoprivrednih proizvoda ipak je potreban viši nivo svesti i
životnog standarda većine svetskog stanovništva kako bi tu višu cenu želeli i mogli da
plate.
Upotreba hemijskih sredstava strogo je zabranjena u organskoj proizvodnji, kao i
upotreba antibiotika, hormona, genetski modifikovanih organizama i slično. Ali, ovakav
vid proizvodnje nije samo skup mera koje ograničavaju upotrebu svega što je veštačko,
nego i predlaže i usavršava procese i metode koji pozitivno deluju na eko-sistem i životnu
sredinu i podstiču interakciju proizvodnje i prirode. Potpuno se koriste i klimatski,
zemljišni i ljudski resursi, ali na ekološki odgovoran način i pomaže se proces njihovog
prirodnog obnavljanja kako bi bili očuvani i harmonično funkcionisali, kako im je u prirodi
i namenjeno.
Organskom proizvodnjom bave se poljoprivredna gazdinstva u više od 160 zemalja
sveta. Jasno je da postoje ekološki i zdravstveni razlozi koji opravdaju potrebu za razvojem
multifunkcionalne poljoprivrede, a naročito organske proizvodnje. Međutim, ni jedna
aktivnost u svetu neće se brzo razviti i zaživeti ukoliko ne postoji način da se njome ostvari
profit. Ipak, poljoprivreda je delatnost koja utiče na mnoge segmente života ljudi na
planeti, pa se pored profita mogu navesti i drugi potencijalni ekonomski benefiti povećane
brige i ulaganja u održivi razvoj ove delatnosti, a to su (http://www.tehnologijahrane.com
/nutricionizam/organska-poljoprivreda-srbiji):
 Optimalno korišćenje poljoprivrednih resursa,
 Viša stopa ekonomskog rasta,
 Povećanje izvoza,
 Povećanje lokalne poljoprivredne proizvodnje,
 Povećanje standarda stanovništva u ruralnim regionima,
 Razvoj sela, i
 Očuvanje i uvećanje seoske populacije.
Svest potrošača o neophodnosti zdrave ishrane je povećana, ali istraživanja pokazuju
da su potrošači nedovoljno informisani i needukovani i ne prave jasnu razliku o tome šta su
to tradicionalni proizvodi, a šta organski. To je pokazala anketa u kojoj je 33%
stanovništva izjavilo da jede organske proizvode svakodnevno, što je u potpunom
105
raskoraku sa statističkim podatkom koji pokazuje da je potrošnja ovih proizvoda u nivou
od oko samo 0,01% (Organic news, 2011, s. 1).
Poslednjih decenija organska poljoprivreda je postala značajan faktor održivog
razvoja. Proizvodnja i promet organskih proizvoda beleže tendenciju neprekidnog rasta
učešća na tržištu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda i time stvaraju preduslove za
jačanje konkurentske pozicije poljoprivrede. Osnovni cilj organske poljoprivrede je
proizvodnja hrane visokog kvaliteta ali u jasno određenim uslovima proizvodnje, kako bi
se očuvalo zdravlje i život ljudi. Pored toga, ona je usmerena na budućnost ne samo sa
aspekta zaštite životne sredine, unapređenja zdravlja ljudi i kontrole eksploatacije resursa,
već i sa stanovišta ekonomskog prosperiteta. Republika Srbija, odnosno AP Vojvodina
raspolaže sa značajnim potencijalom za razvoj organske proizvodnje zahvaljujući pre
svega pogodnim klimatskim i agro-ekološkim uslovima, znanju i tradiciji.

4.5.2. Organska vs konvencionalna poljoprivredna prozvodnja – argumenti i suštinske


razlike

Organska i konvencionalna poljoprivreda su antipodi, što otvara pitanje ili organska


poljoprivreda ili konvencionalna poljoprivreda. Međutim, u svetlu činjenice da se svet
nalazi u epohi radikalne tržišne ekonomije koja protežira tržište, tržišnu saradnju i profit
kao osnovne vrednosti, te koja je na toj osnovi uspostavila potrošačko društvo kao meru
građanskog društva, takav isključivi izbor nije moguć. Realna opcija je kombinacija
konvencionalne i organske poljoprivrede sa međusobnim odnosom koji zavisi od niza
faktora, od profita kao osnovne ekonomske mere efikasnosti - do zdravlja ljudi bez koga je
praktično sve besmisleno.
Konvencionalna poljoprivreda je omogućena pretvaranjem znanja i veština u
tehnike, a ove pak u tehnologije koje za rezultat imaju ogromno povećanje obima
proizvodnje hrane, a u socijalno-društvenim događanjima produkciju konzumerske kulture
koja u relaciji: cene – kvalitet – izbor, svodi čoveka isključivo na potrošača. Mada je čovek
po svojoj prirodi potrošač, potrošnja ima smisla samo ako zadovolji čitav niz (često
kontradiktornih) potreba.
Krug potrošnje i proizvodnje, koji ne vodi računa o kompleksnosti ljudskih potreba
produkuje viškove kojima se smanjuju ekonomski troškovi ali rastu drugi (socijalni,
zdravstveni, ekološki) troškovi koji deluju obratno, kao sila reakcije u fizici. U konkretnom
slučaju, što je veća konvencionalna proizvodnja hrane, to je sve veća zloupotreba znanja,
posebno u vidu profitno orijentisane upotrebe genetskog inžinjeringa, što sa druge strane
jača potrebe i zahteve za organskom proizvodnjom i obratno. Na ekonomskom planu, što
je veći višak obima proizvodnje hrane to je veći profit, dok sa druge strane, rastu
nepodmirene potrebe ljudi zbog rasta ekonomskog raslojavanja. Paradoksno ali istinito u
saznajnom smislu, na delu je redosled: proizvodnja koja ne vodi računa o zdravlju i zaštiti
životne sredine nego samo o obimu i profitu, koja se na moralnom planu predočava kao
napor za smanjenje gladi i siromaštva, uprkos svom uticaju na povećanu stopu
nezaposlenosti a time i siromaštva. Mogući islaz iz tog i takvog odnosa nije u alternativi,
ili konvencionalna ili organska poljoprivreda, nego u činjenici da se okviru između tih
alternativa može odvijati proizvodnja sa struukturom koja bi mogla razrešiti ne samo
moralnu dilemu između dobra i zla, nego i kombinacija ovih proizvodnji u odnodu koji bi
stvorio pretpostavke za bitno smanjenje kako gladi, tako i siromaštva. Međutim, to zahteva
promene od ekonomije maxime na ekonomiju interesa, a to je moguće uspostavljanjem
valjanog odnosa između ekonomije, etike i prava koji treba da vodi računa ne samo šta je

106
dobro za (nekog) čoveka pojedinca-individualno nego i šta je javno dobro odnosno opšte
dobro.
Danas je postalo vidlivo da svetska ekonomija, struktuirana i dirigovana od male
grupe ekonomsko najrazvijenih država, u ime ekonomsko-profitne maxime razara sve
kulturne identitete i time indukuje svoje suprotnosti u vidu nastajanja različitih
fundamentalizma: od raligijskih do političkih koji se ispoljavaju u vidu terorizma i
raznihvrsta političke represije. Drugim rečima, u susedstvu ekonomskog fundamentalizma
stanuju verski ili politički fundamentalizam, te otuda i potreba za novom produktivnijim
odnosom između države i tržišta, odnosno tamo gde je država disfunkcionalna tu nastupa
tržište i obrnuto. To je danas potrebnije nego ikad pre budući da je krajem prošlog stoleća
koncentrisana ekonomsko-politička moć koja proizvodi imperijalnu etiku. Imperijalna
etika sa svojim principima sledi obrazac: Ko deli naše vrednosti on je naš prijatelj i biva
nagrađen, a onaj ko ih ne deli i njima se suprotstavlja on je naš neprijatelj i biva uništen.
Imperijalna etika utemeljuje put ka isključivanju prirode iz razvoja novih potrošačkih
zahteva na jedan cinično simuliran način.
To otvara problem kako (aktuelnu) imperijalnu etiku prevrednovati i utemeljiti stazu
ka razumnoj etici koja nije moguća bez regionalnog, nacionalnog i globalnog
prevrednovanja načina proizvodnje i raspodele. Prva pretpostavka je da vreme ističe,
odlazi i napušta nas, jer se neumerno igramo sa njim ne pogodivši da je vreme novac, što
kažnjava sve i bogate i siromašne. U ravni operacionalizacije to znači da ne shvatamo da
se na primer, organska i konvencionalna proizvodnja povrća u zaštićenom prostoru u
pogledu primenjenih tehnologija mnogo ne razlikuju uključujući i njene ekonomske efekte
– napomena autora), međutim, suštinska razlika je u koncepciji đubrenja i zaštite od biljnih
bolesti, korova i insekata, jer organska proizvodnja isključuje upotrebu sintetičkih đubriva,
hormona i pesticida.

4.5.3. Potencijali organske poljoprivrede u Republici Srbiji

Republika Srbija raspolaže značajnim prirodnim potencijalom, pre svega, pogodnim


agrarnim reljefom, klimom i hidrografijom kao bitnim preduslovima za razvoj organske
poljoprivrede. Prosečna veličina gazdinstva omogućava uključivanje velikog broja
proizvođača u organsku poljoprivredu i smanjivanje ekonomskih i socijalnih tenzija koje
poslednjih godina opterećuju ovu granu privrede. Struktura ruralnog stanovništva i
prirodnih potencijala nudi dobru perspektivu za razvoj organske proizvodnje omogućava
na 44,5% nacionalnog prostora (Organic news, 2011, p. 1). Razvoj organske poljoprivrede
otvorio bi realni prostor za smanjenje nezaposlenosti, povećanje domaćeg bruto-proizvoda
i smanjenje neobrađenih površina, pre svega u ruralnim područjima koja su iz ekonomskih
razloga poslednjih decenija napuštena. Time bi se Republika Srbija uključila u globalni
trend kojim se organska poljoprivreda tretira kao jedan od ključnih faktora lokalnog
ekonomskog, socijalnog i ekološki održivog razvoja, posebno u zemljama u razvoju
(Kilcher, 2007, p. 47). S druge strane, tržište organskih proizvoda od lokalnog do
međunarodnog nivoa sugeriše perspektive rasta i nudi proizvođačima i izvoznicima dobre
mogućnosti da povećaju prihode i poboljšaju životne uslove.
U okvirima aktuelne geo-agrarne strukture Republike Srbije i obima i strukture
Agrarnog budžeta ne treba očekivati veće rezultate u razvoju organske proizvodnje. Tek bi
angažovanje najmanje 10% sredstava Agrarnog budžeta za podršku razvoja organske
poljoprivrede moglo značajnije da pokrene proces strukturnog prilagođavanja
poljoprivrede prema standardima i zahtevima savremene organizacije agrarne proizvodnje.

107
Tabela 4.1. SWOT analiza mogućnosti razvoja organske proizvodnje hrane u Republici Srbiji

Snage: Slabosti:
- Postoji Nacionalni Akcioni Plan; - Nacionalno i regionalno tržište je relativno malo
- U okviru strategije institucionalizacije i ograničeno;
Republike Srbije u procesu priprema za - Slaba povezanost sa evropskim tržištem
evropske integracije učinjeni siu inicijalni ograničava korišćenje njegovih sinergetskih
koraci na unapređenju pravnog i efekata na razvoj nacionalne i regionalne
administrativnog okvira za regulaciju proizvodnje organske hrane;
regulaciju organske proizvodnje; - Nedovoljna saradnja učesnika u lancu vrednosti,
- Formirano namensko Akreditaciono telo; - Obrazovanje o poljoprivredi i organskoj
- Iniciranje svesti o potrebi unapređenja proizvodnji je na niskom nivou;
kvaliteta u većini industrijskih kapaciteta - Nema modela za korišćenje strukture porodičnih
kao uslova za internacionalizaciju gazdinstava kao potencijala za prelazak na
poslovanja; organsku proizvodnju;
- Značajne površine poljoprivrednog - Institucionalna neuređenost;
zemljišta nisu zagađene i intenzivno - Nerešeno pitanje blagovremenog finansiranja i
kultivisane što pospešuje bržu i lakšu subvencionisanja sektora organske proizvodnje;
konverziju; - Angažovanje međunarodnih donatora je
- Postoji pozitivan stav o organskoj marginalno sa stanovišta finansijske podrške;
poljoprivredi u akademskoj zajednici, kao i - Nije ustanovljena finansijska šema i tehnička
kod određenog kruga poljoprivrednih podrška za kontinualno delovanje Akreditacionog
proizvođača i sve većeg broja potrošača; tela;
- Postojanje Nacionalne asocijacije za - Sistem Sertifikacije je nejasan i netransparentan,
organsku proizvodnju; - Baza podataka o organskoj poljoprivredi je
- Interesovanje međunarodnih donatora za nerazvijena sa stanovišta kvantiteta i kvaliteta
podizanje nivoa organske poljoprivredne informacija kao podrške razvoju;
proizvodnje,
-- Uvođenje sistematske edukacije o
organskoj poljoprivredi sa proizvodnog,
tehnološkog, ekološkog i ekonomskog
aspekta na Univerzitetu u Novom Sadu;
- Međunarodna saradnja lokalnih
univerziteta sa Univerzitetom u Kaselu;
- Bliski odnosi sa tržištima organske hrane
u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i
Holandiji;
Potencijali: Pretnje:
- Pozicioniranje kao primarnog evropskog - Gazdinstva nisu motivisana za unapređenje
dobavljača za organski proizvedeno konkurentnosti prema kriterijumima otvorene
kupinasto i drugo voće kao i za njihove tržišne privrede;
finalne proizvode; - Sektor organske poljoprivrede nije politički
- Pozicioniranje kao primarnog evropskog prepoznat kao pokretačka snaga prestruktuiranja i
dobavljača za organski proizvedenu soju; obnavljanja razvojne propulsije agrarne industrije
- Pozicioniranje kao primarnog evropskog prema standardima ciljnog okruženja;
dobavljača za organski proizvedene - Sektor organske poljoprivrede ne poseduje
sastojke za hranu kao što su skrob, gluten, resurse i organizaciju za pristup spoljnim
pahuljice, pectin … tržištima;
- Organska poljoprivredna proizvodnja je - Velika konkurencija proizvođača iz razvijenih
pokretačka snaga za revitalizaciju razvojnih zemalja na ciljnim tržištima organske hrane;
funkcija poljoprivrede; - Neki učesnici su isključeni sa ciljnog
- Organska poljoprivreda omogućava lakšu (evropskog) tržišta organske hrane zbog

108
integraciju u Zajedničku agrarnu politiku nepoštovaja prihvaćenih procedura i standarda
(CAP); poslovanja EU;
- Perspektiva Republike Srbije da postane - Nema instrumenata za usmeravanje domaćih i
glavni faktor u procesu odobravanja IPARD stranih investicija u razvoj sektora proizvodnje
projekta i restrukturiranje ruralnog sektora i organske hrane;
poljoprivrede uopšte;
- Organska poljoprivreda postaje jedan od
glavnih stubova poljoprivrede Srbije u
formiranju BDP-a;
Izvor: http://www.siepa.gov.rs/files/pdf2010/ORGANIC_AGRICULTURE_IN_SERBIA_2012.pdf, s. 40.

Iz SWOT analize mogućnosti razvoja sektora za proizvodnju organske hrane


prezentirane u Tabeli 4.1, može se zaključiti da su mogućnosti i prednosti u suprotnosti sa
mnogim izazovima koje treba prevazići, kako bi se identifikovani potencijali mogli
potpunije iskoristiti. Ključni potencijali su: geografski položaj i umereno kontinentalna
klima, višedecenijski nizak stepen hemizacije zemljišta i sačuvani biodiverzitet, ali i
značajan ljudski potencijal u oblasti proizvodnje i trgovine hranom (Sudarević & Davčik,
2005, s. 80). Posmatrano po pojedinim krajevima Republike Srbije, može se uočiti da AP
Vojvodina ima dobre uslove za organsku proizvodnju u domenu ratarskih kultura, uljarica i
povrća, dok centralna i južna Srbija mogu postati značajan proizvođač voća (maline,
jagode, jabuke, šljive, kupine itd.), lekovitog bilja i šumskih plodova. Autohtone sorte
jabuka i šljiva koje se ne uzgajaju plantažno u šumskim oblastima Zlatibora, Tare i
Kopaonika, predstavljaju veliki potencijal za organizaciju organske proizvodnje.

Izvor: Exporter (2009). Organska proizvodnja, broj 14, Beograd: Agencija za strana ulaganja i
promociju izvoza Republike Srbije, s. 28.

Slika 4.2. Idealne lokacije za proizvodnju organske hrane u Republici Srbiji

109
Tabela 4.2. Površine idealnih lokacija za proizvodnju organske hrane u Republici Srbiji

Područje: Površina
u ha
Fruška Gora 33.410
Đerdap 22.009
Tara 15.329
Kopaonik 13.140
Šar Planina 12.615
Prokletije 10.198
Prokletije 10.198
Karamaš 6.738
Palić 5.773
Tikvara 5.766
Begečka jama 5.275

Jedan od pozitivnih primera afirmacije organske proizvodnje je preduzeće Foodland.


Kompanija proizvodnju i ponudu temelji na proizvodima koji poseduju visoki kvalitet,
veliku novostvorenu vrednost i istaknutu zdravstvenu vrednost. Prerada je zasnovana na
domaćim sirovinama, kao i lokalnim autohtonim sortama koje po svojoj genetskoj strukturi
najbolje odgovaraju agro-ekološkim uslovima Republike Srbije. Razvoj kompanije se
temelji na projektima koji su usmereni ka organskoj proizvodnji i preradi i jačanju
kooperantskih odnosa s velikim brojem malih poljoprivrednih proizvođača.
Glavna prepreka daljem razvoju domaćeg tržišta organske hrane je nedovoljna
tražnja, koja je, uglavnom, uslovljena sa dva faktora: niskom kupovnom moći stanovništva
i nedovoljnom informisanošću o prednostima ovih proizvoda u odnosu na običnu hranu.
Potrebne su razne aktivnosti za podizanje ekološke svesti i razvoj (nove) kulture ishrane
potrošača (Birovljev & Dujić, 2004, s. 219). Potrebno je uključivanje državnih institucija,
Nacionalne asocijacije i svih drugih zainteresovanih aktera za razvijanje organske
poljoprivrede i ustanovljenje procedura i standarda u domenu proizvodnih, tehnoloških,
naučnih, saznajnih i drugih procesa.

Izvor: Marz et. al., 2013, s.15.

Shema 4.3. Struktura organske biljne prozvodnje u 2012.godini

110
Tabela 4.3. Organska stočarska proizvodnja 2012. godine

Organska stočarska proizvodnja 2012. godine


Ukupno Organski status
1000 komada 1.000 komada
Krupna stoka (goveda, bivoli, konji, 2164 230
magarci)
Sitna stoka (ovce, koze, svinje) 3404 983
Živina (kokoši, guske, patke, ćurke, morke) 4276 3600
Košnice 2610 4394
Izvor: Marz et. al., 2013, s.14.

Izvor: Ministartsvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije (2009).


Nacionalni akcioni plan razvoja organske proizvodnje u Srbiji, radni dokument. Beograd, str.5

Shema 4.4. Struktura proizvođača koji primenjuju metode organske proizvodnje u


Republici Srbiji u 2008.godini

Tabela 4.4. Profil proizvođača koji se bave organskom proizvodnjom u 2013. godini

Parametar: Vrednost:
Učestalost prodaje trgovcima na veliko/prerađivačima >75%
Učestalost ugovorene proizvodnje 67%
Ostvareno uvećanje cena organskih proizvoda u
10-20%
poređenju sa konvencionalnom
Standardna proizvedena količina 64% <1 tone
Učestalost sortiranja 60%
Niska cena (50%)
Glavna marketinška ograničenja Visoki ulazni troškovi (53%)
Nedostatak hladnjača za voće (48%)
Izvor: Marz et. al., 2013, s.16.

Organski proizvodi se, uglavnom, prodaju preko mreže trgovaca na veliko i


prerađivačkih kompanija, sa kojima je skoro 70% primarnih proizvođača zaključilo
ugovore o poslovnoj saradnji, pre početka same proizvodnje u sezoni. Direktnu prodaju,
praktikuje oko 20% proizvođača, koji se bave organskom proizvodnjom. Ovakav način

111
proizvodnje i prodaje, te uvećanje cena koje proizvođači ostvare za svoje proizvode, je
umereno (u proseku 10% - 20%) što potvrđuje tezu da se dodatna vrednost proizvodnje ne
stvara u okviru poljoprivrednog gazdinstva. Problematična je i zastupljenost organskih
proizvoda na tržištu. S obzirom na nedostatak odgovarajućeg skladišnog prostora,
proizvodi su dostupni samo tokom glavne sezone. Klasiranje proizvoda vrši svaki drugi
poljoprivrednik i to uglavnom prema veličini, retko prema kvalitetu. Proizvodi se najčešće
pakuju u neodgovarjuću (plastičnu) ambalažu neprihvatljivu za njihovu distribuciju.
Otežavajuća okolnost za prevoz organskih proizvoda je nestandardno pakovanje.
U ovom sektoru su prisutne i nove tendencije, naime, veliki trgovinski lanci sve više
jačaju ponudu organskih proizvoda, koji su i cenovno i kvalitetom konkurentni
konvencionalnim proizvodima. Primetno je i njihovo sve češće uključivanje u primarnu
organsku proizvodnju koju organizuju na velikim sopstvenim ili površinama u zakupu.
Proizvodnja stočne hrane, kao i kompletan sektor organske proizvodnje u stočarstvu beleži
rastući trend, iako još uvek nije aktivna ponuda ovih proizvoda na tržištu.
Najčešće prepreke za prelazak sitnih gazdinstva na organsku proizvodnju su: (1)
nedostatak znanja i pristupa tržištima, (2) sertifikacija, (3) inputi za proizvodnju, (4)
manjak kapitala i (5) neefikasna organizacija. Aktivnosti za prevazilaženje ovih prepreka
su: (6) investicije u istraživanje, podizanje i proširenje kapaciteta, (7) usvajanje sertifikata,
(8) jačanje inicijative za širenje tržišta, (9) motivisanje sitnih gazdinstava na kooperativne i
partnerske veze i (10) uvođenje savetodavnih, logističkih, institucionalnih i
administrativnih usluga za stabilizaciju i razvoj ove proizvodnje.
Zemlje u razvoju mogu ostvariti brži i efikasniji pristup atraktivnim međunardnim
tržištima samo putem sertifikovanih organskih proizvoda. Troškovi sertifikacije se
višestruko kompenzuju povećanjem prihoda i popravljanjem ekonomske pozicije zemlje.
Organska poljoprivreda i organski način proizvodnje hrane su postali i važan stub za
održivi razvoj ruralnih područja i zaštitu životne sredine i jačanje ekonomskog i socijalnog
standarda zaposlenih na gazdinstvu.
Republika Srbija je poslednjih decenija bila suočena sa nizom ekonomskih i drugih
problema, međutim postoji šansa da se kroz organsku poljoprivredu učini iskorak u
revitalizaciji razvojnih funkcija poljoprivrede i sređivanju stanja unutar celokupne
privrede, što je važna osnova za jačanje ekonomije, a posebno za očuvanje ruralnih sredina
i malih porodičnih gazdinstava.

4.6. Organska proizvodnja i permakultura kao koncepti očuvanja ekoloških


specifičnosti ruralnih područja

4.6.1. Uvod

Pitanja mogućnosti opstanka života na Zemlje usled odnosa čoveka i prirode postavlja se
učestano u nekoliko prethodnih decenija, a ponuđeni odgovori su često dijametralno
suprotni. Time je otvoreno pitanje održivog razvoja, odnosno razvoja pri kome budućim
generacijama treba ostaviti resurse, kakve su imale i prethodne generacije. Jedan od
zahteva je da se koristeći nekim već skoro zaboravljenim tradicijama poljoprivredne
proizvodnje maksimalno iskoriste prirodni resursi, geografski položaj, reljef i klima. U
ovom kontekstu, ulaganja u razvoj organske poljoprivrede koncipirane na principima
permakulture, koja je usmerena na budućnost i zdravlje ljudi kao i unapređenje životne
sredine predstavljaju suštinski faktor održivog razvoja.

112
Organska poljoprivreda, kao i celokupna industrija hrane zasnovana na njenim
proizvodima, ima posebno ulogu u sveukupnim privređivanju. Naime, danas su, za razliku
od vremena industrijske revolucije kada je koncipirana osnova modela poslovanja
današnjih preduzeća, ljudi manje oskudan faktor proizvodnje, dok se prirodni resursi i
ekološki sistem tj. prirodni kapital, koji obezbeđuje osnovne pretpostavke za život,
značajno smanjeni i postaju sve skuplji resurs (Davčik, 2004, s. 26). Međutim, to ne treba
da sugeriše da je nastanak organske poljoprivrede i industrije organske hrane nastao kao
posledica traganja za rešenjem za uspostavljanje narušene ravnoteže u raspoloživosti
pojedinih faktora proizvodnje. Istorijat njenog razvoja traje više decenija i u njemu se
ističu kako razvijanje osnova samog koncepta, tako i motivi i podsticaji njegovoj primeni,
specifični u određenim delovima sveta.
Poslednjih godina, višedecenijsko kontinuirano favorizovanje hemijske strategije u
proizvodnji hrane, ne zanemarujući pozitivne rezultate tzv "zelene revolucije" u rešavanju
problema začaranog kruga "hrana-siromaštvo-populacija" u zemljama u razvoju, izaziva
sve veću zabrinutost za budućnost naše planete.
Jasno je da će nestašica faktora proizvodnje koji su zasnovani na nafti, voditi
smanjenju proizvodnje hrane ukoliko se ne pronađe odgovarajuće zamene. Takva
konstatacija sugeriše da nema previše izbora u traženju rešenja - svet će morati da se
okrene iznalaženju mogućnosti kako da se osloni na obnovljive izvore energije, a koji stoje
na dohvat ruke čoveku. Između ostalog, akcenat je na: (1) reciklažu organskih otpadaka
kao zamene za veštačka đubriva; (2) većem korišćenju tzv nekonvencionalnih izvora
energije; (3) primeni plodoreda kako bi se stvorili uslovi za prirodnu ravnotežu biljnih
štetočina i smanjila upotreba pesticida; (4) reintegraciji stočarske sa biljnom
proizvodnjom; itd.
Radikalni napredak u tehnologijama organske poljoprivrede zahteva uspostavljanje
novih prioriteta u domenu istraživanja. Najznačajnije je postizanje pune saglasnosti o tome
šta bi trebalo da budu osnovna pitanja postindustrijske poljoprivrede. Ovo područje je puno
neusaglašenosti.
Prvo, znatan broj istraživača još uvek polazi od bazičnih pretpostavki, kao što su: (1)
da je u poljoprivredi najznačajniji cilj postizanje visokih prinosa; (2) da će (energetske)
potrebe poljoprivrede i dalje biti zadovoljavane jeftinim energentima; (3) da sektor
primarne poljoprivredne proizvodnje može efikasno funkcionisati u već kreiranoj
industrijskoj sredini (Zakić & Stojanović, 2008). Danas je izvesno da je svet suočen sa
stvarnošću da su poznati i jeftini energetski izvori sve više ograničeni. Zbog toga je jedan
od prioriteta usklađivanje korišćenja resursa u poljoprivredi sa ekološki prihvatljivim
metodama. Strategija razvoja hemije za poljoprivredu, mehanizovane obrade i genetičkog
inženjeringa otvorilo je još više alternativa u poljoprivredi. Sve ovo vodi ka novim
područjima naučno-istraživačkog rada u poljoprivredi.
Drugo, nedostatak u pravcima istraživanja radikalnih tehnoloških rešenja za
(organsku) poljoprivredu je činjenica da većina radova i ostvarenih rezultata ostaje u
granicama pojedinih, specijalizovanih disciplina kao što su: ekonomika poljoprivredne
proizvodnje, mikrobiologija zemljišta, biohemije humusa, entomološka kontrola,
tehnologija solarne energije i slično (Zakić & Stojanović, 2008). Poljoprivreda, sa
tendencijom ukrupnjavanja obradivih parcela, monokulturnom proizvodnjom i sve većom
upotrebom mehanizacije i hemijskih sredstava - konstantno degradira zemljište, uništava
prirodnu biološku raznovrsnost, zagađuje životnu sredinu. Individualni zemljoradnici
postaju nezaštićeni, na udaru državnih uredbi i nepredvidivih promena na tržištu. Postavlja

113
se pitanje: Postoji li način da se sopstvene potrebe zadovolje sarađujući s prirodom, a ne
boreći se protiv nje?
Organska proizvodnja podrazumeva izbegavanje korišćenja hemikalija koje podstiču
rast biljaka ili služe kao zaštita od štetočina. Umesto toga oslanja se na prirodna načela
koja se koriste već hiljadama godina. Permakultura ide korak dalje i naglašava održivost i
rad s prirodnim okruženjem. Popularnost permakulture raste, kako sve više ljudi shvata da
je ovaj jeftin i jednostavan način uzgoja odličan put do zdravog voća, povrća, lekovitog
bilja, tačnije do zdravog života.

4.6.2. Odnos čoveka prema prirodi

Stari Grci su tematizovali čoveka kao biće prirode i u skladu sa tim određivali njegov
odnos prema prirodi. Platon i Aristotel su čovekovu dušu podelili na tri dela (duše): veselu,
strastvenu i razumsku, te su smatrali da je razborito da čovek razumom poseduje i vodi
ostala dva dela duše. Drugim rečima, čovek se razumno odnosi prema prirodi na način
vlastitog staranja. Platon je čovekov odnos prema prirodi odredio na način da je čovek
rođen go i bos te je upućen na prirodu da od nje uzme ono čime bi se zaštitio od gladi i
hladnoće. Aristotel je stajao na stanovištu da čovek po prirodi teži znanju obrazujući sebe i
samu prirodu.
Hrišćanstvo prirodu smatra stvorenom od Boga te čovek nije vlasnik prirode, ni
zemlje, ni vode, ni vazduha, ni vremena ali mu je sve to dato na plodouživanje. Novo
vekovlje sa paradigmom znanje je moć koje usavršuje i spoznaje prirodu da bi njom
ovladalo, utire stazu, racionalistično i empiristički, prosvetiteljima i samoj moderni koji
stoje na stanovištu da je čovek biće progresa, te da se progres obistinjuje tehničko-
tehološkim ovladavanjem prirodom, čime se priroda u velikoj meri svodi na objekat
čovekovih saznajno-interesnih moći. Međutim, i u ovim okvirima, mnogi mislioci su
ukazivali na potrebu naturalizacije čoveka i humanizacije prirode, ili, pak, metaforički
rečeno, čovek u drvetu vidi samo predmet drvno-prerađivačke industrije (koliko stolova?
klupa? ... ), a ne i da je drvo estetski događaj i prirodni proizvođač kiseonika.
XX i prva decenija XXI stoleća svedoče o tome da je čovek sveo prirodu, a i samog
sebe na objekat - resurs prema kome se konkretno odnosi isključivo sa aspekta profita na
kratki rok, a što mu se vraća u vidu osvete same prirode, odnosno sve prisutnije klimatske
promene dovode u pitanje čovekovu životnu sredinu.
Ugrožavanje čovekove prirodne sredine do koje je došlo sa razvojem nauke i
naučnih dostignuća, tehnike i tehnologije, otvorilo je pitanje njegovog opstanka i njegove
egzistencije i rađanja svesti da postoji evidentna opasnost za opstanak ljudske vrste.
Koncept "održivi razvoj za održivu budućnost" podrazumeva ravnotežu između potrošnje
resursa i sposobnosti prirodnih sistema da zadovolje potrebe budućih generacija.
Proizvodnja zasnovana na razvijenim proizvodnim snagama, nije obraćala pažnju na to da
je eko-sfera kao jedinstvo bio-sfere i eko-sistema nenadoknadiva, odnosno, ako bi bila
uništena ne može se obnoviti ni prirodnim procesima, ni ljudskom delatnošću.
Ekološka kriza je uslovljena i globalizacijom ekonomske proizvodne aktivnosti koja
je rukovođena ostvarivanjem profita (po svaku cenu). Danas se čovečanstvo nalazi pred
problemom iscrpljenih i ograničenih prirodnih resursa. Potrebno je naći odgovore na
pitanja u vezi sa energetskom i sirovinskom krizom, demografskom eksplozijom,
zagađenjem prirodne sredine i ostalim pitanjima oko usaglašavanja privrednog razvoja sa
ekološkim zakonitostima.

114
Imajući taj problem na umu potrebno je rasvetliti pitanje čovekove moralne
odgovornosti, ali, i društvene odgovornosti, kada je u pitanju životna sredina. Taj problem
danas misaono i kritički reflektuje disciplina pod nazivom etika životne sredine kao
normativna etička disciplina. Etika zaštite životne sredine podrazumeva zaštitu okruženja
kao okvira čovekovog života. Etika zaštite životne sredine se zasniva na moralnoj
odgovornosti jer se samo tako mogu stvoriti uslovi za kvalitetniji način života.

4.6.3. Organska proizvodnja

Poljoprivreda je od suštinskog značaja za razvoj Republike Srbije. Ovu činjenicu uvideo je


pre gotovo celog veka i veliki prijatelj srpskog naroda Arčibald Rajs, koji piše o tadašnjoj
lošoj praksi kojom je što više mladih "gurano“ na studije, da bi kasnije postali činovnici,
umesto da se od njih stvaraju poljoprivrednici "znalci svoga posla" (Rajs, 2006, s. 41).
Pitanje, je koliko je danas drugačije. Međutim, čak i kada bi se zaista izuzetna pažnja
posvetila podsticanju razvoja poljoprivrede, moralo bi se upotpuniti i pitanjem: Da li
odabrati organsku ili konvencionalnu poljoprivrednu proizvodnju?
Tokom proteklih godina preduzeti su određeni koraci, koji ukazuju na jačanje javne
podrške razvoju organske poljoprivrede - usvajanjem odgovarajućeg Zakona, osnivanjem
Nacionalnog udruženja za razvoj organske poljoprivrede, osnivanjem centara za razvoj
organske poljoprivrede u Selenči, Valjevu, Svilajncu i Leskovcu, itd., dodeljivanjem
subvencija organskim proizvođačima. Međutim, na nivou poljoprivrednih proizvođača kao
pojedinaca, mora se istaći i identifikovati veća potreba edukacije o ekonomskim efektima
opredeljivanja za organsku u odnosu na konvencionalnu poljoprivrednu proizvodnju.
Kako koncept održivog razvoja podrazumeva, kontinualni ekonomski rast, ali takav
koji osim ekonomske efikasnosti i tehnološkog napretka, većim učešćem čistijih
tehnologija i inovativnosti celog društva i društveno odgovornog poslovanja, obezbeđuje:
(1) smanjenje siromaštva, (2) dugoročno bolje korišćenje resursa, (3) unapređenje
zdravstvenih uslova i kvaliteta života i smanjenje nivoa zagađenja na nivo koji mogu da
izdrže činioci životne sredine, (4) sprečavanje budućih zagađenja i očuvanje bio-diverziteta
(preuzeto sa www.odrzivi-razvoj.gov.rs 30.09.2013).
Cilj održivog razvoja je da dovede do ravnoteže tri ključna faktora, odnosno tri stuba
održivog razvoja: održivi ekonomski rast, održivi razvoj društva i zaštitu životne sredine
spajajući ih u jednu celinu koja je podržana odgovarajućim institucionalnim okvirom kao
što je već objašnjeno ranije.

4.6.4. Međuzavisnost organske proizvodnje i bio-diverziteta

Bio-diverzitet je od samog početka razvijanja sistema organske poljoprivrede od ključnog


značaja i fokusira se na dva pitanja. Prvo je uticaj poljoprivrede na procesni kvalitet i
pitanje dobrobiti za prirodu, a drugo se odnosi na bio-diverzitet i lepotu prirodnih ili divljih
vrsta, staništa i biotopa, do nivoa izgleda prirodnih predela.
Međuzavisnost između organske poljoprivrede i bio-diverziteta proističe iz osnovnih
ekoloških principa kruženja materije i povezanosti živog sveta u prirodi. Agro-ekologija
predstavlja osnovu poljoprivrede i njena uloga kao i značaj i primena se menjala s rastom i
razvojem sistema poljoprivrede. Konvencionalna poljoprivredna proizvodnja je pored
obezbeđenja dovoljno hrane i drugih proizvoda, izazvala i niz negativnih posledica, kako
ekoloških tako i socijalnih i ekonomskih. Došlo je do pojave ekoloških bolesti: "bolesti
biotopa" i "bolesti biocenoze" (Kovačević, Lazić & Milić, 2011, s. 36):

115
1. Bolesti biotopa obuhvataju: štetne emisije gasova u vazduhu i vodi; ostatke
pesticida i teških metala u vodi, zemljištu i vazduhu; degradaciju fizičkih i hemijskih
osobina zemljišta (smanjenje sadržaja humusa, zakiseljavanje), ali i narušen odnos i broj
pojedinih grupa mikro-organizama; zagađenje površinskih i podzemnih voda, gubitak
poljoprivrednog zemljišta zbog urbanizacije, erozije i slično.
2. Bolesti biocenoze obuhvataju: gubitak genetičkih resursa gajenih i divljih biljaka i
životinja, smanjenje i gubitak prirodnih neprijatelja štetnih insekata i patogena, pojačan
broj i intenzitet štetočina i njihova otpornost na pesticide, hemijsko zagađenje i uništavanje
prirodnih mehanizama kontrole. Najznačajnije pretnje životnoj sredini su degradacija
zemljišta, ekstremni hidrološki događaji i nepovoljne promene bio-hemijskog kruženja
elemenata.
Odgovor pomenutom stanju su brojni agro-ekološki sistemi proizvodnje čiji je cilj
održivost poljprivrede odnosno ukupan održiv razvoj u okviru kojih se ističe organska
poljoprivreda, koja se u EU smatra modelom održive poljoprivrede.
Mnoge studije koje se bave poređenjem uticaja različitih poljoprivrednih sistema
jasno pokazuju pozitivan uticaj metoda organske poljoprivrede na parametre bio-
diverziteta kao što su: raznovrsniji taksoni, veće bogatstvo vrsta, veće izobilje (Bengtsson,
Ahnstroem & Weibull, 2005, s. 263).
Organska poljoprivreda za razliku od konvencionalnih poljoprivrednih sistema koji
su orijentisani ka kupovini inputa, u fokus stavlja sopstvene inpute u kreiranju proizvodnih
sistema, koji su prilagođeni svom lokalitetu. Organski poljoprivredni sistem je organizovan
u skladu s sistemom niskog nivoa korišćenja spoljnih inputa i oslanjanja se na sopstvene
resurse u najvećoj mogućoj meri.
Holistički pristup multifunkcionalnoj organskoj proizvodnji, koja je nastala kao
upotpunjavanje poljoprivredne proizvodnje sa nepoljoprivrednim proizvodima i uslugama,
ne dopušta primenu sintetičkih hemijskih sredstava i GMO. Bio-diverzitet omogućava
raznovrsnost proizvodnje izraženu proširenjem plodoreda, gajenjem međuuseva i
pokrovnih vrsta, zatim vrsta za zelenišno đubrenje, kao i korisnih bio-aktivnih biljaka i
predatora naravno uz izbor otpornih, pre svega autohtonih sorti i rasa. Multifunkcionalna
organska poljoprivreda, pored očuvanja prirodnih resursa i ekosistema, pruža mogućnost
dodatnog zapošljavanja i ostvarivanja većih prihoda kao uslova za kvalitetniji život u
ruralnim sredinama.
Organska proizvodnja u fokus stavlja kvalitet proizvoda, poštovanje ekoloških
principa i prirodnih ciklusa uz visok stepen zaštite eko-sistema i životne sredine. Organska
poljoprivreda se definiše kao sistem upravljanja proizvodnjom koja se bazira na ekološkim
principima, visokom stepenu biološke raznovrsnosti (bio-diverzitet), očuvanju prirodnih
resursa, i primeni visokih standarda o dobrobiti životinja i načina proizvodnje korišćenjem
prirodnih supstanci i postupaka. Organska proizvodnja ne predstavlja samo poljoprivredu
koja ne primenjuje mineralna đubriva, pesticide i druga sintetizovana hemijska sredstva,
nego je mnogo složenija od toga. Zasnovana na izrazitim ekološkim principima, ponekad
je teško shvatljiva, upravo zato što se mora razumeti, znati i primeniti celovit sistem
(tehnologija) proizvodnje, a ne pojedinačne agro-tehničke mere (Lazić, 2012, s. 26).
Danas, u uslovima evidentnih ekoloških i klimatskih promena organska
poljoprivreda je od krucijalne važnosti. Najveći doprinos organske poljoprivrede je
proizvodnja: (1) kvalitetne i zdravstveno bezbedne hrane i (2) zaštita bio-diverziteta.

116
4.6.5. Permakultura kao koncept očuvanja bio-diverziteta

Sredinom sedamdesetih godina dvadesetog stoleća nastao je termin permakultura na


osnovu ideje dvojice ekologa Davida Homgrena i Billa Nollisona, spajanjem dve reči:
PERMAnentna agriKULTURA. U inicijalnim fazama razvoja, ideja permakulture
ocenjivana je kao subverzivna i revolucionarna, da bi danas postala osnova na osnovu koje
se kreiraju čitave urbane zajednice. Permakultura podrazumeva obradu zemlje na
tradicionalan način, stvaranje domaćinstava koja mogu sama sebe da prehrane, ali i da
recikliraju sopstveni otpad. Jednostavni principi permakulture primenjuju se širom sveta.
Ljudi su počeli da se vraćaju manje potrošačkom a više održivom načinu života
spoznajom da je neophodna promena načina života i sistema organizacije društva.
Permakultura ili permanentna kultura življenja vezana je kako za organizaciju
poljoprivrede tako i celog društva.
Suština permakulture nije oponašanje spoljašnjeg izgleda prirodnih sistema već
razumevanje principa po kojima oni funkcionišu, kao i aktivna primena istih. Permakulturu
definiše održivi način življenja ljudskih zajednica prema uzoru iz prirode.
Sinteza ekologije, geografije, antropologije, sociologije i dizajna čini permakulturu
veoma kompleksnom. Permakultura se često shvata kao jednostavno vraćanje na
tradicionalne obrasce iz prošlosti, iako je daleko kompleksnija od toga. Permakultura
predstavlja sintezu tradicionalne poljoprivredne prakse i inovativne tehnologije koja
koristeći znanja iz mnogih naučnih oblasti predstavlja način života sa prepoznatljivim
načelima i principima. Primena ekoloških principa i strategije vraća ravnotežu narušenim
ekosistemima. Kompleksnost odnosa, uzajamnog delovanja i prožimanja u Permakulturi je
predstavljeno na sledeći način:

Izvor: http://cuvariprirode.org datum pristupa 25.08.2013.

Shema 4.5. Cvet Permakulture

Spiralni pravac pokazuje evoluciju i primenu principa Permakulture. Početna lična


inicijativa se nadovezuje na lokalni, kolektivni i globalni nivo. U okviru Cveta
Permakulture, laticama su predstavljene oblasti, koje služe za širenje i projektovanje
dizajna Permakulture (preuzeto sa http://cuvariprirode.org 25.08.2013):
1. Izgradnja - Prirodni materijali, solarni dizajn, biotekstura, organski dizajn
otpornih konstrukcija.

117
2. Alati i tehnologija - Ručni alati, samoproizvodnja, obnovljivi izvori energije,
gorivo iz organskog otpada, ponovna upotreba i reciklaža, uskladištenje energije,
adaptacija i redizajn infrastrukture i tehnologije.
3. Obrazovanje i kultura - Kućno vaspitanje, aktivno učešće u rešavanju problema,
socijalna ekologija, interaktivno školsko učenje.
4. Zdravlje i duhovni napredak - Preventivna i alternativna medicina, redovne vežbe
u duhu istočne tradicije, razvijanje emotivne inteligencije, prave vrednosti i sklad sa
prirodnim zakonima.
5. Finansije i ekonomija - Razvijanje ruralnih područja, efikasno iskorišćavanje
resursa, eko-lanac (proizvođač - potrošač), fer trgovina, korišćenje novih tehnologija.
6. Mandat zemljišta i upravljanje zajednica - Pravna struktura za ekološki
dizajnirane zajednice (zajednička svojina i organizacija), konsenzus u odlučivanju.
7. Zemljište i prirodno upravljanje - Bio-intenzivne bašte, organska proizvodnja,
prikupljanje i skladištenje semena određenih sojeva, produktivna pejzažna analiza, održivi
razvoj, razvijanje šumskih eko-sistema, prikupljanje divljih plodova, integrisane
akvakulture.

4.6.6. Osnovna načela permakulture

Permakultura je holistički pristup sa mogućnostima primene na sve aspekte života. U


suštini svakog održivog dizajna i prakse nalazi se osnovni skup vrednosti i etičkih principa,
konstantnih bez obzira na situaciju. Suština Permakulture je etika i dizajn principa koji se
prožimaju kroz sve strukture u cilju uspostavljanja održivog razvoja. Razvijanje svesti i
usvajanje tradicionalnih vrednosti definišu etiku Permakulture i doprinose biološkom i
kulturnom opstanku. Etika Permakulture za razliku od koncepta aktuelnih društvenih
normi i razmišljanja predstavlja retro-inovaciju.

Izvor: http://cuvariprirode.org 25.08.2013

Shema 4.6. Osnovna načela Permakulture

1. Briga o zemlji - Оpšta briga o planeti i životu, smanjenje sopstvenog uticaja na


životnu sredinu.
2. Briga o ljudima - Razvijanje ljubavi i poštovanja prema sebi kao preduslov za
razumevanje i ljubav prema drugima, društvena saradnja, fokusiranje na pozitivne stvari i
razvijanje mogućnosti koje one nude, prihvatanje lične odgovornosti.
3. Pravilna raspodela - Umerenost u trošenju prirodnih i društvenih dobara,
ostvarivanje lične i društvene koristi od uspostavljene ravnoteže, ovladavanje sobom.
"Čovek koji je ovladao sobom ume da se ponaša u svakoj prilici na odgovarajući način.
Takav čovek se s pravom zove UMETNIK ŽIVLJENJA" (preuzeto sa
http://cuvariprirode.org).
118
4.6.7. Principi Permakulture

Permakultura se bazira na 12 univerzalnih principa, koji omogućavaju kreativno


redizajniranje okruženja, kao i lični stav i ponašanje prema prirodnim resursima i održivim
zajednicama. Principi se mogu primenjivati na sve segmente društvenog života.
Permakultura predstavlja rešenje za očuvanje ruralnih sredina kroz organski redizajn
društva i kulture.

Izvor: http://cuvariprirode.org 25.08.2013

Shema 4.7. Principi Permakulture

4.6.8. Permakultura kao koncept očuvanja ruralnih sredina

Permakulturna rešenja nastoje da usklade potrebe savremenog čoveka sa zaštitom okoline.


U permakulturi čovek i njegovo delanje vraćaju se nazad u prirodno kruženje stvari, kao
deo cikličkog sistema u kome nema otpada i uzaludnog trošenja energije. Permakultura
spaja tradicionalna znanja s savremenim dostignućima i metodama.
1. Energija. Energija, koja se danas koristi je najčešće fosilnog porekla, a njena
konverzija i primena indukuje velike ekološke probleme. Jedno od rešenja je korišćenje
energije iz obnovljivih izvora - energije vetra, sunca, biomase, plime i geotermalne
energije. Projektovanjem u skladu s ekološkim standardima i primenom odgovarajućih
građevinskih i tehničkih sredstava mogu se ostvariti velike uštede energije. Na primer,
domaćinstvima su na raspolaganju: solarni kolektori za proizvodnju tople vode, vetrenjače
i fotonaponske ćelije za proizvodnju električne energije, solarna kuvala, postrojenja za
proizvodnju bio-plina, peći i štednjaci s velikom termalnom masom i drugo.
2. Voda. Vodena bogatstva su na udaru većine zagađivačkih sistema, jer sve otpadne
vode, izlivi nafte na kopnu ili moru, hemikalije iz poljoprivrede, kanalizacijski sistemi
gradova završe u podzemnim vodama, rekama i morima. Zbog naglih klimatskih promena
opada nivo podzemnih voda i time su ugrožena vodocrpilišta i bunari. Zbog toga rastu
zahtevi za održivo upravljanje vodama s težištem na merama za štednju vode, izgradnju
sistema za skupljanje kišnice i oborinskih voda za poljoprivredu, sistema za pročišćavanje
otpadnih voda, primenu kompostnih sanitarnih čvorova, i pročišćavanje sivih voda biljnim
pročišćivačima i slično.
119
3. Zemljište. Zemljište je stanište ljudi, biljaka i životinja, a ujedno predstavlja i
glavni izvor hrane za njih. Zemljište je filter oborinskim vodama i zalihe vode zavise od
kvaliteta zemljišta. Konvencionalna poljoprivreda oslonjena na agro-biohemijsku
industriju trajno degradira zemljište. Rešenje ovog problema je implementacija ekološke
poljoprivrede i organske proizvodnje hrane. Primenom permakulturnih i drugih organskih
rešenja u poljoprivredi, građevinarstvu i infrastrukturnim zahvatima ne uništava se
zemljište i ne zagađuju podzemne vode.
4. Vazduh. Vazduh je kao i drugi spomenuti elementi na udaru svih tipova
zagađivača, a nužan je za život na zemlji. Vazduh treba zaštititi od zagađivanja. Svako
može uticati na kvalitet vazduha davanjem pozitivnog primera - korišćenjem bicikla,
javnog prevoza, električnih bicikala i mopeda, upotrebom bio-dizela i bio-etanola,
smanjenjem vožnje automobilom, grupnim organizovanim vožnjama i sadnjom stabala
koja apsorbuju ugljen-dioksid.
5. Građevinarstvo. Trećinu deponija zauzima građevinski otpad konvencionalnog
građevinarstva. Pored toga što klasično građevinarstvo predstavlja veliki ekološki problem,
često su novoizgrađeni prostori - nezdrave sredine prepune toksičnih materija, kao i
elektromagnetskog, svetlosnog i zvučnog zagađenja. Investitori se često ne pridržavaju
odgovarajućih propisa, te novi objekti nisu izolovani u skladu s ionako energetski
nezadovoljavajućim standardima, tako da troše ogromne količine energije iz fosilnih
goriva za svoje zagrevanje i hlađenje. Održivo građevinarstvo ima na raspolaganju
jeftinija, prirodnija i zdravija rešenja. Korišćenje (lokalnih) sirovina i drugih resursa
podstiče razvoj lokalnih zajednica i smanjuje emisiju CO2. Na primer, pasivna solarna
arhitektura je jedno od rešenja negativnih efekata konvencionalnog građevinarstva.
Poslednjih tridesetak godina u Zapadnoj Evropi i Americi grade se kuće i drugi objekti od
tvrdo balirane slame, earthship objekti, kuće od prirodnih materijala poput drveta, pečene i
nepečene opeke, kamena, gline i sl. Izoliraju se celulozom, ovčjom vunom, ekspandiranom
glinom, slamom, kokosovim vlaknima i dr. Grade se tzv zeleni krovovi na kojima se može
uzgajati cveće i povrće, zgrade se projektuju tako da imaju povrtnjake i voćnjake
inkorporirane u samu arhitekturu ili bližu okolinu. Zahvaljujući tome, u centrima mnogih
modernih gradova stvorene su prave proizvodne zelene oaze i zdravi kvartovi.
6. Organizacija/društvo. Napisano je vrlo mnogo knjiga i održano mnogo rasprava
koje se kritički osvrću na moderne političke sisteme. Politički sistemi koji profit
postavljaju kao jedini cilj i za čije se ostvarenje ne biraju sredstva - prouzrokuju gotovo sve
katastrofe koje su se dogodile i koje će se dogoditi civilizaciji i planeti Zemlji. Političke
promene u pravcu napuštanja ovog koncepta odvijaju se sporo, iako postoji mnogo
pozitivnih inicijativa i projekata, koji pružaju kvalitetniji i celovitiji pogled na održivost
ljudskih zajednica. To su na primer, pokreti eko-sela, gradovi koji u svoju politiku razvoja
inkorporiraju ekološke i održive principe, hvale vredni projekti mnogih ministarstava,
projekti preduzeća koja deluju na etičkim načelima, veliki broj umreženih organizacija i
pojedinaca koji kroje bolju budućnost. Briga za ljude je ključni faktor za uspešnost
projekata. Sinergija (među ljudima) nastaje tek ako su stvari transparentno postavljene i
ako se primenjuje načelo konsenzusa prilikom donošenja odluka.

4.7. Zaključci

Analizom međusobnih odnosa tri ključna elementa održivog razvoja, kao i njihove
zaokruženosti kroz institucije i regulative, ukazuju da se organska proizvodnja može i
mora razumeti kao element koji treba da unapredi strategiju razvoja agrarne industrije u

120
AP Vojvodini prema konceptu održivog razvoja. Implementacija podrazumeva značajan
nivo istraživačkih aktivnosti, reorganizaciju proizvodnje i uvođenje novih metoda rada,
kako bi razvoj organske proizvodnje indukovao očekivane rezultate sa stanovišta sva tri
stuba održivog razvoja (ekonomija, ekologija, društvo). Organsku poljoprivredu treba
shvatiti i kao poseban društveno-ekonomski odnos i kao sistem (agrarne) proizvodnje. Ona
zahteva jasno usvojene procedure i standarde proizvodnje koji ne ugrožavaju zdravlje i
život ljudi i životnu sredinu.
U organskoj proizvodnji hrane u ciljnom okruženju izdvajaju se Španija, Italija i SR
Nemačka, kako prema broju gazdinstava tako i prema veličini zemljišta. Većina zemalja
CEEC-10 nakon raspada velikih državnih kolektiva i zadruga nije uspela da razvije
unutrašnje tržište za organsku proizvodnju, te je otuda i interes malih poljoprivrednih
proizvođača za ovaj vid proizvodnje izostao jer im nije obezbeđivala egzistenciju. Zemlje
poput Mađarske, Češke Republike, Poljske kasno su se uključile u organsku poljoprivredu
i tek poslednjih godina beleže određene rezultate u ovoj oblasti.
Republika Srbija, odnosno AP Vojvodina raspolažu značajnim komparativnim
prednostima za razvijanje organske poljoprivrede, ali to je samo potencijal koji treba
iskoristiti. To se u prvom redu odnosi na pitanje modela kako staviti u funkciju razvoja
organske poljoprivrede postojeću strukturu porodičnih gazdinstava u Republici Srbiji,
odnosno AP Vojvodini.
Postoje brojne prepreke za organizaciju i funkcionisanje organske proizvodnje u
Republici Srbiji, odnosno AP Vojvodini. Posebno se izdvajaju:
• Neorganizovanost tržišta u delu trgovinskih lanaca koji bi otkupljivali organske
proizvode (pozitivni primeri: Austrija, Švajcarska itd.),
• Visoke cene organskih proizvoda,
• Nedovoljna obrazovanost stanovništva po pitanju organske poljoprivrede,
• Odsustvo značajnije finansijske podrške organskoj proizvodnji,
• Nedorečena i slaba standardizacija kvaliteta organske proizvodnje, i
• Slaba zaštita potrošača.
Rešenje za ove probleme je strategija, koja bi objedinjavala kompleksni set
aktivnosti sastavljen od: investicija, konkretnih projekata izgradnje i proširenja kapaciteta,
uvođenja i implementacije standarda i sertifikata, unapređenja tržišta, jačanja podsticajnih
mera, stimulisanja i zaštite sitnih proizvođača. U okvirima veoma oskudnih javnih
finansija trebalo bi naći dobra rešenja za finansijsku pomoć registrovanim proizvođačima i
pravnim licima koji potpisuju ugovore s registrovanim proizvođačima o organizaciji
zajedničke organske proizvodnje.
No, ovim se ne iscrpljuje razvojna uloga organske poljoprivrede. Krajem XX stoleća
uočeno je negativno dejstvo konvencionalne poljoprivredne proizvodnje na eko-sistem i
okolinu, pa se sve veći broj malih poljoprivrednih proizvođača usmerava ka organskoj
proizvodnji hrane na ekološki prihvatljivim standardima štiteći istovremeno ruralni
koncept življenja i privređivanja. Mnogi projekti zaštite okoline uključuju nužno organsku
poljoprivredu pa je njena uloga posebno istaknuta u očuvanju bioraznolikosti prostora
(Herrmann, 2000, pp. 74-75).
Karakter, ekonomska snaga i veličina porodičnih gazdinstava u Republici Srbiji,
odnosno AP Vojvodini omogućava da se uporedo sa ciljevima razvoja organske
poljoprivrede afirmiše i koncept ruralnog razvoja. U svakom slučaju, revitalizacija malih
porodičnih gazdinstava prelaskom na organsku proizvodnju trebalo bi da podignu nivo
ekonomske efikasnosti i unapređenja tržišne konkurentnosti ruralnih sredina.

121
U okvirima EU postoji krug investitora i finansijskih institucija koji podržavaju
strateške projekte koji u prvom planu imaju: očuvanje bio-diverziteta, zaštitu eko-sistema,
razvoj ruralnih sredina i očuvanje malih porodičnih gazdinstava. Da bi se iskoristile ove
mogućnosti potrebno je utvrditi nacionalne, odnosno regionalne prioritete i strpljivo i
istrajno raditi na promociji konkretnih projekata razvoja organske poljoprivrede, imajući
neprestano u vidu da istovremeno predstavljaju i sastavni deo strategije obnavljanja
razvojne propulsije agrarne industrije i strategije revitalizacije ruralnih područja.
Očuvanje bio-diverziteta, zaštita eko-sistema, razvoj ruralnih sredina i očuvanje
malih porodičnih gazdinstava, trebalo bi da dodatno motiviše investitore i finansijske
institucije da se aktivnije uključe u fiansniranje projekata koji stimulišu organsku
poljoprivredu i njene učesnike.
U cilju očuvanja bio-diverziteta, autohtonih sorti i pasmina u konkretnim
(poljoprivrednim) regionima trebalo bi podsticati razvoj (nove privredne aktivnosti) agro-
ekoturizam, kako bi se istovremeno - razvojem organske poljoprivrede stvorili uslovi za
uspešniju zaštitu prirodnih područja i Nacionalni parkova, a sa druge strane zaštitila
ruralna područja od propadanja zbog migracije.

122
4.8. Studija slučaja br. 2
Komparativna analiza i ekonomski efekti
investiranja u konvencionalnu i organsku
poljoprivrednu proizvodnju
4.8.1. Uvodne napomene

Organska i konvencionalna poljoprivredna proizvodnja često su predmet međusobnog


poređenja po osnovu različitih kriterijuma, kao što su: prinosi, profitabilnost, koristi za
zdravlje ljudi, doprinos održivom razvoju, percepcija od strane potrošača, podrška od
strane država. Rezultati mnogobrojnih istraživanja često su kontradiktorni i ne daju
jednoznačan odgovor o superiornosti jedne od pomenutih alternativa.
U komparativnoj analizi, koristi se metoda analize scenarija, pri čemu individualni
poljoprivredni proizvođač vrši izbor između alternativa bavljenja organskom ili
konvencionalnom poljoprivrednom proizvodnjom. Kao kriterijum odabira uzimaju se
ekonomski efekti, koji se procenjuju metodama kapitalnog budžetiranja. Pri kapitalnom
budžetiranju zapravo se investira novac u iščekivanju dugoročnih budućih dobiti. Pri tome,
potrebno je proceniti da li investicioni predlog obezbeđuje isti ili viši povraćaj od onoga
koji zahteva investitor. Metode kapitalnog budžetiranja, koje se najčešće koriste su:
metoda neto sadašnje vrednosti (Net Present Value), indeks profitabilnosti (Profitability
Index) i metoda interne stope prinosa (Internal Rate of Return). Navedene tri metode
spadaju u dinamičke metode kapitalnog budžetiranja koje uvažavaju vremensku dimenziju
novca.
Metoda neto sadašnje vrednost (The Net Present Value Method – akronim NPV)
izračunava očekivane novčane dobitke ili gubitke od projekta - diskontujući sve očekivane
buduće novčane prilive i odlive na sadašnji vremenski trenutak, koristeći zahtevanu stopu
prinosa (Horngren, Foster, & Datar, 2000, p. 751). Ovim metodom utvrđuje se razlika
inicijalne kapitalne investicije i sadašnje vrednosti svih očekivanih budućih novčanih
tokova generisanih na osnovu eksploatacije projekta, diskontovanih cenom kapitala
projekta. Minimalni uslov koji projekat mora ispuniti je da je neto sadašnja vrednost veća
ili jednaka 0. Ako ovaj uslov nije ispunjen, projekat treba odbaciti. Ako je neto sadašnja
vrednost jednaka 0, novčani tokovi projekta dovoljni su da isplate kapital uložen u projekat
i da se obezbedi zahtevana stopa prinosa na kapital.
Neto sadašnja vrednost se može izračunati na osnovu sledeće formule (Damodaran,
2007, s. 296):

n
CFt
NPV   (1  r )
t 0
t

gde je: CFt – novčani tok u periodu t,


r – diskontna stopa,
n – projektovani vremenski period.

Indeks profitabilnosti (Profitability Index – akronim, PI) je odnos zbira sadašnje


vrednosti svih budućih novčanih tokova u očekivanom periodu eksploatacije projekta i
123
iznosa inicijalne investicije (Stančić, 2006, s. 157). Ovaj indeks transformiše ukupnu sumu
profita dobijenu korišćenjem metoda NPV u indeks koji pokazuje relativnu profitabilnost
projekta. Minimalni uslov za prihvatanje projekta zahteva vrednost ovog indeksa na nivou
1 ili više u slučaju nezavisnih projekata, odnosno prihvatanje projekta sa najvišom
izračunatom vrednošću ovog indeksa u slučaju uzajamno isključivih projekata. Izračunava
se na osnovu sledeće formule (Stančić, 2006, s. 158):

n
CFt
 (1  r )
i 1
t
PI 
I

Metoda interne stope prinosa (Internal Rate of Return – akronim IRR) svodi se na
rangiranje investicionih predloga korišćenjem stope prinosa na investiciju, izračunate
pronalaženjem diskontne stope, koja izjednačava sadašnju vrednost očekivanih budućih
novčanih priliva sa troškovima projekta (CFA Institute, 2005, p. 74). To znači da je interna
stopa prinosa zapravo diskontna stopa koja dovodi do izjednačavanja sadašnje vrednosti
očekivanih budućih novčanih priliva sa inicijalnom investicijom. Izračunava se na osnovu
sledeće formule (CFA Institute, 2005, p. 74):

n
CFt
NPV   (1  IRR)
t 0
t
0

Minimalan uslov koji projekat mora da ispuni jeste da mu je interna stopa prinosa
veća ili jednaka ceni kapitala projekta. Ako investitori porede dva projekta, oba sa
internom stopom prinosa većom od cene kapitala u oba projekta, odabraće onaj gde je IRR
veća ako su projekti međusobno isključivi, odnosno oba, ako su u pitanju nezavisni
projekti.
Za primenu opisane metodologije potrebno je i pažljivo projektovanje novčanih
tokova i izbor diskontne stope. Detaljan prikaz ovih elemenata biće dat u narednoj tački
ove studije slučaja, dok se ovde može naglasiti nekoliko principijelnih napomena. Naime,
projekcija tokova gotovine pojedinih investicionih projekata mora biti zasnovana na
prognozi tri ključna elementa (Stančić, 2006, s. 133): neto kapitalne investicije, neto
priliva gotovine iz aktivnosti investiranja i neto priliva gotovine od reziduala.
Neto kapitalna investicija sadrži novčani odliv potreban da bi otpočela investicija i
da bi se generisao očekivani profit.
Projekcija neto priliva gotovine iz aktivnosti investiranja složena je i sprovodi se u
tri koraka:
• Projekcija prihoda i troškova za svaku godinu vremenskog perioda projekta,
• Određivanje računovodstvene dobiti zasnovane na projektovanim prihodima i
troškovima, i
• Transformacija računovodstvenih dobiti u neto novčane tokove za svaku godinu
vremenskog perioda projekta.
Da bi se došlo od prognoze do računovodstvene dobiti, neophodno je da se
klasifikuju planirani troškovi u operativne i kapitalne. Pri tome, operativni troškovi se
odnose na stvaranje prihoda u sadašnjem vremenskom trenutku, a kapitalni troškovi
ostavljaju efekte tokom dužeg vremenskog perioda. Zatim je potrebno da se amortizuju
kapitalni izdaci tokom vremena. Od dobiti pre kamate i poreza potrebno je oduzeti iznos
124
poreza. Da bi se došlo od računovodstvene dobiti do tokova gotovine, investitor mora da
ponovo doda nenovčane izdatke, kao što je amortizacija2.
Neto priliv gotovine od reziduala je očekivani priliv gotovine, koji će investitor
dobiti po vremenskom isteku perioda projekta i to od prodaje osnovnih i obrtnih sredstava
koja se koriste tokom trajanja projekta.
Diskontna stopa projekta jedan je od osnovnih inputa za dinamičke metode
kapitalnog budžetiranja. Diskontna stopa mora da odražava stepen rizika projekta, tako da
je važno da se istraži da li se rizik projekta razlikuje od rizika preduzeća. O utvrđivanju
diskontne stope u našim uslovima biće više reči u nastavku ove studije slučaja.

4.8.2. Pretpostavke komparativne analize

S obzirom da je opredeljenje da se prikaže jedan primer na kome bi se demonstrirala


primenjena metodologija, neophodno je opisati pretpostavke u kojima se ovakav primer
primenjuje. U pitanju je situacija u kojoj poljoprivrednik iz Srema koji već obrađuje 25
hektara zemlje, razmišlja da li da na 5 hektara zasadi soju, pri čemu je u dilemi da li na toj
površini zasadi organski ili konvencionalni zasad. Ovakva pretpostavka je u saglasnosti sa
rezultatima istraživanja GTZ o tipičnom organskom proizvođaču u Republici Srbiji gde se
navodi da više od 60% ima organski zasad na površini manjoj od 6 hektara, odnosno da se
na većim farmama sertifikovano organsko zemljište kreće u iznosu od 15% do 25%
ukupne raspoložive površine (GTZ, 2011, ss. 10-11).
Poljoprivrednik koji donosi odluku, vlasnik je traktora i potrebne mehanizacije već 5
godina, a pretpostavlja se da će se amortizovati još 10 godina. Ovo je takođe u skladu sa
rezultatima istraživanja GTZ o tipičnom organskom proizvođaču u Republici Srbiji gde se
navodi da su ulaganja u nove mašine na izuzetno niskom nivou. Posmatrani
poljoprivrednik ima na raspolaganju stvarne podatke sa 5 hektara dvojice poljoprivrednika,
takođe iz Srema, jednog koji se bavi uzgojem organske, a drugog koji se bavi uzgojem
konvencionalne soje.

Tabela 1. Varijabilni troškovi organskog i konvencionalnog proizvođača za 2010. godinu

PROIZVOĐAČ SOJE
Podaci ORGANSKI KONVENCIONALNI
1 Varijabilni troškovi 2.454 2.580
1.1 Seme 526 622
1.2 Oranje 395 395
1.3 Priprema za setvu 197 150
1.4 Okopavanje 612 0
1.5 Setva 198 170
1.6 Đubrenje 0 730
1.7 Žetva 461 448
1.8 Transport 65 65

2
Ovde treba imati u vidu da nenovčani izdaci smanjuju računovodstvenu dobit, ali ne i novčane
tokove, tako da je potrebno dodati ih na neto dobit prilikom obračuna novčanih tokova. Pojedini
nenovčani izdaci, kao što je amortizacija, smanjuju poreske obaveze preduzeća i dovode do
poreskih oslobođenja.
125
Organski proizvođač izvozi svoje proizvode za Italiju, plativši sertifikat u iznosu od
800 evra. Za njega je to fiksni trošak koji snosi samo organski proizvođač. Pored toga, kod
fiksnih troškova treba uzeti u obzir amortizaciju. Traktor sa priključcima košta 21.000
evra. Pošto traktor može opsluživati imanje od 25 hektara, tokom 5 godina koliko ga
proizvođač već poseduje, pod pretpostavkom ravnomerne amortizacije i pod
pretpostavkom veka trajanja od 15 godina, do početka projekta amortizovala se 1/3
vrednosti, odnosno 7.000 evra. Ostalo je da se amortizuje još 14.000 evra. S obzirom da se
posmatra površina od 5 hektara, što je 1/5 ukupnog imanja, na tu površinu treba da se
amortizuje 2.800 evra. S obzirom da se projekat posmatra u periodu od 10 godina, to znači
da je taj iznos godišnje 280 evra.
Međutim, kod scenarija organske proizvodnje, pretpostavka je da je neto novčani tok
tokom prve tri godine na pomenutih 5 hektara (period konverzije) 0. Iako je u praksi
situacija uglavnom povoljnija, namerno se polazi od negativnije pretpostavke, kako se
krajnji rezultat ne bi mogao osporiti različitim iskustvima poljoprivrednika kada je u
pitanju period konverzije.
Inicijalna investicija, s obzirom da je poljoprivrednik vlasnik zemlje i da ima
mehanizaciju, jednaka je varijabilnim troškovima za 2010. godinu, pri čemu se u inicijalnu
investiciju dodaju i oportunitetni troškovi, odnosno suma novca, koju bi poljoprivrednik
dobio kada bi tokom vremena trajanja projekta izdao zemlju u zakup, što je u ovom slučaju
5.000 evra. Trošak sertifikacije od 800 evra kod organskog proizvođača, takođe je ušao u
inicijalnu investiciju u tom slučaju.
Da bi se projektovali budući novčani prilivi, koriste se istorijski podaci oba
poljoprivrednika o prinosima i cenama, odnosno prihodima, koje su ostvarivali prethodnih
5 godina.

Tabela 2. Prihodi konvencionalnog proizvođača soje proteklih 5 godina

Godina Cena u €/t Prinos u t/5ha Prihod u €


2006. 214 14 2996
2007. 241 10.5 2530.5
2008. 348 12.5 4350
2009. 295 12 3540
2010. 286 14.25 4075.9

Tabela 3. Prihodi organskog proizvođača soje proteklih 5 godina

Godina Cena u €/t Prinos u t/5ha Prihod u €


2006. 240 13.5 3240
2007. 270 15 4050
2008. 285 14 3990
2009. 320 13.45 4304
2010. 360 13.85 4986

Prateći prihode u proteklih 5 godina, predviđaju se prihodi u narednih 10 godina


koristeći srednji tempo porasta, kao preporučuje Damodaran (Damodaran, 1996, p. 4).
Srednji tempo porasta može se izračunati po sledećoj formuli:

126
1
( )
 Cena n  n 1
S  1
 cena 0 

gde je: n-broj godina posmatranja pojave, u ovom slučaju 5.

Primenom formule dobijen je srednji tempo porasta kod organske poljoprivrede S =


11,38%, dok je kod konvencionalne S = 8%. Izračunate vrednosti ugrađene su u
projektovanje prihoda tokom vremenskog perioda trajanja projekta.
Kada je projektovanje troškova u pitanju, s obzirom da su cene iskazane u evrima,
korišćena je godišnja stopa rasta varijabilnih troškova od 2,12%, koliko je očekivana stopa
inflacije u EU (Korišćeni su podaci sa sajta MMF-a: http://www.imf.org/
external/pubs/ft/weo/2010/02 /weodata) moguće je pratiti stope inflacije u EU. Navedeni
procenat prosek je svih raspoloživih podataka).
Korišćena poreska stopa je 10% dok je diskontna stopa izračunata metodom
zidanja3. Uredbom o metodologiji za procenu vrednosti kapitala i imovine u Republici
Srbiji (Službeni glasnik RS, br. 45/2001). navodi se da Agencija za privatizaciju određuje
realnu stopu prinosa na bezrizična ulaganja kao i premiju za rizik na ulaganje na
šestomesečnom nivou. Međutim, treba imati u vidu da su objavljene stope samo za period
od oktobra 2001. do aprila 2002. godine, dok nakon toga niti su utvrđivane, niti
objavljivane. Ovde se koriste tada objavljene stope. Pri tome, stopa prinosa na bezrizična
ulaganja je 4,5% (Realna stopa prinosa na ulaganja bez rizika za period oktobar 2001. -
april 2002. godine, Službeni glasnik RS br.60/2001), dok je stopa rizika ulaganja u državu
7% (Premija za rizik na ulaganje u SRJ za period oktobar 2000. – april 2001. godine,
Službeni glasnik RS br. 60/2001). Pored toga, u diskontnu stopu treba uračunati i rizik
konkretnog projekta4. Sabiranjem pojedinačnih stopa rizika procenjenih za veličinu
preduzeća, kvalitet organizacije, rukovodstva i kadrova, finansijski položaj, proizvodno-
prodajni potencijal i mogućnost pouzdanog predviđanja poslovanja dolazi se do stope
rizika za ulaganje u konkretno preduzeće (Službeni glasnik RS, br. 45/2001). U ovom
slučaju dobijen je zbir od 12%. Dobijena vrednost sabrana sa stopom prinosa na bezrizična
ulaganja od 4,5% i stopom rizika ulaganja u državu od 7%, daje visinu diskontne stope
korišćene u ovom radu od 23,5%.

4.8.3. Rezultati istraživanja

Koristeći opisanu metodologiju i pretpostavke analize izračunati su osnovni pokazatelji za


dva moguća scenarija. Prvi scenario odnosi se na mogući izbor poljoprivrednika da se na
navedenih 5 hektara bavi konvencionalnim uzgojem soje. Drugi scenario pokazuje
ekonomske pokazatelje u slučaju alternativnog izbora organskog uzgoja soje.
Ukoliko se poljoprivrednik odluči za uzgoj konvencionalne soje, projekat bi po sve
tri dinamičke metode kapitalnog budžetiranja bio prihvatljiv. Ukupna neto-sadašnja
vrednost iznosi oko 1.193 evra, što znači da svi diskontovani očekivani budući neto

3
Pored ove metode koja se koristi u uslovima slabije razvijenog tržišta, diskontna stopa najčešće se
određuje korišćenjem SARM metoda. Međutim domaći uslovi sugerišu korišćenje metode zidanja
pri utvrđivanju diskontne stope.
4
Neretko se rizik preduzeća i projekta poistovećuju, pa je ovde analogijom sa metodologijom datom
za preduzeće utvrđen rizik projekta.
127
novčani tokovi prevazilaze investiciju za ovaj novčani iznos. Indeks profitabilnosti od 1,16
veći je od 1, što takođe sugeriše prihvatljivost projekta. Izračunata je i interna stopa
prinosa od 26,25% koja prevazilazi diskontnu stopu od 23,5%, pa je i po ovom kriterijumu
projekat prihvatljiv.
U scenariju po kome se poljoprivrednik odlučuje za organsku proizvodnju, neto
sadašnja vrednost iznosi oko 7.318 evra, indeks profitabilnosti je 1,89, dok je interna stopa
prinosa 41,15%. I, ovde sve tri metode sugerišu prihvatljivost projekta.
Po sve tri metode, odabir organske poljoprivrede donosi bolje rezultate. Pri tome,
pretpostavljeni su najnepovoljniji uslovi za proračune u scenariju odabira organske
poljoprivrede – u sve tri godine tokom perioda konverzije neto-novčani tokovi su 0,
proizvođač sam plaća sertifikat, nema subvencija države. Jedini činilac koji ovoj
proizvodnji ide u prilog jeste izvoz, a ova pretpostavka odabrana je zbog takvog
opredeljenja intervjuisanog organskog proizvođača. Imajući u vidu izvozni potencijal ovih
proizvoda, ostvarenje navedene pretpostavke deluje verovatno.

4.8.4. Zaključci

Na osnovu literature i sprovedenog primarnog istraživanja mogu se identifikovati sledeći


zaključci:
Prvo: Ne postoji jedinstven model u literaturi za poređenje konvencionalne i
organske poljoprivredne proizvodnje po bilo kom kriterijumu, uključujući i ekonomske
efekte po proizvođača.
Drugo: Razvoj organske poljoprivrede u Republici Srbiji i podrška od strane države
postavljaju pred poljoprivrednike nedoumicu . da li da se bave organskom ili
konvencionalnom poljoprivredom?
Treće: Može se pretpostavljati da bi u takvoj nedoumici u najvećem broju slučajeva
odluka bila doneta na osnovu ekonomskih efekata po samog proizvođača.
Četvrto: Pre donošenja odluke, potrebno je izvršiti analizu dva scenarija: jednog u
slučaju odabira organske i drugog u slučaju odabira konvencionalne poljoprivredne
proizvodnje.
Peto: Za sprovođenje analize potrebno je obezbediti podatke od strane
poljoprivrednika koji se određeni niz godina bave konvencionalnom, odnosno organskom
proizvodnjom, a za koje bi se moglo pretpostaviti da bi bili relevantni i za poljoprivrednika
koji donosi odluku o izboru načina proizvodnje.
Šesto: Dinamičke metode kapitalnog budžetiranja: neto-sadašnja vrednost, indeks
profitabilnosti i interna stopa prinosa mogu poslužiti za sagledavanje ekonomskih efekata
oba moguća scenarija.
Eksplicite, istraživanje i primenjenu metodologiju analize slučaja treba razumeti kao
mogućnost primene navedenih metoda, a ne kao univerzalan zaključak u smislu prevage
ekonomskih efekata bavljenja organskom u odnosu na bavljenje konvencionalnom
poljoprivrednom proizvodnjom. Međutim, studiju slučaja treba shvatiti i kao pokazatelj
mogućnosti i potrebe pažljivog sagledavanja ekonomskih efekata odabira jedne od dveju
alternativa poljoprivredne proizvodnje na naučnoj osnovi, a ne na osnovu intuicije i
paušalnih procena. Navedena metodologija mogla bi biti od značaja i za institucije države i
nevladine organizacije u mogućem podsticanju poljoprivrednika da se bave organskom
proizvodnjom.

Bibliografija
128
1. Babović, J. & Lazić, B. (2008), Organska poljoprivreda, Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi
Sad.
2. Bengtsson, J., Ahnstroem, J. & Weibull, A. C. (2005), The effects of organic agriculture on
biodiversity and abundance: a meta-analysis, Journal of Applied Ecology, No. 42, pp. 261–269.
3. Birovljev, J. & Dujić, B. (2004), Proizvodnja zdrave hrane i mogućnosti za povećanje izvoza,
Zbornik radova sa Međunarodnog naučnog skupa: Kapital u poljoprivredi, ss.217-225, Ekonomski
fakultet Univerziteta u Novom Sadu, Palić-Subotica.
4. Birovljev, J. & Štavljanin, B. (2011), Development of Organic Food Production in European
Countries with Comparable Resources, Strategic management, Vol.16, No.3, pp 23-33.
5. Birovljev, J. & Štavljanin, B. (2012), The role of sustainable development and organic farming in
preserving agriculture and rural values, Book of abstratcts of International scinetific meeting:
Sustainable agriculture and rural development in terms of the Republic of Serbia strategic goals
realization within the Danube region - preservation for rural values, p. 20, Tara, 6-8 December,
2012, Institut za ekonomiku poljoprivrede. Beograd
6. CFA Institute (2005), Corporate Finance and Equity, Pearson Custom Publishing, Boston.
Damodaran, A. (1996), Damodaran Book on Investment Valuation, 2nd edition, McGraw-Hill, New
York.
7. Damodaran, A. (2007), Korporativne finansije-teorija i praksa,. John Wiley & Son, Modus
centar za statistička istraživanja i prognoze, Podgorica.
8. Davčik, N. (2004), Marketing strategija proizvoda u industriji hrane: ekološki pristup,
ECOLOGICA, Vol. 11, br. 43, str. 25-32.
9. Đuričin, D. (2006), Tranzicija, stabilizacija, održivi razvoj: perspektiva Srbije, Savetovanje –
Kopaonik biznis forum, Savez ekonomista Srbije, Beograd.str. 1 – 23.
10. Exporter (2009), Organska proizvodnja, Časopis Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza
Republike Srbije – SIEPA, broj 14, Oktobar 2009. Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza
Republike Srbije, Beograd.
11. GTZ (2011), Organic agriculture in Serbia, Economic Development Program ACCESS, Novi
Sad.
12. Herrmann, A. G. (2000), The role of organic farming in preservation of species, Germany:
IFOAM.
13. Horngren Т. Ch, Foster G & Datar М. S. (2000), Cost Accounting – a Menagerial Emphasis,
Prentice Hall International, Inc.
14. Kilcher L. (2007) How organic agriculture contributes to sustainable developement, JARTS
Witzenhausen, Supplement 89, pp. 31-49.
15. Kovačević, D., Lazić, B., Milić, V. (2011) Uticaj poljoprivrede na životnu sredinu, International
Scientific Symposium of Agriculture - Agrosym Jahorina, November 10-12, 2011,pp.34-46,
Jahorina, University of East Sarajevo, Faculty of Agriculture, RS, B&H, University of Belgrade,
Faculty of Agriculture, Serbia, Academy of Engineering Sciences of Serbia, Serbia, IAE, Serbia,
B.EN.A, Greece, BSAAE, Serbia.
16. Lazić, B. (2012), Međuzavisnost organske poljoprivrede i biodiverziteta, Zbornik referata:
Organska proizvodnja i biodiverzitet, ss. 25-35, Institut Tamiš & Istraživačko-razvojni centar,
Pančevo.
17. Marz, U., Kalentić, M., Stefanović, E. & Simić, I. (2013), Organska poljoprivreda u Srbiji
2013, Nacionalno udruženje za razvoj organske poljoprivrede „Serbia Organica“, Beograd.
18. Ministartsvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije, (2009), Nacionalni
akcioni plan razvoja organske proizvodnje u Srbiji, Radni dokument, Beograd.
19. Organic news (2011) Organic news, Novi Sad: Nacionalna asocijacija za razvoj organske
proizvodnje "Serbia organica", No. 05 (Mart, 2011). Preuzeto sa http://www.serbiaorganica.info/
downloads/Organic%20News%20broj%205%20Mart%202011.pdf
20. Rajs, R. A. (2006), Čujte Srbi! Čuvajte se sebe. Mali princ, Beograd.
21. Simanović, V. (2011), Multifunkcionalnost ruralnih područja, Doktorska disertacija,
Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.
129
22. Službeni glasnik RS, br. 45/2001.
23. Službeni glasnik RS, br. 60/2001
24. Šomođi, Š. (2006), Neke karakteristike multifunkcionalne poljoprivrede, Tematski broj:
Agroekonomika – Tranzicione reforme i agroprivreda, No. 34-35 (2005/2006).
25. Stančić, P. (2006), Savremeno upravljanje finansijama preduzeća, Ekonomski fakultet
Univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac.
26. Stojanović, Ž. & Manić, E. (2009), Održivi ruralni razvoj i prekogranična saradnja, Glasnik
Srpskog geografskog društva, Vol. 89 No. 2, ss. 43-64.
27. Subić, J., Bekić, B. & Jeločnik, M. (2010), Značaj organske poljoprivrede u zaštiti okoline i
savremenoj proizvodnji hrane, Škola biznisa 3, ss. 50-56.
28. Sudarević T. & Davčik, S. N. (2005), Obeležavanje organskih poljoprivrednih proizvoda u
Srbiji, Anali Ekonomskog fakulteta u Subotici, No. 14, ss. 79-86.
29. Zakić, Z. & Stojanović, Ž. (2008) Ekonomika agrara, Centar za izdavačku delatnost,
Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.
30. Zekić, S., Gajić, M. & Tošin, M. (2008), Resursna struktura i ruralni razvoj zemalja Zapadnog
Balkana. Zbornik radova: Multifunkcionalna poljoprivreda i ruralni razvoj (III) - ruralni razvoj i
(ne)ograničeni resursi, Knjiga I, ss. 301-308, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd.

Elektronski izvori:

1. http://cuvariprirode.org
2. http://www.ruralinfoserbia.rs/dokumenta/uporedna%20analiza.pdf, s. 17.
3. http://www.tehnologijahrane.com/nutricionizam/organska-poljoprivreda-srbiji,
4. http://www.merz.gov.rs (Nacionalna strategija održivog razvoja Republike Srbije)
5. http://www.siepa.gov.rs/files/pdf2010/ORGANIC_AGRICULTURE_IN_SERBIA_2012.pdf, s.
40.
6. http://www.odrzivi-razvoj.gov.rs
7. http://www.imf.org/external/pubs/ft/weo/2010/02/weodata)

130