2840 Proizvodnja I Menadzement U Organskoj Poljoprivredi PDF

Proizvodnja
Proizvodnja i menAdžment u organskoj poljoprivredi

i menAdžment
u organskoj
poljoprivredi
Dr Ljubinko Jovanović,
dr Milanko Pavlović, dr Dejana Panković,
dr Nenad Penezić, dr Vesela Radović,
dr Mira Pucarević, dr Goran Dugalić,
dr Nikola Bokan, dr Milun Petrović
PRoizVoDNJa
Proizvodnja i menadžment u organskoj PoljoPrivredi
i MeNaDžMeNt
u oRGaNskoJ
PoLJoPRiVReDi
Dr Ljubinko Jovanović,
dr Milanko Pavlović, dr Dejana Panković,
dr Nenad Penezić, dr Vesela Radović,
dr Mira Pucarević, dr Goran Dugalić,
dr Nikola Bokan, dr Milun Petrović
Dr Ljubinko Jovanović, dr Milanko Pavlović,
dr Dejana Panković, dr Nenad Penezić, dr Vesela Radović,
dr Mira Pucarević
Univerzitet Educons, Sremska Kamenica
Dr Goran Dugalić, dr Nikola Bokan, dr Milun Petrović

Univerzitet u Kragujevcu, Agronomski fakultet, Čačak
Proizvodnja i menadžment
u organskoj poljoprivredi
Proizvodnja i menadžment u organskoj poljoprivredi
Dr Ljubinko Jovanović, dr Milanko Pavlović,

dr Dejana Panković, dr Nenad Penezić, dr Vesela Radović,
dr Mira Pucarević, dr Goran Dugalić, dr Nikola Bokan,
dr Milun Petrović
Urednik
Dr Ljubinko Jovanović
Redovni profesor Univerziteta Educons, Sremska Kamenica
Recezenti
Dr Branka Lazić
Profesor emeritus Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu
Dr Zoran Mašić
Redovni profesor Univerziteta Educons, Sremska Kamenica
Dr Radivoje Jevtić
Naučni savetnik Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu
Dr Vera Raičević
Redovni profesor Poljoprivrednog fakulteta u u Beogradu
Izdavač Univerzitet Educons, Sremska Kamenica, 2014.

Lektura Slavica Klarić
Korice Dr Ljubinko Jovanović
Tiraž 500
Štampa Štamparija SZR Grafofinis, Novi Sad
This project has been funded with support from the European Commis-
sion. This publication reflects the views only of the author, and the Com-
mission cannot be held responsible for any use which may be made of the
information contained therein.
Izdavanje monografskog dela je finansirano iz sredstava Tempus projekta

516964-TEMPUS-1-2011-1-NL-TEMPUS-JPHES pod nazivom Educa-
tion of Teachers in the field of Ecological Food Production and Manage-
ment (EDUECO)
REČ UREDNIKA
Ova monografija je nastala kao rezultat rada učesnika na

evropskom projektu Tempus1, a napisana je sa ciljem edukacije sred-
njoškolskih profesora u oblasti menadžmenta i organske poljoprivre-
de, koja je u Srbiji u velikom usponu od 2009. godine.
Uočavajući da je obrazovanje veoma bitna karika u lancu
poljoprivredne proizvodnje, predložili smo projekat sa osnovnom
idejom unapređenja obrazovanja srednjoškolskih profesora iz obla-
sti organske proizvodnje. Jedan od zadataka projekta je bio priprema
i održavanje kurseva iz ekološke poljoprivrede u srednjim poljopri-
vrednim školama. Posle uspešne realizacije kurseva, predavači su
odlučili da svoja izlaganja objedine u tematsku monografiju, kao po-
moć srednjoškolskim profesorima u promociji ekološke proizvodnje.
Napisali su je profesori univerziteta, učesnici projekta, svaki iz svoje
oblasti, citirajući relevantnu literaturu iz naše zemlje i inostranstva.
Na ovom mestu, važno je upozoriti korisnike monografije, da
je upotreba GMO zakonski zabranjena u organskoj poljoprivrednoj
proizvodnji u svetu. Poglavlje posvećeno GMO je u ovu monografiju
uvršteno upravo zbog edukacije svih njenih potencijalnih korisnika i
želja nastavnika srednjih poljoprivrednih škola da saznaju više o po-
sledicama koje GMO mogu imati u organskoj proizvodnji.
Monografija je pripremljena i štampana najvećim delom iz
sredstava Tempus projekta.
Monografiju mogu da koriste i studenti viših škola i fakulteta
iz oblasti poljoprivrede, ali i učenici srednjih poljoprivrednih škola i
poljoprivredni proizvođači koji nemaju visoko obrazovanje, a žele, ili
se već bave organskom proizvodnjom.
Prof. dr Ljubinko Jovanović
1
516964-TEMPUS-1-2011-1-NL-TEMPUS-JPHES, Education of Teachers in the field of Ecological
Food Production and Management (EDUECO). Učesnici: Univerzitet Edukons, Agronomski
fakultet u Čačku, dve srednje poljoprivredne škole (Svilajnac i Šabac) i Visoka poljoprivredna škola
strukovnih studija u Šapcu. Projekat je zvanično dobijen 2011. godine, a u njemu učestvuje 17
partnera iz zemalja Zapadnog Balkana i EU.
PROIZVODNJA I MENADŽMENT U ORGANSKOJ
POLJOPRIVREDI
Univerzitet Educons, Sremska Kamenica, 2014, 1-240.
Listajući stranice ove monografije može se odmah uočiti

specifičnost tekstova i uređenja, raspored tekstova i želja da se pre-
doče šira znanja kao osnova za organsku poljoprivredu.
Tako monografija započinje standardima u poljoprivredi,
njihovim značajem, uključujući i sertifikaciju kao obavezni deo or-
ganske poljoprivrede. Specifična materija data je pregledno i pruža
sliku različitih sistema za koje je zajedničko – ostvariti kvalitetnu
proizvodnju i proizvod u sistemu upravljanja.
Preduzetništvo, principi, mere i značaj, dati u kvalitetnom
tekstu, su jedna od šansi razvoja organske poljoprivrede. Često je
nedovoljno razvijeno preduzetništvo i upravljanje kočnica intenzi-
vnijeg razvoja organske poljoprivrede, posebno na malom posedu.
Organska poljoprivreda je sistem poljoprivredne pro-
izvodnje koji objedinjuje ekološka znanja i poljoprivrednu praksu
u sveobuhvatan sistem kojim se ostvaruje proizvodnja kvalitetne
i zdravstveno bezbedne hrane i doprinosi zaštiti životne sredine.
Zbog toga je od izuzetnog značaja poznavanje ekoloških faktora,
gde plodnost zemljišta ima bitnu funkciju. Organska poljoprivre-
da počiva na mogućnostima zemljišta da, uz klimatske faktore,
osigura optimalan rast i razvoj biljaka i životinja, kao i odvijanje
svih bioloških ciklusa veoma sličnih onima u prirodi. Zbog toga je
utvrđivanje kvaliteta, odnosno plodnosti zemljišta, jedan od pred
uslova poljoprivredne proizvodnje, posebno organske. Pri tome,
pored fizičkih i hemijskih svojstava zemljišta, veoma je značajna
mikrobiološka aktivnost brojnog živog sveta u zemljištu koje samo
tako postaje aktivno „živo zemljište“. Dva rada o zemljištu daju
kompleksnu sliku o zemljištima pogodnim za organsku proizvod
nju koja, kao i u konvencionalnoj proizvodnji, zavise od zahteva vr-
ste i regiona. Ovi radovi su dobar uvod u materiju koja hronološki
govori o osnovnim agrotehničkim merama u organskoj biljnoj pro-
izvodnji. Povezujući ovaj deo sa prethodnim može se složiti mo-
zaik organske poljoprivrede i razumeti njen holistički karakter. Bu-
dućim edukatorima se tako pruža mogućnost da sami kombinuju
pružena znanja i tako sačine tehnologiju organske proizvodnje za
pojedine vrste prema zahtevima. Tako se mogu rešavati i različita
pitanja proizvodnje. Ovde nema rešavanja pojedinačnog problema
kao u konvencionalnoj, već je ceo sistem proizvodnje međusobno
zavisan.
Danas je otvoreno pitanje programa oplemenjivanja, kao
i proizvodnja semena za raznorodnu organsku poljoprivredu. To
ključno pitanje tesno je povezano sa agrogenetičkim resursima,
a od izuzetnog je značaja pitanje autohtonih sorti prilagođenih
našim ekološkim uslovima. Zato je izložena materija u tekstu se-
menarstvo dobar putokaz za upoznavanje složene i izuzetno odgo-
vorne problematike semenarstva u organskoj poljoprivredi.
Stočarska organska proizvodnja je za nas izuzetno značaj-
na. Već sami bazični standardi ukazuju da je rentabilna organska
proizvodnja moguća samo pri usklađenom odnosu biljne i stočar-
ske proizvodnje u okviru eko-farme. Obiman materijal omogućuje
sticanje znanja ne samo o organskom stočarstvu već i o sveuku
pnim svojstvima organske poljoprivrede. Smanjivanjem inputa kao
što su organska đubriva ili stočna hrana organska poljoprivreda
postaje rentabilna i daje punu šansu razvoju zelene ekonomije.
Sasvim je jasno da kvalitet organskih proizvoda predstavlja
osnovu za veću potražnju hrane a tim stimuliše intenzivniji razvoj
organske proizvodnje. Različite ocene o biohemijskom sastavu or-
ganske hrane, a posebno u poređenju sa hranom iz konvencional-
nog sistema proizvodnje, su rezultat više faktora: manji broj istraži-
vanja, pristrasnost u odnosu na načine proizvodnje, istraživanja u
neidentičnim uslovima. Autor u radu iznosi različite rezultate, ali
kao sigurno potvrđuje da je organska hrana bez štetnih ostataka
pesticida, teških metala, hormona, a najčešće je bogata, posebno
voće i povrće, sekundarnim materijama koje su biljkama elementi
života i otpornosti, a za čoveka bitni u prevenciji bolesti modernog
doba.
Sasvim dovoljno da uz doprinos očuvanju biodiverziteta i zaštite
životne sredine organska poljoprivreda ima punu šansu razvoja i
veliki značaj za zdravlje stanovnika.
Tekst Rizici u organskoj poljoprivredi omogućuje usvajanje
neophodnih znanja za prevenciju i predostrožnost, što su kompo-
nente organske poljoprivrede.
Nastavljajući znanja iz šire oblasti zapaženo mesto zauzi-
ma materija o GMO, toliko obrađivana, a nikad dovoljno. Dajući
opšte elemente autor uvodi problematiku GMO kao faktora koji
utiče na mogućnost razvoja organske poljoprivrede, ne samo sa za-
konskog aspekta već sa biološkog i šire ekološkog. Za opredeljenje
proizvođača, da učini odlučujuće korake u ekološkoj, specifičnoj
organskoj poljoprivredi, bitno je, sem sopstvene želje i oprede
ljenja, upoznati i niz rizika kako bi se delovalo preventivno i sa pre-
dostrožnošću.
Pozitivno ocenjujući materijal monografije, uz punu odgo-
vornost autora za tekstove koje su napisali, smatram da će biti od
velike koristi, ne samo nastavnicima srednjih poljoprivrednih ško-
la, već i svima koji žele da sagledaju ukupne aspekte organske po
ljoprivrede, započnu sopstvenu proizvodnju ili jednostavno samo
dopune svoja znanja iz jedne lepe, ekološke proizvodnje i sigurne
kvalitetne hrane. Pri tome znaju da pomažu prirodu i ukupnu bio-
etiku.
Novi Sad, 15.08.2014. Prof. dr emeritus Branka Lazić

SADRŽAJ
Standardi i sistemi kvaliteta u poljoprivredi ............................11

(doc. dr Milanko Pavlović)
Preduzetnički menadžment u organskoj poljoprivredi............37

(prof. dr Nenad Penezić)
Izbor zemljišta za organsku proizvodnju u Srbiji.....................61

(prof. dr Goran Dugalić)
Biološke karakteristike zemljišta u organskoj poljoprivredi...93

(prof. dr Ljubinko Jovanović)

Agrotehničke mere u organskoj poljoprivredi .......................115
(prof. dr Nikola Bokan)
Semenarstvo u organskoj poljoprivredi .................................149

(doc. dr Milanko Pavlović)
Organska poljoprivreda u stočarstvu .....................................175

(prof. dr Milun Petrović)
Kvalitet hrane iz organske proizvodnje ..................................219

(prof. dr Mira Pucarević)
Rizici u organskoj poljoprivredi .............................................243

(prof. dr Vesela Radović)
Genetski modifikovane biljke i bezbednost

u organskoj biljnoj proizvodnji ..............................................265
(prof. dr Dejana Panković)
STANDARDI I SISTEMI KVALITETA U POLJOPRIVREDI
Docent dr Milanko Pavlović

Izvod: Poštovanje principa, opštih i posebnih zahteva

standarda, primena globalnih, lokalnih i nacionalnih legislati-
va i osobenosti, treba da uvere potrošača da je proizvedena hra-
na i drugi proizvodi iz poljoprivrede zdravstveno bezbedna i u
saglasnosti sa načelima održivosti. Zahtevi potrošača da kupuju
kontrolisane, ukusne i sveže proizvode, proizvedene na priro-
dan i zdrav način, metodama koje ne narušavaju životnu sredi-
nu, vode brigu o zdravlju i dobrobiti, sublimirani su u načelima
dobre poljoprivredne prakse (GAP), dobre proizvođačke prakse
(GMP), dobre higijenske prakse (GHP), na koje se nadovezuju za-
htevi koji se odnose na preradu i subjekte u poslovanju sa hranom
(HCCP). Implementacija standarda iz familije ISO, kao i integri-
sano upravljanje kvalitetom (TQM), treba dugoročno da obezbedi
uspeh kroz zadovoljstvo kupaca, korist svih subjekata u poslovanju
sa hranom i društva u celini. U cilju racionalizacije, efikasnosti i
smanjenja troškova nastaju integrisani standardi i sistemi kvaliteta
(IFS). Specifične zahteve u pogledu bezbednosti i osobenosti hra-
ne mogu postavljati nacionalne asocijacije (BRC; Gost R), verske
(Halal, Košer i dr.), regionalne i lokalne asocijacije (PGI/PDO).
Poseban značaj ima Organic (BIO) sertifikat za proizvode dobijene
metodama organske proizvodnje, zdravstveno bezbednim i viso-
kovrednim. Imajući u vidu da Republika Srbija poseduje značajne
potencijale za proizvodnju i plasman kvalitetne hrane na svetskim
tržištima, pitanja uvođenja i primene standarda i sistema kvaliteta
su preduslov za razvoj ovog sektora privrede.
11
Doc. dr Milanko Pavlović
Uvod
Standardizacija je proces definisanja, pripreme i usvajanja
dokumenata koja regulišu pravila, metode i aktivnosti u datoj obla-
sti na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou.
Prema Zakonu o standardizaciji (2009) ona predstavlja
skup koordiniranih aktivnosti na donošenju standarda i srodnih
dokumenata. „Standardizacija je aktivnost na utvrđivanju odredbi
za opštu i višekratnu upotrebu, u odnosu na stvarne ili potencijal-
ne probleme, u cilju postizanja optimalnog nivoa uređenosti u da-
tom kontekstu“ (ISO/IEC Guide 2:2004, SRPS ISO/IEC Uputstvo
2:2007). Rezultat ovih aktivnosti predstavlja standard, zvanični
dokument sa zahtevima koji se odnose na proces, proizvod ili pre-
duzeće kao poslovni sistem. Standardi se odnose na široki spektar
pitanja – od kvaliteta, bezbednosti hrane, tehničkih zahteva, pra-
vila pakovanja, pa sve do raznih etičkih, ekoloških i socijalnih pi-
tanja (Bowen i sar., 2005). Ciljevi standardizacije mogu biti opšti i
posebni i obezbeđuju da su proizvodi, procesi i usluge usklađeni
sa svojom namenom. Opštim ciljevima pripadaju svrsishodnost,
kompatibilnost, smanjenje broja varijanti, bezbednost, racionalno
korišćenje resursa i energije, promenljivost, zaštita životne sredine
i proizvoda, dok bi posebni ciljevi bili zaštita zdravlja, uzajamno
sporazumevanje, poboljšanje ekonomskih performansi, uklanjanje
prepreka u trgovini i sl. Osnovni principi na kojima se temelji stan-
dardizacija, a u cilju ostvarivanja benefita za sve aktere, mogu se
predstaviti kao: a) konsenzus (opšti sporazum, načelna saglasnost)
svih zainteresovanih subjekata; b) prevladavanje zajedničkog in-
teresa nad pojedinačnim; c) dobrovoljnost, osim kod obaveznih
standarda; d) transparentnost; e) savremenost; f) koherentnost
(kompatibilnost); g) univerzalnost. Kako bi se zadovoljili interesi
svih zainteresovanih strana (proizvođači, prerađivači, trgovci, po-
trošači, organi vlasti, stručna i poslovna udruženja, sertifikacione
kuće) potrebno je da svi subjekti učestvuju u procesu donošenja
standarda, koji su najčešće i njihovo vlasništvo.
12
Standardi i sistemi kvaliteta u poljoprivredi
Standardi i sertifikati
Prema definiciji Međunarodne organizacije za standar
dizaciju – ISO(http://www.iso.org/iso/home.htm), standardi su
dokumentovani sporazumi koji sadrže tehničke specifikacije, uput-
stva, metode ili druge precizne kriterijume koji se moraju stalno
koristiti, kako bi se obezbedilo da materijali, proizvodi, procesi
ili usluge budu u skladu sa uputstvima i zadovolje svoju namenu.
Definicije prema ISO/IEC Guide 2:2004 (SRPS ISO/IEC Uputstvo
2:2007): Standard je dokument, utvrđen konsenzusom i odobren
od priznatog tela, kojim se utvrđuju za opštu i višekratnu upotrebu
pravila, smernice, karakteristike za aktivnosti ili njihove rezultate,
radi postizanja optimalnog nivoa uređenosti u datom kontekstu.
Stoga standardi predstavljaju prihvaćene i definisane norme kojima
su propisana pojedina svojstva i karakteristike proizvoda, metode
i način njihove proizvodnje, ispitivanja i ocenjivanja usaglašenosti
proizvoda sa zahtevima.
Sertifikacija predstavlja postupak kojim akreditovano telo
potvrđuje usaglašenost rezultata vrednovanja (kontrole), koji može
biti proizvod ili proces, organizacija ili pojedinac, sa zahtevima od-
govarajućeg standarda. Sertifikacija se završava dokumentom (ser-
tifikatom) i upisom imaoca sertifikata u odgovarajući registar.
Razlozi uvođenja standarda u poljoprivredu

Brojni su razlozi uvođenja standarda u poljoprivredu i
najčešće su iskazani od strane zainteresovane ciljne grupe u lancu
hrane, kao i radi sprečavanja neželjenih akcidentnih situacija:
1. Pojava učestalih incidenata u proizvodnji hrane i poslovima ve-
zanim za hranu;
2. Iskazana želja prozvođača da imaju kvalitetan poljoprivredni
proizvod, povećane bezbednosti i odgovornog ponašanja, sigurni-
jeg plasmana i adekvatne cene;
3. Potreba trgovaca da pojednostave trgovanje, povećaju promet
poljoprivrednih proizvoda, prate sledljivost proizvoda i očuvaju
poverenje svojih kupaca;
13
4. Povećani zahtevi potrošača da konzumiraju zdravstveno bez-

bednu hranu, proizvedenu na gazdinstvima gde se poklanja pažnja
zaštiti životne sredine, potrebama i zaštiti prava zaposlenih, zdrav
lju i dobrobiti životinja.
Vidljivo je da benefite od uvođenja standarda imaju svi ak-
teri u proizvodnji i poslovanju sa hranom, čime se pokazuje njihov
multifunkcionalni značaj. Usled povećanog broja kriza vezanih za
bezbednost hrane i sve većeg značaja prodaje proizvoda sa privat-
nom oznakom (brendom), proizvodnja bezbedne i kvalitetne hrane
predstavlja multidisciplinarni zadatak u kome podjednako važnu
ulogu i zajedničku odgovornost u kompleksnom lancu proizvod
nje, prerade, i potrošnje imaju međunarodne organizacije, državne
i naučne institucije, proizvođači, prometnici, ali i sami potrošači. Iz
tih razloga postoji potreba za razvojem, primenom i optimizacijom
međunarodnih i nacionalnih strategija za bolju i efikasniju kontro-
lu procesa kako u primarnoj proizvodnji, tako i u sekundarnom
tretmanu namirnica, namenjenih ishrani ljudi i životinja (Slika 1).
Svetska organizacija za hranu (FAO) i Svetska zdravstvena organi-
zacija (WHO) su razradili skup pravila i principa u pogledu pri-
mene higijenskih postupaka kod proizvodnje, prerade i distribucije
hrane, nutritivne i mikrobiološke vrednosti, rezidua, označavanja,
metoda uzorkovanja i analize hrane preko zajedničke komisije –
Codex Alimentarius Commission (Babović, 2008).
Osnovna podela standarda je prema njihovim donosioci-
ma na javne i privatne, dok se prema obaveznosti primene dele
na dobrovoljne i obavezne (Tabela 1). Javni standardi mogu biti
propisani od strane međunarodnih udruženja, nacionalnih asoci-
jacija i agencija EU. Oni su obavezni i definisani su nacionalnim
i međunarodnim zakonodavstvom, ili drugim pravnim aktima.
Privatni standardi mogu biti doneti od strane dobavljača, kupaca,
inspekcija i sertifikacionih tela, kao i nevladinih organizacija. Oni
su dobrovoljni i osnovni zadatak im je definisanje proizvoda sa do-
datom vrednošću, ili da se ispune zahtevi određene ciljne grupe
(potrošača, trgovaca).
14
Slika 1. Delovi lanca proizvodnje i snabdevanja hranom koji su pokriveni

pojedinim standardima (Karalić i Mihovski, 2010)
Tabela 1. Tabela
Podela1. standarda (http://poljostandardi.com)
Podela standarda (http://poljostandardi.com)
Global
IP/IPM Organska HACCP ISO BRC IFS PGI/PDO
G.A.P.
Donosioci
Javni Privat. Javni Javni Privat. Privat. Privat. Javni
standarda
Proces/ Proces/
Fokus Proces Proces Proces Proces Proces Proces
proizvod proizvod
Min. Min. Diferenc Min. Min. Min. Min. Diferenc
Ciljevi
zahtevi zahtevi proizv. zahtevi zahtevi zahtevi zahtevi proizv.
Komunikacija B2B B2B B2C B2B B2B B2B B2B B2C
Proizv./ Proizv./
Proizv./ Prerada/ Prerada/ Proizv./
Lanac snabdev. Proizv. Proizv. prerada/ prerada/
prerada distrib. distrib. prerada
distrib. distrib.
Obaveza Ne Ne Ne Da Ne Ne Ne Ne
Logo na
Ne Ne Da Ne Ne Ne Ne Da
proizvodu
Standarde dalje možemo podeliti prema: 1. fokusu sertifi-

Osnovna podela standarda je prema njihovim donosiocima
kacije (standardi za sertifikaciju
na javne i privatne, dok se prema procesa, proizvoda
obaveznosti primene deleilinai procesa i
proizvoda); 2. ciljevima
dobrovoljne i obaveznestandarda
(Tabela 1). (standardi
Javni standardi
propisani od strane međunarodnih udruženja, nacionalnih
sa minimalnim
mogu biti za-
htevima asocijacija
ili diferenciranje proizvoda);
i agencija EU. 3. komunikaciji:
Oni su obavezni i definisani suposlovnim
nacionalnim i međunarodnim zakonodavstvom, ili drugim pravnim
partnerima (B2B), potrošačima (B2C); 4. lancu snabdevanja (pro-
aktima. Privatni standardi mogu biti doneti od strane dobavljača,
izvodnja,kupaca,
prerada i distribucija);
inspekcija 5. prisustvu
i sertifikacionih tela, kao i loga na proizvodu
nevladinih
organizacija. Oni su dobrovoljni i osnovni zadatak im je definisanje
(prisutanproizvoda
ili nijesaprisutan) (Tabela 1). Podela standarda može biti
dodatom vrednošću, ili da se ispune zahtevi određene
prema nivou
ciljne na
grupekome su uključeni
(potrošača, trgovaca).geografski,
Standarde dalje politički
možemoi ekonom-
podeliti prema: 1. fokusu sertifikacije (standardi za sertifikaciju
ski činioci u njihovom
procesa, donošenju:
proizvoda ili i procesa i proizvoda); 2. ciljevima standarda
1. Međunarodni
(standardi sa– minimalnim
standard zahtevima
koga je ilidonela neka proizvoda);
diferenciranje međunarodna or-
3. komunikaciji: poslovnim partnerima (B2B), potrošačima (B2C);
ganizacija
4. za standardizaciju
lancu ili udruženje
snabdevanja (proizvodnja, prerada(ISO, IEC, IFOAM);
i distribucija); 5.
prisustvu loga na proizvodu (prisutan ili nije prisutan) (Tabela 1).
Podela standarda može biti prema nivou na kome su uključeni

geografski, politički i ekonomski činioci u njihovom donošenju: 15
1. Međunarodni – standard koga je donela neka međunarodna
organizacija za standardizaciju ili udruženje (ISO, IEC, IFOAM);
2. Regionalni – donet na nivou regionalne organizacije (CEN ili

CENELEC, ARSO) i ima supremaciju nad nacionalnim standar-
dom;
3. Nacionalni – donet na nivou države od strane nacionalnog tela
(SRPS, DIN, BS, GOST- R, ANSI);
4. Lokalni – granski, interni.
Bezbednost hrane u Srbiji

U Srbiji je pored snabdevanja u radnjama i marketima,
posebno izražena kupovina na pijaci gde se najčešće kupuje sveže
povrće i voće, koje se najviše i koristi u ishrani. Problemi koji tom
prilikom nastaju su pitanja svežine, uniformnosti, razlika u veličini,
obliku, ukusu, mirisu i drugim organoleptičkim osobinama pro-
izvoda, kao i nedostatak informacija o proizvodnji i proizvođači-
ma. Najčešći slučaj je da prodavci poljoprivrednih proizvoda nisu
i njihovi proizvođači, tako da je nemoguće pratiti sledljivost pro-
izvodnje. Stoga postoji opravdana zabrinutost potrošača (kupaca)
za kvalitet hrane i neophodnost uvođenja standarda. Cilj uvođenja
standarda je kontrola proizvoda od njive do trpeze i sprečavanje
neželjenih slučajeva. Značaj standarda je posebno izražen kada se
poljoprivredni proizvod prodaje nepoznatom kupcu, koji može biti
znatno udaljen od mesta nastanka proizvoda. No, to ne znači da
poljoprivredni proizvodi ne podležu procesima kontrole bezbed-
nosti i kvaliteta, koja je definisana nizom zakona iz različitih oblasti
delovanja.
Međunarodni standardi i sertifikati

od značaja za poljoprivredu Srbije
Najznačajniji internacionalni standardi i integrisani sistemi
kvaliteta koji se primenjuju u poljoprivredi Republike Srbije, bitni i
za izvoz poljoprivrednih proizvoda su: ISО 9000: standardi sistema
menadžmenta kvalitetom; ISО 14000: sistemi menadžmenta zaštite
životne sredine; ISO 22000: sistem upravljanja bezbednošću hrane;
BRC: standard proizvodnje obrađene hrane i usluga; IFS: među-
narodni standard za hranu; HALAL: sistem proizvodnje i prerade
16
hrane; Košer: sistem proizvodnje i pripreme hrane; GOST-R: stan-

dard za prehrambene proizvode; GLOBALG.A.P.: standard dobre
poljoprivredne prakse; HACCP: sistem analize rizika i upravljanje
procesima u kritičnim kontrolnim tačkama; Organic (BIO) sertifi-
kat: sertifikat organske proizvodnje i proizvoda; PGI/PDO: sertifi-
kat o zaštiti geografskog porekla, imena, znaka.
ISO standardi
Kao rezultat potrebe unificiranja i standardizacije sistema
kvaliteta na globalnom tržištu nastaju međunarodni ISO standardi,
jedinstveni (dobrovoljni) kriterijumi i zahtevi za organizovanje i
ocenjivanje sistema kvaliteta isporučilaca. Iz familije ISO standar-
da u poljoprivredno-prehrambenom sektoru najvažniji su:
- ISO 9001:2008 Sistem upravljanja menadžmenta kvalitetom,
- ISO 14001:2005 Sistem upravljanja zaštitom životne sredine,
- ISO 22000:2005 Sistem upravljanja menadžmenta bezbednošću
hrane.
ISO 9001 – Sistem upravljanja menadž-

menta kvalitetom, koji treba da ilustruje spo-
sobnost organizacija da obezbede zadovoljenje
zahteva korisnika i odgovarajućih propisa u po-
gledu kvaliteta svog proizvoda (Babović, 2008).
ISO 9001 je međunarodni standard koji definiše
sistem upravljanja kvalitetom i jedini je sveobuhvatno primenljiv
na sve organizacije, proizvode i usluge. Primenom principa i za-
hteva ovog standarda olakšava se poslovanje zahvaljujući jasnom
definisanju ulaznih i izlaznih elemenata procesa, potrebnih resur-
sa, uloge rukovodstva, odgovornosti. Međutim, standard ne garan-
tuje kvalitet proizvoda, ali njegova primena ukazuje na mogućnost
kvalitetnog procesa proizvodnje iz koga treba da proistekne i kvali-
tet proizvoda (http://www.iso.org/iso/home.htm).
17
Totalno upravljanje kvalitetom (TQM) je pristup uprav

ljanju u organizaciji fokusiran na kvalitet zasnovan na učešću svih
zaposlenih, usmeren na dugoročni uspeh putem zadovoljenja kupa-
ca, a u korist svih članova organizacije, kao i zainteresovanih strana
i društva. Kontrola i planiranje kvaliteta obavljaju se kroz sve faze
ciklusa proizvoda: projektovanje proizvoda i procesa proizvodnje,
realizaciju procesa proizvodnje, projektovanje razvoja tržišta, pa-
kovanje, održavanje i servisiranje proizvoda, reciklažu. Koncept
upravljanja totalnim kvalitetom predstavlja posebnu menadžment
tehniku i integralni je deo strategije organizacije (Handžić, 2005).

ISO 14000 – Sistem upravljanja zaštitom životne sredine
obuhvata seriju ekoloških standarda 14001-14063 koji regulišu pi-
tanja zaštite životne sredine i čine ekomenadžment u proizvodnji
hrane. Standard ISO 14001:2004 predstavlja okvir za planiranje,
razvoj i primenu strategije upravljanja zaštitom životne sredine,
koji definiše zahteve za uspostavljanje procedura u zaštiti okoli-
ne, određuje faktore uticaja proizvoda i usluga na životnu sredinu,
predviđa moguće negativne uticaje, meri njihove efekte, i daje pre-
dloge za smanjenje negativnih uticaja.
Standard je dobrovoljan, razvijen na konceptu održivog ra-
zvoja i može se primenjivati na organizacije svih delatnosti, pa i
poljoprivrede, bez obzira na vrstu i veličinu organizacije koja ga
uvodi. Za razliku od drugih standarda, on zahteva od organizacije
da osim zakona o zaštiti životne sredine i mogućih rizika po okoli-
nu, razmotri i ekonomske aspekte uvođenja sistema menadžmenta
zaštitom životne sredine.
ISO 22000 – Sistem upravljanja

bezbednošću hrane koristi metode menadžmenta
zdravstvene bezbednosti hrane, kao što je interakti-
vna komunikacija putem lanca hrane, menadžment
sistema, kontrola rizika po zdravstvenu bezbed-
nost hrane, neprestano poboljšanje, kao i periodi
čno ažuriranje sistema menadžmenta. Verovatno
18
će HACCP sistem biti zamenjen sistemom ISO 22000:2005. Ovim

standardom se utvrđuju zahtevi za sistem upravljanja bezbednošću
hrane i mogu ga primeniti sve organizacije u lancu snabdevanja
hranom: primarni (proizvođači hrane, proizvođači komponenata
hrane, prodavci hrane, ugostiteljski objekti, proizvođači gotove hra-
ne, organizacije koje obavljaju čišćenje i sanitaciju, špediteri, skla-
dištari, distrubuteri), i sekundarni subjekti (proizvođači opreme,
materijala za pakovanje, proizvođači sastojaka i aditiva i organi-
zacije koje proizvode druge elemente koji su u dodiru sa hranom).
BRC standard je razvijen od

strane vodećeg udruženja trgovaca u
Velikoj Britaniji kao tehnički stan-
dard. Cilj uvođenja standarda je bez-
bedna proizvodnja, pakovanje, skla-
dištenje i distribucija hrane i drugih
proizvoda. Od 2003. BRC je postao opšti (globalni) standard za
hranu, pa danas postoje BRC standardi za: bezbednost hrane, kraj-
nje proizvode, pakovanje i ambalažu, skladištenje i distribuciju.
BRC standard je namenjen komunikaciji sa poslovnim
partnerima (B2B). Standard se odnosi na deo lanca snabdevanja
koji pokriva preradu hrane, ili deo koji uključuje pripremu pri-
marnih proizvoda/sirovina za snabdevanje ugostiteljskih ustano-
va, restorana ili prerađivača. Standard zahteva usvajanje i primenu
HACCP sistema, uspostavljanje dokumentovanog sistema uprav
ljanja menadžmenta kvalitetom, kao i primenu standarda za kon-
trolu higijenskih uslova objekata, proizvoda, osoblja. Akreditovana
sertifikaciona tela vrše ocenivanje kompanija periodično da bi po-
tvrdila usaglašenost sa specifičnim zahtevima standarda. BRC logo
je zaštićeni i registrovani znak u vlasništvu britanskog maloprodaj-
nog konzorcijuma (http://www.brcglobalstandards. com/).
19
Halal standard čini skup pravila i za-

hteva za proizvodnju i pripremu hrane u skladu
sa islamskim verskim običajima. Zahtevi ovog
standarda potiču iz Kurana i Šerijatskog zakona,
koji propisuju šta je halal (dozvoljeno), a šta je
haram (zabranjeno). Halal zabranjuje upotrebu:
svinjskog mesa, krvi, alkohola, mesa mrtvih životinja, mesoždera,
magaraca, pasa, ptica grabljivica; hrane koja se priprema sa vinom,
kolača sa bilo kojom vrstom alkohola, hrane koja sadrži emulga-
tore na bazi svinjske ili životinjske masti i sl. Halal standard je pri-
menljiv na različite vrste proizvoda i usluga (hranu, lekove, odeću,
obuću, nameštaj, turizam i ugostiteljstvo, špediciju, bankarstvo), а
najčešće se primenjuje u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji.
Zahtevi koje Halal postavlja pred proizvođače su najstriktniji kada
je u pitanju mesna industrija, a odnose se na odnos prema životin-
jama, kao i prema osobama koje obavljaju poslove eutanazije ži-
votinja. Sertifikat za ovaj sistem dodeljuju organizacije ovlašćene
od strane islamske verske zajednice, a u Srbiji je to Halal agencija
Islamske zajednice Srbije. Nakon ispunjenja predviđenih uslova or-
ganizacija dobija Halal sertifikat, koji potvrđuje Halal status pro-
izvoda i odobrava se upotreba Halal znaka. Sertifikat važi jednu
godinu u kom vremenu se vrši redovna kontrola od strane Halal
kontrolora, a takođe i periodično uzorkovanje proizvoda sa tržišta.
Internacionalni standard za hranu pred-

stavlja objedinjeni standard kvaliteta i bezbednosti
hrane, razvijen kako bi ocenio sposobnosti pro-
izvođača hrane u pogledu bezbednosti, ali i kvali-
teta hrane pomoću jednog standarda. Cilj IFS stan-
darda je da stvori opšteprihvatljiv sistem evaluacije
za sve kompanije koje snabdevaju hranom trgovine
na malo. Standard se primenjuje na dobavljače u svim nivoima pre-
rade hrane, osim za poljoprivrednu proizvodnju. Prilikom imple-
mentacije IFS standarda, svaka kompanija može da razvije reše
nje koje joj najviše odgovara, dok IFS kontrolor proverava da li je
20
razvijeno rešenje funkcionalno i da li ono garantuje bezbednost

proizvoda. Osnovna prednost ovog standarda je poverenje u IFS
sertifikaciju, jer je to jedini standard za koji je potrebno obnavlja-
ti sertifikat, odnosno vršiti ponovne provere na svake dve godine
(http://www.ifs-certification.com/index.php/en/).

Košer standard propisuje proizvodnju i
pripremu hrane prema posebnim jevrejskim pro-
pisima i običajima i garantuje da određeni preh-
rambeni proizvod ispunjava zahteve propisane
Torahom.
Torah (pet knjiga proroka Mojsija) propi-
suje koji proizvodi su prihvatljivi za ishranu i način na koji moraju
biti pripremljeni, kako bi bili dozvoljeni za konzumiranje. Košer
se bavi poštovanjem različitih jevrejskih propisa o ishrani poput:
porekla sirovine, strogim odvajanjem između mesnog i mlečnog
itd. Riba, jaja, voće i povrće mogu se konzumirati zajedno sa mleč-
nim ili mesnim proizvodima, dok Košer zabranjuje da se meso i
mlečni proizvodi pripremaju i konzumiraju zajedno. Biljna ulja
se mogu koristiti u pripremi mlečnih i mesnih proizvoda. Serti-
fikat koji garantuje da su proizvodi u skladu sa Košer zahtevima
izdaje ovlašćeni rabin, dok odluku o odobrenju Košer sertifikata
donosi ECK (European Central Kashrut). Ukoliko proizvod ispu
njava Košer zahteve dobija dva sertifikata, jedan od lokalnog rabina
i jedan od ECK. Za vreme važenja sertifikata, ECK vrši proveru
kako bi se održao kredibilitet sertifikata (http://www.kvalitet.org.
rs/standardi/koser).
Gost R (Государственный стандарт

России) je nacionalni sistem standarda kojima
se propisuju zahtevi za kvalitet proizvoda i uslu-
ga koji se plasiraju na teritoriji Ruske Federacije.
Spisak svih proizvoda koji podležu obaveznoj
sertifikaciji je obuhvaćen Rezolucijom No. 982, usvojenom od stra-
ne ruske vlade. Gost R standard obuhvata širok spektar proizvoda
21
koji podležu sertifikaciji, između ostalih tu su i prehrambeni pro-

izvodi. Podela standarda po kriterijumu sertifikacije je na obavezni
i dobrovoljni. Obavezni standard se odnosi na sve proizvode koji
su obuhvaćeni ruskim zakonom i koji moraju zadovoljiti određene
standarde i specifikacije u vezi sa proizvodom, koji podležu obave-
znoj sertifikaciji. Dobrovoljni standard se odnosi na proizvode koji
nisu obuhvaćeni zakonom i ne podležu obaveznoj sertifikaciji.
Vrste sertifikacije mogu biti prema delatnosti koja se obav
lja na ruskom tržištu, kao i prema dužini važenja sertifikata: za
snabdevanje proizvodima tokom određenog vremenskog perioda,
za serijsku proizvodnju i za snabdevanje određenom količinom
proizvoda po ugovoru. Osnovna prednost posedovanja Gost R ser-
tifikata za preduzeće je otvaranje novog, ogromnog tržišta Rusije i
nekoliko drugih zemalja Zajednice.
Dobra praksa (GP) u lancu proizvodnje hrane

Industrijalizacija poljoprivredne proizvodnje, nekontro-
lisana i prekomerna upotreba sredstava kao što su pesticidi, mi-
neralna đubriva, antibiotici aditivi, hormoni, dovela je do neza-
dovoljstva potrošača i do gubitka poverenja u institucije zadužene
za kontrolu bezbednosti hrane. Sve su prisutniji zahtevi potrošača
da kupuju kontrolisane, ukusne i sveže proizvode, proizvedene na
prirodan i zdrav način, metodama koje ne narušavaju životnu sre-
dinu, vode brigu o zdravlju i dobrobiti životinja. Primena pravila,
zahteva i principa: Dobre proizvođačke prakse (GMP), Dobre po
ljoprivredne prakse (GAP), Dobre higijenske prakse (GHP), Dobre
veterinarske prakse (GVP), Dobre prakse ishrane životinja (GFeP),
Dobre prakse u odnosu na proizvodnju (GPP), Dobre distributiv-
ne prakse (GDP), Dobre trgovačke prakse (GTP), Dobre farmske
prakse (GFaP), kao i Progama za posmatranje zdravstvenog sta
nja stada (HHSP), su preduslov za sprovođenje HACCP sistema, i
uspostavljanje sistema bezbednosti hrane.
22
GlobalG.A.P. – Standard dobre poljopri-

vredne prakse je standard koji treba da ubedi po-
trošača da hrana proizvedena na farmi (gazdin-
stvu) ima minimalan uticaj na životnu sredinu,
smanjenu i kontrolisanu upotrebu hemijskih inpu-
ta, da obezbeđuje odgovoran pristup za dobrobit i
sigurnost radnika, zdravlje i dobrobit životinja. GlobalG.A.P. pred-
stavlja globalnu asocijaciju trgovaca na veliko i malo, proizvođača i
svih drugih učesnika u poslovima poljoprivredne proizvodnje.
Slika 2. Struktura GlobalG.A.P. standarda za primarnu poljoprivrednu

proizvodnju (http://poljostandardi.com.)
GlobalG.A.P. je privatni (u vlasništvu FoodPlus Ltd), do-

brovoljni standard koji se ne obraća direktno krajnjim potrošači-
ma, već predstavlja komunikaciju između poslovnih partnera
23
(B2B). Standard ne pokriva ceo lanac snabdevanja, već je fokusiran

na primarnu poljoprivrednu proizvodnju, opisuje uslove proizvod-
nje, predviđa izvođenje svake radne operacije na određeni način,
omogućava sistem praćenja, evidentiranja, dokumentovanja, pro-
pisuje mehanizme inspekcije i sertifikaciju proizvoda. GlobalG.A.P.
sertifikat je ograničen na godinu dana, a logo nije vidljiv krajnjem
potrošaču.
Za GlobalG.A.P. sertifikaciju se može aplicirati na dva nači-
na: a) – kao individualni poljoprivredni proizvođač; b) – kao grupa
poljoprivrednika (npr. udruženje kao pravno lice). Osnovna sistem-
ska dokumenta standarda su: a) opšti zahtevi, b) kontrolne tačke i
kriterijumi usaglašenosti, c) kontrolne liste, d) nacionalni zahtevi
za dobru poljoprivrednu praksu, e) kontrolna lista za upoređivanje.
Prve tri grupe dokumenata su bitne i neophodne za proizvođače,
dok su preostale dve specifične. Oblasti obuhvataju osnove (mo-
dule) za sva poljoprivredna dobra, useve, stočarske proizvode i
akvakulturu. Podoblasti čine specifični detalji proizvodnje, koji
su klasifikovani po tipu proizvodnje (voće i povrće, kombinovani
usevi, kafa, čaj, cveće i ukrasno bilje, goveda i ovce, svinje, mlečni
proizvodi, živina, ribe itd.) (Slika 2).
U okviru modula za sva poljoprivredna dobra nalazi se
nekoliko kontrolnih tačaka koje je potrebno ispuniti (AF.1-AF.7);
modul za useve predstavlja proširenje prethodnog modula i sastoji
se iz sledećih kontrolnih tačaka (CB.1 d-CB.8); modul za voće i
povrće se primenjuje u konkretnoj proizvodnji i nadovezuje se na
pomenuta dva modula (kritične tačke FV1-FV5). Slična struktura
modula je i kod drugih podoblasti. Nivo ispunjenosti kriterijuma
standarda podrazumeva ispunjavanje sledećih vrsta obaveza (mo-
duli za voće ukupno 236 tačaka): primarne obaveze (74 kontrol-
ne tačke) – moraju biti ispunjene 100%; sekundarne obaveze (125
kontrolnih tačaka) – moraju biti ispunjene 95%; preporuke (37
kontrolnih tačaka) – poželjno je da budu ispunjene.
Svi moduli za živinarsku proizvodnju (307 tačaka): primar-
ne obaveze (144 kontrolne tačke) – moraju biti ispunjene 100%;
sekundarne obaveze (119 kontrolnih tačaka) – moraju biti ispu
24
njene 95%; preporuke (44 kontrolnih tačaka) – poželjno je da budu

ispunjene.
Postupci za dobijanje sertifikata

Na početku procesa sertifikacije neophodno je spozna-
ti strukturu standarda, njegove principe, zahteve, ciljeve, način i
prednosti sertifikacije, nedostatke, troškove. Nakon donošenja
odluke o implementaciji i sertifikaciji GlobalG.A.P., neophodno
je nabaviti dokumenta i protokole standarda, kako bi se uporedio
postojeći sistem proizvodnje u odnosu na postavljene zahteve stan-
darda. Dalje je potrebno prikupiti informacije o ovlašćenim sertifi-
kacionim kućama, ceni sertifikacije i sl. Posle izbora sertifikacione
kuće, korisnik popunjava i šalje zahtev za registraciju, nakon čega
sertifikaciona kuća na osnovu karakteristika proizvodnje, definiše
obim sertifikacije. Proizvođač od strane odabranog sertifikacionog
tela dobija jedinstveni registracioni broj (broj klijenta), koji odo-
brava Sekretarijat GlobalG.A.P.
Kada se registracija odobri, proizvođač potpisuje ugovor sa
sertifikacionim telom na najmanje tri godine, kao i saglasnost da će
platiti troškove GlobalG.A.P. registracije. Implementacija standar-
da počinje kada poljoprivrednik ili grupa poljoprivrednika počnu
da primenjuju definisane zahteve. Predocenjivanje (opciona faza)
se često koristi kako bi se identifikovale i otklonile postojeće neusa-
glašenosti, pre ocenjivanja.
Ocenjivanje (faza I) podrazumeva pregled dokumentacije.
Ono omogućava procenu usaglašenosti dokumentovanih aktivno-
sti sa zahtevima standarda, kako bi se sagledala priroda organizaci-
je, planiralo dalje ocenjivanje i evaluirali najvažniji elementi siste-
ma. Nakon ove faze poljoprivrednik dobija izveštaj sa zapažanjima,
neusaglašenostima, kako bi se preduzele korektivne mere.
Ocenjivanje (faza II) uključuje ocenjivanje, intervjue i
obilazak proizvodnje, posmatranje. Nakon posmatranja donosi se
zaključak o tome da li su svi procesi u skladu sa standardom i po-
stojećom dokumentacijom, proizvođač dobija kompletan izveštaj
zajedno sa ostalim zapažanjima i preporukama za poboljšanje. Ako
25
su identifikovane neusaglašenosti, one se moraju evidentirati i ot

kloniti predloženim korektivnim merama.
Sertifikaciono telo, nakon svih potrebnih informacija i do-
kumentacije donosi odluku o dodeli sertifikata, kao potvrde da
sistem funkcioniše prema zahtevima standarda. Sertifikacija pod-
razumeva godišnju inspekciju proizvođača i dodatne nenajavljene
posete tokom godine. Resertifikacija se radi 12 meseci nakon do-
bijanja sertifikata. Logo se dobija od Sekretarijata GlobalG.A.P., a
zaštitni znak je reč GlobalG.A.P. u bilo kojoj formi (obliku), ima
ograničenu upotrebu i ne može se pojaviti na proizvodu, proizvod-
nom pakovanju ili mestu prodaje. Svaki proizvođač poseduje svoj
jedinstveni GlobalG.A.P. matični broj koji se stavlja na pakovanje
proizvoda za koji proizvođač poseduje sertifikat, a u svrhu sledlji-
vosti (GlobalG.A.P.; Mihoski i sar., 2012: www.globalgap.org).
Analiza opasnosti i kritične kontrolne tačke (HACCP) –

Hasap sistem
HACCP je sistem upravljanja i predstavlja stručan, racio-
nalan i sistemski pristup identifikaciji, proceni i kontroli pojedinih
mera u proizvodnji hrane, kako bi se predupredile opasnosti koje
mogu dovesti do zdravstvenih posledica po potrošače. Da bi ovaj
sistem bio primenljiv u praksi neophodno je ispunjenje preduslo-
vnih programa (GAP, GHP), kao i kompatibilnost sa ostalim siste-
mima upravljanja kvalitetom.
Primena sistema HACCP ima dve faze: faza pripreme i faza
realizacije. Prvi korak je formiranje stručnog, kompetentnog, mul-
tidisciplinarnog tima sa pojedinačno strogo definisanim zadacima
i odgovornostima, koji ima cilj da razvije i primeni sistem. Sledeće
je opis proizvoda, vrsta ambalaže i uslove pakovanja, deklarisanje,
ciljnu grupu potrošača. U sledećoj fazi sagledava se nameravana
upotreba od krajnjeg korisnika/potrošača, gde u posebnim sluča-
jevima treba uzeti u obzir rizične grupe, institucionalnu ishranu
(dijabetičari, deca i sl.). Novi korak je izrada dijagrama toka koji
pravi HACCP tim i koji treba da na najjednostavniji način opiše
sve radnje i postupke u proizvodnji, preradi i distribuciji proizvoda.
26
Poslednji pripremni korak čini provera dijagrama toka na konkret-

nom slučaju.
Potvrđivanje proizvodne operacije se vrši u odnosu na di-
jagram toka tokom svih faza operacije i on se može ispraviti, ako je
to potrebno. Temelj HACCP sistema čini sedam principa (Slika 3),
kroz koje se ovaj sistem realizuje:
Pricip 1. Analiza rizika (opasnosti) podrazumeva popisi
vanje svih potencijalnih opasnosti za koje postoji realno očekivanje
da će se pojaviti kod svakog postupka u delu primarne proizvodnje,
prerade, distribucije do potrošnje i koje mogu da ugroze zdravlje
potrošača. Analiza rizika je definisana kao strukturni i multidisci-
plinarni pristup identifikaciji rizika i sastoji se od elemenata pro-
cene rizika, upravljanja rizikom i rizika komunikacije. Evaluacija
opasnosti podrazumeva da HACCP tim treba da razmotri koje od
potencijalnih opasnosti navedenih prilikom identifikacije, predsta-
vljaju najveći i značajan rizik za potrošača.
Princip 2. Određivanje kritičnih kontrolnih tačaka – za
identifikovanu opasnost koju tim proceni da je visokog rizika
određuje se kritična kontrolna tačka, koja predstavlja mesto gde
se određenim kontrolnim postupkom opasnost može redukovati,
ukloniti ili svesti na prihvatljiv nivo. Kritična kontrolna tačka je
mesto, postupak ili proces na kome (usled greške u radu ili od-
sustva kontrole), može doći do promene karakteristike proizvoda
tako da on postane nebezbedan.
Princip 3. Uspostavljanje kritičnih granica – gde se limiti-
rajuće vrednosti parametara moraju kontrolisati na kritičnim kon-
trolnim tačkama i sprečiti njihovo odstupanje, koje može uticati na
bezbednost proizvoda.
Princip 4. Monitoring – planirano merenje ili posmatranje
kritičnih kontrolnih tačaka u odnosu na kritične granične vred-
nosti. Najbolje je kad nadziranje pruži informaciju na vreme kako
bi se moglo provesti podešavanje za osiguranje kontrole procesa i
sprečiti odstupanja od kritičnih granica.
Princip 5. Uspostavljanje korektivnih mera – obavezna
procedura u sistemu HACCP koja se preduzima u slučaju gubitka
27
kontrole u kritičnim kontrolnim tačkama. Preduzima se radi po-

dešavanja procesa i ponovnog vraćanja kontrole.
Princip 6. Verifikacija – služi za utvrđivanje efikasnosti
uspostavljenog sistema HACCP, i mora se obavezno provoditi. To
su planske aktivnosti i podrazumevaju sve vrste testova, analiza,
slučajnog odabira uzoraka i njihove analize.
Princip 7. Uspostavljanje dokumentacije i čuvanje zapisa –
Slika 3. HACCP, oblasti primene i principi (http://www.hasapstandard.

com/sedam-principa-temelj-haccp-sistema.html)
28
sve aktivnosti koje se preduzimaju u sistemu HACCP moraju biti

planirane, dokumentovane, o njima se moraju voditi zapisi kao
dokaz da su one i provedene. Svaki HACCP plan treba da bude
ažuriran jednom godišnje, pregledan i urađena revizija koja je
nužna kada se nešto u proizvodnom procesu promeni. Periodičnu
(internu) proveru mora i treba da radi sam subjekt u poslovanju sa
hranom, u sistemu gde je HACCP uspostavljen (Uputstvo, 2011).
Organska (ekološka) proizvodnja i sertifikacija (BIO)

Organska (ekološka) poljopri-
vreda je sistem upravljanja koji teži eko-
loški i etički prihvatljivoj, zdravstveno
bezbednoj, socijalno pravednoj i eko-
nomski isplativoj poljoprivrednoj proizvodnji. To nije samo pro-
izvodnja visokovredne hrane i drugih produkata poljoprivrede, već
podrazumeva specifičan i kvalitetan odnos prema prirodnim re-
sursima, njihovom korišćenju u zadovoljenju potreba za hranom,
kao i ekonomskoj isplativosti i održivosti proizvodnje (Pavlović i
sar., 2011a; Nikolić i sar., 2013).
Ekološka poljoprivreda podrazumeva promenu u nama
samima, u načinu razmišljanja, vrednostima, odnosu prema eko-
loškim problemima i prema prirodi. To nije samo nekorišćenje
đubriva, hemijskih insekticida, fungicida i herbicida, aditiva, regu-
latora rasta, hormona i antibiotika (agrohemikalija), već predsta-
vlja poštovanje procedura i reda u poljoprivredi i zahteva mnogo
znanja, ulaganja i posvećenosti (Lazić i sar., 2008). Stoga se ovakav
stil življenja temelji na znanju, kao jednoj od najvećih zaloga bu-
dućnosti, i predstavlja značajan potencijal za buduće naraštaje (Ni-
kolić i sar., 2011).
Ciljevi organske poljoprivrede se ostvaruju realizacijom
bazičnih principa definisanih od strane IFOAM, koji ekološku
poljoprivredu vide kao celovit sistem proizvodnje, koji podstiče
prirodnu aktivnost u zemljištu, održava zdravlje ekološkog sistema
i ljudi, oslanja se na ekološke procese, biodiverzitet i prirodne ci-
kluse, uvažavajući lokalne uslove, uz isključivanje inputa sa štetnim
efektima (Pavlović i sar., 2013).
29
Primena preventivnih mera (plodored, izbor tolerantnih

vrsta i sorti, fizički i mehanički postupci u zaštiti bilja, kao i bio-
loška kontrola patogena, štetočina i korova), omogućuje sigurnu
biljnu proizvodnju, koja je osnova ishrane ljudi i životinja (Pavlo-
vić i sar., 2011b). Takođe, zahtevi se odnose na poštovanje visokog
stepena dobrobiti životinja i uvažavanje specifičnih potreba svake
vrste, zaštiti i negovanju njihovog zdravstvenog stanja. Uspostav
ljanjem samoregulacije, smanjenjem spoljašnjih inputa u proizvod-
nji uz maksimalnu upotrebu sopstvenih organskih produkata sa
gazdinstva, reciklažom i korišćenjem biorazgradivih komponenti,
čuvanjem biodiverziteta i diversifikacijom gajenih vrsta, ekološka
proizvodnja promoviše jedinstvo sa prirodom i okruženjem.
Kao sistem upravljanja proizvodnjom ona iskazuje visok
nivo odgovornosti prema zdravlju i blagostanju sadašnjih i bu-
dućih generacija, očuvanju i revitalizaciji poljoprivrednog pejzaža
i demografski osiromašenih ruralnih područja. Stoga ekološka
poljoprivreda otvara nove mogućnosti raznim aktivnostima kao
što su: boravak i rad u prirodi, sport, rekreacija, zabava, uređenje
okoline, obogaćivanje biljnim i životinjskim vrstama, uklanjanje i
biološka prerada otpada, usklađivanje i poboljšanje uslova života.
Specifičnost organske proizvodnje čini konverzija koja predstavlja
period prilagođavanja proizvodnje metodama ekološke poljopri-
vrede.
Organska proizvodnja u Republici Srbiji je definisana Za-
konom o organskoj proizvodnji (2010), dok su metode i postupci
proizvodnje, kao i uslovi i postupak sertifikacije organskog pro-
izvoda sadržani u Pravilniku o kontroli i sertifikaciji u organskoj
proizvodnji i metodama organske proizvodnje (2011). Sertifikacija
se prvenstveno odnosi na sertifikaciju proizvodnog metoda, ali na
kraju sertifikacionog procesa i proizvod biva označen organskom
markicom i može se prodavati kao organski. Sertifikat za organsku
proizvodnju pored poljoprivrednih proizvođača može dobiti i sva-
ki registrovan subjekt koji se bavi otkupom, preradom, skladište
njem, pakovanjem, prevozom ili prodajom organskih proizvoda.
Jedan od preduslova za ovu proizvodnju jeste dogovor i sa-
glasnost članova porodice o svome mestu i ulozi u proizvodnji, s
30
obzirom da treba prevazići moguće teškoće i nerazumevanje okoli-

ne. Put do sertifikovanog organskog proizvoda se može preći u tri
koraka (Simić i Ognjenović, 2012): a) odluka da se započne sa or-
ganskom proizvodnjom (neophodni uslovi, saglasnost porodice);
b) pohađanje obuke iz organske proizvodnje (seminari, edukacija,
literatura i dr.); c) ulazak u organsku proizvodnju (informisanje o
ovlašćenim kontrolnim organizacijama za tekuću godinu, usposta-
vljanje kontakta sa kontrolnim organizacijama, podnošenje prijave
za uključivanje u organsku proizvodnju koju dostavlja kontrolna
organizacija, zaključivanje ugovora sa kontrolnom organizacijom,
početak procesa konverzije, podnošenje zahteva za izdavanje serti-
fikata po isteku perioda konverzije, dobijanje sertifikata).
Organski proizvođači koji ispunjavaju potrebne uslove, za-
ključuju ugovor sa sertifikacionom organizacijom i od tada počinje
period konverzije u kome su dužni da primenjuju metode organske
proizvodnje. Po isteku ovog perioda i uz ispunjenje svih zahteva za-
počinje proces proizvodnje i sertifikacije organskog proizvoda. Za
ovu vrstu proizvodnje karakteristično je da se dobijanjem sertifika-
ta istovremeno sertifikuje i proces i proizvod, na koji se može staviti
nacionalni znak. Sertifikacija može biti individualna i grupna, gde
organizator proizvodnje zaključuje ugovor sa drugim proizvođači-
ma (kooperantima), koji obavljaju sličnu vrstu proizvodnje.
Proizvodi sa oznakom geografskog porekla

Tradicionalna hrana potiče sa određenog geografskog
područja i predstavlja korišćenje specifične lokalne recepture za
njenu proizvodnju, koja se koristi u dužem vremenskom periodu,
tokom više generacija stanovnika neke ograničene teritorije. Za
oznake geografskog porekla koriste se dva obeležja: ime porekla
i geografska oznaka. Ime porekla (PDO) sadrži geografski naziv
lokaliteta, regiona ili zemlje koji označava da proizvod potiče sa
date teritorije, čiji kvalitet ili neka posebna svojstva isključivo, ili
bitno zavise od geografske lokacije. Geografska oznaka (PGI) od-
ražava određeni proizvod koji potiče sa određene teritorije (lokali-
teta, zemlje ili regiona), koji se karakteriše određenim kvalitetom,
31
vrednostima i nekim drugim osobenostima i koji se suštinski mogu

pripisati geografskom poreklu. Proizvodnja i/ili prerada i priprema
ovih proizvoda se odvija na određenom ograničenom području,
pri čemu je dozvoljeno da se kao oznaka geografskog porekla upo-
trebljava i opšte poznat tradicionalni ili istorijski naziv (Stojanović
i sar., 2012).
U Evropskoj uniji postoji i treći oblik zaštite: garantovano
tradicionalni specijalitet (TSG) koji se odnosi na zaštitu tradicio-
nalnih jela i specijaliteta specifičnih u sastavu ili načinu pripreme,
karakterističnih za određeno geografsko područje. Specifičnost
proizvoda sa oznakama geografskog porekla je da svaki proizvod
nastaje po posebnom dobrovoljnom standardu i koji ostavlja pro-
stor za inovativnost i prepoznatljivost proizvođača. Dobra praksa
podrazumeva da proces sertifikacije pokreću isključivo udruženja
proizvođača, pri čemu se ponekad insistira i na njihovoj reprezen-
tativnosti. Oblast sistemske kontrole kvaliteta i posebnih svojstava
proizvoda sa oznakom geografskog porekla u Srbiji je uređena za-
konom i pravilnikom (Zakon 2010; Pravilnik 2010). Ako se prvi
put ustanovljava ova oznaka, kao potpuno novo pravo, pokreće se
postupak pred Zavodom za intelektualnu svojinu.
Literatura
Babović J. (2008): Agrobiznis u organskoj proizvodnji. U: Organska po

ljoprivreda (urednici Lazić B. i Babović J.), Institut za ratarstvo i povrtar-
stvo, Novi Sad, Tom I, 41-78.
Bowen D., Fecht M. (2005): Harmonization and Trade – Key definitions
and potential role of WTO. http://www.unctad.org/trade_env/test1/me-
etings/itf3/ITFDEF&WTO_0411.pdf.
Codex Alimentarius Commission (2009): FOOD HYGIENE, Basic texts,
Fourth edition, Rome, Italy, 1-125.
GLOBALG.A.P. (2010): Korak ka globalnom tržištu. Priručnik, QUALI-
TASS EDUCATION, Beograd, 1-20.
Handžić Z. (2005): Totalno upravljanje kvalitetom. 4. naučno-stručni
skup sa međunarodnim učešćem KVALITET 2005, Fojnica, BiH, 109-
116.
32
ISO/IEC Guide 2:2004, SRPS ISO/IEC Uputstvo 2:2007. Interna pravila

standardizacije ISS 2012, Beograd, 1-34.
Karalić Mihovski B. (2010): Poređenje standarda koji se najviše zahtevaju
od strane kupaca. http://poljostandardi.com.
Lazić B., Lazić S. (2008): Organska poljoprivreda. U: Organska poljopri-
vreda (urednici Lazić B. i Babović J.), Institut za ratarstvo i povrtarstvo,
Novi Sad, Tom I, 7-40.
Mihovski B., Živadinović T., Živkov G., Dulić Marković I., Barjolle D.
(2012): Vodič za sertifikaciju poljoprivredne proizvodnje i prehrambene
industrije, brošura, Beograd, 1-31.
Nikolić O., Pavlović M., Jovanović Lj. (2011): Possibilities of use of phy-
siological parameters in wheat genotypes evaluation in terms of susta-i-
nable agriculture and ecosystem protection. Proceedings of International
scientific conference Serbia facing the challenges of globalization and su-
stainable development, Belgrade, 373-379.
Nikolić O., Jovanović Lj., Jelić M., Milovanović M., Pavlović M. (2013):
Variability of Serbian winter wheat genotypes and their evaluation in
terms of sustainable agriculture. The Journal Agriculture and Forestry,
58(2), 19-26.
Pavlović M., Nikolić O., Jovanović Lj. (2011a): Strna žita u funkciji organ-
skog stočarstva. Ecologica, 18(64): 671-676.
Pavlović M., Nikolić O., Jovanović Lj. (2011b): Tehnologija proizvodnje
strnih žita u ekološkoj poljoprivredi. Ecologica, 18(64), 665-670.
Pavlović M., Nikolić O., Jovanović Lj., Jestrović Z., Dedić D. (2013): Bio-
diverzitet pšenice i mogućnost njegovog korišćenja u ekološkoj poljopri-
vredi. Zbornik radova XVIII savetovanje o biotehnologiji sa međunaro
dnim učešćem, Čačak, 18(20), 63-70.
Pravilnik o sadržini zahteva za registrovanje oznaka geografskog pore-
kla i sadržini zahteva za priznavanje statusa ovlašćenog korisnika oznake
geografskog porekla. Službeni glasnik RS., 93/10.
Pravilnik o kontroli i sertifikaciji u organskoj proizvodnji i metodama
organske proizvodnje. Službeni glasnik RS, 48/11.
Simić I., Ognjenović S. (2012): Kako do sertifikovanog organskog pro-
izvoda? Serbia organica, Beograd, 3-24.
33
Standardi i sertifikati. Kako da unapredite svoje poslovanje. Nacionalna

agencija za regionalni razvoj, Beograd, 1-24.
Stojanović Ž., Ognjanov G. (2012): Strateška opredeljenja Srbije u do-
menu ruralnog razvoja – proizvodnja i marketing tradicionalne hrane.
Ekonomske teme, L(1), 19-32.
Zakon o standardizaciji. Službeni glasnik RS, 36/09.
Zakon o oznakama geografskog porekla. Službeni glasnik RS, 18/10.
Zakon o organskoj proizvodnji. Službeni glasnik RS, 30/10.
Uputstvo za primenu, samokontrolu i kontrolu sistema DPP, DHP i
HACCP. Ministarstvo poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede
Republike Srbije, 2011, 1-102.
Korisne web stranice
http://www.brcglobalstandards.com/
http://www.globalgap.org/uk_en/
http://www.hasapstandard.com/sedam-principa-temelj-haccp-sistema.
html)
http://www.ifs-certification.com/index.php/en/
http://www.iso.org/iso/home.htm
http://www.kvalitet.org.rs/standardi/koser
http://www.poljostandardi.com
http://www.tehnologijahrane.com/standardi/
http://www.serbiaorganica.org
STANDARDS AND QUALITY SYSTEMS IN AGRICULTURE
Summary: Questions security and traceability in the food chain

is essential in the formulation of agricultural policies at all levels, as well
as the essential requirements of all stakeholders in the food business
operator. Therefore, it is necessary to adopt and approve agreements to
define the process of improving business systems, improve working con-
ditions and safety, environmental protection, improving the health of all
factors of agricultural production, improving the well-being of humans
and animals.
34
Respect for the principles of standardization, the general and

specific requirements of the standard, the use of global, local and national
legislation and the characteristics should assure consumers that produced
food and other agricultural products, is safe and in compliance with the
principles of sustainability. Requirements consumers to buy controlled,
tasty and fresh produce, produced in a natural and healthy way, methods
that do not disturb the environment, water edge on health and well-being
sublimated in the principles of good agricultural practices (GAP), Good
Manufacturing Practices (GMP), good Hygiene practices (GHP), which
are connected to the requirements relating to the processing and business
operators food (HACCP). Implementation family of ISO standards, as
well as integrated quality management (TQM), to ensure the long term
success of the manufacturer, customer satisfaction, benefit all stakehold-
ers in the food business and society as a whole.
For the purpose of rationalization, efficiency and cost reduction
by integrated standards and quality systems (IFS), which are unified stan-
dards of quality and food safety. Specific requirements in terms of securi-
ty and features food may pose a national association (BRC, Guest R), re-
ligious (Halal, Kosher, etc.). Regional and local associations (PGI/PDO).
A special place belongs Organic (BIO) certificate, obtained by organic
production methods.
Due to a number of specificities (farm size, uncontaminated en-
vironment, experience in traditional and modern methods of farming,
geography and diversity of landscapes and species, etc.) eexport oppor-
tunity for the Republic of Serbia is the production of high-value, health-
safe, certified food, which can offer all demanding global market.
35
PREDUZETNIČKI MENADŽMENT U ORGANSKOJ
POLJOPRIVREDI
Prof. dr Nenad Penezić

Izvod: Preduzetništvo i preduzetnički menadžment danas

predstavljaju vitalan faktor nastanka, opstanka i uspešnog poslo-
vanja male organske farme u uslovima neizvesnosti, nesigurnosti
i nestabilnog okruženja. Farmer preduzetnik vidi svoje poljopri-
vredno gazdinstvo (biznis) kao mesto generisanja profita i spreman
je da preuzme rizik kako bi obezbedio rast i razvoj svog preduze-
tničkog poduhvata.
U takvim uslovima, preduzetnički menadžment ima svoje
lice i naličje. Ovo prvo podrazumeva upravljačke veštine i sposo
bnosti da se započne i, potom, uspešno vodi biznis. Druga strana
preduzetničkog menadžmenta zahteva preduzetnički duh. Mno-
gi farmeri su, sami po sebi, nadareni menadžeri, sa naglašenim
duhom za preduzetništvo. Oni drugi nužno moraju da ovladaju
neophodnim preduzetničkim veštinama s ciljem da od ograniče-
nih resursa izvuku maksimum.
Farmer preduzetnik deo je kompleksnog okruženja u ko-
jem su i drugi farmeri, dobavljači, kupci, finansijske institucije,
država i mnogi drugi. Njegova ekonomska stvarnost je preduze-
tnički proces – stvaranje nove vrednosti. Takav proces u praksi se
bazira na preduzetniku i njegovom timu, poslovnoj ideji (prilici) i
neophodnim resursima. Međutim, tu su i brojna ekonomska i soci-
jalna ograničenja, legislativa, pristup kapitalu, informacijama i dr.
Otuda, osnovni cilj ovog rada je da omogući razumevanje koncepta
i prakse preduzetničkog menadžmenta u oblasti organske poljopri-
vrede.
37
Uvodne napomene
Aktuelni privredni trenutak uticao je na to da mnogi koji
verovatno nikada ne bi preuzeli prve i nesigurne korake u pravcu
sopstvenog biznisa, sve više shvataju i vide prednosti u tome što
će se baviti sopstvenim stvarima, na sopstveni način i u vremenu
kojim mogu samostalno raspolagati. Međutim, sam proces pokre-
tanja sopstvenog biznisa zahteva, bez sumnje, svojevrsno buđenje
i angažovanje mnogih unutrašnjih snaga i resursa koje neki ljudi
jednostavno imaju ili im mogu lakše da priđu od drugih (Cvjetiča-
nin, 2006).
Preduzetništvo, ili ono što popularno nazivamo biznisom,
fenomen je novijeg datuma. Do XV-XVI veka, odnosno epohe re-
nesanse, nije postojala samostalnost i autonomija ekonomske u od-
nosu na druge sfere društvenog postojanja. Srednjovekovni svet je
bio statičan, a krvavi politički i verski ratovi (krstaški ratovi, kao
svedočanstvo tog vremena) nisu bili uslovljeni ekonomskom logi-
kom, niti logikom kretanja kapitala, već su bili izazvani primiti-
vnim potrebama za pljačkanjem i otimanjem, kao i specifičnim
religijskim motivima koji su različite verske grupacije uvodili u
konflikte i otvorene sukobe. U srednjem veku, preduzetništvo u
današnjem značenju te reči, nije igralo nikakvu ulogu u sticanju
političke i ekonomske moći. To je bilo vreme kada su se na širokim
poljima, pod zastavama, mačevima i kopljima, susretale vojske, a
pobednik je imao moralnu satisfakciju i pravo da harači posedima
i ratne zarobljenike koristi kao radnu snagu.
Trebalo je da prođe pola milenijuma da se situacija u po-
tpunosti promeni i da danas preduzetništvo ne postoji samo kao
samostalni društveni fenomen na globalnom nivou, već se upravo
iz njegovog ekonomskog utemeljenja započinju ratovi i sklapaju
primirja. Ali danas, umesto ratnika i starih vojskovođa, na sceni su
preduzetnici koji se nadmeću međusobno za određenu tržišnu nišu
i borbeni menadžeri koji govore o (ne)prijateljskom preuzimanju
kompanija; ratuju akcionarska društva, nacionalne i multinacio-
nalne kompanije, a razlozi su prevashodno ekonomske prirode.
38
Preduzetnički menadžment u organskoj poljoprivredi
Tako, savremeni uslovi predstavljaju utakmicu između na-

cija i pojedinaca; utakmicu u kojoj je stanje preduzimljivosti posta-
lo noseći princip globalne ekonomije. U vremenu u kojem živimo,
potpuni trijumf preduzetničkog principa i na njemu zasnovana
globalna ekonomija, prevazilazi okvire i interese nacionalnih drža-
va i njihovih privrednih struktura.
Jedna od ključnih promena u modernom svetu je sve veća
osetljivost i odgovornost savremenog biznisa. Potrošači očekuju
stalna unapređenja proizvoda i usluga koje konzumiraju. U bor-
bi za očuvanje svojih pozicija na trižištu, pojedinci i organizacije
moraju da reaguju mnogo brže, da budu agilni i inovativni. Prome-
ne predstavljaju istovremeno i poslovne prilike (šanse) i probleme.
Poslovne prilike dolaze u obliku novih mogućnosti i šansi za bo
lju budućnost. Na drugoj strani, problemi leže u neizvesnosti koje
takve nove mogućnosti kreiraju. Reagujući na takve izazove, cilj
preduzetničke aktivnosti jeste da se iskoristi prednost koje takve
prilike donose i istovremeno odgovori na neizvesnost i rizik. Otu-
da, veoma važno je ispravno razumeti sve relevantne aspekte pre-
duzetništva, odnosno preduzetničkog menadžmenta.
Šta je to preduzetništvo i ko može biti preduzetnik?

Kao inovativna i dinamična poslovna aktivnost kreativno
nadahnutih ljudi, preduzetništvo je od ključnog značaja za savre-
mene privredne strukture, bez obzira na njihov dostignuti stepen
razvoja. Njihovo zajedničko obeležje je poslovanje u uslovima
brzih promena, nesigurnosti i rizika, što zahteva nov pristup bizni-
su, nove poslovne orijentacije i strategije (Penezić, 2009). Najveće
efekte i najbolje rezultate u takvim uslovima postižu preduzetnici i
rastuće firme koje neguju preduzetnički menadžment.
Orijentacija na stalne promene (poželjne, zdrave, orijenti-
sane na budućnost) i strategiju inovacija, kao odgovor na izazove
nestabilnog okruženja je osnovna karakteristika preduzetničkog
menadžmenta. Preduzetništvo traži menadžment različit od po-
stojećeg, ali jednako sistematičan, organizovan i svrsishodan.
39
Preduzetnički menadžer aktivno traži mogućnost, prilike,

promišljeno rizikuje uvodeći promene i poboljšanja. Njegov klju
čni zadatak je uspešno upravljanje promenama koje uključuju spo-
sobnost stvaranja nove sinteze ljudi, resursa, ideja i mogućnosti,
odnosno poslovnih prilika.
Preduzetništvo se potvrdilo kao odgovor na mnoge proble-
me u potrošnji, kao pravi put u pronalaženju novih mesta i pozicija
na postojećim tržištima uprkos masovnoj ponudi i beskompromi-
snoj konkurenciji, ali i kao način stvaranja i razvoja novih tržišta.
Otuda se preduzetništvo smatra novim sektorom savremene pri-
vrede, a preduzetnici kreatorima novih radnih mesta. Zahvaljujući
preduzetništvu i preduzetnicima, brže raste broj novih poslova
nego zaposlenih u postojećim institucijama, organizacijama i pre-
duzećima. Otuda, savremeni svet zahteva više preduzetnika i više
od preduzetnika.
O preduzetnicima se sa puno opravdanja govori kao o agen-
tima promena i tržišnih prilika, kao o osobama čiji su poslovni po-
duhvati odgovori na probleme koji proizilaze iz promena, i koje iz
ničega stvaraju nešto. Oni su osobe nestandardnih poslovnih profi-
la za koje su promene, neizvesnosti i rizik prirodno stanište u kome
pronalaze poslovne inspiracije, a kreativnost i inovativnost suština
poslovne filozofije. Biti preduzetnički kreativan i inovativan znači
imati sposobnost da se uoče izvesnosti u neizvesnim situacijama i
znači imati potrebna znanja da bi se prepoznala prilika i pronašli
pravi načini da se ona pretvori u uspešan biznis.
Preduzetništvo je svojstveno bilo kojem privrednom sekto-
ru i tipu biznisa. Nezaobilazno je pri samozapošljavanju i u firma-
ma bilo koje veličine i prepoznatljivo kroz sve faze životnog ciklusa
– od osnivanja do rasta, zasićenja, gašenja ili ponovnog oživljava
nja. Relevantno je za male i velike firme, tehnološke i one tradi-
cionalne; prisutno u različitim vlasničkim strukturama, od porodi
čnog biznisa do partnerstva, složenih organizacija sa akcijama na
berzama do neprofitnih organizacija sa naglašenom ekonomskom
(preduzetničkom) aktivnošću.
40
Motor preduzetništva je pojedinačan kapital koji se u kon-

kurenciji sa drugim kapitalima bori za svoje održanje, oplodnju
i ekspanziju. Privatno vlasništvo (kapital) daje moć odluke i ak-
cije, mogućnost izbora i realizovanja ideja, skraćuje vreme i broj
posrednika u odluci i akciji. Ovo omogućuje smelost, ali i donosi
rizik, jer preduzetnik/vlasnik neposredno snosi posledice – uspeh
kao zaradu i nagradu, a neuspeh kao gubitak, što sve podstiče na
maksimalan napor.
Iz takvih uslova izvedene su razvijene u stvaralačke sna-
ge inovativnog i slobodnog preduzetništva. Takvo aktivno, inici-
jativno, inovativno i borbeno, na rizik spremno preduzetništvo,
oslonjeno na razvoj nauke, tehnike i tehnologije i podržano akti-
vnostima različitih insitutucija, danas menja i razvija svet. Otuda,
preduzetništvo je delatnost preduzetnika, usmerena na pokretanje,
organizovanje i permanentno inoviranje poslovanja preduzetničke
organizacije, s ciljem stvaranja novog tržišta i ostvarivanja dobiti
(Penezić, 2003).
Intuitivno, mi znamo (ili osećamo da znamo) ko je ili ko
nije preduzetnik. Mnogi ljudi uočavaju, vide prilike i imaju dobre
ideje. Da li su oni preduzetnici i u čemu se preduzetnik razlikuje od
njih?
• Preduzetnik vidi ono što su drugi prevideli i odlučuje onda
kada drugi oklevaju,
• Preduzetnik aktivno traži i prepoznaje prilike,
• Preduzetnik razvija nove ideje i identifikuje načine za
ostvarivanje te ideje,
• Preduzetnik organizuje resurse (kombinuje faktore proizvodnje)
u organizaciju koja materijalizuje ideju u proizvod/uslugu s ciljem
zadovoljenja tražnje potrošača,
• Preduzetnik je spreman da preuzme rizik (da ga kontroliše i kada
god je moguće minimizira) u očekivanju nagrade u slučaju
uspeha,
• Preduzetnik reskira svoj novac, vreme, naporan rad, često i ugled
kako bi ostvario ideju u koju čvrsto veruje,
• Preduzetnik predviđa i pažljivo planira,
41
• Preduzetnik analizira tržište i budno prati događaje u poslovnoj

okolini.
Otuda, možemo reći da je preduzetnik lice nadareno poslo-
vnim duhom i rukovodećim sposobnostima, uvek budno i sprem-
no da prepozna i iskoristi nove poslovne prilike odgovarajućim
kombinovanjem faktora proizvodnje i odlučno da preuzme rizik
(povezan sa neizvesnošću) upravljanja organizacijom na temelju
inoviranja i permanentnog razvoja, s ciljem stvaranja nove vredno-
sti.
Koje su osnovne karakteristike (osobine) preduzetnika?

Svi mi se međusobno razlikujemo, ne samo po tome kako
izgledamo, već i po tome kako se ponašamo, odnosno reagujemo u
različitim situacijama. U praksi, veliki broj istraživačkih studija bio
je posvećen identifikovanju karakteristika uspešnih preduzetni-
ka, ali do danas nijedan istraživač poslovne prakse preduzetništva
(preduzetničkog menadžmenta) nije uspeo da odredi one preduze-
tničke osobine koje će „predskazati“ da li će neko biti ili ne uspešan
preduzetnik. Ipak, potenciraćemo sledeće ključne karakteristike
ličnosti preduzetnika (Timmons, 2009):
• vizija,
• potreba za postignućem,
• spremnost za preuzimanje rizika,
• samopouzdanje (visok interni lokus kontrole),
• kreativnost,
• inovativnost,
• potreba za samostalnošću.
Vizija predstavlja globalnu predstavu o tome gde i kako pre-
duzetnik vidi svoj biznis u narednom periodu. To je slika „novog
sveta“ koju on/ona želi da kreira. Vizija je slika odredišta na koje
preduzetnik želi da stigne, pre nego puta do tamo. Kao „svetlo na
kraju tunela“ vizija pomaže preduzetniku da lakše definiše ciljeve,
strategiju (kao način za realizaciju definisanih ciljeva), da pridobije
sledbenike za svoj preduzetnički poduhvat, modelira moralni kon-
tekst budućeg poduhvata, socijalnu odgovornost njegovih učesnika
42
i kao takva predstavlja važnu alatku preduzetnika.

Potreba za postignućem čini se svakako ključnom karak-
teristikom uspešnog preduzetnika. Obično se definiše kao motiv,
želja za ličnim uspehom i afirmacijom, potreba da se dostigne i
nadmaši definisani cilj u skladu sa postavljenim standardima. Ova
lična osobina može biti veoma važna karakteristika uspeha pojedi-
naca i u drugim zanimanjima, a ne samo u domenu preduzetničke
aktivnosti. Teško ju je meriti, a često njena mera nije novčana na-
grada, već zadovoljstvo ostvarenim ličnim uspehom, postignutim
poslovnim rešenjem kao, recimo, odgovorom na neki konkretan
poslovni problem, postignućem. Pojedinci koji imaju snažnu želju
sa samopostignućem su ambiciozni ljudi koji puno postižu. Oni su
spremni da rade bolje i efikasnije od drugih i nastoje da prevaziđu
prepreke koje stoje na putu uspeha.
Spremnost za preuzimanje rizika podrazumeva veoma oba-
zriv ulazak u preduzetnički poduhvat i sklonost umerenom riziku,
tj. riziku nad kojim imaju kontrolu. Rizik je stepen opasnosti po
sopstvenu ličnost, druge ljude ili stvari koja preti od nekog određe-
nog ili bilo kog nepredvidivog događaja. Kao pojedinci koji odvaž-
no i hrabro ulaze u biznis, preduzetnici snose, pre svega, finansijski
rizik, jer ulažu novac. Ako zbog pokretanja svog preduzetničkog
poduhvata napuste postojeći posao, onda se kod preduzetnika jav
lja i rizik karijere. Posvećenost poslu i poistovećivanje sa biznisom,
dugo radno vreme, veoma naporan rad donosi i rizik zapostavlja
nja porodice, kao i psihološki rizik.
Samopouzdanje (lokus interne kontrole) predstavlja uve-
renje da uspeh zavisi od ličnog zalaganja i truda. Pojedinci sa in-
ternim lokusom kontrole su oni koji vole da imaju glavnu reč u
svojoj sredini (da kontrolišu svoje okruženje) i da imaju kontrolu
nad svojom sudbinom (da kontrolišu sebe i da budu sami svoj šef).
Visok stepen samopouzdanja može negativno da utiče na tok biz-
nisa, dok razuman stepen samopouzdanja i samouverenosti dopri-
nosi poslovnom uspehu.
Kreativnost omogućava preduzetniku da identifikuje gep
na tržištu, ali i način da ga popuni. Za preduzetnike koji su kre-
ativni kažemo da su „senzitivni na problem, nedostatke, gepove u
43
znanju, nedostajuće elemente, disharmoniju, sposobni da identifi-

kuju poteškoće, traže rešenja, predviđaju ili formulišu hipoteze o
poteškoćama, testiraju ih i konačno saopštavaju rezultate“. Uspeh
poslovanja često zavisi upravo od sposobnosti preduzetnika da ra-
zmišlja nekonvencionalno i da do određenog rešenja dođe na kre-
ativan način.
Inovativnost – sposobnost da se uvode novine koje iniciraju
i donose promene. Inovacije koje uvodi preduzetnik odnose se na
nove proizvode, tehnološke procese, sirovine ili na otvaranje novih
tržišta. Inovacije su izvor visokih profita. Međutim, profit koji se
stiče uvođenjem inovacija je kratkotrajan – on nestaje čim se na
tržištu pojave pratioci i imitatori inovacije. Izvor poslovne ideje je
veoma važan, ali uloga kreativnog razmišljanja je vitalna u razradi,
razvoju i prevođenju ideje u delo, a potom i u svim fazama njenog
komercijalnog života. Stoga, inoviranje treba da bude permanen
tno. Preduzetnici, sa sposobnošću inoviranja (novih kombinacija
faktora proizvodnje), inicijatori kreativne destrukcije, važni su ka-
talizatori privrednog razvoja.
Potreba za samostalnošću ogleda se u autonomnom do-
nošenju odluka i ličnoj kontroli. Svoje lične i poslovne ambicije
preduzetnici žele da ostvare samostalno. Samostalnost dovodi do
zadovoljstva, koje je rezultat ličnog postignuća, a koje izostaje kada
se radi za drugog. Samostalnost podstiče inicijativnost, povoljno
utiče na kreativnost i fleksibilnost, ali istovremeno donosi i veći
rizik, veću odgovornost i puno rada.
Pojedinci postaju preduzetnici kada donesu odluku da uđu
u biznis. Što je njihova namera da to učine jača, to je veća i verovat-
noća da će se to desiti. Namera postaje jača kada pojedinac uvidi da
je preduzetnička karijera željena i izvodljiva. Upravo ove percepcije
izvodljivosti i poželjnosti (pokretanja preduzetničkog poduhvata i
njegove održivosti/uspeha) determinisane su pomenutim karakte-
ristikama, ali i motivacijom.
Motivacija je unutrašnja pobuda zbog koje se preduzetnici
ponašaju upravo onako kako se ponašaju. Kao proces, motivaci-
ja je usmerena na budućnost, pa se u velikoj meri može objasniti
44
ljudskim potrebama koje joj prethode. Koncept koji je korišćen u

savremenoj preduzetničkoj praksi, daje sledeću hijerarhiju nivoa
potreba:
• osnovne (fiziološke) potrebe – potreba za ishranom, odmorom, u
radnom smislu za komforom, izbegavanjem pritisaka, prijatnim
uslovima za rad,
• bezbednost i sigurnost – potreba za radom, razumnom
kompenzacijom, izvesnošću, garancijom da je posao siguran i da
nema drastičnih promena,
• društvene potrebe (potrebe pripadnosti) – potreba za socijalnim
životom, prihvatanjem, poverenjem, emocijama: na poslu, kod
kuće, među prijateljima,
• poštovanje – potreba za samopoštovanjem, poštovanjem od
strane drugih, težnja za priznanjem i dobijanjem mogućnosti da
se iskaže posebna kompenzacija,
• samodokazivanje (samoaktuelizacija) – potreba za ispunjenjem
svih svojih potencijala, slobode u poslu, osećanjem zadovoljstva i
izazovnih mogućnosti kroz koje može da se iskaže kreativnost.
Na povećan entuzijazam i angažman preduzetnika najviše

utiču tzv. motivacioni faktori koji se odnose na potrebu za: ličnim
razvojem, većim ostvarenjem i odgovornostima i priznanjima.
Preduzetnički proces u praksi

Uspešno pokretanje preduzetničkog poduhvata predstav
lja vrlo složen i rizičan poduhvat. Kod preduzetništva prvenstveno
je reč o stvaranju nove vrednosti. U ekonomskom smislu, to znači
stvaranje što veće razlike između vrednosti upotrebljenih resursa
(input-a, odnosno proizvodnih faktora) i vrednosti proizvoda i
usluga (output) koja će se proizvesti tim sredstvima.
Proces stvaranja nove vrednosti ili preduzetnički proces re-
zultat je međusobnog delovanja tri pokretačke sile: preduzetnika i
njegovog tima, poslovne prilike i resursa (Rwigema i Venter, 2005).
Pravilnom procenom ovih elemenata moguće je uticati na njih u
cilju povećanja poslovnog uspeha. To drugim rečima znači da pre-
45
duzetnik mora dobro proceniti svoje jake i slabe strane (sopstvene

prednosti i nedostatke), potom izvršiti tržišnu procenu poslovne
prilike (šanse) i racionalno vrednovati potrebne resurse.
Lične osobine, iskustvo, znanje i veštine preduzetnika i nje-
govog užeg, osnivačkog tima, igraju ključnu ulogu u svakoj uspeš-
noj organizaciji (preduzetničkom poduhvatu), posebno u periodu
„šegrtovanja“, tokom kojeg se vrši tržišna provera poslovne ideje,
pripremanje poslovnog plana, valorizacija resursa i sl. Ovo je po-
sebno važno za međusobno upoznavanje, usklađivanje interesa i,
naravno, motivaciju. Uloga „šegrtovanja“ je značajna i po tome što
određene nedostatke preduzetnika osnivača je moguće nadoknaditi
tako da se u osnivački tim privuku i partneri koji imaju željene ka-
rakteristike. Ako partneri ustanove da mogu da delotvorno sarađu-
ju i da postoji „kolektivno“ znanje koje je od presudnog uticaja na
uspešno izvođenje posla, onda se mogućnost poslovnog uspeha
preduzetničke organizacije umnogome povećava.
Poslovna prilika se smatra glavnom pokretačkom silom
koja dovodi do preduzetničkog delovanja i ključnim faktorom pre-
duzetničkog procesa. Inovativni pojedinci, preduzetnici, obično
imaju mnoštvo poslovnih ideja koje predstavljaju osnovu poslovne
prilike. Međutim, problem je često u tome što (neuspešni) predu-
zetnici izjednačavaju poslovnu ideju sa poslovnom prilikom (tržiš-
nom šansom). Poslovna ideja nije istovremeno i tržišna šansa!
I konačno, treći vitalni elemenat u preduzetničkom procesu
su potrebna fizička sredstva i ljudski i finansijski resursi. Uspešni
preduzetnici brzo nauče da svoje tržišno proverene poslovne ideje
mogu realizovati a da nisu vlasnici kapitala i sredstava. Dobri pre-
duzetnici su u stanju da iz ograničenih sredstava izvuku više nego
drugi i da napreduju sa minimalnim dodavanjem sredstava.
Put od kreiranja neke ideje do konačne realizacije preduze-
tničkog poduhvata je veoma dug i naporan, ispunjen nedoumica-
ma, izazovima i brojnim zamkama. To je svojevrstan iterativni pro-
ces koji je utemeljen na sistemu „pokušaja i grešaka – vraćanja na
prethodni korak“, odnosno uočavanja postojećih nesklada i načina
za njihovo prevazilaženje. Iako se taj proces ne odvija po nekom
46
ustaljenom praktičnom modelu, moguće je ipak utvrditi nekoliko

ključnih faza (Deakins i Freel, 2003):
• Motivacija,
• Identifikovanje poslovne ideje, odnosno prilike,
• Vrednovanje (tržišna provera) ideja,
• Identifikacija resursa,
• Pridobijanje sledbenika,
• Početak i opstanak.
Prvu fazu čini razmišljanje i iznalaženje stimulacije da bi
se postavili poslovni ciljevi i krenulo sa biznisom. Motivaciju je
moguće pronaći u samoj individui, socijalnoj grupi kojoj pripada,
porodici, društvu i sl. Motivacija preduzetnika je u funkciji mo-
deliranja vizije kao njegove globalne predstave o tome gde u svom
biznisu želi da bude u narednom periodu i koja treba da ima inspi-
rativnost, jasnoću, izazovnost, kao i praktičnost realizacije.
Druga faza poistovećena je sa otkrivanjem poslovne ideje,
odnosno poslovne prilike. Uspešan biznis nije samo stvar inspiraci-
je budućeg preduzetnika, već se u osnovi „izoštrene“ poslovne ide-
je može nalaziti: iskustvo iz prethodnog posla, lični interes, šansa,
sugestije prijatelja i rođaka, porodični posao, obrazovanje i drugo.
Podlogu poslovne ideje mogu činiti i alternativni putevi ulaska u
novi posao (kupovina posla, licenca, franšizing i drugo).
Naredni korak predstavlja tržišna provera poslovne ideje –
poslovna ideja je svaka ideja o novom proizvodu ili usluzi, koja nije
tržišno, poslovno proverena, dok je poslovna prilika tržišno prove-
rena poslovna ideja, koju je moguće realizovati.
Tržišna provera poslovne ideje podrazumeva: a) analizu
kupca/potrošača, b) analizu konkurencije, i c) analizu delatnosti
(grane) u kojoj se zameće novi biznis. Ovde je važno da ukoliko
preduzetnik na temelju ovakve analize ne dobije potvrdu da je po-
slovna ideja = tržišna prilika (šansa), preduzimanje daljih koraka
nema ekonomsko opravdanje ni logiku. Proizvesti proizvod (uslu-
gu) uz sva prethodna ulaganja, a pri tome (ne znati) nemati kome
ga prodati, predstavlja osnovu poslovnog neuspeha preduzetnika.

47
U četvrtoj fazi potrebno je identifikovati i specificirati sve

bitne resurse za uspešnu realizaciju novoprojektovanog bizni-
sa. Nužno je vremenski operacionalizovati plan ulaska u posao i
izvršiti analizu dobavljača sirovina i materijala.
Peta faza predstavlja fazu pregovaranja za ulazak u posao,
odnosno fazu realizacije poslovnog plana. Pregovori se odnose na
zatvaranje finansijske konstrukcije posla, pridobijanje sledbenika
(izbor poslovnih partnera), pribavljanje raznih vrsta dozvola, regi-
straciju preduzeća itd.
Poslednja faza odnosi se na finalne pripreme i ulazak u po-
sao. Imperativni zahtevi koji se u ovoj fazi rađanja posla postavljaju
pred preduzetnika je uspostavljanje poslovnih odnosa sa stručnja-
cima koji mogu biti od pomoći i uspostavljanje jasnih veza sa po-
trošačima i dobavljačima.
Navedene faze predstavljaju logičan redosled aktivnosti, pri
čemu je uspešno savlađivanje svake faze uslov za preduzimanje na-
rednog koraka. Vremensko trajanje svake faze nije moguće gene-
ralno utvrditi, jer je ono determinisano individualnim naporima i
različito je od slučaja do slučaja.
Neophodnost planiranja poslovne aktivnosti (poslovni plan)

Verovatno jedan od najbitnijih koraka u celokupnom pro-
cesu realizacije poslovne prilike jeste izrada poslovnog (preduze-
tničkog, biznis) plana. Kreiranje poslovnog plana zahteva vreme i
značajne napore. Međutim, to je neophodno ukoliko se želi izoštra-
vanje poslovne ideje i njena provera u smislu utvrđivanja opravda-
nosti ulaska u određeni biznis.
Možda je preterano reći da je poslovni plan na izvestan
način propusnica ili instrument pristupa potencijalnim finansijeri-
ma, ali on – kao celovit idejni projekat, sasvim sigurno omogućava
uspešno komuniciranje preduzetnika sa svojim okruženjem.
Poslovni plan se smatra osnovnim oruđem preduzetnika.
On je ogledalo pretenzije, poslovne filozofije i veštine konkretnog
preduzetnika da upravlja svojim poslovanjem. Osnovna svrha mu
je da pomogne preduzeću da definisane ciljeve poslovanja konver-
48
tuje u stvarnost uz što manje potresa, iznenađenja i neplaniranih

aktivnosti (Penezić, 2009). U tom smislu, poslovni plan je svojevr-
sna „putna mapa“ koja omogućava da se što uspešnije pređe put od
početne faze u kojoj se kreira biznis ideja do njene konačne realiza-
cije.

Koje su osnovne funkcije poslovnog plana?
Omogućava budućem preduzetniku da izoštrava poslovnu
ideju na papiru, a ne na tržitu. Na taj način, provera opravdanosti
ulaska u konkretni biznis ne odvija se na tržištu gde su efekti mo-
gućih grešaka mnogo nepovoljniji i iskazani visokom cenom koju
treba platiti.
Daje kompletnu sliku biznisa i omogućava da se precizno
definišu objektivne mogućnosti za realizaciju projektovanog poslo-
vnog poduhvata.
Pokazuje koliko je novca potrebno za ulazak u novi ili eks-
panziju postojećeg posla. Istovremeno, treba da pokaže u kojim
intervalima, kojom dinamikom i kako će se kanalisati taj novac.
Neuspeh novih poslovnih poduhvata često se vezuje za finansijske
poteškoće preduzetnika. Studiozan pristup u izradi poslovnog pla-
na omogućava eksperimentisanje različitim mogućnostima i kon-
centraciju na opcije koje će osigurati adekvatnu i ekonomski oprav-
danu finanisijsku konstrukciju.
Kao celovit idejni projekat, predstavlja efektivnu komuni-
kacijsku alatku preduzetnika prema okruženju (bankari, potenci-
jalni investitori i/ili partneri, državne organizacije, kupci, dobav
ljači, mediji, i sl.).
Dobar je instrument planiranja za budućnost.
Priprema poslovnog plana zadire u poslovno planiranje kao
(upravljački) proces, što je od posebne važnosti za vitalnost i dugo-
ročnu stabilnost projektovanog preduzetničkog poduhvata. Budući
da preduzetnička organizacija posluje u vrlo dinamičnom, konku-
rentskom okruženju, ne može se sa sigurnošću očekivati da će se sve
ono što je predviđeno u poslovnom planu realno i ostvariti. Suština
poslovnog planiranje (plana) jeste upravo u pripremanju biznisa (i
49
preduzetnika) na promene sa kojima se potencijalno može suočiti,

kao i za njegovo brzo reagovanje i prilagođavanje novonastalim si-
tuacijama.
Kome je namenjen poslovni plan?

Preduzetničkoj organizaciji, gde će preduzetnik, članovi
njegovog tima i ostali zaposleni sagledati viziju i strategiju poslo-
vanja.
Spoljnim akterima kao što su: bankari, kreditori, dobav
ljači, akcionari u smislu sagledavanja atraktivnosti i pouzdanosti
ulaganja (plasman kapitala) i drugih oblika saradnje.
Državnim i drugim organima (revizori, sindikati) koji
vrednuju preduzetničku ideju, ocenjuju legitimnost i realizaciju
konkretnog poslovnog poduhvata.
Preduzetničkom timu za kontrolu, ocenu uspešnosti predu-
zetničkog menadžmenta po pojedinim segmentima aktivnosti.
Porodici, kao vitalnom delu podrške za ulazak u konkretan
biznis.
Šta potencijalni finansijer želi i očekuje od konkretnog biznisa?

Da bi se dobila šansa za finansijsku podršku, poslovni plan
mora biti urađen na maksimalno profesionalan način. On mora da:
Pruži dokaze o tržišnoj orijentaciji projekta – Budući predu-
zetnik mora neizostavno potencirati spoznaju o potrebama poten-
cijalnih kupaca. Poslovni plan koji stavlja akcenat na opis proizvo-
da i objašnjenja tehničko-tehnoloških uslova umesto na to kome
je proizvod namenjen i kako će ga plasirati, nailazi na „uzdržan“
prijem kod potencijalnih finansijera;
Ukaže na dokaze o prihvatanju konkretnog programa od
strane kupaca – Osim što mora da pruži jasne dokaze o tome ko će
kupovati njegov proizvod, odnosno koristiti njegove usluge, predu-
zetnik treba argumentovano da ukaže i na njihovu platežnu spo-
sobnost;
Precizno definiše vlasničke odnose unutar preduzeća – Po-
red jasnog opredeljenja za određenu legalnu formu poslovanja,
50
postojanje ekskluzivnih prava na proizvode kroz patente, autorska

prava, trgovačku marku ili licencu, znatno će ojačati pregovaračku
poziciju preduzetnika;
Što preciznije ukaže na finansijske performanse projekta –
Poslovni uspeh preduzetničke organizacije i njegov rast za banke
i druge moguće izvore finansiranja projekta je od interesa u onoj
meri u kojoj je nužan da bi omogućio plaćanje kamate i povrat
glavnice. Kreditne institucije su zainteresovane da na vreme dobi-
ju svoju kamatu i glavnicu. Za njih uspeh konkretnog poduhvata
može značiti mogućnost za odobravanje novih, dodatnih zajmova,
kao i povećanu sigurnost za ranije preuzete obaveze. Većina „novo-
rođenih“ ili ekspanzivnih biznisa ne donosi profit odmah, pa je ini-
cijalni kapital potrebno obezbediti na osnovu nekog drugog izvora;
Svoje prognoze bazira na realnim pretpostavkama – Pro-
jekcije rasta i razvoja treba podržati što čvršćim argumentima gde
god je to moguće. Za budućeg preduzetnika od velike koristi može
biti spoznaja da se finansijeri u toku jedne godine susreću sa vrlo
velikim brojem kreditnih zahteva i da su ujedno njihova sredstva
uložena u mnoge poslovne poduhvate, u različitim privrednim sek-
torima. To znači da oni već imaju uvid u postignute finansijske re-
zultate i tržišni položaj svakog pojedinačnog projekta (preduzeća)
kojeg su podržali, pa samim tim i mogućnost da porede planirane
veličine sa ostvarenim. Ako poslovni plan novog preduzeća sadrži
takve projekcije koje su već za pojedine delatnosti od strane poten-
cijalnih investitora (a na temelju njihovih ranijih iskustava) ocenje-
ne kao prihvatljive, šanse za dobijanje potrebnih sredstava su utoli-
ko veće.
U metodološkom smislu, poslovni plan mora biti jasno pi-
san, realan, poslovno logičan i dovoljno detaljan (Penezić, 2003).
Ključni segmenti svakog poslovnog plana su:
• izvršni rezime,
• organizacija i upravljanje,
• tržišna analiza,
• operativni deo (tehničko-tehnološka analiza),
• strategija konkurentnosti,
51
• finansijska analiza,
• plan rasta i razvoja.
Sve navedene faze izražavaju logičan redosled aktivnosti,
pri čemu je uspešno savlađivanje svake faze uslov za prelazak na
sledeću aktivnost. Tako, budući preduzetnik ne može pristupiti
istraživanju tržišta ukoliko prethodno ne izvrši izbor proizvoda,
kao što ne može modelirati razvojnu strategiju, a da pre toga ne
istraži tržište.
Istraživanje tržišta
Ukazali smo na činjenicu da je odsustvo brižljivo izvedene
i kompleksne analize tržišta i tržišnih potencijala često uzrok svih
poteškoća koje može imati budući preduzetnik, bilo da se radi o
maloj organskoj farmi na početku poslovanja ili malom proizvod-
nom preduzeću u fazi rasta i razvoja. Bez temeljnog i potpunog
razumevanja tržišta i konkurencije, budući preduzetnik neće biti u
poziciji da ubedi partnere, bankare, zainteresovane ulagače ili čla-
nove porodice da su njegove projekcije tačne, realne i, pre svega,
podržive. Otuda, analiza tržišta predstavlja ključni deo svakog po-
slovnog plana.
Svako tržište je vrlo složeno, dinamično i sačinjeno od po-
tpuno različitih tipova potrošača. Mnogi preduzetnici su ubeđeni
da je istraživanje tržišta suviše teoretska stvar da bi se time bavili.
Ovakav pristup je opasan i pogrešan – opasan jer bez analize tržišta
možete započeti proizvodnju određenog proizvoda ili obavljanje
određene usluge za koje jednostavno ne postoji interesovanje, a
pogrešan jer istraživanje tržišta može biti realizovano na veoma
praktičan način.
Istraživanje tržišta je aktivnost koja započinje momentom
kreiranja poslovne ideje i ne završava se činom registracije predu-
zeća i otpočinjenjem posla. Većina (potencijalnih) preduzetnika
nije u stanju da samostalno sprovede analizu tržišta, s obzirom na
svu kompleksnost okruženja u kojem preduzetnička organizacija
ostvaruje svoju aktivnost, dostupnosti relevantnih tržišnih infor-
macija, ali i znanja potrebnih za jedno ovakvo istraživanje. U ovom
52
segmentu izrade poslovnog plana, nužna je pomoć specijalizova-

nih servis provajdera.
Ipak, jedan od jednostavnih i nepristrasnih načina da se
analizira struktura ciljnog tržišta jeste identifikovanje tržišnih šansi
i opasnosti. Uz pomoć ove analize, razne grandiozne ideje ili noćne
more koje zaokupljaju preduzetnika moguće je ispitati kroz prizmu
stepena verovatnoće njihovog događanja i/ili mogućih finansijskih
efekata (i pozitivnih i negativnih).
Tržišne šanse i opasnosti

1. Kvantitativna analiza tržišta
1.1. Koliko pojedinaca/organizacija (tip) postoji na ciljnom tržištu kojima je
potreban Vaš proizvod (usluga)?
1.2. Koje proizvode/usluge trenutno koriste?
1.3. Koliko često (mesečno, godišnje) koriste ovaj proizvod/uslugu?
1.4. Na koji način postojeći (potencijalni) kupci/potrošači dobijaju in-
formacije o proizvodima/uslugama kao što su: lična preporuka, reklama,
katalog...
2. Kvalitativna analiza tržišta

2.1. Zašto postojeći i potencijalni potrošači kupuju/ne kupuju?
2.2. Njihovo mišljenje o proizvodima/uslugama koje kupuju: zadovoljavajući
kvalitet, dobar servis, visoka cena i sl.
2.3. Kakvo je njihovo mišljenje o postojećim proizvođačima na tržištu?
3. Konkurentska struktura tržišta

3.1. Ko su naši direktni konkurenti?
3.2. Ko su naši indirektni konkurenti?
3.3. Koje su njihove najznačajnije jake strane i slabosti – veličina, imidž,
kadrovske sposobnosti, organizacija, marketinške sposobnosti, geografsko
pokrivanje...
4. Najvažniji tržišni trendovi

4.1. Veličina i lokacija tržišnog segmenta?
4.2. Zahtevi tržišnog segmenta?
4.3. Struktura tržišnog segmenta?
4.4. Konkurencija?
53
Preduzetnička strategija
Pod strategijom podrazumevamo plansku odluku kojom se
definišu bazični načini ostvarivanja ciljeva preduzetničke organiza-
cije. Strategija je orijentisana na izbor glavnih pravaca za realizaciju
postavljenih ciljeva i alokaciju podržavajućih resursa, s ciljem da se
kreira i održi konkurentska pozicija u okruženju.
Proces formulisanja ciljeva poslovnog poduhvata u osnovi
ima adekvatnu misiju, kao kratku i jasnu izjavu o razlozima ulaska
u biznis, kreiranju organizacije, njene uloge, funkcije koju želi da
ispuni, osnovnog kruga kupaca/potrošača i metoda pomoću kojih
organizacija namerava da realizuje postavljeni(e) cilj(eve). Izjava
o misiji predstavlja okvir za formulisanje specifičnih aktivnosti
koje će obavljati, definiše prostor i tržište u kome će se nadmetati,
određuje način na koji će (pre)usmeravati resurse i identifikovati
pravac razvoja i rasta u budućnosti.
PRVI CILJ
Ostvariti i po mogućnosti unaprediti poziciju TOKA GOTOVINE
(Cash-flow position) u odnosu na onu koja je projektovana (Cash-
flow statement)
DRUGI CILJ
Dostići PRIHODE OD PRODAJE u vrednosti od ... odnosno
Proizvod A (Obim prodaje x jed. cena)
Proizvod B (Obim prodaje x jed. cena)
Proizvod C (Obim prodaje x jed. cena)
TREĆI CILJ
Postići UKUPNE TROŠKOVE poslovanja, ne više od… (Troškovi, a u
kontekstu dugoročnog poslovanja, materijalna sredstva)
ČETVRTI CILJ
a) Ostvariti PROFIT (pre oporezivanja) od ...
b) Ostvariti PROFIT (pre oporezivanja) od ... ako je PRODAJNI RA-
CIO (r) najmanje ... %
PETI CILJ
Ostvariti PROFIT od ... ako je RACIO STALNIH SREDSTAVA (S)
najmanje ... %
54
Poziciju preduzetničke organizacije u bližoj, odnosno daljoj

budućnosti moguće je definisati na temelju sledećih najvažnijih ci
ljeva (Penezić, 2011):
Proces izbora ciljeva podrazumeva istraživanje i određi-
vanje šta je najbolje za preduzetnika da definiše kao situaciju ili
poziciju u kojoj želi da se nađe u doglednom vremenu. Analiza i
projekcija faktora okruženja, kao i procena raspoloživih resursa su
osnova budućem preduzetniku i njegovom timu da definiše bazič-
ne poslovne ciljeve. Svaka vrsta preduzetničkog poduhvata uvek
nosi u sebi set relevantnih ciljeva, a osnovni zadatak preduzetni-
ka je da izabere odgovarajuće. Međutim, nije moguće istovremeno
težiti svim ovim ciljevima s obzirom na to da je budžet ograničen i
da postoji međusobna nepodudarnost ciljeva.
Ovakva kategorizacija, izvršena u svetlu ekonomskih ci
ljeva, ukazuje na to da je ključni kratkoročni cilj malog preduzeća
optimiziranje njegove „cash-flow“ pozicije, dok je u uslovima du-
goročnog poslovanja to svojevrstan amalgam različitih ciljeva, od-
nosno miks između veličine i profitabilnosti. Veličina ovde može
biti definisana kroz prizmu vrednosti angažovanih sredstava, od-
nosno visine ostvarenog prihoda od prodaje. U takvim uslovima,
profitabilnost (prinos na ulaganje, investicije) postaje neophodan
cilj.
Formulisanju razvojne strategije pristupa se tek pošto je
završen proces definisanja poslovnih ciljeva. Strategija, kao planska
odluka kojom se definišu bazični načini ostvarivanja ciljeva pre-
duzetničke organizacije, mora biti usklađena sa ciljevima, raspo-
loživim resursima, ali i sredinom u kojoj se pokreće preduzetnički
poduhvat. Kreiranje razvojne strategije započinje sledećim puto-
kazom:
Uspešni preduzetnici (farmeri) su svojevrsni stratezi u pla
niranju i akciji. Oni traže način da jačaju konkurentnost svog ma-
55
log biznisa, pa je otuda neophodno razvijati strategijski menadž-

ment.
Razvojna strategija pomaže farmeru da napravi dobar izbor
između alternativnih pravaca akcije u nepredvidivom i nestabil-
nom okruženju. Ona istovremeno pomaže farmeru i da donese
kratkoročne poslovne odluke usklađene sa ciljevima na srednji,
odnosno dugi rok (Kahan, 2013). Strategijsko ponašanje je svojevr-
sna kombinacija planirane akcije i brzih, ali odmerenih reakcija na
promenljive (preteće) uslove sredine.
Preduzetnik farmer može uvećati svoj profit i kreirati novu
vrednost kroz različite strategije kao što su:
Slika 1. Poslovni/planski model male porodične organske farme

(Istraživanje u toku projekta Education of Teachers in the Field of Ecolog-
ical Food Production and Management, 16964-TEMPUS-1-2011-1-NL-
TEMPUS-JPHES)
56
• diversifikacija,
• niži ukupni troškovi (vođstvo u troškovima),
• rast i razvoj (uvećavanje kapaciteta, dupliciranje, modernizacija),
• specijalizacija,
• diferencijacija proizvoda,
• integracija (horizontalna i vertikalna).
Pored ovih strategija, važno je spomenuti i strategije za sta-
bilizaciju poslovanja koje podrazumevaju različite načine za održa-
vanje veličine i organizacije na postojećem nivou. Ove strategije
usvojene su na samom početku ili nakon dužeg perioda rasta, a
zavise od definisanih ciljeva i samih aspiracija preduzetnika. To su
uglavnom strategije: održavanja pune zaposlenosti, postizanja žel-
jenog nivoa prihoda, „status-quo“ pozicije, „čekati šta će se desiti“,
i sl.
Svojevrsna anatomija i fiziologija preduzetničkog menadž-
menta prikazana je na jednom mogućem poslovnom modelu male
porodične farme u oblasti organske poljoprivrede, (Slika1).
Literatura
Beale Ben et al. (2009): Farm Business Planning. University of Maryland,

Cooperative Extension, Instructional Workbook, USA.
Boehlje Michael et al. (2000): Farm Business Management for the 21st
Century – Checking Your Farm Business Management Skills. Purdue
University, USA.
Cvetičanin N. (2006): Preduzetništvo i država – saveznici i suparnici.
Zbornik radova – edicija Biznis i država, Institut društvenih nauka, Cen-
tar za ekonomska istraživanja, Beograd.
Deakins D., Freel M. (2003): Entrepreneurship and Small Firms, 3rd ed.
Mc Graw Hill Education, Berkshire, UK.
Green J. (2010): Small Farm Decision-Making & Enterprise Planning
Workbook. North Carolina A&T State University Cooperative Extension
Program, USA.
Galpin M. et al. (2000): Participatory Farm Management Methods for
57
Agriculture research and Extension: A Training Manual. The University

of Reading, UK.
Kahan D. (2013): Entrepreneurship in Farming. Food and Agriculture
Organization of the United Nations (FAO), Geneva.
King R. et al. (2003): Building a Sustainable Business – A Guide to Devel-
oping a Business Plan for Farms and Rural Businesses. Handbook Series
Book 6, Minnesota Institute for Sustinable Agriculture, USA.
Miller M. et al (2003): Planning for Whole Farm Management - Lessons
form Midwest Farmers. Minnesota Project, University of Wisconsin, The
Michigan Agriculture Stewardship Association, USA.
Penezić N. (2003): Kako postati preduzetnik. Republička agencija za raz-
voj malih i srednjih preduzeća, Beograd.
Penezić N. (2003): Vaš vodič kroz biznis plan. Republička agencija za raz-
voj malih i srednjih preduzeća, Beograd.
Penezić N. (2009): Preduzetništvo – savremeni pristup, Akademska
knjiga, Novi Sad.
Penezić N. (2009): Ekonomika preduzeća sa osnovama mikroekonomske
analize. Fakultet poslovne ekonomije, Univerzitet Educons, Sremska
Kamenica.
Todić V., Penezić N., Lukić D., Milošević M. (2011): Tehnološka logistika
i preduzetništvo. Univerzitet u Novom Sadu, Fakultet tehničkih nauka.
Rwigema H., Venter R. (2005): Advanced Entrepreneurship. Oxford Uni-
versity Press, Oxford, UK.
Timmons A.J. (2009): New Venture Creation: Entrepreneurship for the
21.Century, 4th ed. Irwin, Illinois.
ENTREPRENEURIAL MANAGEMENT IN
ORGANIC FARMING
Summary: Entrepreneurship is a complex phenomenon and de-

fine it doesn’t mean, in the same time, and understand it. Like the phe-
nomenon of management and entrepreneurship has its own economic
and social dimension. An entrepreneur is an individual who lives and
58
works in a social environment, wherein its vital characteristics do not

lie in the individual actions that he/she is taking, but in a specific set of
actions that, through the launching of entrepreneurial venture, lead in
creating new wealth and greater prosperity.
Creating a new wealth is, in general, management activity,
wherein entrepreneurship in a special way to contribute to this process.
Hence, the entrepreneur can be considered as: a active manager, under-
taking an activity and implementing the particular tasks, an agent of eco-
nomic change in terms of the effects they have on economic systems and
the change they drive, and an individual in terms of its psychology and
personality.
Can small - scale farmer become entrepreneur? Certainly, yes!
Almost in all economic structures, small - scale farmers have shown
remarkable ability to react and adapt. They have become more market
oriented and take risks to open or create new market segment for their
products.
Producing for the market is the first response of farmer entrepre-
neurs to the business idea (opportunity). It is important to understand
that the success of farmers as entrepreneurs do not only depend on the
“ownership” of a good business idea, but also on the entrepreneurial abil-
ity to convert it to a market reality. That includes general management
skills (planning skills, strategic skills, marketing skills, financial skills,
time management skills) necessary to organize all physical and financial
resources for starting a small organic farm, and personal management
skills (communication skills, motivation skills, tasks/competences del-
egation skills, negotiation skills, leadership) necessary for successfully
managing the small farm.
But, entrepreneurs need more than entrepreneurial characteristics and
various skills - knowledge is a key factor in successful farm business man-
agement.
Finally, a crucial part of the entrepreneurial process and the vital
task of the entrepreneur is his innovative role. Innovation simply means
doing something new, different and in a better way. Effective innovations
are simple and focused on small, limited market, with the product requir-
ing little money and few people to produce and sell it. An innovation that
aims at leading the market (e.g. dominating a small specialized market) is
more likely to be successful.
59
Starting an entrepreneurial venture (small organic farm) in our
conditions, in the field of organic agriculture, for farmers -entrepreneurs’
means facing the following major barriers (risks): unsupportive laws and
regulations, access to capital, poor or absent supporting infrastructure,
marketing constraints, but also and under-developed management skills
of entrepreneurs, mentality and attitudes that stem from traditions. In
such circumstances, of particular importance is the role of the state (gov-
ernment), which has the task of creating a stimulating, stable, walkable,
and for all market participants equal and sustainable business environ-
ment that enables the business activity starts, and then place and play at
their own pace.
60
IZBOR ZEMLJIŠTA ZA ORGANSKU PROIZVODNJU
Prof. dr Goran Dugalić

Univerzitet u Kragujevcu, Agronomski fakultet u Čačku
Izvod: Zemljište se uglavnom definiše kao gornji sloj

Zemljine kore, obrazovan od mineralnih čestica, organskih materi-
ja, vode, vazduha i živih organizama (European Comission, 2006).
Može varirati u dubinu od nekoliko milimetara do nekoliko meta-
ra, a prisutno je na većem delu Zemljine površine u vidu tanjeg ili
debljeg omotača koji se naziva pedosfera. Sa ekološkog stanovišta,
najvažnija osobina zemljišta je plodnost, tj. njegova sposobnost da
zadovolji potrebe biljaka hranljivim materijama, vodom, obezbedi
njihov korenov sistem dovoljnom količinom vazduha i toplotom
za normalnu aktivnost i obrazovanje prinosa. U odnosu na ljud-
sko društvo, zemljište ima dvojaki karakter. S jedne strane, to je
fizička sredina, životni prostor za ljude, a sa druge to je ekonom-
ska osnova, osnovno sredstvo za poljoprivrednu proizvodnju i zato
se njegove funkcije i kvalitet moraju sačuvati. Zemljište snabdeva
vodom i hranljivim materijama biljke koje nas hrane i zadržavaju
štetne materije da ne prodru u podzemnu vodu. Ubraja se u kate-
goriju teško obnovljivih prirodnih resursa jer se obrazuje veoma
sporo (1 cm obrazuje se u različitim prirodnim uslovima za 100 do
300 godina). Posebno treba imati na umu da je za razliku od vaz-
duha i vode zemljište relativno statično. Međutim, jednom kad se
njegov kvalitet i funkcija oštete, popravka (remedijacija) može biti
vrlo teška i skupa, a u nekim slučajevima i nemoguća. Zemljišta su
danas na mnogobrojne načine ugrožena i sve više oštećena određe-
nim ljudskim postupcima. Stoga je njihova zaštita jedan od najvaž-
nijih zadataka za nauku, politiku i društvo u celini. S obzirom da je
jedno od načela organske proizvodnje očuvanje prirodne plodnosti
zemljišta, to povećanje površina pod organskom proizvodnjom i
njeno unapređenje je veoma značajno u zaštiti zemljišta od dalje
degradacije.
61
Od čega se sastoji zemljište?

Što se tiče sastojaka, zemljište se može posmatrati kao tro-
fazni sistem sastavljen od čvrstih, tečnih i gasovitih komponenti
(Bonneau i Souchier, 1982). Čvrsta faza zemljišta koja obuhvata
oko 50% od ukupne zapremine zemljišta sastoji se od mineralnih
i organskih materija. Mineralne materije uglavnom čine više od
95% čvrste faze, osim u tresetima i organogenim zemljištima, koja
su sastavljena pretežno od organskih materija. Mineralna frakcija
zemljišta je uglavnom nasleđena od matičnog supstrata a organ-
ska pretežno iz vegetacije koja raste na površini i ispod površine
zemljišta. Pojedinačne čestice često se međusobno spajaju obrazu-
jući veće jedinice koje se nazivaju strukturni agregati. Strukturni
agregati igraju ključnu ulogu u razvoju mnogih fizičkih i hemijskih
osobina zemljišta. Između čvrstih materija uglavnom postoje šup
ljine koje se nazivaju pore, ispunjene tečnom i gasovitom fazom.
Zapremina svih pora u zemljištu predstavlja ukupnu poroznost,
i obuhvata približno 50% od ukupne zapremine zemljišne mase.
Tečna komponenta, ili voda u zemljištu, poreklom od padavina i
podzemnih izvora voda, u mogućnosti je da prenosi materije kroz
zemljište u rastvorenim oblicima. Često se ta tečna faza zemljišta
naziva zemljišni rastvor. Gasovita faza poznata je kao zemljišna at-
mosfera ili zemljišni vazduh, sastoji se od smeše gasova poreklom
iz prizemne atmosfere i disanja organizama koji žive u zemljištu.
Svi ovi sastojci zemljišta su dobro povezani i uzajamno de-
luju na različite načine, što daje zemljištu širok spektar osobina, od
relativno jednostavnih morfoloških karakteristika prepoznatljivih
u polju do kompleksnih hemijskih osobina prepoznatljivih samo
na osnovu laboratorijskih analiza, a mnoge osobine su međusobno
čvrsto povezane.
Najvažnija zemljišta Srbije, rasprostranjenost, osobine i

njihova pogodnost za organsku proizvodnju
Raznovrstan matični supstrat (magmatske, sedimentne,
metamorfne stene), različite forme reljefa (ravnice, uzvišenja i udu-
bljenja) povezane sa specifičnom klimom, te različit uticaj čoveka,
62
Izbor zemljišta za organsku proizvodnju
uslovili su, na relativno maloj površini Republike Srbije, obrazo-

vanje velikog broja tipova, podtipova i varijeteta zemljišta.
Оvde ćemo prikazati rasprostranjenost, neke važnije oso-
bine, proizvodnu sposobnost važnijih poljoprivrednih zemljišta
Srbije i kako bi se na njima mogla uspešno organizovati organska
proizvodnja. Pokušaćemo da ukažemo i na mere popravke raznih
tipova i podtipova zemljišta, a sve sa ciljem povećanja njihove plo-
dnosti, što je i preduslov oganske proizvodnje.
Černozem
U našoj zemlji černozem je najrasprostranjenije poljopri-
vredno zemljište (Slika 1). Zauzima ukupnu površinu oko milion
hektara, što čini oko 11% ukupne površine Republike Srbije. Pre-
težni deo naših černozema nalazi se u Vojvodini (oko 933.000 ha),
najviše u Bačkoj (407.838 ha), zatim u Banatu (341.493 ha), a naj-
manje u Sremu (183.497 ha). Južno od Save i Dunava černozem je
rasprostranjen na oko 50.000 ha, najviše u Stigu (oko 26.000 ha),
okolini Požarevca i Mačvi (oko 17.000 ha), a na znatno manjim
površinama javlja se u okolini Obrenovca, Beograda na šumadij-
skoj strani, Smedereva, Velikog Gradišta, Kladova, Negotina, Niša i
Aleksinca.
Slika 1. Černozem u okolini Inđije
63
Černozem poseduje povoljne fizičke osobine (ilovast me-

hanički sastav, mrvičastu strukturu, povoljan vodno-vazdušni
režim) i uglavnom povoljne hemijske osobine (Ca-karbonat pri-
sutan od same površine, slabo i srednje alkalna reakcija, bogatstvo
kvalitetnim humusom, povoljan sastav adsorbovanih katjona i pri-
lično bogatstvo većinom najvažnijih biljnih hraniva). Zbog svojih
povoljnih fizičkih, hemijskih i bioloških osobina, te otuda visoke
plodnosti, černozem je u biljnoj proizvodnji naše najviše korišćeno
zemljište, i to uglavnom za gajenje njivskih useva. Skoro sve površi-
ne, izuzev one pod građevinskim objektima, manjih površina kam-
bičnih černozema pod šumom i zasoljenog černozema pod paš
njakom, iskorišćene su kao poljoprivredna zemljišta, tako da više
nema pašnjačkih površina koje bi se tek razorale. Na njemu se gaje
svi njivski usevi, povrće na otvorenom polju, a podižu se i plaste-
nici i staklenici. Mada se smatra manje pogodnim za vinovu lozu
i voće, naročito jabučasto, tokom poslednjih godina se i te kulture
gaje na znatnim površinama černozema, najviše u Sremu i južnom
Banatu. Najveće površine organske proizvodnje u Srbiji kada su u
pitanju njivski usevi, povrće i voće, upravo su na ovom zemljištu.
Da bi se održala visoka plodnost černozema neophodno je
redovno unošenje organskih đubriva jer rezultati analiza pokazuju
značajno smanjenje sadržaja humusa u našim černozemima u po-
slednjih pedeset godina. Pored primene organskih đubriva treba
zaoravati i žetvene ostatke, a nikako ih ne treba spaljivati i prime
njivati kisela mineralna đubriva, zbog toga što se radi o zemljištima
slabo do srednje alkalne reakcije u oraničnom horizontu. Važno
je poštovanje pravilnog plodoreda, kao i blagovremena obrada uz
primenu rastresanja, uključujući redukovanu obradu, što ima za
cilj očuvanje strukture, smanjenje zbijanja i obrazovanja plužnog
đona. Dakle, naši černozemi su veoma pogodni za organsku pro-
izvodnju, samo treba voditi računa da se njihova plodnost održi na
takvom nivou.
64
Smonica (vertisol)
Smonica je jedno od naših rasprostranjenijih tipova zem
ljišta i zauzima površinu ne manju od 700.000 ha (Slika 2). Glavna
područja njene rasprostranjenosti su Šumadija sa Pomoravljem
područje sliva Velike i Zapadne Morave (oko 260.000 ha), basen
Timoka (oko 120.000 ha), Kosovo i Metohija (oko 110.000 ha),
Aleksinačka, Sokobanjska i Niška kotlina, Ponišavlje u okolini
Pirota, Toplica, Vranjska i Preševska kotlina (najmanje 120.000
ha).
U Vojvodini, u jugoistočnom Banatu (područje Vršac – Bela
Crkva), zauzima površinu oko 36.000 ha, a znatno manje površine,
ukupno ne veće od 20.000 do 30.000 ha, nalaze se u području Raške
i Starog Vlaha, u valjevskom i užičkom kraju.
Slika 2. Smonica iz okoline Aleksinca

Naše smonice poseduju dosta nepovoljne fizičke osobine.
Teškog su mehaničkog sastava, nepovoljne strukture i nepovoljne
poroznosti, što uslovljava loš vodno-vazdušni režim. Zbog velikog
udela mikropora u kojima se zadržava voda i malog udela makro-
pora u kojima se zadržava vazduh, biljke na smonicama naizme-
nično pate od nedostatka vode i vazduha.
65
Za razliku od fizičkih, hemijske osobine su dosta povolj-

nije (sadrže 3-5% humusa, blago kisele do neutralne reakcije, do-
bro su obezbeđene azotom i kalijumom, a nešto slabije fosforom).
Na tipičnim smonicama u našoj zemlji gaje se najviše kukuruz i
pšenica koji se smenjuju u plodoredu i daju uglavnom visoke pri-
nose koji variraju od meteoroloških uslova godine i primenjenih
agrotehničkih mera. Na manjim površinama gaje se suncokret, lu-
cerka, crvena detelina, travnjaci, a u Šumadiji ima dosta voćnjaka,
uglavnom šljiva. U cilju povećanja plodnosti naših smonica, što
je veoma važno u izboru ovog zemljišta za organsku proizvodnju,
preporučuje se: 1. produbljivanje oraničnog horizonta na dubinu
30-40 cm što se može učiniti u jednom potezu ili postepeno, čime
se izbegava obrazovanje plužnog đona koji se javlja pri oranju na
stalno istu dubinu, iznad koga se tokom vlažnih perioda duže za-
država voda, što se nepovoljno odražava na rast i vodno-vazdušne
osobine zemljišta i razviće korena; 2. povremeno rastresanje po-
sebnim oruđima (podrivačima), čime se stvara dublji oranični ho-
rizont i popravljaju vodno-vazdušne osobine; 3. obradu smonica
vršiti pri najpovoljnijem stanju vlažnosti, kada se ne kaiša i kada
se ne izvaljuju krupne grudve, jer se tako kvari struktura; 4. ako
to mogućnosti dozvoljavaju na manjim površinama treba dodati
pesak, u cilju poboljšanja mehaničkog sastava i s njim povezanih
fizičkih osobina; 5. pored klasičnog plodoreda, pšenice i kukuru-
za, uvoditi u plodored i leguminoze, koje svojim korenom dobro
prožimaju zemljište i obogaćuju ga azotom; 6. osnovnu obradu
smonica obavezno izvoditi u jesen.
Gajnjača (eutrični kambisol)

Glavna područja rasprostranjenosti gajnjača u Srbiji su
Šumadija s Pomoravljem (Slika 3), područje sliva Velike i Južne Mo-
rave, kao i istočna Srbija, zatim Mačva i Srem. U zapadnoj i severo-
zapadnoj Srbiji, zajedno sa zapadnom Šumadijom, okolinom Beo-
grada i Mačvom, nalazi se nešto više od 130.000 ha ovih zemljišta,
a u Vojvodini oko 56.000 ha, i to najvećim delom (oko 54.000 ha)
u Sremu, na neznatnoj površini (oko 1.600 ha) u zapadnoj Bačkoj
66
i na veoma maloj površini u jugoistočnom Banatu, u okolini Bele

Crkve. U basenu Timoka gajnjača zauzima površinu oko 11.000 ha,
u Aleksinačkoj kotlini 6.300 ha, na Kosovu i Metohiji oko 3.600 ha,
a procenjuje se da u Niškoj kotlini, Ponišavlju, Toplici i Pomoravlju
(Južne Morave južno od Niša), zajedno sa Leskovačkim poljem i
Vranjskom kotlinom zauzima površinu do 100.000 ha.
Fizičke osobine naših gajnjača mogu se okarakterisati kao
osrednje, mada postoje značajne razlike u tim osobinama između
tipičnih i lesiviranih gajnjača, kao i između njivskih i šumskih
gajnjača. Po mehaničkom sastavu spadaju u grupu „teških“ zem
ljišta, a sadržaj gline se povećava sa porastom dubine. Hemijske
osobine gajnjača Srbije su prilično povoljne. Poseduju slabo kise-
lu do neutralnu reakciju. Sadržaj humusa u Ah horizontu varira
u zavisnosti od stepena erodiranosti i načina korišćenja od 1,5 do
4,5%. Humus naših gajnjača pripada tipu blagog ili polublagog, i
povoljno utiče na fizičke, hemijske i biološke osobine, pa je i pro-
duktivna sposobost sve veća ukoliko je dublji humusni horizont
i u njemu veći sadržaj humusa. Ukupnim azotom su naše tipične
gajnjače u Ah horizontu slabo do srednje obezbeđene. Lako mobil-
nim fosforom su, s retkim izuzecima, gajnjače slabo obezbeđene.
Lako mobilnim biljkama dostupnim kalijumom su gajnjače dobro
obezbeđene.
Slika 3. Tipična gajnjača iz okoline Ražnja
67
Najveći deo površina naših gajnjača koristi se za gajenje ra-

tarskih useva. Bolja su za gajenje ozimih nego jarih useva, zbog
toga što područja u kojima su rasprostranjene često zahvati suša.
Gajnjače su pogodne za gajenje krušaka i koštičavih voćaka, kao
i vinove loze. U cilju povećanja produktivne sposobnosti naših
gajnjača preporučuje se: 1. primena organskih đubriva; 2. duboka
obrada (produbljivanjem oraničnog horizonta); 3. na nagnutom
reljefu zaštita od erozije; 4. primena navodnjavanja; 5. pravilan plo-
dored. Na gajnjačama Srbije može se organizovati organska pro-
izvodnja naročito koštičavih vrsta voćaka i vinove loze.
Aluvijalno zemljište (fluvisol)

Sam naziv aluvijalno zemljište ukazuje na način njegovog
postanka, od rečnih nanosa, a naziv fluvisoli (od latinske reči flu-
vios – reka). Zauzima površinu u Srbiji od oko 650.000 ha. Najveće
površine su u dolinama velikih reka – Dunava, Save, Tise, Velike,
Južne i Zapadne Morave, Timoka, Tamiša, Drima, Nišave i Ko-
lubare. Najveću površinu, oko 195.000 ha, zauzima ovo zemljište u
Vojvodini, potom u zapadnoj i severozapadnoj Srbiji (oko 147.000
ha), basenu Velike Morave i Mlave (oko 122.000 ha), na Kosovu i
Metohiji (74.000 ha) i basenu Timoka (oko 42.000 ha). U Aleksi-
načkoj kotlini, Ponišavlju uzvodno od Sićevačke klisure, zatim u
dolinama Toplice i Kosanice, Leskovačkoj i Vranjanskoj kotlini i
dolinama drugih reka tog područja zauzima povšinu do 60.000 ha.
Fizičke osobine aluvijalnih zemljišta su dosta neujednačene i jako
zavisne od slojevitosti i mehaničkog sastava, kao i mineralnog i he-
mijskog sastava (Slika 4). Najpovoljnije fizičke osobine poseduju
duboki ilovasti karbonatni fluvisoli koji ne pokazuju tragove za-
soljavanja ni alkalizacije (Gajić i sar., 2006). Po hemijskom sastavu
znatno se razlikuju mlada karbonatna aluvijalna zemljišta od zaba-
renih, izluženih i kiselih.
Ova zemljišta spadaju među najvažnija povrtarska zem
ljišta, na kojima se u okolini velikih gradova dosta gaji povrće. Po-
red njihove, uglavnom visoke plodnosti, uspešnom gajenju povrća
na fluvisolima pogoduje prisustvo plitke, uglavnom nezasoljene
68
Slika 4. Aluvijalno zemljište u dolini Zapadne Morave
podzemne vode, čije korišćenje za navodnjavanje omogućava dobi-

janje visokih prinosa povrtarskih biljaka, uz to i veoma kvalitetnog,
naročito korenasto-krtolastog povrća. U okolini većih gradova na
ovim zemljištima se sve više podižu plastenici i staklenici name
njeni ranoj proizvodnji povrća u zaštićenom prostoru. Možemo
reći da su ova zemljišta, izuzimajući samo podtipove zasoljenih i
alkalizovanih fluvisola i neke zabarene, veoma pogodna za pro-
izvodnju organskog povrća. Normalno, uz korišćenje većih količi-
na organskih đubriva, jer su ovo zemljišta koja su slabo obezbeđena
humusom, a istovremeno organska đubriva im popravljaju struk-
turu.
Livadska crnica (humofluvisol)

Livadska crnica je dosta rasprostranjena u našoj zemlji,
mada nešto manje od fluvisola, od kojih je velikim delom i obra-
zovana i s kojima nije dovoljno razgraničena. U Vojvodini livadska
crnica takođe nije dovoljno razgraničena od ritskih crnica, kao ni
od livadskog černozema. U Vojvodini i u područjima južno od Save
i Dunava do Aleksinačke kotline, zatim Niške kotline, Ponišavlja,
dolinama Toplice, Leskovačkoj i Vranjsko-preševskoj kotlini, zatim
69
u basenu Velike Morave i Mlave, te područjima zapadne i seve-

rozapadne Srbije i Kosovu i Metohiji, može se reći da je ukupna
površina ovog našeg nedovoljno izučenog zemljišta znatno veća
od 520.000 ha. Po fizičkim osobinama livadske crnice su prilično
neujednačena zemljišta (ali ne tako jako kao fluvisoli). Uglavnom
se koriste za gajenje raznih ratarskih useva, najviše kukuruza, pše-
nice, šećerne repe, suncokreta, krmnih biljaka, povrtarskih useva,
a samo solončakaste livadske crnice su livadska zemljišta. Zajedno
sa fluvisolima i ritskim crnicama, dolinske livadske crnice su naša
najvažnija baštensko-povrtarska zemljišta. Za organsku proizvod-
nju bolji su podtipovi karbonatnih, izluženih i kambičnih livadskih
crnica od zasoljenih i lesiviranih livadskih crnica koje se za ovu
proizvodnju moraju popraviti.
Ritska crnica (humoglej)

Ritska crnica je jedno od naših najvažnijih poljoprivrednih
zemljišta, koje zauzima ukupnu površinu u Vojvodini od 341.000
ha, a rasprostranjena je i u područjima južno od Save i Dunava.
Znatno manju ukupnu površinu, oko 20.000 ha, zauzimaju ritske
crnice u područjima južno od Save i Dunava, gde se na manjim
ili većim površinama javljaju u ritovima u Posavini, Podunavlju i
u donjem Pomoravlju Velike Morave, u Mačvi, zatim u ritovima
između Mačve i Beograda, kao i u ritovima imeđu Beograda i Ve-
likog Gradišta, i u Negotinskom ritu. Ovo zemljište obrazuje se u
poloju reka na niskom reljefu pod uticajem plitke podzemne i po-
vršinske vode, gde je prateća barsko-močvarna vegetacija.
Tačnije, to je tip zemljišta močvarnog i polumočvarnog po-
rekla, po čemu se bitno razlikuje od livadskih crnica.
Fizičke osobine ovih zemljišta zavise od mehaničkog sasta-
va, karbonatnosti, kao i od sastava minerala. To mogu biti peskuše
do teške glinuše, a uglavnom su teške ilovače. Izuzimajući zasolje-
ni i alkalizovani podtip, hemijske osobine ritskih crnica su mnogo
povoljnije od njihovih fizičkih osobina, naročito u oraničnom ho-
rizontu. To su humusom bogata zemljišta, dobro obezbeđena lako
mobilnim kalijumom i srednje obezbeđena lako mobilnim fosfo-
rom.
70
Postoje znatne razlike u hemijskim osobinama između rit-

skih crnica Vojvodine i ritskih crnica južno od Save i Dunava. Pre-
težni deo naših ritskih crnica koristi se u današnje vreme za gajenje
ratarskih i povrtarskih kultura. Po isušivanju ritova, u njima se ne
razvija više higrofitna već mezofitna livadska vegetacija. Zbog opa-
snosti od prolećnog (nekad i jesenjeg) plavljenja, dosta su pogod-
nije za gajenje jarih nego ozimih useva. U okolini većih gradova
(naročito Beograda) na njima se gaji povrće, upravo su to najvaž-
nija povrtarska zemljišta, a zbog dobre obezbeđenosti humusom
pogodna su za organsku proizvodnju, naročito povrtarskih useva.
Zbog prisustva podzemne vode na maloj dubini s koje može
kapilarnim tokovima dospeti u zonu razvoja biljnih korenova, ova
zemljišta i u sušnim godinama uglavnom daju i bez navodnjavanja
visoke prinose gajenih biljaka. Prinosi gajenih biljaka na ritskim
crnicama su dosta neujednačeni, i to stoga što one nekih godina
bivaju tokom dužeg ili kraćeg vremena plavljene. Ako plavljenje
duže traje, dolazi do uginuća zasejanih useva na poplavljenim po-
vršinama. Da bi se povećala njihova produktivna sposobnost, što
je naročito važno u organskoj proizvodnji, neophodno je sprečiti
dugotrajno plavljenje, kao i dizanje nivoa podzemne vode na veo-
ma malu dubinu, nekad sve do površine, koje pored ostalih štet-
nih posledica iznose iz dubljih i ostavljaju u oraničnom horizontu
po biljke i osobine zemljišta štetne natrijumove soli i redukovana
jedinjenja gvožđa i mangana. Pored toga, kod zasoljenih i alkali-
zovanih ritskih crnica treba primeniti gipsovanje, naročito ako se
na ovakvim podtipovima ritskih crnica organizuje organska pro-
izvodnja.
Lesivirano zemljište (luvisol)

Ova zemljišta rasprostranjena su najviše u zapadnoj i se-
verozapadnoj Srbiji, a njihova ukupna površina u Srbiji nije manja
od 400.000 ha. Po mehaničkom sastavu humusnog horizonta naša
lesivirana zemljišta najčešće spadaju u lake do srednje ilovače, dok
im je iluvijalni horizont bogat glinom i spada u teške ilovače ili gli-
nuše. Ova zemljišta pokazuju veoma jaku do slabo kiselu hemijsku
71
reakciju i slabo su obezbeđena humusom. Lako mobilnim fosfo-

rom lesivirana zemljišta su veoma slabo obezbeđena, što se i mani-
festuje kao simptom nedostatka ovog hranljivog elementa za gajene
biljke, naročito kukuruza, maline i krompira. Lako mobilnim kali-
jumom naša lesivirana zemljišta su slabo do srednje obezbeđena.
Lesivirana zemljišta koriste se najvećim delom za gajenje njivskih
useva, često naizmenično njiva-livada-njiva, a znatno manje po-
vršine se nalaze pod šumom. Po svojim osobinama naročito su po-
godna za gajenje krompira, pa i maline, što je slučaj u zapadnoj i se-
verozapadnoj Srbiji. S obzirom da se razoravaju višegodišnje livade,
pogodna su za organsku proizvodnju krompira, maline, raznih vr-
sta voća, gde najbolje uspevaju kruška, jabuka, dunja i šljiva. Među
najvažnije mere za povećanje produktivne sposobnosti lesiviranih
zemljišta spadaju đubrenje organskim đubrivima, kod jače kiselog
podtipa lesiviranog zemljišta primena kalcizacije i uvođenje u plo-
dored mahunarki.
Pseudoglej (epiglej)
Zajedno sa černozemom, gajnjačom, smonicom i grupom
tipova dolinskih zemljišta (fluvisola, dolinska livadska i ritska cr-
nica), pseudoglej spada u grupu najrasprostranjenijih tipova zem
ljišta nižeg visinskog pojasa Srbije. Pretežni deo, tačnije rečeno oko
tri četvrtine ukupnih površina naših pseudoglejnih zemljišta nalazi
se u zapadnoj Srbiji, i to pre svega u području Lajkovac – Ub – Va
ljevo – Koceljeva – Loznica – Pocerina – Vladimirci – Debrc, za-
tim u području Čačansko-kraljevačke kotline ukupne površine oko
285.000 ha. Na Kosovu i Metohiji površine pod ovim zemljištem
nisu manje od 55.000 ha, a u basenu Timoka oko 20.000 ha.
U Vojvodini (Srem) oko 14.000 ha, u basenu Velike Morave
i Mlave oko 20.000 ha. Ukupna površina pseudoglejnih zemljišta
u Srbiji nije manja od 500.000 ha. Naši poljoprivredni proizvođači
ovo zemljište nazivaju beljuga, beljugara, bela zemlja, zbog kara
kteristične sivobeličaste boje humusnog horizonta u suvom stanju
(Slika 5).
72
Slika 5. Kukuruz na pseudogleju u okolini Kraljeva
Pseudoglejna zemljišta karakterišu izrazito nepovoljne fi-

zičke osobine. U površinskom horizontu, po mehaničkom sastavu
to su praškaste ilovače, a u dubljem teško propusnom za vodu i
korene biljaka iluvijalnom horizontu, to su glinuše. Nepovoljnost
mehaničkog sastava ogleda se u visokom sadržaju u njihovim po-
vršinskim horizontima frakcije praha i jako visokom sadržaju frak-
cije gline u dubljim horizontima. Usled malog sadržaja makropora
u dubljem iluvijalnom horizontu dolazi u vlažnim periodima godi-
ne do zadržavanja vode i do obrazovanja gornje podzemne vode.
Tako u njihovom režimu vlaženja dolazi do smenjivanja „mokre“
sa „suvom“ fazom, dok je trajanje „vlažne“ faze, tj. stepena vlaž-
nosti koji najbolje odgovara razvoju većine biljaka, sveden na vrlo
kratak vremenski interval. Hemijske osobine naših pseudoglejnih
zemljišta su prilično nepovoljne i veoma neujednačene.
Poseduju kiselu hemijsku reakciju, sadrže malo humu-
sa (2-3%), slabo su obezbeđena azotom i fosforom, dok su lako
pristupačnim formama kalijuma uglavnom srednje obezbeđena
(Dugalić, 1998).
73
U našoj zemlji, pseudoglej se pretežno koristi kao njivsko

zemljište, a na manjim površinama smenjuju se njive i livade. Na
znatnim površinama se gaji voće. Najviše se gaje pšenica i kukuruz
koji se smenjuju u plodoredu. biljke za stočnu hranu, a od voćaka
najviše šljiva i jabuka, a na nekim površinama gaji se i malina, a u
novije vreme i borovnica. Za dobijanje viših i stabilnijih prinosa
pseudoglej treba popraviti. Popravku pseudogleja treba početi po-
pravkom njegovih fizičkih osobina što se postiže produbljivanjem
oraničnog horizonta (duboko oranje, podrivanje, razrivanje), što
omogućava kraće zadržavanje vode koja dovodi do oštećenja ozi-
mih useva u proleće, uzrokuje pseudooglejavanje i uslovljava anae-
robne procese koji dovode do propadanja gajenih biljaka, naročito
u rano proleće. Zajedno sa dubokim oranjem i rigolovanjem treba
primeniti i organska đubriva, kao i kalcijum-karbonat za kalcizaci-
ju. Možemo reći da je prirodna plodnost pseudoglejnih zemljišta
mala, naročito u plitkim varijetetima, pa ako se tome doda nizak
sadržaj humusa i siromaštvo u najvažnijim biljnim hranivima (na-
ročito u fosforu), ne mogu se bez mera popravke koristiti za organ-
sku proizvodnju.
Rendzina
Termin rendzina je internacionalizovan i kao takav koristi
se kod nas, a podrazumeva zemljište koje uglavnom sadrži dosta
skeleta koji pri oranju udara u plužnu dasku pluga proizvodeći šu-
meći zvuk. Rasprostranjena je na tercijarnim terasama Šumadije,
u Ponišavlju, istočnoj Srbiji, na Fruškoj gori, valjevskom kraju,
obroncima Golije (Slika 6), na Kosovu i Metohiji. Ukupne površine
u Srbiji nisu manje od 120.000 ha.
Fizičke osobine naših rendzina su dosta neujednačene,
naročito njihova dubina, mehanički sastav, kao i vodne osobine.
Pretežan deo naših rendzina spada u plitka do srednje duboka
zemljišta, a njihov mehanički sastav je dosta neujednačen i zavisi
od supstrata i stepena razvoja. Najbolje osobine poseduje rendzi-
na na lesu, koja je najviše rasprostranjena na obroncima Fruške
Gore. Njihove hemijske osobine su neujednačene, s obzirom da
74
Slika 6. Rendzina planinskog masiva Golije
se obrazuju u različitim prirodnim uslovima, kao i da se javljaju

na različitim supstratima, ali se može reći da su hemijske osobine
znatno povoljnije od fizičkih. Rendzine imaju uglavnom dovoljno
hranljivih elemenata, ali su oni slabo pristupačni zbog suve klime
i slabe mineralizacije humusa. Rendzine se u našoj zemlji koriste
kao šumska, pašnjačka i poljoprivredna zemljišta za gajenje voća,
vinove loze, njivskih biljaka, ređe, gde je to moguće i povrća. Naj-
bolje proizvodne karakteristike poseduju rendzine na lesu, pa ren-
dzine na laporcima i laporovitim krečnjacima, koje se koriste kao
voćnjaci, pašnjaci, pa i njive. Dobar deo rendzina na strmim na-
gibima ostao je pod prirodnom šumskom vegetacijom zbog toga
što su jako podložne eroziji. Rendzine na mekim krečnjacima i
dolomitima su uglavnom obrasle prirodnom vegetacijom, hrastom
meduncem, crnim i belim grabom, crnim jasenom, a na severnim
ekspozicijama koje su vlažnije i bukvom. Među glavne mere po-
pravke ovih dosta neujednačenih zemljišta spadaju: zaštita od ero-
zije, uklanjanje skeleta, đubrenje organskim đubrivima, itd.
75
Crnica na krečnjaku i dolomitu (kalkomelanosol)

Ovo zemljište rasprostranjeno je na svim našim planinama
izgrađenim od tvrdih, jedrih krečnjaka i dolomita. Najviše ih ima u
zapadnoj Srbiji (Maljen, Mokra gora, Suvobor, Tara, Ovčar, Kablar,
Golija, itd.). Dosta je rasprostranjena i na krečnjačkim masivima
istočne Srbije (Kučajske planine, Miroč, Rtanj, Ozren, Svrljiške pla-
nine, Suva planina i druge), a ima je i na Kosovu i Metohiji, oko
Peći i Prizrena. Njihova ukupna površina u Srbiji nije manja od
250.000 ha. Naše krečnjačko-dolomitne crnice poseduju prilično
nepovoljne fizičke osobine, najviše zbog male dubine (Slika 7) i ne-
povoljnog vodnog režima. Zbog male dubine i slabo zastupljenog
organomineralnog kompleksa, slabo zadržavaju vodu, pa biljke
na njima tokom letnjih meseci pate od suše. Hemijske osobine su
znatno povoljnije od fizičkih. Iako su obrazovane na jako karbo-
natnim supstratima, one ne sadrže karbonate. Sadržaj humusa u
našim crnicama je dosta visok, ali varira u zavisnosti od razvoj-
ne faze, načina korišćenja i klimatskih uslova, a ponegde je sadržaj
varirao od 8 do 10%, pa do preko 30% u organogenim crnicama.
Po pravilu, sadržaj humusa se povećava sa povećanjem nadmorske
visine. Bogate su ukupnim azotom, ali, zbog nepovoljnih uslova za
mineralizaciju humusa (smanjene mikrobiološke aktivnosti i brzog
ispiranja u vlažnim periodima rastvorljivih formi azota) slabo su
obezbeđene biljkama pristupačnim azotom. Po sadržaju pristupač-
nog fosfora crnice su veoma slabo obezbeđene, dok su lako mobil-
nim formama kalijuma najčešće srednje, nekad dobro obezbeđene.
Naše krečnjačko-dolomitne crnice najčešće se koriste kao
pašnjačko-livadska zemljišta, manje su obrasle retkom šumom, a
male površine se koriste za gajenje poljoprivrednih kultura.
Za njivsku proizvodnju koriste se samo najdublji varijeteti
ovih crnica, obično onih u uvalama, gde se u zavisnosti od klimat-
skih uslova nalaženja gaji krompir, ječam, pšenica i heljda. U cilju
očuvanja i povećanja produktivne sposobnosti crnica preporučuje
se kod jače kiselih primena kalcizacije, zaštita od erozije, đubrenje
organskim đubrivima. S obzirom da se nalaze na našim planinskim
masivima, gde je poljoprivredna proizvodnja usitnjena i mešovita,
te da su bogate organskom materijom i da se izuzev onih na velikim
76
Slika 7. Krečnjačko-dolomitna crnica na Goliji
nagibima mogu razoravati, mogu biti iskorišćene za organsku pro-

izvodnju pre svega kabaste stočne hrane, a i za organsku proizvo
dnju krompira i heljde.
Ranker (humusno-silikatno zemljište)
Ranker je dosta rasprostranjen tip zemljišta u brdsko-pla-
ninskim područjima naše zemlje, gotovo svuda tamo gde na po-
vršinu izbijaju beskarbonatne stene, koje mu služe kao supstrat.
Naročito velike površine zauzima ranker na „silikatnim“ planina-
ma Srbije kao što su Maljen, Suvobor, Rudnik, Zlatiborski serpen-
tinski masiv, Rogozna, Golija, Ibarska klisura, Kopaonik, Šar-plani-
na, Čemernik, Besna kobila, Stara planina, Deli Jovan itd.
Znatno manje površine zauzima ovo zemljište oko gornjeg
Lima, na Fruškoj gori i Vršačkim brdima. Verovatno da ukupna
površina rankera u Srbiji nije manja od 400.000 ha.
Najveće površine od oko 200.000 ha zauzimaju rankeri na
serpentinitu (Slika 8), manje na andezitu, granitu, gnajsu, filitu,
mikašistu, itd. Obrazuju se na strmim nagibima, pa otuda i među-
narodni naziv (nemački rank – strmi nagib). Po pravilu, rankeri
Srbije su plitka, znatno ređe srednje duboka zemljišta koja imaju
visok stepen skeleta (uglavnom kamenja), a mali sadržaj frakcije
77
gline, što je jedna od najvažnijih loših fizičkih karakteristika većine

naših rankera.
Zbog sitnočestične strukture, kao i slabe vezanosti u suvom
stanju, rankeri zone planinskih pašnjaka su posle jačeg proređivanja
travnog pokrivača, a pogotovu po razoravanju podložni ubrzanoj
eroziji, kako vodom tako i vetrom. Hemijske osobine su im veoma
neujednačene, s obzirom da su obrazovani na različitim supstrati-
ma i u različitim klimatskim i reljefnim uslovima, a u znatnoj meri
i zbog biljnog pokrivača i izraženosti erozije.
Sadržaj humusa u humusnom horizontu retko je niži od
10%, a nekad prelazi čak i 25%, što zavisi i od razvojne faze i kli-
matskih uslova.
Hemijska reakcija rankera Srbije varira od ekstremno kisele
do neutralne s pH vrednostima od 3,8 do 7. Rankeri su siromašni
azotom i fosforom. Slično drugim osobinama, i proizvodna spo-
sobnost rankera je veoma neujednačena, i pokazuje najveću zavi-
snost od dubine i mehaničkog sastava i njima u odlučujućoj meri
uslovljenog vodnog režima, kao i od hemijskih osobina zemljišta.
Slika 8. Serpentinski ranker na Zlatiboru
78
Rankeri daju uglavnom niske prinose trava i drugih kultura koje

se na njima gaje, najčešće zbog male dubine i siromaštva pristu-
pačnim formama najvažnijih biljnih hraniva, a u znatnoj meri i od
jako kisele reakcije, kao i bogatstva mobilnim aluminijumovim jo-
nima. Tako planinski pašnjaci na rankerima karakterišu se i time
da na njima rastu pretežno trave male hranljive vrednosti. Od po
ljoprivrednih kultura naročito dobro uspeva krompir, i to na tek
razoranim dugogodišnjim pašnjačko-livadskim površinama, pa je
to važno za organsku proizvodnju ove biljne vrste, a naročito u plo-
doredu sa heljdom. Među najvažnije mere za povećanje produkti-
vne sposobnosti rankera spadaju đubrenje organskim đubrivima,
prevođenje prirodnih pašnjaka i livada sa nepovoljnim sastavom
trava u veštačke sejane livade, kalcizacija, zaštita od erozije i ukla
njanje skeleta.
Naša slana zemljišta (solončaci, solonjeci, solođi) koja su
rasprostranjena najviše u Vojvodini nisu pogodna za organsku pro-
izvodnju bez odgovarajućih mera popravke (gipsovanja, humifika-
cije itd.). Na jače zaslanjenim zemljištima (solončaci, Slika 9) mogu
se podizati ribnjaci, a na manje zaslanjenim (solonjeci i solođi) uz
manje mere popravke mogu se gajiti tolerantne biljne vrste (kami-
lica).
Brdsko-planinska zemljišta (sirozemi, deluvijalna zemljišta
itd.), u zavisnosti od mesta njihovog nalaženja, matičnog supstrata,
dejstva erozije, mogu se koristiti kao pašnjačka zemljišta u organ-
skom stočarstvu, ali se na njima ne može proizvoditi neka veća ko-
ličina kvalitetne kabaste stočne hrane.
Močvarna, močvarno-glejna zemljišta i treseti nisu pogod-
ni za organsku proizvodnju bez popravke. Tu rastu samo biljne vr-
ste koje podnose prevlaživanje i nedostatak kiseonika. U sušnim
godinama oni se mogu koristiti kao livade i pašnjaci, ali je to seno
lošeg kvaliteta i nije pogodno za ishranu životinja u organskoj pro-
izvodnji.
Gde je to moguće i gde je ekonomski opravdano ova zem
ljišta treba popraviti uređenjem vodnog režima (odvodnjavanje),
dubokim oranjem dovoditi kiseonik u dublje horizonte u cilju oksi-
79
Slika 9. Solončak
dacije. Popravljena močvarno-glejna zemljišta mogu se koristiti

niz godina zahvaljujući mineralizaciji nagomilanog humusa, što je
naročito važno za ishranu biljaka u organskoj proizvodnji. Treset
se koristi kao organsko đubrivo i u nedostatku stajnjaka mogao bi
znatno više da se eksploatiše i koristi u organskoj proizvodnji kod
nas, s obzirom da postoji veliki broj kvalitetnih tresetišta (Vlasina,
Pešter).
Sve veće površine zemljišta se pokrivaju radi proizvodnje
ranog povrća, voća, cveća i sadnog materijala. Tako u zaštićenim
prostrima, tj. plastenicima i staklenicima, prirodno zemljište je
doživelo velike promene pod uticajem čoveka. Tu je znatno povećan
sadržaj organske materije i biogenih elemenata, a negde je došlo do
promena i mehaničkog sastava usled donošenja peska, frakcije gli-
ne ili ilovače. U tako izmenjenom zemljištu usled pokrivanja došlo
je i do promene temperature, relativne vlage, što je uslovilo intenzi-
vnije ispiranje hraniva. Usled česte i intenzivne obrade došlo je do
stvaranja nestabilne strukture i zaslanjivanja usled navodnjavanja
slanom vodom. Zemljišta zaštićenih prostora su plodna i pogodna
za organsku proizvodnju, ali zahtevaju čestu kontrolu plodnosti da
ne bi došlo do njihovog zaslanjivanja, zakišeljavanja i nagomilava
nja štetnih i opasnih materija što bi se odrazilo na kvalitet proizvo-
80
da. Pored toga, treba popravljati strukturu, tj. stabilnost struktur-

nih agregata pravilnim plodoredom, obradom zemljišta pri stanju
fizičke zrelosti za obradu, itd. (Gajić i Dugalić, 2004).
Plodnost zemljišta, glavni preduslov organske proizvodnje

Plodnost je sposobnost zemljišta da obezbedi biljke tokom
celog vegetacionog perioda neophodnim hranljivim materijama,
vodom, vazduhom, toplotom i drugim faktorima života za dobi-
janje maksimalnog prinosa. Stoga, osnovni elementi plodnosti
zemljišta i faktori života biljaka su: hranljive materije u lako ra-
stvorljivom obliku, voda u pristupačnom obliku, vazduh i toplota
za razvoj korenovog sistema i životnu aktivnost mikroorganizama.
Svi elementi plodnosti međusobno su tesno povezani, a izmena
jednog od njih ispoljava uticaj na druge i na plodnost zemljišta. Pri
korišćenju zemljišta u poljoprivrednoj proizvodnji, a ovo je naroči-
to važno u organskoj proizvodnji, ovu međuzavisnost treba imati
u vidu, kao i nezamenljivost bilo kojeg od njih drugim faktorima
(jednog biljnog hraniva drugim, vode s mineralnim hranivima, ki-
seonika nekim drugim sastojcima, itd.).
Upravo za organsku proizvodnju veoma je važno pozna-
vanje plodnosti zemljišta jer to direktno određuje prinos gajenih
biljaka i primenu agrotehničkih mera. Naime, poznata je činjeni-
ca da razne vrste, pa i sorte biljaka gajene na istom zemljištu i pri
istom nivou agrotehnike daju različite prinose. Tako na primer,
neko zemljište može biti prilično visokog nivoa plodnosti za razvoj
izvesnih vrsta šumskog drveća, vinove loze, nekih vrsta voćaka, a
da istovremeno predstavlja zemljište prilično male plodnosti za ra-
zvoj većine njivskih useva.
Plodno zemljište treba da ima veliku fiziološku dubinu,
da je ilovastog mehaničkog sastava, mrvičaste strukture, visoke
ukupne poroznosti, dobrih fizičko-mehaničkih osobina. Plodno
zemljište treba da ima visok sadržaj humusa s preovlađivanjem u
njegovom sastavu Ca-humata, visok sadržaj biljkama pristupačnih
formi azota, fosfora, kalijuma. Plodno zemljište treba da ima reak-
ciju blisku neutralnoj, visok oksido-redukcioni potencijal koji sve-
81
doči o dobroj aeraciji zemljišta, zasićenost adsorptivnog kompleksa

prvenstveno kalcijumom, odsustvo i nizak sadržaj adsorbovanog
vodonika i natrijuma, odsustvo viška lako rastvorljivih soli.
Plodno zemljište ne treba da sadrži štetne i opasne materije
(pravilnik organske poljoprivrede o dozvoljenim koncentracijama
štetnih i opasnih materija u zemljištu, Tabela 1).
Plodno zemljište treba da ima visok nivo mikrobiološke ak-
tivnosti, da preovlađuju mikroorganizmi azotofiksatori, zemljišne
rovke i drugi predstavnici mezofaune (naročito kišne gliste, Slika
10), koji učestvuju u obrazovanju povoljne strukture.
Plodno zemljište za organsku proizvodnju ne treba da pose-
duje visoku kako prirodnu tako i veštačku radioaktivnost. Naravno,
plodnost zemljišta je u suštini potencijal, čija realizacija zavisi od
klimatskih i reljefnih uslova, biološkog potencijala gajenih biljaka
i primenjenih agrotehničkih i meliorativnih mera. Produktivnost
zemljišta nije isto što i plodnost, ona se naime iskazuje prinosom
gajenih biljaka.
Postoji više vrsta plodnosti zemljišta, a najčešće se pominju
četiri: prirodna, veštačka, potencijalna i efektivna.
Prirodna plodnost uslovljena je genezom, sastavom, osobi-
nama zemljišta i matičnog supstrata. Nastaje kao rezultat delovanja
prirodnih faktora, bez antropogenog uticaja, a javlja se u zemljišti-
ma koja još nisu podlegla ni najmanjem uticaju čoveka. Niz zem
ljišta Srbije (npr. znatan deo mladih aluvijalnih i pretežni deo čer-
nozemnih zemljišta i smonica) karakteriše se visokom prirodnom
plodnošću, dok je u drugim zemljištima (slatine, podzoli) veoma
niska. Svakako da su ova zemljišta koja poseduju prirodnu plod-
nost veoma značajna za proizvodnju organske hrane na njima.
Veštačka plodnost nastaje kao rezultat delovanja čoveka na
zemljište, pre svega obradom, đubrenjem, različitim meliorativnim
merama, itd. Karakteristična je manje-više za sva zemljišta koja
se koriste u poljoprivrednoj proizvodnji, a javlja se u vidu njihove
sposobnosti da održe određeni nivo prinosa gajenih biljaka. Koliko
god da je zemljište dobro okultureno, ono uporedo sa veštačkom
poseduje i prirodnu plodnost, pa ih sa gledišta njihovog porekla ne
82
Slika 10. U zemljištima obogaćenim produktima kišnih glista povećava se

količina kvalitetnog humusa i suma razmenljivih baznih katjona
možemo odvojiti jedno od drugog, jer su neraskidivo međusobno
povezana. Zemljišta koja su veći broj godina obrađivana uz potpu-
nu primenu agrotehničkih mera više su promenila svoje osobine i
zbog toga je u njima jače izražena veštačka plodnost.
Potencijalna (skrivena) plodnost zemljišta karakteristična
je za zemljišta sa velikim zalihama biljkama neophodnih hranljivih
materija, koje se u sadašnjim uslovima nalaze u slabo dostupnim ili
nedostupnim formama, dobrim vodno-fizičkim i biološkim osobi-
nama. Visokom jednostranom potecijalnom plodnošću karakterišu
se nizijska, tresetno-močvarna zemljišta, livadsko-zabarena, plavna
i druga zemljišta koja se posle odvodnjavanja i poljoprivrednog
osvajanja pretvaraju u zemljišta s visokom efektivnom plodnošću,
pa se mogu koristiti za organsku proizvodnju s obzirom na velike
zalihe biljnih hraniva.
Efektivna (stvarna) plodnost zemljišta predstavlja deo po-
tencijalne plodnosti čija se veličina izražava prosečnom višegodiš
njom (bar desetogodišnjom) visinom žetvenih prinosa biljaka pri
datim klimatskim i tehničko-ekonomskim uslovima. Prema tome,
efektivna plodnost poljoprivrednih zemljišta obuhvata prirodnu i
veštačku plodnost. Nesumnjivo je da što je zemljište duže podvr-
gnuto obradi od strane čoveka i što je na njemu primenjivana
savremenija agrotehnika, to je ono u većem stepenu izmenilo svoje
83
prvobitne karakteristike, te je stoga u njegovoj ukupoj, tj. efektivnoj

plodnosti, sve veći udeo veštačke plodnosti.
Dakle, plodnost zemljišta je osnova organske proizvodnje.
Ona treba da istovremeno obezbedi gajene biljke u svim
fazama njihovog rasta i razvića, neophodim elementima ishrane,
vodom i vazduhom. Za dobijanje značajnog prinosa gajenih bi
ljaka potrebna je optimalna izraženost svih faktora plodnosti zem
ljišta tokom čitavog vegetacionog perioda. Ukoliko to nije slučaj,
a najčešće nije u većini naših zemljišta, visina prinosa biljaka biće
ograničena delovanjem onog faktora plodnosti zemljišta koji se na-
lazi u minimumu ili znatno ispod optimuma. S obzirom na speci-
fičnosti organske proizvodnje koja se upravo bazira na korišćenju
uglavnom prirodne plodnosti zemljišta, to zemljište za organsku
proizvodnju treba da bude visoke plodnosti. Dugogodišnjim ko-
rišćenjem, često nepravilnom obradom, đubrenjem, navodnjava
njem, prilično smo smanjili prirodnu plodnost naših zemljišta. Po-
slednjih godina, primenom redukovane obrade zemljišta i direktne
setve bez obrade značajno je popravljena struktura nekih naših
zemljišta (Slika 11).
Naša najplodnija poljoprivredna zemljišta (većina mladih
aluvijalnih zemljišta, livadskih crnica, smonica i černozemnih
zemljišta) ispunjava većinu navedenih uslova potrebnih za do-
bijanje stabilnih i visokih prinosa gajenih biljaka na njima. Naša
pseudoglejna, lesivirana, podzolasta zemljišta, dobar deo gajnjača,
te rendzina, rankera za organsku proizvodnju se moraju popraviti.
Sistem popravke je različit za razna zemljišta, različite vrste (ne-
kada i sorte) biljaka i klimatske, pa i reljefne uslove. Zbog toga se
moraju ovakva zemljišta analizirati i na bazi pokazatelja plodnosti
primeniti odgovarajuće mere popravke. Da li će se primeniti kalci-
zacija kod kiselih zemljišta, gipsovanje kod alkalnih, humifikacija,
popravka strukture, razbijanje nepropusnih horizonata, odvodnja-
vanje, razni vidovi drenaže, zavisi konkretno od datog zemljišta,
njegove lokacije, površine i ekonomske opravdanosti ulaganja.
U odnosu na konvencionalnu poljoprivredu u kojoj se pro-
izvođači oslanjaju na iskorišćavanje hemijskih osobina zemljišta, u
organskoj proizvodnji se naglašava značaj biološke faze zemljišta.
84
Slika 11. Direktna setva bez obrade
Primenom organskih đubriva (stajnjak, kompost, zelenišno đubri-

vo, i druga) povećava se mikrobiološka aktivnost u zemljištu i ko-
ličina pristupačnih hraniva za gajene biljke (Milošev i Šeremešić,
2007). Tako se popravkom bioloških osobina zemljišta popravlja-
ju, pored hemijskih, i fizičke osobine zemljišta (struktura, zapre-
minska masa, poroznost), što je naročito važno za bezstrukturna
grudvasta, zbijena zemljišta. U organskoj proizvodnji prednost se
daje đubrenju zemljišta, a ne đubrenju gajenog useva. Rezultati
ispitivanja organske i konvencionalne proizvodnje (DOK ogledi,
Frick, Švajcarska) pokazali su da organska proizvodnja značajno
popravlja plodnost i biološka svojstva zemljišta.
Neki ogledi o sadržaju organske materije u zemljištu u po-
ređenju organske i konvencionalne proizvodnje u Vojvodini uka-
zuju na to da postoje značajne razlike između posmatranih loka-
liteta, kao i između pojedinih parcela na istim lokacijama. Sistemi
organske proizvodnje đubreni stajnjakom imaju jednak ili viši
sadržaj organske materije u odnosu na konvencionalnu proizvod
nju (Čuvardić i sar., 2005).
Ovde smo ukratko pokušali da istaknemo i objasnimo plod-
nost zemljišta kao glavnog preduslova organske proizvodnje i kako
može da se vizuelno procene, a onda i preko raznih parametara
odrede najvažnije osobine, kao i da ukažemo na značaj praćenja tih
85
osobina u toku proizvodnje kako bi se dobio viši prinos i kvalitet

organskog proizvoda, a istovremeno očuvala plodnost zemljišta.
Kontrola kvaliteta zemljišta za organsku proizvodnju

Pre zasnivanja organske proizvodnje, proizvođač, shodno
našem pravilniku, mora imati potvrdu o izvršenoj analizi zem
ljišta i vode. Ovde se misli na osnovnu agrohemijsku analizu (pH,
humus, sadržaj azota, fosfora i kalijuma). Ona može poslužiti kao
dobra polazna osnova kod zemljišta koja poseduju povoljne fizičke
i hemijske osobine (kao što je na primer černozem i njemu slična
zemljišta).
S obzirom da kod nas postoje različiti tipovi i podtipovi
zemljišta, što smo ukratko prikazali, kao i kisela, alkalna i zabarena
zemljišta, za zasnivanje organske proizvodnje na njima neophodno
je pored osnovne agrohemijske analize uraditi i niz drugih analiza
(mehanički sastav, struktura, vodne osobine, sadržaj teških meta-
la, organskih zagađivača, štetnih i opasnih materija, radioaktivnost
itd.).
Danas postoji veliki broj savremenih uređaja kojima se do-
sta detaljno mogu odrediti najvažniji parametri u zemljištu (Slika
12).
Samo na bazi detaljne analize može se odrediti kvali-
tet zemljišta na osnovu čega će se izabrati biljna vrsta, primeniti
đubrenje i odgovarajuća agrotehnika sa ciljem dobijanja kvalitet-
nog organskog proizvoda.
U upotrebi je i veliki broj terenskih uređaja (pehametara,
vlagomera, raznih vrsta poljskih laboratorija, Slike 13 i 14), po-
moću kojih se može prilično precizno odrediti dosta parametara
na terenu bez uzimanja zemljišnih uzoraka i nošenja u laboratoriju
i dobar deo naših većih poljoprivrednih proizvođača poseduje ove
uređaje.
No, ipak, detaljna slika o datom zemljištu može se dobiti
tek posle laboratorijskih analiza. Nije dovoljno uraditi analizu zem
ljišta samo na početku, pre zasnivanja organske proizvodnje, već se
redovno moraju pratiti tokom proizvodnje svi parametri plodnosti,
86
Slika 12. Oprema za pripremu uzoraka, određivanje karbonata,

mehaničkog sastava i strukture na Agronomskom fakultetu u Čačku
Slika 13. Oprema za terensko ispitivanje vlažnosti i soli u zemljištu
87
Slika 14. Terenski pH metar i uređaj za ispitivanje zbijenosti zemljišta
jer organska proizvodnja kao jedan od ciljeva ima održavanje plod-

nosti zemljišta na optimalnom nivou. S druge strane, praćenje i po-
pravka pojedinih parametara plodnosti može imati presudan uticaj
na uspešnost, pa čak i opstanak organske proizvodnje jer se ishrana
biljaka u organskoj proizvodnji zasniva na korišćenju prirodne plo-
dnosti zemljišta koja se održava pravilnim plodoredom, gajenjem
leguminoza i međuuseva i primenom organskih đubriva (stajnjak,
kompost, biohumus, mikrobiološka đubriva – biofertilizatori i dr.).
U Srbiji ima preko 50% kiselih zemljišta (Dugalić, 1998). U
uslovima kisele reakcije smanjena je pristupačnost osnovnih hran-
ljivih elemanata za ishranu biljaka (pre svega fosfora), a povećava
se pristupačnost mobilnog aluminijuma i mangana što se nepovo
ljno odražava na uspevanje gajenih biljaka. Primenom kalcizacije
(potrebna količina kreča određuje se na bazi hidrolitičke kiselosti)
i organskih đubriva može se prema mnogim rezultatima značaj-
no smanjiti kiselost, sadržaj mobilnog aluminijuma i značajno po
većati pristupačnost fosfora (Dugalić i sar., 2008, 2011, 2012).
U našim zemljištima, u zavisnosti od supstrata na kome su
obrazovana i osobina, prisutni su i opasni teški metali koji mogu
88
dospeti u plodove gajenih biljaka i preko lanca ishrane ugroziti

zdravlje ljudi i životinja. Najčešće su to: arsen, kadmijum, hrom,
nikal, olovo i vanadijum, čije koncentracije u našim zemljištima
nisu velike (izuzev u nekim zemljištima obrazovanim na serpentin-
skim stenama). U poslednje vreme zabeležene su veće koncentra-
cije arsena u blizini termoelektrana, a i ostalih elemenata u blizini
topionica i povećana koncenracija kadmijuma, hroma i olova kao
posledica primene fosfornih mineralnih đubriva proizvedenih od
sirovih fosfata, a i primene pesticida.
Ponašanje teških metala, posebno onih iz antropogenog
zagađenja zemljišta, uslovljeno je reakcijom zemljišta, sadržajem
organske materije i koloida u zemljištu, kao i mehaničkim sasta-
vom, vlažnošću, itd.
Таbela 1. Maksimalno dozvoljene koncentracije štetnih i opasnih materija
u zemljištima za organsku proizvodnju
Element Hemijski znak Sadržaj
mg/kg suvog zemljišta
Kadmijum Cd 0,8
Živa Hg 0,8
Olovo Pb 50,0
Cink Zn 150,0
Hrom Cr 50,0
Nikal Ni 30,0
Bakar Cu 50,0
Molibden Mo 10,0
Arsen As 10,0
Kobalt Co 30,0
PAH-ovi 1.0
Reakcija zemljišta posebno utiče na dinamiku teških štet-

nih metala u zemljištu. Tako, po pravilu, u kiseloj sredini se oslo-
bađaju veće količine teških metala u zemljišni rastvor, što može da
uslovi njihovo veće usvajanje od strane biljaka. Pristupačne forme
89
teških metala lako se ispiraju iz peskovitih zemljišta, dok se kod

ilovastih i glinovitih vrlo dobro vezuju za adsorptivni kompleks i
znatno duže se zadržavaju u njemu. Veći sadržaj humusa i gline
utiče na zadržavanje dostupnih formi teških metala, pa i znatno
veće usvajanje od strane biljaka zbog obrazovanja njihovih helatnih
kompleksa. Dakle, za organsku proizvodnju, bez obzira o kom se
tipu ili podtipu zemljišta radi, neophodna je i analiza na sadržaj
teških metala i organskih zagađivača u zemljištu.
Literatura
Bonneau M., Souchier P. (1982): Constituents and Properties of Soils. Ac-

ademic Press, London.
Dugalić G. (1998): Karakteristike kraljevačkog pseudogleja i iznalaženje
mogućnosti za povećanje njegove produktivne sposobnosti. Doktorska
disertacija. Univerzitet u Beogradu, Poljorivredni fakuletet, Beograd.
Dugalić G., Gajić B. (2005): Pedologija, praktikum. Univerzitet u Kragu-
jevcu, Agronomski fakulet, Čačak.
Dugalić G., Gajić B., Katić S. (2008): Influence of liming on yield and
chemical composition of alfalfa on an acid soil. Cereal Research Commu-
nications, 36, Supp., 995-998.
Dugalić G., Gajić B. (2012): Pedologija. Univerzitet u Kragujevcu, Agron-
omski fakultet, Čačak.
Dugalić G., Gajić B., Bokan N., Jelić M., Tomić Z., Dragović R. (2012):
Liming increases alfalfa yield and crude protein content in an acidic silty
loam soil. African Journal of Biotechnology, 11(53), 11552-11558.
European Comission (EC) (2006): Communication from the Commis-
sion to the Council, the European Parlisment, the European Economic
and Social Committee and the Committee of the Regions. Thematic strat-
egy for soil protection COM (2006) 231. Brussels, Belgium, European
Union.
Gajić B., Dugalić G. (2004): Soil compaction as a consequence of utiliza-
tion model. Journal of Agricultural Science, 49(2), 179-185.
Gajić B., Dugalić G., Đurović N. (2006): Comparation of soil organic
90
matter content, aggregate composition and water stability of Gleyic Flu-

visol from adjacent forest and cultivated area. Agronomy Research, 4(2),
499-508.
Gajić B., Đurović N., Dugalić G. (2010): Composition and stability of soil
aggregates in Fluvisols under forest, meadows, and 100 years of conven-
tional tillage. J. Plant Nutr. Soil Sci. 173, 502-509.
Milošev D., Šeremešić S. (2007): Principi održive poljoprivrede na me-
liorisanom području. U: Održive melioracije (Belić S., urednik), Poljop-
rivredni fakultet, Novi Sad, JVP Vode Vojvodine, Novi Sad, 29-54.
Čuvardić M., Belić M., Nešić Lj., Vasin J., Šeremešić S. (2005): Uticaj
organske i konvencionalne proizvodnje na sadržaj organske materije u
černozemu. Letopis naučnih radova, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad,
187-194.
SELECTION OF SOIL FOR ORGANIC PRODUCTION
Summary: The land is generally defined as the top layer of

the earth’s crust, formed by mineral particles, organic matter, water,
air and living organisms (European Commission, 2006). May vary
in depth from a few millimeters to a few meters, and is present in
most of the Earth surface in the form of a thinner or thicker lay-
er called Pedosphera. From an environmental viewpoint, the most
important characteristics is the soil fertility, ie. its ability to meet the
needs of plant for nutrients, water, feeding their root system with
sufficient air, heat, mineral substances, water etc. for its normal ac-
tivity and enough yields for people and animal. In relation to man’s
society, soil has a double character due its role as the living space
for people and animals and agricultural production based on eco-
nomic. According to these roles the soil quality and function must
be preserved for a long time. Moreover such agricultural product
must be high quality and preserved and transform in final products
for people and animals. Soil supplied plants with water and nutri-
ents for better food production and in the same time degrades dif-
ferent harmful substances do not penetrate into the groundwater
or to be absorbed by plants. It belongs to the category of renewable
91
natural resources but soil is formed very slowly (1 cm is formed in a
different of natural conditions for 100 to 300 years). Soils are now in
many ways more vulnerable and damaged certain human actions.
Therefore, soil protection is one of the most important tasks for
science, politics, and society. This paper describes the main types
of soil in Serbia, their characteristics and whether they are suitable
for organic production. One of the main principles of organic ag-
riculture is preservation of natural soil fertility, the increases of the
soil area under organic production and its improvement are very
important in protecting the soil from further degradation.
92
BIOLOŠKE KARAKTERISTIKE ZEMLJIŠTA
U ORGANSKOJ PRIZVODNJI

Izvod: Zemljište je živi sistem a ne samo supstrat u kojem

se razvija i raste koren biljke. Prepuno je različitih organizama: gli-
sta, insekata, crva, gljiva, bakterija i korenova biljaka. U optimal-
nim uslovima zemljište ima dovoljno hrane, vazduha i vode da bi
biljke u njemu mogle normalno da se razvijaju i rastu. Zemljište sa
mnogo hranljivih jedinjenja omogućava biljkama više hrane i bolje
napredovanje. Veći prinos biljaka obezbeđuje više hrane za ljude i
životinje. Biljke najveći deo hrane uzimaju iz zemljišta, a gradivne
jedinice iz vazduha i od sunca putem fotosinteze. Mineralne mate-
rije biljke uzimaju iz raspadnutih minerala zemljišta, a veliki deo
iz biljnih i životinjskih ostataka. Međutim, biljke ne mogu većinu
potencijalne hrane da koriste direktno već prerađenu od strane ži-
vog sveta koji se nalazi u zemljištu. To su pre svih različiti mikro-
organizmi koji obavljaju degradaciju ostataka i njihovo prevođenje
u lako pristupačne oblike koje mogu koristiti biljke. S druge strane,
korenovi biljaka luče različite supstance koje su korisne za razvoj
mnogobrojnog živog sveta u zemljištu, kao što su različiti enzimi,
hormoni i druge korisne supstance. Uzajamna korist između kore-
na i mikroorganizama je veoma važna za održavanje i stvaranje du-
goročne plodnosti zemljišta, naročito kod zemljišta koja se koriste
u organskoj proizvodnji.
Uvod
Izveštaj na kome je radilo preko 400 stručnjaka (IAASTD,
2008) u periodu od četiri godine ukazuje na to je dosadašnji sistem
proizvodnje hrane postao neodrživ i da promene klime, povećana
potražnja za hranom u nizu zemalja, kao i sve veća proizvodnja
biogoriva, uz nedostatak vode i sve skuplja fosilna goriva, zahtevaju
hitne promene u načinu proizvodnje hrane.
93
U najkraćem oni zaključuju: „Dosadašnji progres u po

ljoprivredi je doneo veoma nejednake benefite uz visoku socijalnu
i ekološku cenu; izveštaj nalazi da je industrijska poljoprivreda (sa
mineralnim đubrivima, pesticidima i ukrupnjavanjem poseda) –
postala neodrživa“.
Proizvodnju hrane treba bazirati na „prirodnim procesima“
kao što su rotacija useva (plodored) uz korišćenje organskih đubri-
va; potreban je održiv i ekološki čist način proizvodnje hrane kao i
celovit pogled na poljoprivredu – ne samo kao proizvodnju hrane i
useva, već i kao ekološki servis; zato treba okončati subvencije koje
podstiču neodrživu praksu proizvodnje (preterano iscrpljivanje
zemljišta i velika ekološka zagađenja). Stručnjaci kažu da se treba
usredsrediti na potrebe malih farmera u raznovrsnim ekosistemi-
ma, kao i na područja sa većim potrebama za hranom. Njima treba
omogućiti bolji pristup znanju, tehnologiji i kreditima.
Posebno se naglašava da treba posvetiti pažnju boljoj bez-
bednosti hrane u kojoj neće biti ostataka pesticida, neprihvatljiv
nivo hormona ili teških metala. Isto tako treba razmotriti pitanja
zaštite prirodne sredine (od biodiverziteta do pitanja vode), eko-
nomska pitanja (od marketinga do trgovine), kao i socijalna pita
nja (od položaja žena u poljoprivredi do pitanja uloge i specifičnog
značaja kulture).
Od 2009. godine u Srbiji rapidno raste broj privatnika i
organizacija koje proizvode organsku hranu, poštujući osnovne
principe (rad 1 u ovoj monografiji). Doneti su zakoni i preporuke,
osnovane komisije za sertifikaciju, uvedne su akademske studije
ekološke/organske poljoprivrede na svim nivoima, a među njima
i Fakultet ekološke poljoprivrede Univerziteta Educons u Sremskoj
Kamenici. Značaj zemljišta u oblasti poljoprivrede zakonodavstvo
Srbije regulišu:
Zakon o organskoj proizvodnji (Službeni glasnik RS, 30/10)
Član 14. Metode organske biljne proizvodnje obuhvataju
izbor vrsta i sorti bilja; plodored; sisteme obrade zemljišta; sred-
stva i način đubrenja; sistem održavanja plodnosti zemljišta; način
suzbijanja biljnih bolesti, štetočina i korova; način sakupljanja div
ljih biljnih vrsta iz prirodnih staništa.
94
Biološke karakteristike zemljišta u organskoj prizvodnji
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavlji-

vanja u Službenom glasniku Republike Srbije, a primenjuje se od 1.
januara 2011. godine.
Pravilnik o kontroli i sertifikaciji u organskoj proizvodnji i
metodama organske proizvodnje (Službeni glasnik RS, 48/11 i 40/12)
Član 12. Agrotehničke mere koje se primenjuju u organskoj
biljnoj proizvodnji treba da spreče ili svedu na najmanju moguću
meru zagađenje životne sredine.
Član 18. Odgovarajućim plodoredom i plodosmenom u
organskoj biljnoj proizvodnji obezbeđuje se: održavanje plodnosti
zemljišta, smanjenje zakorovljenosti i brojnosti štetočina i uzročni-
ka bolesti biljaka, smanjenje ispiranja đubriva, održavanje popula-
cije korisnih životinjskih vrsta i mikrobiološke aktivnosti zemljišta.
Obrada zemljišta i gajenje biljaka u organskoj biljnoj pro-
izvodnji vrši se na način kojim se obezbeđuje da se održi ili poveća
sadržaj organskih materija u zemljištu, poveća stabilnost i biodi-
verzitet zemljišta, kao i da se spreči sabijanje i erozija zemljišta.
Član 19. U organskoj biljnoj proizvodnji mogu se koristiti
sredstva za ishranu bilja i oplemenjivači zemljišta, u meri koja je
neophodna, ako se nutritivne potrebe biljaka ne mogu adekvatno
zadovoljiti primenom mera za održavanje i poboljšanje plodnosti i
aktivnosti zemljišta.
U organskoj biljnoj proizvodnji mogu se koristiti odgovara-
jući preparati na bazi mikroorganizama za poboljšanje sveukupnog
stanja zemljišta ili dostupnosti hranljivih materija u zemljištu ili
usevima, odgovarajući preparati na bazi bilja ili mikroorganizama
za aktiviranje komposta, kao i biodinamički preparati.
Član 20. Plodnost i biološka aktivnost zemljišta održava se
i povećava višegodišnjim plodoredom, uključujući leguminoze i
drugo zelenišno đubrivo, i primenom stajskog đubriva ili drugog
organskog đubriva, po mogućnosti kompostiranog, koji potiču iz
organske proizvodnje.
Plodnost je sposobnost zemljišta da obezbedi biljke tokom
celog vegetacionog perioda neophodnim hranljivim materijama,
vodom, vazduhom, toplotom i drugim faktorima života za dobija
95
nje maksimalnog prinosa. Stoga, osnovni elementi plodnosti zem

ljišta i faktori života biljaka su: hranljive materije u lako rastvor-
ljivom obliku, voda u pristupačnom obliku, vazduh i toplota za
razvoj korenovog sistema i životnu aktivnost mikroorganizama. Svi
elementi plodnosti međusobno su tesno povezani, a izmena jednog
od njih ispoljava uticaj na druge i na plodnost zemljišta (Dugalić,
2014).
Zemljište kao živi aktivni sistem

Zemljište planete Zemlje oslobađa u procesu disanja oko 60
milijardi tona CO2 u toku jedne godine. Nedostajuća količina CO2
se kompenzuje u zemljištu pojačanim radom živog dela zemljišta,
tj. povećanom biološkom aktivnošću u zemljištu, povećanjem raz
gradnje organske materije biljnog i životinjskog porekla, kao i po-
većanom aktivnošću korena (Giardina i sar., 2014). Organska po
ljoprivreda doprinosi povećanju brojnosti korisnih insekata, glista
i mikroorganizama. Mikorizne gljive rastu u simbiozi sa korenom
biljaka i poboljšavaju snabdevanje biljaka vodom (izuzetna uloga
u uslovima suše) i drugim nutrijentima (pre svih fosforom). Živi
svet u zemljištu podiže nivo rezervi organskih materija što utiče na
dugoročno održavanje plodnosti zemljišta. Kao rezultat povećane
aktivnosti organizama, poboljšane strukture zemljišta i drugih fak-
tora, povećana je razgradnja organske materije, a time je poboljša-
no snabdevanje biljaka vodom i nutrijentima.
Ukupna masa mikroorganizama u organskim zemljištima
je 20-40% veća u poređenju sa konvencionalnom proizvodnjom.
Ovo je potpuno logično ako se zna da primena pesticida i mineral-
nih đubriva izaziva velike poremećaje zemljišne mikroflore i struk-
ture zemljišta. Odnos mikrobnog ugljenika i ukupnog organskog
ugljenika je viši u poređenju sa konvencionalnom proizvodnjom.
Organska proizvodnja podstiče biodiverzitet biljaka na
farmama. Pokazano je da organske farme imaju i do 6 puta veći
broj samoniklih biljka, što povećava ukupan broj vrsta u životnoj
sredini. Među ovim biljkama nalazi se veliki broj polinatora što je
višestruko korisno za poljoprivrednu proizvodnju. Ovo je poseb-
96
Slika 1. Osnovne karakteristike organske farme

no važno za pčele, jer poslednjih godine nestaju čitavi rojevi pčela
svuda u svetu, najviše zbog zagađenja i primene hemije u poljopri-
vredi. Neke biljne vrste koje rastu u zajednici sa gajenim služe da
privuku različite predatore koji uništavaju štetočine gajenih biljka.
U poljoprivredi osnovni motiv je proizvodnja biljaka za
hranu ljudske ili animalne populacije. Ma koju vrstu gajenih biljka
da proizvodimo osnovni uslov za dobijanje visokog prinosa bioma-
se biljaka je dobro razvijen koren.
Prema mnogobrojnim istraživanjima biodiverzitet živog
sveta u zemljištu je raznovrsniji nego na površini. Generalno, sve
organizme u zemljištu možemo podeliti u šest kategorija: bakteri-
je, gljive, protozoe, nematode, insekte i gliste. U okviru svake vrste
postoji velika varijabilnost oblika i funkcija.
97
Svaki od ovih organizama ima veoma veliku ulogu u održa-

vanju strukture, remedijaciji (Jovanović i sar., 2005) i povećanju
plodnosti zemljišta, povećavanju ili smanjivanju klijanja semena
korovskih i gajenih biljaka (Vrbničanin i sar., 2008).
Tabela 1. Brojnost i biomasa različitih grupa organizama u zemljištu

(Hoorman, 2010)
Organizmi Broj/g zemljišta Biomasa (g/m2)

Bakterije 108-109 40-500
Aktinomicete 107-108 40-500
Gljive 105-106 100-1500
Alge 104-105 1-50
Protozoe 103-104 različita
Nematode 102-103 različita
Unutar svake kategorije navedenih organizama postoji ve-

lika raznolikost u obliku i funkcijama koje obavljaju. Najveći broj
mikroorganizama nalazi se u okolini korenovih dlačica biljaka gde
imaju nezamenjivu ulogu u transformacijama velikog broja ra-
zličitih nutritivnih materija neophodnih za rast i razvoj biljaka, ali i
neutralizaciju različitih teških metala u zemljišnom rastvoru (Golić
i sar., 2006). Ovaj deo se naziva rizosfera i predstavlja mesto razme-
ne materija između korena i zemljišta. U tom malenom delu (oko 3
mm) odigravaju se sve esencijalne biološke aktivnosti neophodne
za rast i razvoj korena (interakcije mikroorganizam-biljka).
Bez tih interakcija ne može se zamisliti život ljudske po-
pulacije na Zemlji. Organske farme imaju oko 30% više različitih
biljnih i životinjskih vrsta u odnosu na konvencionalne farme.
Istraživanja koja su obuhvatila samo polinatore biljaka pokazala su
da na organskim farmam ima do 50% više polinatora (Tuck i sar.,
2014). Ovo ukazuje na povećanu opasnost od nestanka različitih
vrsta polinatora, kao posledice zagađenja i korišćenja hemije u
konvencionalnoj poljoprivredi, a pre svih pčela.
98
Ma koju vrstu gajenih biljaka da proizvodimo osnovni

uslov za dobijanje visokog prinosa biomase biljaka je dobro izba-
lansiran biološki potencijal i mere koje se preduzimaju da se taj
balans ostvari. Najbitnije je održati konstantan priliv i potrošnju
organske materije u zemljištu, tj. obezbediti zemljište hranivima da
bi koren bio optimalno snabdeven hranivima.
Sve kategorije zemljišnih organizama, svaka na svoj način,
uključene su u stvaranje optimalnih uslova za rast korena bilja-
ka. Ovo se odnosi na održavanje optimalnih fizičko-hemijskih
i bioloških uslova za rast biljaka u dužem vremenskom periodu.
Struktura i aktivnost ovih zajednica u zemljištu bliže su određe-
ne trenutnim stanjem svakog ekosistema i podložne su dnevnim
i sezonskim varijacijama. Vrste koje su prisutne u zemljištu zavise
od temperature, pH, vodno-vazdušng režima, strukture zemljišta
(veličine pora, sabijenosti zemljišta, sadržaja organske materije,
mikro- i makroelemenata, prisutnosti patogena i korisnih mikro-
organizama) (Kastori i Milošević, 2011; Koermoeczi i sar., 2013).
Aktivne zajednice organizama u zemljištu učestvuju u ra-
zličitim procesima (ciklusima) u zemljištu:
• degradacija biljnih i životinjskih ostataka,
• mineralizacija humusnih materija,
• akumulacija i redistribucija hranljivih materija,
• degradacija toksičnih organskih i neorganskih materija
pre nego ispolje toksično delovanje i dospeju u izvorišta podzem-
nih voda i voda za navodnjavanje,
• ciklus ugljenika u prirodi, sekvestriranje ugljenika i trans-
formacija organskih materija u zemljištu (humus i dr.),
• ciklus azota (azotofiksacija, denitrifikacija, nitrifikacija).
Biološka aktivnost u zemljištu znatno utiče na strukturu
zemljišta (veličina pora: odnos pore-voda-vazduh-mikroorganiz-
mi), stabilnost i veličinu agregata zemljišta i dr. Struktura zemljišta
utiče na zadržavanje vode u zemljištu i koliko se vode zadržava u
blizini korenova biljaka. Gliste, mravi i tvrdokrilci stvaraju veliki
broj makropora koje omogućavaju brz protok vode u/ili kroz zem
ljište. Sitne bube svojim ekskretima utiču na proizvodnju stabilnih
99
zemljišnih agregata. Gljive i bakterije stvaraju sluzave materije koje

vezuju čestice zemljišta i stabilizuju ih. Vezivanje organske materije
za stabilne agregate zemljišta sprečava njihovo ispiranje. Mikorizne
gljive pomažu biljkama da lakše usvajaju hranljive materije (P se
transportuje direktno, hifama sa udaljenih mesta do korena biljaka
u rastvorljivom obliku), a takođe pomažu u stabilizaciji zemljišnih
agregata i pozitivno utiču na brži rast različitih sadnica (Golubović
i sar., 2010, 2010a). Posebne vrste zajednica bakterija luče supstan-
ce slične biljnim hormonima koje potpomažu rast i aktivnost ko-
rena. Minimalna obrada pospešuje brojnost i aktivnost zajednica u
zemljištu, a sabijeno zemljište ih smanjuje. Dobro razvijena mreža
organizama omogućava zemljištu da se lako oporavi posle stresnih
situacija (požari, poplave, sabijenost i dr.). Dobra biološka aktiv-
nost zemljišta pomaže korenu da razvije veliki broj sitnih korenčića
čija dužina može biti veća od 1000 km.
Različiti organizmi u zemljištu zauzimaju različite ekološke
niše, a za hranu koriste izvore organske hrane koja se već nalazi u
zemljištu, što znači – raznovrsnija hrana u zemljištu raznovrsniji
biodiverzitet. Raznovrsnost biljaka koje se gaje i njihovih koren-
skih eksudata utiču na brojnost i aktivnost mikro- i makroflore,
kao i različite nutritivne cikluse. Biodiverzitet u zemljištu se može
povećati promenom i poboljšanjem zemljišnih uslova kao što su:
temperatura, vodno-vazdušni režim, način obrade i dr.
Za održavanje mikroorganizama potrošnja energije je ma
nja po jedinici stvorene biomase. Ovo omogućava povećan promet
organske materije i bržu mineralizaciju, a rezultat toga je bolje i
brže snabdevanje korena biljaka mineralnim materijama, odnosno,
više organske materije se preusmerava za izgradnju humusa.
Kada se govori o sastavu zemljišta sa aspekta organske ma-
terije u njemu se procentualno nalazi najviše humusa oko 85%, ko-
renova biljka oko 10% i samo oko 5% flore i faune.
U zavisnosti od vrste zemljišta, ovih 5% zemljišne flore i
faune se sastoji od po 40% gljiva i algi, sa 12% su zastupljene kišne
gliste, a ostalih 8% su predstavnici makrofaune i 3% mezzo i mikro-
faune.
100
Slika 2. Zemljišni organizmi i njihova uloga u razgradnji ostataka

(DL Dindal, 1972)
Živi organizmi se generalno mogu podeliti u nekoliko gru-
pa. Ove grupe zavise od njihove specifične uloge u održanju kvali-
teta zemljišta. Organizmi koji razgrađuju sveže ostatke, koristeći ih
kao izvor hrane, nazivaju se primarni potrošači organske materije,
a kao rezultat njihove aktivnosti dobijaju se sitniji fragmenti sveže
organske materije, koji kasnije služe kao hrana drugim organizmi-
ma (sekundarni potrošači). U primarne potrošače (prerađivače)
ubrajamo: aktinomicete, bakterije, gljive i različite gliste, puževe,
insekte i dr.
Sekundarni potrošači koriste kao hranu primarne potrošače
ili njihove ostatke. a tercijarni sekundarne. Međutim, u zemljištu
postoje i različiti organizmi koji su patogeni za koren ili se hrane
organizmima koji su korisni za razvoj korena.
U zemljištu dominiraju mikroorganizmi kako po brojno-
sti tako i po ulozi koju imaju. To ne znači da uticaj životinjskih
organizama treba zanemariti, posebno kada se radi o prvim faza-
101
ma razlaganja organskih materija. Sve biljne organizme, koji se u

zemljištu nalaze u celini ili delimično, delimo na makroorganizme
(makroflora) i mikroorganizme (mikroflora).
Makroflora. Rizomi, krtole, lukovice, korenovi različitih
biljaka su jedan od glavnih izvora organskih materija i njihova
masa daleko prevazilazi masu svih ostalih zemljišnih organizama.
Makrofauna. U zemljištu se nalazi i veliki broj životinja
koje predstavljaju veoma dinamičan sistem kako po brojnosti tako
i po aktivnosti. One svojom aktivnošću doprinose održavanju po-
voljne mrvičaste strukture zemljišta, aeraciji i drenaži. To su razni
glodari, bubojedi, insekti, mokrice, pregljevi, puževi, stonoge, pau-
ci i gliste.
Mikroflora. Ovoj grupi pripadaju bakterije, aktinomicete,
gljive, alge i lišajevi. U neutralnim zemljištima bakterije su domi-
nantna populacija mikroorganizama. Broj bakterija u zemljištu
je ogroman, posebno ako je ono plodno. Biomasa bakterija može
dostići i nekoliko tona/ha. Mogu biti heterotrofne i autotrofne, a
u odnosu na kiseonik aerobne i anaerobne. Raspadanju minerala
doprinosi i CO2 i O2 koje u procesu metabolizma oslobađaju ove
bakterije. Ove vrste bakterija u procesu hemosinteze koriste mi-
neralne materije za stvaranje organske materije. One direktno uzi-
maju jone iz kristalne rešetke minerala uz obogaćivanje minerala
H+ jonima. Minerali koji sadrže Fe, S, Mn, pod dejstvom enzima
mikroorganizama se mogu oksidovati ili redukovati u zavisnosti od
pH sredine. Učestvuju u procesima snabdevanja biljaka nutrijenti-
ma, azotom, fosforom i drugim elementima. Treba posebno istaći
proces azotofiksacije u kome se elementarni azot prevodi do oblika
koji je biljkama pristupačan. Bakterije se mogu koristiti u remedi-
jaciji neorganski i organski zagađenog zemljišta (Jovanović i sar.,
2006).
Aktinomicete su posebna grupa bakterija koja morfološki
podseća na gljive, aerobi su, i imaju važnu ulogu u transformaciji
različitih teže razgradljivih jedinjenja u zemljištu. Odlikuju se izu-
zetno jakim enzimskim sistemom, stvaraju pigmente, zadužene su
za karakterističan „miris na zemljište“, a veliki broj aktinomiceta
sintetiše antibiotike.
102
Gljive su heterotrofni organizmi, morfološki veoma različiti

i u zemljištu obavljaju značajne funkcije: učestvuju u degradaciji
složenih ugljenikovih jedinjenja u zemljištu, uključujući i lignin,
ali i različitih organskih zagađivača; dominantni su u zoni korena,
i na žetvenim ostacima i posebno doprinose snabdevanju biljaka
fosforom; imaju ulogu u zemljišnoj agregaciji i u formiranju dobre
zemljišne strukture.
Alge su organizmi koji vrše fotosintezu pa su zbog toga
najviše raspoređene na površini vlažnih zemljišta. Njihova osnovna
uloga je u stvaranju organske materije u zemljištu. Skoro sve alge
u zemljištu su mikroskopske, a najviše ima modrozelenih i zelenih
algi.
Mikrofauna. Za procese u zemljištu su najvažnije nemato-
de, gliste. Broj nematoda može da bude i nekoliko milijardi na 1 ha.
Imaju značajnu ulogu u procesima pripreme humifikacije.
Formiranje zemljišta je veoma sporo i iznosi nekoliko cm
za 1000 godina u zavisnosti od prisustva mikroorganizama i bi
ljaka. Stoga je veoma važno njegovo održavanje bez gubitaka ero-
zijom, ispiranjem ili smanjenjem aktivnosti živih organizama, a
time i bez gubitaka u organskoj materiji. U mnogim istraživanjima
pokazano je da mineralna đubriva u većim količinama smanjuju
brojnost i biodiverzitet živog sveta u zemljištu. Ona se takođe lako
ispiraju u dublje slojeve gde mogu zagaditi izvorišta pitke vode i
vode za navodnjavanje, izazvati eutrofikaciju basena vode i dr. (Ra-
ičević i sar., 2013). Takođe, pospešuju razvoj anaerobne mikroflo-
re zbog čega se povećava emisija metana i drugih gasova staklene
bašte.
Dodavanje hranjivih materija preko komposta, zelenišnog
đubrenja, plodoreda, različitih bioloških pojaseva, gajenje pokriv-
nih biljaka za poboljšanje ishrane sledeće gajene biljke, itd., je veo-
ma važno za organsku proizvodnju i održavanje kvaliteta zemljišta
u dugom vremenskom periodu. Koliko su važne biološke i struk-
turne osobine zemljišta pokazao je sledeći ogled sa dugoročnim
merenjem ukupnog ugljenika u zemljištu (Slika 3). Nizak nivo or-
ganskog ugljenika ukazuje na slabljenje zemljišne strukture, nizak
103
kapacitet za izmenu katjona, kao i na nedovoljno izražene nutriti-

vne cikluse (http://soilquality.org.au/factsheets/tillage-microbial
-biomass-and-soil-biological-fertility).
Tokom sedam godina ogleda ukupan organski ugljenik
je povećan za 4,4 t/ha u ogledima sa minimalnom obradom, a za
2,6 t/ha u ogledu sa konverzacionom obradom. Međutim, sadržaj
ugljenika je opao za 0,5 t/ha u ogledu sa plitkom rotacionom obra-
Slika 3. Promene sadržaja ukupnog ugljenika pri različitim tipovima

obrade (prvih 10 cm, period 1985-2004)
dom. Jedan od veoma važnih faktora kvaliteta zemljišta predstavlja

zbijenost zemljišta.
Istraživanja pokazuju da sabijeno zemljište (bilo da je
od točkova pri obradi mašinama ili lošeg održavanja) ima veliki
uticaj na preživljavanje ili smanjenje funkcija glista u zemljištu
(Pangnakorn i sar., 2003). U radu je pokazano da je broj preživelih
glista posle konverzacione obrade porastao za 68% u odnosu na
broj iz polja koje je bilo pod uticajem gaženja mašinama.
Ovo ukazuje da redukovana obrada povećava broj glista u
zemljištu, a time se pozitivno utiče na ukupni biološki potencijal
zemljišta. U nekim eksperimentima je pokazano da duboko oran-
je poremeti zemljišnu strukturu tako da se na potpuni oporavak i
104
Tabela 2. Neke značajne funkcije (korisne i štetne) mikroorganizama u

zemljištu koje utiču na kvalitet zemljišta, ratarsku proizvodnju i
zdravstveno stanje biljaka (Raičević i sar., 2010)
Korisne Štetne
Razgradnja organske materije i Izazivanje bolesti kod biljaka
otpada Izazivanje bolesti kod ljudi
Fiksacija elementarnog azota Imobilizacija biljnih
Suzbijanje biljnih patogena nutrijenata
Recikliranje i povećana Inhibicija germinacije semena
dostupnost biljnih nutrijenata Inhibicije rastenja i razvoja
Degradacija toksičnih jedinjenja, biljaka
uključujući i pesticide Produkcija fitotoksičnih
Proizvodnja antibiotika i drugih materija
bioaktivnih jedinjenja
Proizvodnja jednostavnih
organskih molekula (hormoni,
enzimi)
Vezivanje teških metala i
nedostupnost biljkama
Rastvaranje teže rastvorljivih
jedinjenja
Produkcija polisaharida i
stvaranje zemljišnih agregata
uspostavljanje puteva glista i njihove funkcije, u zavisnosti od tipa

zemljišta, čeka i do 5 godina. U takvim zemljištima gliste veoma
teško uspostavljaju puteve kojima se kreću, a time je sprečeno njiho-
vo normalno snabdevanje hranivima, vazduhom i vodom. Takođe,
primena pesticida utiče negativno na ukupnu mikrofloru. Gliste se
manje razmnožavaju, sitnije su i lako podložne patogenima. Olaf
Čimpke, predsednik nemačkog ekološkog udruženje NaBu (http://
www.nabu.de/), smatra da će sporova biti dokle god privreda ne
bude na pravi načina vodila računa o uslugama prirode: „23 vrste
kišnih glista u Nemačkoj su podjednako važne za nemačku pro-
105
duktivnost kao i Nemačka banka, jer kišne gliste proizvode tle od

koga svi mi živimo“. Biomasa glista u organskim sistemima je 30-
40% veća, a njihova gustina čak 50-80% veća u poređenju sa ko-
nvencionalnim sistemima.
Način proizvodnje u poljoprivredi utiče na kvalitet proizvoda

Zdravo zemljište je definisano njegovom plodnošću koja u
najvećoj meri zavisi od fizičko-hemijskih i bioloških osobina i nji-
hovih pozitivnih interakcija. Od svih interakcija u zemljištu, među
najvažnijim je ona koja se odnosi na biološku komponentu koja
učestvuje u dugoročnom stvaranju rezervi nutrijenata (long term
pools of nutrients) neophodnih biljci (Baldwin, 2006; Magdoff i
van Es., 2001).
Da bi u zdravom zemljištu koren mogao efikasno da razvija
i snabdeva biljku potrebnim hranivima i vodom neophodno je da:
• efikasno usvaja, akumulira i transportije hranljive materi-
je i vodu,
• dobro kompetira sa korenovima korova i drugih biljaka za
vodu, prostor i hranljive materije,
• bude otporan na različite štetočine koje žive u zemljištu,
• sprečava eroziju preko dobro razvijenog plitkog ili dubo-
kog korena.
Da bi se ovo ostvarilo neophodno je da zdravo zemljište
poseduje održivu mikrobnu populaciju, a u slučaju organske pro-
izvodnje ovo je glavni imperativ,
Stoga, visokokvalitetno zemljište je biološki aktivno i ima
dobro izbalansiranu mikrobnu populaciju.
Da bi se ovi dati uslovi ostvarili, neophodno je da se posle
žetve na zemljištu ostavi oko 30% biljnih ostataka.
106
Slika 4. Parametri proizvodnje zdravstveno bezbedne hrane

u organskoj poljoprivredi
Biljni ostaci zajedno sa biljkama koje služe kao stalni pokri-

vač (cover crop) učestvuju u stvaranju i održavanju organske ma-
terije u zemljištu. Takođe, laka obrada zemljišta sprečava gubitak
organske materije i omogućava njenu akumulaciju u zoni korena.
Organska materija u zemljištu podstiče razvoj i aktivnost
mikroorganizama, a koristi se kao hrana velikom broju živog sveta
koji naseljava zemljište (soil web). Kvalitet zemljišta se ceni kroz
njegovu sposobnost podržavanja rastenja korena, a time i nadzem-
nog dela biljaka bez štetnog uticaja na okolinu i to u dugom vre-
menskom periodu.
Glavni postulat u poljoprivredi, poslednjih nekoliko godina
je da kvalitet hrane zavisi od načina proizvodnje, što ide u prilog
organskoj proizvodnji. U mnogim radovima je pokazano (Søltoft
i sar., 2011; Brandt i sar., 2011; Bilsborro i sar., 2013; Baranski i
sar., 2014; Ilić i sar., 2014) da kvalitet svežih proizvoda u najvećoj
meri zavisi od načina kako je proizveden. Ovo je naročito važno
107
zapamtiti za organsku proizvodnju (Lazić i Lazić, 2008). Potrebno

je na najbolji mogući način stvarati optimalne uslove u zemljištu za
optimalan rast biljaka.
Organski gajeni usevi (žitarice, voće i povrće) imaju značaj-
no veće koncentracije antioksidanata (poli)fenola u poređenju sa
klasičnom proizvodnjom. To uključuje više vrsta jedinjenja sličnih
fenolima (fenolike) (za 19%), flavanona (69% više), stilbena (28%
više), flavona (26% više) i flavonoida (50% više). Prelaz sa konven-
cionalne na organsku proizvodnju useva bi omogućio povećanje
sadržaja antioksidanata 20-40%, a time i povećano konzumiranje
gore nabrojanih jedinjenja bez povećanja unosa kalorija.
Rezidui pesticida su nađeni u 75% konvencionalno pro-
izvedenih svežih plodova voća (32% povrća) i 45% prerađenih pro-
izvoda, dok je kod organski proizvedenih taj procenat ispod 10%.
Dalje analize su pokazale 48% niže koncentracije toksičnih teških
metala kadmijuma kod organske proizvodnje u odnosu na konven-
cionalnu (Baker i sar., 2002). Organski proizvedeno lisnato povrće,
krtolasti plodovi i korenovi povrća (u konvencionalnoj proizvodnji
imaju visoke koncentracije nitrata) imaju niže koncentracije nitrata
za koja su istraživanja pokazala da su povezani sa povećanim rizi-
kom raka želuca.
Istraživači sa Washington State University su otkrili da or-
ganska proizvodnja krompira, sa dobro izbalansiranim biljnim i
životinjskim populacijama, daje veće prinose i bolje se bori protiv
raznih štetočina. Ispitivali su populacije insekata i njihove prirod-
ne neprijatelje i utvrdili da usev krompira ima dobro izbalansira-
nu populaciju insekata. Nijedna od populacija insekata nije imala
šanse da dominira (što nije slučaj sa konvencionalnom proizvod
njom), a prinos je bio bolji u odnosu na konvencionalnu proizvod
nju ( Crowder i sar., 2010).
108
Literatura
Alexander M. (1991): Introduction to Soil Microbiology, 2nd Edition.

Krieger Publishing Company, Malabar, Florida.
Baker B.P., Benbrook C.M., Groth E., 3rd, et al. (2002): Pesticide residues
in conventional, integrated pest management (IPM)-grown and organic
foods: insights from three US data sets. Food Addit. Contam., 19, 427-
446.
Baldwin R.K. (2006): Soil fertility on organic farm. Center environmental
farming system (CEFS), 1-31. www.cefs.ncsu.edu.
Baranski M., et al. (2014): Higher antioxidant and lower cadmium con-
centrations and lower incidence of pesticide residues in organically grown
crops: a systematic literature review and meta-analyses. British Journal of
Nutrition, 1, 1-8
Berenji J., Mlenković S., Kalentić M., Stefanović E. (2013): Nacionalna is-
traživačka agenda za sektor organske proizvodnje. Deutsche Gesellschaft
für Internationale Zusammenarbeit (GIZ) GmbH, ACCESS – Program
za razvoj privatnog sektora u Srbiji, Publikum, Beograd, 1-31.
Bilsborrow P., Cooper J., Tetard-Jones C., et al. (2013): The effect of or-
ganic and conventional crop production systems on the yield and qual-
ity of wheat (Triticum aestivum) grown in a long-term field trial. Eur. J.
Agron., 51, 71-80.
Brandt K., Leifert C., Sanderson R., et al. (2011): Agroecosystem manage-
ment and nutritional quality of plant foods: the case of organic fruits and
vegetables. Crit. Rev. Plant Sci., 30, 177-197.
Crowder D.W., Northfield T.D., Strand M.R., Snyder W.E. (2010): Or-
ganic agriculture promotes evenness and natural pest control. Nature,
466(7302), 109. DOI: 10.1038/nature09183
Dabney S.M., Delgado J.A., Reeves D.W. (2001): Using winter cover
crops to improve soil and water quality. Community of Soil Science Plant
Analysis, 32(7&8), 1221-1250.
omski fakultet u Čačku, Grafika Jureš, Čačak, 1-295.
109
Giardina P.C., Litton C.L., Crow S.E., Asner G.P. (2014): Warming-relat-
ed increases in soil CO2 efflux are explained by increased below-ground
carbon flux. Nature Climate Change, DOI: 10.1038/nclimate2322
Golubović Ćurguz V., Raičević V., Tabaković-Tošić M., Veselinović M.,
Jovanović Lj. (2010): Same physiological characteristics of the three ec-
tomycorrhizal fungi from Suillus genus. Minerva biotecnologica, 22(1),
1-7. http://www.minervamedica.it
Golubović Ćurguz V., Tabaković-Tošić M., Veselinović M., Raičević V.,
Dražić D., Jovanović Lj., Kiković D. (2010 a) The influence of the heavy
metals on the growth of ectomycorrhizal fungi. Minerva biotecnologica,
22(1), 17-22. http://www.minervamedica.it
Golić Z., Raičević V., Antić-Mladenović S., Kiković D., Jovanović Lj.
(2006): Chromium and nickel resistant bacterial population in the baux-
ite mine soil Milici (BIH). Proceedings of the IInd International Sympo-
sium of Ecologists of the Republic of Montenegro, Kotor, 315-320.
Hoorman J., Rafiq I. (2010): Understanding Soil Microbes and Nutrient
Recycling. Fact sheet, Agriculture and Natural Resources,
IAASTD (2005-2008) (http://www.warmwell.com/iaastd.html
Ilić S.Z, Kapoulas N., Šunić Lj. (2014): Tomato Fruit Quality from Or-
ganic and Conventional Production. In: Organic Agriculture Towards
Sustainability, InTech Open Access Company.
Jovanovic Lj., Raicevic V., Morina F., Kikovic D., Nesic N., Lalevic B., Dra-
zic D. (2006): BIO FILTERS: Use of different biomaterials as a sorbents
for the removal of heavy metals from polluted water. Proceedings of the
IInd International Symposium of Ecologists of the Republic of Montene-
gro, Kotor, 383-390.
Јovanović Lj., Raičević V., Kiković D., Cupać S., Nešić N., Lalević B.,
Nikšić M., Dražić D. (2005): Bioremediation of the polluted soils and wa-
ters. Zemljište i biljka, 54(2), 139-150.
Kastori R., Milošević N. (2011): Ekološki i fiziološki aspekti kisele sredi-
ne, zemljište, biljke i mikroorganizmi. Institut za ratarstvo i povrtarstvo,
Novi Sad, 1-199.
Keating B., Carberry P., Bindraban P., Asseng S., Meinke H., Dixon J.
(2010): Eco-efficient Agriculture: Concepts, Challenges and Opportuni-
ties. Crop Science, 50, 109-119.
110
Koermoeczi P., Danilovic G., Manczinger L., Jovanovic Lj., Pankovic D.,
Vagvoelgyi C., Kredics L. (2013): Species Composition of Trichoderma
Isolates from the Rhizosphere of Vegetables Grown in Hungarian Soils.
Frenesius Environmental Bulletin, 22(6), 1736-1741.
Lazić B., Lazić S. (2008): Organska poljoprivreda. U: Organska poljo
privreda (Lazić B., Babović J., urednici), Institut za ratarstvo i povrtarst-
vo, Novi Sad, Tom I, 7-40.
Magdoff F., van Es H. (2001): Building Soils for Better Crops, 2nd edition.
Sustainable Agriculture Network, Beltsville, MD. www.sare.org/publica-
tions/soils.htm.
Morina F., Jovanovic Lj., Mojovic M., Vidovic M., Pankovic D., Veljovic
Jovanovic S. (2010): Zinc-induced oxidative stress in Verbascum Thapsus
is caused by an accumulation of reactive oxygen species and quinhydrone
in the cell wall. Physiologia Plantarum, 140(3), 209-310.
Pangnakorn U. (2004): Effect of tillage and traffic on soil organisms.
PhD Thesis, School of Land, Crop and Food Sciences, The University of
Queensland.
Quideau S.A. (2002): Organic matter accumulation. In: Encyclopedia of
Soil Science, New York, USA, Marcel Dekker Inc, 891-894.
Raičević V., Lalević B., Kljujev I., Petrović J. (2010): Ekološka mikrobi-
ologija (skripta). Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet (pro-
jekat: WUS Austria MSDP 004/2009), 1-193.
Raicevic V., Bozic M., Lalevic B., Rudic Z., Kikovic D., Jovanovic L.
(2013): Eutrophication: status, trends and restoration strategies for Palic
Lake. In: Water Treatment, InTech, 355-380.
Robinson D. (2007): Implications of a large global root biomass for car-
bon sink estimates and for soil carbon dynamics. Proc. R. Soc. B, 274,
2753-2759.
Søltoft M., Bysted A., Madsen K.H., et al. (2011): Effects of organic and
conventional growth systems on the content of carotenoids in carrot
roots, and on intake and plasma status of carotenoids in humans. J. Sci.
Food Agric., 91, 767-775.
Tuck S.L., Winqvist C., Mota F., Ahnström J., Turnbull L.A., Bengtsson
J. (2014): Land-use intensity and the effects of organic farming on biodi-
111
versity: a hierarchical meta-analysis. Journal of Applied Ecology, 51(3),

746-755.
Vrbnicanin S., Jovanovic L., Bozic D., Raicevic V., Pavlovic D. (2008):
Germination of Iva xanthifolia, Amaranthus retroflexus and Sorghum
halepense under media with microorganisms. Journal of Plant Diseases
and Protection, XXI, 297-302. http://www.jpdp-online.com/
BIOLOGICAL CHARACTERISTICS OF SOIL IN ORGANIC

AGRICULTURE
Summary: The microorganisms have been used over the

past 50 years to advance environmental protection, agricultural
biotechnology, and more effective treatment of agricultural and
municipal wastes. For many years, soil microbiologists and mi-
crobial ecologists have tended to differentiate soil microorganisms
as beneficial or harmful. They investigate their functions and how
they affect soil quality, plant growth and yield, and plant health.
Beneficial microorganisms are those that can fix atmospheric ni-
trogen, decompose organic wastes and residues, and suppress
plant diseases and soil-borne pathogens. They have ability to en-
hance nutrient cycling, and produce bioactive compounds such as
vitamins, hormones and enzymes that stimulate plant growth. By
concerning the soil, biological activity of microorganisms in the
soil significantly affects soil structure (pore size: the relationship
among pore and -water-air-microorganisms), soil stability and ag-
gregate size. Good structure of the soil affects water retention in
the soil and how much water is retained in the vicinity of the plant
roots.
Earthworms, ants, beetles produce a large number of macro
pores that allow rapid flow of water into and through the soil. Tiny
bugs and their excretions affect the production of stable soil ag-
gregates. Mushrooms and bacteria form slimy substances that bind
soil particles and stabilize them. Binding of organic matter making
stable soil aggregates preventing their elution. Mycorrhizal fungi
help plants to more easily acquire nutrients (phosphorus are trans-
112
ported directly by the hyphae from distant places to the roots of

plants in soluble form), and also help to stabilize soil aggregates. A
special of plant growth promoting rhizobacteria (PGPR) are known
to influence plant and root growth or change the concentration of
plant growth regulators like indoleacetic acid, or secrete substances
like plant hormones that promote growth and root activity.
Minimum soil tilling treatment enhances the number and
activity of communities in the soil, and soil compaction reducing
them. Well-developed network of soil organisms have ability to
recover from stressful situations (fires, floods, compaction, etc.)
damaged soil. Good biological activity of the soil helps the roots
to develop a large number of small of roots whose length may be
greater than 1000 km. Different organisms in the soil occupy differ-
ent ecological niches, and food sources used by organic matter that
is already in the soil, which means more diverse food in the soil in-
creased biodiversity. The diversity of the plants that are grown and
the diversity of their root exudates and plant biomass encourage
development, abundance and activity of micro and macro florae
and other organisms in the soil. The soil biota species are involved
in different nutritional cycles (N, P) in the soil. Biodiversity can
be enhanced by changing and improving soil conditions such as
temperatures, the water-air regime, mineral and organics food,
minimal processing, reducing soil compaction (compression) and
others. All of this soil biota enhanced the soil fertility for a long
time which is very important for organic production.
113
AGROTEHNIČKE MERE U ORGANSKOJ POLJOPRIVREDI
Prof. dr Nikola Bokan

Univerzitet Kragujevac, Agronomski fakultet u Čačku
Izvod: Pravovremenim uočavanjem značaja svih agrote-

hničkih mera koje se moraju primeniti u organskoj poljoprivredi
izbegava se gubitak vremena za prilagođavanje na ovaj proizvod-
ni koncept. Greške u njihovom sprovođenju imaju veliku težinu
i lako se uočavaju, tako da je najvažniji početni korak edukacija
proizvođača. Sve opisane agrotehničke mere nagoveštavaju njihovu
ulogu. Posebno je naglašen značaj prevencije koja je prisutna u
doslednom sprovođenju svake agrotehničke mere. Tako se i u me-
rama nege koje su krajnje direktne u suzbijanju korova, bolesti i
štetočina, može uočiti i njihov preventivni značaj, jer ako jednom
smanjimo populaciju štetnih organizama na nekom agrobiotopu,
već je reč o prevenciji za naredni usev koji ćemo gajiti na tom me-
stu. Osim direktnog uticaja, većina agrotehničkih mera deluje i
preventivno.
Uvod
Poljoprivredni proizvođač koji se opredeli za gajenje biljaka
u sistemu organske poljoprivrede ispred sebe ima isti spisak agrote-
hničkih mera, kao i onaj koji proizvodnji pristupa na kovenciona-
lan način. Od setve do žetve, u tehnologiji gajenja on će biti u prilici
da primenjuje iste mere, sa određenim specifičnostima. Prosečno
informisan poljoprivrednik, kao i potrošač, prvo će pomisliti da u
ovom proizvodnom sistemu nema prskanja pesticidima i da se ne
primenjuju mineralna đubriva. Ovo je samo delimično tačno, jer u
organskoj poljoprivredi postoji zakonom propisan spisak sredstava
dozvoljenih u zaštiti i ishrani biljaka.
Konvencionalna poljoprivreda druge polovine dvadesetog
veka za rezultat je imala značajan porast prinosa gajenih biljaka.
Ta „zelena revolucija“ je rezultat napretka u oblasti selekcije novih
genotipova, razvoja mehanizacije i intenzivne primene hemijskih
sredstava, pre svega mineralnih đubriva i pesticida.
115
Rad velikog broja ljudi je zamenjen „industrijalizacijom

poljoprivrede“ u kojoj savremeni farmer, uz pomoć mašina i broj-
nih inputa, čije je poreklo van gazdinstva, gaji biljke na jako veli-
kim površinama (Bokan i sar., 2014). Finalni proizvod dobija svoju
tržišnu i upotrebnu vrednost, pored ostalog zahvaljujući i prime-
ni velikih količina sredstava za ishranu i zaštitu biljaka, koji osim
što svojim reziduama ugrožavaju zdravstvenu bezbednost hrane,
intenzivnim korišćenjem ugrožavaju kvalitet poljoprivrednog i
prirodnog staništa, jer u kruženju materije i energije učestvuju i
agrohemikalije. Taj problem je odavno uočen, što je u zadnje dve
decenije dvadesetog veka kao rezultat imalo intenzivan razvoj in-
tegralne i organske (ekološke, biološke) poljoprivrede, kao i same
konvencionalne poljoprivrede, u kojoj se određenim merama štiti
životna sredina i jača potreba da se kupcima osim nutritivne, ga-
rantuje i zdravstvena ispravnost hrane; HCCP, Halal, GLOBAL
GAP...
Ovim se potvrđuje da pomenuti proizvodni sistemi, kao i
svi drugi koji postoje (biodinamička poljoprivreda), a u međuvre-
menu se pojavljuju i traže svoje mesto i neki novi (tradicionalna
poljoprivreda – mada je starija od konvencionalne, javlja se potreba
da i ona bude definisana i na određen način zvanično prepoznatlji-
va), jedni drugima pomažu da svi zajedno budu bolji za krajnje ko-
risnike, koji uočavajući njihove vrednosti imaju mogućnost izbora
pri kupovini hrane i tako utiču na promene i budućnost svakog od
njih. Zato nijedan od načina poljoprivredne proizvodnje ne treba
da bude prosuđivan sa omalovažavanjem i podozrenjem, jer svaki
ima svoje mesto i važnu ulogu u obezbeđenju opstanka ljudi i živog
sveta na Zemlji.
Preventivne mere
Preventivne mere za cilj imaju sprečavanje pojave korova,
bolesti i štetočina, jer je broj dozvoljenih preparata u organskoj po
ljoprivredi još uvek mali, a često se ne mogu nabaviti ni oni koji
postoje u svetu, jer zbog relativno malog broja proizvođača u Srbiji,
trgovci nisu zainteresovani da ih uvezu.
116
Agrotehničke mere u organskoj poljoprivredi
Zato je važno poznavati preventivne mere kojima se pojava neže

ljenih organizama u agrobiocenozi može preduprediti, ili ograničiti
na nivo niske štetnosti:
- Blagovremeno zaoravanje biljnih ostataka radi sprečava
nja preživljavanja štetnih organizama;
- Održavanje populacije korisnih insekata na nivou koji će
omogućiti pozitivne efekte njihovog prisustva u agrobiotopu;
- Upotreba kvalitetne vode za navodnjavanje (bez semena
korova, patogena i štetnih insekata) u optimalnoj normi (jer su-
višna voda pogoduje razvoju nekih bolesti, usporava rast korena i
destabilizuje biljku).
Brojne druge mere koje se primenjuju u tehnologiji gajenja
imaju i preventivni značaj. O njima će biti reči kada budu pome-
nute. One su inače postale i deo svih drugih proizvodnih sistema,
jer se vremenom došlo do saznanja o njihovom nespornom pre-
ventivnom delovanju. Tako se integralna poljoprivreda zasniva na
velikom broju agrotehničkih mera čija primena je u prvom planu
bazirana na njihovoj preventivnoj ulozi (izbor sorte, plodored,
upotreba zgorelog stajnjaka, blagovremena setva).
Izborom sorte tolerantne na neku značajnu biljnu bolest,
izbegavamo potrebu da je na neki drugi način suzbijamo. Prime-
na plodoreda je sastavni deo i konvencionalne poljoprivrede, jer
se plodosmenom useva smanjuje intenzitet pojave korova, bolesti
i štetočina i tako se koristi njegova fitosanitarna uloga, kao i ostale
prednosti (Bokan, 2003). Upotreba kvalitetnog zgorelog stajnjaka
je prevencija širenja korova, jer u nezgorelom stajnjaku dominira
seme korova koje je zadržalo klijavost. Blagovremena setva sertifi-
kovanim semenom u odgovarajućoj gustini obezbeđuje brz razvoj
useva i njegovu dominaciju nad korovima koji će tako zakasniti
sa nicanjem i biti u zaseni i podređenom položaju, a ne obratno.
U svakoj agrotehničkoj meri, pa i u merama nege koje su krajnje
direktne u suzbijanju korova, bolesti i štetočina, može se uočiti i
njihov preventivni značaj, jer ako jednom smanjimo populaciju
štetnih organizama na nekom agrobiotopu, već je reč o prevenciji
za naredni usev koji ćemo gajiti na tom mestu. A osim direktnih
117
uticaja, većina agrotehničkih mera u sebi nosi i ovu preventivnu

ulogu.
Ukratko pominjanje samo nekih preventivnih mera ima za
cilj da se naglasi značaj činjenice da nešto možemo preduprediti
(sprečiti), ili bar smanjiti, kada usvojimo princip da osim direktnog
uticaja, postoji uvek i neki koji nije u prvom planu, ali to ne znači
da ga nema. Sve ovo, kao i preventivna uloga ostalih mera, detaljni-
je će biti pomenuto u odgovarajućoj agrotehničkoj meri.
Izbor vrsta i sorti

Izbor vrsta i sorti u velikoj meri zavisi od prirodnih uslo-
va koje pruža neka lokacija kao stanište gajenih biljaka. Te uslove
određuju: tip zemljišta sa svojim osobinama, klimatski uslovi oda-
brane lokacije (količina i raspored svetlosti, toplote, padavina, oso-
bine vetrova), geografski položaj parcele, jer nas vezuje za neki tip
zemljišta i klimu koja tu vlada, elementi reljefa (nadmorska visina,
nagib i ekspozicija).
Kad uzmemo u obzir sve što nam je zadato, odnosno nepro-
menljivo, sledeći koraci pri izboru vrste i sorte su: tržište, odnosno
mogućnost povoljnog plasmana, znanje koje imamo o gajenju neke
vrste. Ako je gazdinstvo mešovito, onda je važno odabrati useve koji
će omogućiti ishranu domaćih životinja, a poželjno je da organska
farma bude mešovita, jer to vodi povećanju broja biljaka koje se
gaje, odnosno biološkoj raznovrsnosti, a tako se dobija i stajnjak
neophodan za održavanje i podizanje nivoa organske materije, hu-
musa i pristupačnih hraniva u zemljištu. Gajenjem leguminoznih
krmnih kultura povećava se broj vrsta uključenih u plodored, što
je značajno zbog njihove uloge u obezbeđenju azotnih hraniva na
biološki način, zahvaljujući simbiotskoj azotofiksaciji.
Odabrana vrsta svojom kompatibilnošću treba da obezbedi
njeno uključivanje u plodosmenu na plodorednim poljima gazdin-
stva, kao i mogućnost njenog čuvanja i prerade ako nam plasman
nije zagarantovan nekim ugovorom.
Veoma je važno odabrati autohtone (domaće) sorte, čime se
stiče sigurnost u proizvodnji sa aspekta njihove prilagođenosti na
118
lokalne agroekološke uslove, a značajne su i zbog očuvanja biodi-

verziteta, ali i stvaranja novih kultivara, kada ih uvrstimo u selek-
cione programe. Ideotip u oplemenjivanju sorti pogodnih za or-
gansko gajenje različit je po biljnim vrstama, ali u njemu dominira
potreba tolerantnosti na bolesti i štetočine, određena arhitektura
biljke koja bi joj obezbedila veću kompeticionu sposobnost sa ko-
rovima i niska potreba za hranivima. Deo sortimenta u organskoj
proizvodnji je odabran za gajenje zbog njihovog specifičnog ukusa
i kvaliteta, prepoznatljivog u odnosu na konvencionalne sorte, koje
su drugačijih kozumacionih karakteristika (Prodanović i Šurlan
-Momirović, 2006).
Osim primarno važne osobine da su prilagođene agroeko-
loškim uslovima staništa, poželjno je da odabrane domaće sorte
budu tolerantne na bolesti i štetočine. Mogu se izabrati i introduko-
vane sorte koje ispolje osobine slične autohtonim, što se proverava
njihovim gajenjem na manjim površinama, često u proizvodnim
mikroogledima, radi dokazivanja proizvodne i upotrebne vred-
nosti u sistemu organske produkcije. Tako je sortiment krompira
koji se dosta teško gaji u organskoj proizvodnji, u Srbiji u celosti
uvozni, ali je odabran i proveren empirijski, najviše sa aspekta to-
lerantnosti na dominantne bolesti (Broćić i sar., 2013). Neke biljne
vrste poput kukuruza i u konvencionalnoj poljoprivredi gajimo bez
primene insekticida i fungicida, tolerišući određeni procenat štete
koju nanose štetočine i bolesti, a oslanjajući se na preventivne mere
(Bokan, 2000). Pojedine kulture gajene u organskoj proizvodnji
sadrže više prirodnih biotoksina, kao što je solanin u krompiru i
tomatin u paradajzu, što povećava njihovu otpornost na bolesti i
štetočine (Lazić, 2012). Prednost autohtonih sorti može biti i nji-
hova manja potreba za đubrenjem, jer mnoge ne pripadaju intenzi-
vnim kultivarima.
U sortimentu jedne vrste treba odabrati bar dve do tri sorte,
jer tako smanjujemo rizik od podbačaja u proizvodnji neke od njih,
do kojeg može doći iz različitih razloga.
Raznovrsnost sortimenta je važna i zbog razlika u rano-
stasnosti, jer se tako produžava vreme žetve i period pokrivenosti
119
tržišta nekom gajenom vrstom. Istovremeno, na ovaj način se lakše

organizuje i izvodi ubiranje useva, transport, skladištenje i čuvanje.
Kada je reč o izboru kultura često se i u sistemu organske
proizvodnje opredeljujemo za združivanje useva, odnosno konso-
cijaciju, kada na istoj površini gajimo dve ili više različitih biljaka.
Pritom, odabir vrsta koje će biti jedna pored druge, treba da osi-
gura nepostojanje negativne alelopatije, a da kompeticiju za osno-
vne vegetacione činioce dovedemo na nivo koji je prisutan i u mo-
nističkom ratarenju. Vrste prisutne u konsocijaciji mogu koristiti
potpuno isti vegetacioni prostor na različite načine: seme se može
pomešati pre setve, ili se u već formirane redove usejavaju druge
vrste, ili svaka kutura ima svoje redove (odvojena setva, ili rasađi-
vanje), ili se setva obavlja u pojaseve (trake). Poznat je pozitivan
uticaj mahunarki na zemljište, kao i njihova nutritivna vrednost
zbog većeg sadržaja proteina. Neke od leguminoznih vrsta su po-
legljive, pa im je potreban oslonac koji mogu pronaći kada pored
njih posejemo i strna žita. Kao rezultat, dobijamo hranu bogatu be-
lančevinama i ugljenim hidratima. Osim grahorica, graška i drugih
jednogodišnjih vrsta, često se u strna žita usejava crvena detelina,
koja u naredne dve godine ostaje sama na parceli, a u prvoj godini
osim deteline dobijamo i otkos strnog žita. U konvencionalnoj po
ljoprivredi združivanje useva je najčešće smatrano recidivom koji
ukazuje na ekstenzivnost proizvodnje.
Danas se u traganju za novim, alternativnim rešenjima (or-
ganska i održiva poljoprivreda), polikultura koristi zbog niza po-
godnosti koje pruža. U ovom savremenom vidu združivanja biljaka
neke vrste gajimo jer su u sistemu organske poljoprivrede označene
kao biljke prijatelji. Njihova uloga je višestruka, a Lazić i Mileusnić
(2009) navode da cvetne, povrtarske, lekovite, začinske i medono-
sne vrste na više načina pomažu povrću:
- ispuštaju miris (eterična ulja) ili biohemijske supstance
koje odbijaju insekte;
- privlače korisne insekte, predatore;
- privlače insekte oprašivače;
- privlače štetne insekte, ostavljajući gajenu kulturu
nenapadnutu;
120
- kao zelenišno đubrivo apsorbuju hranljive materije i

kasnijim zaoravanjem ih vraćaju u zemljište;
- fiksiraju azot u zemljištu i smanjuju potrebu za
azotnim đubrivima;
- stvaraju hlad za biljke nižeg sprata rasta koje su osetljive
na direktnu sunčevu svetlost;
- štite manje otporne biljke od vetra i niskih temperatura;
- pružaju prirodnu potporu za biljke penjačice.
U organskom povrtarstvu zajedno se gaji veliki broj vrsta
(Tabela 1). Jedan od zadataka organske poljoprivrede je i očuvanje
i proširenje biodiverziteta, a gajenje biljaka prijatelja pored osta-
log upravo tome doprinosi. Osim toga, bogatstvo vrsta povećava i
profit, jer se pored gajenog povrća kao proizvodi mogu plasirati i
biljke prijatelji i to kao povrće, kao začin, lek, cvetni aranžman, a
doprinose i estetskom uređenju bio-bašte, povećavajući joj atrak-
tivnost (Lazić i Mileusnić, 2009). Ovo je značajno za razvoj mul-
tifunkcionalnog povrtarstva, gde bašta postaje i mesto opuštanja,
odmora, edukacije, povratka prirodi, odnosno osnova za razvoj
nepoljoprivrednih usluga, kao što je eko ili bioturizam (Lazić i sar.,
2013). Istovremeno, bio-bašta prepuna boja od proleća do duboke
jeseni je prava floristička poezija i specifična hortikulturna tera-
pija (Lazić i Mileusnić, 2009). Organska farma je sve češće i me-
sto na kojem potrošač može lično da se uveri u lepotu ambijenta,
način gajenja proizvoda koje kupuje i tako u daljoj komunikaciji
sa svojim okruženjem postaje hodajuća reklama za širenje ideje
o važnosti hrane uopšte, podstičući ljude da više saznaju o svim
načinima njenog dobijanja. U dvadeset prvom veku, zdravstvena
bezbednost hrane je postala imperativ svih proizvodnih sistema,
a povećanje površina sa organskim konceptom proizvodnje dopri-
nosi podizanju svesti i u svim drugim proizvodnim sistemima, koji
mnogim agrotehničkm merama pristupaju sa gledišta prevencije.
Pri izboru vrsta i sorti u organskoj poljoprivredi nekad
ćemo izabrati i one koje treba gajiti kao pokrovne useve. Razlog nji-
hove setve je da svojim gustim sklopom što više pokriju zemljište
sa ciljem da uguše korove i smanje eroziju zemljišta. Vreme setve
121
Tabela 1. Predlog vrsta pogodnih za združeno gajenje (Lazić, 2007)

Vrsta Sa vrstama
Beli luk paradajz, cvekla, mrkva, pasulj
Blitva rotkva, rotkvica, mrkva, boranija
paradajz, pasulj, spanać, salata, krastavac,
Celer
boranija
Crni luk crni luk, keleraba, beli luk, krastavac, boranija
rotkva, rotkvica, salata, kupusnjače, mrkva,
Grašak
komorač
crni luk, niska boranija, pasulj, celer, cvekla,
Krastavac
salata, kupusnjače, komorač
Krompir spanać, keleraba, boranija
crni luk, cikorija, paradajz, rotkva, rotkvica,
Mrkva
blitva, beli luk, grašak, vlašac
paradajz, celer, cvekla, rotkva, blitva, salata,
Niska boranija
krompir, krastavac, rotkvica
cikorija, spanać, celer, rotkva, rotkvica, salata,
Paradajz
kupusnjače, mrkva, pasulj
Peršun paradajz, rotkva, rotkvica
crni luk, cikorija, paradajz, boranija, špargla,
Salata rotkvica, rotkva, krastavac, komorač, grašak,
pasulj
paradajz, pasulj, celer, rotkva, rotkvica,
Spanać
krompir
ovih useva nije u glavnim rokovima, već se oni interpoliraju onda

kada je agrobiotop tradicionalno bez biljnog pokrivača i trpi štetu
od erozije i korova koji se u međuvremenu slobodno razvijaju.
Zato su važne osobine pokrovnih biljaka brz porast, kratko
stablo, plitak koren, kratak vegetacioni period i mala potreba za vo-
dom (Kovačević, 2010). Takvi usevi su neke vrste strnih žita, legu-
minoza i vlatastih trava. Konsocijacija vlatastih trava, samih ili još
122
bolje sa višegodišnjim leguminozama, odličan je primer efikasnosti

pokrovnih biljaka u suzbijanju korova, što u suštini predstavlja kul-
turni zaležaj, odnosno savremeni vid odmora zemljišta sa dugo-
trajnošću kao jedinom manom (Bokan, 2003).
U organskoj poljoprivredi u slučaju nedostatka drugih or-
ganskih đubriva, što se najčešće događa kada gazdinstvo nije mešo-
vito, neke biljke se gaje kao siderati, odnosno zelenišno đubrivo.
Tada biramo vrste koje brzo rastu i obrazuju mnogo organske ma-
terije (lupina, grahorica, bob, grašak, uljana repica, heljda, facelija,
raž, ovas, ječam, slačica...). U svim aktuelnim sistemima proizvod-
nje važno je prisustvo višegodišnjih leguminoza na plodorednim
poljima, jer je to ekonomski prihvatljiv vid odmora zemljišta zbog
kontinuirane produktivnosti, a zaoravanjem organskih ostata-
ka kao zelenišnog đubriva nakon perioda njihove maksimalne
eksploatacije, ovo je i način da se u zemljište unese dovoljno organ-
ske materije, potencijalnog humusa i hraniva (Bokan i sar., 2009).
Izbor lokacije
U tesnoj vezi sa izborom vrste i sorte je i izbor lokacije
(parcele) na kojoj ćemo ih gajiti. Svaki položaj nekog agrobioto-
pa pruža određene agroekološke uslove. Svaka njiva je na nekom
tipu zemljišta, određene nadmorske visine, nagiba i ekspozicije, pa
su tako uslovi uspevanja tesno povezani interakcijom zemljišnih,
fiziografskih i klimatskih prilika. Svi ovi vegetacioni činioci, zajed-
no sa odabranom vrstom, pravcem posejanih redova, gustinom i
načinom gajenja, stvaraju mikroklimu useva. Zato je izbor loka-
cije važan, jer rečne doline, kotline, brežuljkasti i brdoviti tereni
različitih geografskih širina i dužina, u zavisnosti od blizine manjih
i većih vodenih površina, planinskih masiva, naselja, travnih, šum-
skih i drugih biocenoza, opet zajedno sa prethodno pomenutim
faktorima, određuju uslove uspevanja gajenim biljkama.
U zavisnosti od konfiguracije terena, postoje tri osnovna
tipa lokacije: otvorena, zatvorena i zaklonjena.
- Otvorena lokacija je najizloženija direktnom uticaju svih
klimatskih uticaja, pri čemu je najčešće odlično provetrena i najto-
plija;
123
- Zatvorenu lokaciju karakteriše manje vazdušno strujanje,

zbog čega se povećava vlažnost zemljišta i vazduha, pa se povećava
mogućnost za brz razvoj biljnih bolesti;
- Zaklonjena lokacija je manje provetrena od otvorene, a
često je u zavisnosti od vrste, blizine i visine zaklona manje osunča-
na, pa je tako u proseku hladnija.
Na lokacijama koje se nalaze na nagnutim terenima i pripa-
daju trećoj, četvrtoj i petoj klasi (7 do 15, 15 do 40 i preko 40 stepe-
ni) osunčanost nije ista i potrebno je uvažiti uticaj ekspozicije, pa
su tako najbolje osvetljeni južni, a najslabije severni položaji (Mol-
nar, 1995). Na južnim, prisojnim stranama, temperatura vazduha
je i do tri stepena veća nego na severnim, tako da se tu sneg brže
topi, vegetaciona sezona počinje ranije i duže traje. Što je nagib veći
osunčanost je veća, pa je i suša izraženija zbog jakog zagrevanja
zemljišta i povećane evaporacije, uprkos tome što južni položaji u
proseku dobijaju više padavina od severnih. Zapadna ekspozicija
je toplija od istočne, jer se veći deo toplote na istočnim položajima
troši na isparavanje jutarnje rose. Tako će nam po vremenu zrenja
ista sorta, zbog delovanja toplotne sume, najpre sazreti na južnoj,
zatim na zapadnoj, potom na istočnoj i na kraju na severnoj ekspo-
ziciji.
Prilkom setve se zbog bolje osunčanosti najčešće bira pra-
vac sever-jug, ali pritom treba voditi računa i o pravcu duvanja
najčešćih vetrova. Nije dobro da oni duvaju poprečno na pravac
redova, jer je tako provetravanje i sušenje useva od nekog oblika
padavina najmanje. Ako želimo da smanjimo dužinu zadržava
nja vlage na biljkama, vetar bi trebalo da duva u pravcu redova. U
područjima gde često duvaju jaki vetrovi ne treba gajiti entomofil-
ne ksenogamne biljke za čije oprašivanje je neophodno prisustvo
insekata, jer je u takvim uslovima otežan njihov let i smanjeno
oprašivanje i oplodnja.
Lokacije na manjim nadmorskim visinama koje su u bli-
zini vodenih površina (stajaćih i tekućih) nisu povoljne za vrste i
sorte osetljive na pojavu bolesti. Zbog nešto veće vlažnosti zem
ljišta i vazduha i korovi imaju povoljne uslove za rast i razvoj. Na
124
ovakvim položajima često se mogu pojaviti pozni prolećni mraze-

vi, a nekad i rani jesenji, o čemu se takođe mora voditi računa jer
ove pojave skraćuju vegetacionu sezonu. Na nešto većim nadmor-
skim visinama brežuljkastog rejona lakše je kontolisati i suzbijati
korove, bolesti i štetočine. Izrazitim povećanjem nadmorske visine
u umerenom toplotnom pojasu srednja mesečna temperatura vaz-
duha se snižava sa svakih 100 m za pola stepena (termički gradi-
jent), pa na tim lokacijama možemo gajiti sličan sortiment kao i na
nižem području, ali će usevi kasnije dozrevati. Ovo nekad može
biti značajno zbog organizacionih razloga u rasporeda poslova, kao
i zbog dužeg prisustva svežih proizvoda na tržištu.
Pri izboru lokacije za gajenje biljaka u sistemu organske
poljoprivrede važno je da na staništu nema višegodišnjih rizom-
skih korovskih vrsta, poput pirevine, zubače, sirka i drugih. Ako
ima ovih korova, možemo ih se osloboditi gajenjem sudanske trave,
lucerke ili crvene deteline, jer one mogu svojom gustinom i čestim
košenjem da smanje zakorovljenost. Takođe, pre prijavljivanja za
organsku proizvodnju i pre ulaska u period konverzije moguće je
primenom totalnih herbicida suzbiti višegodišnje rizomske korove.
Najbolje je ako ih suzbijamo dobrim gazdovanjem, odnosno odgo-
varajućim sistemom obrade i plodoredom.
Odabir lokacije koja je u blizini konvencionalne proizvod
nje nosi brojne rizike za biljke gajene u organskom konceptu. Za-
kon omogućava proizvođačima da se samo na jednom delu svog
imanja opredele za organsku poljoprivredu, ali iz praktičnih razlo-
ga treba težiti što većoj prostornoj udaljenosti ovih sistema, kao i
podizanju određenih zaštitnih pojaseva, kako bismo olakšali suzbi-
janje korova, bolesti i štetočina, a i da bismo smanjili rizik od za-
nošenja vetrom pesticida i folijarnih đubriva iz konvencionalne na
površine gde se odvija organska proizvodnja. Zato je optimalno da
gazdinstvo u celosti bude opredeljeno za organsku poljoprivredu, a
da se na svojim obodima štiti od potencijalno negativnih uticaja iz
okruženja.
Pravilnikom o kontroli i sertifikaciji u organskoj proizvod-
nji i metodama organske proizvodnje (2011) je predviđeno uspo-
125
stavljanje zaštitnih biljnih pojaseva sa ciljem suzbijanja štetočina,

bolesti i korova. Živi pojas, ili druga fizička prepreka treba da spreči
uticaj primene sintetičkih sredstava koja se koriste u okruženju or-
ganske proizvodnje, a u njemu se proizvodnja mora odvijati po
organskim metodama. Osim toga, izolacioni pojas ima ulogu i da
zaštiti i obnavlja biodiverzitet što se manifestuje povećanjem broja
korisnih insekata, polinatora i predatora, čime se povećava oplod-
nja i podstiču procesi biokontrole u agroekosistemima (Filipović i
Ugrenović, 2012). Polja pojedinih organskih proizvođača u Srbiji
su ispresecana eko-koridorima sa cvetnim vrstama, što predstavlja
bioagrotehničku meru koja se primenjuje kako bi se stvorili povo
ljni uslovi za rast gajenih biljaka, ali i očuvao biodiverzitet. U dosa-
dašnjoj praksi najčešće su korišćene mešavine jednogodišnjih vrsta
(mirođija, neven, mak, kadifica, dragoljub, facelija, heljda, kamili-
ca), ali i dvogodišnje i višegodišnje vrste (lukovi, buvač, maslačak,
anis, morač, korijander, hajdučka trava, odoljen, deteline...) (Fili-
pović i sar., 2010).
Sve što je navedeno za izbor lokacije može se posmatrati
pre svega kao prevencija mnogih negativnih posledica, koje bismo
imali pri izboru neodgovarajućeg agrobiotopa za budući organski
proizvod. Zato je ova mera u brojnim publikacijama o integral-
noj i organskoj proizvodnji, kao i u sistemu poznatom kao dobra
proizvođačka praksa, jedna od prvih preventivnih mera koje se
pominju. Ovde je izdvojena kao važna agrotehnička mera koja se
sprovodi već pri rađanju ideje o početku bavljenja organskom po
ljoprivredom, kao i kasnije kada počne smena useva, što podrazu-
meva poznavanje osobina i potreba odabranih vrsta i sorti, kao i
uslova svake pojedinačne lokacije koju koristimo za gajenje biljaka.
Obrada zemljišta
Obrada zemljišta i gajenje biljaka u organskoj biljnoj pro-
izvodnji odvija se na način kojim se obezbeđuje da se održi ili
poveća sadržaj organske materije u zemljištu, poveća stabilnost i
biodiverzitet zemljišta, kao i da se spreči sabijanje i erozija. U or-
ganskoj biljnoj proizvodnji koristi se poljoprivredna mehanizacija i
126
oprema (mašine za obradu zemljišta, setvu, đubrenje i slično), koja

je pre upotrebe očišćena i dezinfikovana (Pravilnik, 2011).
Zemljište kao jedinstvena prirodna tvorevina, koju je čo-
vek od biotopa spontanih biocenoza redovnom obradom pretvo-
rio u agrobiotop, nezamenljivi je supstrat u kojem gajene biljke za
svoj rast i razvoj pronalaze oslonac, vazduh, vodu i hraniva. Po
ljoprivredno stanište sastavljeno od čvrste, tečne, gasovite i biofaze,
odlikuje se nizom fizičkih, hemijskih i bioloških osobina, na koje
se utiče svim agrotehničkim merama. Najdirektiniji uticaj na zem
ljište ostvaruje se obradom i đubrenjem, dok se ostalim postupci-
ma u tehnologiji gajenja postiže posredno delovanje i na zemljište.
Tako primena sredstava za zaštitu bilja, osim gaženja zemljišta, kao
posledicu ima intenzivan rad nekih zemljišnih mikroorganizama
koji razgrađuju višak pesticida. Izborom načina navodnjavanja
manje ili više utičemo na eroziju i kvarenje strukture zemljišta.
Odavno su uočene prednosti gajenja biljaka u obrađenom
zemljištu. Osim zbog same setve i početnog ukorenjavanja biljaka,
obrada zemljišta je važna i za stvaranje povoljne strukture, podsti-
canje biološke aktivnosti, bržu i bolju infiltraciju vode i vazduha,
unošenje biljnih ostataka i đubriva, suzbijanje korova, biljnih bole-
sti i štetočina. Pomenuti ciljevi obrade jednako su važni u svakom
agrarnom proizvodnom sistemu, pa i u organskoj poljoprivredi.
Nepravilno korišćenje zemljišta, uz kršenje naučnih ar-
gumenata, prepouručenih agrotehničkih i meliorativnih mera, u
konvencionalnoj poljoprivredi je dovelo do pogoršanja plodnosti
zemljišta, erozije i zagađenja zemljišne okoline (Dugalić i Gajić,
2012).
Višegodišnji izostanak primene organskih đubriva i plodo-
reda dugoročno nije mogao biti nadoknađen savremenom mehani-
zacijom i velikim količinama mineralnih đubriva.
Naprotiv, kao posledica zanemarivanja osnovnih principa
zemljoradnje u agrarno najrazvijenijim zemljama svi tipovi zem
ljišta su nepravilnom eksploatacijom u velikoj meri degradirani,
smanjenjem plodnosti zemljišta, pogoršanjem strukture, zbija
njem, debljom i čvršćom pokoricom, opadanjem sadržaja humusa,
127
izraženim vodnim deficitom, slabljenjem biološke aktivnosti zem

ljišta, jačom zakorovljenošću (Molnar, 1995). I mada zemljište na-
kon obrade na prvi pogled izgleda dobro, svi pomenuti parametri
koji govore o njegovoj degradaciji su i u konvencionalnoj poljopri-
vredi doveli prvo do redukcije, a kasnije do razvoja konzervacijskih
sistema obrade, koji za cilj imaju ne samo uštedu energije, već i du-
goročno poboljšanje niza osobina zemljišta, kao jedinstvenog i za
masovnu biljnu proizvodnju nezamenljivog prirodnog supstrata.
Najvažnije razlike u konceptu obrade u organskoj poljopri-
vredi u odnosu na kovencionalnu su u osnovnoj obradi zemljišta
i broju radnih operacija. Milojić (1990) ističe da je minimalizacija
obrade zemljišta jedna od osnova biološkog ratarstva i predlaže ka-
tegorizaciju po zemljišnim tipovima na pogodna, privremeno ne-
pogodna i nepogodna za minimalnu obradu. U organskoj poljopri-
vredi je od posebnog značaja da se obradom obezbedi stimulacija
bioloških procesa u zemljištu, smanjenje zakorovljenosti i pojava
bolesti i štetočina. Sistem obrade zemljišta treba prilagoditi potre-
bama gajene biljke, plodoredu, tipu zemljišta, klimatskim uslovima
i reljefu agrobiotopa.
Jedna od najčešćih zabluda vezanih za organsku poljopri-
vredu je da se u njoj ne ore raoničnim plugom (Znaor, 1996). Zbog
svih poznatih prednosti oranja kao osnovne obrade zemljišta, ono
ima svoje mesto i u organskoj proizvodnji hrane. Ako ne postoji
opasnost od erozije i ako zemljište nije izrazito peskovito, značajno
je obaviti jesenje oranje, jer je mraz najbolji orač. Mržnjenjem vode
u pooranom zemljištu se stvaraju kristali leda koji ga sitne, a jedan
od najvažnijih zadataka obrade je stvaranje mrvičaste strukture.
Kao i u svim drugim proizvodnim konceptima, promenom dubine
oranja i smenom različitih useva, koji svojim korenom na različit
način prožimaju i vezuju zemljište, izbegava se stvaranje plužnog
đona. On se neće formirati ni zbog činjenice da se u obradi zem
ljišta u organskom konceptu proizvodnje često koriste i razrivači,
koji najčešće rade na dubini od 30 do 40 cm (čizel plugovi).
U organskoj poljoprivredi se preporučuje oranje raoničnim
plugom ne dublje od 20 cm, a ponekad se ono i ne navodi osim
128
u kontekstu primene čizel plugova, odnosno razrivača. U osnovi

„straha od dubokog oranja“ je težnja da se biološki najaktivniji deo
zemljišta, okretanjem plastice plugom, ne baci preduboko na dno
brazde. Zato se teži različitim vidovima konzervacijske obrade u
kojima se oranje ne obavlja, ili se povremeno ore na 10, 15 ili 20
cm dubine, a dublji slojevi zemljišta bivaju obrađeni razrivanjem,
do dubine neophodne za razvoj korena gajene vrste. Tako je ne-
kad moguće samo orati na pomenutu dubinu i nakon predsetve-
ne pripreme obaviti setvu, pre svega strnih žita, što se već odavno
radi i u konvencionalnoj proizvodnji, dok je za korenasto-krtolaste
useve osim oranja važno obaviti i razrivanje, jer se ovim podstiče
rast i razvoj korenovog sistema, što je važan preduslov za visok pri-
nos. Imajući u vidu činjenicu da se u ovom proizvodnom sistemu
u ishrani biljaka često koriste različita organska đubriva, jasno je
da se ona mehanizovano najbolje mogu uneti u zemljište oranjem
raoničnim plugom na određenu dubinu. Tako Lazić i sar. (2013)
navode da se osnovna obrada zemljišta za gajenje povrća oba
vlja oranjem do 25 cm, a po potrebi i dublje (radi čišćenja terena,
produbljivanja oraničnog sloja, unošenja veće količine organskog
đubriva).
Dopunska obrada zemljišta sa jedinstvenim ciljem pred-
setvene pripreme zemljišta može se obaviti različitim oruđima,
tanjiračama, kultivatorima, drljačama, setvospremačima. Potreb-
no je izvršiti rastresanje, mešanje i ravnanje zemljišta. Poravnatost
površine parcele je važna zbog precizne setve sejalicama, često na
malu dubinu, zatim zbog formiranja ujednačenog pravca redova,
radi eventualnog plevljenja, okopavanja i međurednog kultiviranja.
Ako se setva obavi u suvo zemljište, mora se izvršiti valjanje da bi
seme došlo u bolji kontakt sa zemljištem i da bi se pojačao kapilarni
uspon vode do setvenog sloja, što ubrzava klijanje i obezbeđuje rav-
nomerno nicanje, a važan je preduslov osvajanja životnog prostora
za gajene biljke.
Tokom vegetacionog perioda, radi suzbijanja korova osim
ručno plevljenjem i motikom, ono se izvodi i oruđima za obradu
zemljišta; kultivatorima, češalj-drljačama, rotirajućim četkama, pri
129
čemu se ovim oruđima plitko obrađuje zemljište, uništava poko-

rica, smanjuje evaporacija, poboljšava aeracija i životni uslovi za
živi svet zemljišta, koji nam je od izuzetne važnosti za useve. Uz
primenu organskih đubriva i plodored ovo je jedan od načina da
biodiverzitet zemljišta bude očuvan i uvećan, jer tako podržavamo
međuzavisnost živog sveta.
Đubrenje
Ishrana biljaka, uz njihovu zaštitu od korova, bolesti i šte-
točina, predstavlja najveći problem u ostvarenju zadovoljavajućih
rezultata u organskoj poljoprivredi. Često se ističe da je smanjenje
prinosa usled nemogućnosti korišćenja većine klasičnih mineral-
nih đubriva, prepreka koja sputava poljoprivredne proizvođače da
se brže i lakše opredele za organsku proizvodnju. Međutim, upravo
je intenzivna primena velikog broja industrijskih mineralnih đubri-
va, uz zanemarivanje unošenja organskih đubriva, mnoga poljopri-
vredna zemljišta i sa njih požnjevene useve pretvorila u ekološki
neprihvatljive. Ovo je osim razvoja organske poljoprivrede, dovelo
i do pojave drugih koncepcija, poput integralne poljoprivrede 1975.
godine (Molnar, 1995), kao i razvoja različitih kontrolnih mehani-
zama, poput dobre proizvođačke prakse (GLOBAL GAP), čiji cilj je
zaštita potrošača i distributera hrane od eventualne neodgovorno-
sti proizvođača, koji imaju zadatak da tržištu ponude zdravstveno
bezbednu hranu.
Svi danas prisutni proizvodni sistemi zasnivaju se na sa-
znanjima da se nekontrolisanom primenom đubriva i sredstava
za zaštitu bilja ugrožava životna sredina, zdravlje ljudi i opstanak
živog sveta. Sve što na različite načine dospeva na poljoprivredna
staništa, u globalnom kruženju materije i energije, u nekom trenut-
ku može ograničavajuće uticati na biodiverzitet.
Nekontrolisanom upotrebom azotnih đubriva raste sadržaj
nitirita u biljnim proizvodima i u podzemnim vodama, a fosfor-
na đubriva u zavisnosti od porekla uticala su na povećanje sadrža-
ja kadmijuma u zemljištu (Milojić, 1990). Nakupljanje nitrata u
prirodi kao posledica nekontrolisane primene azotnih đubriva,
130
direktno ugrožava zdravlje ljudi i životinja, dok fosforna đubriva

kao primesu sadrže teške metale (Cd, Ni, Cr, Hg, Zn), a treći važan
makroelement kalijum, koji primenjen u većoj količini nije štetan
za životnu sredinu, usled antagonizma sa drugim katjonima oteža-
va nakupljanje magnezijuma i kalcijuma u biljkama, umanjujući im
nutritivnu vrednost (Kastori, 1995). Unošenjem visokih doza mi-
neralnih đubriva pogoršava se pristupačnost mikroelemenata (Zn,
B, Cu, Mo), što primetno snižava kvalitet biljnih proizvoda (Đukić
i sar., 2007).
U zemljištima Vojvodine na osnovu preko 200.000 analiza
utvrđeno je sniženje sadržaja humusa za 0,5 do 1,0%, što predsta-
vlja izuzetno visoko smanjenje, a rezultat je intenzivne obrade uz
upotrebu mineralnih đubriva i zanemarivanje primene organskih
đubriva (Vasin, 2012). Zemljište je teško obnovljivi prirodni resurs
i sve važne međunarodne deklaracije o korišćenju prirode naglaša-
vaju značaj zemljišta kao sveopšteg dobra čovečanstva koje se mora
zaštiti zajedničkim delovanjem nauke, politike i društva u celini
(Dugalić i Gajić, 2012).
Definicija organske poljoprivrede ističe da je ona celovit
sistem upravljanja proizvodnjom koji se bazira na ekološkim prin-
cipima, visokom stepenu biološke raznovrsnosti (biodiverzitet),
očuvanju prirodnih resursa, primeni visokih standarda o dobro-
biti životinja i načina proizvodnje korišćenjem prirodnih supstanci
i postupaka. Zato, organska proizvodnja nije samo, kako se često
govori, poljoprivreda koja ne primenjuje mineralna đubriva, pesti-
cide i druga sintetizovana hemijska sredstva. Ona je mnogo više od
toga. Sa izrazitim ekološkim principima ponekad je teško shvatljiva
upravo zato što se mora razumeti, znati i primeniti celovit sistem,
odnosno tehnologija proizvodnje, a ne pojedinačne agrotehničke
mere (Lazić, 2012). Ovo nas vodi ka ključnom zakonu delovanja
vegatacionih činilaca koji ističe da oni deluju pojedinačno, ali i
zajedno, utičući jedni na druge, međusobno se uslovljavaju i do-
punjuju, a krajnji efekat je rezultanta svih uticaja. Tako je đubrenje
agrotehnička mera kojom treba obezbediti pravovremenu i odgo-
varajuću ishranu biljaka, samim izborom đubriva i vremenom pri-
131
mene odgovorno i za zdravstveno stanje useva (ishranjene biljke

su otpornije na bolesti i štetočine), i za suzbijanje korova (jer se
usev brzo razvije i dominira u ovoj konkurenciji), i za toleranciju
na sušu (duže je može izdržati), i naravno, za visinu i kvalitet ostva-
renog prinosa.
U organskoj biljnoj proizvodnji mogu se u skladu sa zako-
nom primenjivati sredstva za ishranu bilja i oplemenjivači zem
ljišta (Pravilnik, 2011). Ukupna količina stajskog i drugih organ-
skih đubriva koja se koriste u organskoj proizvodnji ne može da
pređe 170 kg azota po ha površine godišnje, zbog mogućeg za-
gađenja zemljišta i voda nitratima. Osim stajnjaka, koji mora biti
proizvod organskog stočarstva, za povećanje plodnosti zemljišta i
ishranu biljaka mogu se koristiti žetveni ostaci, zelenišno đubrivo,
običan kompost, glistenjak, treset i sertifikovana komercijalna or-
ganska i mikrobiološka đubriva. Čvrsti stajnjak mora se pripremiti
i negovati po nekom od poznatih postupaka, na dobro lociranom
đubrištu određenih osobina, da bismo u procesu zgorevanja dobili
kvalitetno đubrivo, visoke upotrebne vrednosti (Bokan i sar., 2005,
2006, 2007). Kompost je jedno od najstarijih organskih đubriva,
a ujedno i najprihvatljiviji način uklanjanja biorazgradivog otpada
koji u zemljištu poboljšava niz osobina (strukturu, vodni kapaci-
tet, aerisanost, mikrobiološku aktivnost, pristupačnost hraniva),
a ujedno povećava otpornost samog useva (Mirecki i sar., 2011).
Veoma je važno, ne samo za organsku proizvodnju već i za podi
zanje svesti svih građana, popularisati kompostiranje organskog
otpada sa okućnica, iz domaćinstava, iz škola, vrtića, parkova,
fabričkih krugova i svih prostora gde se kao višak kontinuirano
pojavljuju pokošena trava, opalo lišće, ostaci hrane. U kruženju
materije i energije, organski otpad često završava u kontejnerima
pomešan sa nerazgradivim ili sporo razgradivim smećem, gde se
organski deo trajno gubi, a povećava komunalnu nehigijenu, šire
njem neprijatnih mirisa i povećanjem mogućnosti razvoja i širenja
po zdravlje štetnih organizama. Fito-eko preparati su čajevi biljaka
bogati hranljivim materijama koji se osim za ishranu biljaka koriste
i u zaštiti bilja zbog fitocidnog delovanja (Lazić i sar., 2013). Mogu
132
se upotrebiti i drugi organski materijali koji su nus-proizvodi bilj-

nog i životinjskog porekla, a osim organskih, za ishranu biljaka se
koriste i mineralna đubriva, kao što su drveni pepeo, mlevene fos-
fatne stene, sirove kalijumove soli, kalcijum-karbonat, magnezijum
i kalcijum-karbonat, kameno brašno, glina (Pravilnik, 2011).
Često se organskoj proizvodnji prigovara da zbog nedovo
ljne ishranjenosti usevi daju niže prinose. Pritom se zaboravlja da
to sniženje nije uvek veliko, a da se korist od organskog proizvo-
da manifestuje boljim kvalitetom. Organska hrana je sertifikovan
proizvod koji ne sadrži štetne ostatke pesticida i nekvalitetnih mi-
neralnih đubriva, a ima veći sadržaj suve materije (za oko 25%),
više vitamina C (oko 28%), veći je sadržaj beta karotena, zatim
flavonoida i antioksidanata, a u povrću je za oko 90% manje ni-
trata, veoma štetnih za čoveka, a posebno za decu (Lazić, 2012).
Osnovni princip ishrane biljaka u organskoj poljoprivredi je preko
povećanja plodnosti zemljišta i pristupačnosti hraniva, što zahteva
poznavanje karakteristika zemljišta i dozvoljenih đubriva (Lazić
i sar., 2013). Postojanje prirodnih ekosistema, koji egzistiraju bez
pozitivnog uticaja čoveka i uprkos zagađenju životne sredine, do-
kazuje samoodrživost živog sveta, na osnovnim ekološkim princi-
pima kruženja materije i energije, adaptacije, prirodne selekcije i
borbe za opstanak.
Plodored
Zemljište se koristi na različite načine pod različitim bilj-
nim vrstama, a u vezi sa specifičnostima tih vrsta (morfološke i fi-
ziološke osobine kulture, cilj gajenja, agroekološki uslovi). Različiti
su sistemi proizvodnje na oranicama, travnjacima, voćnjacima,
vinogradima i u kombinaciji različitih kultura. Cilj ovih sistema
je maksimalno korišćenje vegetacionih činilaca radi visoke, kva-
litetne i ekonomične proizvodnje, uz održavanje visoke plodnosti
zemljišta.
Sistemi biljne proizvodnje na oranicama su: plodored, slo-
bodna plodosmena, monokultura i združene kulture.
133
Doajen našeg ratarenja i autor prvog udžbenika za Opšte

ratarstvo u Jugoslaviji, profesor Todorović (1960), plodored je
definisao kao „Plan iskorišćavanja vegetacione sredine, u prvom
redu klime i zemljišta, putem gajenja kulturnih biljaka, u jednom
određenom redosledu, i to kako u vremenu tako i u prostoru“. Veći
broj autora plodored definiše kao sistem vremenske i prostorne
smene useva (Molnar, 1995; Kovačević, 2003; Bokan, 2010). Po toj
definiciji plodored obuhvata: vremensku smenu useva ili plodo
smenu, prostornu smenu useva ili poljosmenu, i odmor zemljišta.
Plodosmena podrazumeva smenu useva na istom polju
kroz proteklo vreme. Praktično, na istoj njivi (polju), jedne godine
gajimo na primer pšenicu, sledeće soju, a treće godine kukuruz.
U jednom trogodišnjem plodoredu ovim se završava jedna rotaci-
ja (ili obređaj) i započinje sledeća. Poljosmena je prostorna smena
useva po poljima. Svi usevi jednog plodoreda, u toku jedne godi-
ne, nalaze se prostorno odvojeni, na različitim parcelama. Ili, je-
dan usev se gaji uvek na nekom drugom polju, sve do kraja rotacije
(opet kroz proteklo vreme, odnosno kroz vegetacione sezone koje
se smenjuju). Odmor zemljišta po definiciji jeste sastavni deo plo-
doreda, ali u savremenoj poljoprivredi se ponegde može primenti
poluugar, kada zemljište obrađujemo a ne zasejavamo, na primer
posle žetve ozimih useva pa sve do setve jarih naredne godine.
Međutim, to je period kada setvom međuuseva možemo ostvariti
dve žetve godišnje, što jeste cilj intenzivne proizvodnje. Takođe, to
je i vreme kada možemo sejati pokrovne useve, kao i siderate (bilj
ke za zelenišno đubrenje). Zato se kao jedini potpuno prihvatljivi
odmor može preporučiti kulturni zaležaj, kada se setvom višego-
dišnjih trava i legumnoza zemljište odmara nakupljajući organsku
materiju, popravljajući strukturu, a za to vreme dobijamo otkose
vredne stočne hrane, kao i mogućnost korišćenja ispašom.
Svrha plodoreda je da se u sklopu ostalih agrotehničkih i
ekonomskih mera održava i podiže plodnost zemljišta, i postižu
visoki prinosi u dugom vremenskom periodu. Antipod plodoredu
je monokultura, ili gajenje istog useva više godina na istoj površini.
Zato se pri isticanju prednosti plodoreda, on skoro uvek poredi sa
svojom suprotnošću – monokulturom. Za uvođenje plodoreda kao
134
sistema proizvodnje postoje tri grupe razloga: biološki, agroteh-

nički i organizaciono-ekonomski, a svi zajedno predstavljaju važan
deo edukacije poljoprivrednih tehničara i agronoma.
Pri planiranju plodoreda, osim svega što je važno za plodo-
red u svim proizvodnim koncepcijama, u organskoj poljoprivredi
se treba dosledno pridržavati nekih osnovnih pravila:
- Minimalna je trogodišnja rotacija, što znači da će isti usev
doći na isto mesto posle tri godine, a za neke biljne vrste je i to
malo. Poželjno je da plodoredi budu sa što većim brojem kultu-
ra i polja, što se u organskoj poljoprivredi često i ostvaruje, jer su
proizvođači u dovoljnoj meri obavešteni o svim prednostima takve
prakse;
- Smena useva treba da omogući blagovremeno i kvalitetno
obavljanje drugih agrotehničkih mera (obrada, đubrenje, setva);
- Potrebno je smenjivati useve dubokohodnog korena use-
vima plitkohodnog korena, kao i useve sa velikom biomasom ko-
rena i drugih biljnih ostataka kulturama koje ostavljaju manju bio-
masu (Malešević i sar., 2008);
- Smenjivati uskoredne useve gustog sklopa širokorednim
kulturama (okopavinama);
- Neophodno je poštovati podnošljivost biljaka i intenzi-
viran plodored,odnosno gajenje naknadnih useva o čemu je već
bilo reči kod redosleda useva.
Setva
Nakon izbora lokacije, vrste i sorte koje ćemo gajiti u pla-
niranoj plodosmeni, posle odgovarajućeg đubrenja i obrade zem
ljišta sledi setva u optimalnom roku, kvalitetnim sertifikovanim
semenom. Svaka agrotehnička mera svoj puni efekat pokazuje ako
se primeni blagovremeno. Kao jedan od čestih primera za spro-
vođenje ovog načela, navodi se vreme setve. Kao što su važni je-
senje oranje i primena pesticida u tačno određenom trenutku, tako
je važno i setvu obaviti u optimalnom vremenu. Ta neophodnost
se ogleda u blagovremenom nicanju i formiranju redova gajenih
biljaka, kako bi svojim ubrzanim rastom i razvojem habitisa zau-
135
zele za njih planirani vegetacioni prostor. Prethodno primenjenim

merama korovi se nalaze u zaostatku u odnosu na gajene biljke, pa
je ovo važna preventivna mera u njihovom suzbijanju. Osim toga,
biljke sejemo u određenim rokovima setve kako bismo do finalnog
prozvoda došli u planirano vreme, onda kada nam trebaju na gaz-
dinstvu, ili kada su najpovoljniji uslovi za njihov plasman, čuvanje
ili preradu.
Osim blagovremenosti važno je posejati svaku gajenu vr-
stu u odgovarajućoj gustini, čime se obezbeđuje optimalan broj bi
ljaka za najveći prinos po hektaru, što je rezultat interakcije sorte,
tipa zemljišta, klimatskih uslova i primenjene tehnologije gajenja
(Bokan i sar., 1997, 1998, 2001; Bokan i Malešević, 2004). Speci-
fičnost organske proizvodnje je i nešto ređa setva, zbog boljeg pro-
vetravanja useva i bržeg sušenja biljaka, što smanjuje mogućnost
razvoj nekih bolesti (Slika 1). Na ovaj način, eventualni manjak je-
dinki za veći ukupan prinos nadoknađuje se većim habitusom po-
jedinačnih biljaka i porastom njihovog individualnog prinosa, jer
im je obezbeđen neuobičajeno veliki vegetacioni prostor. Vrlo često
se i usevi gustog sklopa seju ređe (Slika 2), da bi se i u njima moglo
obaviti mehaničko uništavanje korova.
Nega useva
Sve mere tehnologije gajenja u organskoj poljoprivredi tre-
ba da doprinose prevenciji, kako bi potreba za negom useva bila što
manja. Kontinuiranom primenom odgovarajućeg sistema obrade
zemljišta, plodoredom, adekvatnim đubrenjem, pravilnom setvom
i nizom mera nege, moguće je ublažiti negativan uticaj nedosta
tka vode i visokih temperatura na prinos i kvalitet njivskih useva
(Bokan i sar., 2008). Međutim, ipak postoje momenti kada je neo-
phodno u određenim fenofazama rasta i razvoja nekom od mera
nege biljkama obezbediti povoljnije životne uslove. Tako u periodu
nedostatka vode u zemljištu treba obaviti navodnjavanje, najbolje
po sistemu kap po kap, a izbegava se orošavanje jer ono favorizuje
razvoj bolesti (Milenković, 2011).
Klasično prihranjivanje azotnim mineralnim đubrivima
ima alternativu u primeni organskih, dozvoljenih mineralnih i mi-
136
Slika 1. Manji broj biljaka obezbeđuje bolju mikroklimu useva
Slika 2. Kultivator za međurednu obradu gustoredih useva
137
krobioloških đubriva. Osim Pravilnikom (2011) odobrenih đubri-

va mogu se koristiti komercijalna đubriva sa organskim sertifika-
tom, kao i brojne kombinacije tečnih razređenih biljnih ekstrakata
koprive, gaveza, preslice, kamilice, maslačka... (Lazić i sar., 2013).
Nekim usevima neophodno je kao meru nege obezbediti
dopunsko oprašivanje mehaničkim putem (ručno, ventilatorima,
vibratorima) ili prirodnim putem (korišćenjem bumbara).
U skladu sa potrebama gajenih biljaka, odnosno biološkim
zahtevima vrste, u mere nege spada i podešavanje broja biljaka
(proređivanje, dopunska sadnja), postavljanje oslonca, rezidba
(skidanje zaperaka, zalamanje vrhova), ogrtanje, zasenjivanje.
U slučaju pojave niskih temperatura nekad postoji potreba
zaštite useva, što se osim gajenjem u zaštićenom prostoru ostvaru-
je zagrevanjem, zadimljavanjem, orošavanjem... Kod višegodišnjih
voćaka krečenjem stabla i ramenih grana usporava se razvoj bilja-
ka i smanjuje mogućnost oštećenja poznim prolećnim mrazevima,
a sličan efekat se ostvaruje i delimičnim pokrivanjem biljaka sla-
mom, plevom, suvim lišćem i sličnim prirodnim materijalima.
Uklanjanje korova iz useva mehaničkim putem (kopa
njem, međurednim kultiviranjem) osim njihovog suzbijanja važ-
no je i zbog zahvatanja površinskog sloja zemljišta oruđima, čime
se razbija pokorica i poboljšavaju vodno-vazdušne osobine, jer se
umanjuje evaporacija. Malčovanje je u osnovi mera suzbijanja ko-
rova, ali zastiranje različitim materijalima ima za cilj i mikrokli-
matsko poboljšanje toplotnih uslova, kao i duže zadržavanje vode u
zemljištu. Značajna je i higijenska uloga malč-materijala, jer mnogi
obezbeđuju manje vlaženje samih biljaka, kao i bolji izgled dobije-
nih proizvoda (tako se na primer i u konvencionalnoj proizvodnji
upotrebom malč-folija dobijaju čisti i sjajni plodovi jagode).
Svakako najsloženija mera nege u organskoj poljoprivre-
di je suzbijanje bolesti i štetočina, a ona se zasniva na prevenciji.
Osmatranjem (monitoringom) useva, treba pratiti promene u nje-
mu i pravovremenom primenom dozvoljenih biopesticida obaviti
selektivnu zaštitu na napadnutim biljkama.
138
Slika 3. Dan polja organske poljoprivrede, Institut “Tamiš”, 26.06.2012.
Pre primene direktnih mera, osnov zaštite je više puta pominjana

prevencija, koja osim već rečenog podrazumeva i formiranje kom-
penzacionih površina (Milenković, 2011), ili biokoridora (Lazić i
sar., 2013) sa ciljem da se u njima odomaće korisni organizmi: pti-
ce, ježevi, insekti – predatori, biljke prijatelji...
Ovde su ukratko navedeni samo neki od osnovnih pravaca
nege i zaštite bilja u organskoj poljoprivredi, a za njihovo slože-
nije sagledavanje neophodno je praćenje savremene literature,
naučnih i stručnih časopisa, praktičan rad i kontakt sa organskim
proizvođačima (Slika 3), studiranje i kontinuirana celoživotna
edukacija.
Suzbijanje korova
Korovi, kao nepoželjne biljke koje rastu pored gajenih vr-
sta, predstavljaju večiti problem u biljnoj proizvodnji. Sve što smo
namenili biljkama koje su cilj gajenja na agrobiotopima, u velikoj
meri koriste korovske vrste, ako ih ne suzbijamo na vreme. Brojni
korovi koji se javljaju na velikim površinama konvencionalnih gaz-
dinstava suzbijaju se širokom lepezom različitih herbicida, koji sa
139
ostalim pesticidima zagađuju životnu sredinu i ugrožavaju opsta-

nak živog sveta.
Brojne analize ukazale su na visok stepen zagađenosti ži-
votne sredine i hrane u agrarnim područjima, pa se tako krajem
prošlog veka organska (ekološka, biološka) poljoprivreda javila
kao alternativa i kao jedna od mogućnosti da se ova pojava sma
nji. Međutim, i najnovije hemijske analize biljaka, hrane, zemljišta
i vode u našoj državi, pokazaju poražavajuće rezultate (Pucarević i
sar., 2002; Lazić i sar., 2008; Pucarević, 2008; Pucarević i sar., 2010;
Pavlović i Pucarević, 2013). Osim ostataka pesticida koji su često
iznad maksimalno dozvoljenih, veliki broj korova vremenom je
postao rezistentan na do tada primenjivane herbicide (Heap i Le
Baron, 2001; Oljača i sar., 2001), što je zahtevalo promenu koncepta
suzbijanja korova u različitim sistemima proizvodnje.
U organskoj poljoprivredi osnov suzbijanja korova su pre-
ventivne i direktne mere, kao i u integralnoj proizvodnji, uz odgo-
varajuće specifičnosti organskog koncepta.
Preventivne mere suzbijanja korova

Suština preventivnih mera je da se njihovom doslednom
primenom i integrisanjem značajno smanjuje zakorovljenost, a
time i potreba za direktnim merama.
Primena plodoreda je osnov prevencije u svim sistemima
proizvodnje. Odgovarajućim izborom useva, koji se smenjuju na
parceli, favorizuje se fitosanitarna uloga plodoreda, što je važan
razlog njegovog uvođenja na njive. Ovim se ostvaruje značajno
manji intenzitet pojave korova, bolesti i štetočina, jer se i ovi živi
organizmi najbolje prilagođavaju uslovima monokulture. Plodo-
red obezbeđuje i najmanje štetnih biljnih izlučevina u zemljištu,
najbolji balans hraniva, jer ih različiti usevi koriste prema svojim
potrebama, kao i optimalne uslove za razvoj živog sveta zemljišta,
od kojeg se u ovom sistemu očekuje velika dobrobit. Neke gajene
biljke alelopatskim mehanizmima, kao i svojom kompetitivnom
sposobnošću, smanjuju zakorovljenost, pa je veoma poželjno da se
nađu u plodosmeni: raž, suncokret, crvena detelina, lucerka, kupus
140
(Kovačević, 2003). Strna žita koja su odgajena tako da usev nije bio
zakorovljen, zahvaljujući optimalnom vremenu setve, odgovara-
jućoj obradi zemljišta i gustini gajenja, su takođe odličan predusev.
I brojne druge kulture, proizvedene na način da su različitim mera-
ma korovi uspešno suzbijeni, predstavljaju poželjne preduseve, koji
se dalje uklapaju u plodored prema uobičajenim pravilima plodo
smene.
Konsocijacija (ili združena setva) kao sistem gajenja dva ili
više useva na istoj površini jeste i vid lakše kontrole korovskih bi
ljaka, pre svega zbog bolje pokrovnosti proizvodne površine, čime
u kompeticiji korovi imaju manje šanse za uspešan razvoj.
Gajenje pokrovnih useva smanjuje eroziju zemljišta i zako-
rovljenost, jer su to biljke brzog rasta i dobre pokrovnosti, čime
obezbeđuju cilj gajenja.
Izbor lokacije, osim sa aspekta tipa zemljišta i fiziografskih
činilaca, koji bitno utiču na mikroklimu u usevu, važan je u pre-
venciji korova jer na odabranoj parceli ne sme biti višegodišnjih
korova (sirka, pirevine, zubače...). U suprotnom, ako ih ima, takvu
njivu pre uključivanja u organsku proizvodnju moramo rasteretiti
zakorovljenosti.
Blagovremena setva sertifikovanim semenom odgovara-
juće gustine je preventivna mera kojom se obezbeđuje da gajene
biljke pre korova osvoje prostor, gušeći ih krupnijm habitusom. U
početnim fazama razvoja ovo važi za sve biljne vrste, a dugotrajniji
efekat ima kod gustoredih useva koji na ovaj način mogu i do kraja
vegetacionog perioda ostvariti kompeticionu dominaciju u odno-
su na korove. Prednost setve sertifikovanim semenom u svim pro-
izvodnim sistemima, pa i u organskoj poljoprivredi, odnosi se na
činjenicu da je u procesu dorade semena obavljeno čišćenje, čime
se odstranjuju primese, uključujući i seme korova.
Obrada zemljišta kao način direktnog uništavanja niklih
korova, ali i unošenja njihovog semena na veću dubinu, odakle im
je onemogućeno nicanje, a sve doslednom primenom nekog sis-
tema obrade zemljišta, značajno umanjuje zakorovljenost, kao i
pojavu bolesti i štetočina, na svakoj parceli. Iako je ona direktna
141
mera suzbijanja korova, ne sme se zaboraviti da je obrada zem

ljišta i preventivno važna, jer naredni usev u plodoredu produžno
koristi blagodeti agrotehnike primenjene u predusevu. U slučaju
pojave višegodišnjih rizomskih korova, mora se pažljivo sagledati
njihova brojnost, a obrada obaviti merama koje neće još više pod-
sticati njihovo umnožavanje. To zahteva pristup kojim se iz obrade
isključuju oruđa koja pri radu mogu usitnjavati rizome i još ih više
„rasejavati“ (plugovi, tanjirače, rotacione sitnilce).
Upotreba kvalitetnih organskih đubriva, pre svih čvrstog
stajnjaka, podrazumeva da je u procesu njihove pripreme, na od-
govarajući način, početnim zgorevanjem u aerobnim uslovima, u
đubrivima došlo do uništavanja klice korovskog semena.
Blagovremena žetva dobro podešenim oruđima sprečava
osipanje semena, povećava prinos i smanjuje zakorovljenost, jer i
gajene biljke kada se pojave u narednom usevu predstavljaju relati-
vni korov, pa ih zato ne treba rasejavati u žetvi.
Direktne mere suzbijanja korova

Doslednom primenom preventivnih mera korovska po-
pulacija se može značajno umanjiti. Tamo gde se korovi pojave u
obimu koji dovodi do značajne štete, moraju se blagovremeno pri-
meniti direktne mere. Najstarije su svakako mehaničke mere: plev
ljenje, okopavanje i obrada zemljišta.
Plevljenje je najstarija mera uklanjanja korova, čupanjem
celih mladih biljaka iz zemljišta. U tu svrhu za potrebe organske
poljoprivrede često se inoviraju mašine. Tako je zaživela praksa
da se plevljenje iz savijenog položaja, koji je zamoran i iscrplju-
jući, može obaviti i oruđima, ručno iz ležećeg položaja (Slika 4).
Osim ručno, danas je moguće koristiti i oruđa koja imaju isti cilj,
takozvane plevilice.
Okopavanjem se uništavaju korovi, a zemljište dodatno sit-
ni, rastresa i meša, što umanjuje evaporaciju, a povećava aerisanost
zemljišta.
Obrada zemljišta je i direktna mera suzbijanja korova, kada
ih oruđima (osim valjanjem glatkim valjcima) uništavamo sečen-
142
Slika 4. Samohodno oruđe za plevljenje na solarni pogon
jem, kidanjem, gaženjem, gnječenjem i čupanjem. Poseban značaj

u kontroli korova u organskoj poljoprivredi ima upotreba kultiva-
tora, ali i češalj-drljača (različite konstrukcije). Pojavljuju se i nova
oruđa namenjena uništavanju korova, kao što su rotirajuće četke
(Fogelberg i Dock Gustavsson, 1999).
Fizičke mere suzbijanja korova se zasnivaju na njihovom
spaljivanju plamenim kultivatorima, koji visokom temperaturom
uništavaju i seme koje je rasuto po površini zemljišta, pa su veoma
dobri za primenu i na kraju vegetacionog perioda. Moguće je ko-
rove uništiti i primenom električne struje i mikrotalasnog zračenja
(Bokan, 2003). Zatim, vrelom vodenom parom dovedenom pod
foliju, najčešće u zaštićenom prostoru (staklenici i plastenici) čime
se zapravo obavi dezinfekcija zemljišta, jer se osim semena korova
uništavaju i zemljišne štetočine i bolesti. Malčiranje je najčešće deo
fizičkih mera direktnog suzbijanja korova, ali se ponekad svrstava
i u preventivne mere. Cilj nastiranja zemljišta različitim materija-
143
lima je pored ostalog i sprečavanje razvoja korova. Naravno, malč

ima i ulogu da spreči i gubitak vode iz zemljišta, poboljšavajući mu
vodno-vazdušni režim i strukturu. Slama kao prirodni malč uje
dno odbija i neke lisne vaši, a služi i kao fizička prepreka koja one-
mogućava kretanje puževa (Mirecki i sar., 2011).
Biološke mere suzbijanja su već pomenute, pre svega kroz
kompeticiju i alelopatiju, ali osim njih postoje i biološki preparati,
odnosno bioherbicidi, izolovani kao toksini iz biljaka, ili proizve-
deni kao produkti metabolizma mikroorganizama (Momirović,
2005). Dozvoljena sredstva za suzbijanje korova prave se od ku-
kuruznog glutena, sirćeta, ulja karanfilića, cimeta i limuna (Lazić
i sar., 2013). Prirodni neprijatelji mogu se koristiti u zaštiti bilja,
a najstariji način je napasanje domaćih životinja, jer kidanjem,
čupanjem i gaženjem se na pašnjacima smanjuje njihova zakoro-
vljenost (mada se kosidba i ispaša najčešće zajedno pominju uz
mehaničke mere suzbijanja korova). Biodezinfekcija zemljišta za-
oravanjem biljaka iz roda slačica smanjuje nicanje korova na bazi
oslobađanja izotiocijanata iz zaorane biljne mase. Solarizacija
zemljišta njegovim zagrevanjem ispod prozračne folije, u letnjem
periodu, pored ostalog uništava i seme korova.
Sve pomenute mere obavljene u trenutku kada su neophod-
ne, u zavisnosti od osobina gajenih biljaka, smanjuju ukupnu za-
korovljenost, ali zahtevaju doslednu, savesnu i pravovremenu pri-
menu u agrotehnički optimalnim rokovima, što je veoma važno za
finalni rezultat, jer u suprotnom korovi u usevu mogu biti faktor
značajnog smanjenja visine i kvaliteta prinosa.
Literatura
Bokan N., Đurović D., Stevović V. (1997): Effect of vegetation area size on
morphological traits of maize. Zemljište i biljka, 46(1), 33-41.
Bokan N., Stevović V., Đurović D. (1998): Yield and yield structure of
maize cultivated in diferent densities. Proceedings 2nd Balkan Simpo-
sium on Field Crops, Novi Sad, 2, 281-288.
Bokan N. (2000): Prednosti kukuruza kao zdravstveno bezbedne hrane.
144
Tematski zbornik Eko-konferencija, Novi Sad, II, 93-98.

Bokan N., Vesković M., Stevović V., Jovanović Ž., Đurović D. (2001):
Uticaj gustine useva na prinos zrna hibrida kukuruza. Arhiv za poljop-
rivredne nauke, 62, 220 (2001/vanr.sv.), 127-132.
Bokan N. (2003): Opšte ratarstvo, praktikum, Agronomski fakultet,
Čačak, 1-160.
Bokan N., Malesevic M. (2004): The planting density effect on wheat
yield structure. Acta agriculturae Serbica, 9(18), 65-79.
Bokan N., Jaćimović M., Tiosavljević M., Damljanović M. (2005): Značaj,
čuvanje, nega i primena stajnjaka. Poljoprivredna stanica Ovčar, Čačak,
1-23.
Bokan N., Mandić L., Madić M., Paunović A. (2006): Značaj pravilne nege
i primene stajnjaka u proizvodnji zdravstveno bezbedne hrane. Tematski
zbornik IV međunarodna Eko-konferencija, Novi Sad, 273-278.
Bokan N., Veljković B., Paunović A., Madić M. (2007): Proizvodnja pri-
mena i vrednost čvrstog stajnjaka. Zbornik sažetaka XII naučno-stručno
savjetovanje agronoma Republike Srpske – Naučna podrška razvojnoj
strategiji poljoprivrede Republike Srpske, Teslić, 129.
Bokan N., Dugalić G., Paunović A., Madić M. (2008): Značaj agroteh-
ničkih mera za ublažavanje klimatskih ograničenja u suvom ratarenju.
XIII savetovanje o biotehnologiji – Acta agriculturae Serbica, 13(14),
111-118.
Bokan N., Dugalić G., Katić S., Vasiljević S., Milić D. (2009): Agroteh-
nički značaj višegodišnjih leguminoza. XIV savetovanje o biotehnologiji
– Acta agriculturae Serbica, 14(15), 181-185.
Bokan N., Paunović A., Tomić D., Pucarević M., Panković D., Jovanović
Lj., Dugalić G., Petrović M. (2014): Suzbijanje korova u organskoj poljo-
privredi. XIX savetovanje o biotehnologiji – Acta agriculturae Serbica,
19(21), 149-153.
Broćić Z., Stefanović R., Savić J. (2013): Specifičnosti tehnologije gajen-
ja krompira u organskoj proizvodnji. Zbornik izvoda Naučno stručno
savetovanje za proizvođače organske hrane, Bački Petrovac, 16-18.
omski fakultet u Čačku, 1-295.
145
Đukić D., Jemcev V., Mandić L. (2007): Mikroorganizmi i alternativna

poljoprivreda. Štamparija Budućnost AD, Novi Sad, 1-154.
Filipović V., Glamočlija Đ., Radivojević S., Jaćimović G. (2010): The De-
mand for Fresh Spice Herbs in The World and in Serbia. Abstracta 6rd
Conference on Medicinal and Aromatic Plants of Southeast European
Countries, Antalya, Turkey, 120.
Filipović V., Ugrenović V. (2012): Organska demo polja u funkciji oču-
vanja biodiverziteta. Institut Tamiš, Pančevo, 33-51.
Fogelberg F., Dock Gustavsson A.M. (1999): Mechanical damage to an-
nual weeds and carrots by in row brush weeding. Weed Research, 39(6),
469-479.
Heap I.M., Le Baron H.M. (2001): Introduction and overview of resis-
tance. In: Herbicide Resistance and World Grains (S.B. Powles and D.L.
Shaner, eds.), Boca Raton, Fl: CRC press, 1-22.
Kastori R. (1995): Zaštita agroekosistema. Štamparija Feljton d.o.o. Novi
Sad, 1-337.
Kovačević D. (2003): Opšte ratarstvo. Poljoprivredni fakultet, Beograd,
1-757.
Lazić S., Bursić V., Vuković S., Pucarecveć M. (2008): Pesticide residues in
vegetable samples from the market of the republic of Serbia during 2007.
Proceedings of the IV Balkan Symposium of Vegetables and Potatoes,
Plovdiv, Bulgaria, 569-576.
Lazić B., Mileusnić V. (2011): Bio-bašta i biljke prijatelji. Simpozijum
Zdravo-Organic, Proizvodnja organske hrane i razvoj ruralnog turizma,
Poljoprivreda, magazin, specijalno izdanje, 22-24.
Lazić B. (2012): Međuzavisnost organske poljoprivrede i biodiverziteta.
Zbornik referata Organska proizvodnja i biodiverzitet, Institut Tamiš,
Pančevo, 20-28.
Lazić B., Ilić Z., Đurovka M. (2013): Organska proizvodnja povrća. Cen-
tar za organsku proizvodnju povrća, Selenča, i Univerzitet EDUKONS,
Sremska Kamenica, 1-336.
Malešević M., Jaćimović G., Babić M., Latković D. (2008): Upravljanje
proizvodnjom ratarskih kultura. U: Organska poljoprivreda (urednici
Lazić B. i Babović J.), Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad., Tom
I, 153-226.
146
Milojić B. (1990): Sistem biološkog ratarenja. Književne novine, Beograd,

1-126.
Mirecki N., Wehinger T., Repič P. (2011): Priručnik za organsku proiz-
vodnju. Biotehnički fakultet, Podgorica, 1-193.
Molnar I. (1995): Opšte ratarstvo. Feljton, Novi Sad, 1-598.
Oljača S., Kovačević D., Dolijanović Ž. (2001): Low-extarnal farming sys-
tem strategy for environmental protection. Tematski zbornik, First Inter-
national Conference on Environmental Recovery of Yugoslavia (ENRY
2001), Beograd, 687-690.
Pavlović Z., Pucarević M. (2013): Ekološki kriminal i zloupotreba pesti-
cida. XVIII savetovanje o biotehnologiji sa međunarodnim učešćem –
Acta agriculturae Serbica, 18(20), 359-365.
Prodanović S., Šurlan-Momirović G. (2006): Genetički resursi biljaka za
organsku poljoprivredu. Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet,
1-125.
Pucarević M., Marjanović N., Šovljanski R., Lazić S. (2002): Atrazine in
groundwater of Vojvodina province. Water Research, 36(20), 5120-5126.
Pucarević M. (2008): Ostaci pesticida u voću i povrću. Zbornik radova
Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, 45(1), 195-203.
Pucarević M., Nešić Lj., Belić M., Ćirić V., Bošković S. (2010): Organo-
chlorine pesticide residues content in the soils for food production. Tem-
atski zbornik XIV međunarodna Eko-konferencija Zdravstveno bezbed-
na hrana, Novi Sad, 81-88.
organske proizvodnje. Službeni glasnik RS, 48/11.
Todorović D. (1960): Opšte ratarstvo. Naučna knjiga, Beograd, 1-565.
Ubavić M., Kastori R., Marković M., Oljača R. (2002): Ishrana povrća.
Naučno voćarsko društvo Republike Srpske, Poljoprivredni fakultet,
Banja Luka, 1-181.
Vasin J. (2012): Sačuvajmo plodnost zemljišta. Poljoprivreda. info. Agroe-
kologija, objavljeno 19.03.2012.
Link: http://poljoprivreda.info/?oid=8&id=1059
Znaor D. (1996): Ekološka poljoprivreda. Nakladni zavod Globus, Za-
greb, 1-469.
147
CULTIVATION PRACTICES IN ORGANIC AGRICULTURE
Summary: Organic farming as a crop production system

has been steadily increasing due to the growing number of peo-
ple opting for its products. Such a trend is underway in the most
agronomical advanced countries, with the knowledge of this con-
cept spreading to economically underdeveloped areas. One of the
reasons behind the increasing popularity of organic food is the
availability of information regarding both advantages and disad-
vantages of all agricultural methods. Scientific facts and actual ev-
eryday problems facing modern man are the strongest marketing
tools in this field. There is indisputable evidence showing the link
between diet quality and health i.e. physical and mental capabili-
ties. Therefore, one of the most important conclusions related to
cultural practices in organic agriculture is that only the continuing
expansion of knowledge and the application of appropriate farm-
ing methods can lead to the final product easily paving its way to
satisfied consumers. In addition to identifying numerous similari-
ties to other production systems, it is essential to recognise certain
distinctive characteristics when carrying out the cultural practices
herewith described. The consistent use of these practices, not only
in terms of adherence to their principles whose implementation
is monitored by certification bodies, but also in terms of the true
understanding of their essential character, is an important factor in
protecting both the environment and the welfare of its inhabitants.
The most powerful cultural practices not mentioned pre-
viously include environmental awareness and the need not only to
contribute to the household budget and farm survival, but also to
use this approach to help each farmer and buyer of organic foods
play a missionary role in the survival of future generations of peo-
ple, who will feel sincere appreciation for the effort made by every-
one who has, according to their abilities, taken part in the develop-
ment of organic farming.
148
ORGANSKO SEMENARSTVO
Docent dr Milanko Pavlović

Izvod: Proizvodnja i obezbeđenje dovoljnih količina seme-

na i drugog reproduktivnog materijala u organskoj poljoprivredi
predstavljaju primarni zadatak svih subjekata koji se bave orga-
nizovanim semenarstvom. Međunarodna asocijacija za organsku
proizvodnju (IFOAM) definiše i deli metode u oplemenjivanju,
selekciji i umnožavanju biljaka na dozvoljene, uslovno dozvoljene
i zabranjene. Uloga oplemenjivača je da stvore nove proizvode na
bazi ideotipova određenih biljnih vrsta, lokalno adaptirane, tole-
rantne na varijabilne stresne uslove. Praksa pokazuje nedovoljnu
obezbeđenost reproduktivnim materijalom domaćeg tržišta, kako
po obimu tako i po raznovrsnosti proizvoda. Slična situacija je i u
svetskim razmerama gde je ova proizvodnja najčešće organizova-
na na farmama organskih proizvođača, uz stručnu kontrolu ople-
menjivača iz naučnih institucija. U Srbiji postoji mali broj domaćih
semenskih kompanija koje nude tržištu ograničenu paletu organ-
skog semena, ali predviđen rast obima ove proizvodnje zahtevaće
promene u svim oblastima semenarstva. Proizvodnja organskog
semena se suštinski ne razlikuje od proizvodnje konvencionalnog,
osim u segmentima tehnologije proizvodnje, koja je specifična za
ekološku poljoprivredu. Teškoće se najčešće javljaju po pitanjima
uniformnosti, zakorovljenosti useva i zdravstvenog stanja semena,
pa ovaj posao zahteva puno znanja i posvećenosti. Semenarstvo
kroz proces dorade obezbeđuje pripremu, pakovanje, skladište
nje i distribuciju semena i drugog reproduktivnog materijala od
žetve/ubiranja do isporuke kupcima. U tom periodu neophodno
je obezbediti neizmenjen, visoki kvalitet semenske robe, bez upo-
trebe hemijskih sredstava za tretiranje semena, već samo dozvolje-
nih u organskoj proizvodnji. Dok se ne obezbede dovoljne količine
organskog semena iz domaće proizvodnje, proizvođačima ostaje
na raspolaganju netretirano seme iz konvencionalne proizvodnje,
seme iz perioda konverzije, ili uvoz organskog semena.
149
Doc dr Milanko Pavlović
Uvod
Semenarstvo je složen sistem upravljanja aktivnostima na
obezbeđivanju kvalitetnog reproduktivnog materijala i „predstavlja
deo poljoprivredne nauke, struke i proizvodnje koji na organizovan
način osigurava masovno umnožavanje semena poljoprivrednih
biljaka, uz maksimalno očuvanje sortne čistoće i semenskih kvali-
teta“ (Mihaljev i Dokić 1986, cit. Milošević, 2004). Imajući u vidu
da se 95% hrane dobija od biljaka koje se razmnožavaju semenom,
može se sagledati značaj ove delatnosti za opstanak živog sveta.
Proizvodnja i obezbeđenje dovoljnih količina semena i drugog
reproduktivnog materijala u poljoprivredi predstavljaju primarni
zadatak svih subjekata koji se organizovano bave semenarstvom.
Pošto je u fokusu semenarstva seme kao izvor života i njegova reali-
zacija (u predelima gde nema semena nema ni života), neophodno
je sagledati njegovu dvojnu dimenziju: jestivu (kao plod, za ishranu
ljudi i životinja) i reproduktivnu (kao izvor i nastavak života). Mi-
rić i sar. (2004) navode nekoliko određenja semena: seme – garant
života biljaka, životinja i ljudi; seme – čuvar prirodne raznovrsnosti
i rasprostiranja živog sveta; seme – istovremeno potomstvo i rodi-
telj; seme – egzistencijalno najvažniji čovekov proizvod (zato, teško
onom ko jede ono što treba da seje, a seje ono što treba da jede).
Seme je kao reproduktivni organ biljaka u Republici Srbiji
definisano Zakonom (2005) i predstavlja generativne ili vegetati
vne delove bilja (žita, industrijskog, krmnog, povrtarskog, leko-
vitog, aromatičnog, začinskog, cveća, krtole, lukovice, češnjevi,
rasad, micelije jestivih i lekovitih gljiva), koji se koriste za umnoža-
vanje i proizvodnju poljoprivrednog bilja. Kategorija sortnog se-
mena poljoprivrednog bilja je određena generacija umnožavanja i
čini je:
1) predosnovno seme – elita samooplodnih biljnih vrsta,
samooplodne linije, super-elita krompira i seme roditeljskih kom-
ponenti koje proizvodi, održava i kontroliše održavalac, a koristi se
za proizvodnju osnovnog semena;
2) osnovno seme je original samooplodnih biljnih vrsta,
komponente hibrida i elita krompira. Proizvodi se pod kontrolom
150
Organsko semenarstvo
nadležnog ministarstva, a koristi se za proizvodnju sertifikovanog

semena prve generacije;
3) sertifikovano seme prve generacije je prva sortna repro-
dukcija samooplodnih biljnih vrsta, prva generacija hibrida i ori-
ginal krompira, koristi se za proizvodnju semena druge generacije.
Proizvodi se pod kontrolom nadležnog ministarstva;
4) sertifikovano seme druge generacije je druga sortna re-
produkcija samooplodnih biljnih vrsta i prva sortna reprodukcija
krompira. Proizvodi se takođe pod kontrolom nadležnog ministar-
stva;
5) proizvodno seme je seme cveća, aromatičnog, lekovitog i
začinskog bilja, kao i bilja koje nema priznate sorte ali zadovoljava
po autentičnosti i čistoći vrste. Proizvodi se pod kontrolom pro-
izvođača.
U prometu se nalaze dve vrste semena: sortno i nesortno.
Sortno seme je seme sorti koje se nalaze u Registru sorti poljopri-
vrednog bilja, uključujući i roditeljske komponente i sve kategorije
semena proizvedene umnožavanjem predosnovnog semena sorti,
a pri tom je sertifikovano kao sortno seme. Nesortno seme se ne
nalazi u Registru, njegova proizvodnja je odobrena i kontrolisana, a
sertifikovano je kao nesortno seme (seme cveća, aromatično, leko-
vito i začinsko bilje). Sertifikovanim semenom se smatra proizve-
deno seme poznatog genetičkog porekla i genetičke čistoće, čiju su
proizvodnju kontrolisale ovlašćene organizacije i koje je kvalitativ-
no ispitano, dorađeno i deklarisano. U organskoj biljnoj proizvod-
nji koriste se vrste i sorte bilja koje su prilagođene lokalnim agro-
ekološkim uslovima, pri čemu prioritet imaju domaće autohtone
sorte i sorte tolerantne na prouzrokovače bolesti i štetočine. Or-
gansko seme i sadni materijal moraju biti proizvedeni po meto-
dama organske proizvodnje, pri čemu je za zasnivanje takve pro-
izvodnje korišćeno seme ili sadni materijal koji je i sam proizveden
i najmanje tri godine održavan i umnožavan metodama organske
proizvodnje. U proizvodnji organskih proizvoda koji nisu repro-
duktivni materijal, može se koristiti reproduktivni materijal pro-
izveden metodama organske proizvodnje. Reproduktivnim mate-
151
rijalom koji je proizveden metodama organske proizvodnje smatra

se seme, odnosno vegetativni reproduktivni materijal čija je majči
nska biljka, odnosno matična biljka, uzgajana metodama organske
proizvodnje najmanje jednu generaciju, odnosno, u slučaju višego-
dišnjih biljaka najmanje dve vegetacione sezone (Pravilnik, 2011).
Seme i sadni materijal poreklom sa parcele u periodu konverzije
se ne računa da je proizvedeno metodama organske proizvodnje,
osim u slučajevima kada je za zasnivanje takvog semenskog useva
korišćeno seme ili sadni materijal proizveden metodama organske
proizvodnje (Berenji, 2009).
U poljoprivrednoj praksi su zastupljeni različiti sistemi
upravljanja proizvodnjom (tradicionalni, konvencionalni, održivi)
koji dijametralno posmatraju definisanost, organizaciju, principe i
ciljeve koji se žele postići, pa se stoga diferenciraju proizvodni si-
stemi sa graduisanim nivoima održivosti (Pavlović i sar., 2013a).
Održivi poljoprivredni sistemi (dobra poljoprivredna praksa, inte-
gralna poljoprivreda, ekološka i delom alternativna poljoprivreda)
baziraju se na iskorišćavanju dostupnih resursa do mere njihove
obnovljivosti, i ponovnog uspostavljanja prirodnog ekvilibrijuma.
Organsku poljoprivredu treba posmatrati kao poseban odnos i si-
stem u agrarnoj proizvodnji, koji doprinosi unapređenju životne
sredine, kvaliteta života i stvaranju poštenih odnosa za sve aktere
koji u njoj učestvuju. Ona nije samo izbegavanje upotrebe mine-
ralnih đubriva, sintetičkih pesticida, aditiva, regulatora rasta, hor-
mona i antibiotika, već predstavlja poštovanje procedura i reda u
poljoprivredi i zahteva mnogo znanja, ulaganja i posvećenosti (La-
zić i sar., 2008). Prema definiciji Međunarodne federacije pokreta
za organsku poljoprivredu (IFOAM, 2011) ekološka poljoprivre-
da je celovit sistem proizvodnje koji podstiče prirodnu aktivnost
u zemljištu, održava zdravlje ekološkog sistema i ljudi, oslanja se
na ekološke procese, bioraznolikost i prirodne cikluse uvažavajući
lokalne uslove, uz isključivanje inputa sa štetnim efektima. Organ
ska poljoprivreda je integralni sistem proizvodnje koji promoviše
zdravlje, ekološke principe i povećava biodiverzitet agroekosiste-
ma. Celovitost ovih načela ima za cilj da praktično razvija visok
152
nivo održivosti, unapređuje zdravlje i kvalitet života, unapređuje

zaštitu okoline i pruža dobrobit i blagostanje (Lampkin, 2010).
Organska proizvodnja u Republici Srbiji je regulisana za-
konom i odgovarajućim pravilnicima, a u skladu sa načelima i
sme rnicama relevantnih međunarodnih organizacija, uredbi i
direktiva. Prema Zakonu o organskoj proizvodnji (2010) ona je
proizvodnja poljoprivrednih i drugih proizvoda koja se zasniva na
primeni metoda organske proizvodnje u svim fazama proizvodnje,
a koja isključuje upotrebu genetički modifikovanih organizama i
proizvoda koji se sastoje ili su dobijeni od genetički modifikovanih
organizama, kao i upotrebu jonizujućeg zračenja, u skladu sa ovim
zakonom i propisima donetim na osnovu njega. Svi zahtevi vezani
za standardizovanje, metode, kontrolu i sertifikaciju ove proizvod-
nje dati su u Pravilniku (2011).
Ako semenarstvo posmatramo kao nastavak, ili poslednju
fazu u oplemenjivanju bilja, sa zadatkom održavanja i poboljšanja
proizvodnih osobina i biološke vrednosti semena (Milošević i sar.,
1996), onda taj posao ne smemo prepustiti hobistima, već visoko-
stručnim profesionalcima u ovoj oblasti. Osnovni zadatak ople-
menjivanja je stvaranje novog varijeteta, podskupa (sorte, hibrida,
klona, rase i sl.) u okviru vrste kao osnovne sistematske kategorije.
Kod samooplodnog bilja najčešće se koriste sorte hibridi, dobijeni
hibridizacijom i rekombinacijom poželjnih svojstava u novostvo-
renom genotipu. Glavni cilj stvaranja ovih sorti je postizanje mak-
simalne homozigotnosti, višegodišnjom primenom raznih metoda
selekcije na što većem selekcionom materijalu. Hibridne sorte kod
stranooplodnog bilja predstavljaju prvu filijalnu generaciju nakon
ukrštanja samooplodnih (inbreed) linija, ili F1 potomstava takvih
linija, pri čemu se dobijaju prosti (dvolinijski), trolinijski i četvoro-
linijski hibridi. U proizvodnji ovog semena razlikujemo dve kate-
gorije: 1) osnovno (bazno, roditeljsko) seme samooplodnih linija
i prostih hibrida. Ovo seme nije predmet trgovine, već služi ople-
menjivačima za održavanje i reprodukciju hibrida; 2) komercijalno
(hibridno seme F1 generacije), nezavisno od nivoa hibridizacije, a
koristi se za proizvodnju merkantilnog kukuruza. To seme je pre
153
dmet trgovine i dostupno je poljoprivrednicima.

Često se u organskoj proizvodnji upotrebljava seme sorti
stranooplodnog bilja dobijeno samooplodnjom (primer stare, odo-
maćene sorte kukuruza), prvenstveno zbog svojih kvalitativnih i
upotrebnih svojstava. Organsko oplemenjivanje biljaka ima za cilj
stvaranje sorti koje odgovaraju zahtevima organske poljoprivre-
de i zahtevima potrošača. Genetski fiksirana homozigotnost kod
savremenih sorti uzrokuje smanjenje evolutivnog potencijala ga-
jenih biljnih zajednica da se prilagode brzim i velikim ekološkim
promenama, što povećava mogućnost pojave pandemija. Organsko
oplemenjivanje treba zasnivati na cikličnoj interakciji biljka, živo
tna sredina, farmer, oplemenjivač i ostali deo proizvodnog lanca
(trgovina, potrošač i sl.). Novostvorene organske sorte će biti opti-
malno prilagođene organskim uslovima gajenja samo ako su stvo-
rene, održavane i umnožavane u takvim uslovima. Takođe, moraju
svojim karakteristikama zadovoljiti zahteve i potrebe potrošača
(bezbednost, ukus, kvalitet, nutritivne vrednosti i sl.). Principe
organske proizvodnje, uključujući i pitanja proizvodnje i upotrebe
reproduktivnog materijala, reguliše IFOAM Basic Standards 2000 i
Codex Alimentarius Guidelines for Organically Produced Food. U
Evropskoj uniji ta pitanja su sadržana u EU regulativama Evropske
komisije (EEC No 2092/91; EC No 1452/2003), kao i direktivama
837/2007 i 889/2008.
Obezbeđenje reproduktivnog materijala za organsku pro-
izvodnju je jedan od osnovnih postulata za njeno uspešno orga-
nizovanje i ono se rešavalo kroz tri faze. U prvoj fazi se upotre-
bljavalo netretirano seme konvencionalnih sorti, proizvedeno u
takvim uslovima. U drugoj fazi postavljen je zahtev da se seme i
sadni materijal konvencionalnih sorti proizvodi metodama orga
nske proizvodnje i to: najmanje jednu godinu kod jednogodišnjih i
dve sezone kod višegodišnjih biljaka.
Naredna faza zahteva upotrebu organskog semena, od
organskih sorti (Berenji, 2008). Zahtevi iz uredbe EU 2092/91 su
da od 2004. godine organski proizvođači moraju koristiti organ-
sko seme i organski vegetativno umnožen reproduktivni materi-
154
jal (Tabela 1). U praksi ovaj rok nije mogao biti ispoštovan, pa je
ostavljena mogućnost korišćenja konvencionalnog, ali isključivo
netretiranog semena. Zemlje članice EU imaju obavezu od 2005.
godine da održavaju baze podataka reproduktivnog materijala,
koje funkcionišu kao virtuelno tržište semena i sadnog materijala
za potrebe organskih proizvođača.
U Republici Srbiji, po Zakonu (2010), biljne vrste i sorte
koje se koriste kao reproduktivni materijal u organskoj proizvodnji
upisuju se u bazu reproduktivnog materijala na osnovu obavešte
nja njegovog dobavljača i samo one se smatraju reproduktivnim
materijalom. U organskoj biljnoj proizvodnji prednost imaju au-
tohtone, lokalne i odomaćene vrste i sorte, tolerantne na prouzro-
kovače bolesti i štetočine, uslove stresa. Tako nastaje i novi pravac
organske, posebno multifunkcionalne poljoprivrede koji sistemom
čuvanja autohtonih sorti – in situ, na farmi, uz njihovo racionalno
korišćenje, povezuje brigu i očuvanje biodiverziteta, gradeći među
zavisnost organske poljoprivrede i biodiverziteta, kao prirodnu, ali
često i izgubljenu vrednost (Lazić, 2011). Proširenju raznovrsnosti
doprinose kolekcije germplazme koje su npr. kod pšenice pode
ljene u 6 velikih grupa: savremene sorte u upotrebi, zastarele so
rte koje su se koristile u prošlosti i koje se mogu naći u pedigreu
savremenih sorti, lokalne populacije, divlji srodnici, gen kolekcije
i linije (Roljević i sar., 2011). Reproduktivni materijal za organsku
proizvodnju koji je dobijen setvom, odnosno vegetativnim raz
množavanjem na sopstvenom imanju, proizvođač može koristiti za
sopstvene potrebe, pod uslovom da biljnu proizvodnju obavlja u
skladu sa zakonom.
Ako na tržištu nema reproduktivnog materijala koji je pro-
izveden metodama organske proizvodnje, može se koristiti repro-
duktivni materijal prvenstveno iz perioda konverzije.
Izuzetno, u organskoj proizvodnji može se od strane nadlež-
nog ministarstva odobriti upotreba reproduktivnog materijala iz
konvencionalne proizvodnje, pod uslovom da taj materijal nije
tretiran sredstvima za zaštitu bilja koja nisu dozvoljena u o
rganskoj
proizvodnji (uz dokaz), ako: a) na tržištu nema organskog repro-
155
Tabela 1. Prikaz različitih načina stvaranja, održavanja, umnožavanja i

primene reproduktivnog materijala (FiBL Dossier, 2001)
Metode oplemenjivanja/umnožavanja
Genetički Konvencionalno Organsko Stvaranje sorti/
inženjering oplemenjivanje oplemenjivanje reprod. mater.
GMO sorte Konvencionalne Organske sorte Sorte

sorte
Održavanje u Održavanje Održavanje

konvencionalnim u organskim sorti
uslovima uslovima
Umnožavanje u Umnožavanje Umnožavanje

konvencionalnim u organskim semena i
uslovima uslovima vegetativnog
materijala
Konvencionalno Organsko seme Reproduktivni

seme i vegetativno i vegetativno materijal
umnožen materijal umnožen
materijal
Zabranjeno Dopušteno, ako Obavezan, ako Primena

organski materijal je organski re-
nije dostupan prod. materijal
dostupan
156
duktivnog materijala; b) je korišćenje tog materijala opravdano za

sprovođenje naučnoistraživačkih ispitivanja; c) se radi o autohto-
noj sorti.
Kada je u pitanju sorta, u organskoj proizvodnji se može
koristiti reproduktivni materijal iz konvencionalne proizvodnje,
ako sorta za kojom postoji potreba nije upisana u bazu reprodukti-
vnog materijala i ako se može dokazati da nijedna od upisanih sorti
iste vrste nije odgovarajuća, te da je korišćenje baš te sorte znača
jno za proizvodnju. Ako je proizvođač blagovremeno poručio re-
produktivni materijal a niko od dobavljača, odnosno proizvođača
koji plasira reproduktivni materijal na tržište nije u mogućnosti
da isporuči reproduktivni materijal pre setve ili sadnje, smatra se
da na tržištu nema reproduktivnog materijala koji je proizveden
metodama organske proizvodnje. Takođe, ako se za sorte iz baze
podataka organskog semena dokaže da su neodgovarajuće, umesto
njih moguće je predložiti konvencionalno seme nekih drugih sorti,
kao i za sortne oglede na malim površinama i u cilju održavanja
sorte. U svim ovim slučajevima mora se tražiti dozvola nadležnih
organa pre setve, odnosno sadnje. Dozvole su pojedinačne i važe
samo jednu godinu (Pravilnik, 2011).
Praksa u Srbiji pokazuje nedovoljnu obezbeđenost repro-
duktivnim materijalom domaćeg tržišta, kako po obimu tako i po
raznovrsnosti proizvoda. Evidentna je nezainteresovanost seme
nskih kompanija za ove programe oplemenjivanja i semenarstva,
pa je ova proizvodnja najčešće organizovana na farmama organ-
skih proizvođača, uz stručnu kontrolu oplemenjivača iz naučnih
institucija. Saradnja farmera sa oplemenjivačima i njihovo dire
ktno učešće u procesu oplemenjivanja, nazvano participirajuće
oplemenjivanje bilja, jeste i biće od posebnog značaja za organsko
oplemenjivanje biljaka.
U Srbiji postoje dve domaće semenske kompanije (Institut
za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, i Institut za povrtarstvo, Sme-
derevska Palanka), koje uz PSS Institut Tamiš, Pančevo, nude tržištu
ograničenu paletu semena iz organske proizvodnje, ali predviđen
rast obima ove proizvodnje zahtevaće promene u svim oblastima
157
semenarstva. Dok se ne obezbede dovoljne količine organskog se-

mena iz domaće proizvodnje proizvođačima ostaje na raspolaganju
netretirano seme iz konvencionalne proizvodnje, seme iz perioda
konverzije, ili uvoz organskog semena. Značaj biljnih genetičkih
resursa dolazi do posebnog izražaja u organskom oplemenjivanju,
pa će rasti uloga održavanja i umnožavanja starih, visokovrednih,
adaptabilnih, kvalitetnih vrsta i sorti za posebne namene, u odnosu
na visokoprinosne specijalizovane sorte. Početkom šezdesetih go-
dina formirane su ekspedicije stručnjaka koji su sakupljali i opisi-
vali lokalne sorte kukuruza sa prostora bivše Jugoslavije, pri čemu
je prvim razvrstavanjem prikupljeno oko 1000 uzoraka. Neke od
ovih sorti mogu imati važnu ulogu u oplemenjivanju i organskoj
proizvodnji. Slične ekspedicije su od polovine prošlog veka do da-
nas, u više navrata bile organizovane na sakupljanju i evaluaciji
starih sorti, spontanih srodnika i lokalnih populacija pšenice sa
područja Balkana (Petrović i Dimitrijević, 2005).
Uloga oplemenjivanja je da stvori nove proizvode (sorte)
određenih biljnih vrsta, koje postaju ključni faktor proizvodnje i
prilagođene su agroekološkim uslovima Srbije (Denčić i sar., 2010).
Klasičan primer kreiranja sorti pšenice za organsku poljoprivredu
se bazira na projektovanju ideotipa sorte, kome oplemenjivač treba
što više da odgovori u svom radu. Ciljna područja u oplemenji-
vanju bi bila: kvalitet proizvoda, tolerantnost na bolesti i štetoči-
ne, konkurentnost sa biljkama drugih vrsta, efikasnost mineralne
ishrane. To nikako ne znači da treba zanemariti i eliminisati mo-
derne, visokoprinosne sorte i hibride iz organske proizvodnje, već
među njima izabrati one sa poželjnim svojstvima, nameni i potre-
bama proizvođača (Milovanović i sar., 2009; Pavlović i sar., 2011a).
Takve sorte bi imale sledeće osobine: arhitektura biljke
(bujni rast, erektum i semiprostratum, povećano bokorenje, ere
ktofilni listovi sa većom površinom, raspored listova koji ne za-
senjuje osnovu biljaka, srednje visoke biljke); pokazatelji kvaliteta
(dobre biološke i fizičke osobine zrna, odličan tehnološki kvalitet);
tolerantnost na stresne uslove (suša, pH vrednost, niske tempera-
ture); tolerantnost na patogene (morfološke osobine domaćina,
158
odnos biljka-patogen); tolerantnost na štetočine (kutikula, dlačice

i sl.); tolerantnost na korove (visoka energija klijanja, brz početni
rast, razvijen habitus biljke, superiorni kompeticijski i alelopatski
odnos); mineralna ishrana (bolje razvijen korenov sistem, efika-
snija mineralna ishrana, povećana azotofiksacija); gustina sklopa
(specifična sortna agrotehnika, građa biljke koja obezbeđuje dobru
prosvetljenost i aerisanost) (Haas 2012).
Dok se većini agronomski važnih svojstava u savremenom
oplemenjivanju posvećuje značajna pažnja, dotle je ona minima
lna u odnosu na dobro razvijen korenov sistem (Kuburović i sar.,
1992; Pavlović, 1997; Berenji, 2008). Imajući u vidu ulogu korena,
značajno bi bilo u oplemenjivanju i odabiru sorti sa moćnim, do-
bro razvijenim korenovim sistemom njih uključiti u sistem organ
ske poljoprivrede. Stoga bi za organsku proizvodnju bila značajna
istraživanja i iskorišćavanje višegodišnjih formi nekih jednogo-
dišnjih biljnih vrsta (Slika 1), sa znatno razvijenijim korenovim si-
stemom (Glover, 2010).
U aktuelnom sortimentu pšenice u Srbiji postoje sorte
smanjenih zahteva u mineralnoj ishrani, diferenciranih u usvajanju
i iskorišćavanju azota, prilagođene za ekstenzivnije uslove gajenja
(Pavlović i sar., 1998), kao i divergentne za mogućnost nesimbi
otske azotofiksacije (Mićanović i sar., 2004, 2005). Samim tim što
zadovoljavajuće prinose postižu povećanom efikasnošću ishrane
azotom, unošenjem manjih doza hraniva, posebno azotnih, dire
ktno utiču na zaštitu životne sredine, naročito na ispiranje i po-
većan sadržaj nitrata u zemljištu i podzemnim vodama (Nikolić i
sar., 2011a; Pavlović i sar., 2013b). Time su postala aktuelna istraži-
vanja fiziološke osnove mineralne ishrane na održivost organske
proizvodnje i zaštitu ekosistema (Nikolić i sar., 2011b).
Izmene strukture agroekosistema gajenjem pšenice kao
združenog useva sa leguminoznim i neleguminoznim biljkama,
pored značaja u obezbeđenju kvalitetne stočne hrane za potrebe
organskog stočarstva, može imati i ulogu u zelenišnom đubrenju i
oplemenjivanju zemljišta (Pavlović i sar., 2011b).
159
Slika 1. Sezonski razvoj korenovog sistema ozime pšenice (levo) i njenog

višegodišnjeg travnog srodnika (desno) (Glover, 2010)
IFOAM definiše i deli metode oplemenjivanja, metode

selekcije biljaka i supstance na: dozvoljene, uslovno dozvoljene i
zabranjene (Lammerts i sar., 1999) (Tabela 2). Zasad je prihvaćen
kompromis prema kojem se hibridne sorte mogu koristiti u or-
ganskoj proizvodnji, ako su fertilne i ako sterilnost u procesu pro-
izvodnje hibridnog semena nije izazvana hemijskim putem. Iz više
razloga, u organskoj proizvodnji će se, najverovatnije, širiti troli-
nijski (TC) i četvorolinijski (DC), a manje dvolinijski (SC), koji
dominiraju u konvencionalnoj proizvodnji (Berenji, 2008). Od me-
toda savremene biotehnologije, dozvoljena je metoda indirektne
selekcije putem molekularnih markera (marker asistirana selekci-
ja – MAS), sa obrazloženjem da ova metoda ne utiče na promenu
genetičke konstrukcije biljaka. Prema organskim sortama posta
vljaju se specifični zahtevi i prema njima su odobrene metode ople-
160
Tabela 2. Oplemenjivanje, selekcija i umnožavanje biljaka sa preporukom

za organsku proizvodnju (Lammerts van Bueren i sar., 1999)
Tehnike Tehnike Održavanje i

oplemenjivanja selekcije umnožavanje
Dozvoljeno Intraspecies Masovna selekcija Generativno
u organskoj hibridizacija Pedigree metod razmnožavanje
proizvodnji Ukrštanje Usmerena selekcija Vegetativno
Metodom „mosta“ Test metod razmnožavanje:
Povratno ukršt. Indirektna selekcija - podeljene krtole
Hibridi sa fertilnim F1 DNK dijagnostički - ljuske
Temperaturni tretman metod (MAS) - podeljene
Kalemljenje lukovice
Deljenje - okca pupoljaka
Netretirani mentor - slojevi, kalem
polen izdanci
- rizomi
Nisu Kultura embiona in vitro selekcija Kultura antera

zabranjene, Kultura ovarijuma Kultura
privremeno in vitro oplodnja mikrospora
dozvoljene Kultura
meristema
Mikropropagacija
Somatska
embriogeneza
Nisu cms hibridi

dozvoljene Restorer geni
Fuzija protoplasta
Ozračeni mentor polen
Indukovane mutacije
Genetičke modifikacije
menjivanja koje se razlikuju od zahteva i metoda oplemenjivanja

konvencionalnih sorti (European Consortium for Organic Plant
Breeding 2001, 2005, cit. Berenji, 2009). Najvažniji zahtevi prema
sortama i hibridima u organskom oplemenjivanju biljaka su:
a) Prilagođenost organskih sorti i hibrida uslovima sma
njenih ulaganja (low in-put), kroz stvaranje sorti sa visokom efika-
161
snošću mineralne ishrane, povećanom azotofiksacijom, razvijenim

korenovim sistemom, usaglašenom arhitekturom biljke;
b) Kvalitet i funkcionalna divergentnost (specifična svojstva
plodova) – spoljašnji kvalitet proizvoda: ukus, miris, hranidbe-
na vrednost, dijetetičnost, svarljivost, izgled, boja, veličina, oblik,
mekoća pokožice, usporeno sazrevanje, mogućnost dužeg čuvanja.
Pored toga, značaj dobija unutrašnji kvalitet proizvoda (hemijski,
fizički, organoleptički), kao i uvođenje novih pokazatelja kvaliteta:
ekološki kvalitet proizvodnje i rukovanja, etički kvalitet proizvo
dnje, rukovanja i stav angažovanih učesnika, socioekonomski kva-
litet proizvodnje, rukovanja i radnih uslova za angažovane radnike,
koji ovaj proces čine održivim. Stoga je u organskoj proizvodnji
dat veći značaj kvalitetu u odnosu na prinos i spoljašnja svojstva
plodova u konvencionalnoj proizvodnji;
c) Genetička varijabilnost, polimorfizam unutar organske
sorte (preporučeno oko 10%). Konvencionalno oplemenjivanje
podrazumeva stvaranje sorti i hibrida koji se odlikuju svojstvima:
različitost, uniformnost i stabilnost (DUS), koja se moraju zadržati
i u procesima umnožavanja semena, sve dok se ta sorta nalazi u
Registru. Taj proces se prati poređenjem osobina sorti sa uzorcima
iz referentnih kolekcija. U organskom oplemenjivanju prednost se
daje različitosti, pa i u okviru jedne populacije. Samim tim, trebalo
bi metodiku testiranja i priznavanja sorti i hibrida prilagoditi spe-
cifičnim zahtevima organske proizvodnje, gde bi se stvarale mul
tilinijske sorte. Pored njih za oplemenjivanje i proizvodnju bi bili
interesantni kompozitni i sintetički hibridi, kao i sortne mešavine
(Marić, 2005);
d) Tolerantnost na najvažnije bolesti i štetočine i konkure
ntnost prema korovima su izraženiji, pa je i zadatak da se ona ugra-
di u organske sorte veći. Kod organskih sorti težište treba usmeriti
ka horizontalnoj (poligenoj) otpornosti, umesto monogene, ve
rtikalne, koja je dominantna u konvencionalnom oplemenjivanju.
Osnovni mehanizam borbe protiv korova u organskoj poljoprivre-
di je plodored i konkurentnost sa korovima. Takav efekat postiže se
razvijenijom lisnom masom koja zasenjuje korove, intenzivnijim
bokorenjem, većom brzinom porasta biljaka na početku vegetacije,
162
alelopatskim odnosima, itd. (Berenji, 2009);

e) Adaptabilnost organskih sorti uslovljena je činjenicom
da ova proizvodnja zahteva široko adaptabilne organske sorte spe-
cifičnim lokalnim uslovima, jer se oko 30% organskih proizvoda
realizuje na lokalnom tržištu. Međutim, najveći deo organskih pro-
izvoda, oko 70%, prodaje se putem lanaca supermarketa, pa ada-
ptabilnost organske sorte zavisi od konkretne situacije. Uopšteno
se može reći da je za organske sorte stabilnost neke osobine priori-
tetnija od adaptabilnosti.
Semenarstvo kroz upravljanje procesima prati proizvodnju,
ubiranje, pripremu i isporuku semena i drugog reproduktivnog
materijala, pri čemu je neophodno obezbediti neizmenjen, visoki
kvalitet semenske robe do isporuke kupcima i zakonom utvrđenog
vremena njegove upotrebe.
Stoga ovaj proces možemo podeliti u tri faze: proizvodnja,
dorada i promet semena, kao i nekoliko tehnoloških postupaka u
njihovoj realizaciji: 1) proizvodnja (zasnivanje i gajenje) semena;
2) kontrola semenskih useva u polju; 3) ubiranje semena; 4) ispiti-
vanje genetičke čistoće; 5) dorada semena; 6) ispitivanje kvalite-
ta semena; 7) uskladištenje i čuvanje semena; 8) deklarisanje; 9)
distribucija i promet semena; 10) upotreba semena. Proizvodnjom
semena se može baviti privredno društvo, preduzeće, drugo pravno
lice i preduzetnik, koji je upisan u Registar proizvođača semena
(mora ispunjavati zahtevane uslove). Takođe, proizvodnjom seme-
na se može baviti i fizičko lice na osnovu zaključenog ugovora o
saradnji sa proizvođačem semena.
Proizvodnja semena u Srbiji podleže obaveznoj stručnoj
kontroli (u polju i laboratoriji) kojom se utvrđuje: poreklo upotre-
bljenog semena za umnožavanje, vrsta, sorta i kategorija proizve-
denog semena, kao i kvalitet dorađenog semena. Stručnu kontrolu
proizvodnje predosnovnog semena vrši održavalac sorte, a ostalih
kategorija semena nadležno ministarstvo, koje te poslove poverava
nekoj stručnoj organizaciji (Zakon, 2005).
Osnovni principi kojih se treba pridržavati u ostvarivanju
zadataka semenarstva jesu: planiranje semenske proizvodnje, izbor
povoljnih uslova gajenja, uvažavanje želja i potreba kupaca, pošto-
163
vanje propisa i ugovora, razmatranje i podela troškova rizika i kori-

sti za sve učesnike, postizanje konkurentne cene za dostignuti nivo
kvaliteta (Mirić i sar., 2004). Početni korak u svakoj proizvodnji, pa
i semenskoj, je planiranje koje polazi od potreba za semenom neke
biljne vrste (sorte) i uslova za njeno umnožavanje.
Planiranje kao i sama proizvodnja organskog semena je
jako teška, metodološki ni legislativno to polje nije do kraja defini-
sano, još uvek su male potrebe za organskim semenom, patentira
nje selekcionog materijala iz organskog oplemenjivanja i organskih
sorti nije dozvoljeno. Iz tih razloga organski proizvođači u Srbiji
najčešće upotrebljavaju reproduktivni materijal koji nije kategori-
san kao organsko seme, već je dobijen još uvek dozvoljenim meto-
dama umnožavanja. U proizvodnji semena treba primenjivati onu
tehnologiju kojom se postižu visoki prinosi, odličan kvalitet seme-
na i ekonomičnost proizvodnje (Pavlović i sar., 2011b). Koristeći
rezultate komparativnih istraživanja na oglednim poljima, saradnju
sa oplemenjivačima u naučnim institucijama, agroekološke uslove i
iskustva o određenoj vrsti proizvodnje u svojoj sredini, proizvođači
semena prilagođavaju tehnologiju gajenja biljaka primerenu zahte-
vima sorti i hibrida (Hristov i sar., 2012; Miladinović, 2012; Balalić,
2012; Bekavac, 2012).
Tehnologija i tehnika proizvodnje organskog semena je ne-
dovoljno razrađena, pa se u nedostatku informacija proizvođači
najvećim delom oslanjaju na sopstveno iskustvo, što ovu proizvod-
nju čini visoko rizičnom i skupom (Berenji, 2009). Proizvodnja
semena ima velike zahteve u pogledu plodnosti i fizičkih osobina
zemljišta. Najuspešnija semenska proizvodnja se obavlja na naj-
plodnijim, dubokim zemljištima (černozemu, livadskoj crnici,
krečnim i plodnim aluvijalnim zemljištima), neutralne reakci-
je, bogatim organskom materijom, sa velikom mikrobiološkom
aktivnošću. Pored toga, zemljište treba da je nezakorovljeno, dobro
aerisano sa povoljnim vodnim režimom, odgovarajuće mrvičaste
strukture, pogodno za obradu. Čuvanje zemljišne plodnosti u siste-
mu biološkog ratarenja ostvaruje se resursima sa samog gazdinstva,
a u tom smislu veliki značaj pridaje se plodoredu i njegovoj fitosa-
164
nitarnoj ulozi. Za ovu vrstu proizvodnje karakterističan je čvrsti

plodored sa značajnim udelom jedno- i višegodišnjih leguminoza,
koje obogaćuju zemljište azotom.
U ekološkoj poljoprivredi dozvoljena je upotreba organskih
đubriva, kao izvora azota i revitalizacije zemljišta, a to su: čvrsti
stajnjak (aerobno dozreli), tečni stajnjak i osoka, kompost od osta-
taka i otpadaka iz gazdinstva, zelenišno đubrenje leguminoznim i
neleguminoznim biljkama (sideracija), malčiranje, životinjske dla-
ke i čekinje, krvno i koštano brašno, gorka so.
Primenom organskih đubriva se popravlja plodnost i pod
stiče biološka aktivnost u zemljištu, s tim što treba voditi računa o
vremenu i načinu primene organskih đubriva. Za uspeh setve veo-
ma su bitni vreme, način i dubina setve, kao i količina semena (za
razliku od merkantilne za proizvodnju semena se praktikuje ređa
setva). Za setvu treba koristiti sortno čisto seme, zdravo, dobre kli-
javosti. Značaj energije klijanja i klijavosti u organskoj proizvodnji
je veća nego u konvencionalnoj. Prilikom odlučivanja o vremenu
setve treba uzeti u obzir vrstu biljaka, agroekološke uslove regio-
na, kao i specifičnost uslova u konkretnoj godini. Način setve je
karakterističan za biljnu vrstu i kategoriju semena. Tretiranje se-
mena dozvoljenim sredstvima u organskoj proizvodnji obično se
obavlja jedan dan pre setve upotrebom dezinfekcionih i stimulati-
vnih kupki, uz dodavanje setvenog đubriva (Znaor, 1996). U toku
vegetacije neophodno je da bude obezbeđena izolacija semenskog
useva (prostorna ili vremenska), a neke opasnosti od kontaminaci-
je moraju biti predupređene i pre setve. Takođe, neophodno je da
proizvođač redovno obilazi semenski usev tokom vegetacije i pre-
duzima odgovarajuće mere (čišćenje, uklanjanje stranih i atipičnih
biljaka) u slučaju pojave bilo kakve opasnosti po semensku pro-
izvodnju. Istovremeno, u određenim fazama razvoja biljaka, kod
nekih vrsta (kukuruz i sl.) treba blagovremeno vršiti dodatne ra
dnje i postupke kao što su uklanjanje metlica, dopunsko oprašiva
nje i sl. U tom periodu se obavljaju i kontrolni pregledi semenskih
useva čiji broj zavisi od biljne vrste ili nakon uočavanja i otklanjanja
određenog problema. Žetvu (ubiranje useva) treba obaviti u vreme
165
tehnološke zrelosti, kada vlaga u zrnu padne ispod gornje granice

ubiranja pojedinih vrsta, što je najčešće ispod 14% za kratkotrajno
i 10% za duže skladištenje. Ukoliko na gazdinstvu uporedo imamo
proizvodnju konvencionalnog semena ili merkantilnog zrna, neo-
phodno je i fizičko odvajanje organskog semena od proizvoda iz te
proizvodnje.
Dorada semena obuhvata sve posležetvene postupke sa se-
menom do isporuke prometnicima. Od dorade ne treba očekivati
da popravi seme, već da ga prečisti, dosuši, obradi, zatim separira
i sortira, kako bi se dobio najbolji biološki i tehnički proizvod, koji
najčešće treba zaštititi, upakovati i sačuvati do setve (Mirić i sar.,
2004). Naturalno seme koje se dorađuje mora da ima uverenje o
priznavanju semenskog useva. Doradom semena može se baviti
privredno društvo, odnosno preduzeće, drugo pravno lice i predu-
zetnik, koji je upisan u Registar dorađivača semena. Seme se može
stavljati u promet samo ako je dorađeno (Zakon, 2005). Pored
navedenog, zakon reguliše kvalitet, pakovanje, deklarisanje, obe-
ležavanje i promet semena. Naturalno seme transportovano sa po
lja neposredno posle žetve uvek u sebi sadrži razne primese (seme
drugih kultura, korova, inertne materije) i da bi se dobilo čisto
seme osnovne kulture neophodno je obaviti grubo prečišćavanje,
odnosno primarno ili prijemno čišćenje.
Ovaj proces ima više faza i postupaka koji se provode pri-
menom raznih rešeta, ljuštenja i komišanja, krunjenja, skidanja
plevica, kao i posebnih postupaka sa semenom (dopunsko treti-
ranje, poliranje, piliranje, skarifikacija, inkrustracija i sl.). Neki od
ovih postupaka nisu dozvoljeni u organskoj proizvodnji, a to su pre
svega oni koji narušavaju građu i prirodu semena (skarifikacija,
inkrustriranje), kao i neke fizičko-hemijske tehnološke postupke
(elektromagnetna radijacija). Sušenje predstavlja isparavanje vode
iz semena koju treba odstraniti prilikom njegovog uskladištenja.
Visok sadržaj vlage utiče na intenzitet disanja i brzo zagrevanje se-
mena, što je često praćeno povećanom aktivnošću mikroorgani-
zama, koja dovodi do kvarenja kvaliteta semena. Zavisno od v rste
semena, sadržaj vlage za bezbedno čuvanje semena u skladištu
166
kreće se 4-14%, što zavisi od tipa skladišta i potrebnog perioda ču-

vanja semena u skladištu (Marić, 2005). Sušenje semena može biti
prirodno (kada se vrši prirodnim strujanjem atmosferskog vazduha
oko vlažnog semena raspoređenog u tankim slojevima) i veštačko
(kada se zagrejani ili nezagrejani vazduh provodi kroz uređaje za
sušenje gde se nalazi seme).
Završno (finalno) čišćenje ili separacija se obavlja pomoću
specijalno konstruisanih mašina (selektora) gde se vrši razdvajanje
semenskih frakcija i tipova shodno biljnim vrstama i određenim
zahtevima.
Postoji veliki broj specifičnih separatora koji se konstru
kcijski razlikuju prema korišćenju fizičko-mehaničkih pojava i
principa u razdvajanju frakcija: specifične mase zrna, dužina i oblik
zrna, otpor vazduha, elektroprovodljivost, magnetizam, obojenost
semena. Istovremeno sa ovim procesom obavlja se i kalibrisanje,
tj. razdvajanje semena po frakcijama različitim po obliku, veliči-
ni, težini, čime se postiže ujednačavanje neophodno za kvalitetnu
setvu. Organska proizvodnja ne postavlja zahteve u pogledu sepa-
racije, završnog čišćenja i kalibrisanja, ako se ne narušava građa,
struktura i priroda semenskog materijala i ne koriste nedozvolje-
na sredstva (hemikalije, zračenja). Specifičnost organske semenske
proizvodnje je zaštita bilja koja podrazumeva upotrebu raspoloži-
vih preventivnih i dozvoljenih (mehaničkih, fizičkih i bioloških)
mera i procedura koje imaju za cilj održavanje brojnosti patogena i
stepena zaraženosti ispod ekonomskog praga štetnosti. Preventivne
mere, zavisno od vrste gajenih biljaka, obuhvataju: higijenske mere;
plodored; izbor tolerantnijih i otpornijih sorti skraćenjem perioda
vegetacije u polju; povećanjem otpornosti, dobrom snabdevenošću
hranljivim materijama, smanjenjem mogućnosti napada, izborom
staništa, mešanjem kultura, mešavinom sorti, postavljanjem gra-
ničnih kultura i forsiranjem razvoja korisnih organizama (Mašire-
vić i sar., 2008).
Za tretiranje semena pre setve koriste se fizičke, biološke
metode, kao i tretiranje semena elektronima. Najstarija fizička me-
toda koja se primenjuje i danas je tretman semena toplom vodom
167
ili vodenom parom. Tretiranje semena elektronima koristi dejstvo

niskoenergetskih elektrona za uništavanje prouzrokovača bolesti
semena, jer se većina spora patogena nalazi na površini semena ili
plitko u semenjači (Hristov i sar., 2012). Pakovanje organskog se-
mena treba obavljati u biorazgradive materijale koji su podložni re-
ciklaži, dok skladišta organskog semena treba da ispunjavaju uslo-
ve očuvanja kvaliteta semena do njegove upotrebe. Za proizvođače
organskog semena u Srbiji karakteristično je da seme prati dve vrste
sertifikata: deklaracija vrste, sorte i kvaliteta semena, kao i sertifikat
o organskom proizvodu.
Često organsko seme ne ispunjava norme kvaliteta koje za-
kon predviđa u proizvodnji konvencionalnog semena. Najčešće se
problem javlja kod zahteva uniformnosti useva, negovanja agro-
biodiverziteta, izbora sorti i populacija, koje često ne mogu ispuniti
kriterijume kvaliteta semena po važećoj legislativi, pa su neophod-
ne izmene zakona.
U zemljama sa razvijenom organskom proizvodnjom ovaj
problem se rešava prilagođavanjem normi kvaliteta organskog se-
mena specifičnostima organske proizvodnje, što znači ublažava
nje kriterijuma prema organskom semenu. Takođe, nalaze se nove
metode tretiranja semena fizičkim, hemijskim i biološkim tretma-
nima, koje nisu u suprotnosti sa zahtevima organske proizvodnje.
Jedno od rešenja problema kvaliteta organskog semena je da se
organsko seme (reproduktivni materijal) proizvodi u udaljenim,
atipičnim regionima gde nisu prisutne bolesti i štetočine dotične
biljne vrste, pa će i proizvedeno seme biti zaštićeno od napada i
infekcija (Berenji, 2009). Imajući u vidu ograničene količine seme-
na potrebne za organske proizvođače oni su prinuđeni da semensku
proizvodnju i zadovoljenje potreba za istom organizuju na svojim
gazdinstvima, gde doradu semena vrše priručnim sredstvima i se-
lektorima manjih kapaciteta. Takva proizvodnja semena može biti
rizična, sa većim posledicama ukoliko nije pod kontrolom stručnih
lica. Stoga je neophodno proizvodnju organskog reproduktivnog
materijala organizovati po metodologiji organske proizvodnje čime
bi se proizvođačima omogućila sigurnost u proizvodnji.
168
Literatura
Balalić I. (2012): Vodič za organsku proizvodnju suncokreta. Institut za

ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, 3-28.
Bekavac G. (2012): Vodič za organsku proizvodnju kukuruza. Institut za
Berenji J. (2008): Oplemenjivanje biljaka i semenarstvo u organskoj po
ljoprivredi. U: Organska poljoprivreda (Lazić B., Babović J., urednici),
Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, 509-522.
Berenji J. (2009): Uloga sorte i sortnog semena u organskoj poljoprivredi.
Zbornik radova Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, 46(1), 11-16.
Denčić S., Kobiljski B., Mladenović G., Jestrović Z., Štatkić S., Pavlović
M., Orbović B. (2010): Sorta kao faktor proizvodnje pšenice. Zbornik ra-
dova Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, 47(1), 317-324.
Đokić D., Stojanović J., Pavlović M. (1998): Physiological bases for se-
lective improvement of protein content in the grain of wheat. Genetika,
32(2), 99-123.
Glover J. (2010): Improving Agroecosystem Resilience and Sustainabili-
ty. Breeding for resilience: a strategy for organic and low-input farming
systems? Proceedings EUCARPIA 2nd Conference of the Organic and
Low-Input Agriculture, Paris, France, 11-14
Haas G. (2012): Stanje i okvir agrobiodiverziteta useva u EU – zaključak
i perspektive za Srbiju. Zbornik referata Organska proizvodnja i biodi-
verzitet, Pančevo, 9-24.
Hristov N., Jevtić R., Lalošević M., Franeta F., Rajković M., Kaletić M.
(2012): Vodič za organsku proizvodnju pšenice. Institut za ratarstvo i po-
vrtarstvo, Novi Sad, 3-32.
International Federation of Organic Agriculture Movements (2011):
Definition of Organic Agriculture, International Federation of Organic
Agriculture Movements http//www.ifoam.org/.../organic.../definition
-organic-a. (31.08. 2014)
Kuburović M., Pavlović M., Milovanović M. (1992): Inheritance of pri-
mary root number in winter wheat. Genetika, 24(3), 219-225.
169
Lammerts van Bueren E.T., Hulscher M., Haring M., Hoogendom J., den
Nijs A.P.M., van Mansvelt J.D., Jongerden J., Ruvenkamp G. (1999): Su-
stainable organic plant breeding. Final report, a vision choices, conseqen-
ces and steps, Louis Bolk Institute, Driebergen, Netherlands.
Lampkin N. (2010): Organic farming myth and reality. World Agricultu-
re, 1, 46-53.
Lazić B., Lazić S. (2008): Organska poljoprivreda. U: Organska poljopri-
vreda (Lazić B., Babović J., urednici), Institut za ratarstvo i povrtarstvo,
Novi Sad, Tom I, 7-40.
Lazić B. (2011): Međuzavisnost organske poljoprivrede i biodiverziteta.
Zbornik radova Organska proizvodnja i biodiverzitet: I otvoreni dani
biodiverziteta, Pančevo, 25-35.
Marić M. (2005): Semenarstvo. Draganić, Beograd.
Maširević S. (2008): Biološko suzbijanje prouzrokovača bolesti, štetočina
i korova. U: Organska poljoprivreda (Lazić B., Babović J., urednici), Insti-
tut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Tom II, 545-598.
Mićanović D., Knežević D., Zečević V., Raičević V., Dimitrijević B.,
Pavlović M., Urošević D. (2004): Genotype nitrogen fixing of wheat. Pro
ceedings 3rd International ECO Conference SafeFood, 1, 227-231.
Mićanović D., Zečević V., Knežević D., Pavlović M., Urošević D. (2005):
Influence diazotrophs on some physiological parameters of wheath. Pro-
ceedings of Balkan Scientific Conference. Breeding and Cultural Practi-
ces of the Crops, Karnobat, Bulgaria, 521-524.
Miladinović J. (2012): Vodič za organsku proizvodnju soje. Institut za ra-
tarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, 3-28.
Milovanović M., Staletić M., Perišić V., Nikolić O. (2009): Mogućnosti za
proizvodnju organskog semena strnih žita u Srbiji. Savremena poljopri-
vreda, 58(1-2), 141-151.
Milošević M., Mihaljev I., Ćirović M., Dokić P. (1994): Opšte semena
rstvo. Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad.
Milošević M. (2004): Opšte semenarstvo. U: Semenarstvo (Milošević M.,
Malešević M., urednici), Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo i Na-
cionalna laboratorija za ispitivanje semena, Novi Sad.
170
Mirić M., Lekić S., Petrović R., Dražić S., Stančić I. (2004): Tehnologija
proizvodnje semena. Društvo selekcionera i semenara Republike Srbije,
Beograd.
Nikolić O., Živanović T., Pavlović M. (2011a): Sortne razlike pšenice u
efikasnosti akumulacije azota u biljkama sa aspekta ekološke poljopri-
vrede. Zbornik radova I naučnog skupa Zaštita životne sredine, Sremska
Kamenica, 66-71.
Nikolić O., Pavlović M., Jovanović Lj. (2011b): Possibilities of use of
physiological parameters in wheat genotypes evaluation in terms of
sustainable agriculture and ecosystem protection. Proceedings of Inter-
national Scientific Conference Serbia Facing the Challenges of Globaliza-
tion and Sustainable Development, Belgrade, 373-379.
Nikolić O., Živanović T., Milovanović M., Pavlović M., Jovanović Lj.
(2013a): Variability and heritability of nitrogen nutrition efficiency indi-
cators in winter wheat. Romanian Journal of Agricultural Research, 30,
23-29.
Pavlović M. (1997): Fenotipska varijabilnost i nasleđivanje nekih para-
metara efikasnosti ishrane azotom kod hibrida pšenice. Doktorska dise
rtacija. Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd, 1-143.
Pavlović M., Kuburović M., Jestrović Z. (1998): Inheritance and genetic
effect of nitrogen efficiency nutrition in wheat. Proceeding of the Intena-
tional Symposium Breeding of Small Grains, Kragujevac, 241-247.
Pavlović M., Nikolić O., Jovanović Lj. (2011a): Strna žita u funkciji orga
nskog stočarstva. Ecologica, 18(64), 671-676.
Pavlović M., Nikolić O., Jovanović Lj. (2011b): Tehnologija proizvodnje
strnih žita u ekološkoj poljoprivredi. Ecologica, 18(64), 665-670.
Pavlović M., Nikolić O., Jovanović Lj., Jestrović Z., Dedić D. (2013a): Bio-
diverzitet pšenice i mogućnost njegovog korišćenja u ekološkoj poljopri-
vredi. Zbornik radova XVIII savetovanje o biotehnologiji sa međunaro
dnim učešćem, Čačak, 18(20), 63-70.
Pavlović M., Nikolić O., Jovanović Lj., Jestrović Z. (2013b): Wheat geno
tipyc variability in nitrogen translocation efficiency in term of enviro
nment protection. Proceedings of the International Conference NEWE-
NVIRO, Sremska Kamenica, 73-78.
171
Petrović S., Dimitrijević M. (2005): Genetička varijabilnost lokalnih po-

pulacija žitarica u Crnoj Gori. Letopis naučnih radova Poljoprivrednog
fakulteta, Novi Sad, 29(1), 92-99.
Pravilnik o kontroli proizvodnje semena. Službeni glasnik Republike
Srbije, 60/06.
organske proizvodnje. Službeni glasnik Republike Srbije, 48/11.
Roljević S., Cvijanović D., Sarić R. (2011): Genetički resursi pšenice u
svetu i Srbiji. Zbornik radova XXV savetovanja agronoma, veterinara i
tehnologa, Padinska Skela, 17(1-2), 27-33.
Zakon o semenu. Službeni glasnik Republike Srbije, 45/05; 30/10.
Zakon o organskoj proizvodnji. Službeni glasnik Republike Srbije, 30/10.
Znaor D. (1996): Ekološka poljoprivreda. Nakladni zavod Globus, Z
agreb.
SEED PRODUCTION IN ORGANIC AGRICULTURE
Summary: Production and provision of sufficient quan-

tities of seeds and other reproductive material in organic agricul-
ture is the primary task of all entities involved in organized seed
production. If seed production viewed as a continuation or final
phase in plant breeding, then attention should be paid to the speci-
fic requirements and restrictions that are imposed in organic agri-
culture. IFOAM defines and divides the methods of breeding and
selection of plants to permitted, conditionally permitted and prohi-
bited. Practice shows insufficient supply with organic propagating
material of the domestic market, both in scope and in the variety
of products. There is a marked lack of interest in the seed compa-
ny breeding programs and seed, mostly because of limited markets
and low demand for these products, special requirements and limi-
tations in the methods of organic production, incompatibilities in
the methods of registration and multiplication of organic and co-
nventional seeds, the economic effects and the like. Therefore, this
production is usually organized on farms organic producers with
the technical control of the breeder of scientific institutions. This
172
form of cooperation involves vocational training of farmers for the

production of reproductive material and their commitment to this
work. In Serbia, there are a small number of local seed companies
and manufacturers that offer a limited range of seed market in
organic production, but the plan documents provided the growth
of production and will require changes in all areas of seed produ
ction. According to the principles of organic farming advantage in
the production of a given indigenous and locally adapted varieties
and hybrids tolerant to variable stress conditions. Therefore, the in-
creasing role and importance of the maintenance and reproduction
of old, high value, adaptable, high-quality species and varieties for
a particular purpose, with respect to specialized high-yield vari
eties. The role of breeding is to create new products based on ce
rtain plant species, of excellent quality, tolerant to major pests and
diseases, adapted to local agro-ecological conditions. Production
of organic seed is not substantially different from the conventional
seed production, except in the areas of production technology that
is specific to organic farming. Difficulties occur most frequently on
issues of uniformity, weed crops and the health of seed, and this job
requires a lot of knowledge and commitment. Seed the finishing
process ensures the preparation, packaging, storage and distribu-
tion of seeds and other reproductive material from the harvest /
collection to delivery to customers. During this period it is nece
ssary unchanged, high quality seeds, without the use of chemicals
for seed treatment. Until a sufficient amount of organic seeds from
domestic production, producers are available to untreated seed
from conventional production, the seed of the conversion period,
and imports of organic seeds.
173
ORGANSKA PROIZVODNJA U STOČARSTVU
Prof. dr Milun Petrović

Univerzitet u Kragujevcu, Agronomski fakultet, Čačak
Izvod: Organska poljoprivreda podrazumeva proces održi-

vog razvoja ruralne sredine u skladu sa raspoloživim resursima,
tradicijom i biodegradabilnim potencijalom staništa. Ovakav način
proizvodnje nije po opisu ekstenzivan, nego intenzivan u okviru
bioloških potencijala staništa.
Organska poljoprivreda se u svetu razvija brzim koracima
kao odgovor na evidentno narušenu životnu sredinu i posebno kao
odgovor na potrebe potrošača za kvalitetnom i bezbednom hra-
nom. Poslednje decenije obim organske proizvodnje u svetu se
značajno povećao tako da je u svetskim razmerama organskom
eksploatacijom obuhvaćeno više od 26 miliona hektara.
Iz oblasti organske stočarske proizvodnje brže se razvija-
ju one proizvodne grane u kojima je ishrana životinja bazirana na
pašnjacima i kabastoj hrani, odnosno preživari, dok je znatno spo-
riji razvoj organskog svinjarstva i organskog živinarstva, s obzirom
na to da se u ishrani ovih vrsta domaćih životinja koriste velike
količine proteinskih hraniva.
Preciznih podataka o nivou razvijenosti organske poljopri-
vrede u našoj zemlji, kao i njenom učešću u ukupnoj poljoprivre
dnoj proizvodnji nema. Neke grube procene pokazuju da je ono
manje od 1%. Sistem upravljanja poljoprivredom u organskim uslo-
vima regulisan je Zakonom o organskoj proizvodnji i organskim
proizvodima, koji se bazira na četiri principa: princip zdravlja, eko-
loški princip, princip pravednosti i princip negovanja i staranja.
Klasifikacija stočarskih sistema

Intenzifikacija poljoprivredne proizvodnje, kako ratarske,
tako i stočarske, donela je mnogo koristi ljudskom društvu, ali
intenzivan razvoj poljoprivrede i njena orijentacija na industrij
skim principima nosili su sa sobom i negativne efekte, koji su se
175
umnožavali i sve više rasli (Bogosavljević-Bošković i sar., 2011b).

Celokupna proizvodnja u stočarstvu može se razvrstati u tri
osnovna sistema, i to:
• Intenzivni sistem proizvodnje, koji se odlikuje velikim
ulaganjima u tehnologiju gajenja i velikom ostvarenom dobiti (Pe-
trović D.M. i sar., 2003, 2004a, 2004b, 2005, 2006a, 2009a, 2009b,
2010a, 2010b, 2010c, 2012a, 2012b, 2012c, 2013a, 2013b, 2013c,
2013d; Bogosavljević-Bošković i sar., 2010; Đoković i sar., 2011,
2013a, 2013b, 2013c, 2013d; Đedović i sar., 2013; Veljković i sar.,
2013; Koprivica i sar., 2013);
• Ekstenzivni sistem proizvodnje, koji je baziran na sopstve-
noj proizvodnji hrane, na nešto manjim ulaganjima u tehnologiju
gajenja i sa ostvarenom proporcionalno manjom dobiti, ali i sa pro-
izvodima koji imaju određene dodatne vrednosti (npr. proizvodnja
tradicionalnih stočarskih proizvoda sa oznakom geografskog pore-
kla, kao što je optimizacija i standardizacija autohtone tehnologije
sjeničkog sira sa zaštitom porekla (Petrović M.M. i sar., 2003), kao
i ekstenzivni načini gajenja živine (Bogosavljević-Bošković i sar.,
2006a, 2006b, 2011a, 2012a, 2012b; Milojević i Rakonjac, 2011);
• Specifični/alternativni sistemi proizvodnje (kao što je
organska stočarska proizvodnja) usmereni ka određenoj ciljnoj
grupi potrošača (Bogosavljević-Bošković i sar., 2011b; Rakonjac i
sar., 2013, 2014a, 2014b, 2014c; Petrović D.M. i sar., 2014).
Spoznajom negativnih efekata intenzivne industrijske po
ljoprivredne proizvodnje, kao i posledice koje može da ima konzu-
miranje proizvoda iz te proizvodnje sa aspekta zdravlja potrošača
(Laurence, 1991; Passille, 1997), raste interesovanje za nekonven
cionalnu, a posebno organsku proizvodnju. Sve ovo uticalo je da se
tokom poslednje decenije obim organske proizvodnje u svetskim
razmerama znatno poveća. Širenju organske proizvodnje dopri-
neli su i standardi definisani kroz zakonske propise i regulative,
koji obezbeđuju okvir za omogućavanje dobrih životnih uslova
za domaće životinje. Ovi minimalni standardi, ipak, nisu nužno i
garancija za dobro stanje po pitanju dobrobiti životinja i njihovog
zdravstvenog stanja (Sundrum, 2001; Kijstra i Eick, 2006).
176
Organska proizvodnja u stočarstvu
Definicija organske proizvodnje

Organska poljoprivreda podrazumeva proces održivog
razvoja ruralne sredine u skladu sa raspoloživim resursima, tra-
dicijom i biodegradabilnim potencijalom staništa. Predstavlja
zaokruženu i celovitu ratarsku i stočarsku proizvodnju, čime je
obuhvaćeno i očuvanje i obnova prirodnih resursa, kao i povratak
tradicionalnim vrednostima i znanjima (Jovanović i sar., 1998).
Organska proizvodnja je sveobuhvatan sistem upravljanja
farmom i proizvodnjom hrane, koji kombinuje najbolje ekološke
standarde, visok nivo biodiverziteta, očuvanje prirodnih resursa,
primenu standarda dobrobiti životinja i proizvodne metode u skla-
du sa referencama određenih potrošača proizvoda, uz upotrebu
prirodnih materija i procesa (Mirecki i sar., 2011).
Organsko stočarstvo po definiciji označava razvoj ove pri-
vredne grane bez narušavanja odnosa u prirodnim zajednicama,
bez uvoza egzotičnih životinja, uz ograničenu primenu proizvoda
koji prate animalnu proizvodnju uključujući i terapeutska sredstva.
Ovakav način proizvodnje nije po opisu ekstenzivan, nego intenzi-
van u okviru bioloških potencijala staništa.
U poređenju sa konvencionalnom proizvodnjom u stočar
stvu, poštovanje standarda i zakonske regulative pri kontroli svake
faze proizvodnog ciklusa, koji su definisani u organskom stočar
stvu, u mnogome doprinosi proizvodnji zdravstveno bezbednih
proizvoda animalnog porekla, zaštiti životne sredine i razvoju so-
cio-ekonomskih entiteta.
Karakteristike organske proizvodnje

U poređenju sa konvencionalnom proizvodnjom u stočar-
stvu, osnovne karakteristike organske poljoprivredne proizvodnje
su:
• Poštovanje standarda i zakonske regulative pri kontro-
li svake faze proizvodnog ciklusa, koji su definisani u organskom
stočarstvu, a imaju za cilj proizvodnju adekvatne količine, hemijski
i biološki nezagađene hrane, na način koji je ekološki opravdan,
177
ekonomski koristan i zadovoljava etičke kriterijume o humanom

postupanju sa životinjama (Jovanović i sar., 1998);
• Proizvodnja zdravstveno bezbednih proizvoda animalnog
porekla;
• Zaštita životne sredine;
• Veća uposlenost (veće angažovanje radne snage za 10-
15%);
• Smanjenje depopulacije sela;
• Samoodrživi sistem stočarske proizvodnje, jer ne prelazi
biološke okvire ekosistema;
• Manja produktivnost u odnosu na konvencionalnu, tako
da su proizvodi dobijeni u organskim sistemima za oko 30% sku
plji;
• Neophodnost snažnog podsticaja proizvođača na nacio-
nalnom nivou;
• Sprečavanje i ublažavanje negativnih posledica konven
cionalne poljoprivrede (hemizacija, erozija zemljišta, specijalizaci-
ja, smanjenje biodiverziteta, hroničan stres, prisustvo rezidua anti-
biotika itd.);
• Eliminisanje uticaja veterinarske kurative na pojavu rezi-
stentnih sojeva i favorizovanje uzgoja genetski rezistentnih životi
nja, što doprinosi očuvanju animalnih resursa u stočarstvu i zaštiti
biodiverziteta;
• Oslanjanje na poluintenzivne sisteme, rotaciju kultura,
prirodne biljne resurse, ispašu, skloništa za slučaj nepogoda;
• Zasnovanost na mešovitom sistemu gajenja više vrsta do-
maćih životinja;
• Proizvodnja je u osnovi agroekološka i doprinosi humani-
zaciji prostora u savremenom svetu;
• U ciklusu organske proizvodnje, životinje, kako divlje,
tako i domaće, zauzimaju važno mesto u održavanju prirodne ra
vnoteže i zaokruživanju ciklusa ishrane;
• Ograničena mogućnost primene hemijskih sredstava za
zaštitu zdravlja životinja (lokalno adaptirane, autohtone i prirodne
rase dobijaju prednost u odnosu na uvezene);
178
• Organsko stočarstvo i poljoprivreda su razvojni put za eko

-zone i nacionalne parkove. Istovremeno se obezbeđuje rast pri-
hoda i čuvaju se potencijali za razvoj drugih delatnosti, pre svega
turizma, lovnog turizma, šumarstva, itd.;
• Ograničena mogućnost zdravstvenih poremećaja jedinke
u proizvodnom ciklusu, kao i ambijenta; na ovaj način se smanjuje
zdravstveni rizik za populaciju ljudi uopšte, kao i rizik akumulaci-
je rezidualnih materija u organizmima kako životinja, tako i ljudi,
odnosno u životnoj sredini uopšte;
• Ovakav način proizvodnje nije po opisu ekstenzivan, nego
intenzivan sa prihvatanjem ograničenja koja postavlja stanište,
čime se obezbeđuje očuvanje celokupne biološke zajednice, postiže
zadovoljavajući prihod i otvara mogućnost za razvoj dopunskih de-
latnosti kao što je turizam;
• Kroz organsku proizvodnju dobijaju se visokovredni pro-
izvodi koji nose oznaku organska hrana, čime se povećava cena
jediničnog proizvoda, smanjuje zdravstveni rizik za konzumente i
obezbeđuje se prodor na sva globalna tržišta.
Razvoj organske proizvodnje u svetu

U razvijenim zemljama, gde je savremena poljoprivreda uz
agresivnu primenu svih raspoloživih hemikalija dovela do naruša-
vanja kvaliteta vazduha, vode i zemljišta, gotovo je nemoguće za-
snovati organsku proizvodnju, pa se u njima javlja veliki nedostatak
organskih proizvoda. Zbog toga, manje razvijene zemlje, u kojima
je još uvek očuvan agroekosistem, imaju šansu da preko organskih
proizvoda povećaju svoj izvoz (Mitrović i Đekić, 2013).
Osnovni razlozi za ekspanziju organske poljoprivrede u sve-
tu su rezultati medicinskih istraživanja koja ukazuju na povećanje
zdravstvenog rizika pri konzumiranju hrane poreklom iz intenziv-
ne konvencionalne proizvodnje. Zdravstveni rizik se, prema rezul-
tatima medicinskih istraživanja, najviše odrazio na poremećaje ra-
zvoja i zdravlja novorođenčadi, kao i poremećaje plodnosti koji su
dokazani i kod ljudi i kod životinja (Passille, 1997; Laurence, 1991).
Danas se organska poljoprivreda u svetu razvija brzim koracima
179
kao odgovor na evidentno narušenu životnu sredinu i posebno kao

odgovor potrebama potrošača za kvalitetnom i bezbednom hra-
nom (Petrović D.M. i sar., 2014).
Sve ovo uticalo je da se poslednje decenije obim organske
proizvodnje u svetu značajno povećao tako da je u svetskim razme-
rama, organskom eksploatacijom obuhvaćeno više od 26 miliona
hektara. Najveće površine u sistemu organske poljoprivrede nala-
ze se u: Australiji (11.300.000 ha), Argentini (2.899.999 ha), Italiji
(1.052.002 ha) i USA (930.810 ha).
Procentualni odnos površina u organskoj proizvodnji u
odnosu na površinu države, daje potpuno drugu sliku s obzirom na
to da su u prvih 10 zemalja sveta zastupljene samo evropske zemlje
(Nichplas, 1996), i to: Lihtenštajn (26,4%), Austrija (12, 9%) i Švaj-
carska (10,27%).
Procenjuje se da je, u svetskim razmerama, najveći rast
organske poljoprivrede u SAD, Francuskoj i Japanu, koji na go-
dišnjem nivou dostiže 20%. Što se tiče organskih proizvoda, oni
zauzimaju tek oko 1% od ukupnog svetskog tržišta hrane, ali zbog
potrebe za zdravstveno bezbednijom i ukusnijom hranom postaju
sve traženija roba u svetu i sve je značajnije njihovo učešće u svet-
skim trgovinskim tokovima (Mitrović i Đekić, 2013).
Organska stočarska proizvodnja u Evropi

Za razliku od organske proizvodnje na svetskom nivou, u
zemljama Evropske unije ukupna površina pod organskom po
ljoprivredom u poslednjoj deceniji gotovo se udvostručila, odno-
sno povećala se sa 4,3 na 7,6 miliona ha, pri čemu je u grupi zemalja
EU-12 povećanje iznosilo oko 20%, dok je u grupi zemalja EU-15
ovo povećanje iznosilo znatno manje, oko 5,7%. U zemljama u gru-
pi EU-15 nalazi se oko 81% ukupnog organskog sektora u EU.
U Evropi, najveće površine u sistemu organske proizvodnje
su u: Španiji (1,13 miliona ha), Italiji (oko jednog miliona ha), Ne-
mačkoj (oko 0,91 milion ha), Velikoj Britaniji (oko 0,72 miliona ha)
i Francuskoj (oko 0,58 miliona ha). Ovih pet zemalja zajedno čine
oko 56,8% ukupnog organskog sektora u EU.
180
Mleko Goveđe meso

Ovčije meso Mleko/govedina/ovčetina
Kravlje ml./govedina Mleko/ovčetina
Govedina/ovčetina
24%
8%
44% 11%
5% 5%
3%
Grafikon 1. Zastupljenost pojedinih sistema (farmi)

organske stočarske proizvodnje (Annual Report, 2001)
U većini evropskih zemalja, oko 6% obradivih površina

je u sistemu organske proizvodnje. Države EU koje imaju najveće
učešće organskih površina u odnosu na raspoloživu poljoprivrednu
površinu su: Austrija (oko 15,5%), Švedska i Estonija (oko 10,9%)
i Češka i Latvija (9%). Tendencija razvoja organske proizvodnje u
zemljama centralne i istočne Evrope je sve izraženija (Češka, Slo-
vačka i Poljska). Iz oblasti organske stočarske proizvodnje brže se
razvijaju one proizvodne grane u kojima je ishrana životinja bazira-
na na pašnjacima i kabastoj hrani (preživari – goveda, ovce i koze),
dok je znatno sporiji razvoj organskog svinjarstva i organskog živi-
narstva, s obzirom na to da se u ishrani ovih vrsta domaćih životi
nja koriste velike količine proteinskih hraniva (za njih je karakteri-
stična industrijska proizvodnja i specijalizovane i neotporne rase).
Tabela 1. Udeo organski gajenih životinja (u %) u odnosu na ukupno

brojno stanje pojedinih vrsta domaćih životinja
Goveda Mlečne krave Svinje Ovce Koze

EU-12 2,5 1,0 0,1 2,8 1,1
EU-15 2,7 2,7 0,6 3,6 5,7
EU-27 2,7 2,3 0,5 3,5 5,0
181
Prema izveštaju EK iz 2010, u EU-27 se gaji oko 2,4 miliona

grla goveda u sertifikovanim organskim stočarskim sistemima. Od
tog broja, oko 550.000 mlečnih krava se gaji u organskim sistemi-
ma stočarske proizvodnje. Države sa apsolutno najvećim brojem
organski gajenih goveda su Nemačka, Austrija, Velika Britanija i
Italija. Međutim, države sa najvećim procentualnim udelom organ-
ski gajenih goveda u odnosu na njihov ukupan nacionalni broj su:
Austrija (17,1%), Letonija (12,7%), Češka (10,1%) i Danska (8,6%).
U sektoru organskog ovčarstva dominiraju Italija i Velika
Britanija, svaka sa oko 850.000 grla koja se organski gaje, i one za-
jedno imaju oko 52% od ukupnog broja organski gajenih ovaca (3,4
miliona grla) u EU. Treća je Grčka sa oko 400.000 grla ovaca.
U okviru organskog kozarstva gaji se oko 700.000 grla.
Najveći deo se gaji u Grčkoj, čak oko 400.000 grla, što predstavlja
oko 8,1% od ukupnog nacionalnog broja koza. Proporcionalno na-
cionalnom brojnom stanju, najveći udeo organski gajenih koza ima
Austrija sa čak 50% od ukupnog broja grla.
Sektor organskog svinjarstva u zemljama EU je nešto manje
razvijen i procenjuje se da je 2007. godine bilo oko 900.000 grla
svinja u ovom sistemu proizvodnje, dok je najveći proizvođač bila
Nemačka sa oko 200.000 grla.
U sektoru organskog živinarstva gaji se oko 19 miliona grla,
od čega je najdominantnija grana proizvodnje kokošijih jaja. Do-
minira Francuska sa oko 6 miliona grla organski gajene živine, od
čega je oko 25% koka-nosilja.
Za razliku od organske proizvodnje na svetskom nivou, gde
je promet organskih proizvoda oko 1% u odnosu na ukupan promet
hrane, u zemljama Evropske unije prodaja organskih proizvoda je
znatno veća, pa čak i utrostručena. Potrošači ovu hranu kupuju,
pre svega, iz zdravstvenih razloga (46%) i boljeg ukusa (40%) (Mi-
recki, 2009). Najveće tržište organskih proizvoda je u Nemačkoj sa
godišnjim rastom od 10%, i dvostruko je veće od drugog po redu
tržišta, Francuske.
182
Organska poljoprivreda u Srbiji

Preciznih podataka o nivou razvijenosti organske po
ljoprivrede u našoj zemlji, kao i njenom učešću u ukupnoj poljo
privrednoj proizvodnji nema, iz razloga što različiti izvori navode
različite podatke. Neke grube procene pokazuju da je ono manje
od 1%. To znači da postoji ogroman prostor za razvoj ove proizvo
dnje, jer je u izveštaju Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredi-
ne za 2002. godinu o stanju životne sredine u Srbiji, konstatovano
da je 651.000 ha ili 75% od analiziranih 868.000 ha poljoprivrednih
površina pogodno za organsku proizvodnju.
U Srbiji je 2011. registrovano 319 proizvođača organskih
proizvoda – biljne proizvode organskog porekla proizvodio je 271
proizvođač, dok su se samo 42 proizvođača opredelila za proizvo
dnju mesa i ribe na organski način, objavljeno je u „Agrobiznis
magazinu“.
U stočarskoj proizvodnji, na organski način najviše se gaje
ovce (3.320) i goveda (746 grla). Pčelarstvo je takođe zastupljeno i
do sada su registrovana 1.053 pčelinja društva.
Tabela 2. Pregled organske stočarske proizvodnje (do septembara 2013)
(Kalentić i sar., 2014)
ORGANSKA STOČARSKA PROIZVODNJA 2013. go-
dine
Period konverzije Organski status Ukupno
Broj grla stoke, Broj grla stoke, Broj grla stoke,
jedinki živine, jedinki živine, jedinki živine,
košnica košnica košnica
Krupna stoka
(goveda, bivoli, 481 2.972 3.453
konji, magarci)
Sitna stoka
(ovce, koze, 3.473 708 4.181
svinje)
Živina
(kokoši, guske,
1.432 183 1.615
patke, ćurke,
morke)
Košnice 764 1.273 2.037
183
14% krupna stoka

37%
18% sitna stoka
košnice
živina
31%
Grafikon 2. Struktura organske stočarske proizvodnje

(Kalentić i sar., 2014)
Sitna i krupna stoka je 2013. godine bila najzastupljenija

u organskoj stočarskoj proizvodnji sa ukupno 68% učešća u broju
grla/jedinki/košnica; košnice su zastupljene sa 18%, a jedinke živi-
ne sa 14% u ukupnoj stočarskoj organskoj proizvodnji.
Naša zemlja, zbog depopulacionog trenda u brdsko-plani
nskom području i izostanka razvoja intenzivne poljoprivredne
proizvodnje u njemu, kao i postojanja prirodnih livada i pašnja-
ka, ima velike potencijale za razvoj organskog stočarstva, a naroči-
to za o rganski uzgoj preživara, koje će sprečiti dalju degradaciju
prirodnih livada i pašnjaka, i na neki način oživeti ovo područje
i sprečiti dalju depopulaciju, kao i podstaći razvoj neke druge pri-
vredne grane, prvenstveno turizam (Petrović D.M. i sar., 2014).
Geografski položaj Srbije na jugu Panonskog basena i na
Balkanu predstavlja okvir za međunarodnu podršku organskom
razvoju. Međunarodni fondovi već učestvuju u finansiranju pro-
grama očuvanja prirodnih i kulturnih celina na našoj teritoriji
(UNEP, 2003). U ovom momentu je programima zaštite obuhvaće-
no više od 5% teritorije Srbije, a plan razvoja predviđa da se po-
vršine obuhvaćene ovim programima do 2020. godine povećaju do
20% teritorije.
Pri tome treba imati u vidu da su važna pitanja za razvoj
organske proizvodnje uspostavljanje nacionalnog sertifikacionog
sistema i zaštita nacionalnog tržišta od proizvoda koji se na tržištu
prehrambenih proizvoda pojavljuju, praćeni sinonimima koji uka-
zuju da se radi o zdravstveno bezbednoj hrani (organska, ekološka,
184
biološka itd.), a koji nisu registrovani i sertifikovani proizvodi iz

organske proizvodnje.
Berber i sar. (2011) zaključuju da proces organske po
ljoprivredne proizvodnje kroz različite oblasti doprinosi održivom
razvoju jedne zemlje. Za Srbiju i zemlje u regionu ovaj vid pro-
izvodnje je veoma značajan, jer je Srbija oduvek bila poljoprivredna
zemlja, sa značajnim kapacitetima prirodnih resursa, kao i dugogo-
dišnjom tradicijom u proizvodnji.
Zbog napred navedenog, može se zaključiti da se kao razvo
jne šanse za nerazvijene zemlje moraju tražiti one oblasti za koje
postoje prirodni potencijali zemlje, mogućnosti za poštovanje
održivog razvoja i zaštite životne sredine. Za Srbiju takvu šansu
upravo predstavlja koncept organske poljoprivredne proizvodnje
jer su o brazovanje, inovacije, zaštita životne sredine i preduze-
tništvo zahtevi koji se nalaze pred privredom jedne zemlje u ra-
zvoju. Organska poljoprivredna proizvodnja može obuhvatiti sve
navedene zahteve i za nju postoje realne šanse i mogućnosti za ra-
zvoj u našim uslovima. Pri tome treba imati u vidu da je jedno od
najbitnijih obeležja organske proizvodnje jedinstvo biljne i stočar-
ske proizvodnje.
Da bi se obezbedio dalji napredak našeg društva u celini,
potrebno je diverzifikovati poljoprivrednu proizvodnju, uklopiti
je u postojeće biogeografske celine, uz poštovanje prirodnih eko-
sistema i sagledavanje značaja svih međusobnih odnosa koji su
uspostavljeni u staništima. Ovo, međutim, ne znači da tamo gde to
prirodni resursi dozvoljavaju, prirodne celine sa izuzetno plodnim
zemljištem treba po svaku cenu orijentisati ka organskoj proizvo
dnji, već eksploataciju prilagoditi prirodnim ciklusima materije uz
očuvanje intenziteta proizvodnje.
Sistem upravljanja poljoprivredom u organskim uslovima
regulisan je Zakonom o organskoj proizvodnji i organskim pro-
izvodima (Jovanović i sar., 1998), koji se bazira na četiri principa:
princip zdravlja, ekološki princip, princip pravednosti i princip ne-
govanja i staranja (Angelovski i sar., 2012).
185
Kontrola i sertifikacija organske proizvodnje

Organska poljoprivredna proizvodnja je u potpunosti ko
ntrolisan proizvodni ciklus. Uslovi proizvodnje se na osnovu pra-
vilnika IFOAM (Međunarodna federacija pokreta organske po
ljoprivrede) moraju prilagoditi specifičnim uslovima svake zemlje
u kojoj se odvija proizvodnja i zakonski regulisati.
Da bi se na jednom području zasnovala organska poljopri-
vredna proizvodnja ono mora da ispunjava precizno definisane
uslove kao što su:
• izolovanost zemljišnih parcela, stočarskih farmi i prerađi-
vačkih kapaciteta od mogućih uslova zagađenja;
• odgovarajući kvalitet vode za navodnjavanje;
• usklađen razvoj biljne i stočarske proizvodnje;
• osposobljenost stručnih lica i proizvođača za organsku
poljoprivredu uz obavezu stalnog inoviranja znanja.
Proces kontrole i sertifikacije organske proizvodnje uobiča-
jeno počinje savetovanjem sa stručnim licem i upoznavanjem sa
uslovima i pravilima kojih se morate pridržavati pri organskom
načinu proizvodnje.
Po dobijanju potrebnih informacija i ispunjavanju svih
preduslova, potrebno je popunjavanje aplikacije za kontrolu i ser-
tifikaciju planirane organske proizvodnje, koja se podnosi izabra-
nom kontrolnom i sertifikacionom telu. Aplikacija najčešće pred-
stavlja formular izdat od kontrolnog i sertifikacionog tela kojem se
dostavlja aplikacija. Na osnovu dostavljene aplikacije, kontrolno i
sertifikaciono telo proizvođaču dostavlja ponudu u kojoj su nave-
deni troškovi i uslovi za vršenje kontrole i sertifikacije.
Kontrolu i sertifikaciju u organskoj proizvodnji vrši do-
maće ili inostrano kontrolno i sertifikaciono telo, koje je u principu
registrovani pravni subjekat. Da bi mogli nuditi svoje usluge ovi
subjekti treba da budu ovlašćeni od strane nadležnih vlasti da vrše
kontrolu i sertifikaciju organske proizvodnje. S obzirom da postoje
različite sertifikacione šeme koje su u skladu sa organskom pro-
izvodnjom, ali su često privatne pa izdati sertifikati važe samo za
određena tržišta, uvek možete da kod nadležnih vlasti proverite je
186
li taj pravni subjekat ovlašćen da vrši kontrolu i sertifikaciju organ-

ske proizvodnje.
Ukoliko proizvođač reši da nastavi sa procesom kontrole i
sertifikacije, potrebno je da kontrolnom i sertifikacionom telu do-
stavi detaljnije informacije o planiranoj proizvodnji, posle čega se
potpisuje ugovor o kontroli i sertifikaciji. Potpisivanjem ugovora,
zvanično počinje postupak za kontrolu i sertifikaciju.
Potpisanim ugovorom kontrolno i sertifikaciono telo dobi-
ja ovlašćenje da u bilo koje vreme obavlja nenajavljene kontrole u
procesu proizvodnje i pridržavanju principima organske proizvo
dnje.
Proizvođač ili prerađivač mora da obezbedi kontrolnom i
sertifikacionom telu pristup do svih delova proizvodnje i do svih
objekata, kao i uvid u evidenciju i u odgovarajuću propratnu doku-
mentaciju. On mora kontrolnom i sertifikacionom telu da dostavi
sve informacije za koje smatra da su neophodne za potrebe kontro-
le.
Ukoliko niste sigurni da li vaša proizvodnja ispunjava sve
uslove da bude u procesu sertifikacije, uvek je dobro da potražite
savet stručnih lica ili konsultantskih službi. Nakon izvršenih ko
nsultacija možete napraviti plan o konverziji vaše proizvodnje u
organsku poljoprivredu i kontrolnom sertifikacionom telu preze
ntovati plan da bi ga zvanično odobrili.
Ukoliko kontrola pokaže da se proizvođač ne pridržava
principa organske proizvodnje, kontrolno i sertifikaciono telo ima
pravo da izrekne odgovarajuće korektivne mere, kao i da oduzme
stečeni sertifikat.
Osnovni principi organske stočarske proizvodnje

Osnovni principi i najvažnije preporuke pri osnivanju
organskih stočarskih farmi odnose se na:
1. PERIOD TRANSFORMACIJE JEDNE FARME SA KON
VENCIONALNE NA ORGANSKU STOČARSKU PROIZVO
DNJU (PERIOD KONVERZIJE),
2. METODE GAJENJA I GENETSKOG UNAPREĐENJA,
187
3. ISHRANU ŽIVOTINJA,
4. USLOVE SMEŠTAJA, PONAŠANJE I DOBROBIT ŽI-
VOTINJA,
5. ZDRAVSTVENU ZAŠTITU,
6. OČUVANJE ŽIVOTNE SREDINE.
Principi organske stočarske proizvodnje najčešće su
dijametralno suprotni onima koji važe u konvencionalnoj, odno-
sno intenzivnoj stočarskoj proizvodnji, a prikazani su u najsažetijoj
formi u tabeli 3.
Period transformacije – period konverzije konvencionalne

u organsku farmu
Transformacija ili prelaz znači proces razvijanja pouzdanog
i održivog agroekonomskog sistema. Cela farma ili jedinica na fa
rmi, uključujući i stočarstvo, mora da pretrpi promene u skladu sa
standardima organski zdrave hrane u jednom datom vremenskom
periodu.
Tabela 3. Poređenje organske i konvencionalne stočarske proizovdnje u

SAD (Organic Trade Association, 2010)
PARAMETAR ORGANSKA KONVENCIONALNA

Vrsta hraniva 100% organska Bez specifikacije
Pristup ispustima Obavezan Bez specifikacije
Pristup pašnjacima Obavezan Bez specifikacije
Upotreba antibiotika Zabranjena Bez ograničenja
Sintetički hormoni rasta Zabranjeni Rutinska upotreba
Upotreba GMO Zabranjena Bez ograničenja
Veterinarska nega Obavezna Bez specifikacije
Zdravstvena strategija Prevencija Lečenje
Upotreba pesticida Zabranjena Bez ograničenja
Zakonski regulisana Da, strogo Da/Ne
Nezavisna sertifikacija Da Ne

188
U delovima (na farmi, delu farme i sl.) u kojima je ostvaren

prelazak, ne sme se vršiti prelazak sa organski zdrave na konven
cionalnu poljoprivredu – stočarstvo i obrnuto. Farmer je u obavezi
da sačini plan prelaska koji treba da bude ocenjen svake godine
od inspekcije. Plan prelaska sa konvencionalne na organski zdravu
proizvodnju je veoma značajan, složen i odgovoran zadatak svakog
farmera. On mora da uzme u obzir sledeće elemente:
• istorijat polja (kulture, đubrenje, uništavanje štetočina,
stočarstvo),
• postojeće stanje na farmi i odstupanje od standarda,
• plan progresivnog prelaska cele farme na organski zdravu
poljoprivredu (proizvodnju),
• neke aspekte koji u toku perioda prelaska na organski
zdravu poljoprivredu (hranu) moraju da se izmene – na primer ro-
tacija kultura, đubrenje, stočna hrana, plan uništavanja štetočina,
ekološki uslovi itd., kao i uključenje vremenskih ograničenja.
Naime, prelazak iz konvencionalne u organsku proizvodnju
zahteva određeno vreme, što zavisi od vrste, kategorije i opštih
uslova gajenja životinja.
Kada je reč o životinjskim proizvodima (meso, mleko, jaja),
oni će biti sertifikovani kao „proizvodi organski zdrave poljopri-
vrede“ kada veterinarski i zdravstveni standardi budu u potpunosti
ispunjeni i kada standardi u pogledu ishrane budu u potpunosti
ispoštovani. U cilju dobijanja organskih proizvoda sa sertifikatom,
životinje se moraju držati u skladu sa uslovima pravilnika, koji pro-
pisuje period konverzije za prelazak iz konvencionalnog u organski
uzgoj.
Za prelazak iz konvencionalne u organsku stočarsku pro-
izvodnju:
• za goveda i konje namenjene za proizvodnju mesa propi-
san je period u trajanju od najmanje 12 meseci,
• za male preživare i svinje za proizvodnju mesa najmanje 6
meseci,
• za životinje za proizvodnju mleka najmanje 6 meseci,
• za živinu u tovu 10 nedelja,
• za živinu za proizvodnju jaja 6 nedelja.
189
Metode gajenja i genetskog unapređenja

U organskoj stočarskoj proizvodnji vrlo važno je obratiti
pažnju na izbor vrste i rase i odgajivački program i metod gajenja.
Izbor vrste i rase domaćih životinja za organsku proizvodnju

Izbor životinja za organsku proizvodnju je ključno pita
nje za organizovanje uspešne proizvodnje. Pravilnik o metodama
organske stočarske proizvodnje naglašava da se u organskoj pro-
izvodnji koriste vitalne vrste i rase životinja koje su adaptirane na
lokalne uslove odgajivanja i bolesti, da bi se izbegli zdravstveni
problemi ili specifične bolesti karakteristične za vrste i rase koje se
koriste u intenzivnoj stočarskoj proizvodnji (stres sindrom, BSE,
spontani abortus, težak partus koji zahteva carski rez itd.).
Izbor vrste. Iskustva iz zemalja u kojima organsko stočarstvo
već ima dužu tradiciju pokazuje da organizacija organskog uzgoja
preživara čija se ishrana bazira na pašnjacima i kabastoj hrani (go-
veda, ovce i koze) ne predstavlja veći problem, dok je znatno spo-
riji razvoj organskog svinjarstva i organskog živinarstva, s obzirom
na to da se u ishrani ovih vrsta domaćih životinja koriste velike
količine proteinskih hraniva.
Pored toga, zagađenja koja nastaju gajenjem svinja i živine
su veća u odnosu na gajenje preživara. Manja otpornost i kompli-
kovanija zdravstvena zaštita nepreživara takođe su jedan od oteža-
vajućih faktora za njihovo gajenje u uslovima i po pravilima organ-
skog stočarstva.
Izbor rase. Još uvek ne postoje specijalizovane rase ili linije
domaćih životinja namenjene isključivo za organsku stočarsku pro-
izvodnju (osim pojedinih hibrida/linija živine koji su namenjeni
ekstenzivnoj proizvodnji ili hibrida/linija svinja koji su namenjeni
gajenju na otvorenom – tzv. outdoor keeping).
Proizvodnja se bazira na držanju i gajenju uobičajenih rasa
koje su zastupljene i u konvencionalnom stočarstvu.
Ipak, prednost se daje:
• autohtonim rasama domaćih životinja (podolska i ko-
lubarska rasa goveda, kao i buša; mangulica, moravka, resavka kod
190
svinja; pramenke sa grubom i rudom vunom kod ovaca; balkanska

(domaća) koza; domaći brdski konj; rase kokoši: pogrmuša, svrljiška,
zaječarska, dečanska, somborska kaporka i banatski gološijan,
• lokalno adaptiranim rasama, kao i
• kombinovanim rasama.
Autohtone rase imaju niz pogodnosti za gajenje u sistemima organ-
ske poljoprivrede kao što su:
• izuzetna adaptabilnost i aklimatizovanost uslovima sredine,
• dobro iskorišćavanje i konverzija kabastih hraniva,
• velika otpornost na bolesti i lošije uslove ishrane i smeštaja,
• davanje animalnih proizvoda posebnog kvaliteta za ishranu
ljudi, koji ne sadrže rezidue različitih antibiotika i sredstava za zašti-
tu bilja.
Ekonomskim korišćenjem autohtonih i lokalno adaptiranih
rasa postiže se:
• očuvanje diverziteta, odnosno raznolikosti domesticiranih
vrsta životinja, i
• obezbeđenje izvora genofonda koji može da se upotrebi za
poboljšanje oslabele konstitucije i otpornosti intenzivnih rasa koja
postoji kako sada tako se može javiti i u bliskoj ili dalekoj budućno-
sti.
Obeležavanje i identifikacija grla u organskom uzgoju.
Za svaki uspešan rad u uzgoju i selekciji domaćih životnja
neophodna je identifikacija i obeležavanje grla, što je i pravilnikom
koji se odnosi na metode organske stočarske proizvodnje jasno pro-
pisano. U nekim zemljama, kao što je Velika Britanija vodi se poseb-
no matično knjigovodstvo za goveda u organskoj proizvodnji.
Odgajivački program i metod gajenja

Iako (uglavnom) ne postoje specifični odgajivački programi
za unapređenje domaćih životinja u organskom stočarstvu, osobine
koje su uvek od značaja za unapređenje u takvim proizvodnim siste-
mima su:
• Otpornost na bolesti i/ili parazite,
• Funkcionalne osobine (dugovečnost, životna proizvodnja,
191
indeks telesne kondicije, itd.),

• Efikasnost iskorišćavanja hrane (konverzija hrane), na-
ročito kabastih hraniva (kod preživara),
• Plodnost, preživljavanje mladih i dobre materinske spo-
sobnosti.
Za uspešno organizovanje stočarske proizvodnje i izbor
adekvatnog metoda gajenja neophodno je dobro poznavanje fe-
notipa organski gajenih životinja kojeg čini interakcija genotipa i
faktora sredine:
P=GxE
gde je: P – fenotip organski gajenih životinja,

G – genotip organski gajenih životinja,
E – paragenetski faktori (faktori sredine).
U govedarskoj organskoj proizvodnji u Evropi do sada

su u procesu proizvodnje organskog mleka dobra iskustva posti-
gnuta prvenstveno sa rasama kombinovanog tipa (simentalskom i
smeđom (mrkom)) i mlečnog tipa (frizijskom crno i crveno belom,
džerzej). U našim uslovima organska proizvodnja mleka i mesa,
pored oslanjanja na autohtone rase (podolska, kolubarska i buša),
može biti zasnovana i na pomenutim rasama dvojnog pravca pro-
izvodnje, a prvenstveno na domaćem šarenom govečetu tipa si-
mentalac (Petrović D.M. i sar., 2006b).
Slika 1 a. Kombinovane rase goveda (meso i mleko) - smeđa (mrka) i

domaće šareno goveče
192
Slika 1 b. Mlečna rase goveda -frizijska i džerzejska
Slika 1 c. Autohtone rase goveda - podolska, kolubarska i buša

(crna i crvena)
U ovčarstvu organska proizvodnja je usmerena na pro-
izvodnju prvenstveno mesa, a zatim mleka i mlečnih proizvoda
i vune u cilju izrade etnotkanina, s obzirom da se organska pro-
izvodnja često kombinuje sa etnoturizmom, pri čemu se koriste ra-
zličiti sistemi držanja ovaca i različite veličine farme (Gutić i sar.,
2006a). Kao primer racionalnog korišćenja prirodnih resursa ističu
se rezultati tova jagnjadi virtemberga u Nemačkoj, koja su na paši
ostvarila prirast od 38,5 kg i u kombinovanom sistemu 41 kg.
193
U našim uslovima organska proizvodnja u ovčarstvu može

se zasnivati na različitim sojevima pramenki i proizvodnji mesa,
mleka i vune.
Slika 2. Sojevi pramenke - sjenički, beli metohijski, pirotski, svrljiški
U kozarstvu organska proizvodnja bi trebalo da se zasniva

na proizvodnim potencijalima autohtone domaće balkanske koze
i da bude usmerena prvenstveno na proizvodnju mleka i kozjih
sireva (Gutić i sar., 2006b).
Slika 3. Balkanska koza tipična za Srbiju
194
Organsko svinjarstvo se temelji na gajenju autohtonih

(mangulica), lokalno adaptiranih rasa velike otpornosti i dugove
čnosti (crna slavonska, moravka, resavka) i hibridnih linija određe-
nih karakteristika (miran temperament, snažna konstitucija, dobre
materinske osobine). Cilj organskog uzgoja svinja je proizvodnja
visokovrednih namirnica uz osiguranje dobrobiti svinja i zaštitu
životne sredine.
Slika 4. Rase svinja - mangulica, moravka, resavka, crna slavonska

U živinarstvu osnovne razlike između konvencionalne i
organske proizvodnje se odnose na način držanja i intenzivnost
proizvodnje (Bogosavljević-Bošković i Mitrović, 2005). U princi-
pu, hibridi u organskom uzgoju pokazuju nižu nosivost i viši mo
rtalitet (Holandija). U Nemačkoj, Francuskoj i SAD je orijentacija
ka živini sa kombinovanim svojstvima, koja je bliža organskim pri
ncipima uzgoja. U našim uslovima organska proizvodnja u živina
rstvu bazira se na držanju u ispustima spororastućih hibrida (Ma-
ster Grey, Redbro, Redpac, Grey Barred) i domaćih (autohtonih)
rasa kokoši (pogrmuša, svrljiška, zaječarska, dečanska, somborska
kaporka i banatski gološijan).
195
Slika 5 a. Spororastući hibridi - Master Grey, Redbro, Redpac i

Grey Barred
Slika 5 b. Autohtone rase - svrljiška, somborska kaporka, banatski

gološijan i pogrmuša
196
Ishrana životinja
Ishrana životinja mora biti prilagođena fiziološkim za-
htevima. Hrana mora biti pripremljena u formi koja dozvoljava
životinjama da iskažu prirodne navike u ishrani i zadovolje svo-
je potrebe. Životinje se hrane organski proizvedenom hranom.
Hrana za životinje se najvećim delom dobija sa sopstvene organ-
ske proizvodne jedinice. Procenat nabavljene hrane može biti do
60% ukoliko se hrana nabavlja iz organske proizvodne jedinice. Do
30% količine hrane u obroku može da se sastoji od hrane iz perio-
da konverzije, osim ako je hrana iz perioda konverzije proizvede-
na na sopstvenom poljoprivrednom gazdinstvu kada učešće takve
hrane može da iznosi 100%. Organska proizvodna jedinica može
da nabavi najviše do 10% konvencionalnih hraniva za preživare,
odnosno 20% hraniva za druge vrste životinja kada se ne može na-
baviti hrana organskog porekla. Učešće konvencionalnih hraniva u
dnevnom obroku ne sme da bude veće od 25% suve materije obro-
ka. Ako kao rezultat ekstremnih klimatskih uslova, elementarnih
nepogoda ili štetnog uticaja čovekovog delovanja nije moguća pro-
izvodnja zelene, odnosno kabaste hrane, savezni inspektor može
dozvoliti u ograničenom vremenskom periodu, i u određenoj obla-
sti, veće učešće konvencionalne hrane.
Ishrana preživara se zasniva na maksimalnom korišćenju
ispaše. Najmanje 60% suve materije dnevnog obroka se sastoji od
krmnog bilja, sveže ili sušene kabaste hrane ili silaže.
Ispašom životinja obezbeđuje se: njihov boravak na otvo-
renom, održavanje životinja u dobroj telesnoj kondiciji, regulisanje
florističkog sastava na pašnjacima i neophodno ciklično kruženje
hranljivih materija između zemljišta, biljaka i životinja.
Održavanje pašnjaka i zemljišta u dobrom stanju, postiže
se: pravilnim i planskim iskorišćavanjem pašnjačkih površina,
odgovarajućom gustinom životinja po jedinici površine pašnjaka
uzimajući u obzir vrstu životinja i kvalitet pašnjaka, brojem vrsta
životinja koje će se držati na istom pašnjaku, odnosno da li će se na
pašnjaku držati samo jedna, dve ili više vrsta životinja, kao i njiho-
vom rotacijom.
197
Ishrana mladunaca u organskom uzgoju je osetljivo i veoma

važno pitanje. U cilju dobrobiti životinja poželjno je da se majčinim
mlekom hrane: telad do 3 meseca, jagnjad i jarad do 45 dana i pra-
sići do 40 dana.
Ova odredba direktno znači da se u ishrani mladunča-
di koristi organsko mleko. Kako bi se izbeglo korišćenje skupog
organskog mleka za ishranu mladunaca može se reći da u većini
slučajeva postoji praksa da se mladunci hrane mlekom dobijenim
od jedinki iste vrste, gajenih u konvencionalnim uslovima. Nije do-
zvoljeno korišćenje zamena za mleko u ishrani. Krmno bilje, sveža
ili sušena kabasta hrana ili silaža su deo dnevnog obroka za svinje i
živinu. Dnevni obrok tovne živine sadrži najmanje 65% žitarica.
U pripremi i konzervisanju obroka se mogu koristiti kon
zervansi kao što su: bakterije, gljivice i enzimi. Pri spremanju si-
laže mogu se, kao konzervansi, koristiti: mravlja, sirćetna, mlečna i
propionska kiselina. Zastupljenost neorganskih stočnih hraniva ne
sme da pređe 10% suve materije u obroku kod preživara i 15% suve
materije u obroku kod nepreživara.
U organskoj proizvodnji mogu se koristiti hraniva animal-
nog porekla ako su u skladu sa količinskim ograničenjima koje
propisuje Pravilnik o metodama organske stočarske proizvodnje
(Službeni glasnik RS, 51/02) ili su proizvedena i pripremljena u
skladu sa propisima koji regulišu organsku proizvodnju i preradu,
i to: sveže mleko, mleko u prahu, obrano mleko, obrano mleko u
prahu, punomasno mleko, punomasno mleko u prahu, surutka,
surutka u prahu, surutka u prahu sa malim sadržajem šećera, pro-
tein surutke u prahu (ekstrahovan fizičkom obradom), kazein i la
ktoza u prahu, riba, riblje ulje, autolizati, hidrolizati i proteolizati
mekušaca ili ljuskara dobijeni dejstvom enzima u rastvorljivom ili
nerastvorljivom obliku (daju se samo mladim životinjama), riblje
brašno.
U organskoj proizvodnji u ishrani životinja se mogu kori-
stiti sledeći mineralni elementi i elementi u tragovima, i to:
Mineralni elementi:
• natrijum (nerafinisana morska so, gruba kamena so, na-
198
trijum-sulfat, natrijum-karbonat, natrijum-bikarbonat, natrijum

-hlorid),
• kalcijum (litotamnion, ljuske morskih životinja, kalcijum
-karbonat, kalcijum-laktat, kalcijum-glukonat),
• fosfor (dikalcijum-fosfat-precipitat iz kosti, defluorizovan
dikalcijum-fosfat, defluorizovan monokalcijum-fosfat),
• magnezijum (bezvodni magnezijum, magnezijum-sulfat,
magnezijum-hlorid, magnezijum-karbonat),
• sumpor (natrijum-sulfat).
Elementi u tragovima (mikroelementi):
• gvožđe (fero (II) karbonat, fero (III) sulfat-monohidrat,
feri (III) oksid),
• jod (kalcijum-jodat, bezvodni, kalcijum-jodat, heksahi-
dratni, kalijum-jodid),
• kobalt (kobalt (II) sulfatni-monohidrat odnosno heptahi-
drat, osnovni kobalt- (II) karbonat, monohidrat),
• bakar (bakar (II) oksid, osnovni bakar (II) karbonat, mo-
nohidrat, bakar (II) sulfat, pentahidrat),
• mangan (mangan (II) karbonat, mangan-oksid i mangan-
seskvioksid, mangan (II) sulfat, mono, odnosno tetrahidrat),
• cink (cink-karbonat, cink-oksid, cink-sulfat, mono odno-
sno heptahidrat),
• molibden (amonijum-molibdat, natrijum-molibdat),
• selen (natrijum-selenat, natrijum-selenit).
Vitamini, provitamini i hemijske supstance sličnog efekta
koje se koriste u ishrani životinja moraju da potiču od prirodnih
materija. Kod monogastričnih životinja se mogu koristiti sintetički
vitamini koji su po svom sastavu identični ili slični prirodnim.
U organskoj proizvodnji u ishrani životinja mogu se ko-
ristiti enzimi, mikroorganizmi i aditivi utvrđeni Pravilnikom o
metodama organske stočarske proizvodnje (Službeni glasnik RS
51/02) (Tabela 4).
199
Tabela 4. Dozvoljeni enzimi, mikroorganizmi i ostali aditivi u ishrani

životinja
• Enzimi 3-fitaza • priprema 3-fitaze proizvedene od
• Mikroorganizmi Aspergillus niger, koja ima minimalnu
Bacillus cereus var. Moyou aktivnost fitaze od 5000 FTU/g za
Bacillus lichmeniformis knite i tečne dodatke
Bacillus submilis • Bacillus cereus var. moyou koji sadrži
minimalno 1010 CFU/g dodataka
• mešavina Bacillus lichmeniformis/
Bacillus submilis koja sadrži 3,2x109
CFU/g dodataka (1,6x109 CFU/g od
svake bakterije)
• Vezivna sredstva • koloidna silicijumska kiselina

• Koagulanti • silicijumski prah
• Antikoagulanti • sepiolit
• bentonit
• kaolinska glina
• vermikulit
• perlit
• Pomoćna sredstva u preradi • morska so, gruba kamena so, enzimi,

krmiva kvasac. surutka, šećer, rezanci šećerne
repe, brašno od žitarica, melasa,
bakterije mlečne, sirćetne, mravlje i
propionske bakterije
• kada vremenski uslovi ne dozvole
adekvatnu fermentaciju inspekcijs-
ka služba može odobriti upotrebu
mlečne, mravlje, propionske i sirćetne
kiseline u proizvodnji silaže
Standardi propisuju zabranu upotrebe: antibiotika, kok

cidiostatika, medicinskih preparata, stimulatora rasta ili bilo koje
materije kojima se stimuliše rast. Zabranjena je upotreba GMO i
GM derivata u celom proizvodnom lancu. U ishrani životinja nisu
dozvoljeni sledeći sintetički proizvodi: stimulatori rasta, sredstva
za podsticanje apetita, veštačke boje, urea i čiste aminokiseline.
Od prirodnih proizvoda nije dozvoljeno davanje: klaničnih
otpadaka i životinjskog izmeta.
200
Uslovi smeštaja, ponašanje i dobrobit životinja

Zakonskom regulativom postavljeni su visoki standardi
koji određuju uslove za uzgoj životinja u samoodrživim sistemi-
ma. U organskom uzgoju nije dopuštena forsirana ishrana i isko-
rišćavanje životinja. Takođe, nisu dozvoljene intervencije kao što
je sečenje repova, krila i zuba, debikiranje i obezrožavanje. Neke
od intervencija mogu biti dozvoljene u cilju poboljšanja sigurnosti
i zdravlja i obavljaju se u optimalnom uzrastu. Patnja životinja pri
intervencijama mora biti svedena na minimum, tako da se mogu
koristiti anestetici, ako je to potrebno.
U organskoj stočarskoj proizvodnji, a radi očuvanja kvalite-
ta proizvoda i tradicionalnih postupaka proizvodnje, može se vršiti
fizička kastracija životinja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje
dobrobit životinja i u tačno određenom uzrastu. Reprodukcija ži-
votinja u organskoj proizvodnji obavlja se putem prirodnog pri-
pusta ili veštačkog osemenjavanja, pri čemu nije dozvoljen embri
otransfer, kao ni sinhronizacija i indukcija estrusa.
Regulativom je određena i dužina perioda uzgoja pre klanja
za pojedine vrste i kategorije, naročito živine, tako da je kod pilića
minimalan period uzgoja pre klanja 81 dan, kod patki 49 dana, kod
ćurki i guski za pečenje 140 dana.
Jedna od osnovnih karakteristika organske stočarske pro-
izvodnje jeste insistiranje na takvim smeštajnim uslovima i na
primeni takve tehnologije gajenja koja će u potpunosti omogućiti
ispoljavanje svih prirodnih obrazaca ponašanja životinja.
U organskoj stočarskoj proizvodnji životinje se ne mogu
vezivati ili stavljati u izolaciju (držati pojedinačno), osim u pose
bnim slučajevima, i to u ograničenom vremenskom periodu, a pod
uslovom da za to postoje razlozi bezbedonosne prirode i razlozi
koji se odnose na dobrobit i zdravstveno stanje životinja, graviditet
i pol (priplodnjaci se mogu držati pojedinačno). Izuzetno od ovo-
ga, u slučaju kada je neophodno obezbediti osnivanje ili održavanje
organske proizvodnje na gazdinstvima koja su suočena sa klima
tskim, geografskim ili strukturnim poteškoćama, goveda na malim
proizvodnim jedinicama mogu se vezivati, ako njihovo držanje nije
moguće u grupama shodno njihovim životnim potrebama i pod
201
uslovom da im je obezbeđen pristup pašnjacima tokom perioda

ispaše, odnosno pristup prostoru na otvorenom najmanje dva puta
nedeljno, ako ispaša nije moguća.
U organskoj stočarskoj proizvodnji životinje se uzgajaju
u odgovarajućim objektima za uzgoj životinja ili na otvorenom
prostoru u predelima u kojima klimatski uslovi omogućavaju bo-
ravak životinja na otvorenom prostoru. Objekti za uzgoj životinja
u organskoj stočarskoj proizvodnji treba da imaju takvu izolaciju,
grejanje i ventilaciju koji omogućavaju da se cirkulacija vazduha,
nivo prašine, temperatura, relativna vlažnost vazduha i koncentra-
cija gasova održavaju u granicama koje nisu štetne po životinje i da
obezbeđuju odgovarajuću prirodnu ventilaciju i dovoljnu količinu
prirodnog svetla.
Poseban naglasak se stavlja na: prostor po grlu koji je na-
menjen slobodnom kretanju, karakteristikama poda i specifičnim
odgajivačkim postupcima.
Prema standardima životinje moraju imati dovoljno pro-
stora za hranjenje, odmaranje i kretanje, pristup vodi i hrani mora
biti slobodan. Za svaku vrstu i kategoriju propisana je optimalna
gustina naseljenosti, koja obezbeđuje dovoljno prostora za norma
lno stajanje i pravljenje prirodnih pokreta. Minimalne unutrašnje i
spoljašnje površine smeštaja za različite vrste i kategorije životinja
u organskoj stočarskoj proizvodnji prikazane su u tabelama 5, 6 i 7.
Objekti za uzgoj sisara treba da ispunjavaju sledeće uslove:
• Pod treba da bude gladak i da se ne kliza, a najmanje po-
lovina od njegove ukupne površine (50%) treba da bude puni pod
i bez nagiba, što podrazumeva da taj deo nije sačinjen od greda ili
rešetkaste konstrukcije;
• Prostor za ležanje i odmaranje treba da bude dovoljne ve-
ličine, izrađen od čvrstog materijala koji nije rešetkaste konstru
kcije, kao i da bude udoban, čist i suv, sa dovoljno suve prostirke
koja je od slame ili drugog podesnog prirodnog materijala, a koja
se može poboljšati ili obogatiti nekim drugim mineralnim proizvo-
dom;
• Objekti za uzgoj svinja treba da imaju površine za kreta
202
Tabela 5. Unutrašnja površina objekta i ispusta za različite kategorije

goveda, konja, ovaca i koza
Spoljna površi-
Unutrašnja površina objekta na (površina za
(površina dostupna životinjama) kretanje, ne uk
Kategorija ljučujući pašnjak)
Telesna masa,
m2/grlo m2/grlo
kg
1,5 1,1
Do 100
2,5 1,9
Do 200
Goveda i 4,0 3,0
Do 350
konji 5 3,7
Preko 350
sa min. od 1 sa min. od
m2/100 kg 0,75 m2/100 kg
Mlečne
6 4,5
krave
Bikovi 10 30
2,5
1,5 ovca/koza
Ovce i 2,5
0,35 jagnjadi/
koze sa 0,5 po jagnjetu/
jaradi
jaretu
nje koje omogućavaju životinjama da riju i kopaju. Za ove potrebe
mogu se koristiti različiti supstrati;
• Telad mogu da bude smeštena u individualnim boksovi-
ma samo do nedelju dana starosti;
• Krmače treba držati u grupama, osim u poslednjim faza-
ma bremenitosti i tokom perioda laktacije;
• Prasiće ne treba držati u kavezima ili u boksovima sa
rešetkastim podom.
Objekti za uzgoj živine treba da ispunjavaju sledeće uslove:
• Objekat treba da bude izgrađen tako da sva živina ima lak
pristup otvorenom prostoru;
• Treba da imaju otvore odgovarajuće veličine za ulazak i
izlazak, a ukupna dužina tih otvora treba da bude najmanje 4 m na
100 m² površine prostora koji je na raspolaganju živini;
203
Tabela 6. Unutrašnja površina objekta i ispusta za različite kategorije

svinja
Spoljna površina
Unutrašnja površina (površina za
objekta (površina dostupna kretanje, ne
Kategorija životinjama) uključujući
pašnjak)
Telesna masa,
m2/grlo m2/grlo
kg
Oprašene
krmače sa
7,5 2;5
prasadima do
40 dana
Do 50 0,8 0,6
Tovne svinje Do 85 1,1 0,8
Do 110 1,3 1
Starija od 40
Prasad 0,6 0,4
dana do 30 kg
2,5 m2
Priplodne (krmače) 1,9
svinje 6,0 m2 8,0
(nerastova)
• Najmanje jedna trećina površine objekta treba da bude

izgrađena od čvrstog materijala, odnosno da nije mrežaste ili reše
tkaste strukture i treba da bude pokrivena prostirkom od materi-
jala kao što je slama, pilotina ili pesak, a u delu koji je rešetkaste
strukture prečke treba da budu u veličini i broju koji odgovara vrsti
živine i veličini jata;
• Maksimalni kapacitet objekta treba da bude: 4.800 pilića,
3.000 koka nosilja, 5.200 biserki, 4.000 ženki mošusne ili pekinške
patke ili 3.200 mužjaka mošusne ili pekinške patke ili drugih pata-
ka, 2.500 kopuna, guski ili ćurki;
• Ukupna upotrebljiva površina objekta za tov živine u bilo
kojoj pojedinačnoj jedinici ne treba da bude veća od 1.600 m²;
• U slučaju objekata za koke nosilje, ti objekti treba da imaju
204
Tabela 7. Unutrašnja površina objekta i ispusta

za različite kategorije živine
Unutrašnja površina objekta Spoljna površina
(površina dostupna životinjama) (m2površine u
rotaciji po grlu)
Kategorija 7 nosilja po gnezdu 4, pod uslovom da
Broj ptica/ cm sedala/ ili kod zajedničkog se ne premaši limit
m2 ptici gnezda 120 cm2 po od 170 kg N/ha/
ptici god.
7 nosilja po gnezdu 4, pod uslovom da
ili kod zajedničkog se ne premaši limit
Nosilje 6 18
gnezda 120 cm2 po od 170 kg N/ha/
ptici god.
4 brojlera i morke
4,5 patke
10 sa mak-
10 ćurki
simumom 20
Tovni pilići 15 gusaka
od 21 kg te- (samo za
(u fiksnim Kod svih navedenih
lesne mase morke)
objektima) vrsta nije premašen
po m2
limit od
170 kg N/ha/god.
dovoljnu podnu površinu koja je dostupna nosiljama i koja je po-

godna za sakupljanje izmeta;
• Prirodna svetlost se može dopuniti veštačkom, kako bi se
postigao maksimum od 16 sati svetla dnevno, uz neprekidni period
noćnog odmora u trajanju od najmanje osam sati bez veštačkog
osvetljenja;
• Živinu ne treba držati u kavezima, a vodenim pticama tre-
ba da bude obezbeđen pristup potoku, bari, jezeru ili bazenu kad
god to dozvoljavaju vremenski i higijenski uslovi, kako bi se zado-
voljile posebne potrebe ove vrste.
Životinje imaju pristup ispustu, koji mora imati odgovara-
juću zaštitu od kiše, vetra, sunca i ekstremnih temperatura.
205
Celokupna tehnologija gajenja na jednoj organskoj stoča

rskoj farmi mora da zadovolji tzv. koncept pet sloboda, koji obuhva-
ta:
• slobodu od žeđi, gladi ili gladovanja,
• slobodu od nedostatka prostora i/ili komfora,
• slobodu od bola, povreda ili bolesti,
• slobodu da se normalno ispolje svi obrasci ponašanja i
• slobodu od straha i/ili stresa.
Zdravstvena zaštita
Zdravstvena zaštita životinja u organskom stočarstvu bazi-
ra se na poštovanju principa prevencija pre lečenja. Zakonska re-
gulativa iz ove oblasti potencira uzgoj genetski otpornih jedinki uz
poboljšanje ambijentalnih uslova i nege.
Mere prevencije pre lečenja podrazumevaju:
• Korak 1: Uzgoj evolutivno adaptiranih i otpornih rasa
(autohtone, aklimatizovane rase, proučavanje genetske rezistencije
na neke bolesti (mastitis, parazitske infekcije kod ovaca i virusne
kod živine itd.));
• Korak 2: Ishrana i uslovi držanja u skladu sa standardima
organskog stočarstva (zoohigijenske mere, smeštaj i kretanje);
• Korak 3: Primena alternativne terapije bazirane na biljnim
preparatima, homeopatskim sredstvima i slično;
• Korak 4: Ukoliko terapija ne pomogne – sintetski lekovi se
mogu primeniti.
Najčešći zdravstveni problemi kod goveda u organskoj pro-
izvodnji mleka su mastitis i poremećaji u reprodukciji, dok su u
proizvodnji mesa najčešći poremećaji u reprodukciji.
Najčešći zdravstveni problem ovaca u organskoj proizvo
dnji mesa je kontrola endoparazita, koja ipak zahteva upotrebu
antiparazitika.
Od zdravstvenih problema kod živine u organskoj pro-
izvodnji jaja i mesa dolaze do izražaja povećani rizici od: veće uče-
stalosti parazitskih infekcija, njukastl bolesti, bakterijskih infekcija
(salmonella i campylobacter) i kanibalizama.
206
Kao najčešći zdravstveni i proizvodni problemi u organ-

skom uzgoju svinja navode se: manji prirast, nagnječenje prasadi i
povećana osetljivost na parazitske infekcije.
proce nat Mastitis
3.50
Neplodnost
3.00 Mlečna groznica
2.50 Hromost
Teška telenja
2.00
Abortus
1.50 Naduni
BS E
1.00
Ketoza
Travna tetanija
Grafikon 3. Najčešći poremećaji zdravlja goveda
u organskoj proizvodnji mleka
procenat
Neplodnost
2,00
Teškoće pri telenju
1,80 Mastitis
1,60 Hromost
Travna tetanija
1,40
Metilj
1,20 Naduni
BSE
1,00
Grafikon 4. Najčešći poremećaji zdravlja goveda u organskoj

proizvodnji mesa
Prevencija bolesti u organskoj proizvodnji zasniva se na:

1. Selekciji odgovarajućih rasa, uzgajivačkim metodama
koje su u skladu sa zahtevima i potrebama životinjske vrste, a koje
treba da razviju otpornost na bolesti i zaštitu od infekcija. U uslovi-
207
proce nat
Zaraz na še pavost
2.80
Mastitis
2.60
Fly strike
2.40
Me tilj/crvi
2.20
Te škoće pri jagnje nju
2.00
Bole st bliz anaca
1.80
Bole st uz rokovana klostridijama
1.60
Pastue re lla
1.40 Abortus
1.20 O včije kraste (boginje )
1.00 Scrapie
Grafikon 5. Najčešći poremećaji zdravlja ovaca

u organskoj proizvodnji mesa
ma organske proizvodnje autohtone rase imaju posebnu prednost.

Jasno je da su autohtone rase koje su nastale kroz proces evoluti
vno-genetske adaptacije na uslove staništa znatno otpornije od
egzotičnih – uvezenih rasa. Zbog toga je očuvanje i selekcija loka
lno adaptiranih životinja sasvim u skladu sa organskim principima.
Treba imati u vidu da osnovna ideja o uzgoju jedinki koje pokazuju
genetsku rezistenciju na pojedina oboljenja, zahvaljujući razvoju
tehnika molekularne biologije i intenzivnim studijama proučava
nja genoma domaćih životinja postaje sve aktuelnija. U tom smislu
posebna pažnja je usmerena na proučavanje genetske rezistencije
goveda na mastitis, gde su već identifikovani kandidat geni, kod
ovaca na parazitske infekcije, a kod živine na virusne infekcije.
2. Pravilnoj ishrani, čime se razvija prirodna imunološka
zaštita životinja.
3. Sprovođenju vakcinacionog programa koji utvrđuje
nadležni organ.
4. Održavanju zoohigijenskih uslova - objekti, boksovi i
oprema moraju biti adekvatno oprani, očišćeni i dezinfikovani
208
kako bi se sprečile infekcije i razmnožavanje prenosilaca infekcije.

Odobrena sredstva za čišćenje i dezinfekciju objekata, instalacija,
opreme i pribora u organskom stočarstvu su: kalijum i natrijum
sapun, voda i vodena para, krečnjak, kreč, negašeni kreč, natrijum
-hipohlorid (tečno belilo), kaustična soda, kamena soda, hidrogen
-peroksid, prirodni biljni ekstrakti, limunska, parasirćetna, mra
vlja, mlečna, oksalna i sirćetna kiselina, alkohol, azotna kiselina (za
opremu u mlekarstvu), fosforna kiselina (za opremu u mlekarstvu),
formaldehid, sredstva za čišćenje i dezinfekciju za bradavice i opre-
mu za mužu, natrijum-karbonat. Feces, urin, nepojedeni i prosuti
ostaci hrane odstranjuju se što češće kako bi se smanjila pojava ne-
prijatnog mirisa, insekata i glodara.
Potreba za lečenjem životinja postoji i u uslovima organske
proizvodnje. Ako je tretman neophodan, prvo treba pribegavati
iskustvima tradicionalne i alternativne medicine, a u krajnjoj nu
ždi, mogu se primeniti i konvencionalni lekovi pri čemu se: bole-
sne životinje moraju vidno obeležiti, mora voditi protokol lečenja
(upotrebljene doze, trajanje tretmana i period karence), kao i nave-
sti razlog eventualnog isključenja iz organskog uzgoja (Rushen i
Passille, 1998).
Tako je prema Pravilniku upotreba konvencionalnih lekova
za primenu u veterini dozvoljena najviše u dva tretmana u toku
godine kod životinja koje se uzgajaju više godina, dok kod životinja
kod kojih je proizvodni vek do jedne godine dozvoljena je jedna
terapija sa primenom konvencionalnih lekova za upotrebu u veteri-
ni. U slučaju lečenja konvencionalnim lekovima period karence se
mora produžiti i to najmanje udvostručiti da bi proizvodi anima
lnog porekla sačuvali sertifikat organskog proizvoda.
Osim produžene karence, tretmani životinja u organskom
sistemu podrazumevaju liste dozvoljenih lekova. Prema standa
rdima, u prevenciji nije dopuštena primena lekova i sredstava za
upotrebu u veterini kao što su: antibiotici, sulfonamidi, sedativi,
kokcidiostatici, antihelmintici, hormoni u cilju sinhronizacije
estrusa, vakcine protiv bolesti koje se mogu kontrolisati alternati
vnim metodama, itd. Dozvoljava se vakcinacija ukoliko je zakonom
209
propisana ali se tada zabranjuje upotreba vakcina koje su proizve-

dene genetičkim inženjeringom.
Očuvanje životne sredine

Organska stočarska proizvodnja bazira se na izraženom
smanjenju, ako ne i na potpunom isključenju upotrebe pesticida
i mineralnih đubriva, pre svega azota, uz istovremeno smanje
nje broja životinja po hektaru zemljišnih površina, što sve jasno i
nedvosmisleno doprinosi očuvanju životne sredine.
Potrebna površina za određeni broj životinja se izračunava
u odnosu na Nitratnu direktivu koja predviđa ekvivalent od 170
kg N/ha/godini. To znači da je 1 ha dovoljan za: 2 muzne krave, 12
teladi od 0 do 6 meseci, 14 ovaca ili koza, 140 jagnjadi do 6 meseci,
6,5 krmača, 16 tovnih svinja 35-105 kg i 2 konja starija od 6 mese-
ci..
Literatura
Angelovski G., Timova Lj., Delev K., Kolev G. (2012): Vodič za organsku
poljoprivrednu proizvodnju. Federacija proizvođača organskih proizvo-
da Makedonije, Skoplje.
Annual Report (2001): Building an Even Stronger 3m. General Ofﬁces.
3M Center.
Berber N., Đokić N., Kočić-Vugdelija V. (2011): Organska poljoprivre
dna proizvodnja kao element strategije održivog razvoja Srbije. Tema
tski zbornik Agrarna i ruralna politika u Srbiji, nužnost ubrzanja reformi,
DAES – Društvo agrarnih ekonomista Srbije, Beograd, Novi Sad, 129-
145.
Bogosavljević-Bošković S., Mitrović S. (2005): Gajenje različitih vrsta ži-
vine. Agronomski fakultet, Čačak.
Bogosavljevic-Boskovic S., Kurcubic V., Petrovic M.D., Doskovic V.
(2006a): The effects of season and rearing system on meat quality traits.
Czech J. Anim. Sci., 51(8), 369-374.
Bogosavljevic-Boskovic S., Kurcubic V., Petrovic M.D., Radovic V.
(2006b): The effect of sex and rearing system on carcass composition and
210
cut yields of broiler chickens. Czech J. Anim. Sci., 51(1), 31-38.

Bogosavljević-Bošković S., Pavlovski Z., Petrović M.D., Dosković V.,
Rakonjac S. (2010): Broiler meat quality: Proteins and lipids of muscle
tissue. African Journal of Biotechnology, 9(54), 9177-9182.
Bogosavljević-Bošković S., Pavlovski Z., Petrović M.D., Dosković V., Ra-
konjac S. (2011a): The effect of rearing system and lenght of fattening
period on selected parameters of broiler carcass quality. Archiv für Ge-
flügelkunde, 75(3), 158-163.
Bogosavljević-Bošković S., Rakonjac S., Dosković V., Petrović M.D.
(2011b): Organska proizvodnja u živinarstvu: pregled važnijih aspekata
uzgojne tehnologije. Proceedings International Scientific Symposium of
Agriculture – Agrosym, Jahorina, 287-295.
Bogosavljević-Bošković S., Rakonjac S., Dosković V.,. Petrović M.D
(2012a): Broiler rearing systems: a review of major fattening results and
meat quality traits. World’s Poultry Science Journal, 68(2), 217-228.
Bogosavljević-Bošković S., Rakonjac S., Dosković V., Petrović M.D.
(2012b): Broiler breeds and hybrids in non-industrial rearing system.
Procedings First International Symposium on Animal Science, Belgrade,
80-86.
Đedović R., Bogdanović V., Stanojević D., Beskorovajni R., Trivunović
S., Petrović D.M., Samolovac Lj. (2013): The assessment of the Selection
Effects on Milk Yield Traits in Black-White Cattle. Proceedings 23rd
International Symposium New Technologies in Contemporary Animal
Production, Novi Sad, 18-21.
Đoković R., Ilić Z., Kurućubić V., Petrović D.M., Dosković V. (2011):
Functional and morphological state on the liver in Simmental dairy cows
during transitional period. Revue de Medicine Veterinarire, 162(12),
572-577.
Đoković R., Kurćubić V., Ilić Z., Petrović D.M., Stojković J., Milošević B.,
Cincović M. (2013a): Metabolic status in Simmental Dairy Cows During
Transition Period. Biotechnology in Animal Husbandry, 29(1), 29-36.
Đoković R., Kurćubić V., Ilić Z., Cincović M., Fratrić N., Stanimirović Z.,
Petrović M.D., Petrović M.P. (2013b): Evaluation of the metabolic status
of Simmental dairy cows in early and mid lactation. Animal Science Pa-
pers and Reports, 31(2), 101-110.
211
Đoković R., Kurćubić V., Ilić Z., Cincović M., Petrović D.M., Fratrić N.
(2013c): Estimation the Metabolic of Transitional Dairy Cows on the Ba-
sis Changes Characteristical Blood Biochemical Indicators. Lucrari Sti
ntifice Medicina Veterinaria, XLVI(4), 58-65.
Đoković R., Kurćubić V., Ilić Z., Cincović M., Petrović M., Fratrić N.,
Jašović B. (2013d): Evaluation of metabolic status in Simmental dairy
cows during late pregnancy and early lactation. Veterinarski arhiv, 83(6),
593-602.
European Commission (2010): Directorate-General for Agriculture and
Rural Development.
Gutić M., Bogosavljević-Bošković S., Kurćubić V., Petrović D.M., Mandić
L., Dosković V. (2006): Kozarstvo – tehnika i tehnologija odgajivanja. Pri-
ručnik. Agronomski fakultet, Čačak i Istituto Sperimentale Italiano „La-
zzaro Spallanzani“, Milano.
Gutić M., Petrović D.M., Kurćubić V., Bogosavljević-Bošković S., Mandić
L., Dosković V. (2006): Ovčarstvo – tehnologija proizvodnje. Priručnik.
Agronomski fakultet, Čačak i Istituto Sperimentale Italiano „Lazzaro
Spallanzani“, Milano.
IFOAM (1996): International Federation of the Organic Agricultural
Movemennt: Basic Standard for Organic Agriculture and Food proce
ssing (10th Edition) SÖL, Bad Dürckhein.
Jovanović S., Trailović R., Savić M. (1998): Stočarstvo u uslovima orga
nske poljoprivrede. Zbornik radova I kongresa veterinara Jugoslavije –
Organska proizvodnja u stočarstvu, Eduvet, 99-107.
Kalentić M., Stefanović E., Simić I., Maerz U. (2014): Organska poljopri-
vreda u Srbiji 2014. Nacionalno udruženje za razvoj organske proizvo
dnje Serbia organica.
Kijlstra A., Eijck I.A.J.M. (2006): Animal health in organic livestock pro-
duction systems; a review. NJAS Wageningen Journal of Live Sciences,
54(1), 77-94.
Koprivica R., Veljković B., Radivojević D., Petrović D.M., Barać S., Ma-
rić M. (2013): Milk Quality on Family Farms Depending on the Proper
Function of Milking System. Journal of Mountain Agriculture on the Ba
lkans, 16(4), 847-862.
212
Laurence, E.A. (1991): Relevance of social science to Veterinary Medici-

ne. Journal of American Medical Association, 199, 1018-1020.
Milojević N., Rakonjac S. (2011): Uticaj genotipa, ishrane i ispusta u
neindustrijskim sistemima gajenja u živinarstvu. Zbornik radova Smo-
tra naučnih radova studenata agronomije sa međunarodnim učešćem,
Čačak, 7, 83-91.
Mirecki N. (2009): Organska poljoprivreda. Poljoprivredni magazin.
Mitrović S., Đekić V. (2013): Organska živinarska proizvodnja. Poljopri-
vredni fakultet, Beograd.
Mirecki N., Wehinger T., Repič P., Jaklič M. (2011): Priručnik za organsku
proizvodnju za osoblje savjetodavne službe. Biotehnički fakultet, Podgo-
rica.
Organic Trade Association, 2010.
Passille de A.M.B. (1997): Le lait ecologique fait son nid. Le Bulletin des
Agriculteurs, 3, 51-54.
Petrović D.M., Gutić M., Bogosavljević-Bošković S. (2003): Fenotipska
ispoljenost i varijabilnost osobina dugovečnosti i životne proizvodnje
kod krava simentalske rase. Savremena poljoprivreda, 52(3-4), 407-409.
Petrović D.M., Gutić M., Bogosavljević-Bošković S. (2004a): Masa teladi
pri rođenju i njena varijabilnost kod krava simentalske rase. Agroznanje,
5(1), 111-116.
Petrović D.M., Skalicki Z., Bogdanović V., Bogosavljević-Bošković S.
(2004b): Uticaj paragenetskih faktora na osobine životne proizvodnje
kod krava simentalske rase. Biotehnologija u stočarstvu, 20(5-6), 95-100.
Petrović D.M., Skalicki Z., Bogdanović V., Petrović M.M., Kurćubić V.
(2005): The Effect of Paragenetic Factors on Performance Traits in Co
mplete Lactations in Simmental Cows. 8th International Symposium
Modern Trends In Livestock Production, Belgrade – Biotechnology in
Animal Husbrandy, 21(5-6), 7-12.
Petrović D.M., Đoković R., Bogosavljević-Bošković S., Kurćubić V.
(2006a): Uticaj paragenetskih faktora na proizvodne osobine standardnih
laktacija kod krava simentalske rase. Savremena poljoprivreda, 55(1-2),
138-143.
213
Petrović D.M., Petrović M.M., Kurćubić S.V. (2006b): Govedarstvo – te

hnologija proizvodnje. Priručnik. Agronomski fakultet, Čačak
Petrović D.M., Skalicki Z., Bogdanović V., Petrović M.M., Đedović R.,
Perišić P., Đoković R., Dosković V. (2009a): The Effect of Systematic Fa
ctors of the Service Period in Simmental Cows. Journal of Mountain
Agriculture on the Balkans, 12(4), 662-675.
Petrović M.D., Skalicki Z., Petrović M.M., Bogdanović V. (2009b): The
Effect of Systematic Factors on Milk Yield in Simmental Cows Over Co
mplete Lactations. Biotechnology in Animal Husbandry, 25(1-2), 61-71.
Petrović D.M., Petrović M.M., Đoković R., Dosković V. (2010a): Effect
of Systematic Factors on Calving Interval in Simmental Cows. Journal of
Mountain Agriculture on the Balkans, 13(2), 318-333.
Petrović D.M., Bogdanović V., Bogosavljević-Bošković S., Đoković R.
(2010b): Effect of Systematic Factors on Gestation in Simmental Cows.
Acta agriculturae Serbica, XV(29), 31-37.
Petrović D.M., Bogdanović V., Petrović M.M., Bogosavljević-Bošković S.
(2010c): Uticaj paragenetskih faktora na proizvodnju 4% mast-korigova-
nog mleka u celim i standardnim laktacijama. Zbornik radova XV save-
tovanje o biotehnologiji, Čačak, 15(17).
Petrović D.M., Petrović M.M., Skalicki Z., Bogdanović V., Đoković R.,
Rakonjac S. (2012a): The effect of interaction of systematic factors on
milk performance of simmental cows in standard lactation. Biotechnolo-
gy in Animal Husbandry, 28(1), 67-75.
Petrović D.M., Skalicki Z., Bogdanović V., Petrović M.M., Bogosavljević-
Bošković S., Đoković R., Rakonjac S. (2012b): The Effect of Geographi-
cal Region on Lifetime Milk Yield in Simmental Cows. Proceedings of
the First International Symposium on Animal Science, Belgrade, Book
I, 103-110.
Petrović D.M., Bogdanović V., Đedović R., Skalicki Z., Petrović M.M.,
Bogosavljević-Bošković S., Đoković R. (2012c): Correlation analysis of
milk production traits across three generations of Simmental cows. Afri-
can Journal of Biotechnology, 11(47), 10804-10808.
Petrović D.M., Petrović M.M., Bogdanović V., Đedović R., Đoković R.,
Dosković V., Rakonjac S. (2013a): Effect of Fixed and Continuous Non-
214
Genetic Factors on Length of Calving Intreval in Simmental Cows. Jour-

nal of Mountain Agriculture on the Balkans, 16(4), 880-895.
Petrović D.M., Petrović M.M., Bogdanović V., Bogosavljević-Bošković S.,
Đedović R., Rakonjac S. (2013b): Effect of Fixed and Continuous Non-
genetic Factors on Length of Service Period in Simmental Cows. Proce-
edings 10th International Symposium Modern Trends in Livestock Pro-
duction, Belgrade, 48-56.
Petrović D.M., Bogdanović V., Bogosavljević-Bošković S., Petrović M.M.,
Đoković R., Rakonjac S., Dosković V. (2013c): Effect of fixed and conti-
nuous non-genetic factors on calf birth weight. Proceedings 23rd Inter-
national Symposium New Technologies in Contemporary Animal Pro-
duction, Novi Sad, 50-52.
Petrović D.M., Bogosavljević-Bošković S., Đoković R., Rakonjac S., Do-
sković V. (2013d): Fenotipska ispoljenost i varijabilnost uzrasta pri prvoj
oplodnji i prvom telenju u zavisnosti od odgajivačkog područja. Zbornik
radova XVIII savetovanje o biotehnologiji sa međunarodnim učešćem,
Čačak, 18(20), 367-372.
Petrović D.M., Bogosavljević-Bošković S., Đoković R., Bokan N., Dosko-
vić V., Rakonjac S. (2014): Razvoj organske poljoprivrede i stočarstva u
svetu, Evropi i kod nas. Zbornik radova XIX savetovanje o biotehnologiji
sa međunarodnim učešćem, Čačak, 19(21), 427-434.
Petrović M.M., Maćej O., Jovanović S., Zorić D., Obradović D., Radulo-
vić Z., Bogdanović V., Đorović M., Vučković S., Simić A., Đorđević A.,
Ostojić D., Gutić M., Petrović D.M. (2003): Nacionalni program Biote-
hnologija i agroindustrija. Program unapređenja stočarstva i proizvo-
da animalnog porekla. Studija projekta „Optimizacija i standardizacija
autohtone tehnologije sjeničkog sira sa zaštitom oznake porekla“, Ev.
br. BTN.5.1.0.7141.B. Biotehnologija u stočarstvu, 19(1-2), 1-92 (2003).
Institut za stočarstvo, Beograd.
Pravilnik o metodama organske stočarske proizvodnje. Službeni glasnik,
51/02.
Rakonjac S., Bogosavljević-Bošković S., Dosković V., Petrović M.D.
(2013): Mortality in laying hens and broilers under differnet rearing sys-
tems. Proceedings 23rd International symposium New Technologies in
Contemporary Animal Production, Novi Sad, 195-197.
215
Rakonjac S., Bogosavljević-Bošković S., Pavlovski Z., Škrbić Z., Dosković

V., Petrović M.D., Petričević V. (2014a): Laying hen rearing systems: a
review of major production results and egg quality traits. World’s Poultry
Science Journal, 70(1), 93-104.
Rakonjac S., Bogosavljević-Bošković S., Pavlovski Z., Škrbić Z., Dosković
V., Petrović M.D., Petričević V. (2014b): Laying hen rearing systems: a
review of chemical composition and hygienic conditions of eggs. World’s
Poultry Science Journal, 70(1), 151-164.
Rakonjac S., Bogosavljević-Bošković S., Dosković V.,Petrović M.D.
(2014c): Uticaj sistema gajenja koka nosilja na masu jaja. Zbornik rado-
va XIX savetovanje o biotehnologiji sa međunarodnim učešćem, Čačak,
19(21), 451-454.
Rushen J., de Passille AMB (1998): Behavior, welfare and productivity od
dairy cattle. Can. J. Anim. Sci., 78 (Suppl) 3.
Sundrum A. (2001): Organic livestock farming. A critical review. Li-
vestock Production Science, 67, 207-215.
United Nations Environment Programme. Annual Report 2003.
Veljković B., Radivojević D., Koprivica R., Petrović D.M. (2013): Pre-
requisites for the implementation of quality standards on dairy farms.
23rd International Symposium New Technologies in Contemporary Ani-
mal Production, Novi Sad, 63-65.
ANIMAL HUSBANDRY IN ORGANIC AGRICULTURE
Summary: The knowledge of the negative effects of inten-

sive industrial agriculture and the consequences that may have on
the health of consumers increases interest for alternative agricul-
ture especially organic farming. The last decade, the organic pro-
duction in the world scale significantly increased. The expansion
of organic production have contributed to the standards defined
by the laws and regulations that provide a framework for enabling
good living conditions for farm animals.
The developing countries have problems with healthy soil
due its high agricultural production and used chemical fertilizers
216
and pesticides. Serbia has an opportunity to favorite the concept

of organic farming through education, innovation and its healthy
natural resources,
Our country, because of the depopulation trend in the mo-
untainous area and the lack of development of intensive farming
in it as well as the existence of natural meadows and pastures has
great potential for the development of organic livestock, particu-
larly ruminants in organic farming. This production will prevent
further degradation of natural meadows and pastures, and prevent
further depopulation of rural area. As positive the organic produc-
tions stimulate the development of other economic sectors, prima-
rily tourism.
The last ten years the production and processing of organic
products is becoming more popular and economically significant.
Although occupy the surface of only about 1% of the world food
market, organic products are becoming increasingly sought after
commodity in the world and is increasing its share of these pro-
ducts in global trade flows.
World sales of organic production are increasing annually
by 15%. Organic production is part of a sustainable farming tech-
nology that uses scientific knowledge in understanding natural
laws for the protection of human health and the environment. Be-
cause organic farming is not the return of the old, rural agriculture,
but is based on modern scientific understanding of ecology and pe-
dology, and fully utilizing appropriate technological solutions and
machinery.
Organic farming is fully controlled manufacture. Con-
ditions of production are based on rules IFOAM be adapted to the
specific conditions of each country in which production takes place
and regulated by law. To be in one area of established organic far-
ming, it must meet precisely defined conditions. To the isolation of
plots of land, livestock farms and processing facilities from possi-
ble sources of contamination, adequate water quality for irrigation,
the coordinated development of crop and livestock production and
the ability of experts and producers of organic agriculture with the
commitment of continuous innovation of knowledge.
217
218
KVALITET HRANE IZ ORGANSKE PROIZVODNJE
Prof. dr Mira Pucarević

Izvod: Bolji nutritivni sastav organski proizvedene hrane

je najvažniji faktor koji doprinosi sve intenzivnijoj potražnji za
ovim proizvodima. Zbog sve češće pojave prisustva štetnih supsta
nci u svakodnevnoj hrani, stanovništvo, u želji da obezbedi sebi
zdravstveno bezbednu ishranu, poseže za organskim proizvodi-
ma. Međutim, dostupna istraživanja u svetu vrlo često ne mogu
da potvrde ustaljeno mišljenje o zdravstvenim prednostima kon
zumiranja organski proizvedene hrane. Osnovni razlog za ovo je
da se takve studije i ne mogu u potpunosti isplanirati na naučno
zasnovanim principima. Studije se najčešće izvode na dva načina.
Jedan je da se prati neki od odabranih parametara stanja organizma
kod ispitanika podvrgnutih određenom režimu ishrane. Drugi je
direktno ispitivanje nutritivnih osobina hrane proizvedene na kla-
sničan i o rganski način. Rezultate ovakvih ispitivanja je veoma
teško tumačiti jer postoji velik broj faktora koji, sa jedne strane
utiču na zdravlje stanovništva, a sa druge strane i na kvalitet samih
organskih proizvoda. Ipak postojeće studije su utvrdile izvesne ra-
zlike i prednosti koje se mogu pripisati organskim proizvodima.
Sasvim je izvesno da se ostaci pesticida i nitrata najčešće ne na-
laze u o rganskim biljnim proizvodima. Takođe, organski proizvo-
di sadrže više suve materije što doprinosi boljem ukusu. Organ-
ski životinjski proizvodi imaju povoljniji masno-kiselinski sastav.
Takođe, statistički značajna razlika u sadržaju i kvalitetu prote-
ina i ugljenih hidrata, kao ni u sadržaju vitamina kod klasičnih i
organskih proizvoda nije potvrđena, dok za sadržaj mikotoksina u
hrani nije utvrđena veza sa načinom proizvodnje. Ako želimo po-
tvrditi percepciju potrošača o zdravstvenim prednostima organski
proizvedene hrane potrebno je osmisliti studiju koja će obuhvatiti
praćenje vrlo velikog broja parametara uz odgovarajući broj po-
navljanja sa ciljem izvođenja konzistentnih i reproduktivnih za-
ključaka.
219
Uvod
Proizvodnja hrane, danas, predstavlja značajnu industrij
sku granu. Hrana je neophodna i mora se proizvoditi. Do danas
je intenzivna industrijska proizvodnja hrane u velikim količina-
ma pokazala brojne nedostatke. Pored značajnog utroška energije
tokom proizvodnje i prerade, zatim negativnih posledica za živo
tnu sredinu (Verešbaranji i sar., 1993; Pucarević i sar., 2002, 2014;
Cheremisininoff, 2011; Lazić i sar., 2012), vrlo često ovi proizvodi
sadrže nedozvoljene ili čak i štetne količine ostataka agrohemikali-
ja, najčešće perzistentnih pesticida i nitrata (Gonzales i sar., 1999;
Razmovski i sar., 2002; US FDA 2007; Tamme i sar., 2010; Nouga-
dere i sar., 2011; Pucarević i sar., 2012; Bošković i sar., 2012; Cock-
burn i sar., 2014), kao i smanjeni sadržaj nutritivnih i aromatičnih
materija (Larion, 2009). Ovo je osnovni razlog zbog čega se fokus
moderne poljoprivrede prebacuje sa proizvodnje odgovarajuće
količine hrane na proizvodnju hrane određenog kvaliteta. Upravo
organska poljoprivredna proizvodnja ispunjava sve preduslove po-
trebne za proizvodnju hrane određenog kvaliteta. Tako je danas
glavni cilj organske poljoprivrede da obezbedi sigurno snabdevanje
proizvodima najboljeg mogućeg nutritivnog sastava i bez prisistva
štetnih supstanci.
Poslednjih godina oblast organske poljoprivrede se intenzi-
vno razvija. U Srbiji se poslednjih godina površine pod organskom
poljoprivredom povećavaju, pa je tako 2006. godine bilo 740 ha,
2007. godine 830 ha, 2008. godine 4.494 ha, a 2009. godine 8.661
ha sa organskom proizvodnjom. Takav trend je zapažen i u Cr-
noj Gori, gde je 2009. godine bilo 75 ha, a 2010. godine 110 ha
sa organskom proizvodnjom. U Bosni i Hercegovini je organska
poljoprivreda oblast u razvoju, dok je stanje u Hrvatskoj takvo da
su površine pod organskom poljoprivredom dva puta veće nego
u sve tri preostale zapadno-balkanske zemlje zajedno i iznose oko
23.300 ha za 2011. godinu. Prosečan udeo organskih poljoprivre
dnih površina na području zapadnog Balkana je 0,39%. U Bosni i
Hercegovini ovaj procenat je 0,05%, u Srbiji 0,17%, u Crnoj Gori
0,7% i 1,8% u Hrvatskoj (Znaor i sar., 2014).
220
Kvalitet hrane iz organske proizvodnje
Potražnja za organskim proizvodima poslednjih godina

značajno raste zbog više razloga, a u prvom redu zbog povećanog
broja organizovanih udruženja koja se bave: zaštitom potrošača,
zaštitom životne sredine, etikom i brigom za životinje („ne jedem
ono što ima oči“), promovisanjem prednosti koje ima hrana pro-
izvedena na organski način i promovisanjem održive poljoprivre
dne proizvodnje.
Organska proizvodnja najčešće ima manje prinose i veće
troškove, pa potrošači plaćaju i veće cena za ove proizvode. Da
lje povećanje potražnje organskih proizvoda vezano je za održa
nje i povećanje poverenja potrošača u kvalitet i isticanja prednosti
koje pruža organska hrana. Posebno značajan pomak u prihvatanju
organske hrane kod šire populacije nastupio je krajem sedamde-
setih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, kada je serija
istraživanja utvrdila pozitivan efekat konzumiranja organske hrane
kod pacijenata sa dijagnostikovanim kancerom (Jukes 1975, 1977;
Finesilver i sar., 1989). Nakon ovih, usledile su brojne studije koje
su imale za cilj da utvrde vezu između zdravlja i načina ishrane
(Huber i sar., 2011).
Na osnovu istraživanja poslednjih godina utvrđeno je da
oganski proizvedenu hranu najčešće kupuju stariji ljudi, žene češće
od muškaraca, višeg stepena obrazovanja i boljeg materijalnog
stanja (Yiridoe i sar., 2005; Krystallis i sar., 2006; Tsakiridou i sar.,
2008; Justin i sar., 2012).
Prednosti koje organska proizvodnja ima u smislu zaštite
životne sredine i biodiverziteta su danas široko prihvaćene i osno-
va su za podršku na nivou državnih organa i institucija. Osnovne
prednosti sistema proizvodnje organske hrane su: smanjenje za-
gađivanja podzemnih i površinskih voda mineralnim đubrivima i
sredstvima za zaštitu bilja, smanjenje potrošnje energije, a time i
manja emisija CO2 (manje mašinske obrade), povećanje broja i di-
verziteta malih sisara, ptica, beskičmenjaka i različitih vrsta biljaka.
U klasičnoj „visokoproduktivnoj“ proizvodnji dolazi do naruša-
vanja i promena biološke aktivnosti zemljišta, sadržaja organske
materije, stabilnosti zemljišnih agregata i opšte plodnosti zemljišta.
221
Iako su prednosti koje organska poljoprivreda ima za bio-

divezitet i životnu sredinu dobro poznate i dokazane, još uvek po-
stoje kontroverzni stavovi vezani za nutritivne i senzorne prednosti
i aspekte bezbednosti organske hrane biljnog i životinjskog pore-
kla. Na primer, mnoge studije ukazuju na to da potrošači sve češće
doživljavaju organsku hranu kao hranu boljih senzornih i nutriti
vnih karakteristika, mikrobiološki bezbedniju i bez prisutnih osta-
taka agrohemikalija.
Što se tiče nutritivno poželjnih sastavnih delova hrane: mi-
kroelemenata, vitamina, antioksidanata, nezasićenih masti (ω-3,
CLA – konjugovana liolna kiselina), u nekoliko naučnih studija se
došlo do zaključka da postoji trend u korist višeg nivoa nutritivno
značajnih komponenti u hrani organskog porekla (C-vitamin) u
poređenju sa konvencionalnom proizvodnjom.
Ipak, u istim studijama je utvrđeno da postoji i velika va-
rijabilnost između rezultata, nedostatak pravih obimnih dobro
osmišljenih naučnih istraživanja koja bi povezala ishranu organ
skim proizvodima sa pozitivnim zdravstvenim efektima (Woese i
sar., 1997; Brandt i sar., 2001). Istovremeno, planiranje studije po-
drazumeva uzgajanje hrane u različitim klimatskim uslovima, na
različitim geografskim lokalitetima, koji pored ostalih faktora kao
što su sezonske varijacije, način skladištenja, pojava biljnih bole-
sti, sortne odlike, vreme uzgajanja, vreme ubiranja proizvoda, mi-
kroelementi i organska materija u zemljištu, mogu da imaju ključ-
ni uticaj na finalni kvalitet proizvoda. Takođe, na rezultate utiče
i dizajn eksperimenta, trajanje, ponavljanja, satatistička obrada,
način uzorkovanja, veličina uzorka, metoda analize nutritivnog pa-
rametra. Svi ovi faktori dovode do varijacija nutritivnih osobina,
koje nisu samo posledica načina proizvodnje nego su rezultanta
svih uticaja, zbog čega je vrlo teško utvrditi razlike u nutritivnim
karakteristikama u funkciji načina proizvodnje (Adam, 2001; Mag-
kos i sar., 2003).
Način ishrane je direktno povezan sa pojavama hroničnih
bolesti koje mogu u ekstremnim slučajevima da dovedu i do smrt-
nog ishoda. Najčešće se istraživanja bave uticajem jednog nutriti
vnog parametra na razvoj bolesti.
222
Ali u realnosti, nutrijenti se ne troše pojedinačno nego se u

hrani mogu naći u bezbroj kombinacija. Takođe su u hrani prisutne
i druge materije čija uloga još uvek nije potpuno razjašnjena, čime
se komplikuje dalje razmatranje sastava hrane i odnosa nutrijenata.
Nutrijenti su često povezani sa drugim supstancama u hra-
ni sa kojima imaju sinergističko delovanje (C-vitamin i karoteno
idi) (Levite i sar., 2000; Brand i sar., 2001). Na zdravlje ljudi utiče
i način života, starost, pol, fizička aktivnost, pušenje... Uticaj svih
ovih faktora je vidljiv samo kada su oni ekstremni, a male razlike se
teško uočavaju.
Danas u svetu postoji trend povezivanja načina ishrane i
opšteg zdravlja ljudi, što utiče i na nacionalne strategije razvoja
zdravlja. U XX veku težište je, od prostog obezbeđenja dovoljnih
količina bezbedne hrane (bez patogena i kontaminanata), prešlo
na ishranu koja obezbeđuje odgovarajuće nutritivne materije koje
obezbeđuju normalan rast i razvoj populacije, dok se dalje, u XXI
veku ističe značaj režima ishrane koji je specifičan za svakog poje
dinca, sa ciljem prevencije pojave oboljenja.
Neishranjenost ostavlja posledice na svakom sistemu u
organizmu. U zemljama u razvoju postoje statistički podaci da su
kao izvor energije zastupljeniji lipidi nego ugljeni hidrati, a da je
unos voća i povrća relativno nizak. Osnovni zahtev zdrave ura
vnotežene ishrane je: obrnuti ove činjenice i unositi više svežeg
voća i povrća, a energiju obezbeđivati unosom ugljenih hidrata.
Način da se ustanovi kvalitet ishrane populacije je poređe
nje unosa sa dnevnim potrebama. U bogatim zemljama je usta-
novljeno da je u muškoj populaciji unos proteina povećan za 161%,
a kod ženske populacije 140%.
Mala je verovatnoća da će u takvim uslovima kvalitet pro-
teina (poreklom iz organske proizvodnje) imati značajan uticaj na
zdravlje na nivou populacije. Slično tome, ugljeni hidrati treba da
budu zastupljeniji kao izvor energije, ali nije verovatno da bi se nji-
hov sastav mogao smatrati zdravijim ako su poreklom iz organskog
sistema proizvodnje.
Danas je jedan od značajnijih ciljeva smanjenje ukupnog
udela masti u ishrani i povećanje udela nezasićenih masti na račun
223
zasićenih. U tom smislu, uzgajanje stoke u organskom sistemu

može da dovede do proizvoda sa manjim i pogodnijim sadržajem
masti, što se postiže pravilnim izborom kombinacije hrane koju
stoka uzima.
U poslednje vreme postoji veliki interes za konjugovanu li-
nolnu kiselinu (CLA) u mleku koja ima dokazan antikancerogeni
efekat. Intenzivna ishrana stoke svežom travom (što je jedan od ba-
znih principa organske stočarske proizvodnje) dovodi do poveća
nja CLA u mleku.
Nije slučajno da se povećanje interesa za potrošnju organ-
ske hrane poklapa sa povećanjem svesti o značaju ishrane, zdra
vlja, bezbednosti hrane i zaštite životne sredine. Prema studijama
koje se bave istraživanjem tržišta zdrave hrane percepcija javnosti
o značaju ličnog zdravlja je ispred percepcije o potrebi zaštite živo
tne sredine. Drugim rečima, organska hrana se troši i kupuje više
radi ličnog zdravlja, nego radi brige o životnoj sredini. Povećana
potrošnja organske hrane je takođe rezultat svesti da ona predsta-
vlja manji rizik u odnosu na konvencionalno proizvedenu hranu.
Najznačajnija prednost organske hrane je povezana sa smanjenjem
ovih rizika, dok je potrošačima manje značajno da li je ta hrana
boljih nutritivnih karakteristika. Razlog za ovo je nedostatak pra-
vih studija koje bi dokazale nutritivne prednosti organske hrane
(Cooper i sar., 2007).
Ovaj tekst predstavlja pokušaj da se navedena kontroverza
vezana za kvalitet organske hrane prevaziđe, uz kritički osvrt na
trenutno postojeće dokaze o razlici u kvalitetu organski i konven
cionalno proizvedene hrane.
Metode ispitivanja kvaliteta ishrane

Studije u kojima se ispituju efekti ishrane organskim pre
hrambenim proizvodima se mogu podeliti u dve grupe:
• Studije u kojima se ljudi ili životinje hrane organski
proizvedenom hranom tokom kojih se prate promene njihovog
zdravstvenog stanja. Ovakav tip studija je najčešće opterećen kom
plikovanim eksperimentalnim dizajnom uz brojne varijable koje je
224
potrebno kontrolisati, kao što su: odabir parametra koji će ukazati

na zdravstveno stanje i koji se prati; ako su životinje uključene u
eksperiment važna je njihova vrsta, starost i pol. Studije na životi
njama su mnogo češće nego studije gde je uključena ljudska popu-
lacija.
• Studije u kojima se prate promene nutritivnog sastava or-
ganski proizvedene hrane, gde je osnovna pretpostavka da će po
većana koncentracija nutrijenata obavezno dovesti i do promene
zdravstvenog stanja konzumenta takve hrane.
Studije na ljudima
Do sada je efekat potrošnje organske hrane na zdravlje ljudi
ispitivan u nekoliko obimnijih studija. Kao parametar zdravlja če-
sto se uzima kvalitet i broj ćelija sperme muških radnika u organ-
skoj i konvencionalnoj proizvodnji, međutim, način ishrane nije
uvek naveden.
U Danskoj je upoređena koncentracija sperme radnika u
organskoj proizvodnji i radnika koji su izloženi toksičnim supstan-
cama. Ishrana ove dve grupe radnika nije bila organska. Utvrđena
je veća koncentracija sperme kod radnika u organskoj proizvodnji
(Abell i sar., 1994).
U Nemačkoj su upoređeni radnici iz aviokompanije sa
radnicima iz organske proizvodnje, gde nijedna grupa nije bila
direktno izložena opasnim i štetnim supstancama. Utvrđeno je da
je koncentracija sperme veća za 43% kod radnika koji su zaposleni
u organskoj proizvodnji (Jensen i sar., 1996). Solveig i saradnici su
u Danskoj ispitivali spermu radnika na tradicionalnim i organskim
farmama. U ovoj studiji nije utvrđena statistički značajna razlika u
kvalitetu i brojnosti sperme kod dve grupe radnika (Solveig i sar.,
1999).
U studiji Juhlera i sar. (1999) upoređena je sperma farmera
zaposlenih u organskoj i tradicionalnoj poljoprivredi. Ishrana je u
ovom ispitivanju bila kontrolisana, i to: sa 1%, sa 1-49% i sa 50-
100% organskih proizvoda. Utvrđen je malo bolji kvalitet i brojnost
sperme u grupi koja se hranila 50-100% organskim proizvodima.
225
Studija (Alm i sar., 1999) sprovedena na deci u Švedskoj

u antropozofskoj i normalnoj školi, gde su deca u antropozofskoj
školi pretežno koristila vegetarijansku i fermentisanu biljnu hranu,
pokazala je da postoji značajno smanjenje alergijskih bolesti kod
dece iz antropozofske škole.
U studiji (Grinder-Pedersen i sar., 2003) u kojoj je učestvo-
valo 6 muškaraca i 10 žena nepušača, a hranili su se organski i kon
vencionalno, utvrđeno je da tokom organske ishrane postoji veća
ekskrecija flavonoida iz organizma, kao i to da nije bilo razlike u
oksidativnom statusu.
U projektu PARSIFAL, u kome su učestvovale 4 evropske
zemlje, ispitivana su deca iz antropozofskih porodica i deca sa
farmi. Način ishrane nije bio kontrolisan. Utvrđeno je statistički
značajno smanjenje alergijskih bolesti kod antropozofskih porodi-
ca (Alfven i sar., 2006).
Mora se istaći da na sve prethodno prikazane rezultate
značajno utiče kvalitet i stil života. Nije jednostavno doneti je
dnoznačne zaključke kod ovakvih studija gde uvek nešto nedosta-
je. Kao što i različiti metodi uzgoja biljaka dovode i do razlike u
sekundarnim biljnim metabolitima, flavonoidima, fenolnim kiseli-
nama, itd.
Studije na životinjama
U studijama u kojima su uključene životinje najčešće su po-
ređene organska i klasična stočna hrana, ishrana i njen uticaj na
zdravlje životinja i kvalitet proizvoda od životinja, kao i plodnost
životinja. Najduži eksperiment (Haughlay experiment, Balfour,
1975), koji je trajao 34 godine, pratio je razlike u uzgajanju stoke
u organskoj i konvencionalnoj proizvodnji. Zaključak je da krave
uzgajane na organskim principima daju više mleka i da su zdravije.
Svakako treba imati na umu činjenicu da uzgajanje životinja svaka-
ko treba da bude u uslovima koji su najoptimalniji i najviše liče
na njihovo prirodno okruženje, čime se dobija zdravija populacija
kvalitetnijih karakteristika.

226
Rezultati studija na životinjama su različiti. Utvrđeno je da

neumerena upotreba mineralnih đubriva negativno utiče na plo-
dnost stoke (Godges i sar., 1983). U istraživanjima obavljenim u
Švajcarskoj nije utvrđena značajnija razlika u plodnosti krava hra
njenih u okviru organskog i konvencionalnog sistema proizvodnje
(Roesch i sar., 2005). Takođe je utvrđeno da zečevi hranjeni biodi-
namički proizvedenom hranom proizvode više embriona, zdraviji
su i imaju veći okot (Bourn i sar., 2002). Takođe, laboratorijske
životinje hranjene organskom hranom imaju poboljšan imuni-
tet (Alfven i sar., 2006). Utvrđeno je i da pilići hranjeni biodina-
mički manje obolevaju, daju veću masu jajeta i masu žumanceta
(Plochberger, 1989). Zečevi hranjeni organski imaju manji morta-
litet okota (Vogtmann, 1988). Kod krava u organskoj i konvencio-
nalnoj proizvodnji utvrđena je razlika u mobilnosti sperme, gde je
mobilnost bila veća kod krava gajenih konvencionalno (Aehnelt i
sar., 1978). Takođe su ispitivane i svinje hranjene organski i kon
vencionalno gde nisu uočene statistički značajne razlike u imunom
statusu jedinki (Millet i sar., 2005).
Da bi se mogli izvesti jednoznačni zaključci, ovakve studije
treba da budu dizajnirane sa mnogo pažnje, uz kontrolisanje što je
moguće većeg broja parametara i odgovarajuću statističku analizu.
Nutritivne karakteristike organske i konvencionalne hrane

Rezultati najobimnije studije koju je grupa naučnika obavi-
la 1997. godine (Woese i sar., 1997), u kojoj je ispitano više od 150
vrsta hrane proizvedene organski i konvencionalno u vremenskom
periodu od 1924. do 1997. godine, ukazali su da na nutritivne ka-
rakteristike utiču mnogi faktori (proizvodna praksa u tako dugom
vremenskom periodu se menjala, klima, zemljište, voda, vazduh),
ali su takođe uočene određene razlike u kvalitetu vezane za sistem
đubrenja. Ipak, razlike u nutritivnom sastavu su relativno male i
nekonzistentne.
227
Organoleptičke osobine organske hrane

Organoleptičke osobine su važan parametar koji se ispituje
kod namirnica. Jedan od razloga što ljudi kupuju organsku hranu je
bolji ukus i miris. Međutim, to je teško dokazati naučnim metoda-
ma. Poređenje organskog i konvencionalnog proizvoda zahteva da
svi ostali elementi budu isti, što je nemoguće. Varijabilnost između
vrsta, stepen zrelosti, svežina, dužina čuvanja iste vrste voća, imaju
veliki uticaj na organoleptičke osobine koje mogu da prevladaju ra-
zlike nastale načinom proizvodnje.
Senzorne analize takođe mogu da budu izvor greške. Kako
porediti krompir, kada mora biti pripremljen kuvanjem? Kora se ne
jede. Razlika u ukusu je uočena kada je kuvan sa korom, što znači
da su osnovni faktori koji utiču na senzornu ocenu locirani u kori.
Paradajz po ukusu nema razlike, ali organski je mekši i
manje sočan od konvencionalnog. Takođe, različite vrste malča
utiču na aromu paradajza. Na dobro ishranjenom zemljištu para-
dajz je manje sladak i istovremeno mekši i sočniji.
Šargarepa u različitim studijama je različito ocenjena: da je
organska slađa, da nema razlike između organske i konvencionalne
i da je organska gorča i tvrđa.
Lako je porediti povrće i voće koje traži minimalnu pripre-
mu (kuvanje), međutim, hrana koja zahteva ozbiljnije procesira
nje tokom pripreme ili sadrži mnogo različitih sastojaka, složenija
je za evaluaciju. Zbog toga metod proizvodnje nije jedini faktor
koji utiče na organoleptičke osobine, nego značajno utiče i metod
pripreme.
Hleb – kako će izgledati dve vekne hleba i kakav će ukus
imati zavisi u velikoj meri od načina mešenja. Ovaj uticaj je veći
kod hleba proizvedenog od konvencionalno proizvedene pšeni-
ce, nego kod organski gajenih pšenica. Ovo je posledica razlike u
sadržaju proteina kojih u organski gajenoj pšenici ima manje. Hleb
od ekološki proizvedene pšenice je vlažniji i manje zapremine.
Ovaj zaključak je došao kao rezultat PCA – principal komponent
analize, senzornih karakteristika hleba na velikom broju uzoraka,
koja u suštini kao rezultat statističke analize rezultata grupiše poje-
dine uzorke na bazi sličnosti.
228
U svim ovim studijama hrana je testirana „na slepo“ jer ispi-

tanici nisu imali informacije o poreklu hrane. Ovaj pristup anulira
realno postojeći afinitet prema organskoj hrani. Kada ispitanici tre-
ba da se izjasne o kvalitetu dve grupe jasno obeležene kao organski
ili konvencionalni proizvodi, pojavljuje se subjektivnost ispitanika
tako da ukus organski obeležene hrane postaje istovremeno onaj
koji je poželjan. Ako imamo dve gomile paradajza, jedan obeležen
organski, a drugi konvencionalni, ispitanici sa pozitivnim pred
ubeđenjem će automatski oceniti boljim ukus organskog paradajza.
Ovo predubeđenje može biti jednako jako i značajno kao objekti-
vna razlika između proizvoda (Cooper i sar., 2007).
Nutritivne osobine hrane

Najvažnije nutritivne osobine hrane su: sadržaj suve mate-
rije, sadržaj makronutrijenata, sadržaj mineralnih materija, sadržaj
vitamina i sadržaj mikronutrijenata.
Sadržaj suve materije. Značaj suve materije ogleda se u
tome što se najčešće sadržaj ostalih nutrijenata izražava na bazi
apsolutno suve materije. Poređenjem nutritivnih osobina organski
i konvencionalno proizvedene hrane ne može se utvrditi razlika u
kvalitetu ako je sadržaj izražen na suvu materiju. Međutim, razlike
su uočljive ako se sadržaji nutritivnih materija izražavaju na svežu
biljnu masu (Larion i sar., 1983). Sadržaj suve materije je najviše
ispitivan u voću i povrću. Utvrđen je veći udeo suve materije kod
lisnatog (spanać, salata, kupus) (Bourn 1994; Fjelkner-Modig i sar.,
2000), krtolastog i korenastog povrća, dok kod jabučastog povrća i
voća ovo nije bio slučaj (Woese i sar., 1997; Rembialkowska, 1998).
Proteini. U hrani biljnog porekla obično se ispituje sadržaj
ukupnih proteina, kao i sadržaj pojedinih aminokiselina. Rezulta-
ti istraživanja ukazuju da je sadržaj ukupnih proteina u spanaću,
repi, šargarepi, paradajzu i krompiru nešto niži u organskoj nego
u konvencionalnoj hrani, ali je istovremeno povećan sadržaj poje-
dinih esencijalnih aminokiselina (Bourn, 1994; Bourn i sar., 2002).
Povećan ukupan sadržaj proteina u konvencionalnoj proizvodnji je
rezultat dostupnosti azota iz đubriva.
229
Ipak, treba imati na umu da proteini poreklom iz biljne hra-

ne imaju značaj najviše kod vegeterijanskog načina ishrane, dok
je kod normalnog tipa ishrane najveći udeo proteina životinjskog
porekla (Wawrzyniak i sar., 1997).
Lipidi. U hrani životinjskog porekla često je ispitivan
ukupan sadržaj lipida. Utvrđeno je da meso krava i ovaca koje
su hranjene pretežno travom sadrži manji udeo lipida (Hansson
i sar., 2000; Patsshenko i sar., 2000). Način ishrane svakako utiče
na sastav masti (Stanaćev i sar., 2011). Sastav lipida mlečnih masti
utiče na fizičko-hemijske procese tokom prerade mleka. Lipidi su
estri trohidroksilnog alkohola glicerola i masnih kiselina. Mogu da
budu mono-, di- i trigliceridi, odnosno da imaju u sastavu glice-
rol sa jednom, dve ili tri masne kiseline. Masne kiseline mogu da
budu zasićene (bez dvostrukih veza), mononezasićene (sa jednom
dvostrukom vezom) i polinezasićene (sa više dvostrukih veza). U
mleku su poželjne nezasićene ω-3 i ω-6 masne kiseline. To su one
koje imaju dvostruku vezu nakon trećeg ili šestog C atomu od kraja.
To su esencijalne masne kiseline, organizam sisara ih ne sintetiše,
a neophodne su u metabolizmu. Tu spada grupa CLA konjugova-
nih linolnih kiselina. CLA uključuje 28 pozicionih i geometrijskih
izomera, od kojiha samo 9cis,11trans i 10trans,12cis imaju doka-
zanu biološku aktivnost. Konjugovana linolna je ω-6 masna kise-
lina sa dve dvostruke veze u konjugovanom položaju. Oznaka ω-6
predstavlja masne kiseline koje imaju dvostruku vezu na šestom
ugljenikovom atomu od kraja lanca ili poslednjeg ugljenikovog
atoma koji je obeležen sa ω. Obična linolna masna kiselina ima dve
dvostruke veze (Slika1).
Slika 1. Linola kiselina
230
Linolna kiselina sa dve dvostruke veze u konjugovanom

položaju (Slika 2).
Slika 2. Konjugovana linolna kiselina
Alfa-linolenska masna kiselina (Slika 3) ima tri dvostruke

veze i pripada ω-3 nezasićenim mastima, odnosno polinezasiće-
nim mastima.
Slika 3. Alfa-linolenska kiselina
CLA smanjuje verovatnoću pojave srčanih oboljenja, ima

antikancerogeno delovanje i popravlja imunološki sistem. Ishra-
na stoke svežom hranom (leguminoze i trave imaju visok sadržaj
polinezasićenih masnih kiselina (PUFA)) dovodi do povećanog
sadržaja polinezasićenih masti u mleku.
Ishrana krava silažom od lucerke, crvene i bele deteline po-
većava prinos mleka, a ustanovljeno je i povećanje sadržaja α-lino-
lenske kiseline kod stoke hranjene silažom od crvene deteline. Ču-
vanjem hrane u obliku silaže CLA ostaje nepromenjena i stabilna,
a time i dostupna kravama. Kukuruzna silaža ima veći sadržaj CLA
od trave. I sadržaj α-linolenske kiseline u mleku kod krava hranje-
nih kukuruznom silažom je veći (Kouba, 2003).
231
Sadržaj CLA u mleku takođe zavisi od rase. Kod rase džerzi

CLA je manja nego kod holštajn i frizijske rase goveda. CLA je sta-
bilna u mlečnim proizvodima i koncentracija CLA u mlečnim pro-
izvodima je u direktnoj vezi sa CLA u mleku.
Sadržaj mineralnih materija. Mineralne materije su vrlo
često ispitivane u organskim i konvencionalnim proizvodima. U
žitaricama je ustanovljeno da nema značajnije razlike u sadržaju
P, K, Ca, Mg, Mn, Zn, Fe, Cu i Cr kod dva tipa proizvodnje (Mil-
ler i sar., 1958; Rossi i sar. 2008). Međutim, u organskom ječmu je
utvrđen nešto viši nivo Ca, Cu i Zn (Alfoldi i sar., 1996). Takođe je
utvrđeno da u organskim proizvodima ima za 21% više Fe i 29%
više Mg nego u konvencionalnim proizvodima (Rembialkowska,
2007). U životinjskim proizvodima nije ustanovljena razlika u mi-
neralnom sastavu u zavisnosti od načina proizvodnje (Woese i sr.,
1997). Ipak, jedna studija na pilićima koji su uzgajani u organskim
uslovima pokazala je da pilići imaju nešto viši nivo gvožđa (Caste-
lini i sar., 2002).
Sadržaj vitamina.Vitamini se najčešće ispituju u voću i po-
vrću. C-vitamin je ispitivan u krompiru, paradajzu i celeru, u koji-
ma je utvrđen viši sadržaj C-vitamina u organskim proizvodima
(Pither i sar., 1990; Kolbe i sar., 1995). Istovremeno, u praziluku,
šaragrepi i repi takva razlika nije utvrđena, kao ni u jabuci (Weibel
i sar., 2000). E-vitamin je ispitivan u organskom maslinovom ulju
gde je utvrđen njegov povišen sadržaj (Gutierrez i sar., 1999). Kon-
centracija beta karotena u povrću je ispitivana u mnogo slučajeva
i nije utvrđena razlika između dva tipa proizvodnje (Woese i sar,
1997). Utvrđena je pozitivna korelacija između đubrenja azotom i
sadržaja beta karotena u šargarepi (Brand i sar., 2001). Utvrđeno je
da veći udeo trave u odnosu na silažu kod stoke dovodi do pojave
višeg sadržaja E-vitamina i beta karotena u mleku krava (Larion,
2009).
Mikronutrijenti. U voću i povrću se nalaze i druge supsta
nce u malim količinama, a proizvodi su sekundarnog metabolizma
biljaka kao što su polifenoli, rezervatol, likopen, ortocijanidoli, ka-
rotenoidi i dr. Ova jedinjenja doprinose na specifičan način zdra
232
vlju ljudi. Poznato je da su mnoga od njih efikasna u prevenciji

pojave oboljenja. Fenoli i polifenoli su često ispitivani u organ-
skim proizvodima, kako u voću tako i u povrću (Caris-Veyrat i
sar., 2004). U poslednjim istraživanjima je utvrđeno da se njihov
sadržaj udvostručuje u organskim proizvodima (Rembialkowska,
2007), maslinovom ulju (Gutierrez i sar., 1999), pa i u vinu (Levite i
sar., 2000). U organskom povrću je takođe utvrđen povećan sadržaj
salicilne kiseline (Baxter i sar., 2001; Rossi i sar., 2008).
Kontaminanti hrane
Danas postoje brojni identifikovani kontaminanti pre
hrambenih proizvoda: mikroorganizmi (bakterije, gljive, virusi),
mikotoksini i agrohemikalije (nitrati i ostaci pesticida) (Pucarević i
sar., 2012, 2013; Bošković i sar, 2012).
Patogeni mikoroorganizmi. U organskoj proizvodnji se
koriste đubriva koja su potencijalno izvor patogenih mikroorga-
nizama, stajnjak i mulj nastao od obrade otpadne vode. Stajnjak
pre konačne primene mora da bude podvrgnut kompostiranju i
aerobnoj fermentaciji koja se odvija na povišenim temperaturama,
zbog čega u njemu ne zaostaju patogeni mikroorganizmi (Lung i
sar., 2001). Isti postupak manje efikasno uklanja i Clostridium bo-
tulinum (Bohnel i sar., 2000). Nevezano za činjenicu da se stajnjak
češće koristi u organskoj proizvodnji, nema dokaza da je on po-
vezan sa učestalijom mikrobiološkom kontaminacijom organskih
proizvoda (Larion i sar., 1983).
Pesticidi. U slučaju ostataka pesticida dokazano je da or-
ganski proizvodi imaju statistički značajno manji nivo ostataka
nego proizvodi konvencionalne proizvodnje. Proizvođači pesticida
i svi koji su uključeni u ovaj posao sve do državnih organa, kroz
proces evaluacije REACH zastupaju tezu da je rizik koji se uvodi
upotrebom pesticida prihvatljiv i da ako je osnovni kriterijum za
nivo ostataka u hrani ispod MDK ispunjen, onda nema negativnih
posledica po zdravlje ljudi. Ipak većina naučnika deli mišljenje da
ostaci pesticida u hrani mogu imati negativne posledice po zdravlje
u bilo kako maloj koncentraciji. U organskoj proizvodnji je upo-
233
treba pesticida zabranjena i do kontaminacije povrća (krtolastog i

korenastog najčešće) (Saldahna i sar., 2012) može doći zbog migra-
cije iz spoljne sredine (najčešće zemljišta). U slučaju kada se perzi-
stentni pesticidi nalaze u zemljištu (a zadržavaju se u zemljištu više
desetina godina zbog čega su i zabranjeni) mogu da kontaminiraju
poljoprivredne proizvode i dugo godina nakon poslednje primene.
Prisustvo ostataka pesticida u hrani se kontinuirano ispi-
tuje. U Francuskoj je 2000. godine ispitano 15.772 uzorka sirove i
procesirane hrane (žitarica), gde je bilo 94% organskih proizvoda
bez prisustva kontaminanata iz životne sredine, u 3,3% su detek-
tovani ostaci na nivou limita detekcije, daleko ispod maksimalno
dozvoljene koncentracije. Tokom 2001. godine izvedena je još jed-
na studija na 1.500 uzoraka, kada je ispitano 78 fitohemikalija i
nisu nađeni ostaci. U Švedskoj su 2002. godine ispitivane jagode i
povrće. Kontaminanti nisu detektovanu u organskim proizvodima,
a u 15-50% konvencionalnih proizvoda jesu. U Danskoj su 2000-
2001. ispitivani ostaci pesticida kada su u 2,8% organskih proizvo-
da nađeni ostaci pesticida ispod maksimalno dozvoljenih koncen-
tracija (MDK). U Italiji je 2002-2005. ispitano 3.500 uzoraka hrane
biljnog porekla. Nađeno je 97,4% organskih proizvoda bez ostataka
pesticida. Međutim, ipak ima proizvoda i sa ostacima. DG SANCO
u EU je 2005. ispitao 62.500 uzoraka na 706 pesticida. Rezultati su
pokazali da je 41% uzoraka sa prisutnim ostacima i 4,7% sa ostaci-
ma preko MDK (Larion i sar., 2009). U Srbiji je utvrđeno prisustvo
ostataka pesticida preko maksimalno dozvoljenih koncentracija u
7% ispitanih uzoraka voća i povrća (Pucarević i sar., 2008).
U svim ovim studijama ispitivani su pesticidi koji su do-
zvoljeni za upotrebu, odnosno gde je nivo dozvoljenih ostataka na
bazi dostupnih toksikoloških podataka bezopasan. Ipak, ti moleku-
li imaju visok toksikološki kapacitet (mutagenost, karcinogenost),
a dugotrajni efekti izloženosti nisu potpuno poznati kod ljudi.
Zabrinutost potrošača i naučnika oko potencijalnog efekta
po zdravlje je realna.
Projekat EU REACH ima za cilj da proceni njihovu toksi
čnost i zabrani one koji nose najveći rizik. Ovde leži značajna pred-
nost organskih proizvoda.
234
U organskoj proizvodnji se za zaštitu bilja koriste ekstrak-

ti piretrina, rotenona, bakarni i sumporni preparati. Prva dva se
brzo razgrađuju, a Cu i S se prskaju po površini, dok je trend da se
upotreba bakra smanji. Ispitivanja kontaminacije ovim elementima
nisu rađena.
Mikotoksini. U slučaju neželjenih supstanci kao što su mi-
kotoksini postoji mišljenje da organski sistem proizvodnje dono-
si veći rizik po bezbednost hrane. Danas postoji čitav niz naučnih
studija koje se bave kvantifikacijom rizika na određenim kritičnim
kontrolnim tačkama u organskoj proizvodnji i kao zaključak imaju
da je rizik od mikotoksina manji u organskom sistemu proizvo
dnje.
Mikotoksini su velika grupa toksičnih jedinjenja. Sintetišu
ih gljive iz rodova Aspergillus, Fusarium i Penicillium. Termostabi
lni su i zbog toga se ne uništavaju kuvanjem što dovodi do njihovog
ulaska u lanac ishrane. Kancerogeni su, imunotoksični, teratoge-
ni, embriotoksični, nefrotoksični i zbog vrlo izražene toksičnosti
imaju veoma nisku maksimalno dozvoljenu koncentraciju. U dosa-
dašnjim studijama prisustva mikotoksina u žitaricama utvrđena je
kontaminacija žitarica, međutim, nema razlike u koncentracijama
mikotoksina u organskim i konvencionalno proizvedenim žitarica-
ma (Larion, 2009).
Nitrati su kontaminanti hrane poreklom iz mineralnih
đubriva, koji u organizmu prelaze u nitrite koji sa biogenim ami-
nima grade kancerogene nitrozoamine. Oko 80% nitrata u ishrani
poreklom je iz povrća. U voću, žitaricama i leguminozama takođe
mogu da se nađu veoma niske koncentracije nitrata. Prirodno su
prisutni u biljkama i predstavljaju prekursore za sintezu aminoki-
selina. Pokazuju određeni stepen akumulacije u biljkama. Postoji
puno podataka o nitratima u povrću. Organsko povrće sadrži 30-
50% manje nitrata nego konvencionalno (Larion, 2009).
Ako se đubrenje kontroliše na pravi način, organska đubri-
va dovode do manje akumulacije nitrata u povrću nego mineralna.
235
Literatura
Abell A., Ernst E., Bonde J.P. (1994): High sperm density among mem-
bers of organic farmers’ association. The Lancet, 343(891), 1498.
Adam D. (2001): Nutritionists question study of organic food. Nature,
412, 666.
Aehnelt E., Hahn J., (1978): Animal fertility: a possibility for biological
quality assay of fodder feeds. Biodynamics, 25, 36-46.
Alföldi T., Mader P., Niggli U., Spiess E., Dubois D., Besson J-M. (1996):
Quality investigation in the long term DOC trial, Quality of plant pro-
ducts growth with manure fertilisation. Proceeding of the Fourth Me-
eting, Juva, Finland, 34-43.
Alfven A., Braun-Fahrlender C., Brunekreef B., von Mutius E., Riedler J.,
Scheynius A., van Hage M., Wickman M., Benz M.R., Budde J., Michels
K.B., Schram D., Ublagger E., Waser M., Pershagen G. (2006): Allergic
diseases and atopic sensitization in children related to farming and an-
throposophic lifestyle – the PARSIFAL study. Allergy, 61, 414-421.
Alm J.S., Swartz J., Lilja G., Scheynius A., Pershagen G. (1999): Atopy in
children of families with an anthroposophic lifestyle. Lancet, 353, 1485-
1488.
Balfour E. (1975): The living soil and the Haughley Experiment. Faber
and Faber, London.
Baxter G.J., Graham A.B., Lawrence J.R., Wiles D., Paterson J.R. (2001):
Salicylic acid in soups prepared from organically and nonorganically
grown vegetables. Eur. J. Nutr., 40, 2.
Bohnel H., Lube K. (2000): Clostridium botulinum and bio-compost. A
contribution to the analysis of potential health hazards caused by bio-wa-
ste recycling. J. Vet. Med. B, 47, 785-795.
Bošković S., Pucarević M. (2012): Monitoring Pesticide Residues in Food
of Plant Origin. Tematski zbornik Conference on BioScience: Biotech-
nology and Biodiversity, The Forth Joint UNS – PSU, Novi Sad, 229-243.
Bourn D., Prescott J. (2002): A Comparison of the Nutritional Value, Sen-
sory Qualities, and Food Safety of Organically and Conventionally Pro-
duced Foods. Critical Reviews in Food Science & Nutrition, 42(1), 1-34.
236
Bourn D.M. (1994): The nutritional value of organically and conventio-

nally grown food, is there a difference? Proc. Nutr. Soc. NZ, 19, 51-57.
Brandt K., Molgaard J.P. (2001): Organic Agriculture does it enhance or
reduce the nutritional value of food plants. Journal of the Science in Food
and Agriculture, 81, 924-931
Caris-Veyrat C., Amiot M.J., Tyssandier V., Grasselly D., Buret M., Miko-
lajczak M., Guilland J.C., Bouteloup-Demange C., Borel P. (2004): Influ-
ence of organic versus conventional agricultural practice on the antioxi-
dant microconstituent content of tomatoes and foods from conventional
versus organic production on intake and excretion of flavonoids and
markers of antioxidative defense in humans. J. Agr. Food Chem., 51,
5671-5676.
Castellini C., Mugnai C., Dal Bosco A. (2002): Effect of organic produc-
tion system on broiler carcass and meat quality. Meat Sci., 60, 219-225
Cockburn A., Heppner C.W., Dorne J.L.C.M. (2014): Environmental
Contaminants: Nitrate and Nitrite. Encyclopedia of Food Safety, 2, 332-
336
Finesilver T.J., Hill S.B. (1989): Comparison of food quality of organicaly
versus conventionally grown plant foods Quebec, Canada: Ecological
Agricultural project McGill University.
Fjelkner-Modig S., Bengtsson H., Stegmark R., Nystrom S. (2000): The
influence of organic and integrated production on nutritional, sensory
and agricultural aspects of vegetable raw materials for food production.
Acta Agric. Scand. B Soil Plant Sci., 50, 102-113.
Godges R., Scofield A. (1983): Effect of agricultural practices on the he-
alth of plants and animals: a review. In: Lockeretz W. – Environmentally
Sound Agriculture, Praeger Scientific, New York, 3-34.
González R.H. (1999): Pesticide Residues in Developing Countries –
A Review of Residues Detected in Food Exports from the Developing
World. Pesticide Chemistry and Bioscience, 386-401.
Grinder-Pedersen L., Rasmussen S.E., Bugel S., Jørgensen L.V., Dragsted
L.O., Gundersen V., Sandstro B. (2003): Effect of Diets Based on Foods
from Conventional versus Organic Production on Intake and Excretion
of Flavonoids and Markers of Antioxidative Defense in Humans. J. Agric.
Food Chem., 51, 5671-5676.
237
Gutierrez F., Arnaud T., Albi M.A. (1999): Influence of ecological cultiva-
tion on virgin olive oil quality. JAOCS, 76, 617-621.
Handbook of organic food safety and quality (2007), Edited by Julia Co-
oper, Urs Niggli and Carlo Leifert, CRC Press, Woodhead Publishing Li-
mited, Cambridge England, 1-521
Handbook of Pollution Prevention and Cleaner Production Vol. 3: Best
Practices in the Agrochemical Industry, By Nicholas P. Cheremisinoff,
Pesticide Residue in Foods, 269-279.
Hansson I., Hamilton C., Ekman T., Forslund K. (2000): Carcass quali-
ty in certified organic production compared with conventional livestock
production. J. Vet. Med., 47, 111-120.
Huber M., Rembiałkowska E., S´rednicka D., Bugel S., van de Vijver
L.P.L. (2011): Organic food and impact on human health: Assessing the
status quo and prospects of research, NJAS, Wageningen. Journal of Life
Sciences, 58, 103-109.
Jensen T.K., Giwercman A., Carlsen E., Scheike T., Skakkebaek N. (1996):
Semen quality among members of organic food associations in Zealand,
Denmark. The Lancet, 347(9018), 1844.
Juhler R.K., Larsen S.B., Meyer O., Jensen N.D., Spano M., Giwercman
A., Bonde J.P. (1999): Human Semen Quality in Relation to Dietary Pe-
sticide Exposure and Organic Diet. Arch. Environ. Contam. Toxicol., 37,
415-423.
Jukes T.H. (1975): What you can tell your patients about organic foods.
Med. Times., 103, 75-81.
Jukes T.H. (1977): Organic food. Crit. Rev. Food Sci. Nutr., 9, 395-418.
Justin P., Jyoti R. (2012): Consumer behavior and purchase intention for
organic food. J. Consumer Market, 29, 412-422.
Kolbe H., Meineke S., Zhang W.L. (1995): Institute for Plant Nutrition,
Germany: Differences in organic and mineral fertilisation on potato tu-
ber yield and chemical composition compared to model calculations.
Agribiol. Res., 48, 63-73.
Kouba M. (2003): Q uality of organic animal products. Livestock Produc-
tion Science, 80, 33-40.
238
Krystallis A., Fotopoulos C., Zotos Y. (2006): Organic consumers’ profile

and their willingness to pay (WTP) for selected organic food products in
Greece. J. Int. Consumer Market, 19, 81-106.
Lairon D., Lafont H., Leonardi J., Spitz N., Reynier M. (1983): Studies of
yield and food quality of vegetables grown under organic and mineral
fertilization. Proceedings of the 4th IFOAM International Scientific Con-
ference, New York, 408-409.
Lairon D. (2009): Nutritional quality and safety of organic food. A review.
Agron. Sustain. Dev., 209(30), 33-41.
Larsen S.B., Spanò M., Giwercman A., Bonde J.P. (1999): Semen Quality
and Sex Hormones among Organic and Traditional Danish Farmers. Oc-
cupational and Environmental Medicine, 139-144.
Lazić S., Šunjka D., Pucarević M., Grahovac N., Vuković S., Inđić D.,
Jakšić S. (2012): Monitoring of atrazine and its metabolites in groundwa-
ters of the Republic of Serbia. Hemijska industrija, OnLine-First (00):94-
94, DOI:10.2298/HEMIND120508094L
Levite D., Adrian M., Tamm L. (2000): Preliminary results of resveratrol
in wine of organic and conventional vineyards. Proceedings 13th IFOAM
Scientific Conference, 293-296.
Lung A.J., Lin C.M., Kim J.M., Marshall M.R., Nordstedt R., Thomp-
son N.P., Wie C.I. (2001): Destruction of Escherichia Coli O157:H7 and
Salmonella Enteritidis in cow manure composting. J. Food Protect., 64,
1309-1314.
Magkos F., Arvaniti F., Zampelas A. (2003): Organic food: nutritious food
or food for thought? A review of the evidence. International Journal of
Food Sciences and Nutrition, 54(5), 357-371.
Miller D.S., Dema I.S. (1958): Nutritive value of wheat from the Rotham-
sted Broadbalk field, Proc. Nutr. Soc., 17, xliv-xlv.
Millet S., Cox E., Buyse J., Goddeeris B.M., Janssens G.P.J. (2005): Immu-
nocompetence of fattening pigs fed organic versus conventional diets in
organic versus conventional housing. Veretrinary Journal, 169, 293-299
Nougadère A., Reninger J.C., Volatier J.L., Leblanc J.C. (2011): Chronic
dietary risk characterization for pesticide residues: A ranking and scoring
method integrating agricultural uses and food contamination data. Food
and Chemical Toxicology, 49(7), 1484-1510.
239
Pastsshenko V., Matthes H.D., Hein T., Holzer Z. (2000): Impact of cattle
grazing on meat fatty acid composition in relation to human nutrition.
Proceedings 13th IFOAM Scientific Conference, 293-296.
Pither R., Hall M.N. (1990): Analytical survey of the nutritional compo-
sition of organically grown fruit and vegetables, Campden, June 1990.
Plochberger K. (1989): Feeding experiments. A criterion for quality es-
timation of biologically and conventionally produced foods. Agriculture
Ecosystems and Environment, 27, 419-428
Pucarević M. (2008): Ostaci pesticide u voću i povrću. Zbornik radova
Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, 45(1), 195-203.
Pucarević M., Bursić V., Lazić S., Radović V., Đurović R., Grahovac M.
(2012): Trends of dithiocarbamate residues in raspberries in the Republic
of Serbia over the period 2007/2010. Acta Horticulturae, 946, 327-332.
Pucarević M., Marjanović N., Šovljanski R., Lazić S. (2002): Atrazine in
groundwater of Vojvodina province. Water Research, 36(20), 5120-5126.
Pucarević M., Bursić V., Panković D., Ralević N.M., Cara M., Kecojević I.
(2013): Supercritical fluid extraction of tebupirimphos residues in sugar
beet. Journal of Animal and Plant Sciences, 23(1).
Pucarević M., Čurčić Lj., Đurović-Pejčev R., Bursić V., Cara M., Pezo
L. (2014): Mobility of dimetachlor in the different soil types. Journal of
Environmental Protection and Ecology, in press 2014.
Razmovski R., Pucarević M. (2002): Effect of brestan on saccharomyces
cerevisiae during continuous cultivation. Folia Micobiol., 47, 356-358.
Rembialkowska E. (1998): A comparison of selected parameters of po-
tatoes health quality from ecologically oriented and conventional farms.
Rocz. Panstw. Zakl. Hig., 49, 159-167.
Rembialkowska E. (2007): Quality of plant products from organic agri-
culture. J. Sci. Food Agr., 87, 2757-2762.
Roesch M., Doherr M.G., Blum J.W. (2005): Performance of dairy cows
on Swiss farms with organic and integrated production. Journal of Dairy
Science, 88(7), 2462-2475.
Rossi F., Godani F., Bertuzzi T., Trevisan M., Ferrari F., Gatti S. (2008):
Health-promoting substances and heavy metal content in tomatoes
grown with different farming techniques. Eur. J. Nutr., 47, 266-272.
240
Saldanha H., Sejerøe-Olsen B., Ulberth F., Emons H., Zeleny R. (2012):
Feasibility study for producing a carrot/potato matrix reference material
for 11 selected pesticides at EU MRL level: Material processing, homoge-
neity and stability assessment. Food Chemistry, 132(1), 567-573.
Stanaćev V., Kovčin S., Stanaćev V., Pucarević M., Puvača N. (2011):
Extruded canola seed in improving chicken fattening and fatty acid com-
position. Kuwait Journal of Science and Engineering, 38(1A), 71-79.
Tamme T., Reinik M., Roasto M. (2010): Chapter 21 - Nitrates and Nitri-
tes in Vegetables: Occurrence and Health Risks, Bioactive Foods in Pro-
moting Health, 307-321.
US Food and Drug Administration (FDA), (2007, July). Pesticide mo-
nitoring program FY 2007. Food safety. http://www.fda.gov/Food/Food-
Safety/FoodContaminants Adulteration/Pesticides/ResidueMonitorin-
gReports/ucm169577.htm#tdsM
Verešbaranji I., Šovljanski R., Pucarević M., Kastori R. (1993): Zagađe-
nost zemljišta Vojvodine pesticidima i njihovim metabolitima. U: Kastori
R. – Teški metali i pesticidi u zemljištu. Poljoprivredni fakultet, Institut za
Vogtmann H. (1988): From healthy soil to healthy food: an analysis of the
quality of food produced under contrasting agricultural systems. Nutri-
ton and Health, 6, 21-35.
Wawrzyniak A., Kwiatkowski S., Gronowska-Senger A. (1997): Evalu-
ation of nitrate, nitrite and total protein content in selected vegetables
cultivated conventionally and ecologically. Rocz. Panstw. Zakl. Hig., 48,
179-186.
Weibel F.P., Bickel R., Leuthold S., Alföldi T. (2000): Are organically
grown apples tastier and healthier? A comparative field study using co-
nventional and alternative methods to measure fruit quality. Acta Hort.,
517, 417-426.
Woese K.L., Boess C., Bogl K.W. (1997): A comparison of organically and
conventionally grown foods-results of a review of the relevan literature.
Journal of the Science in Food and Agriculture, 74, 281-293.
Znaor D., Landau S. (2014): Contributions by: Karoglan S., Mirecki N.,
Mandić N., Nadlački R. (2014): Unlocking the Future, Seeds of Change:
241
Sustainable Agriculture as a Part to Prosperity for the Western Balkans,
Study coordinated by Heinrich Boll Stiftung, Zagreb Croatia, 1-304.
QUALITY OF FOOD FROM THE ORGANIC PRODUCTION
Summary: The organic food quality is the most important

factor contributing to the more intensive demand for these pro-
ducts. Because of the frequent occurrence of harmful substances
in everyday foods population in order to provide themselves heal-
thy and safe food, consumers reach for organic products. However,
available research studies in the world often can not confirm the es-
tablished belief about the health benefits of organic food. The main
reason is that such studies can not be fully planned on scientifically
based principles. The studies are usually carried out in two ways.
One is to monitor selected health parameters in consumers under-
going a specific diet regime. A second is the direct examination of
the nutritional properties of food produced in clasic and organic
principles. The results of such tests is verry difficult for interpre-
tation because there are a number of factors that, on the one side
affect the health of the consumers, and on the other side, to the
quality of the organic products.
Nevertheless, existing studies have established some diffe-
rences and advantages that can be attributed to organic products.
It is obvious that the residues of pesticides and nitrates usually not
found in organic plant products. Also organic products contain
more dry matter, which contributes to a better taste. Organic ani-
mal products have a favorable fatty acid composition. But satisti-
caly significant difference in the content and quality of proteins and
carbohydrates, as well as the contents of vitamins in conventional
and organic products, not confirmed. For the mycotoxins content
in the food, link with manufacturing methods has not been esta-
blished.
If we want to confirm the consumers perception about the
health benefits of organic food it is necessary to design a study
that will include tracking a large number of parameters in the ap-
propriate number of repetitions.
242
RIZICI U ORGANSKOJ POLJOPRIVREDI
Prof. dr Vesela Radović

Izvod: Organska poljoprivreda u globalnoj zajednici opte-

rećenoj mnogim problemima koji usporavaju implementaciju
usvojenog održivog razvoja ima neizmeran značaj u njihovom
ublažavanju. Poglavlje ove monografije se osim analize aktuelnog
stanja, razvoja organske poljoprivrede u svetu, Evropi i Republi-
ci Srbiji, bavi rizicima kojima je ova proizvodnja dnevno izložena.
Pitanje izloženosti riziku ne odnosi se isključivo na njihovu identi-
fikacju i klasifikaciju, već i na složene mehanizme politike i akcije
u cilju njihovog ublažavanja i eliminisanja njihovih posledica. Na
koji način pomoći poljoprivrednicima da se uhvate u koštac sa fi-
nansijskim, tržišnim i proizvodnim rizicima treba da postane pi-
tanje na koje odgovor daje celokupna društvena zajednica. Repu-
blika Srbija je u procesu pridruživanja Evropskoj uniji poslednjih
godina mnogo učinila u oblasti unapređenja politike u organskoj
poljoprivredi, ali nažalost veći angažman u eliminaciji rizika, pre
svega finansijskih, i onih koji su generisani globalnim klimatskim
promenama i ekstremnim vremenskim uslovima izostaju. U radu
se zato detaljno obrazlaže proces upravljanja rizikom u organskoj
poljoprivredi i predlaže integrisani model upravljanja njime. Mno-
gi pozitivni primeri iz prakse koji se bez mnogo napora mogu pri-
meniti i u našoj zemlji izostaju, neadekvatna je politika zaštite, a
komunikacija među učesnicima u procesu organske poljoprivrede
gotovo da ne postoji. Zaključak je da integrisani model upravljanja
rizikom koji treba primeniti u poljoprivredi kao važnoj privrednoj
grani, svoj značaj treba da dobije upravo u organskoj poljoprivredi.
Na takav način se u ovoj oblasti može inicirati povećanje broja po
ljoprivrednika spremnih da se odvaže na rad u organskoj poljopri-
vredi, kreiraju nova radna mesta i doprinesu očuvanju kompone-
nata životne sredine na kvalitetniji način. Ovaj zadatak treba da
ujedini poljoprivrednike, ali i eksperte iz oblasti rizika, upravljanja
243
vanrednim situacijama, i akedemsku zajednicu u celini, stručnu i

naučnu javnost i u najvećoj meri donosioce odluka.
Uvod
Prozvodnja dovoljne količine zdrave hrane za sve veći broj
stanovnika na planeti predstavlja jedno od najvažnijih pitanja za
opstanak savremenog društva. Jedno od najranijih predviđanja
tmurne budućnosti je na ovu temu postavio profesor Jon Beding-
ton, kada je u svom radu izneo pretpostavku da će porast svetske
populacije do 2030. godine zahtevati rast prozvodnje hrane za 50%
(Bedington, 2009). Kolika je važnost hrane za pojedinca, ali i dru-
štvo u celini, objasnio je poznati sociolog Abraham Maslow, kreator
„piramide potreba“. On je istakao da je potreba za hranom osnovna
potreba ličnosti, i da je pre svega neophodno zadovoljiti tu potrebu,
a tek nakon toga sve ostale (Maslow, 1954). Očuvanje životne sredi-
ne i intenzivna poljoprivreda nisu kompatibilne i zato je organska
poljoprivreda prepoznata kao važna mogućnost u rešavanju ovih
značajnih problema u svetu.
Politika razvoja organske poljoprivrede u Republici Srbiji
(RS) zasnovana je na regulativi koja je u značajnoj meri u skladu
sa regulativom Evropske unije (EU). Prva Strategija poljoprivrede
i ruralnog razvoja je usvojena 2005. Nakon mnogobrojnih pro-
mena u značajnoj meri je izmenjena i usvojena nova strategija za
period 2011-20201. S obzirom na promenu vladajuće strukture u
zemlji, donosioci odluka su započeli sa novim izmenama i izrađen
je Nacrt strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja za period 2014-
20242. Poljoprivreda je privredna grana koja je u EU identifikovana
kao deo kritične infrastrukture (European Critical Infrastructure
– ECI), i kao takva ima izuzetan bezbednosni značaj3. U RS se u
1
Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja 2011-2020. http://www.agroservis.rs/strate-
gija-poljoprivrede-ruralnog-razvoja-2010-2020
2
Nacrt Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja 2014-2024. http://www.mpzzs.gov.rs/
strana/9241/nacrt-strategija
3
Codex Alimentarius European Commisssion http://www.fao.org/docrep/005/
y2772ey2772e00.htm
244
Rizici u organskoj poljoprivredi
skladu sa započetim pregovorima o punopravnom članstvu očeku-

je usvajanje slične, ako ne i identične politike zaštite poljoprivredne
proizvodnje.
Organska proizvodnja u Srbiji je definisana prema do-
kumentu Codex Alimentarius Evropske komisije4 i Zakonom o
organskoj proizvodnji u Republici Srbiji, kojim je uređena pro-
izvodnja poljoprivrednih i drugih proizvoda metodama organske
proizvodnje, ciljevi i načela organske proizvodnje, metode organ-
ske proizvodnje, kontrola i sertifikacija u organskoj proizvodnji,
prerada, obeležavanje, skladištenje, prevoz, promet, uvoz i izvoz
organskih proizvoda, kao i druga pitanja od značaja za organsku
proizvodnju.5
Organska poljoprivreda je značajna za koncept održivog
razvoja društva i kao takva ustrojena u EU 1991. na osnovu Regula-
tive koja se odnosila na organsku poljoprivredu i organsko stočar-
stvo.6
Postoje mnoge definicije organske poljoprivrede, a jednu
od najčešće korišćenih je dala Međunarodna federacija pokreta
za organsku poljoprivredu (International Federation of Organic
Agriculture Movements – IFOAM).7 Međunarodna organizacija
za biološku i integrisanu kontrolu štetnih životinja i biljaka (The
International Organisation for Biological and Integrated Con-
trol of Noxious Animals and Plants – IOBC) je ovu proizvodnju
opisala kao „poljoprivrednu proizvodnju zasnovanu na konceptu
korišćenja prirodnih resursa i mehanizama koji regulišu zamenu
potencijalno zagađujućih autputa u poljoprivredi“. U njoj su agro-
nomske preventivne mere i biološke / fizičko / hemijske metode
pažljivo odabrane i izbalansirane, uzimajući u obzir zaštitu zdravlja
poljoprivrednika, potrošača i životne sredine.
4
The European Council. (2008). Council Directive 2008/114/EC. http://eur-lex.europa.
eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:L:2008:345:0075:0082:EN:PDF
5
Zakon o organskoj proizvodnji. Službeni glasnik RS, 30/10.
6
European Regulation (2092/91) for organic farming, complemented by Reg. 1804/99
for organic livestock
7
International federation of organic agricultural movement, IFOAM, www.ifoam.org,
Definition of organic farming, http://www.ifoam.org/growing_organic/definitions/doa/
index.html
245
IOBC je svoje stavove o važnosti organske poljoprivrede

objavio u više korisnih priručnika.8
Dešavanja u poslednje dve decenije, a naročito poslednjih
godina, ukazuju da u zaštiti poljoprivrede u različitim vanrednim
situacijama država nije učinila dovoljno (Radović i Komatina,
2012). Takođe, bez obzira na postojanje strategije zaštite nacio-
nalne bezbednosti, u kojoj se prepoznaje i opasnost od terorizma,
opasnost od terorizma usmerenog protiv životne sredine i agro-te-
rorizma kao jednog od takvih oblika, ova opasnost nije prepoznata
na adekvatan način (Radović, 2012).
Poljoprivrednu proizvodnju karakteriše permanentna
izloženost varijabilnostima koje nastaju kao posledica sezonskih
promena temperatura, suša, poplava, promena državnih politika, i
sličnih rizika (Pejanović i Njegovan, 2011). Rizici u organskoj po
ljoprivredi su prisutni i u transferu neophodnog znanja za kvali-
tetniju i konkurentniju radnu snagu u proizvodnji organske hrane
u poređenju sa drugim zemljama u regionu.
Cilj ovog poglavlja jeste da na jedinstven i sveobuhvatan
način prezentuje podatke o izloženosti organske poljoprivredne
proizvodnje različitim rizicima i predloži odgovarajući model
upravljanja njima. Analiza prezentovana u poglavlju zasnovana je
na klasifikaciji rizika koja ih definiše kao: operativne, tržišne i fi-
nansijske rizike, ali treba imati na umu da su teorijske klasifikacije
rizika mnogobrojne.
U zavisnosti od vrste rizika, poljoprivrednim proizvođači-
ma su na raspolaganju različite mere upravljanja njima. Imajući
u vidu da upravljanje rizikom nije nužno usmereno na redukciju
potencijalnih opasnosti, već i na korišćenje mogućih profitabi
lnih šansi, razumevanje i uspešno primenjivanje različitih alterna-
tiva prezentovanih u radu može omogućiti ostvarenje dugoročno
održive uspešnosti poslovanja poljoprivrednika koji su se opredelili
za organsku poljoprivredu.
8
Gudeliness in organic agriculture. The international organisation for biological and
integrated control of noxious animals and plants (IOBCWPRS) (http://vvv . iobcvprs .
org / ip_ipm / IOBC_IP_principles.html )
246
Poglavlje se bavi i traženjem odgovora na pitanje kako po-

stići adekvatan stepen komunikacije o riziku među zainteresova-
nim stranama, koji je često od krucijalnog značaja. Komunikacija
među zainteresovanim stranama postaje sve značajnija aktivnost
u procesu upravljanja rizicima (Radović i Ćurčić, 2012) u organ-
skoj proizvodnji (između donosioca odluka i drugih mnogobroj-
nih učesnika u sistemu). Dešavanja u neposrednoj prošlosti su
ukazala na mnoge otežavajuće okolnosti u ovom procesu i izazvala
značajne diskusije u akademskoj i društvenoj zajednici, a sve više se
ogleda i u jasnom nezadovoljstvu poljoprivrednika (protesti zbog
neadekvatnih mera u odbrani od poplava, suše, grada) (Radović i
sar., 2012).
Poglavlje koje se odnosi na rizike u organskoj poljoprivredi
zbog svega napred navedenog je sastavljeno od kratkog uvoda, daje
prikaz prednosti i nedostataka metodologija koje se koriste u ci
lju upravljanja postojećim rizicima; prikazuje primere iz pozitivne
prakse razvijenih zemalja, pre svega Sjedinjenih Američkih Država
(SAD); predlaže proces multidisciplinarnog upravljanja rizicima u
organskoj poljoprivrednoj proizvodnji; i na kraju zaključak. Meto-
dologija korišćena u kreiranju poglavlja je u skladu sa potrebama
istraživanja u društvenim naukama. Rezultat rada je tzv. desk-top
study. Literatura koja je korišćena potiče iz različitih naučnih obla-
sti: poljoprivrede, životne sredine, obrazovanja, ekologije, nauke o
bezbednosti, psihologije i mnogih drugih.
Klasifikacija rizika u organskoj poljoprivredi

Poljoprivrednici koji su se odlučili za početak poslovanja u
oblasti organske poljoprivrede treba da budu svesni mogućih ope-
rativnih, finansijskih i tržišnih rizika (Tabela 1). Ohrabruje činje-
nica da u uslovima u kojima je evidentan uticaj svetske ekonomske
krize i smanjena ekonomska potrošačka moć, prodaja organskih
proizvoda u svetu raste, iako ne tako brzo kao u prethodnoj dece-
niji.9
9
Minnesota Department of Agriculture. 2010. Status of Organic Agriculture in Minne-
247
Jedan od najznačajnijh rizika u organskoj poljoprivrednoj

proizvodnji jeste mogućnost kontaminacije useva genetski modi-
fikovanim organizmima. Harwood sa saradnicima je realizovao
istraživanje čiji je rezultat pokazao da su najznačajniji rizici u or-
ganskom stočarstvu vezani za brigu o ceni proizvoda, rizicima u
samoj proizvodnji, i promeni politika podrške institucija u oblasti
organske poljoprivrede (Harwood i sar., 1999). Nelojalna konku-
rencija kao jedan od rizika za proizvođače je takođe važna. Tako
su u 2014. godini proizvođači organske hrane iz Gainesville bili
ugroženi uspostavljanjem strateške saradnje lanca Wal-Mart’s sa
poznatim brendom organske hrane Wild Oats, zbog čega su se na
policima širom zemlje pojavili jeftiniji organski proizvodi.10
U našoj zemlji se u organskoj poljoprivredi ističe važnost
kontrole kvaliteta zemljišta koje se koristi u te svrhe, kvaliteta vode
za zalivanje i kvaliteta samog proizvoda. S obzirom na očekivanja
korisnika da su organski proizvodi bezbedni za čoveka, kontrola
izvora zagađenja, tretman i monitoring kvaliteta zemljišta i useva
jesu veoma važni u cilju eliminacije rizika povezanih sa samim pro-
cesom organske proizvodnje. Mnogobrojne studije ističu da se rizi-
ci u organskoj proizvodnji prepoznaju u svakoj fazi njene realizaci-
je: samom procesu proizvodnje, periodu ubiranja plodova ili žetve,
kao i nakon toga u procesima skladištenja, transporta, i prodaje.11

U Republici Srbiji organska poljoprivreda je pre svega izložena
finansijskim rizicima i rizicima izazvanim usled ekstremnih vre-
menskih uslova, zbog čega u daljem tekstu sledi kratka analiza ovih
vrsta rizika (Radović i sar., 2012).
sota: A Report to the Minnesota Legislature http://www.mda.state.mn.us/~/media/Files/

news/govrelations/organicstatusreport.ashx
10
Organic produce providers in Gainesville not worried about Wal-Mart campa-
ign. UWIRE Text 15 Apr. 2014: 1. Academic OneFile. Web. 5 June 2014. Document
URL http://go.galegroup.com/ps/i.do?id=GALE%7CA364993351&v=2.1&u=uss-
d&it=r&p=AONE&sw=w&asid=4c9ee77499bf679192a5496a4a194de0
11
Organic Farming Risk Management Planning. Organic Insights October 2004. http://
www.riskmangemnt.qld.gov.au
248
Tabela 1. Mogući rizici i mere za njihovo ublažavanje12

Mogući rizici Mere za ublažavanje rizika
Operativni rizici
Ekstremni vremenski uslovi Primena mera zaštite u slučaju
suše, poplava, i ostalih prirod-
nih i antropogenih negativnih
dešavanja, osiguranja kao
jedne od značajnih mera
Nedostatak tehničke infras- Saradnja sa domaćim proiz-
trukture, savetodavne službe, vođačima, regionalne asocija-
tržišta inputa – opreme, cije, međunarodni projekti
semena, sredstava zaštite
Bolesti i štetočine Adekvatna zaštita u skladu sa
propisanim pravilima organske
proizvodnje, osiguranje
Korov Uništavanje korova u skladu
sa prihvaćenim principima
organske poljoprivrede,
osiguranje
Krađa Adekvatna zaštita prozvodnih
kapaciteta, fizičko-tehničko
obezbeđenje, i drugi sistemi
nadzora na otvorenom i u zat-
vorenom prostoru, osiguranje
Pad kvaliteta zbog Adekvatan izbor skladišnog
neadekvatnih skladišnih uslova prostora, kontrola uslova u
(insekti, buđ, i slično) njemu i monitoring
kvaliteta uskladištenih proiz-
voda u kontinuitetu
Pad kvaliteta usled neadek- Kontrola transporta i obez-
vatne realizacije transporta beđenje adekvatnih osobina
proizvoda (proizvod je vlažan, transportnog sredstva i
prljav ili oštećen) poštovanje vremena nephod-
nog za transport

12
Prikaz autorke 249
Oštećenje proizvoda usled Obezebeđenje adekvatnih

neadekvatnog procesa izvoza ugovora i dokumentacije
kojom je moguće dokazati
odgovornost u slučaju nastan-
ka problema u cilju očuvanja
kredibiliteta na tržištu i daljeg
poslovanja
Finansijski rizici
Neplaćanje od strane kupaca Uključivanje organizacija
proizvođača u proces
ugovaranja i adekvatna insti-
tucionalna zaštita
Nedovoljna dobit za pokrivanje Povećanje efikasnosti proiz-
proizvodnih trošova vodnje, smanjenje proizvodnih
troškova po jedinici proizvoda
Nepovoljni krediti Institucionalna podrška poljo-
poljoprivrednicima privrednicima u cilju njihove
zaštite subvencionisanim
kreditima, udruživanje u cilju
zajedničkog investiranja
Nedovoljne subvencije države Planiranje koje se u najvećoj
ili njihovo nenajavljeno meri oslanja na sopstvena
ukidanje u potpunosti/delim- sredstva kako bi se izbegao
ično rizik od neočekivanih prome-
na politike podrške donosica
odluka, zajedničke investicije
proizvođača
Kasne isplate proizvođačima za Donošenje zakonske
preuzete proizvode regulative kojom se uređuju
dužničko-poverilački odnosi
Tržišni rizici
Nema zahteva za određene Diverzitet proizvoda kako bi se
proizvode ili su drastično izbegao katastrofalni gubitak,
smanjeni mogućnost plasmana na druga
tržišta
250
Nepoštovanje potpisanih Spremnost za pokretanje

ugovora od strane ugovarača sudskih postupaka u cilju zaš-
po različitim osnovama tite interesa
Konkurencija koja nudi Udruživanje poljoprivrednika
proizvode po manjim cenama u klastere i kontinuiran
dugoročan dogovor na relaciji
proizvođač – kupac
Iznenadna povećanja cena na Pregovaranje sa kupcima ko-
tržištu risnicima u cilju pronalaženja
zadovoljavajućeg rešenja
Smanjenje kupovne moći Ponuda najmanje prihvatljive
potrošača cene ili prerada proizvoda kako
bi se održao kontinuitet
organske proizvodnje
Kursne razlike Opreznost prilikom kalkulacija
uz pretpostavku mogućnosti
rasta kursnih razlika usled loše
makroekonomske situacije u
zemlji
U cilju eliminisanja određenih finansijskih rizika u našoj

zemlji su određene podsticajne mere u organskoj poljoprivredi za
koje se sredstva obezbeđuju iz: budžeta Republike Srbije; donacija
i drugih izvora u skladu sa zakononskom regulativom, pre svega
na osnovu važećeg Zakona o organskoj proizvodnji. Ministarstvo
poljoprivrede je donelo u tu svrhu Uredbu o raspodeli podsticaja
u poljoprivredi i ruralnom razvoju u 2014. godini13. Ovom ured-
bom propisuje se za budžetsku 2014. godinu obim sredstava, vrste
i maksimalni iznosi po vrsti podsticaja u poljoprivredi i ruralnom
razvoju, u skladu sa Zakonom o podsticajima u poljoprivredi i
ruralnom razvoju i Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2014.
godinu.
13
Uredba o raspodeli podsticaja u poljoprivredi i ruralnom razvoju u 2014. godini.
Službeni glasnik RS, 8/14 i 30/14.
251
Politika subvencija organskoj poljoprivredi u zemlji se

značajno menja iz godine u godinu, i da bi se sagledali realno
njeni rezultati u aktuelnim okolnostima neophodno je realizova-
ti obimnije istraživanje u budućnosti. Bez obzira na nepostojanje
relevantnih podataka, iz mnogobrojnih dešavanja jasno je da po
ljoprivrednici nisu u mogućnosti da prate takve intenzivne prome-
ne, i na politiku podrške imaju mnogobrojne primedbe. Neke od
činjenica koje je neophodno naglasiti u cilju njihove informisanosti
jeste da je ministar poljoprivrede i zaštite životne sredine, 13. maja
2014. godine, na osnovu člana 34. stav 6. Zakona o podsticajima
u poljoprivredi i ruralnom razvoju (Službeni glasnik RS, 10/13),
doneo Pravilnik o korišćenju podsticaja za organsku proizvodnju14,
kojim su propisane vrste podsticaja za organsku proizvodnju, uslo-
vi, način i obrasci zahteva za ostvarivanje prava na te podsticaje i
maksimalni iznosi podsticaja po korisniku i po vrsti pojedine mere.
Oni iznose na primer: 1) premija za mleko proizvedeno metodom
organske proizvodnje od 9,8 dinara po litru; 2) osnovne podsticaje
u organskoj biljnoj proizvodnji u iznosu od 8.400 dinara po hek-
taru; 3) regres za gorivo za organsku proizvodnju u iznosu od 70
dinara po litru goriva, a najviše 4.200 dinara po hektaru.
U cilju komparacije aktuelnih subvencija prikazan je deo ra-
nije Uredbe o korišćenju podsticajnih sredstava za podršku razvoju
organske proizvodnje za 2011. godinu. Ona je određivala da lica
koja imaju biljnu proizvodnju koja se nalazi u periodu konverzije
ostvaruju pravo na podsticajna sredstva za podršku razvoju organ-
ske proizvodnje u iznosu od: 1) 36.000 dinara po hektaru za ratar-
sku proizvodnju (žitarice, industrijsko, lekovito i aromatično bilje);
2) 50.400 dinara po hektaru za povrtarsku proizvodnju; 3) 64.800
dinara po hektaru za voćarsku i vinogradarsku proizvodnju.15
14
Pravilnik o korišćenju podsticaja za organsku proizvodnju. Službeni glasnik
RS,52/14.http://www.overa.rs/pravilnik-o-koriscenju-podsticaja-za-organsku-
proizvodnju.html
15
Uredba o korišćenju podsticajnih sredstva za podršku razvoja organske proiz-
vodnje za 2011. godinu. Službeni glasnik RS, 49/11.
252
Podnosioci zahteva koji su imali sertifikat za organske bilj-

ne proizvode, ili imali biljnu proizvodnju za koju je završen period
konverzije, ili se nalazili u postupku izdavanja sertifikata, ostvari-
vali su pravo na podsticajna sredstva za podršku razvoju organ-
ske proizvodnje u iznosu od: 1) 30.000 dinara po hektaru za ratar-
sku proizvodnju (žitarice, industrijsko bilje, lekovito i aromatično
bilje); 2) 42.000 dinara po hektaru za povrtarsku proizvodnju; 3)
54.000 dinara po hektaru za voćarsku i vinogradarsku proizvo
dnju.
Pozitivno je naglasiti da su značajne organizacije predu-
zele aktivnosti u cilju smanjenja određenih rizika kakav je ranije
istaknut – nedostatak organskog semena. Institut za ratarstvo i po-
vrtarstvo u Novom Sadu, Institut za povrtarstvo iz Smederevske
Palanke i Institut „Tamiš“ iz Pančeva su poslednjih godina u znača
jnoj meri povećali proizvodnju i ponudu organskog semena mno-
gih kultura.
Republika Srbija je značajno izložena prirodnim katastrofa-
ma, naročito onim koje su izazvane globalnim klimatskim prome-
nama (hidrometeorološkim opasnostima).16 U mnogim izveštaji-
ma kompetentnih međunarodnih institucija je potvrđeno da Srbija
nije postigla adekvatan „stepen integrisanosti klimatskih promena
u njene razvojne strategije, potreban stepen znanja o njima, i da su
institucionalni kapaciteti i dostupnost tehnologija još uvek daleko
od potrebnog za efektivan i efikasan odgovor na njihove posledi-
ce“.17
Konstatacije slične ovoj date su i u Prvoj inicijalnoj komu-
nikaciji Republike Srbije Međunarodnom panelu za praćenje glo-
16
European Environmental Agency. (2010). Technical Report/No 13/2010.
Mapping the impacts of natural hazards and technological accidents in Europe.
An overview of the last decade. http://www.eea.europa.eu/publications/map-
ping-the-impacts-of-natural/mapping-the-impacts-of-the.pdf
17
Global risk identification program (GRIP). (2010). Serbia Assessment Report.
For a purpose of regional program on disaster risk reduction (DRR) in South
East Europe, sponsored by WMO/UNDP Joint activities. http://www.gripweb.
org/~gripwebo/gripweb/sites/default/files/Serbia%20assessment%20report%20
from%20government%20input_SRBinput_0.pdf.
253
balnih klimatskih promena (the United Nations Framework Co-

nvention on Climate Change – UNFCCC).18
Hidrometeorološki zavod Republike Srbije (HMZ RS) je
uključen u Globalni osmatrački sistem i Svetski klimatski program
u cilju praćenja parametara globalnih klimatskih promena. U tom
cilju su identifikovani ekonomski sektori zavisni od vremenskih
prilika i klime koji značajno doprinose rastu bruto domaćeg pro-
izvoda (BDP). To je učinjeno u Studiji o ekonomskim beneficijama
RHMZ Srbije (Study on Economic Benefits of RHMS of Serbia)
Istraživačke grupe Svetske banke 2005. U Studiji su ocenjeni sre
dnji godišnji ekonomski gubici od hidrometeorološke opasnosti i
nepovoljnih hidrometeoroloških pojava19. Poljoprivreda je prepo-
znata kao sektor koji je u visokoj meri izložen rizicima od vreme
nskih nepogoda kakve su grad, jak vetar, rani ili kasni mraz, suša,
poplava i slično (Radović, 2013).
U Srbiji je štetnim dejstvom voda ugroženo oko 1,6 miliona
hektara (Bogdanović, 2006). Poplave izazivaju ozbiljne materijalne
gubitke, a kada su katastrofalne beleži se i gubitak ljudskih života
(Ristić i Nikić, 2007). Katastrofalne poplave koje su se desile u
2014. godini su izazvale ukupnu štetu u poljoprivredi koja iznosi
35-40% od ukupne štete koju su poplave nanele Srbiji. Njihove po-
sledice se još uvek procenjuju i zatražena je međunarodna pomoć
u cilju njihovog otklanjanja.
Srbija je prilikom donošenja zakonske regulative u vezi sa
vanrednim situacijama propustila priliku da u svom zakonodavstvu
definiše pojam ekstremnog vremenskog događaja (Radović i Keko-
vić, 2012). Očekivanja u budućnosti su da će se organska poljopri-
vreda, kao i poljoprivreda generalno na odgovarajući način zaštititi
od rizika izazvanih vanrednim situacijama, pre svega urgentnim
preispitivanjem postojećih i kreiranjem novih politika zaštite već
18
Ministry of Environmental and Spatial Planning. (2010): Initial national communi-
cation of the Republic of Serbia under the United Nations Framework Convention
on Climate Change. http://www.ekoplan.gov.rs/en/upload-centar/.../serbia_inc_english_
version.pdf
19
Study on Economic Benefits of RHMS of Serbia, The World Bank study group, 2005,
Beograd.
254
viđenim u praksi razvijenih zemalja. Primer organizovanog delo-

vanja jeste Nacionalna asocijacija Serbia organica koja kao krovna
organizacija udružuje celokupan sektor organske poljoprivrede na
teritoriji RS. Ova organizacija je strateški partner mnogim držav-
nim i međunarodnim institucijama u cilju usklađivanja i koordina-
cije razvoja organske poljoprivrede u Srbiji.20
Proces upravljanja rizikom u organskoj poljoprivredi

Upravljanje rizikom u organskoj poljoprivredi je termin
koji se odnosi na logičan i sistematski metod definisanja pojma
rizika, identifikacije, analize, ocene, tretmana, monitoringa i ko-
munikacije o riziku u sklopu svih aktivnosti, funkcija ili procesa
na način kojim se rizik svodi na najmanju meru (Radović i sar.,
2011).
Ova definicija je u skladu sa jednom od najprihvatljivijih u
međunarodnoj zajednici – da je „upravljanje rizikom upravljanje
kojim se postiže odgovarajući balans između stvaranja mogućnosti
za dobit i minimizovanja gubitka“21.
Jedan od najprimenjivijih u praksi jeste postupak upravl-
janja rizikom koji se sastoji od šest koraka:
1. Utvrđivanje ciljeva;
2. Identifikacija rizika i pretnji;
3. Analiza rizika – grupisanje rizika na kritične, važne i
manje važne (nevažne rizike);
4. Evaluacija rizika – Procena rizika;
5. Razmatranje alternativa i izbor metoda za upravljanje ri-
zikom i
6. Primena odabranih metoda upravljanja, monitoring i
praćenje efikasnosti primenjenih metoda i eventualne izmene u
slučaju potrebe.
U razvijenim državama, kakve su Sjedinjene Američke
Države, programi upravljanja rizikom u organskoj poljoprivredi su
u bliskoj vezi sa bezbednošću hrane.
20
Nacionalna asocijacija Serbia organica, www.serbiaorganica.org
21
AN/NZS 4360:2004 The Australian and New Zealand Standard on Risk Management
(AS/NZS 4360:2004). (2004) Terminologija
255
Radi toga se ovim pitanjem bave dve najznačajnije agencije:

Agencija za hranu i lekove (Food & Drug Administration – FDA)
– koja reguliše najveći deo hrane, oko 80% tržišta i Ministarstvo
poljoprivrede (U.S.A Department of Agriculture –USDA) – koje
reguliše ostalih 20%.22
Slika 1. Shema procesa upravljanja rizikom u organskoj proizvodnji

Kada se radi o bezbednosti hrane neophodno je spomenuti
i Inspekcijsku službu (Food Safety and Inspection Service – FSIS),
22
United States Department of Agriculture– Agricultural Marketing Service. 2010. Na-
tional Organic Program. http://www.ams.usda.gov/AMSv1.0/NOP
256
koja brine o bezbednosti hrane u saradnji sa službama za van-

redne situacije, FDA i Agencijom za zaštitu životne sredine (The
Environmental Protection Agency – EPA). FDA je deo Američkog
zdravstvenog sistema (U.S. Department of Health & Human Servi-
ce – HHS) u kome je jedna od najznačajnijih institucija Centar za
kontrolu bolesti (Center for Disease Control – CDC).
U Republici Srbiji, ali i regionu zapadnog Balkana, bezbed-
nost hrane generalno nije na adekvatnom nivou i način proizvod-
nje hrane može značajno doprineti poboljšanju aktuelnog stanja
(Radović i sar., 2014).
U Americi je na snazi Agricultural risk protection act kojim
se predviđaju najrazličitiji programi pomoći poljoprivredncima, a
u značajnoj meri onima u sektoru organske proizvodnje zbog veće
izloženosti rizicima.
U oblasti upravljanja rizikom u organskoj proizvodnji re-
alizovana su u mnogim zemljama istraživanja u cilju kreiranja i
usvajanja različitih strategija upravljanja njima. Ono što su nauč-
nici primetili jeste nedostatak istraživanja o samoj praksi, percep-
ciji rizika poljoprivrednika, i načinom kako reaguju na njih i sma
njuju posledice, s obzirom da se generalno smatra da je organska
poljoprivreda rizičnija zbog zabrane korišćenja pesticida i samih
karakteristika procesa proizvodnje (Hardaker i sar., 1997). Da bi-
smo razumeli motive, i možda još važnije, barijere koje sprečavaju
poljoprivrednike da se opredele za organsku poljoprivredu neo-
phodno je realizovati istraživanja čiji bi rezultati služili kao smer-
nica za kreatore politike poljoprivrede, ali i širu javnost i sve ostale
zainteresovane strane. U zemljama EU, npr. u Švedskoj, predloženi
ciljevi u oblasti organske poljoprivrede nisu postignuti u zadovo
ljavajućem obimu, uprkos različitim vrstama podrške.
U cilju otklanjanja problema i nedoumica koji postoje u
našoj zemlji u oblasti organske poljoprivrede je potrebno mnogo
više učiniti u istraživanju percepcije rizika poljoprivrednih pro-
izvođača. Primer iz prakse koji se može pratiti po ovom pitanju
jeste anketa realizovana od strane Minnesota Department of Agri-
culture – MDA, u kojoj su se poljoprivrednici izjašnjavali o značaj-
257
nom broju pitanja koja se odnose na procedure od sadnje useva do

promocije organskog proizvoda.23
Saradnja sistema obrazovanja i organskih proizvođača
predstavlja važnu kariku u procesu unapređenja organske poljopri-
vrede i smanjenja rizika u njoj. Na velikom broju univerziteta u
SAD i svetu kreiraju se specijalni programi namenjeni poljopri-
vrednicima koji su u sektoru organske proizvodnje, pre svega u
oblasti različitih vodiča za upravljanje rizicima. Neki od poznatih
univerziteta koji imaju svoje istraživačke centre u ovoj oblasti jesu
Cornell, Minnesota24, i mnogi drugi. Između ostalih, to su Uni-
verzitet Floride (University of Florida – UF), koji je bio jedan od
prvih nacionalnih centara za istraživanje i obrazovanje u oblasti
razvoja organske poljoprivrede25, kao i Oxford College koji je akti-
van u promociji organske proizvodnje i održivog razvoja.26
U procesu unapređenja organske proizvodnje u našoj ze
mlji sistem obrazovanja treba da u značajnijoj meri utiče na javnost
i donosioce odluka i u skladu sa regulativom o javno-privatnom
partnerstvu preslika neke od primera dobre prakse iz razvijenih ze-
malja u oblasti unapređenja organske poljoprivrede.
23
Surveying Minnesota‘s organic farmers feedback needed to help organic farmers feed-
back needed to help improve organic operations. States News Service.1 Apr. 2014. Aca-
demic OneFile. Web. 5 June 2014. Document URL
http://go.galegroup.com/ps/i.do?id=GALE%7CA363532194&v=2.1&u=uss-
d&it=r&p=AONE&sw=w&asid=58d4231b04fa24b3742416f11e6836d7
24
Minnesota Department of Agriculture.2008. Overview: Experiences and Outlook of
Minnesota Organic Farmers– 2007 http://www.mda.state.mn.us/news/publications/
food/organicgrowing/2007orgsurvresults.pdf
25
New UF Center for Organic Agriculture. Resource: Engineering & Technology for
a Sustainable World 11.4 (2004): 4. Academic OneFile. Web. 5 June 2014.Document
URL http://go.galegroup.com/ps/i.do?id=GALE%7CA117669302&v=2.1&u=uss-
d&it=r&p=AONE&sw=w&asid=a99ca7c32e06716c3f7f6ad9a0365707
26
United States: Oxford organic farm great for growers, mechanics, businesses, sales
and marketers. Mena Report 28 Jan. 2014. Academic OneFile. Web. 5 June 2014. Doc-
ument URL http://go.galegroup.com/ps/i.do?id=GALE%7CA356927221&v=2.1&u=uss-
d&it=r&p=AONE&sw=w&asid=1aab4a1df9bfd048efc701a73d7e0022
258
Razvoj strategije upravljanja rizicima u organskoj poljoprivredi

Razvoj odgovarajuće strategije upravljanja rizicima u or-
ganskoj proizvodnji na svakom hijerarhijskom nivou (od mikro
do makro), je osnov za njen uspeh i budući održivi razvoj društva.
U samom razvoju strategije neophodno je otkloniti ranije
navedene slabosti i prevazići dugo godina primenjivani tehnokrat-
ski model prikazan na slici broj 2, koji se zasnivao na tome da na
osnovu određenih naučnih saznanja donosioci odluka na jedno-
strani način o rizicima obaveštavaju javnost.
Slika 2. Tehnokratski model komunikacije o riziku
Harry Otway ističe komunikaciju o riziku koja je više „ide-

alna forma“ zato što u potpunosti ispunjava potrebe za informacija-
ma javnosti koja je na takav način sposobna za donošenje sopstve-
ne odluke o nekom pitanju u zajednici (Otway, 1987).
Strategiju upravljanja rizikom u organskoj proizvodnji tre-
ba graditi na promenama društvene svesti i većoj odgovornosti do-
nosioca odluka.
Ona treba da bude doneta na način koji joj obezbeđuje du-
goročnost i mogućnost primene u cilju postizanja rezultata, a pre
svega eliminisanja postojećih rizika i katastrofalnih posledica po
poljoprivredu koja se svakodnevno proglašava razvojnom šansom
i važnim elementom u konsolidaciji ruinirane ekonomije naše ze
mlje.
259
Ona treba da bude zasnovana na integrisanom modelu

upravljanja rizikom koji predstavlja sinhronizaciju donosioca od-
luka, stručnjaka, ekonomskih eksperata i javnosti. Jedan od mo-
gućih modela integrisanog modela upravljanja rizikom je prikazan
na slici broj 3, adaptiran za potrebe ovog rada iz rada engleskih
naučnika, koji objašnjava potrebu interdisciplinarne saradnje u ob-
lasti zaštite biljne proizvodnje (Mills i sar., 2011)
Slika 3. Integrisani model upravljanja rizikom (Mills i sar., 2011)
Koliko je važna efikasna komunikacija o rizicima u organ-

skoj poljoprivredi pokazuje i misija Centra za organsku proizvo
dnju (Organic Center – TOC). Ovaj centar ima zadatak da „gene-
riše kredibilne naučne informacije i komunicira o benefitima koje
organska proizvodnja donosi društvu“.
Na ovaj način TOC utiče na svest da svaka pojedinačna
„konverzija konvencionalnog poljoprivrednog gazdinstva u organ-
sko poboljšava stanje životne sredine na planeti, utiče na zdravlje
njenih stanovnika i ukazuje na koristi organske proizvodnje“. Cen-
tar komunicira sa potrošačima, donosiocima odluka, istraživačima
i medijima (Francis, 2014).
260
Literatura
Bedington J. (2009): Food, energy, water and the climate: A perfect Storm
of Global Events? www.bis.gov.uk/assets/geoscience/docs/p/perfect-stor-
m=paper.pdf.
Bogdanovic S. (2006): Protection against the detrimental effects of wa-
ters: the legal system of Serbia. In: Legal and Institutional Aspects of In-
tegrated Flood Management Case Studies. World Meteorological Organi-
zation, Geneva, Switzerland.
Francis E.A. (2009): The Organic Center. CHOICE: Current Reviews
for Academic Libraries Nov. 2009: 526. Academic OneFile. Web. 5
June 2014. Document URL http://go.galegroup.com/ps/i.do?id=GA-
LE%7CA266633853&v=2.1&u=ussd&it=r&p=AONE&sw=w&asi-
d=dded7ad8aaf971147ca41101aef724a1.
Hardaker J.B., Huirne R.B.M, Anderson J.R. (1997): Coping with Risk in
Agriculture. CAB International, Wallingford.
Harwood J., Heifner R., Coble K., Perry J., Somwaru A. (1999): Managing
Risk in Farming: Concepts, Research, and Analysis. Agricultural Econo-
mics Report No. 774. U.S. Department of Agriculture, Washington.
Heydon N. (2014): Organic farming on the increase. Land [North
Richmond, Australia] 1 May 2014: 31. Academic OneFile. Web. 5 June
2014.’Document URL http://go.galegroup.com/ps/i.do?id=GALE%-
7CA366479197&v=2.1&u=ussd&it=r&p=AONE&sw=w&asid=0b-
f812a236df1a66c722af05ade047a8
Maslow A. (1954): Motivation and Personality. New York: Harper.
Mills P., Brian Ilbery K., Jager M., Jones G., Litle R., Mc Lead A., Parker
S., Pautasso M., Pietravalle S., Maye D. (2011): Integrating natural and
social science perspectives on plant disease risk, management and policy
formulation. Phil. Trans. R. Soc. B, 366, 2035-2044.
Otway H. (1987): Experts, Risk Communication and Democracy. Risk
Analysis, 7(2), 127.
Pejanović R., Njegovan V. (2011): Problemi upravljanja rizicima u po
ljoprivredi. Ekonomika poljoprivrede, 58(1), 91-103.
261
Radović V., Ćurčić Lj. (2012): The Opportunities of Crises and Emergen-
cy Risk Communication in Activities of Serbian Public Health Workforce
in Emergencies. Iranian J. Public. Health, 41(10), 15-23.
Radović V. (2013): Bezbednost životne srediine – Evolucija i savreme-
ni pristupi. Fakultet za primenjenu bezbednost, Univerzitet EDUCONS,
Sremska Kamenica.
Radović V., Komatina Petrović S. (2012): From failure to success: Serbian
approach in mitigation of global climate change and extreme weather
events. J. of Environmental Protection and Ecology, 4(13), 2207-2214.
Radović V., Jovanović L., Hrabovski Tomić E. (2011): Metode ublažavanja
posledica ekoloških rizika na životnu sredinu APV. Ecologica, 63, 383-
390.
Radović V. (2012): The Mitigation of Agro terrorism Threat in the Repu-
blic of Serbia, In: Managing the Consequences of Terrorist Acts – Effi-
ciency and Coordination Challenges (Čaleta D., ed.), Institute for Corpo-
rative Security Studies – ICS, Ljubljana, Slovenia.
Radovic V., Curcic Lj., Stepanov J., Prokic D. (2012): Increasing aware-
ness about need of preparedness and response of agricultural household
and enterprises in floods in Vojvodina. Book of Abstracts International
Conference NewEnviro: New Approaches for Assessment and Improve-
ment of Environmental Status in Balkan Region – Interactions between
organisms and environment, Sremska Kamenica, Serbia.
Radović V., Keković Z., Agić S. (2014): Development a Comprehensi-
ve Food Safety System in Serbia – A Narrative ReviewArticle. Iranian J.
Publ. Health, 43(7), 889-902. http://ijph.tums.ac.ir/index.php/IJPH.
Radovic V., Kekovic Z. (2012): Improving Corporate Sectors Responses
to Extreme Weather Events in the Republic of Serbia. In: Corporate se-
curity in dynamic global environment: challenges and risks (Caleta D.,
ed.), Institute for Corporative Security Studies – ICS, Ljubljana, Slovenia,
215-227.
Radović V., Jovanović L., Ćurčić Lj. (2012): Improving the emergency
management of Serbian agriculture in case of the extreme weather events.
Ecologica, 19(68), 553-557.
262
Ristić R., Nikić Z. (2007): Sustainability of the System for Water Supply
in Serbia from the aspect of Erosion Hazard. Journal for Water Resources
Management, 225-227, 47-57.
RISK MENAGEMENT IN ORGANIC AGRICULTURE
Summary: In Serbia, organic farming has been recognized

as an important development opportunity and an important factor
in the expected economic activities in many nationwide. Decision
-making with the help of the international community’s concept of
organic farming incorporated in the legislation, and implement it,
despite some of the problems that are evident not yet been resolved.
Among them is a very important problem of risk management in
organic farming, which requires a systematic, comprehensive so-
lution. Risk management in organic agriculture, and agriculture
generally has to be solved in the area relating to the elimination of
risk and danger to national security. Risk management strategies
in organic agriculture should be integrated into all other strategies,
and therefore can not be dealt with by individual ministries. It is
this much-needed interdisciplinary approach is shown during ca-
tastrophic floods in 2014 and in other emergencies where adequate
protection did not exist. In the process, decision-makers and all
other stakeholders need in emergency situations in which agricul-
ture has become the biggest victim are aware of the implementation
of preventive measures, and use experiences from developed coun-
tries where organic production generates a great part of the gross
domestic product. One such example may be the policy of Austra-
lia which is 2002 there were 2241 certified organic farm, since in
2011 the number increased to 3069. Commercial and marketing
executive director of the Australian Organic Joanne Barber stated
that “the number of organic farms in Australia continued to grow’’
and ”to organic farming in Australia is nothing new, since it has a
farm on which organic farming dealing with the sixth generation of
farmers’’ (Heydon, 2014).
263
264
GENETSKI MODIFIKOVANE BILJKE I BEZBEDNOST U
ORGANSKOJ PROIZVODNJI BILJAKA
Prof. dr Dejana Panković

Izvod: U organskoj poljoprivredi nije dozvoljeno korište

nje genetski modifikovanih organizama (GMO). Površine na koji-
ma se komercijalno gaje GM usevi u svetu se i dalje povećavaju, i
ukupno su iznosile 174 miliona hektara u 2013. godini. Od GM
useva, najveći udeo u ukupnoj svetskoj proizvodnji zauzimaju GM
soja (79%) i pamuk (70%), a zatim slede kukuruz (32%) i uljana
repica (24%). Jedina zemlja u EU u kojoj se komercijalno gaje GM
usevi na značajnim površinama je Španija. Na približno 140 hiljada
hektara se gaji uglavnom GM kukuruz, što čini 98% od ukupne
komercijalne proizvodnje GM kukuruza u EU. U većini zemalja
EU, GM biljke se gaje većinom u poljskim ogledima, ali ima pri-
mera kao što je Grčka, gde je većina zona proglašeno za GM-free.
To znači da nije dozvoljeno nikakvo gajenje GM biljaka, ni komer-
cijalno, ni u poljskim ogledima. Prema važećem Zakonu iz 2009.
godine, u Srbiji nije dozvoljeno gajenje i promet živih modifikova-
nih organizama kao ni proizvoda od GMO. Brojni poljski ogledi sa
GM usevima su izvođeni u Mađarskoj i Rumuniji, a prema novijoj
literaturi postavljeni su ogledi i u Bosni i Hercegovini. U radu se
analiziraju mehanizmi kontaminacije transgenim biljkama i pre-
dlažu se mere zaštite kako bi se očuvali principi organske biljne
proizvodnje.
Uvod
Zabranu korištenja genetski modifikovanih organizama
(GMO) u organskoj poljoprivredi donela je Međunarodna fede-
racija pokreta za organsku poljoprivredu (International Federation
of Organic Agriculture Movements, IFOAM) u svojoj deklaraciji
donetoj na konferenciji u Mar del Plati još 1998. godine. Od tada se
ova odluka pojavljuje u mnogim dokumentima IFOAM, kao što je
265
na primer dokument o IFOAM Principima organske poljoprivre-

de (IFOAM Principles of Organic Agriculture), koji su kao temelji
organske poljoprivrede potvrđeni 2005. godine na generalnom sa-
stanku u Australiji.1
Na osnovu ove jednostavne zabrane naizgled nije potrebno
dalje razmatrati pitanje (ne)korištenja GMO u različitim oblicima
poljoprivredne proizvodnje, kao što su znatno rasprostranjenija
konvencionalna i manje zastupljena organska proizvodnja, koje
koegzistiraju. Međutim, postoje brojni primeri u zemljama gde se
GMO usevi najduže gaje koji ukazuju da dolazi do mešanja GM i
ne-GM semena, odnosno biljaka. Do 2000. godine, samo pet godi-
na od početka komercijalnog gajenja GM uljane repice, u zapadnoj
Kanadi došlo je do pojave GM samoniklih biljaka, čak i na poljima
gde u prethodnoj godini nije gajena GM uljana repica (Van Acker i
Martin, 2007). Nezavisna testiranja prisustva transgena u sertifiko-
vanim uzorcima semena uljane repice su pokazala prisustvo trans
gena u više od 59% uzoraka. Uzrok ovoj pojavi može biti meha-
ničko mešanje semena u toku žetve ili daljeg rukovanja semenom.
Pored toga, moguće je da je došlo i do transfera transgena polenom
sa GM na ne-GM biljke u ranijim generacijama stvaranja semen-
skog materijala u toku oplemenjivanja (Van Acker i Martin, 2007).
Prema važećem Zakonu iz 2009. godine2, u Srbiji nije do-
zvoljeno gajenje i promet živih modifikovanih organizama ni pro-
izvoda od GMO. Međutim, uzimajući u obzir predloge za promenu
zakona, kao i činjenicu da se GM biljke gaje na velikim površinama
u svetu i u okruženju naše zemlje, potrebno je razumeti kako se
transgeni kreću i šta treba uraditi da bi se sprečio ulaz transgena u
sistem biljne organske proizvodnje.
U ovom poglavlju biće reči o definiciji GMO, kako je napre-
dovalo stvaranje i gajenje GM useva, koji se danas GM usevi gaje
u svetu i u okruženju naše zemlje, na koji način može da dođe do
kontaminacije GM biljkama i kako je to moguće izbeći u organskoj
biljnoj proizvodnji.
1
http://www.ifoam.org/en/organic-landmarks/principles-organic-agriculture
2
Zakon o genetički modifikovanim organizmima, Službeni glasnik RS, 41/09.
266
Genetski modifikovane biljke i bezbednost u organskoj proizvodnji biljaka
Šta su genetski modifikovani organizmi?

Međunarodni pravni dokument u kome se definišu pojmo-
vi vezani za genetski modifikovane organizme je UN Cartagena
Protokol o biološkoj bezbednosti.3 Među potpisnicima ovog pro-
tokola, čiji je cilj definisanje uslova za bezbedno rukovanje, trans-
port i korištenje živih modifikovanih organizama nastalih prime-
nom modernih metoda biotehnologije, je i naša zemlja. Stupio je
na snagu 2003. godine, kada ga je ratifikovalo 50 zemalja članica i
predstavlja osnovu na kojoj se zasnivaju mnogi nacionalni zakoni,
koji regulišu ovu problematiku u Evropi. U Protokolu se ne pomi
nje naziv genetski modifikovan organizam već njemu ekvivalentan
naziv živi modifikovani organizam.
Protokol definiše sledeće pojmove:
Živi modifikovani organizam je bilo koji živi organizam
koji ima novu kombinaciju genetičkog materijala dobijenu prime-
nom modernih metoda biotehnologije;
Živi organizam je bilo koja biološka jedinka koja ima spo-
spobnost prenosa ili umnožavanja genetskog materijala, uključu-
jući i sterilne organizme, viruse i viroide;
Moderna biotehnologija je primena in vitro tehnika za
manipulacije nukleinskim kiselinama ili fuzijom ćelija izvan takso-
nomskih familija, koje prevazilaze prirodne fiziološke reproduktiv-
ne i rekombinacione barijere a nisu tehnike koje se koriste u tradi-
cionalnom oplemenjivanju i selekciji;
Proizvodi od živih modifikovanih organizama su pro-
izvodi poreklom od živih modifikovanih organizama, koji sadrže
merne količine novih kombinacija genetičkog materijala dobijenog
primenom moderne biotehnologije (na primer brašno od GM ku-
kuruza).
Jednostavnije rečeno, genetski modifikovani organizmi
nastaju primenom metoda moderne biotehnologije, u sebi sadrže
nove kombinacije gena koje nastaju u laboratorijskim uslovima,
odnosno u prirodnim uslovima se ne mogu desiti. Na slici 1. su
prikazani osnovni delovi postupka stvaranja GM organizama koji
se odvijaju u laboratorijskim uslovima.
3
http://www.biodiv.org/biosafety/protocol.shtml
267
1. Gen iz ribe se kopira i ugrađuje u mali

kružni molekul DNK poreklom iz
bakterijske ćelije.
2. Ovakav genski konstrukt se ubacuje u

drugu bakterijsku ćeliju.
3. Druga bakterija se koristi za infekciju

ćelija jagode. Gen poreklom iz ribe
tako ulazi u DNK jagode.
4. Iz transformisane ćelije jagode razvija

se cela biljka – GM jagoda otporna na
mraz.
Slika 1. GMO jagode – gen iz ribe u genomu jagode. Iverak je riba koja
živi u ledenim morima, zahvaljujući prisustvu proteina koji sprečava
zamrzavanje tkiva. Obične jagode su osetljive na mraz. Shema prikazuje
delove procesa stvaranja GM jagoda.
Od prvih GM organizama do komercijalne proizvodnje

Prvi GM organizam je bila bakterija Echerichia coli, kon-
struisana 1974. godine. U toku sledećih deset godina pored bak-
terija modifikuju se životinje i biljke (Tabela 1). U toj fazi se GMO
koriste u naučne svrhe, u genetičkim i biohemijskim istraživanjima
(Lauerer i sar., 1993). Pojava GM paradajza 1994. godine se smatra
početkom ulaska GMO u lanac ishrane, kada počinje gajenje GM
biljaka na sve većim površinama, prvo u SAD, a onda i u celom
svetu.
268
Tabela 1. Kratka istorija važnih rezultata vezanih za genetski

modifikovane organizme 4
Godina Genetske modifikacije i GMO
1974. Prvi genetski modifikovani organizam je bakterija E.
coli
1980. Miš je prva GM životinja
1983. Prva GM biljka je bio duvan otporan na antibiotike
1980-1990. Kina je prva zemlja koja je pustila u prodaju GM
useve, duvan i paradajz koji su bili otporni na
virusne bolesti
1985. Svinja je prva GM domaća životinja
1988. Pojavila se prva GM biljka koja proizvodi lekove
1991. Prvi ogledi sa genskom terapijom kod ljudi
1994. Početak upotrebe GM useva u SAD – GM paradajz
FlavrSavr Bt(Bacillus thuringiensis) krompir,
odobren kao bezbedan od strane Agencije za zaštitu
životne sredine (Environmental Protection Agency)
u SAD, predstavlja prvi usev koji proizvodi pesticid
Bt kukuruz, modifikovan bakterijskim genom za
otpornost na insekte, se pojavljuje na tržištu u SAD
1995. Soja otporna na herbicid glifosat (komercijalno ime
Roundup) pod komercijalnim imenom Roundup
Ready se pojavljuje u SAD
1996. Ovca Dolly je prva klonirana životinja
1997. Uvođenje propisa u SAD (EC Novel Foods Regula-
tion- 258/97) po kojima je neophodna procena bez-
bednosti primene/korištenja GM hrane, pre pojave
na tržištu
1998. Uvedena pravila obeležavanja GM proizvoda, koja
potrošačima daju informacije o sadržaju GM sasto-
jaka u hrani
4
http://www.gmeducation.org/faqs/p149248-20brief%20history%20of%20genetic%20
modification.html)
269
GM biljke i namerno uvođenje u spoljnu sredinu

Bez obzira da li se radi samo o korišćenju u naučnim
istraživanjima ili o komercijalnoj proizvodnji, za namerno uvođe
nje GMO u spoljnu sredinu je neophodno dobijanje dozvole. Do-
bijanje dozvole je regulisano EU direktivom, koja je na snazi od
1992. godine, modifikovana je 2002. godine, a u Srbiji Zakonom
iz 2009.5 godine. Na slici 1. su prikazani osnovni delovi postupka
stvaranja GM organizama koji se odvijaju u laboratorijskim uslo-
vima. Dostizanje stabilnosti novog uvedenog gena u biljne ćelije
je zahtevan i dugotrajan posao. Razvoj i ispitivanje GM biljaka se
mora odvijati u posebno opremljenim, bezbednim laboratorijama
i staklarama (Slika 2). Tek nakon što se uspešno završi ovaj korak
i proizvede dovoljan broj transgenih biljaka, one se proveravaju i
u poljskim uslovima gajenja. To je najbolji način da se vidi da li
GM biljke ispunjavaju svoju namenu, kao i da se prouče svi aspekti
bezbednosti. Kada se GM biljka po prvi put uvodi u spoljnu sredi-
nu, zakonske mere zahtevaju stroge mere bezbednosti. Najčešće se
primenjuju ograde i mreže, zbog zaštite životinja (Slika 3). Takođe
se primenjuju minimalne izolacione površine ili zone u kojima se
seju ne-GMO biljke da bi se izbegla neželjena stranooplodnja. Slika
3 prikazuje ogled gde su primenjene sigurnosne mreže za zaštitu
od ptica na polju zasejanom GM ječmom u Nemačkoj (Giessen).
Slika 2. Gajenje GM krompira u zatvorenom sistemu6
5
Zakon o genetički modifikovanim organizmima, Službeni glasnik RS, 41/09.
6
http://www.gmo-compass.org
270
Slika 3. Prvi poljski testovi sa GM biljkama se izvode u delimičnoj izolaciji

od spoljne sredine7
Slika 4. Poljski ogled sa GM krompirom8
Ovakvim pristupom se smanjuje rizik. Nakon nekoliko go-

dina, ukoliko se dobiju pozitivni rezultati, mere izolacije u poljskim
ogledima se smanjuju. Ogledne parcele se povećavaju, a GM biljke
se testiraju na više lokaliteta (Slika 4). Kada se pokaže da GM biljke
7
8
271
sa novim osobinama ne predstavljaju opasnost za biljke, životinje

i životnu sredinu i kvalitet zemljišta, počinje postupak autorizacije
GM biljaka za komercijalno gajenje.
Proizvodnja GM biljaka u svetu – soja, kukuruz,

uljana repica i pamuk
Svake godine Agencija za agro-biotehnologiju ISAA (Inter-
national Service for the Acquisition of Agri-Biotech Applications)
objavljuje rezultate o komercijalnoj upotrebi GM biljaka u svetu
(James, 2013). Na slici 5 se vidi da se trend porasta gajenja GM
biljaka u svetu nastavio i u 2013. godini. U poređenju sa 2012-
om površine na kojima se gaje GM biljke su porasle za pet miliona
hektara, odnosno dostigle su ukupno 174 miliona hektara. Prema
ovom izveštaju, 18 miliona farmera u svetu koristi GM biljke. GM
biljke se najviše gaje u SAD i Kanadi, ali i u zemljama u razvoju,
kao što su Brazil, Argentina, Indija i Kina. U jedanaest zemalja je
površina gajenja veća od milion hektara (Tabela 2).
Slika 5. Proizvodnja GM useva u svetu od 1996. do 2013. godine izražena

u milionima hektara. Plava boja predstavlja ukupnu proizvodnju, crvena
proizvodnju u industrijskim zemljama a zelena u zemljama u razvoju.
272
Tabela 2. Proizvodnja GM useva u svetu u 2013. godini (James, 2013)

Površina gajenja
Država GM biljka
(×106 ha)
soja, kukuruz, pamuk,
SAD 70,1 uljana repica, šećerna repa,
tikva, papaja
Brazil 40,3 soja, kukuruz, pamuk
Argentina 24,4 pamuk
Indija 11,0 uljana repica, kukuruz, soja
Kanada 10,8 šećerna repa
pamuk, papaja, paradajz,
Kina 4,2
paprika, topola
Paragvaj 3,6 soja
Južna Afrika 2,9 kukuruz, soja, pamuk
Urugvaj 1,5 soja, kukuruz
Bolivija 1,0 soja
Filipini 0,8 kukuruz
Australija 0,6 pamuk, uljana repica
Burkina Faso 0,5 pamuk
Meksiko 0,2 pamuk, soja
Čile >0,1 kukuruz, soja, uljana repica
Kolombija >0,1 pamuk
Honduras >0,1 kukuruz
Kosta Rika >0,1 pamuk, soja
EU (6 država
0,1 kukuruz, karanfil
članica)

Najveći proizvođač GM biljaka u svetu su SAD, Brazil,
Argentina, Indija, Kanada i Kina. Najveći porast u proizvodnji u
odnosu na prethodnu godinu je imao Brazil, sa 36,7 na 40,3 milio-
na hektara, i to je najviše doprinelo ukupnom povećanju površina
273
na kojima se gaje GM usevi. U Indiji je površina na kojoj se gaji

GM pamuk porasla na 11 miliona hektara, što odgovara približno
95% od ukupne proizvodnje pamuka u toj zemlji. Sa druge strane,
u Kanadi je proizvodnja GM biljaka opala za 0,8 miliona hektara. U
2013. godini nije bilo novih zemalja koje su uvele proizvodnju GM
biljaka.
Najzastupljeniji GM usevi u svetu su soja, kukuruz, pamuk
i uljana repica. Prema ukupnim površinama gajenja u 2013. godini
na prvom mestu je kukuruz, zatim soja, pa pamuk i uljana repica
(Tabela 3). Međutim, prema udelu u proizvodnji koji se odnosi na
GM useve, najveći procenat je kod soje i pamuka.
Tabela 3. Udeo proizvodnje najznačajnijih GM useva u odnosu na

ukupnu proizvodnju u svetu u 2013. godini
Usev Ukupna Površina GM Udeo GM (%)
površina (×106ha)
(×106 ha)
Soja 107 79 79
Kukuruz 179 57,4 32
Pamuk 34 23,9 70
Uljana repica 34 8,2 24
Površine na kojima se gaji GM soja u svetu su sa 81 miliona

hektara u 2012. godini, porasle na 84,5 miliona hektara (Slika 6).
Ipak, u odnosu na ukupnu proizvodnju soje, udeo GM soje je opao
za 2%, i u 2013. godini je iznosio 79%. Porastu gajenja GM soje
najviše je doprinela povećana proizvodnja u Brazilu. Ostali značaj-
ni proizvođači su SAD, Argentina, Kanada, Urugvaj, Bolivija, Para-
gvaj, Čile, Meksiko, Kosta Rika i Južna Afrika.
Proizvodnja GM kukuruza u svetu je porasla u 2013. godini
na 57,4 miliona hektara (Slika 7), i to najviše u SAD, Argentini, Ka-
nadi, Južnoj Africi, Urugvaju, Egiptu, Filipinima i Južnoj Americi.
U 2013. godini proizvodnja GM kukuruza iznosila je 32% od ukup-
ne proizvodnje kukuruza, što predstavlja pad od 3% u poređenju sa
proteklom godinom.
274
Proizvodnja GM uljane repice je u 2013. godini opala sa 9,3

na 8,2 miliona hektara (Slika 8), pa je i udeo u ukupnoj proizvodnji
opao sa 30 na 24%. Glavni proizvođači GM uljane repice su Kanada
i Australija.
Proizvodnja GM pamuka je opala u 2013. godini za 0,4
miliona hektara, odnosno ukupno je iznosila 23,9 miliona hektara
(Slika 9). U svetu se GM pamuk gaji u 15 zemalja, a najznačajniji
porast površina gajenja je ostvaren u Burkini Faso, gde je dostigao
500.000 hektara.
Slika 6. Proizvodnja GM soje u svetu od 1996. do 2013. godine izražena u

milionima hektara
275
Slika 7. Proizvodnja GM kukuruza u svetu od 1996. do 2013. godine

izražena u milionima hektara
Slika 8. Proizvodnja GM uljane repice u svetu od 1996. do 2013. godine

276
Slika 9. Proizvodnja GM pamuka u svetu od 1996. do 2013. godine

Ostali GM usevi
GM šećerna repa se u SAD gaji od 2007. godine. U 2013. je
proizvodnja GM šećerne repe otporne na herbicide na površini od
460.000 hektara iznosila 95% od ukupne proizvodnje. To je veliki
porast u odnosu na prethodnu godinu kada je taj procenat iznosio
59%. Slična je situacija bila i u Kanadi. Iako se GM šećerna repa
proizvodila na znatno manjoj površini od 15.000 hektara, udeo u
ukupnoj kanadskoj proizvodnji šećerne repe je iznosio 96%.
U SAD su površine od oko 2.000 hektara zasejane GM
tikvicama. GM papaja, sa oko 60% udela u ukupnoj proizvodnji se
gaji na Havajima na takođe oko 2.000 hektara.
U Kini se od ostalih GM useva gaji papaja (6.275 hektara)
i topola (450 hektara). Pored toga, postoji i proizvodnja GM para-
dajza, paprika i petunija.
277
GMO U EU
U EU su usvojeni propisi koji regulišu sve aspekte rada sa
GMO, od istraživačkog nivoa do komercijalizacije.
GM usevi i hrana mogu da se nađu u EU u vidu hrane
za čoveka i za životinje ili kao biogorivo. GM hrana za čoveka i
za životinje mora biti odobrena u skladu sa EU propisima. Meso
i mlečni proizvodi od životnja koje su hranjene GM hranom ne
moraju da se obeležavaju. Od 2011. u EU je dozvoljeno prisustvo
neodobrenih GM useva u hrani za životinje.9 Što se tiče gajenja GM
useva, ono može biti u okviru eksperimentalnog gajenja prema
nacionalnim propisima, ili komercijalno, ukoliko je odobreno od
strane EU. Zemlje članice imaju određeni nivo slobode u interpre-
taciji regulative usvojene na nivou EU, odnosno mogu da prihvate
EU regulativu pod određenim uslovima. Svaka zemlja članica ime-
nuje svoje nacionalne organizacije koje se bave pitanjima GMO.
Prva autorizacija gajenja GM useva na nivou EU je doneta pre de-
set godina, ali usvajanje od strane zemalja članica zavisi od slučaja
do slučaja. Isto se odnosi i na javno prihvatanje GMO, u nekim
evropskim zemljama građani se protive svakoj primeni biotehnolo-
gije u poljoprivredi, dok su u nekim drugim mnogo otvoreniji pre-
ma komercijalizaciji GMO. U osam zemalja EU, među kojima su
Austrija, Bugarska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Luk-
semburg i Poljska, usvojene su zakonske odredbe koje zabranjuju
komercijalno gajenje GM useva na njihovoj teritoriji.10
Španija je jedina zemlja u EU u kojoj se GM usevi gaje na
značajnijim površinama. Komercijalno gajenje GM kukuruza je
počelo još 1998. godine, da bi 2007. godine površine na kojima
se gaji GM kukuruz dostigle preko 70.000 hektara, što je tada bilo
68% od površina u EU (Tabela 4). Najviše se gaji Bt kukuruz, u
svim regionima gde postoji visok nivo zaraze kukuruznim plamen-
com (Ostrinia nubilalis). U 2013. Bt kukuruz je predstavljao jednu
trećinu ukupne proizvodnje kukuruza u Španiji, a 98% od GM ku-
kuruza u EU. Pored komercijalnog gajenja kukuruza u Španiji po
9
http://www.genewatch.org/sub-568547
10
http://phys.org/news/2013-01-eu-gm-crops.html
278
stoji mnogo poljskih ogleda sa GM sortama pšenice i ječma.11
Tabela 4 . Proizvodnja GM kukuruza u EU (ha)12

2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012. 2013.
Španija 75.148 79.269 76.057 76.57 97.32 116.30 136.96
Francuska 21.147 - - - - - -
Češka 5.000 8.380 6.480 4.680 5.090 3.080 2.800
Portugal 4.500 4.851 5.094 4.868 7.723 9.278 8.171
Nemačka 2.685 3.171 - - - - -
Slovačka 900 1.900 857 1,248 760 189 100
Rumunija 350 7.146 3.244 822 588 217 834
Poljska 320 3.000 3.000 3.000 3.900 4.000 -
Ukupno 110.05 107.71 94.75 91.19 115.38 133.67 148.86
Austrijanci se najoštrije suprotstavljaju gajenju GM biljaka.

S obzirom da je mala prosečna površina parcela, farmeri ne veru-
ju u mogućnost uspešne koegzistencije organske i konvencionalne
poljoprivrede. Austrijska vlada je prema tome zauzela stav koji je
na istoj liniji kao i javno mnjenje, tj. zabranila je gajenje više GMO
koji su autorizovani na evropskom nivou. U Austriji nema komer-
cijalnog gajenja GM biljaka.13
Nemačka javnost se suprotstavlja uvođenju GM biljaka u
proizvodnju. Javno mišljenje se poštuje ali se podržava primena i
razvoj biotehnologije, jer se smatra važnim faktorom ekonomskog
razvoja. GM kukuruz se komercijalno gajio u Nemačkoj do 2010.
godine14, međutim, usled promene propisa GM usevi se ne gaje ko-
mercijalno u poslednjih nekoliko godina.15
Grčka se suprotstavlja korištenju GM biljaka. Svi GM usevi
autorizovani od strane EU su zabranjeni.
11
12
13
14
15
http://www.loc.gov/law/help/restrictions-on-gmos/germany.
279
U zemlji je većina regiona GM-free, odnosno GM usevi se

ne gaje ni komercijalno ni u poljskim ogledima u Grčkoj.
Holandija je prva zemlja EU u kojoj je još 2005. godine do-
net zakon u kome se definiše koegzistencija GM useva, ali još uvek
nema komercijalnog gajenja.
U Veliku Britaniju GM usevi ulaze uglavnom kao stočna
hrana. Nema komercijalnog gajenja, ali postoje ogledne parcele sa
GM krompirom, pšenicom i divljim lanom.16
Za našu zemlju je najinteresantnija situacija u susednim
zemljama.
U Mađarskoj nema komercijalne proizvodnje GM useva.
Brojni poljski ogledi su rađeni sa GM usevima koji su modifikova-
ni za tolerantnost na herbicide, otpornost na insekte, otpornost na
gljivična oboljenja i tolerantnost na sušu. Najviše ogleda je bilo na
GM kukuruzu. U Rumuniji je takođe bilo najviše poljskih ogleda
sa GM kukuruzom. Uglavnom se radilo o biljkama koje su modifi-
kovane za otpornost na insekte, tolerantnost na herbicide i otpor-
nost na viruse. Prema GAIN izveštaju u Hrvatskoj do sada nije
bilo ogleda sa GM usevima17, a u Bosni i Hercegovini je postavljen
ogled sa GM šljivom.18 Do danas nije bilo poljskih ogleda sa GM
biljkama u Bugarskoj, Kipru, Estoniji, Latviji, Luksemburgu, Malti
i Sloveniji.
Mehanizmi kontaminacije transgenim biljkama i mere zaštite

Dva osnovna načina kontaminacije transgenima su putem
polena i semenom. Protok transgena putem polena ne bi trebalo
da bude veći od 0,1% u jednoj generaciji proizvodnje semena ulja-
ne repice pedigre metodom (Van Acker i Martin, 2007).
16
http://www.genewatch.org/sub-568547
17
Global Agriculture Information Network Report. USDA Foreign Agricultural Service.
Date 6/13/2014, report number HR 1403
(http://gain.fas.usda.gov/Recent%20GAIN%20Publications/Agricultural%20Biotechnol-
ogy%20Annual_Zagreb_Croatia_6-13-2014.pdf)
18
Global Agriculture Information Network Report. USDA Foreign Agricultural Service.
Date 6/13/2014, report number BK 1404.
(http://gain.fas.usda.gov/Recent%20GAIN%20Publications/Agricultural%20Biotechnol-
ogy%20Annual_Sarajevo_Bosnia%20and%20Herzegovina_6-13-2014.pdf)
280
Polen može da se prenese na veće udaljenosti vetrom i poli-

natorima. Efektivni protok gena polenom zavisi od stepena strano-
oplodnje biljne vrste, veličine i težine polena i vremenskih uslova.
Tabela 5. Frekvencija transfera gena stranooplodnjom između useva,

odnosno između useva i divljih srodnika
Usev Frekvencija transfera gena
stranooplodnjom
Između useva Prema divljim
srodnicima
Uljana repica visoka visoka
Šećerna repa srednja do visoka srednja do visoka
Kukuruz srednja do visoka nema divljih
srodnika
Krompir niska niska
Pšenica niska niska
Ječam niska niska
Voće – jagode, srednja do visoka srednja do visoka
jabuke, grožđe,
šljive, maline,
kupine, ribizle
Po definiciji, organizmi koji pripadaju istoj vrsti mogu da se

ukrštaju, za razliku od organizama koji pripadaju različitim vrsta-
ma. Međutim, granice između vrsta nisu tako stroge, što pokazuju
mnogi hibridi između različitih vrsta (interspecies hibridi).
Poznato je da dolazi do ukrštanje između gajenih biljaka
i njihovih divljih srodnika. Jedan od primera ukrštanja između
useva i korova je ukrštanje između uljane repice i krmne repice
(Brassica rapa subsp. oleifera) i/ili ogrštice (Brassica rapa L.). Stra-
nooplodnja i transfer gena su naravno mogući između useva je
dne vrste (različiti usevi kukuruza) ili između useva različitih vrsta
(npr. šećerna repa i divlja morska blitva, Beta vulgaris subsp. ma-
ritima L. i/ili stočne repe, Beta vulgaris subsp. vulgaris L.). Na ovaj
281
način mogu da se prenesu geni uvedeni genetskim inženjeringom

sa GM useva na ne-GM useve ili korove. Zbog toga je ovo pitanje
predmet istraživanja bezbednosti gajenja GM biljaka.
Prema studiji Evropske agencije za životnu sredinu iz 2002.
godine, najveća verovatnoća da dođe do transfera gena prenosom
polena iz GM useva u ne-GM useve postoji kod uljane repice,
šećerne repe i kukuruza.19 Visoki rizik za prenos gena iz GM useva
i divljih srodnika (korova) postoji kod uljane repice i šećerne repe
(Tabela 5).
Kukuruz nema divljih srodnika u Evropi tako da strano-
oplodnja srodnih prirodnih populacija nije moguća. Kod šećerne
repe je stranooplodnja divljih srodnika primećena. Geni iz gaje-
ne šećerne repe su pronađeni kod populacija divlje morske blitve
(Beta vulgaris subsp. maritima L.) u severoistočnoj Italiji, regionu
gde se mnogo radi na oplemenjivanju šećerne repe.
Što se tiče krompira, divlji srodnici postoje u Evropi, ali nijedan
od njih nije kompatibilan za ukrštanje sa gajenim krompirom. Što
se tiče transfera gena imeđu različitih useva, pošto se krompir raz
množava krtolama, ako polen i stigne sa druge biljke on ne utiče na
krtolu i ne prenosi se na sledeće generacije. Znači, teoretski je mo-
guće da neka količina transgenog semena krompira nastane usled
stranooplodnje, ali pošto seme krompira ne opstaje u poljskim
uslovima u praksi nije moguć prenos transgena stranooplodnjom
kod krompira.
Da bi se sprečilo širenje transgena polenom treba primeniti
tradicionalne norme za prostornu izolaciju proizvodnji semenskih
useva (Tabela 6) predviđene Pravilnikom o kontroli proizvodnje
semena, sadržini i načinu vođenja evidencije o proizvodnji rasada
poljoprivrednog bilja i obrascu izveštaja o proizvodnji micelija je-
stivih i lekovitih gljiva.20
19
Gentically modified organisms (GMOs): the significance of gene flow through pollen
transfer. Environmental issue report nb.28. European Environment Agency. Copenha-
gen, 2002. ISBN 92-9167-411-7
20
Pravilnik o kontroli proizvodnje semena, sadržini i načinu vođenja evidencije o
proizvodnji rasada poljoprivrednog bilja i obrascu izveštaja o proivodnji micelija jestivih
i lekovitih gljiva, Službeni glasnik RS, 60/06.
282
Drugi način širenja transgena je preko semena GM biljaka.

Kontaminacije koje su veće od 0,25% verovatno potiču od meha-
ničkih primesa u toku proizvodnje ili transporta semena (Van Ac-
ker i Martin, 2007). Takođe je moguće da se nakon žetve GM useva
u narednoj sezoni pojave samonikle populacije GM biljaka, koje
doprinose širenju transgena semenom.
Da bi se izbegle GM kontaminacije u organskoj biljnoj pro-
izvodnji savetuje se: korištenje čistog semena (sa sopstvene farme
ili od proverenog dobavljača), primena prostorne izolacije u toku
gajenja, barem na nivou tradicionalne prostorne izolacije koja se
primenjuje da bi se održala čistoća semena u semenskoj proizvod
nji, primena polenskih klopki (parcele okružene graničnim usevom
koji je znatno viši od gajenog useva), održavanje čistoće opreme
na farmi (kombajna, skladišta, transportnih uređaja) i vođenje evi-
dencije i potpune dokumentacije o svim transakcijama, dobavljači-
ma, opremi, semenu, transportu, skladištenju i obradi (Van Acker i
Martin, 2007).
Tabela 6. Norme za najmanju prostornu izolaciju semenskih useva

drugih sorti i botaničkih vrsta s kojima se ukrštaju
Redni Biljna vrsta Za proizvodnju Za proizvodnju
broj osnovnog sertifikovanog
semena (m) semena (m)
1. Beli kukuruz 400 400
2. Beli luk 10 10
3. Blitva 2000 1500
4. Bob 200 100
5. Brokoli 1000 600
6. Gorušica 1000 600
7. Grahorice 1 1
8. Grašak 1 1
9. Deteline 400 200
10. Dinja 1500 1000
283
11. Duvan 500 300

12. Endivija 2000 1500
13. Ječam 1 1
14. Karfiol 2000 1000
15. Keleraba 2000 1000
16. Kelj 2000 1000
17. Kelj pupčar 2000 1000
18. Konoplja 1500 1000
19. Krastavac 1500 1000
20. Krmni sirak 200 200
21. Krompir 100 50
22. Kukuruz 200 200
23. Kupus 2000 1000
24. Lan 200 200
25. Lubenica 1500 1000
26. Lupine 400 300
27. Lucerka 400 200
28. Mak 400 200
29. Motovilac 1500 1200
30. Mrkva 1000 500
31. Novozelandski 1000 600
spanać
32. Ovas 1 1
33. Paprika 500 300
34. Paradajz 300 200
35. Pasulj 10 10
36. Patlidžan 500 300
37. Paštrnak 500 300
38. Peršun 500 300
39. Postrna repa 1000 600
284
40. Praziluk 2000 1500

41. Proso 100 100
42. Pšenica 1 1
43. Radič 2000 1500
44. Raž 300 250
45. Ricinus 400 300
46. Rotkva 1500 1000
47. Rotkvica 1500 1000
48. Salata 300 100
49. Sirak 200 200
50. Soja 1 1
51. Sočivo 400 200
52. Spanać 1500 1000
53. Stočna repa 1500 600
54. Stočni kelj 2000 1000
55. Sudanska trava 200 200
56. Suncokret 2000 1500
57. Tikve 2000 1000
58. Trave 200 200
59. Tritikale 50 20
samooplodni
60. Tritikale 300 250
stranooplodni
61. Uljana repica 1000 600
62. Uljana rotkvica 1000 600
63. Heljda 1000 600
64. Cvekla 2000 1000
65. Celer 1000 500
66. Crni luk 2000 1000
67. Šećerna repa 3000 1500
285
Primena biotehnoloških metoda u poljoprivredi

Biotehnologija se definiše kao primena metoda u kojima
se koriste živi organizmi (ili delovi organizma) za proizvodnju ili
modifikaciju proizvoda, poboljšanje biljaka, drveća i životinja, ili
za razvoj mikroorganizama za specifičnu namenu.21 Biotehnologija
u poljoprivredi ne predstavlja samo proizvodnju GM biljaka, kao
što se to najčešće podrazumeva u javnosti, već podrazumeva mno-
go veći broj metoda i postupaka koji se primenjuju za poboljšanje
useva i/ili stoke. Na primer, biotehnološke metode predstavljaju
važan segment u savremenom oplemenjivanju biljaka u konvencio-
nalnoj poljoprivredi (Saftić-Panković, 2007; Panković i sar., 2004;
Škorić i sar., 2006). Ove metode se primenjuju u ispitivanju vari-
jabilnosti početnog oplemenjivačkog materijala (Panković i sar.,
2004; Saftić-Panković i sar., 2010), u interspecies ukrštanju (Atlagić
i sar., 2003; Saftić-Panković i sar., 2004; Terzić i sar., 2006), u ople-
menjivanju za otpornost na sušu (Panković i sar., 2000) i biljne bo-
lesti (Panković i sar., 2004, 2007; Ćurčić i Panković, 2011; Danilović
i sar., 2012). U organskoj poljoprivredi se u kontroli biljnih bolesti
primenjuju biofungicidi (Grahovac i sar., 2009), a među njima glji-
ve iz roda Trichoderma (Monte i Llobelly, 2003). Različiti sojevi iz
roda Trichoderma, među kojima ima i onih sa toksičnim efektom
na druge organizme, se ne razlikuju po morfološkim osobinama.
Najsigurniji način da se identifikuju toksični sojevi je primena bio-
tehnoloških molekularnih dijagnostičkih metoda (Danilović i sar.,
2013; Körmöczi i sar., 2013). Molekularne dijagnostičke metode
se koriste i u identifikaciji prisustva genetskih modifikacija u se-
menskom i sadnom materijalu. Može se zaključiti da se primenom
nekih biotehnoloških metoda mogu dobiti korisne informacije i za
organsku biljnu proizvodnju.
21
ISAAA (2014): Agricultural Biotechnology (A Lot More than Just GM Crops). Biotech
Information Resources. Series:1. Available at: http://isaaa.org/resources/publitions/agri-
cultural_biotechnology/download/
286
Literatura
Atlagić J., Panković D., Pekanović A. (2003): Backcrosses in interspecifi-

chybridization in sunflower. Genetika, 35(3), 187-197.
Ćurčić N., Panković D. (2011): Gajenje genetički otpornih biljaka prema
bolestima u cilju zaštite životne sredine. Univerzitet Educons, Sremska
Kamenica, 1-101. ISBN 978-86-87785-34-2, COBISS SR-ID 267537671
Danilović G, Ćurčić N., Škorić D., Panković D. (2012): Biotehnološki
aspekti otpornosti biljaka prema gljivičnim oboljenjima u zaštiti životne
sredine. Zbornik radova Prvog naučnog skupa Zaštita životne sredine,
Sremska Kamenica, 72-76. ISBN 978-86-87785-35-9
Danilović G., Vrvić M., Jovanović Lj., Panković D. (2013): Ispitivanja va-
rijabilnosti gljiva iz roda Trichoderma u rizosferi različitih povrtarskih
kultura. Ecologica, 72, 603-607.
Grahovac M., Inđić D., Lazić S., Vuković S. (2009): Biofungicidi i moguć-
nost primene u savremenoj poljoprivredi. Pesticidi i fitomedicina, 24(4),
245-258.
James C. (2013): Global Status of Commercialized Biotech/GM Crops:
2013. ISAAA Brief No. 46. ISAAA: Ithaca, NY. ISBN: 978-1-892456-55-9.
(http://www.isaaa.org/)
Körmöczi P., Danilovic G., Jovanovic Lj., Manczinger L., Pankovic D,
Vágvölgyi C., Kredics L. (2013): Magyarországon termesztett zöldségek
rizoszférájából származó Trichoderma izolátumok in vitro antagonista
képességeinek vizsgálata. In: Fiatal kutatók az egészséges élelmiszerért
(Bacskainé Bódi Éva, Fekete István, Kovács Béla, eds.), Debreceni Egy-
etem Agrár- és Gazdálkodástudományok Centruma, Debrecen, 135-140.
ISBN 978-963-473-601-1
Körmöczi P., Danilovic G., Manczinger L., Jovanovic L., Pankovic D., Vá-
gvölgyi C., Kredics L. (2013): Species composition of Trichoderma isola-
tes from the rhizosphere of vegetables grown in Hungarian soils. Frese-
nius Environmental Bulletin, 22(6), 1736-1741.
Körmöczi P., Sajben E., Manczinger L., Danilović G., Panković D., Leitgeb
B., Szekeres A.,Vágvölgyi Cs., Kredics L. (2012): Screening of Trichoder-
ma isolates from vegetable rhizosphere for in vitro antagonistic potential
287
against plant pathogenic fungi and extracellular laccase production. 14th

DKMT Euroregional Conference on Environment and Health, Szeged,
Hungary.
Lauerer M., Saftić D., Quick W.P., Labate C., Fichtner K., Schulze E-D.,
Rodermel S.R., Bogorad L., Stitt M. (1993): Decreased Ribulose-1,5,Bis-
phosphate Carboxylase-Oxygenase in transgenic tobacco transformed
with antisense rbcS- 6. Effects on photosynthesis in plants grown at diffe-
rent irradiance. Planta, 190(3), 332-345.
Monte E., Llobel A. (2003): Trichoderma in organic agriculture. Proce-
edings V World Avocado Congress (Actas V Congreso Mundial del Agu-
acate), 725-733.
Nonić M., Vettori C., Boscaleri F., Milovanovic J., Šijačić-Nikolić M.
(2012): Genetically modified trees – state and perspectives. Genetika,
44(2), 429-440.
Panković D., Jocić S., Lačok N., Sakač Z., Škorić D. (2004): The use of
PCR-based markers in the evaluation of resistance to downy mildew in
NS-breeding material. Helia, 27(40), 149-158.
Panković D., Marjanović Jeromela A., Sakač Z., Marinković R. (2004):
Primena molekularnih markera u ispitivanju genetičke varijabilnosti kod
uljane repice (Brassica napus L.). Zbornik radova sa 43. savetovanja indu-
strije ulja Proizvodnja i prerada uljarica, Sveska 43, 123-128.
Panković D., Radovanović N., Jocić S., Satovic Z., Škoric D. (2007): De-
velopment of Co-Dominant Amplified Polymorphic Sequence Markers
for Resistance of Sunflower to Downy Mildew Race 730. Plant Breeding,
126(4), 440-444.
Panković D., Sakač Z., Jocić S., Škorić D. (2004): Molekularni markeri u
oplemenjivanju suncokreta. Zbornik radova Instituta za ratarstvo i po
vrtarstvo, Novi Sad, Sveska 40, 301-311.
Panković D., Sakač Z., Plesničar M., Škorić D. (2000): Identification of
RAPD markers linked to drought tolerance by bulked segregant analysis,
Proceedings of the 15th International Sunflower Conference, Toulouse,
France.
Saftić-Panković D., Hladni N., Satovic Z., Ćurčić N., Kraljević-Balalić M.
(2010): Genetic distance and heterosis for yield components in hybrid
288
combinations of inbred lines from interspecies crosses. 8th European

Sunflower Biotechnology Conference – Sunbio 2010, Antalya, Turkey, 45.
Saftić-Panković D., Atlagić J., Miljanović T., Radovanović N. (2004):
Morphological and molecular variability of Helianthus giganteus L. and
Helianthus maximiliani Sch. species. Genetika, 7(2), 121-130.
Saftić-Panković D. (2007): The application of molecular markers in sun-
flower breeding. Genetika, 39(1), 1-11.
Škorić D., Jocić S., Jovanović D., Hladni N., Marinković R., Atlagić J.,
Panković D., Vasić D., Miladinović F., Gvozdenović S., Terzić S., Sakač Z.
(2006): Dostignuća u oplemenjivanju suncokreta. Zbornik radova Insti-
tuta za ratarstvo i povrtarstvo, Sveska 42, 131-171.
Terzić S., Atlagić J., Panković D. (2006): Characterization of F1 interspe-
cific hybrids between wild Helianthus annuus L. populations and cultiva-
ted sunflower. Genetika, 38(2), 159-168.
Van Acker R.C., Martin R.C. (2007): Development of quality assurance
protocols to prevent GM-contamination of organic crops. In: Handbook
of organic food safety and quality (Julia Cooper, Urs Niggli and Carlo
Leifert, eds.), CRC Press, Woodhead Publishing Limited, Cambridge
England, 466-489.
GENETICALLY MODIFIED PLANTS AND SAFETY IN THE

ORGANIC CROP PRODUCTION
Summary: According to the principles of organic agricul-

ture the use of genetically modified organisms (GMO) is not allo-
wed. However the commercial growing of GMO crops in conven-
tional agriculture has an increasing trend in the world. There are
numerous examples of GMO seed and/or plant contamination in
countries where both conventional and organic agriculture coexist.
GM crops were grown on the total area of 174 million hectares in
the world last year. The highest ratios of GM crop in total world
production refer to: soybean (79%), cotton (70%), corn (32%) and
rape seed (24%). The only EU country with significant commer-
cial growing of GM crops is Spain. GM corn is grown there on
289
approximately 140 thousands hectares, which makes 98% of total

commercial production of GM corn in EU. In most EU countries,
GM plants are grown mostly in experimental fields. However there
are countries where most areas are acclaimed as GM-free, such as
in Greece, meaning GM plants are not grown neither commer-
cially nor in experimental fields. According to the law from 2009,
which is still in force, the commercial production and movement
of both living modified organisms and their products are not al-
lowed in Serbia. Numerous field experiments with GM crops have
been conducted in Hungary and Romania, and according to new
data there are GMO experimental fields in Bosnia and Herzegov-
ina too. Mechanisms of contamination with transgenic plants that
can occur in neighboring areas are explained in the paper. Protec-
tion measures to maintain basic principles of organic production in
conditions where pollen and seed mediated transgene contamina-
tion can occur are suggested.
290

2840 Proizvodnja I Menadzement U Organskoj Poljoprivredi PDF

Diunggah oleh

Informasi Dokumen

Judul Asli

Hak Cipta

Format Tersedia

Bagikan dokumen Ini

Bagikan atau Tanam Dokumen

Opsi Berbagi

Apakah menurut Anda dokumen ini bermanfaat?

Apakah konten ini tidak pantas?

Hak Cipta:

Format Tersedia

2840 Proizvodnja I Menadzement U Organskoj Poljoprivredi PDF

Diunggah oleh

Hak Cipta:

Format Tersedia

Proizvodnja

Proizvodnja i menAdžment u organskoj poljoprivredi

Dr Goran Dugalić, dr Nikola Bokan, dr Milun Petrović

Dr Ljubinko Jovanović, dr Milanko Pavlović,

Izdavač Univerzitet Educons, Sremska Kamenica, 2014.

Izdavanje monografskog dela je finansirano iz sredstava Tempus projekta

Ova monografija je nastala kao rezultat rada učesnika na

Prof. dr Ljubinko Jovanović

Listajući stranice ove monografije može se odmah uočiti

Novi Sad, 15.08.2014. Prof. dr emeritus Branka Lazić

Standardi i sistemi kvaliteta u poljoprivredi ............................11

Preduzetnički menadžment u organskoj poljoprivredi............37

Izbor zemljišta za organsku proizvodnju u Srbiji.....................61

Biološke karakteristike zemljišta u organskoj poljoprivredi...93

Semenarstvo u organskoj poljoprivredi .................................149

Organska poljoprivreda u stočarstvu .....................................175

Kvalitet hrane iz organske proizvodnje ..................................219

Rizici u organskoj poljoprivredi .............................................243

Genetski modifikovane biljke i bezbednost

Docent dr Milanko Pavlović

Izvod: Poštovanje principa, opštih i posebnih zahteva

Razlozi uvođenja standarda u poljoprivredu

4. Povećani zahtevi potrošača da konzumiraju zdravstveno bez-

Slika 1. Delovi lanca proizvodnje i snabdevanja hranom koji su pokriveni

Standarde dalje možemo podeliti prema: 1. fokusu sertifi-

2. Regionalni – donet na nivou regionalne organizacije (CEN ili

Bezbednost hrane u Srbiji

Međunarodni standardi i sertifikati

hrane; Košer: sistem proizvodnje i pripreme hrane; GOST-R: stan-

ISO 9001 – Sistem upravljanja menadž-

Totalno upravljanje kvalitetom (TQM) je pristup uprav­

ISO 22000 – Sistem upravljanja

će HACCP sistem biti zamenjen sistemom ISO 22000:2005. Ovim

BRC standard je razvijen od

Halal standard čini skup pravila i za-

Internacionalni standard za hranu pred-

razvijeno rešenje funkcionalno i da li ono garantuje bezbednost

Gost R (Государственный стандарт

koji podležu sertifikaciji, između ostalih tu su i prehrambeni pro-

Dobra praksa (GP) u lancu proizvodnje hrane

GlobalG.A.P. – Standard dobre poljopri-

Slika 2. Struktura GlobalG.A.P. standarda za primarnu poljoprivrednu

GlobalG.A.P. je privatni (u vlasništvu FoodPlus Ltd), do-

(B2B). Standard ne pokriva ceo lanac snabdevanja, već je fokusiran

njene 95%; preporuke (44 kontrolnih tačaka) – poželjno je da budu

Postupci za dobijanje sertifikata

su identifikovane neusaglašenosti, one se moraju evidentirati i ot­

Analiza opasnosti i kritične kontrolne tačke (HACCP) –

Poslednji pripremni korak čini provera dijagrama toka na konkret-

kontrole u kritičnim kontrolnim tačkama. Preduzima se radi po-

Slika 3. HACCP, oblasti primene i principi (http://www.hasapstandard.

sve aktivnosti koje se preduzimaju u sistemu HACCP moraju biti

Organska (ekološka) proizvodnja i sertifikacija (BIO)

Primena preventivnih mera (plodored, izbor tolerantnih

obzirom da treba prevazići moguće teškoće i nerazumevanje okoli-

Proizvodi sa oznakom geografskog porekla

vrednostima i nekim drugim osobenostima i koji se suštinski mogu

Babović J. (2008): Agrobiznis u organskoj proizvodnji. U: Organska po­

ISO/IEC Guide 2:2004, SRPS ISO/IEC Uputstvo 2:2007. Interna pravila

Standardi i sertifikati. Kako da unapredite svoje poslovanje. Nacionalna

STANDARDS AND QUALITY SYSTEMS IN AGRICULTURE

Summary: Questions security and traceability in the food chain

Respect for the principles of standardization, the general and

Totalno upravljanje kvalitetom (TQM) je pristup uprav

su identifikovane neusaglašenosti, one se moraju evidentirati i ot

Babović J. (2008): Agrobiznis u organskoj proizvodnji. U: Organska po

reakciju i slabo su obezbeđena humusom. Lako mobilnim fosfo-