Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у предмету број АП

2589/09, рјешавајући апелацију „Крајина-осигурања“ а.д. Бања Лука, на основу члана

VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила
Уставног суда Босне и Херцеговине („Службени гласник Босне и Херцеговине“ бр. 60/05,
64/08 и 51/09), у саставу:

Валерија Галић, предсједница

Миодраг Симовић, потпредсједник
Сеада Палаврић, потпредсједница
Мато Тадић, судија
Мирсад Ћеман, судија

на сједници одржаној 19. јула 2012. године донио је

 2

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

Одбија се као неоснована апелација „Крајина-осигурања“

а.д. Бања Лука поднесена против Пресуде Врховног суда
Републике Српске број 118-0-Рев-09-000 088 од 8. јула 2009.
године, Пресуде Окружног суда у Бањој Луци број 0011-0-Гж-08-
000258 од 16. маја 2008. године и Пресуде Основног суда у Бањој
Луци број 071-0-П-07-000610 од 7. децембра 2007. године.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

I. Увод

1. „Крајина-осигурање“ а.д. из Бање Луке (у даљњем тексту: апелант), којег заступа

Милорад Ђукић, адвокат из Бање Луке, поднио је 12. августа 2009. године Уставном суду
Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Пресуде Врховног
суда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) број 118-0-Рев-09-000 088 од 8. јула
2009. године, Пресуде Окружног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Окружни суд) број
011-0-Гж-08-000258 од 16. маја 2008. године и Пресуде Основног суда у Бањој Луци (у
даљњем тексту: Основни суд) број 071-0-П-07-000610 од 7. децембра 2007. године. Апелант
је, такође, поднио захтјев за доношење привремене мјере којом би Уставни суд забранио
извршење наведених пресуда против апеланта и забранио Основном суду да спроведе
извршење по рјешењима бр. 071-0-I-08-016 720 од 5. августа 2008. године и 071-0-I-08-016
719 од 15. септембра 2008. године до доношења одлуке Уставног суда о апелацији.

II. Поступак пред Уставним судом

2. Уставни суд је Одлуком број АП 2589/09 од 8. септембра 2009. године одбио

апелантов захтјев за доношење привремене мјере.

3. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Основног суда, Окружног

суда, Врховног суда и Мирослава Прерада, адвоката из Бање Луке (у даљњем тексту:
пуномоћник тужиоца), као друге стране у поступку, затражено је 31. августа 2009. године да
доставе одговоре на апелацију.
 3

4. Врховни суд и пуномоћник тужиоца су 14. септембра 2009. године доставили

одговоре на апелацију, а Основни суд и Окружни суд 17. и 24. септембра 2009. године.

5. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори Основног суда,

Окружног суда, Врховног суда и пуномоћника тужиоца достављени су апеланту 15. јуна
2012. године.

III. Чињенично стање

6. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената

предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

7. Одлучујући о тужбеном захтјеву Радојке Калаш, Вида Калаша, Јове Калаша, Миље
Калаш, Јована Петричевића, Луце Комарац, Ивице Комарца, Мате Комарца, Томислава
Комарца, Стипе Комарца, Бранке Комарац, Катице Комарац, Љубице Комарац и Марице
Комарац (у даљњем тексту: тужиоци или тужиоци Р.К., В.К., Ј.К., М.К., Ј.П., Л.К., И.К.,
М.К., Т.К., С.К., Б.К., К.К., Љ.К. и М.К.) против апеланта и Миленка Мајданчића (у даљњем
тексту: друготужени) ради накнаде материјалне и нематеријалне штете, Основни суд је, у
поновном поступку, донио Пресуду број 071-0-П-07-000610 од 7. децембра 2007. године.
Донесеном пресудом обавезан је апелант да заједно са раније обавезаним друготуженим, по
Пресуди истог суда број П-1563/02 од 28. фебруара 2006. године, тужиоцима на име накнаде
штете солидарно исплати укупан износ од 259.184,75 КМ по основима (подизање надгробног
споменика и трошкови сахране, душевне патње због смрти блиског лица-супруга и оца и
изгубљена добит) и у износима ближе наведеним у изреци пресуде, све са законским затезним
каматама почев од 28. фебруара 2006. године па до исплате. Такође, обавезани су апелант и
друготужени да тужитељки Л.К. на име материјалне штете за уништено возило солидарно
надокнаде износ од 11.657,14 КМ са законском затезном каматом почев од 4. августа 1986.
године па до коначне исплате. Истом пресудом обавезан је апелант да солидарно са раније
обавезаним друготуженим по Пресуди број П-л563/02 од 28. фебруара 2006. године
тужиоцима солидарно надокнади трошкове парничног поступка у износу од 61.000,00 КМ,
као и трошкове предметног поступка у износу од 3.840,00 КМ. Преостали дио постављеног
тужбеног захтјева тужилаца Основни суд је одбио као неоснован.

8. У образложењу пресуде је наведено да је у овом предмету 28. фебруара 2006. године

Основни суд донио Пресуду број П-1563/02 којом је дјелимично удовољено захтјевима
тужилаца и којом су обавезани апелант и друготужени да солидарно тужиоцима надокнаде
 4

материјалну и нематеријалну штету по основима и у износима ближе наведеним у изреци те

пресуде. Наведену пресуду Окружни суд је укинуо у досуђујућем дијелу у односу на
апеланта, као и у одбијајућем дијелу којим је одлучено о захтјеву тужитељке Л.К. за накнаду
материјалне штете на име уништеног аутомобила. Основни суд је, у поновном поступку који
је окончан доношењем оспорене пресуде, у односу на друготуженог одлучио само о захтјеву
за накнаду материјалне штете на име уништеног аутомобила.

9. Даље, Основни суд је истакао да је на основу спроведених доказа, у смислу одредбе

члана 8 Закона о парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП), утврдио да је међу странкама
неспорно да је друготужени 4. августа 1986. године, у мјесту Дубраве на путу Бања Лука -
Босанска Градишка, управљајући теретним аутомобилом скривио саобраћајну незгоду. Поред
тога, неспорно је и да су у предметној саобраћајној незгоди погинули Јосип Комарац (супруг
тужитељке Л.К. и отац тужилаца И.К., М.К., Т.К., С.К., Б.К., К.К., Љ.К. и М.К.) и Милан
Калаш (супруг тужитељке Р.К., а отац тужилаца В.К., Ј.К. и М.К.), те да је повријеђен Ј.П.
Даље, неспорно је и да је против друготуженог вођен кривични поступак у Основном суду у
Градишци, те да је он Пресудом број К-16/87 од 14. септембра 1987. године проглашен
кривим за проузроковану саобраћајну незгоду. Слиједећи то, Основни суд је истакао да се
одговорност друготуженог заснива на одредбама члана 12 ЗПП, јер је суд везан за одговорност
која је утврђена у кривичном поступку.

10. Основни суд је навео да је возило друготуженог било осигурано за штете према
трећим лицима код тадашњег ЗОИЛ-а „Сарајево“ - Филијала Бања Лука, на основу Уговора о
осигурању број 4005483 за период од 25. марта 1986. до 25. марта 1987. године. Даље, Основни
суд је истакао да је апелант правни сљедник бившег ЗОИЛ-а „Сарајево“ који је, као пословна
јединица ове осигуравајуће куће, својим оснивањем преузео имовину и средства матичне куће, те
самим тим је одговоран према трећим лицима, а сви остали приговори су приговори који могу да
се упуте матичној кући ради доказивања евентуалних потраживања у одређеним регресним
захтјевима, те рјешавању диобног биланса. Стога је, како је закључио Основни суд, апелант
одговоран за штету из предметног удеса, солидарно са друготуженим.

11. Такође, Основни суд је навео да је имао у виду и чињеницу да апелант као
осигуравач одговара до „најнижег лимита покрића" износа на које се мора уговорити осигурање од
одговорности за штете причињене трећим лицима при употреби моторног возила, који је у
моменту штетног догађаја за аутобусе и теретна возила износио 10.000.000 тадашњих
динара. Наведено је да је у овом поступку у Пресуди број П-л563/02 од 28. фебруара 2006. године
 5

Основни суд био утврдио лимит покрића на бази паритета динар - ДМ, на основу Одлуке
Савезног извршног вијећа о одређивању износа на које се мора уговорити осигурање од
одговорности за штете причињене трећим лицима при употреби моторних возила (у даљњем
тексту: Одлука СИВ-а), која је била на снази у вријеме штетног догађаја. У вези с тим, наведено је
да је Одлука СИВ-а донесена 21. јула 1983. године, те да је Основни суд утврдио лимит покрића
на дан доношења одлуке, тј. 25. јула 1983. године, у износу од 297.100,00 ДМ за теретна
возила, а према подацима Народне банке Србије, када је паритет југословенски динар - ДМ
износио: 3.365,13 југословенских динара = 100 ДМ. Даље је наведено да Окружни суд
Рјешењем број 011-0.Гж-06-001201 од 26. фебруара 2007. године није прихватио овакав став
суда, јер је сматрао да се треба примијенити паритет динар - ДМ у вријеме закључења
уговора, 28. марта 1986. године, те да се треба утврђивати апелантова обавеза у оквирима
износа од 70.125,20 ДМ, због чега је предмет враћен на поновни поступак. Приликом
усвајања„оваквог“ става, како је наведено у пресуди Основног суда, Окружни суд се позвао
на Одлуку Врховног суда број Рев-12/2001 од 22. фебруара 2002. године. Међутим, како је
навео Основни суд, овакав правни став Окружног суда није основан, јер се Врховни суд у
предметној ревизионој одлуци позвао на начелно схватање Савезног суда и републичких
врховних судова бивше СФРЈ број 8/88, које је усвојено на 39. заједничкој сједници у
Суботици. Наведено је да истакнути правни став Врховни суд није прихватио, те да је у
Одлуци број Рев - 98/00 од 16. маја 2003. године истакао да су најнижи осигурани износи из
одлука СИВ–а, због инфлаторних кретања, у великом проценту обезвријеђени у периоду од
њеног доношења до штетног догађаја, односно закључења уговора, усљед чега би, у
случајевима ограничавања накнаде из осигурања, осигурана сума у вријеме закључења
уговора била очигледно на штету оштећених у саобраћајној незгоди, а у неким каснијим
осигураним случајевима и бесмислена због перманентног обезвређивања износа из одлуке
СИВ-а због промјене вриједности динара.

12. Слиједећи то, Основни суд је закључио да је новчани еквивалент износа од 10

милиона југословенских динара у вријеме доношења Одлуке СИВ-а за теретна возила
износио 297.100,00 ДМ по званичном курсу, те да се, сходно томе, апелантов осигураник, у
конкретној правној ствари друготужени, морао у вријеме закључења уговора са апелантом
осигурати од одговорности у оквиру стварне вриједности најниже суме осигурања
осигуравајућег покрића која је била прописана наведеном одлуком СИВ-а, према службеном
курсу југословенски динар-ДМ на дан закључења уговора о осигурању. Основни суд је,
даље, навео да је утврдио лимит покрића тако што је његову висину утврдио према паритету
 6

југословенски динар - ДМ у вријеме доношења одлуке, те тако утврђену противвриједност у

ДМ валути сматрао као стварну вриједност на коју се друготужени осигурао приликом
закључења уговора о осигурању од ауто-одговорности код апеланта. Наведено је да је овакав
правни став усвојио и Врховни суд у својој Пресуди број Рев 30105 од 27. марта 2007. године
у којој је изражено мишљење да је интенција доносиоца одлуке да се у периоду важења
одлуке, од доношења па до престанка важења, најнижа сума покрића на коју се имају
осигурати сопственици возила од ауто-одговорности задржи на истом нивоу. Стога је и у
овом поступку, како је навео Основни суд, апелантова одговорност оцијењена у оквиру
лимита покрића према паритету југословенски динар - ДМ, у вријеме доношења одлуке, а
која је била на снази у вријеме штетног догађаја, односно у вријеме закључења уговора који је,
према подацима Народне банке Србије, 25. јула 1983. године износио 3.365,13 југословенских
динара = 100 ДМ, те је примјеном овог паритета најнижа сума - лимит покрића у вријеме штетног
догађаја, а према времену кад је одлука објављена, тј. 25. јула 1983. године, износио
297.100,00 ДМ.

13. У погледу апелантових навода да је предметној саобраћајној незгоди допринио и

погинули Јосип Комарац, Основни суд је истакао да је на ову околност саслушан вјештак
саобраћајне струке који је остао у цијелости при налазу датом у предмету број Ки-155/86 од 26.
октобра 1986. године. Основни суд је нагласио да, након саслушања вјештака, није утврдио ниједну
нову чињеницу која би упућивала на постојање доприноса погинулог возача комбија штетном
догађају, јер је друготужени приликом преласка својим возилом из супротног смјера на саобраћајну
траку погинулог створио изненадну несавладиву препреку за њега и самим тим допринио настанку
саобраћајне незгоде. Даље, у погледу апелантових навода да тужитељка Л.К. није доказала да је
сопственик возила, Основни суд је истакао да насљедник у моменту смрти оставиоца постаје
сопственик, а чињеница да предметно возило није ушло у оставинску масу не утиче на активну
легитимацију тужитељке Л.К., јер предмет оставинске масе је имовина која је подобна за
насљеђивање, а уништено возило није било предмет заоставштине, јер је било уништено за чије
уништење су одговорни тужени према правилима одговорности за накнаду штете. Будући да
потраживање материјалне штете прелази и на насљеднике, то је у овој правној ствари
тужитељка Л.К., као законски насљедник покојног супруга, активно легитимисана да потражује
накнаду штете која је настала на имовини њеног предника.

14. Приликом одлучивања о постављеном тужбеном захтјеву, Основни суд се позвао на

одредбе чл. 154, 155, 185, 189 став 2, 190, 196 и 200 Закона о облигационим односима (у даљњем
 7

тексту: ЗОО), наводећи њихов садржај, те доводећи те одредбе у контекст предметног спора.
Основни суд је, даље, навео да је приликом доношења одлуке о висини штете коју је досудио
тужиоцима прихватио налаз и мишљење вјештака финансијске струке с обзиром на утврђење
да су погинули издржавали своје супруге и дјецу, због чега им припада право на исплату по
основу изгубљеног издржавања. Основни суд је навео да је тужиоцима досудио и материјалну
штету у виду изгубљене добити-издржавања, затим, по основу трошкова сахране блиског
сродника и трошкова подизања надгробног споменика, те тужитељки Л.К. и материјалну штету
за уништено возило, а нематеријалну штету свим тужиоцима по основу претрпљених душевних
болова због смрти блиског лица (изузев за тужиоца Ј.П.).

15. Окружни суд је Пресудом број 011-0-Гж-08-000258 од 16. маја 2008. године
дјелимично уважио апелантову жалбу, укинуо првостепену пресуду у досуђујућем и
одбијајућем дијелу којим је одлучено о захтјеву за накнаду штете тужиоца Ј.П. и предмет у
том дијелу вратио првостепеном суду на поновни поступак, а у преосталом дијелу
првостепену пресуду преиначио само у погледу почетка доспијећа затезних камата, тако да је
одлучио да се рачуна почев од 7. децембра 2007. године, као дана доношења првостепене
пресуде, па до исплате. У образложењу пресуде Окружни суд је поновио чињенично
утврђење и правне закључке Основног суда. Даље, Окружни суд је истакао да је, и према
његовој оцјени, исправан правни закључак Основног суда у погледу апелантове одговорности.
Наиме, наведено је да су тужиоци имали условни захтјев чије остварење је зависило од
наступања осигураног случаја, па они имају право на исплату новчаног потраживања након
што се осигурани догађај десио. Пошто се ради о стеченом потраживању, оно може да се
сматра имовином тужилаца, а право тужилаца било би повријеђено одлуком Основног суда да
апелант није обавезан да плати штету.

16. Окружни суд је нагласио да је неспорно да осигуравајућа друштва „Сарајево-

осигурање" и „Крајина-осигурање" нису никад закључила уговор који регулише
реорганизацију њихове структуре и статутарне промјене. Међутим, како је даље истакао
Окружни суд, нико не може да се ослободи својих обавеза само због тога што фактичке
промјене статуса нису правно регулисане. Строго формалним тумачењем и примјеном права
(на чему инсистира апелант у жалби) дошло би до избјегавања законских обавеза, а што није
у складу са чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и
основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). У том смислу, Окружни суд је
указао и на праксу Уставног суда у Одлуци број У 35/00 од 26. јуна 2003. године, као и
 8

Врховног суда у Пресуди број 118-0-Рев-06-000 082 од 19. маја 2006. године. Наведено је да је
апелант одговоран за насталу штету тужиоцима према правилима осигурања од одговорности
на основу одредаба чл. 940 и 941 ЗОО.

17. Даље, Окружни суд је истакао да су неосновани апелантови наводи да је наступила

застарјелост потраживања штете на име изгубљеног издржавања тужилаца. С тим у вези,
наведено је да је одредбом члана 377 став 1 ЗОО прописано да, уколико је штета
проузрокована кривичним дјелом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок
застарјелости, захтјев за накнаду штете одговорном лицу застаријева кад истекне вријеме
одређено за застарјелост кривичног гоњења. Предметна штета је проузрокована кривичним
дјелом против безбједности јавног саобраћаја из члана 186 став 5 Кривичног закона СРБиХ
(„Службени лист СРБиХ" број 16/77) за које је друготужени проглашен кривим, а за ово
кривично дјело је наведеном одредбом прописана казна затвора до осам година. С тим у
вези, наведено је да је поступак против друготуженог окончан доношењем Пресуде број К-
16/87 од 14. септембра 1987. године, а тужба у овом парничном предмету против апеланта је
поднесена 25. фебруара 1987. године. Будући да је застарјелост прекинута покретањем
поступка кривичног гоњења, у смислу одредаба члана 377 став 2 ЗОО, рок застарјелости
поново је почео да тече након доношења осуђујуће кривичне пресуде 14. септембра 1987.
године.

18. Такође, према оцјени Окружног суда, Основни суд је правилно примијенио
материјално право и када је одлучивао о истакнутом приговору подијељене одговорности.
Наиме, из налаза и мишљења вјештака саобраћајне струке јасно произилази да се возило
оштећеног у тренутку саобраћајне незгоде кретало својом десном коловозном траком, удаљено
од десне ивице коловоза 0,55 метара, а од средње линије коловоза 0,70 метара а да је возило
којим је управљао друготужени прешло на десну коловозну траку којом се кретало возило
оштећеног, да тај прелаз није изазван техничким својствима возила нити пута. До судара је
дошло на десној коловозној траци у смјеру кретања оштећеног, односно на лијевој коловозној
траци у смјеру кретања окривљеног, а положај возила оштећеног је у тренутку судара био
апсолутно прописан, јер се возило налазило на својој коловозној траци, а положај возила
друготуженог био је непрописан. Наведено је да је, према налазу и мишљењу вјештака
саобраћајне струке, оштећени прекорачио брзину кретања за 20 км на час. Међутим, како је
даље истакао Окружни суд, правилан је закључак Основног суда да је основни узрок
саобраћајне незгоде било непрописано кретање возила којим је управљао друготужени и да у
 9

конкретној саобраћајној ситуацији прекорачење брзине од 20 км на час возила којим је

управљао оштећени није допринијело настанку саобраћајне незгоде.

19. Даље, Окружни суд је истакао да нису основани приговори о недостатку страначке
способности на страни тужитељке Л.К. за захтјев за накнаду штете због уништеног комбија,
будући да се њена активна легитимација заснива на одредбама члана 426 ЗОО у вези са чланом
43 Закона о основним својинскоправним односима. Наведено је да су тужени одговорни за ову
штету солидарно, апелант као осигуравач, у смислу одредаба члана 940 ЗОО, а друготужени
на основу одредаба члана 154 у вези са чланом 178 ЗОО. Такође, Окружни суд је истакао да у
цијелости прихвата утврђење првостепеног суда у погледу чињеница које се тичу захтјева
тужилаца за накнаду нематеријалне штете и сматра да је Основни суд, одлучујући о овим
захтјевима, правилно примијенио одредбе чл. 200 и 201 ЗОО. Поред тога, Окружни суд је
навео да је апелант у поступку који је претходио доношењу оспорене првостепене пресуде
предложио да се од аустријског пензионог фонда прибаве подаци о висини примања свих
тужилаца од тог фонда. Првостепени суд је овај апелантов предлог одбио, јер апелант није
доказао да је током поступка покушао да прибави те исправе. Став Основног суда којим је
одбијен апелантов предлог да суд прибави исправе од означених органа у Аустрији и према
закључку Окружног суда је заснован на правилној примјени одредаба члана 134 ЗПП.
Слиједећи то, није основан апелантов жалбени приговор да је описаним поступањем
првостепеног суда онемогућен да расправља пред судом.

20. Даље, Окружни суд је истакао да је позивањем на правни став из Одлуке Врховног
суда број Рев-98/00 од 16. маја 2003. године Основни суд осигурану суму, која је била
прописана Одлуком СИВ-а број 39/83 од 21. јула 1983. године на 10.000.000 југословенских
динара, конвертовао у чврсту валуту на дан доношења одлуке и тако утврдио да је осигурана
сума на дан доношења одлуке СИВ-а износила 297.100,00 ДМ за теретна моторна возила.
Будући да је апелант у жалби истакао да се осигурана сума утврђује на дан штетног догађаја и
при томе се позвао на Одлуку Врховног суда број 118-0-Рев-06-000513 од 30. марта 2007.
године, Окружни суд је навео да је у одлукама Врховног суда на које се позива првостепени
суд и апелантова жалба у погледу утврђивања висине суме осигурања усвојен исти правни
став. Наиме, у тим одлукама, како је утврдио Окружни суд, Врховни суд је усвојио став да се
осигурана сума прописана у динарима конвертује у њемачке марке према званичном курсу на
дан доношења одлуке, те да је, сходно томе, осигураник у вријеме закључења уговора са
осигуравачем морао да уговори осигурање у динарској противвриједности осигуране суме
 10

изражене у ДМ, а утврђене према курсу динар - ДМ на дан доношења одлуке о висини
осигуране суме. Слиједећи то, како је нагласио Окружни суд, правно је релевантан лимит
осигурања који се морао уговорити у вријеме закључења уговора о осигурању од ауто-
одговорности који се утврђује на тај начин што се вриједност осигуране суме, изражена у ДМ
као чврстој валути на дан обрачуна, утврђена по курсу на дан доношења одлуке, конвертује у
динаре на дан закључења уговора, те се тако утврђена сума осигурања ставља у однос са
обимом штете у вријеме настанка штетног догађаја. Сходно изнесеном, штета из предметног
штетног догађаја покривена је сумом осигурања коју у конкретном случају представља износ
од 297.100,00 ДМ, утврђен конверзијом динарског износа суме осигурања прописаном за
теретна возила на дан доношења одлуке СИВ-а којом је та сума била прописана.

21. Поред тога, Окружни суд је навео да је, пазећи по службеној дужности на правилну
примјену материјалног права, преиначио одлуку о законској затезној камати на досуђене
износе тужиоцима по основу накнаде нематеријалне и материјалне штете, а навео је и да је
одлука о трошковима парничног поступка заснована на правилној примјени одредаба чл. 386 и
387 ЗПП.

22. Врховни суд је Пресудом број 118-0Рев-09-000 088 од 8. јула 2009. године одбио
апелантову ревизију као неосновану. У образложењу пресуде Врховни суд је поновио
чињенично утврђење и правне закључке Основног и Окружног суда. Поред тога, Врховни
суд је истакао да су нижестепени судови правилно утврдили да нема основа за примјену
одредаба о подијељеној одговорности за насталу штету. Такво утврђење је, и према ставу
Врховног суда, резултат оцјене изведених доказа од нижестепених судова. Поред тога,
Врховни суд је истакао да ни чињеница да су нижестепени судови своту осигурања из одлуке
СИВ-а, која је важила у вријеме штетног догађаја, валоризовали у чврсту валуту ДМ, а
затим у КМ према курсу важећем на дан доношења те одлуке, а не према курсу на дан
настанка предметне штете, не представља ретроактивну примјену те одлуке, па тако ни
одредба члана 186 ЗОО. Наиме, ради се о утврђењу стварне вриједности испод које се није
могло уговорити осигурање од одговорности за штете учињене трећим лицима употребом
теретног моторног возила, у смислу одредаба члана 53 тада важећег Закона о основима
система осигурања имовине и лица („Службени лист СФРЈ“ број 24/76), а не измјени тих
прописа, нити о њиховој ретроактивној примјени. Такође, Врховни суд је истакао да треба
имати у виду и чињеницу да је тадашњим осигуравачима била отворена могућност да, с
обзиром на инфлаторна кретања у бившој СФРЈ, као вид монетарне политике, у складу са
 11

тим, одређују премију осигурања у смислу одредаба чл. 897, 912 и 913 ЗОО, тако да она буде
у одређеној сразмјери према стварној вриједности поменутог лимита у вријеме његовог
одређења. Даље је Врховни суд навео да је став нижестепених судова суштински и став
Врховног суда, који је већ раније у својим пресудама (бр. Рев-12/00, Рев-45/00 Рев-11/00 и
Рев-19/00) и изнио. Поред тога, Врховни суд је нагласио да се, и према његовом ставу,
прописана минимална сума осигурања валоризује у чврсту валуту према времену када је она
одређена, а не према времену настанка штетног догађаја, како су то утврдили и нижестепени
судови. Стога су, како је закључио Врховни суд, неосновани апелантови приговори да је
досуђена накнада штете тужиоцима већа од своте осигурања и да, с тим у вези, и трошкови
поступка нису правилно одређени.

IV. Апелација

а) Наводи из апелације

23. Апелант сматра да је у конкретном случају дошло до повреде његових права из чл.
I/2, II/1, II/2 и права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана
6 став 1 Европске конвенције, права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине
и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те права на забрану дискриминације из
члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције. Такође, апелант је
навео да је побијаним одлукама дошло до повреде члана 2 став 2 Међународног пакта о
економским, социјалним и културним правима и члана 2 став 3 тачка ц), као и чл. 14 и 26
Међународног пакта о грађанским и политичким правима. У образложењу својих тврдњи
апелант у врло обимној апелацији, прије свега, истиче да су пресуде сва три суда неправилне
и незаконите, те да су њима повријеђена његова уставна права. Приликом вођења овог
поступка, према апелантовим наводима, почињене су бројне повреде процесног и
материјалног закона. Апелант сматра да је Основни суд требало да утврди и допринос возача
комбија настанку незгоде, јер је грађанска одговорност шира од кривичне, те да је утврђена
штета за сљеднике погинулог Јосипа Комарца требало да буде „мања за 20%“ у смислу
одредбе члана 192 ЗОО, јер је ноторна чињеница, какао је навео апелант, „да је брзина била
мања, то би и посљедице биле мање“. Затим је, према апелантовом тумачењу, погрешно
примијењено материјално право како у погледу одговорности, тако и у погледу обавезе
апеланта као осигуравача да одговара до висине суме осигурања која је важила на дан
штетног догађаја, 4. августа 1986. године, или, у крајњем случају, на дан закључења уговора
о обавезном осигурању према одлуци СИВ-а. Апелант тврди да су редовни судови
 12

неправилно утврдили и висину штете коју треба да плати апелант и при томе су се позивали
на ставове који нису законити, јер су утврђивали „неправилно ревалоризовану суму
осигурања ретроактивно“. Апелант, даље, приговара да су му повријеђена људска права због
тога што је суд произвољно примијенио «непостојеће материјално право, одредбе чл. 186,
897, 922, 940 и 941 ЗОО и висину апелантове обавезе, јер је то противно тада важећем
закону-пропису који није могао да буде ретроактивно измијењен». Даље, апелант истиче да
су све пресуде незаконите и неразумљиве, противрјечне и контрадикторне, јер не садрже
аргументоване и одлучне чињенице у погледу важеће суме осигурања, момента настанка
уговора, начина утврђења суме осигурања, као и начина утврђења изгубљене зараде за неке
од тужилаца. Апелант, затим, елаборира због чега сматра да ретроактивно одређивање суме
покрића у конкретном случају није дозвољено, те у апелацији наводи примјере одлука
других судова за које износи став да су другачије ријешили сличну ситуацију. Апелант
истиче да сматра да је стварни износ штете, односно његова обавеза износ од 51.758,76
ДМ/КМ са законском каматом од дана пресуђења до исплате, а не износ који је досуђен
оспореним пресудама, тј. „износ од 279.627,57 КМ са трошковима спора од 64.840,00 КМ уз
камате од приближно 500.000,00 КМ“.

b) Одговор на апелацију

24. У одговору на апелацију Врховни суд и Окружни суд су истакли да остају у

цијелости при разлозима из образложења својих одлука, те да сматрају да у спроведеном
поступку нису повријеђена апелантова уставна права.

25. Основни суд је истакао да је поступак пред првостепеним судом спроведен у складу
са правилима ЗПП у којем је омогућено парничним странкама да изнесу све чињенице и
изведу све доказе којима доказују те чињенице и да у току поступка ничим није доведен у
питање положај апеланта као странке у поступку.

26. Пуномоћник тужилаца је истакао да апелант упорно „даје неке своје теоретске
конструкције око принципа како судити“. Навео је да је апелант све то већ истицао у
нижестепеним поступцима које оспорава као незаконите, тј. незасноване на
материјалноправним прописима. Но, како је даље истакао пуномоћник тужилаца, апелант
стално занемарује ставове и тумачења материјалноправних прописа за конкретни случај који су
дали Врховни суд СР Босне и Херцеговине, односно данас, као баштиници те праксе и
тумачења, судови Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине.
 13

V. Релевантни прописи

27. Закон о парничном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 58/03,
86/03, 74/05, 63/07 и 49/09) у релевантном дијелу гласи:

Члан 12. став 3.

У парничном поступку суд је у погледу постојања кривичног дјела и кривичне

одговорности учиниоца везан за правоснажну пресуду кривичног суда којом се
оптужени оглашава кривим.

Члан 134. ст. 1. и 3.

Странка је дужна да сама поднесе исправу на коју се позива за доказ својих

навода.

Ако се исправа налази код државног органа или правног лица коме је повјерено
вршење јавног овлашћења, а сама странка не може издејствовати да се исправа
преда или покаже, суд ће по приједлогу странке наредити том органу, односно
лицу, да исправу доставе суду

28. Закон о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“ бр. 29/78, 39/85, 45/89 и
57/89, те „Службени гласник Републике Српске“ бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04) у релевантном
дијелу гласи:

Основи одговорности

Члан 154. став 1.

(1) Ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је ако не докаже да је

штета настала без његове кривице.

Штета

Члан 155.

Штета је умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног

повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког
бола или страха (нематеријална штета).
 14

Обична штета и измакла корист

Члан 189. ст. 1. и 3.

(1) Оштећеник има право како на накнаду обичне штете, тако и на накнаду
измакле користи.

(3) При оцјени висине измакле користи узима се у обзир добитак који се могао
основано очекивати према редовном току ствари или према посебним
околностима, а чије је остварење спријечено штетниковом радњом или
пропуштањем.

Изгубљена зарада и трошкови лијечења и сахране

Члан 193. став 1.

(1) Ко узрокује нечију смрт дужан је надокнадити уобичајене трошкове његове

сахране.

Право лица које је погинули издржавао

Члан 194.

(1) Лице које је погинули издржавао или редовно помагао, а и оно које је по закону
имало право захтијевати издржавање од погинулог, има право на накнаду штете
коју трпи губитком издржавања, односно помагања.

(2) Ова се штета надокнађује плаћањем новчане ренте чији се износ одмјерава с
обзиром на све околности случаја, а који не може бити већи од онога што би
оштећеник добивао од погинулог да је остао у животу.

Новчана накнада

Члан 200. став 1.

(1) За претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због […]

смрти блиског лица, те за страх, суд ће, ако нађе да околности случаја а
нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдавају, досудити
 15

правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете, као и о

њеном одсуству.

Новчана накнада другим лицима

Члан 201. став 1.

(1) У случају смрти неког лица суд може досудити члановима његове уже
породице (брачни друг, дјеца и родитељи) правичну новчану накнаду за њихове
душевне болове.

Потраживање накнаде штете узроковане кривичним дјелом

Члан 377. став 1.

(1) Кад је штета узрокована кривичним дјелом, а за кривично гоњење је

предвиђен дужи рок застарјелости, захтјев за накнаде штете према одговорном
лицу застаријева кад истекне вријеме одређено за застарјелост кривичног
гоњења.

Осигурани случај

Члан 898. став 1.

(1) Догађај с обзиром на који се закључује осигурање (осигурани случај) мора

бити будући, неизвјестан и независан од искључиве воље уговарача.

Дужност плаћања и примања премије

Члан 912. став 1.

(1) Уговарач осигурања дужан је платити премију осигурања, али је осигуравач

дужан примити исплату премије од сваког лица које има правни интерес да она
буде плаћена.

29. Одлука о одређивању износа на које се мора уговорити осигурање од

одговорности за штете причињене трећим лицима при употреби моторних возила
(„Службени лист СФРЈ“ број 25/76) у релевантном дијелу гласи:
 16

1. Најнижи осигурани износи на које је корисник, односно сопственик моторног

возила дужан, у смислу члана 51. Закона о основама система осигурања имовине
и лица, да се осигура од одговорности за штете причињене трећим лицима,
износе по једном штетном догађају, и то:

1) 5,000.000 за аутобусе и теретна возила ; [… ]

30. Одлука о измјени Одлуке о одређивању износа на које се мора уговорити

осигурање од одговорности за штете причињене трећим лицима при употреби моторних
возила („Службени лист СФРЈ“ број 39/83 од 25. јула 1983. године) у релевантном дијелу
гласи:

1. У одлуци о одређивању износа на које се мора уговорити осигурање од

одговорности за штете причињене трећим лицима при употреби моторних
возила („Службени лист СФРЈ“ број 25/76) у тачки 1. одредбе под 1. и 2.
мијењају се и гласе:

„1) 10,000.000 – за аутобусе и теретна возила; [ … ]

2) Ова одлука ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у 'Службеном

листу СФРЈ'.“

VI. Допустивост

31. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има
апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану
предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

32. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра
апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви
дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана
када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку
којег је користио.

33. У конкретном случају, предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда

број 118-0-Рев-09-000 088 од 8. јула 2009. године против које нема других дјелотворних
правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 6.
 17

августа 2009. године а апелација је поднесена 12. августа. 2009. године, тј. у року од 60 дана,
како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и
услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie)
неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива.

34. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, те члана 16 ст. 1,
2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава
услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

35. Aпелант oспорава наведене пресуде, тврдећи да су му њима прекршена права из чл.
I/2, II/1, II/2 и права из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, те право на правично
суђење и имовину из члана 6 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску
конвенцију, као и право на забрану дискриминације из члана II/4 Устава Босне и
Херцеговине и члана 14 Европске конвенције. Такође, апелант сматра да му је повријеђено и
право из члана 2 став 2 Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима
и члан 2 став 3 тачка ц), као и чл. 14 и 26 Међународног пакта о грађанским и политичким
правима.

Право на правично суђење

36. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне

слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права

у вези са кривичним поступком.

37. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве

кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу
у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним
судом. (…).
 18

38. Уставни суд истиче да је неспорно да се у предметном парничном поступку

одлучивало о апелантовим грађанским правима и стога су члан 6 став 1 Европске
конвенције, као и члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине примјењиви. Даље, Уставни суд
примјећује да се апелантови наводи да су редовни судови, доносећи оспорене одлуке,
повриједили његово право на правично суђење суштински односе на његово незадовољство
утврђеним чињеничним стањем и примјеном материјалног права.

39. С тим у вези, Уставни суд указује да, према пракси Европског суда и Уставног суда,
задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног
стања и примјене материјалног права (види, Европски суд, Pronina против Русије, Одлука о
допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није
надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је уопштено
задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види, Европски суд,
Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број
19354/02), а Уставни суд се, у оквиру апелационе надлежности, бави искључиво питањем
евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред
редовним судовима (види, Уставни суд, Одлука број АП 20/05 од 18. маја 2005. године,
објављена у „Службеном гласнику БиХ“ број 58/05).

40. Уставни суд, прије свега примјећује, а што је у одговору на апелацију нагласио и
пуномоћник тужилаца, да су наводи апелације, фактички, поновљени наводи из редовног
поступка, те да су на све те наводе редовни судови већ одговорили у оспореним одлукама.

41. Даље, имајући у виду наведено, Уставни суд запажа да су судови на три судске
инстанце врло детаљно размотрили сва питања која апелант понавља у апелацији, те да су
дали веома јасна и разложна образложења због чега не могу да се прихвате апелантови
наводи о томе да се у конкретном случају радило о подијељеној одговорности за насталу
штету, будући да је, према апелантовим наводима, грађанска одговорност шира од кривичне.
У вези с тим, Уставни суд истиче да је одредбом члана 12 став 3 ЗПП прописано да је у
парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дјела и кривичне одговорности
учиниоца везан за правоснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим.
Будући да је неспорно да је поводом предметне саобраћајне незгоде Пресудом број К-16/87
од 14. септембра 1987. године друготужени проглашен кривим, редовни суд је везан за ту
одлуку. Независно од тога, Уставни суд, такође, примјећује да је у редовном поступку на ову
околност саслушан вјештак саобраћајне струке који је вјештачио предметну саобраћајну незгоду
 19

током кривичне истраге у предмету број Ки-155/86, те који је остао при сачињеном налазу од 26.
октобра 1986. године. Основни суд је нагласио да, након саслушања вјештака, није утврдио ниједну
нову чињеницу која би упућивала на постојање доприноса погинулог возача комбија штетном
догађају, јер је друготужени приликом преласка својим возилом из супротног смјера на саобраћајну
траку погинулог створио изненадну несавладиву препреку за њега и самим тим допринио настанку
саобраћајне незгоде.

42. Осим тога, редовни судови су, такође, у све три оспорене одлуке дали исцрпна
образложења о томе зашто су усвојили тужбени захтјев и наложили апеланту да заједно са
друготуженим, који је обавезан раније донесеном Пресудом у истом предмету број П-
1563/02 од 28. фебруара 2006. године, солидарно накнаде материјалну и нематеријалну
штету тужиоцима, будући да је током поступка утврђено да су погинули издржавали своје
супруге и дјецу. У односу на висину досуђене накнаде на име материјалне и нематеријалне
штете, Уставни суд, такође, примјећује да су судови јасно образложили зашто су досудили
одређене износе сваком од појединих тужилаца, те да су посебну пажњу посветили
апелантовим приговорима у вези са „минималном сумом осигурања“ и да су, у вези с тим,
утврдили да је апелантов приговор о ретроактивној примјени права у цијелости неоснован.
Наиме, редовни судови су утврдили, супротно апелантовим наводима, да је нанесена штета
из предметног штетног догађаја покривена сумом осигурања коју у конкретном случају
представља износ од 297.100,00 ДМ, а који је утврђен конверзијом динарског износа суме
осигурања прописаног за теретна возила на дан доношења одлуке СИВ-а којом је та сума била
прописана.

43. Дакле, судови су, супротно апелационим наводима, потпуно утврдили релевантне
чињенице и на њих примијенили материјално право, односно одредбе ЗОО и одлуку СИВ-а
које су се примјењивале и у вријеме наступања штетног догађаја, те јасно образложили
зашто су закључили да је апелант обавезан да накнади насталу штету тужиоцима. Такође,
Уставни суд запажа да је Врховни суд посебно испитао апелантове наводе о „ретроактивној
примјени прописа“, те с тим у вези дао јасно образложење из којег произлази зашто су и ови
апелентови наводи неосновани.

44. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су Основни суд, Окружни суд и
Врховни суд о својим закључцима дали довољна, јасна и прецизна образложења у својим
одлукама, која Уставни суд не сматра произвољним, већ довољним и прихватљивим у
смислу права на образложену одлуку као елемента права на правично суђење. Осим тога,
 20

Уставни суд запажа и да апелант својим наводима ни на који начин није довео у питање
поштивање права на правично суђење, нити је понудио било какве друге аргументе који би
оправдали његову тврдњу да је у конкретном случају на било који начин то право
прекршено, већ је незадовољан исходом конкретног поступка. Узимајући у обзир све
наведено, Уставни суд сматра да у конкретном случају нема повреде права на правично
суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције на
које се апелант позвао.

Остали наводи

45. У погледу апелантових навода о повреди права из чл. I/2, II/1, II/2 и II/3к) и II/4
Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те члана 14
Европске конвенције, као и члана 2 став 2 Међународног пакта о економским, социјалним и
културним правима и члана 2 став 3 тачка ц), као и чл. 14 и 26 Међународног пакта о
грађанским и политичким правима, Уставни суд запажа да се апелантови наводи о кршењу
ових права, у суштини, заснивају на погрешно утврђеном чињеничном стању и погрешној
примјени материјалног права, што је Уставни суд већ образложио у претходним тачкама ове
одлуке. С обзиром на то, Уставни суд сматра да су и апелантови наводи о кршењу чл. I/2,
II/1, II/2 и II/3к) и II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску
конвенцију, те члана 14 Европске конвенције, као и члана 2 став 2 Међународног пакта о
економским, социјалним и културним правима и члана 2 став 3 тачка ц), као и чл. 14 и 26
Међународног пакта о грађанским и политичким правима неосновани.

VIII. Закључак

46. Уставни суд закључује да не постоји повреда права на правично суђење из члана
II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су редовни
судови детаљно и јасно образложили своје одлуке како у погледу утврђеног чињеничног
стања, тако и у погледу примјене материјалног права, а таква образложења Уставни суд не
сматра произвољним.

47. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у
диспозитиву ове одлуке.
 21

48. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и
обавезујуће.

Предсједица
Уставног суда Босне и Херцеговине

Валерија Галић