Anda di halaman 1dari 7

See

discussions, stats, and author profiles for this publication at: https://www.researchgate.net/publication/322369083

Sinhronicitet u romanu Bleda vatra Vladimira


Nabokova

Chapter · January 2010

CITATIONS READS

0 9

1 author:

Artea Panajotović
Univerzitet ALFA
11 PUBLICATIONS 1 CITATION

SEE PROFILE

All content following this page was uploaded by Artea Panajotović on 10 January 2018.

The user has requested enhancement of the downloaded file.


Артеа Панајотовић
Нови Сад

Синхроницитет у роману Бледа ватра ­


Владимира Набокова

У тексту се дефинишу три врсте синхроницитета које се јављају у роману


– синхроницитет као књижевни поступак, синхроницитет као феномен ствар-
ности и псеудосинхроницитет. Образлаже се где и како се оне јављају у роману,
као и начини на које се прожимају. Констатује се доминација псеудосинхрони-
цитета као начина да се читаоци убеде у реалност нараторове приче. Објашња-
вају се механизми које наратор користи да би синхронизовао дешавања на два
плана реалности, настајање једне песме и фиктивно путовање лика из његове
уобразиље. На крају се одређују место и улога синхроницитета унутар ширег
појма третмана времена у овом делу, као и његов значај за целину романа.
Кључне речи: Владимир Набоков, Бледа ватра, синхроницитет, време, на-
рација

Термин „синхроницитет“ први је употребио Карл Густав Јунг у зна-


чењу временске коинциденције два смисаоно повезана догађаја међу
којима не постоји каузална веза. „Не ради [се] о узроку и ефекту, већ о
подударању у времену, некој врсти истовремености.“1 Главни критерију-
ми којима се Јунг руководио при одређивању синхроницитета су, дакле,
истовеременост и смисаона, али акаузална, веза. У питању је
„ ... оно што је стално и одавно лежало у основи као један, поред каузално
постојећег, другачији поредак света, наиме онај свет префигурације, корес-
понденције и престабилисане хармоније […], нешто што је играло значајну
улогу у античком и средњовековном схватању (као и у тајанственом схва-
тању модернога).2
У складу с тим, овде се ограничавамо на синхроницитет у његовом
изворном значењу смисаоно повезаних догађаја, те се неће разматрати
„синхронизам који представља само истовременост два догађаја“3 без
икакве друге везе сем временске.
Бледа ватра је роман необичне структуре (састоји се из предгово-
ра, песме под називом „Бледа ватра“, коментара и индекса), саграђен на
неколико нивоа. Очигледна прича је следећа: Чарлс Кинбот, предавач на
једном провинцијском универзитету, нуди нам предговор песми „Бле-
да ватра“ коју је написао његов „пријатељ“, амерички песник Џон Шејд,
даје нам песму, а затим пише коментаре уз њу. Ови коментари, међутим,
откривају другу причу: причу о Чарлсу Ксавијеру Вољеном, прогнаном
краљу далеке северне краљевине Зембле за време екстремистичке (тј.

1 Карл Густав Јунг, Дух и живот, Матица српска, Београд, 1978, 138.
2 Исто, 132.
3 Исто, 145.
181
Синхроницитет у роману Бледа ватра Владимира Набокова

комунистичке) револуције. Сазнајемо да је Кинбот заправо прерушени


краљ Чарлс, који се крије од револуционарне организације из Зембле која
жели да га убије. Ова организација у потеру за њим шаље трапавог атен-
татора Јакоба Градуса, који грешком убија Шејда. Током настанка песме,
Кинбот убеђује Шејда да пише о Зембли, а затим као приређивач и ко-
ментатор врши насиље над њом тиме што покушава да је сагледа само као
песму о краљу Зембле. На овом нивоу морамо се запитати да ли је Кинбот
луд, да ли он, у ствари, измишља причу о краљу Чарлсу. Јер, како се ис-
поставља, Јакоб Градус није никакав земблански револуционар, већ Џек
Греј, манични убица побегао из луднице. Видевши да у песми нема ништа
о краљу, Кинбот свој коментар пише као вид освете.
Оно што спаја Јунгово поимање повезаности догађаја и овај роман
јесте начин грађења заплета, начин спајања догађаја у повест. Зато што
„повест ... мора бити нешто више од пуког набрајања догађаја који сле-
де један за другим; она те догађаје мора да организује у интелигибилну це-
лину на такав начин да се увек можемо питати шта је „тема“ повести. Ук-
ратко, грађење заплета је поступак који из простог следа догађаја извлачи
конфигурацију.“4
(Видећемо да ће се ово извлачење конфигурације претворити у
својеврсно надвлачење између аутора и наратора, јер ће се Кинбот својски
трудити да се унутар Набоковљеве конфигурације избори за своју.) Син-
хроницитет се јавља као један од најзначајнијих механизама повезивања
догађаја у роману, а у оквиру њега можемо издвојити три поткатегорије
– синхроницитет као књижевни поступак, синхроницитет као феномен
стварности и псеудосинхроницитет.
Синхроницитет као књижевни поступак за циљ има да подвуче ис-
товременост два или више догађаја како би тиме допринео естетском
утиску и богатству значења дела. Он је еквивалент поступку паралелне
монтаже у филмској уметности, и користи се да би поспешио разумевање
дела наглашавањем смисаоне повезаности одређених догађаја. Најзначај-
нији пример ове врсте синхроницитета јавља се на крају Другог певања
песме „Бледа ватра“, где Шејд синхронизује одлазак своје неугледне кћери
Хејзел на састанак с младићем који ће се изгубити чим је види и њено са-
моубиство након тога са забринутим ишчекивањем њених родитеља код
куће. Овај део почиње експлицитном најавом синхронизације: Ти си од-
мерила ручни зглоб: „Осам и петнаест. / [И ту се време рачва.] (Бледа
ватра, 35).
„Прва прича испричана је поетским транспоновањем чињеница, кроз пре-
плитање имагинације и реалности, онако како се могла одиграти; дру-
га, онако како се заиста одиграла, са прецизношћу којом се човек сећа де-
таља кошмарног сна; сусрећу се на крају певања, уз необичан и изузетно
снажан поетски ефекат – када тензија и неизвесност ишчекивања достигну
врхунац...“5

4 Пол Рикер, Време и прича, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад,
1993, 88–89.
5 Зоран Пауновић, Гутачи бледе ватре, Просвета, Београд, 1997, 209.
182
Артеа Панајотовић

Кинбот ће у свом коментару ових стихова оштро критиковати тај


поступак: „Цео овај део делује ми одвише извештачено и предугачко, по-
готово што су поступак синхронизације до бесвести исцрпли Флобер и
Џојс. Што се осталог тиче, цео образац је савршен.“ (149) Међутим, одмах
након тога и сам ће искористити исти поступак.
И у Кинботовом коментару, додуше само спорадично, појављује се
овај тип синхроницитета, као када у коментару речи „данас“ у стиху 181
износи шта су тога дана радили Шејд, Градус и он, или када поетски оп-
исује како је воз прошао између башти, а хералдички лептир пролетео
у тренутку када је Џон Шејд узео следећу картицу за исписивање својих
стихова.
Синхроницитет као феномен стварности представља управо оно о
чему је Јунг писао, констатацију смисаоно повезаних истовремених до-
гађаја (коинциденција) без претензија да се оне употребе ради књиже-
вног ефекта. Овај тип синхроницитета не јавља се посебно често, али
је присутан у сва четири дела романа. У предговору, Кинбот приповеда
како се, желећи да помогне Шејдовима да покрену аутомобил заглављен у
леду, оклизнуо и у том тренутку аутомобил се ослободио и готово га пре-
газио – његов је пад, каже на аутомобил деловао као хемијски реагенс. У
својој песми, Шејд говори о следећем догађају:
На кори бора видели смо,
Док смо се враћали кући оног дана кад је умрла,6
Празну смарагдну чауру, згурену и жабљооку,
Како грли стабло, и њеног пратиоца,
Смолом слепљеног мрава. (31)
У једном коментару, Кинбот примећује да су Градус, Шејд и он рође-
ни истог дана, Градус и он чак и исте године7; у исто време када је Шејд
писао о загробном животу, Кинбот је ишао да се моли у две цркве, нагнан
бригом за своје спасење. Чак се и у новинама које Градус чита када дође
у Њујорк8 појављује текст о чудноватој коинциденцији: гром је ударио у
телевизор и повредио двоје људи у тренутку када је на њему била прика-
зана глумица изгубљена у олуји. Минут пре Шејдове смрти појављује се
хералдички лептир.
Међутим, у роману је најзаступљенија једна веома специфична врста
синхроницитета коју називам псеудосинхроницитетом. Овај назив чини
се примереним зато што се њиме синхронизују догађаји са два квалита-
тивно различита плана реалности. Користи се, наиме, да би се у „смиса-
ону“ везу довело настајање Шејдове песме у реалном времену и просто-
ру („реалном“, дакако, само на нивоу романа9) са фиктивним путовањем
лика из нараторове уобразиље – Јакоба Градуса. Псеудосинхроницитет
користи искључиво Кинбот, с циљем да својој причи подари веродос-
тојност, да читаоце убеди у њену реалност. Ово остварује тако што од 1.

6 Стихови се односе на Шејдову кћер Хезел.


7 Roth, Phyllis, ed. Critical essays on Vladimir Nabokov, G. K. Hall, Boston, 1984, 84.
8 О значају овог догађаја видети Пауновић, Зоран, нав. дело, 224.
9 О нивоима егзистенције у Бледој ватри видети: Зоран Пауновић, Гутачи бледе ватре,
91-231.
183
Синхроницитет у роману Бледа ватра Владимира Набокова

до 21. јула 1959. године сваки корак Јакоба Градуса на путу од Зембле до
Америке – од бацања карата којим је одлучено да се њему повери извр-
шење смртне пресуде над краљем па све до Градусовог „оваплоћења“ у
Америци када се двоструко време које смо пратили кроз цео роман стапа
у једно – педантно везује за кораке у настанку песме „Бледа ватра“.
„У мислима ћемо стално пратити Градуса док путује од далеке Зембле до зе-
лене Апалачије, целом дужином песме, док следи пут њеног ритма, док про-
лази у рими, открива смисао у наставку стиха, дише с цезуром, спушта се
до дна странице са стиха на стих као с гране на грану, крије се између две
речи (види белешку уз стих 596), појављује се на хоризонту новог певања,
постојано се у маршу приближава јамбским кретањем, прелази улице, ус-
пиње се с путном торбом преко покретних степеница пентаметра, силази,
улази у нови воз мисли, ступа у предворје хотела, гаси светлост над креве-
том док Шејд брише реч, и тоне у сан док песник одлаже перо за ту ноћ.“
(61)
Кинбот је толико уверен у то да његова техника функционише и да
ми верујемо у постојање Градуса, да се не либи да нам сасвим отворено
изложи свој поступак:
„Белешке које се односе на њега тако сам распоредио да прва (види белешку
уз стих 17 где су назначене и неке друге његове активности) буде најнејас-
нија, док оне које следе постају градуално јасније како се градуални Градус
приближава у простору и времену.“ (116)
Он тиме донекле брише границу између синхроницитета као књи-
жевног поступка и псеудосинхроницитета, јер се као веома компетен-
тан приповедач, надарен и образован, свесно користи књижевним сред-
ствима да би остварио свој циљ – уверио нас у истинитост света из своје
уобразиље.
Уз прве стихове песме Градус је изабран да изврши атентат на краља,
а на пут креће када Шејд почиње Друго певање. Коначно, после петнаес-
тодневног потуцања по Европи у потрази за одбеглим краљем и стотина
написаних стихова „Бледе ватре“, Градус 20. јула увече стиже у Њујорк.
„Тако је негде у јутро 21. јула, последњег дана свог живота, Џон Шејд започ-
ео последњи свежањ својих картица (од седамдесет и седме до осамдесете).
Две ћутљиве временске зоне помешале су се да би дале стандардно време
судбине једног човека; није немогуће да су се песник у Њу Вају и лопужа у
Њу Јорку пробудили тог јутра уз исти пригушен откуцај штоперице Мерача
њиховог времена.“ (204)
Примећујемо сличност поступка који приповедач користи кроз цео
коментар са поступком синхронизације који је Шејд употребио при опи-
сивању смрти своје кћери. У оба случаја две приче које смо упоредо пра-
тили сливају се у једну – у трагично велико финале. „Шејд и Кинбот, да-
кле, причају своје приче на сличан начин; примену поступка синхрониза-
ције Кинбот као да је научио од свог „пријатеља“ и књижевног узора.“10
Кинбот псеудосинхроницитет ван приче о Градусовом путовању
употребљава само у још једном случају – да би исприповедао свој дола-
зак у Америку. године 1958, 17. октобра, краљ је спектакуларно падобра-

10 Зоран Пауновић, нав. дело, 209.


184
Артеа Панајотовић

ном слетео у Америку, а истог дана Џон Шејд је доживео срчани удар. На-
ратор, дакле, улазак фиктивних ликова у стварни свет мора да синхро-
низује са стварним догађајима да би им дао убедљивост.
А на самом крају романа, Кинбот се опрашта од нас речима:
„О, можда ћу учинити много ствари! Ако историја дозволи, можда ћу се
вратити у своје обновљено краљевство, и уз велики јецај поздравити грао
обалу и одблесак неког крова у киши. Можда ћу се мувати и стењати у луд-
ници. Али што год да се догоди, где год та сцена била, неко ће, негде, тихо
кренути – неко је већ кренуо, неко ко је још увек далеко купује карту, пење
се у аутобус, на брод, у авион, слеће, хода према милион фотографа, и убрзо
ће зазвонити на моја врата – већи, ваљанији, способнији Градус.“ (226)
Синхроницитет заузима централно место унутар ширег појма
третмана времена у роману Бледа ватра, коме је Набоков приступио на
један традиционалан начин, веома водећи рачуна о хронологији и де-
таљима.11 Синхроницитет овде представља окосницу „конфигуративног
чина [који] се састоји у „обједињавању“ појединачних радњи и згода;
[који] из тог мноштва разноврсних догађаја ... извлачи јединство времен-
ског тоталитета12“.
Синхроницитет игра важну улогу у роману утолико што обједињује
и смисаоно повезује догађаје, даје им кохерентност и виши смисао. Он
спаја два плана егзистенције, који би се без њега изгубили у својој непо-
везаности. Роману даје слојевитост и могућност читања на више начи-
на. Можемо дозволити да нас Кинбот заведе својом причом и убеди да је
Зембла стварна, да Градус и Чарлс Вољени заиста постоје, или пак не по-
веровати ни речи.

Литература:
Јунг, Карл Густав, Дух и живот, Матица српска, Београд, 1978.
Набоков, Владимир, Бледа ватра, Народна књига, Бигз: Београд, 1988.
Пајлон, Кевин, „Хронологија Бледе ватре“, Нови видици, бр.1, Београд, стр. 98-
105.
Пауновић, Зоран, Гутачи бледе ватре, Просвета, Београд, 1997.
Рикер, Пол, Време и прича, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови
Сад, 1993.
Roth, Phyllis, ed. Critical essays on Vladimir Nabokov, G. K. Hall, Boston, 1984.

SYNCHRONICITY IN VLADIMIR NABOKOV’S PALE FIREA


Summary
The article defines three types of synchronicity that are present in the novel – synchronicity
as a literary device, synchronicity as a phenomenon of reality and pseudo-synchronicity. It

11 Детаљније о овоме видети: Кевин Пајлон, „Хронологија Бледе ватре“, Нови видици,
бр.1, Београд, 98-105.
12 Пол Рикер, нав. дело, 90.
185
Синхроницитет у роману Бледа ватра Владимира Набокова

explains where and how they appear and the ways they interact with each other. The domination
of pseudo-synchronicity as a means of persuading the reader into the reality of the narrator’s story
is asserted. The article further explains the mechanisms which the narrator uses to synchronize
events on the two planes of reality, the birth of a poem and the fictitious voyage of a character
from his imagination. In the end, the place and role of synchronicity within the broader concept
of treatment of time in this work and its importance for the novel as a whole are determined.
Artea Panajotović

186

View publication stats

Anda mungkin juga menyukai