Anda di halaman 1dari 137

САДРЖАЈ

Реч аутора

1. Из науке у политику
Одакле ја у политици
Мој пут ме одвео у хашку а сада у шведску робијашницу
Афера Кецмановић
Скривање смрти сарајевских беба
Шта су усташе радиле Плавшићима
Наивно сам мислила да ће демократија решити међунационалне односе
Нека не траже од мене да припадам нацији Бошњака

1990. година

2. Нове партије, нови људи


Само да се сачува моја отаџбина Југославија
Странка која не збуњује али ужасава
Неки Алија Изетбеговић
Шаховница опет на Дрини
Моја партија мора бити српска и демократска
Петровдан за памћење
Алија Србин пре успостављања муслиманске нације
Радован само у почетку скроман
Кољевић ме позива на седницу Савета СДС-а
Србенда Максимовић
Била сам наивна у погледу циљева
3. У Председништво уместо у Академију
СДС ме предлаже за члана Председништва БиХ
Ниси изабрана за члана Академије
Радованов модел: профитер
Леден Титов Дрвар
Велибор маше кажипрстом
Председнику место Радована
Била сам сигурна да ће Анте победити
Све је могуће – то је Драган Калинић
Раније један ЦК, сада три ЦК
4. Алијина ера
Фаца далеко од цивилизоване
У многим ситуацијама он први, Радован други
Један у облацима, други са четири ноге на земљи
Изузетно препреден бескрупулозни фанатик
Фикрет Алији: биће времена за мене али ти га немаш
„Наши људи“ – то је повелика мафијашка организација
Ја сам њима била смешна
Уговор између народа и свакога од нас
Алија прво у посети Валдхајму
Сви смо подржали одлазак у Либију
Алија: биће тероризма
Алија: Срби и Хрвати нису довољно бројни да 6и могли да нас прогутају
Алија: Ја сам Бошњак српског, хрватског или муслиманског поријекла
Изетбеговић темпира када ће изазвати ратни сукоб

2
Председништво БиХ – приватно предузеће Алије и Ганића

1991. година

5. Превара у парламенту БиХ


Баријера Крајишник
Милошевићу сам на првом сусрету забележила минус
Зашто ме нису обавештавали
Зашто одлазе по памет Милошевићу
БиХ је лабораторијска творевина
Неко је из врха СДС-а доставио све што је Тужилаштву потребно
Превара са своје поштених професора
Љигави Ганић
Лукавство Крајишника против Алијиног
Муслиманска и хрватска превара у Скупштини БиХ
Нерегуларни Меморандум
У питању је једно слово
6. Фигурирамо
Калинићев интерес: функција и новац
СДС тражи девизе на Оснивачкој скупштини српског народа БиХ
СДС-у смешно кад добије моју чланарину
Караџић, Крајишник, Буха и Милошевић су знали шта ће бити
Тражила сам да Ганић буде председник после Алије
Ганић: Убиј Алију
Црне усташе у централној Босни
Кољевић и Биљана ће фигурирати
Моје обавезе потпуно је преузео Крајишник
Мома је постао фактор

1992. година

7. Гасим ватру по Босни


Нападнути српски сватови
Идеја о кристалној ноћи
Борас мора да дигне три прста
Жеље 1992.
„Јалова српска краво“
Бомба за мене у женском тоалету
Уперен пиштољ у мене
Ја у комисијама, Кољевића нигде нема
Чврсто сам одлучила да дам оставку
Аркан није место
Тај незнани командант загрли ме и пољуби
Српска застава на минарету у Бијељини
Дволичњак намешта клопку Фикрету и мени
8. Алија и амбасадор
Алија повукао свој потпис
Превејани амбасадор: „Јавите да повлачите свој потпис“
Крунски аргумент Тужилаштва против мене
Ченга не сме да говори без дозволе Изетбеговића
Кога је са седнице звао Алија
Алија: „Ко ти је дозволио да говориш?“ Ченга: „Ти, Алија, прије петнаест минута“

3
Алија: „Жртвоваћу мир за суверену БиХ“
9. Оставка. Одлазим
Караџићев мачак у Холидеју
Признат суверенитет БиХ
Оставила сам оставку без поздрава
Кренуло је зло. Почео је рат
10. Одлазе Караџић, Кољевић
Морала сам мајку „киднаповати“ из њеног стана
Муслимански снајперист задужен за мене
Снимљени моји телефонски разговори чекали су ме у Хагу
Евакуишу се Караџићи, Кољевићи, Дутине... Мене нису обавестили
Радован је дубоко нехуман и неодговоран човек
Радован је кукавица
Била сам поражена
11. Мој пакао у Сарајеву
Љиљани на береткама
Сваки Србин Сарајлија имао је свог „чувара“
Муслимани беже у Београд
Принц,Торнбери и Аркан на Опленцу
Крајишник се ту и тамо јави, Караџић никада
Траже оружје у бившем мамином стану
С Морионом на Илиџи
Спашавам Торнберија који ће касније сведочити против мене
Кљујић: „Срешћемо се на суду за ратне злочине“
Кљуја, склони се, ја водим ову операцију
Кастрација 27 српских младића
Кажем Радовану: „Нека Вас бирају за шта хоћете“
Кад пре сашише димије
Први пут чујем: Ћело, Јука, Талијан...
Требало је да се изврши линч над породицом Плавшић
Падам у несвест
12. Долази 22. мај, одлазим из Сарајева
Ђело хапси мог брата и снаху
Бадава молим Фикрета за помоћ – Помаже Доко
Хрват из скупштине БиХ: наредна ноћ је опасна за мене
Алијина полиција спремна да ме хапси
Извукли смо се из Сарајева 22. маја
Храним се у народном ресторану
Не прихватам туђу викендицу
Народ се жали само мени, други су се дистанцирали
Укида се председништво, Караџић је председник
13. Радованов путоказ народу
Седнице могу без свакога али без Моме никако
Радован никоме не даје овлаштења док је одсутан
Најважнији састанци су неформални састанци Радована и Моме
Потпуне информације имају Момо и Радован, остали само селективне
Радован: „Нека народ иде у п. м.“
Више од 120 сарајевских затвора за Србе
14. Благо цару Радовану
Специјални саветници Дафина Милановић и Клара Мандић
Радованово образложење: Дафина је корпулентна и добро обучена жена
Горажде није власништво СДС-а

4
Радован има апартман у Интерконтиненталу Бгд
Радован је илузионист и зато опасан: „За нови град довешћемо Дрину на Пале.“
За неке је све на продају
Народ има право да оптужује руководство
Целе породице су са децом скакале у Дрину
Чекамо да почне седница а Радован спава
Радованова секретарици касније диктира закључке
Издиктиране оригинале записника за потписом Караџића видела сам у Хагу
Записници кажу да сам била присутна на свим седницама а нисам
За Председника Републике, Драган Бојић
Мерцедес наручен за мог мандата користи Радованова супруга
Влада купила кућу Караџићу
Соња са кучетом у хеликоптеру, српски рањеник на земљи
Часни изузетак Ђерић
Радован: „Да и Љиља присуствује седницама, досадно јој код куће.“
Љиљана, члан делегације
Женске ташне као оружје у Интерконтиненталу
Љиља хоће да буде Мира
15. Караџић – Младић
Да ли шверцамо са муслиманима?
Радован: „Треба од нечега живети“
Напухао си се генерале
Војска из Сарајева евакуише цвеће старешина
Компарација Караџића и Младића била је неизбежна – све највише оцене добио је
Младић
Младић је јак, храбар, скривање није за њега
Радован ме не чуди, он је кукавица
Паљани: Момо и Радован су нам укаљали образ
Ја сам одмах била за грб Немањића
Радован није против круне ако би је он носио
Тешко сам наговорила Радована да прими Слобину опозицију
Радован је одавно радио за ДБ
Једина сам била јавни и стварни опонент Милошевићу
Радован сматра да је Слоба српска вечност
Имамо краља: то је Радованов Саша
Радован: „Престолонаследник Алекса“
Када сам постала Председник, грб Немањића је постављен на шајкачу
Крајишник уводи екавштину
Након рата Радован је директно рекао да ће ме убити
Младић не зна када треба да се крсти
У једном дану 30 опела
Трагедија на Жепи је заташкана
16. Моје место међу злочинцима и сведоцима
Председништву БиХ били познати логори за Србе али њих не суде
Мене суде јер нисам знала а требала сам знати
Никада нисам присуствовала преговорима, тзв. џентлменским споразумима
Радован: „Важно је да постојимо, макар не радили ништа“
Алијини експерименти Маркале 1 и Маркале 2
Холингворт: „Она је задња особа којој би се смело судити“
Предложила сам да Сарајево добије струју и воду
Све је урађено, струја није дошла – није дозволио Алија
Алијине злочинце и лукавства толерисао Запад

5
17. Моја борба против бандита и пљачкаша
Пара има за Радованов џеп али не за истину у светским медијима
Радован: „Ми немамо за то пара а истина ће доћи на видјело“
Највећу новчану помоћ из Швајцарске преузео Караџић
Мићо Којић да Радовану 150 хиљада ДМ али није добио потпис
Поново сам на Грбавици која је постала полигон за одстрел
Шаза снајпериста
Батко пљачка под патронатом Момчила Мандића
Нисам знала шта је етничко чишћење
18. Сукоб са Радованом и Момом
Радован: „Ми нећемо да победимо“
Тражила сам да ухапсе двојицу министара
Мој први озбиљан сукоб са Радованом и Момом
Радован: „Тражите да одсечем своју десну руку“
Кољевић и ја Радовану: „Или ми или њих двојица“
Редослед суштинске власти: Радован, Момо, Мандић, Станишић
Премијер има власти онолико колико Радован дозволи
Мандић ми шаље поруке да ће ме ликвидирати
Соња Караџић забранила моје појављивање на паљанској телевизији
Нисам прихватила Мандићево извињење
Зашто сам ја међу њима?
Моја највећа жртва за српски народ је то што сам била принуђена бити са таквим
људима
Претња пиштољем новом премијеру Влади Лукићу
Криминалци ломе руку Милици Кољевић
И Младић се препао Мандића
19. Унапред злочинци
Секретар руске амбасаде у Београду: Срби унапред одређени као злочинци
Нобеловац Визел сведочи против мене
Да ли продајемо непријатељу оружје и муницију? Караџић на седници скупштине:
„Да“
Министар Калинић скупио више од 3 милиона долара за прво српско породилиште
Пријатељска помоћ Грка
Ивић, свештеник – лопов доноси лажну помоћ
Озренац, предратни пиљар, пљачка хуманитарну помоћ
О току преговора у Женеви не знам ништа
Радован и Момо знају све
20. Сама у Приједору
Св. владика Николај: „Ако си Србин мораш бити честит“
1992. се трезним – ако је то критеријум онда нас веома мало има
Сматрала сам да је рационално да се не гине за територију која није наша
Силајџић лаже, Запад зна
Не дају ми грејалицу у војном хотелу на Јахорини
Беара и КОС на Јахорини
Тајанствена и непријатна атмосфера
Главни штаб ме исељава са Јахорине
Приједорска скупштина
Нико ми не прилази
Најбоље је да се више не враћам у салу и да напустим Приједор
Креатори целокупне спољјне и унутрашње политике су Радован и Момо
Радован: „Ја не знам зашто Вас Љиља тако мрзи“
21. Написала сам оставку

6
Одлучила сам да на заседању скупштине у Зворнику поднесем оставку
Колико сам пута покусала попару због Радованове породице
Један од јадника: „Нису то појединци, то је цео СДС“
Написала сам оставку и отишла на Пале
Погодило ме Радованово: „Шта ће рећи народ, шта ће рећи борци?“
Не постоји Председништво, само Радован и Момо
22. Зворничка скупштина
Радован и Момо одиграли своју улогу у рушењу Ђерића
Лукић чека исту судбину као Ђерић
Предложила сам укидање Председништва. И укинуто је
Људи у црнини траже састанак са Караџићем
Радован: „Ухватила вас је хистерија а то се лечи шамарима“
Жена у црнини: „Проклет био“
23. И на крају паре
Радован незаинтересован за судбину Срба Сарајлија
Цела ташна пуна долара али власник не жели да је преда Караџићу
Ово је од мене као и оних 15 хиљада долара које сам јуче предао Караџићу
Предаје се аеродром. Караџић
Џентлменски споразум са Бобаном
Била сам Председник РС а Буха је у име СДС-а договарао размену територија
Намбијар: Само Срби признају да нису анђели
Добро је што нисмо знали ко је све радио Србима о глави

7
РЕЧ АУТОРА

Увек сам поштовала људе који се одговорно односе према послу кога обављају, без
обзира да ли је то најједноставнији физички или неки високоинтелектуални посао. Када о
овоме размишљам у мом сећању појављују се ликови које сам, чак из детињства управо по
тој особини запамтила. Није их се тешко сетити јер их је, нажалост, увек било мало.
Што сам више долазила у контакт са људима и како је време пролазило а животна
искуства се умножавала, такве личности су све више добијале на вредности, као нешто
уникатно, нешто што се ретко среће и зато треба да буде вредно пажње и поштовања.
Насупрот њима, увек сам зазирала од оних који једноставно не знају шта значи бити
одговоран према послу, према прихваћеним обавезама, према људима.
Један начин исказивања одговорности јесте и подношење извештаја као и обавеза да се
ужој или широј јавности презентују стечена сазнања и искуства, јер то не сме остати
власништво појединца или уског круга људи. На крају, то је и обавеза према нацији јер „није
српски ћутати“.
Не само да поштујем одговорне људе него сам настојала да и ја развијем код себе ту
особину и да ми та врста људи буде узор.
Скоро четрдесет година радила сам у професији где је обавезујуће сваке четири године
поднети извештај о раду од којег зависи да ли ћу и даље остати на том послу. А и свако
предавање студентима доживљавала сам као тест о успешно или неуспешно обављеном
послу. Временом сам стекла навику да на крају дана сама себе у том правцу преиспитујем.
Тако сам наставила и када сам, стицајем прилика, прешла из науке у политику, свесна велике
одговорности коју ми је народ поверио бирајући ме за једног од два представника српског
народа на новембарским изборима 1990. године.
И тада сам, по навици, наставила да на крају дана постављам себи питање: шта сам
данас урадила за свој народ?
Тако то траје цело време и док сам била активна у политици, док сам била слободна.
Тако сам наставила и за време мог кратког суђења у Хагу, као и у овим затворским данима,
исписујући овај извештај СВЕДОЧИМ о предратним, ратним и постратним збивањима а
упућујем га мом српском народу за његово наравоученије.

НЕКОЛИКО НАПОМЕНА:
Ово је књига која обухвата догађаје до краја 1992. г. и то само оне у којима сам учествовала.

Назив књиге СВЕДОЧИМ је за мене обавезујући, као да сам се заклела да ћу говорити


истину и само истину и ништа осим истине, тако ми Бог помогао.

Други део, који сада пишем, обухватиће само кључне догађаје од почетка 1993. до завршетка
мог мандата као председника, значи до завршетка мог ангажовања у државним пословима.

Жао ми је што нисам могла укључити неки документ и неку фотографију а то се односи и на
другу књигу. Ништа од тога немам овде.

Текст треба да буде штампан ћирилицом и екавштином.

8
1. ИЗ НАУКЕ У ПОЛИТИКУ

Одакле ја у политици
Мој пут ме довео у хашку а сада у шведску робијашницу
Афера Кецмановић
Скривање смрти сарајевских беба
Шта су усташе радиле Плавшићима
Наивно сам мислила да ће демократија решити међунационалне односе
Нека не траже од мене да припадам нацији Бошњака

Најчешће питање које су ми новинари у задњих десет година постављали гласило је,
отприлике овако: како сте се ви, универзитетски професор, научни радник и по свему
успешни у свом послу а одувек аполитични, нашли у политици?
Интересовало их је како се ја без икаквог претходног искуства, нађох у вртлогу
предратних и ратних збивања на територији бивше Југославије.
Интервјуи дају сувише мало простора да бих могла тако нешто компликовано,
непрагматично и несвакидашње, лако објаснити. Управо због тога, на тако постављено
питање, следио је кратак одговор: зато што сам била антикомуниста. Овакав одговор тражи
објашњење за које до сада нисам имала прилику.
Заиста, одакле ја у политици ?
Тачно је да сам била аполитична, али у најужем смислу те речи. Међутим, далеко од
тога да сам била незаинтересована за збивања око мене, од питања како људи живе, какви су
односи међу њима, шта је са моралом друштва у којем живим, до питања какви су односи
међу народима у мојој отаџбини Југославији, па даље: шта се дешава са мојим, српским
народом јер његову муку и трагедију из недавне прошлости добро памтим и још ме боли.
Међутим, оно што у тој фази моје „аполитичности“ привлачи мој интерес, о чему
размишљам, што ме брине, јесте да ли друштвено уређење дозвољава и омогућава развој
свестране слободне личности, да ли постоје услови за развој свих позитивних потенцијала
којим нас је Бог обдарио, да ли се стимулише оно што је у човеку квалитетно, или је обратно.
Јер, од човека све зависи на овој планети. Много је добра створио, али и много зла.
Када говорим о овим условима и постављам себи оваква питања, онда је то већ
политика, и ја нисам индиферентна. Напротив, могу да будем врло ангажована. Али
искуство, властито и туђе, научило ме је да није препоручљиво бити усамљен у борби за
добро и да за то треба одабрати право време.
О овоме сам водила рачуна и због тога често остављала утисак аполитичне личности.
Деценијама сам радила као просветни радник са младим људима, па зар ми је могло
бити свеједно какви су они, хоће ли сво богатство доброте и племенитости остати закржљало
у њима и да се, не дај Боже, развију у негативне личности. Хоће ли њихове интелектуалне
способности доћи до изражаја и да ли ће бити у хармонији са њиховом духовном надградњом
и да ли уопште поседују ту духовну димензију.
Зашто сам била оптерећена овим и зашто сам толико стрепела?
Било је разлога јер су услови били далеко од задовољавајућих.
Режим који је успостављен 1945. увео је неке чудне критеријуме и нове категорије
вредновања као нпр. комунистички морал, наша истина, једнакост, диктатура пролетаријата и
још низ сличних небулоза. Ако постоји више морала, више истина, онда не постоји ни морал
ни истина. Једнакост је варка. Ко је могао у ово да поверује? У природи нема једнакости него,
напротив, различитости и то јој даје лепоту и снагу. А човек је део те природе.
Мешати настојање друштва да се ублаже разлике у животном стандарду са
способностима људи погрешно је. Зар сме да постоји диктатура једног друштвеног слоја над
другим или човека над човеком, или једног човека над људима? Зар то није у супротности за
прокламованом једнакошћу?
Када се присећам тог времена и онога што нам се сервирало, оних лажи и глупости под

9
фирмом „најхуманијег друштвеног система“ и када се сетим колико је људи то прихватило
као тачно и истинито, буде ми тужно и жао што су и неки паметни људи томе подлегли. Све
је то било нарочито присутно и неподношљиво првих десет година комунистичке владавине.
У свом трајању од педесет пет година неколико пута се систем мењао, али само камелеонски,
да завара и да тако опстане. Суштина је увек остајала иста.
Све што се дешавало у друштву одражавало се и на универзитетски живот који сам
добро познавала. И ту је у току времена било одређених козметичких промена али није било
говора о слободном и независном универзитету. Смернице рада и развоја ове
високообразовне институције одређиване су у Централном комитету а често и у полицији.
Амбиције многих професора, нажалост, често су биле усмерене према овим институцијама,
те није чудо што су се неки од њих, као и неки студенти, бавили више шпијунажом и
потказивањем својих колега, него својим наставничким обавезама. Неки су манифестовали
своју идеолошку исправност носећи качкете, црне, као што је Лењин носио. То им је био знак
распознавања. Шешир није долазио у обзир јер асоцира на супротно идеолошко опредељење.
Тако су они, комунисти, резоновали, нарочито у почетној фази своје владавине.
Присећам се догађаја из тог времена а ради се о једном шеширу – шеширу моје мајке.
Била је зима 1946. Мама је морала негде да иде трамвајем. На глави је имала мали спортски,
клош шешир. Није носила мараме. Сећам се да се врло брзо вратила, поцепаног капута,
изубијана, држећи чврсто у руци тај смеђи шешир. Шта се десило? У трамвају су неки гласно
негодовали речима: „види госпоје и шешира“. Сличне примедбе су се умножавале а било је
гурања, потезања за капут, ударања... тако да су је на крају из трамваја изгурали на следећој
станици. То је била слика диктатуре пролетаријата. Моја драга мама дигла је шешир са главе,
чврсто га држећи у руци и бранила се од помахнитале руље која је била спремна на обрачун
са „класним непријатељем“.
Већ 1948. мој тата, доктор биолошких наука, премештен је из Земаљског музеја, у то
време једине научне институције у Сарајеву, на вечерњу гимназију где су се експресно
стварали високи официри УДБЕ, чланови СК, тј. владајућа елита састављена од оних који су
сматрали да им школа и образовање недостају али више од оних који су сматрали да су
завршили „комунистичке универзитете“, како су говорили, по „казаматима и робијашницама“
Краљевине Југославије. То су они који су после рата куповали дела Маркса, Енгелса и
Лењина, као метражну робу за своје библиотеке.
Три године трајала је татина борба са режимским захтевом да уђе у партију, да се
претплати на лист БОРБА и да преуреди научну збирку Природњачког одељења према
партизанској песми „Шума нам је мати, шума нам је дом.“ Одбијање ових захтева
подразумевало је различите врсте малтретирања али и прогон. У случају мог оца били су сви
одбијени. Овакве притиске и друге прљаве послове обављали су режимски послушници,
жбири са неким експресним докторатима и они са непуном основном школом али
високопартијски позиционирани.
Била сам у седмом разреду гимназије када нас је професорица биологије Босиљка
Грујић повела на предавање које су држали неки „научници“ у сали НАПРЕТКОВЕ
ПАЛАТЕ. У ствари, то су били узгајивачи нових сорти житарица. Били су на линији
Лисенковог учења, тј. да спољни фактори изазивају у организмима промене које се могу
усмеравати у жељеном правцу. Ово учење било је прихваћено не само у Русији него и у
целом источном блоку и било је у служби државне политике. Зар је смео неко томе да се
супротстави или да изрази неку критику или сумњу у тачност тог учења? Да, усудио се то да
учини мој тата, др Светислав Плавшић, и да након предавања говори о генетичкој школи
Запада, о генима као материјалној основи наслеђивања. Нажалост, било је неких са
докторатом наука који су се обрушили на његово „схватање генетике“. Моја професорица
поклопила је лице руком и рекла: „шта би твом тати“? А ја сам га разумела и била поносна на
њега. У року од осам дана добио је решење о пензионисању. Не повијајући се под овом
врстом удараца, а било их је превише, мој тата је умро 11. новембра 1949. године.
Било је много сличних и тежих трагедија. Многи су људи изгубили животе, многе

10
породице су национализацијом доведене на руб егзистенције, као што се десило и великој
породици мог тате. У њиховом случају оно што су усташе започеле, партизани су довршили.
Било је и оних који нису имали никакве везе са комунистичком идеологијом али су умели да
јој се прилагоде и да у току времена убеде себе а и друге да су увек били лево оријентисани.
Овако дволични, одгајали су и своју децу, људи су се савијали, повијали и тако опстајали.
Колико се младих девојака стасалих за удају, из грађанских буржоаских породица поудавало
за оне који су дошли из шуме, који су из неких других средина и потпуно другачијих навика.
У већини случајева ту није било љубави. То је био начин преживљавања целих породица. Ни
једна од ових варијанти није била наша. За моју породицу постојао је само један пут, онај
који су нам наши родитељи показали и тим путем корачам од како сам свесна себе. Они који
ме дуже познају рећи ће да ме је тај пут и довео у хашку а сада шведску робијашницу. Тачно
је, али сама сам га изабрала.
У току рада на Природно-математичком факултету у Сарајеву настојала сам да свој
посао као професор и научни радник обављам савесно. Није то било тешко, све је у том
послу било изазовно, за мене најинтересантније и обављала сам га са великом посвећеношћу
и љубави. Каријеру сам изграђивала постепено, не прескачући звања, што је иначе био случај
код политички подобних људи. Дакле, нисам напредовала по основу друштвено-политичке
подобности него на основу постигнутих резултата и струке.
Моје колеге на факултету, не сви али већина, имали су толерантан став према мојој
политичкој незаинтересованости и неким мојим принципима од којих нисам одступала а
били су у супротности са владајућом идеологијом. Знали су да сам побожна, да идем у цркву,
да славим верске и националне празнике. Ипак, било је покушаја да се ово употреби против
мене као професора, педагошког радника. Постављали су питање да ли се може и један
биолошки предмет предавати без солидне марксистичке основе. Често је ово био изговор да
се реше некога ко у време њиховог избора поставља питање несразмера између друштвено-
политичког ангажмана и онога у струци. А то сам често чинила.
Средином осамдесетих већ је сваком паметном било јасно да су живот и време показали
све недостатке и неодрживост комунистичке идеологије и режима. Чак су и водећи људи, не
само код нас, него у целом Источном блоку, невољно признавали многе промашаје. У тим
годинама неке позиције су биле доступне и непартијцима. Тако сам ја изабрана за декана
Природно-математичког факултета и за председника Комисије за науку СР БиХ. Са ових
позиција могла сам да утичем на нека збивања на Универзитету, и да покушам полако да
извлачим ту институцију испод шапе Централног комитета Савеза комуниста. Мислим да је
био добар тајминг за то, сазрела је ситуација и било је потребно неколико иницијалних
потеза. Навешћу само неке.
Први пут од доласка комуниста на власт, 1987. бирамо ректора универзитета са листе
кандидата коју су доставили факултети а не са листе која је, по обичају, долазила из ЦК. За
мене је то био догађај за памћење који је, истовремено, давао наду да ће се ипак нешто
позитивно десити и да ће ући макар дашак демократије у институцију у којој радим.
Међутим, много их је који су навикли на устаљену праксу, тј. да бираш онога који мора
бити изабран. Неће да потроше труна енергије, да искористе тренутак, шансу, и да урадимо,
сви заједно, нешто позитивно за целокупно друштво. Почели су да делују лобији, почела су
групашења и прљаве закулисне игре. Неки су у томе учествовали јавно а неки испод жита. У
таквој атмосфери дочекали смо седницу Савета универзитета чији сам била члан и где сам
енергично бранила наше право да кандидујемо и да бирамо ректора. Наравно, то што је
требало да се успостави као закон, први пут након толико година, бранила сам и заступала,
недвосмислено и енергично држећи страну нашег кандидата, професора доктора Ненада
Кецмановића. Оно што није било занемарљиво у босанско-херцеговачкој средини јесте
национални кључ. За мене то није било од неког значаја, али у овом случају, употребила сам
и тај аргумент образлажући да после дужег времена, коначно, на чело универзитета треба да
дође ректор српске националности. Посебно је било значајно супротставити се једном од
професора који је увек пактирао са ЦК и преносио директиве из те институције на наш

11
факултет. Био је нека врста сиве еминенције која увек делује али преко других. Тако је било и
у овом случају. То је био академик Љубомир Берберовић. Ненавикао, али и они око њега, на
отворену и аргументовану расправу а ја сам такву наметнула и осоколила и друге да је
прихвате, изгубио је ову битку.
Наш кандидат, професор Кецмановић, изабран је за ректора универзитета. Али ово ипак
није био завршетак него само полувреме једне прљаве игре. Они који су били поражени на
седници Савета универзитета нису могли да се помире са таквим исходом али и очитим
губљењем свога утицаја. Они су посегли за оним што су у првом полувремену недовољно
користили а то је УДБА и ЦК. Сви заједно организују партијске састанке на факултетима и
другим институцијама, на којима пласирају тезу, прво врло конспиративно (а све се знало), а
касније јавно, да је новоизабрани ректор „британски шпијун“. То „спектакуларно откриће“
удбашких шњуфала и потказивача подржано је „ауторитетом“ губитничког лобија са седнице
Савета. О овом случају, кога су назвали „афера Кецмановић“ расправљало се на свим знаним
и нама непознатим нивоима. Ја могу да говорим и сведочим о састанку којем сам
присуствовала као председник Комисије за науку. Далеко од тога да сам била индиферентна
према овоме што је потресало универзитет. По њиховој устаљеној дугогодишњој пракси
ударили су прво на углед Кецмановића као човека и професора и почели да говоре о
породици Кецмановића. Тако су они бескрупулозно рушили и уништавали многе људе у току
њихове владавине. На сличним састанцима где је било тешко наћи човека који би се усудио
да им опонира, уништавали су и мог покојног тату и многе друге честите људе. Све ми је то
прошло кроз главу и додатно ме мотивисало да свом својом снагом и упорношћу станем не
само на страну једног невиног човека или на страну демократије, него да се борим за правду
против неправде, за добро против зла. Када је то у питању није ми никад недостајало
храбрости и енергије, како тада тако и у каснијим догађајима и неким потпуно различитим
ситуацијама. Колико сам у томе успевала, то је друга ствар. Било је и победа, не мојих него
правде, истине и добра, али уз велике жртве и уз бројне конфликте са људима. Али и када
није било победе, било је користи, јер ово што сам радила и говорила било је увек јавно и на
тај начин примером сам покретала и друге у позитивном правцу, да не буду опортунисти, да
се мора поднети и жртва, да би се дошло до неког општег бољитка и напретка.
Дакле, на тој седници Социјалистичког савеза радног народа (ССРН), где се о „ректору
– шпијуну“ и „државном непријатељу бр. 1“ водила расправа, учествовала сам не само
бранећи ректора, него раскринкавајући људе и њихове мотиве који су режирали ову аферу.
Прво, то су они који се не могу помирити са чињеницом да нису више алфа и омега на
универзитету али и у друштву уопште. Друго, оптужила сам и тражила оставку два министра,
министра унутрашњих послова и министра образовања. Они су били присутни па сам имала
прилику да водим дуел, посебно са министром унутрашњих послова. Били су повређени, јер
како се може десити да неко исказује сумње у њихову исправност а њима није сметало да
паушално прогласе једног човека „државним непријатељем“. Министар унутрашњих послова
почео је да демонстрира моћ. Знала сам да се неће моћи дуго контролисати па је тако изазвао
многе присутне против себе. А у случају министарства за образовање, моја порука је била да
не може свако обављати тај посао. Наравно, нико од њих није дао оставку, али били су
повређени и зато опасни. На крају, Кецмановић је остао ректор а и ја декан ПМФ-а.
У јесен 1986. збио се један догађај који, као и овај претходни, одсликава стање у
друштву али и на универзитету. У том догађају била сам непосредни учесник. Моја колегица,
микробиолог на Медицинском факултету, др Мира Надеждин послала је неколико узорака за
електронскомикроскопску анализу. Наша лабораторија била је у то време добро опремљена и
позната не само у Југославији него и у свету одакле су нам често слали узорке материјала на
претраге. У овом случају, три часа након примитка узорака, могли смо са сигурношћу
известити да се у ткиву налазе сферични вируси. Боље речено ткиво се не види од мноштва
вируса. Иза овога добила сам повратну информацију да узорци припадају бебама старим два,
три дана а ради се о плућном и срчаном ткиву. Узорци су били пореклом из Дечије клинике
где је већ умрло седам беба. До вечери стигли су узорци од још седам беба што значи да је у

12
врло кратком року умрло 14 беба. То је био трагичан биланс једне инфекције до које није
смело доћи. За даљњу идентификацију вируса била су потребна друга испитивања која трају
најмање до седам дана и више. Али ови подаци до којих смо дошли у једном дану, били су
довољни да се предузму мере спречавања ширења инфекције.
На основу наших анализа и консултација литературе, закључили смо да се ради о
вирусу који се шири у нехигијенским условима, о тзв. инфекцији прљавих руку која је за бебе
које још увек немају изграђен имуни систем, фатална, а за одрасле не, осим што служе као
преносници. Одмах сам тражила списак особља, медицинских сестара које су биле у
контакту са бебама. Једна од њих се тек вратила из Либије и није прошла рутинску претрагу.
Њени узорци из црева показали су присуство истог вируса. У званичном извештају покушали
су да прикрију број умрлих беба. Јавности је саопштено да су умрле четири бебе онда када
сам завршила анализу ткива четрнаесте бебе. Међу тим бебама биле су две које су дошле на
свет уз велику и дугогодишњу муку и лечење родитеља. Није ми било познато какве су се
животне драме дешавале на Педијатријском одељењу, не само када су бебе у питању, него и
унутар руководеће хијерархије али и у министарству здравља. Јавност је била узнемирена и
тражила је истину. Мој извештај је био сасвим стручан, али бројке узорака уништавале су оне
који су или хтели да прикрију, као и онај део који се односио на појаву инфекције. Нисам
знала да је та истина тако снажно погодила министра здравља који ми се телефоном обратио
оштрим и бахатим тоном, тражећи да своју изјаву за јавност изменим, иначе, како је
министар рекао, „никада нећете бити изабрани у звање редовног професора“. Ја сам у том
звању била већ пет година. Знала сам да је политички јак човек, јер по тој линији је и дошао
на чело тог ресора али, истовремено и осветољубив човек. Таквих се нисам никада бојала.
Описала сам само неколико догађаја са универзитета који су имали и шире импликације
и који одсликавају опште стање у друштву у току осамдесетих, када је режим губио своју
снагу, али навике, начин понашања и размишљања остали су непромењени. Гајила сам наду
да падом режима нестају овакве појаве, мислим на претње, уцене и да је то везано само за
комунистички поредак. Нажалост, данас могу да кажем да те методе имају широку употребну
вредност. Али када сам видела да је то у употреби и у земљи у чијој изградњи сам и ја
учествовала, и то у још горој варијанти где Србин упућује претњу и уцену Србину, била сам
очајна. Па ако сам се у комунизму борила против тог зла, зар сам могла бити другачија и
мирно посматрати то у мојој, нашој Републици Српској. Те методе су својствене
тоталитарним, аутократским системима, без обзира да ли леве или десне оријентације,
својствене су онима који не поштују закон него силу, једнако и ученим људима као и
силеџијама.
Када је комунистички режим био у зениту своје моћи, моја генерација је била у цвету
младости и због тога се све лакше подносило. У тим годинама нисмо били склони неким
дубљим анализама, били смо срећни да је рат завршио, желели смо све да надокнадимо од
онога што нам је рат онемогућио. Знали смо, и били смо ненадмашни у томе, да се радујемо
малим стварима, нпр. купању у Жељезници (река поред Илиџе) и повратку, пешице, у десет
километара далеко Сарајево. То је било уживање, није било умора. Или, најобичнија хаљина
од цица коју сам почела шити ујутро а после подне је већ облачим. Ни једној хаљини из
бутика нисам се радовала тако као тој са плаво-белим цветићима. То време мог живота,
неангажовање у неким организацијама, срећна породица, вера, побожност, традиција,
сачували су ме да ни у једном тренутку не поверујем у причу о „бољем животу“ и у песму
коју су певали у то време: „Америка и Енглеска биће земља пролетерска.“
Барјактари комунистичког поретка без гриже савести, приграбише све оно што су
другима одузели са образложењем да је то све општенародна имовина. Да би све дограбили
изводили су пред суд људе са оптужбом да су буржуји и кулаци а то значи народни
непријатељи што је значило одузимање све имовине. На тај начин десетине и десетине
хиљада људи доведени су до просјачког штапа. Национализацију су провели у име
једнакости а већ су након неколико дана своје владавине отворили, само за њих, радње, где су
се снабдевали храном и одећом која је била недоступна другима. Тако је народу ратно

13
гладовање продужено до даљњег а они су се дистанцирали од народа и беде у којој су људи
живели у постратном периоду. Једина једнакост је била у томе што су сви били другови и
другарице. Међу владајућом гарнитуром било је и оних који нису имали завршену ни
основну школу, али било их је и школованих само са ниским моралним вредностима, без
душе – прави комунистички роботи. Они су били најодвратнији. Памтим једног. Када му је
речено шта су усташе урадиле Плавшићима за време рата он је додао: „за нас мање посла.“
Нажалост, Србин. О поступцима према свештенству да и не говорим. Обрушили су се на
религију и цркву. Како су могли и помислити да ће лако срушити институцију чију је
вредност време у трајању од две хиљаде година проверило и доказало. Псовање Бога је било
свакодневно у употреби, као начин доказивања правоверности Марксу, Енгелсу и Лењину.
Када сам, након завршетка студија у Загребу примљена на сарајевски универзитет за
асистента, две професорице, у правом смислу другарице, упозориле су ме, како су рекле, на
лошу навику што ту и тамо кажем „ако Бог да“. Једна од њих је била из свештеничке
породице.
Жао ми је што су у оваквим доказивањима оданости комунизму предњачили Срби.
Написане су бројне књиге о „комунистичком рају.“ Ја само подсећам на време за које се може
рећи „споменуло се, не поновило се“ и непрестано се питам зашто се баш нама морало то
десити, зашто смо ми те судбине били. Јер и каснији догађаји, до данашњег дана, само су
последица комунистичке владавине од шездесет година. Пишем о овоме јер хоћу и да
објасним мој антикомунизам и моју жељу и спремност да учествујем у разбијању комунизма
и самоуправног социјализма што је само варијанта овог првог. Плашила сам се ових
варијанти на исту тему које су само могле да заварају народ и да продуже агонију. Касније се
показало да ово страховање није било без основа. Појавио се Анте Марковић на Козари, међу
добрим наивним Крајишницима, да им прича већ давно испричане приче. Размишљала сам
како би се то могло спречити и шта ја ту могу да урадим. Дошла сам до закључка да би
требало ићи у народ, разговарати са људима, тумачити им и истином ићи посред чела, без
обзира колико је то за неке болно. Само се тако неки могу отрезнити, призвати памети и
коначно сагледати све заблуде у којима су живели. Међутим, то не могу радити они који су
били доскора чланови КП. Многи од њих су одавно сагледали све преваре комунистичке
идеологије, али они не могу бити довољно убедљиви, може им се поставити питање њиховог
комунистичког педигреа. Овај посао су могли обавити само они људи којима се не могу
поставити такве примедбе, који са КП нису имали никакве везе а убедљиви су и искрени.
Било је важно и потребно раскринкати и именовати различите облике трансформације
комунистичке идеологије, односно, опет неке „шарене лаже“ које се са различитих страна
протурају и заваравају народ, посебно Србе.
Што се тиче Југославије у то време, никад нисам могла ни помислити да ће
југословенски народи рушити своју државу. Режим да, али не никако државу. Наивно сам
мислила да ће демократија решити међунационалне али и друге проблеме које нам је
самоуправни социјализам оставио. Стварност је била сасвим другачија. Други су крајем
двадесетог века сањали о својим малим државицама, посебно они који су припадали
вештачки створеним нацијама у току задњих деценија двадесетог века. Добро се сећам свих
перипетија у том погледу. Остао ми је у сећању један догађај из школе. Питала је
професорица, због неких формулара које је требало попунити, којој нацији припадамо. Било
ми је жао моје другарице Мине јер је то био проблем за њу и рекла је да мора питати маму и
тату. И није само она била у питању. А ја сам то, које сам нације, увек знала и не питајући
родитеље, као што знам своје име и презиме. Сећам се да сам о томе разговарала са
родитељима и непрестано била на Мининој страни. Када је проглашена Муслиманска нација
на једном од пленума ЦК СК БиХ, мислила сам: сада више неће бити забуна. Ако сматрају да
су толико различити од нас, нека им буде. Све је, по мом тадашњем схватању, боље, него да
се деси да неко не зна којој нацији припада, као што се то десило мојој другарици Мини и
нека јој нико то право не одузима. Али нека исти ти којима Мина припада, не траже од мене
да припадам новој нацији Бошњака и да се одричем своје народности која за мене постоји од

14
памтивека.

1990.

2. НОВЕ ПАРТИЈЕ, НОВИ ЉУДИ

Само да се сачува моја отаџбина Југославија


Странка која не збуњује али ужасава
Неки Алија Изетбеговић
Шаховница опет на Дрини
Моја партија мора бити српска и демократска
Петровдан за памћење
Алија Србин пре успостављања муслиманске нације
Радован само у почетку скроман
Кољевић ме позива на седницу Савета СДС-а
Србенда Максимовић
Била сам наивна у погледу циљева

Дошла је 1990. година.


И поред велике оптерећености послом и обавезама на мом факултету где сам и декан,
али и на другим високошколским установама, осећам и видим да се нешто мења, како у
појединцима тако и у целом друштву. Никада раније није било тако. Ово је добра прилика да
се мења режим и да и ми постанемо део Европе а не да останемо део неког изолованог
политичког блока који ће одумирати деценијама. Да ли ћемо бити толико несретни да нас
промене заобиђу? Помало стрепим да не пропустимо шансу али и да ново не изазове велике
поремећаје које би народ тешко преживео. Као код земљотреса, прво се тло љуља а онда
долази главни удар и, затим, смиривање тла. Треба кроз све то проћи, да ли ћемо успети, само
да се држава сачува, моја отаџбина Југославија и да се са ње дигне комунистички јарам који
скоро шездесет година спутава и државу и народе и појединце. Коначно, након више деценија
владавине једне партије, КП, појављују се нове странке и нека нова политичка удружења.
Опет се плашим подвале у смислу „нова амбалажа а стари садржај“ јер комунисти су се
извештили у томе, раде све што могу само да опстану. Пресвлаче се у различите политичке
дресове али увек истих лица. Ротирајуће друштво.
Коначно се појавила странка, јасно дефинисана, која не збуњује али ужасава: Хрватска
демократска заједница – ХДЗ. Програм те странке идентичан је програму ХДЗ-а из
Туђманове Хрватске. И док смо сви под шоком, појављује се друга странка, Странка
демократске акције – СДА. Оснивачи тврде да није национална јер назив странке нема
националну одредницу али по руководству и чланству носи јасан национални печат – то је
муслиманска странка. Председник странке је, за мене тада потпуно непознат, неки Алија
Изетбеговић, Кажу био је младомуслиман а касније фундаменталиста. Тада то мени није био
неки аргумент против или да има неко негативно значење јер су комунисти често без разлога
оптуживали људе због њихових националних и религијских убеђења. Размишљала сам, па и
ја сам Српкиња али никога моја припадност нацији није и неће угрозити. Зашто да са
подозрењем гледам на друге?
Оно што ме је бринуло али не само мене, и због чега сам била жалосна, јесте позиција
Срба. Шта је са њима, они остадоше везани за КП? Дали је то могуће? Додуше, и многи
Муслимани су још увек у КП али су се, паралелно, инсталирали и у СДА. Код њих је то увек
тако било, распореде се према потреби. Организована је и Странка РЕФОРМИСТА Анте
Марковића а и УЈДИ. Према чланству, могло би се закључити да се ради о комунистичким
конвертитима или онима који су сматрали ту странку неком безбојном прелазном фазом.
Њихови програми су Нејасни а чланство такве врсте са собом је донело старе навике и старе
методе. Таквих сам се највише плашила. Да ли пре или после формирања СДА, као

15
алтернатива овој партији, појављује се БОШЊАЧКА СТРАНКА. Њени оснивачи су Адил
Зулфикарпашић и академик Мухамед Туњо Филиповић. Ова странка је уживала подршку и
поверење већине муслиманских интелектуалаца. Тако сам закључила из разговора са мојим
колегама, колегиницама и пријатељима Муслиманима, са којима сам често разговарала о
актуелној ситуацији у БиХ и Југославији. Од њих сам сазнала да подршка Алији
Изетбеговићу значи подршку екстремном исламу, фундаментализму, шеријату. Рече једна
моја колегица: Алија хоће да уведе фереџе и све остало пратеће. Не знам да ли су они за
време рата променили мишљење, али оно што сам тада од њих чула, будућност је потврдила
као сасвим тачно.
Оснивачка скупштина СДА одржана је, чини ми се, у априлу или почетком маја 1990. у
Сарајеву и била је присутна делегација ХДЗ из Хрватске и БиХ. Српских представника није
могло бити јер још нису имали никакву организацију. Зашто ово све спомињем, зашто
придајем значај овом скупу? Тада је професор Брозовић из Загреба, један од идеолога ХДЗ, у
свом поздравном говору, без да трепне, дрско рекао да ће се шаховница опет вијорити на
Дрини. Тиме је недвосмислено исцртао источне границе усташке Независне државе
Хрватске. Није ми познато да ли је ико од присутних реагирао на његову изјаву. Срби су се
између себе, али и јавно питали: а где ћемо ми бити у том случају? Било нам је јасно да ако се
одмах не организујемо, ако сви заједно не станемо под исти кишобран, Дрина ће поново
носити српске лешеве.
Нама у БиХ било је познато шта се дешава са Србима у Хрватској и знали смо да су се
организовали унутар јединствене Српске демократске странке (СДС) на чијем челу је др
Јован Рашковић. Када сам у новинама видела његову слику, присетила сам се његовог
интервјуа који се појавио у „Дуги“ 1985. Читала сам га у авиону путујући у САД, где сам
провела месец дана на студијском гостовању. Писао је, за оно време, врло отворено и храбро
о погубности друштвеног уређења у коме живимо. Сећам се да је као лекар дао дијагнозу али
препоручио и терапију за патолошко стање у коме се налазила наша земља. У разговору са
колегама из САД, који су се много интересовали за посттитовски период, читала сам им
одломке Рашковићевог интервјуа и тада сам била дубоко убеђена да постоји спас за
Југославију. И када сам сазнала да је Рашковић, интелектуалац велике честитости и
храбрости, идејни творац СДС-а, више није могла да код мене постоји сумња да и странка
носи исте квалитете и да је заиста српска демократска. Покушале су раније неке моје колеге
да ме врбују за УЈДИ. Њиховом председнику који је био професор на Факултету политичких
наука, рекла сам да, ако икада приступим некој партији, она мора бити српска и демократска,
јер, по мени, српство без демократије не иде, нити има правог Србина а да није демократа.
Почетком јула 1990. пронела се вест да Срби оснивају странку а у штампи прочитах да
се оснивачка скупштина СДС БиХ одржава на Петровдан, 12. јула 1990. у Великој сали
Скендерије. Поздравни говор ће одржати др Јован Рашковић. Коначно, странка Срба али и
прилика да видим тог паметног храброг човека Рашковића, Јована, како су га сви једноставно
звали. За мене није било дилеме, одлучила сам да тај догађај без мене не може проћи. Никада
покојни Рашковић, са којим сам се касније виђала, није сазнао да су он и његов интервју у
„Дуги“, за мене били гаранција и најбоља препорука за честитост, српство и демократију
унутар странке коју је он водио. Другим речима, сматрала сам да су сви квалитети који
припадају њему присутни и у СДС-у, тј. да су то основне карактеристике те политичке
организације. Ово је било сувише поједностављено и наивно а у наредним годинама и
догађајима било је опасно бити наиван и веровати људима. Чини ми се да смо Рашковић и ја
били слични. Зато су њега зли људи и ружна времена тако брзо одували из политичког али и
стварног живота. Упоређујући се са његовим случајем, ја и предуго трајем када се у узме у
обзир кроз шта сам све пролазила и још и данас пролазим. Али тај дан, 12. јули, Петровдан,
био је за мене диван догађај за памћење. Био је четвртак а тим данима се, увек у дванаест
часова, одржавају седнице наставно-научног већа које води декан. То је устаљена пракса.
Како да је кршим? Шта да радим? Одлучила сам да праксу делимично прекршим заказујући
седницу за десет часова. Сви се питају: шта ово би нашој деканици? Сутрадан су из новина

16
сазнали шта је био разлог.
На платоу Сакендерије присутна је маса света а мени срце лупа од среће, јер сам
мислила, бојала се, да уплашени Срби неће доћи. Тешко сам се пробила до горњег улаза јер
се само могло приступити галерији. Поглед одозго био је величанствен, сала је била дупке
пуна а пролази и ходници закрчени. Неко ми је уступио место. Гледам да ли ћу видети неког
познатог. Угледала сам мог брата са неколико његових другова и неке људе које познајем из
цркве. Али много њих препознаје мене, поздрављају ме са радошћу. Види се да им је драго
што сам присутна. Али како ме знају? Сетих се, вероватно из оних догађаја на Универзитету
које је телевизија добро пропратила. Тада сам видела већину људи који ће ући у руководство
странке. Седели су у супротном крају сале у првим редовима, заједно са гостима. За мене су
били сви непознати, нека нова лица, нису Сарајлије. Међу гостима је и Алија Изетбеговић,
председник СДА, дошао да поздрави, како је рекао, коначно оснивање једне српске
националне странке. Сећам се да је рекао да се раније, пре успостављања муслиманске
нације, увек декларисао као Србин и захваљује српским интелектуалцима – демократама,
нарочито Добрици Ћосићу, који су устали против суђења њему и његовим друговима 1984.
Осим тога говорио је и о Југославији као најбољем решењу за муслимане који су присутни на
скоро целој њеној територији а тамо где им је популација најгушћа, у БиХ, расути су свугде и
упоређује њихов распоред са тигровом кожом. Ту је и др Радован Караџић. Представили су га
као будућег председника СДС-а за БиХ. Он рече да ће странку водити само привремено док
се не нађе неки професионалац и да ће то брзо бити. Никада до тада нисам чула да у Сарајеву
живи и ради лекар тог имена али ни други га нису познавали. Питају ме људи около да ли га
познајем, да ли је Сарајлија. Неко у оној маси рече да је Црногорац. Ја сам мислила да то
закључују по презимену. Али на основу онога што је рекао, помислила сам да је неки
скроман човек, сам каже да тражи професионалца, свестан је да та функција није за њега,
посебно што не припада нашој средини. Све ми то пролази кроз главу слушајући га како
говори. У Босни треба годинама живети, боље речено генерацијама, па знати односе међу
људима и међу народима који ту заједно живе. Све је у тој земљи некако другачије, и боја
неба и боја воде (то ми је причао академски сликар, покојни Тјешић) и људи. Знао је то добро
Иво Андрић. Много касније, 1997. када сам била у посети нашим Србима у Америци и
Канади и када сам на једној трибини говорила о дејтонској БиХ, била је присутна група
универзитетских професора из Америке. Неки од њих постављали су таква питања да се
могло закључити да им је све мутно и неразумљиво и да су им основне релације које
стотинама година постоје у Босни, непознате. Дигла се једна професорица и њима се
обратила: ако нисте прочитали бар један роман Иве Андрића, уз најбољу вољу нећете
схватити ситуацију ни у данашњој БиХ.
На тој скупштини Караџић је споменуо потребу за професионалцем, који би требао да
води странку и – никад више. Након мање од две године тај човек је држао све функције у
својим рукама и када сам понекад рекла да би требало да има неке саветодавце,
професионалце, из одређених струка, запањила сам се одговором. Рекао је да му то није
потребно, вели да он пише и законе а да је бољи економиста од многих стручњака из те
области. Препала сам се те његове умишљености да све зна. Већ раније сам уочила
нескромност типичну за скоројевића. У његовом случају, као и у многим, потврдила се
тачност изреке: „дај му власт да видиш какав је човек.“
Нисам, тада на оснивачкој скупштини, обраћала пажњу на говорнике, мене је
интересовао само Рашковић. Али не само мене, сви су чекали само њега да чују. Чекали су да
неко јавно проговори о патњама Срба у Хрватској али и о будућем статусу Срба у заједничкој
држави. Народ му је аплаудирао, народ га је волео, народ му је веровао. Па када је он
препоручио Караџића за председника и то је прихваћено са задовољством јер је он то рекао.
Он је лансирао Радована, који је, чим се нашао у седлу и учврстио своју позицију, окренуо
лећа Рашковићу. Није му више требао, сви су га трошили на свој начин.
На тој скупштини СДС-а већина присутних је испунила приступницу за учлањење.
Људи су осетили опасност која надолази и сви су желели да се заштите јединственим

17
штитом. Срби су у мирним временима индивидуалисти, сигурно много више него други, али
када се приближава опасност онда им проради дубоко усађени инстинкт за окупљањем,
саборовањем. А опасност је већ ту близу, у Хрватској и само што се није проширила и на
БиХ, а о Косову да се и не говори. Има много разлога да се наша нација дубоко замисли и
забрине. Све је то било присутно на тај Петровдан 1990. у великој сали Скендерије.
Ипак, мало је ко могао помислити да се ужаси из Другог светског рата могу поновити.
После пар дана отишла сам у Дубровник, где сам обично код ујака проводила годишњи
одмор. Тада је ујаку било осамдесет шест година и лети је окупљао породицу из Сарајева и
Београда. Био је велики весељак, младог духа и увек спреман за излазак. Код њега сама
пратила пренос саборског заседања у Загребу. Оно што се видело и чуло, најављивало је
долазак великог зла. Прогласише Србе мањином и из Сабора избацише ионако мали број
њихових представника. Остали заступници као да су се такмичили ко ће жешће напасти
Србе, Србију и Београд. Југославија и прва и друга, су криве за тешку судбину Хрвата. Као да
се не зна да су се захваљујући тим Југославијама спашавали од губитничке позиције у оба
светска рата. Та ружна атмосфера као да се са телевизијских екрана пренела на цео
Дубровник, на тај слободарски град. Да, био је слободарски када су госпари управљали
градом. Али то је давно било, госпари су поумирали, иселили се а неке је уништио
комунизам. Сада у Дубровнику главну реч воде дошљаци из Херцеговине. Неки гласно
примећују да на плажи увек читам ПОЛИТИКУ. Тако нешто било је раније незамисливо. И
поред свих најава зла нисмо могли ни слутити да је то задњи одмор који проводимо у
бакином и ђедином стану заједно са нашим ујаком. За мало више од годину дана, стари
госпар Благоје Самарџић, мој ујак, морао је да напусти родитељски дом и да пређе у старачки
дом, где је за неколико месеци умро а нико од нас није могао да присуствује сахрани.
По повратку са одмора, чекало ме много послова, јесењи испитни рок и друге обавезе
на факултету али и око моје маме која је тада напунила осамдесет седам година и многе
послове више није била у стању да сама обавља. Негде средином септембра из СДС-а су ми
послали поруку да ме проф. Никола Кољевић позива да присуствујем неком састанку, без
објашњења о чему је реч. До тада ништа нисам чула о СДС-у осим онога што сам сазнала на
Петровдан. Николу Кољевића нисам лично познавала али сам чула за браћу Кољевиће,
угледне професоре са Филозофског факултета а дошли су из Бањалуке. То је за мене било
довољно да се позиву одазовем. Радило се о састанку Савета Српске демократске странке
чији су се састанци одржавали увек понедељком навечер а тада је председавао проф. Никола
Кољевић. Већ на наредном састанку ту дужност је преузео академик Славко Леовац. Ни
данас не знам да ли је Савет био предвиђен статутом странке, мислим да није. Али управо
као једна необавезна институција функционисао је одлично и значајно допринео угледу
странке. Окупио је еминентне интелектуалце који су не по слову закона него по свој савести
преузели моралну одговорност за рад странке, али још много више, за судбину нације. То је
било саветодавно тело чије су одлуке необавезујуће за странку. Ставови и закључци Савета у
вези са појединим важним догађајима објављивани су редовно у штампи. Они су
респектовани не само од стране Срба него и од других. Интелектуалци, жељни отвореног
разговора и аргументоване расправе, здушно су се прихватили одговорности пред својим
народом али и пред јавношћу уопште у тешким кризним временима када је стари систем
одумирао а нови демократски односи још нису били успостављени. Било је познато да се
Савет састаје понедељком у деветнаест часова и људи су долазили, без обзира да ли су
чланови или не. Долазили су да неком добронамерном сугестијом и неким саветом, помогну
развој демократије у средини у којој су радили, стварали али у којој су многи од њих рођени.
Касније, када су међунационални односи постали приоритетни, тј. када је већ било јасно да је
формирана муслиманско-хрватска коалиција против Срба, Савет је своју пажњу усмерио
према томе водећи рачуна да су односи међу нацијама најделикатније питање живота БиХ.
Наш Савет је био потпуно свестан тога и није му недостајало толеранције и стрпљења.
Бавили смо се тим питањима на састанцима али и у међусобним разговорима. Често сам се
тада питала: на који начин задржати добре односе и чак их побољшати када се избрише

18
фиктивно братство и јединство и када религије заузму своје место које им припада. Тада сам
се сећала детињства, периода пре Другог светског рата, када је то добро функционисало на
бази индивидуалног поштовања као и респектовања различитих националних и религијских
групација. Размишљала сам: ако је то тада могло, зашто не би могло сада? У нашој кући, али
и у другим, водило се рачуна када су Бајрами, када су католички Ускрс и Божић а када Пасха.
Тада ни код нас није било великог спремања ни прања веша, да се комшије не увреде.
Обавезно ме мајка питала да ли сам честитала празнике својим другарицама. О томе се
строго водило рачуна и стицале су се навике од малих ногу да се поштују туђа убеђења и
обичаји. Проблем је како опет успоставити нешто што је некада функционисало? Од тог
времена дели нас дуги период када се све то под притиском режима, изгубило. Такве навике
изграђиване су у породици и у школи а те институције су добрим делом разорене у
комунизму. Онај сурогат који су покушали да дају, тј. братство и јединство, није могло
заменити искрено међусобно уважавање различитости. Ретки су они из комунистичке
номенклатуре који су нешто о томе знали.
Председник СДС-а Радован Караџић, у почетку, долазио је редовно на седнице Савета.
То је био период када су му требали савети и ауторитет угледних људи. Знао је пажљиво да
слуша њихова излагања и да уважава њихово мишљење. Касније је закашњавао а онда
изостајао. Ово је пролазило без објашњавања и извињења, макар оног цивилизованог,
неопходног за добру комуникацију међу људима. Он је брзо еволуирао до нивоа када му
никакав савет није био потребан, или је, што је вероватније, примао савете са неке друге
стране, нама у то време непознате. Ту и тамо, на састанцима, појављивали су се неки људи,
нама непознати, неки су, рекоше, припадали страначким структурама. Били су конспиративни
и препотентни. Почели су да иритирају председника Савета, Леовца, којег добро познајем
још из гимназијских дана. Било је очито да неки од њих нису добродошли. О овоме смо
Леовац и ја разговарали и надали се да ће ти људи који су се из КП само пребацили у СДС,
бити у мањини и да ће се изгубити у позитивној већини. Такође, није било време да се на то
обраћа пажња. Тада нисам размишљала о вероватноћи да, ако таквих више уђе у СДС, могу
наметнути методе рада из бивше партије у којој су стекли дуги стаж. Шта ће онда бити са
демократијом али и са српством, једно без другога не иде. Навешћу два примера. Касније их
је, на жалост било и више. Др Војо Максимовић, професор на Филозофском факултету и
Велибор Остојић, лектор. Раније их нисам познавала. Проф. Максимовић је био шеф
посланичког клуба СДС-а у Скупштини БиХ. У својим наступима имао је нешто
препознатљиво из претходног режима. За време једног заседања скупштине, којем је
присуствовао и Караџић, наступио је врло радикално и ја упитах Радована како то да ја
раније нисам познавала оваквог Србенду. А он ми је одговорио да је Максимовић са истим
жаром и бескрупулозно нападао своје колеге на факултету, посебно Србе, и то са позиције
партијског функционера. Остао је доследан себи и у наредним годинама изгледа да су такви
били потребни и новој партији. То је моје велико разочарење. Назив странке треба да
означава и њену основну програмску оријентацију. Какву демократску оријентацију може
имати партија са таквим људима? Међутим, партија ме није много интересовала иако је тада
СДС била носилац многих значајних промена и нисам смела да будем незаинтересована за
њен рад. Нисам била ни вична партијском раду а имала сам и извесну одбојност према
сврставању људи у неке групе. Та се аверзија пренела из времена када је КП била једина
странка. Сматрала сам да оно што сви заједно хоћемо да постигнемо, а то је промена режима,
демократизација друштва, решавање међунационалних односа демократским путем, да све то
надилази оквире једне странке, то се тиче целог српског народа али и друга два народа и свих
грађана БиХ и Југославије. Очекивала сам да водећи људи у друге две националне странке
имају исто мишљење у вези са тако крупним питањима и да би их заједно требали решавати.
Други то уопште нису хтели. Имали су друге циљеве што се врло брзо и показало. И у томе
сам била наивна.

19
3. У ПРЕДСЕДНИШТВО УМЕСТО У АКАДЕМИЈУ

СДС ме предлаже за члана Председништва БиХ


Нисам изабрана за члана Академије
Радованов модел: профитер
Леден Титов Дрвар
Велибор маше кажипрстом
Председник уместо Радована
Била сам сигурна да ће Анте победити
Све је могуће – то је Драган Калинић
Раније један ЦК, сада три ЦК

Средином октобра 1990. на седници Савета саопштавају ми да ме СДС предложила за


једног од своја два кандидата за члана Председништва БиХ. Други кандидат био је Никола
Кољевић. Нисам могла себи да дођем, толико је то било изненађење за мене. Било је то и част
за мене али, познавајући себе и свој однос према обавезама, то је и моја велика жртва.
Одговорна сам била и према најобичнијој врсти посла ако га прихватим као моју обавезу. То
је увек било код мене наглашено. А тек таква обавеза да заступам мој народ и његове
интересе у Председништву и да покушам да их ускладим са интересима других, моја
посвећеност том послу мора бити огромна и та обавеза мора бити на првом месту. Тада сам
се питала зашто мене предложише. А зашто не Караџића или Крајишника? На то сам добила
одговор много касније, када се већ заратило и када се ништа није могло изменити.
За три дана, 18. октобра, требало је да буде мој избор у Академију наука БиХ. Да ли да
им кажем да причекају три дана са објављивањем моје кандидатуре за члана Председништва,
јер ако се сазна сигурно ме неће изабрати у Академију. Знала сам то сигурно. Али чланство у
Академији је само моја лична ствар, нека моја промоција, неки завршни печат на мој
досадашњи научно-наставни рад, признање само мени, неки властити интерес. Са друге
стране, када се ради о кандидатури за члана Председништва, односно за представника
српског народа, то је од ширег значаја, моја је само жртва а ја сам спремна на то. Неће бити
лако јер су времена претешка, али биће корисно за мој народ и за друге. Тако сам
размишљала и све је то муњевито прошло кроз моју главу, док су други чекали мој одговор.
Нема дилеме, изабраћу тежи пут као што сам то увек и чинила. Не спомињући избор у
Академији, прихватила сам предлог СДС-а. Нисам изабрана за члана Академије. За мене
нису гласали муслимани али ни Љубомир Берберовић, увек супротстављен мени и ја њему.
Мој колега са факултета, академик Крунослав Љоље, који је гласао за мој избор, грдио ме
што са кандидатуром за Председништво нисам причекала три дана.
Осим мене и Кољевића, српски кандидат испред Странке реформиста био је проф.
Ненад Кецмановић а остали кандидати нису имали никакве шансе код српских бирача.
Предизборна кампања трајала је релативно кратко. Нисам због мојих обавеза обилазила
цео терен БиХ. Странка је уважила ту чињеницу. Ипак сам била на неколико значајних
промотивних скупова: Сарајево, Бањалука, Фоча, Милићи Дрвар, Босански Петровац. Ти су
скупови били увек добро организовани, посећеност максимална што, наравно, позитивно
инспирише говорнике. Обично су око четрнаест часова долазили по мене на факултет а
враћала сам се јутром следећег дана. Настојала сам да мој предизборни ангажман не утиче на
обавезе које сам имала на факултету. Једино је била моја мама оштећена али ту су ме брат и
снаха заменили. За време вожње смишљала сам како да се обратим народу, шта да им кажем.
Свака средина имала је своје специфичности, одређене проблеме, требало их је познавати и о
њима говорити. Нисам имала времена да у контакту са страначким руководством добијем
одређене инструкције и податке. Оно што је било опште, заједничко за целокупан српски
народ и све грађане БиХ, то се, наравно, понављало и о томе се говорило на целом подручју
наше Републике. Бојала сам се својих наступа. Није то исто као студентима држати
предавања, то је друга врста говорнице и други аудиторијум. Сваки податак сам проверавала,

20
за свако обећање тражила сам макар 80% сигурности да се може испунити, као да сам на
научном симпозијуму. То је сужавало тематски простор. Наравно, тога сам се брзо
ослободила. Караџић је био велики мајстор на трибинама. Спољашношћу прихватљив за
Србе (али за то време и за ту прилику) а речи су му биле без задршке и погађале у
најтананије осећаје нације. Било је много, много обећања. Као и остали, и ја сам му тада
веровала. Мислила сам, озбиљан је и одговоран човек и сигурно постоји реална основа за
обећања. Када се само сетим оне приче о „добрим домаћинима“. Када је о њима говорио,
мислила сам на људе сличне мом ђеди Дионисију, угледном и имућном човеку који је пре
Другог светског рата, радећи са својим синовима, радећи честито и без одмора, стекао велики
иметак и који је са дозом поноса говорио колико је те године „дао краљу и држави“, мислећи
на порез. Та цифра је говорила о његовом успешном пословању али и о његовој одговорности
према држави. Мој модел успешног, доброг домаћина био је такав а Радованов сасвим
другачији. Његов модел је профитер који се на нерегуларан начин преко ноћи обогати. То су
они који су, не поштујући законе и прописе и користећи ратно време и трагедију свог народа,
шверцујући хуманитарну помоћ, постали милионери у року од два, три месеца. Такви су
њега фасцинирали. Њима се дивио, са њима дружио и пошао њиховим стопама.
Међутим, никада Караџић није оштро критиковао комунизам а то је оно што је требало
чинити и уводити демократију. Заобилазио је ову тематику. Био је опрезан јер је и он био
члан КП. Али зато сам се ја обрушавала на све што је било повезано са самоуправним
социјализмом. У Дрвару мој говор је наишао на леден пријем. Они су неповратно затровани
комунизмом. То се потврдило и крајем рата када је хрватска војска прешла у западне делове
БиХ, у нашу Крајину. Тада сам отишла у Дрвар, када су гранатирали тај град, да будем са
њима, да их осоколим и да их подсетим да се свој град, њихов и наш Дрвар мора бранити.
Али и тада су ме мрко гледали. То је био Титов Дрвар. Многи догађаји који су касније
уследили потиснули су сећања на предизборну кампању у јесен 1990. године али добро се
сећам митинга у Милићима који је из више разлога био интересантан.
Јавили су ми из странке да ће по мене доћи Велибор Остојић, мени тада непознат човек,
да ме вози у Милиће. Био је тачно у четрнаест часова пред факултетом. Рукујем се са њим и
питам га ко је и да ли је члан СДС-а. Одмах сам видела да сам погрешила. Јер очито сам
повредила човека, он је увређен а тек смо кренули. Како то да ја њега не познајем, он
отворено протестује. Ја се извињавам са истим образложењем да не познајем многе
функционере странке. Касније ми је причао да је изузетно успешно завршио неку најтежу
студијску групу на Филозофском факултету. Даље, дао ми је до знања да ако он послије
избора не добије макар неки министарски ресор да ће дићи руке од СДС-а. Била сам
запањена таквим резоновањем овог човека али је искреност ту. Први пут се срећем са
оваквом врстом људи. Нећу да кажем да нисам познавала много оних који би за неки положај
и неки свој профит рушили све пред собом али овај онако отворено, као на пијаци, а не зна
ни да ли ћемо добити изборе. Увуче ми се неки страх у кости, плашим се за странку и шта ако
их је више таквих. Док ја о овоме мислим и страхујем. Велибор константно прича, чујем опет
спомиње нека министарства а цело време диже ону једну руку са волана и маше кажипрстом
као да некоме прети. Плашим се да у заносу не дигне и ону другу руку са волана. Ја
покушавам да то избегнем колико је до мене и одобравам и оправдавам све његове „захтеве“,
уважавам све његове „способности“. Заиста, овакве способности за живот и егзистенцију
никада нисам видела. Тако смо срећно стигли до Милића.
Трибина је успела. Иза мене говорио је Остојић, био је сав занесен. Ја не могу да
слушам шта говори јер ми пажњу одвлачи његов кажипрст који је непрестано у ваздуху и
некоме прети. Када се завршила трибина, било је већ касно, прошло 19 часова а вани снежна
мећава. Кренули смо одмах назад. Велибор ме провоцира да нешто кажем о његовом наступу.
Рекох да је било све добро осим махања кажипрстом, па га тада упитах да случајно није
раније био партијски комесар. Ово, што рекох, могло нас је коштати живота, јер на трен оне
сићушне, дечије шаке испустише волан, а пут клизав и слаба видљивост. Сав је озлојеђен
рекао да га то и други питају. Пошто се нигде не сурвасмо, захваљујући драгом Богу,

21
исправљам своју грешку и почињем да хвалим садржај његовог говора на трибини, којег
нисам ни слушала. Човек се примирио, а ја се Богу молим да срећно стигнемо до Сарајева.
Негде око један час ноћу стигла сам кући. Ја се поздравим са Велибором и захвалим му на
одличној вожњи – видела сам да му и то признање треба и тако се на крају све изгладило.
Када је била трибина у Фочи упознала сам његове родитеље. Обоје су сићушни, веома бистри
и мудрују. Показаше ми неку литицу изнад Фоче и неколико кућица само што не слете са те
стрмине, то је њихово село. На крају отац рече: „могао би мој Велибор бити Председник
уместо Радована, ти и не знаш која је то памет“. Из неких каснијих разговора са Остојићем,
закључила сам да је тада отац само гласно рекао оно што син мисли. Гледајући оне кућице,
стрмину, велику удаљеност од града, а тек од Сарајева, помислих колики је пут у сваком
погледу, прешао Велибор док је дошао до Филозофског факултета, до оне, како је рекао,
„најтеже групе“. Међутим, Велибор хоће даље, хоће министарски ресор, или диже руке од
свега. Ево чујем да би био и председник СДС-а. Мучиле су њега и друге амбиције, које би
требало да буду пратеће са његовим узлетањем у висине, новац, куће, кола, љубавнице. Све
му то припада, тако то треба да буде јер је увек тако било, размишља Велибор као Нушићева
„Министарка“. Тада ми је то било смешно и забавно, али ускоро то ће бити Велиборова
стварност. Зашто се бавим овом особом? Једноставно зато што није једини, он је
забрињавајућа појава. Много их има таквих, то су „прави“, „јаки“ Срби који се инсталишу у
нову власт и користећи политичке позиције обогатише се преко ноћи. Ситни пиљари
постадоше бизнисмени, саветници председника или галантни донатори које је Караџић много
волео. Они су са различитих позиција учествовали у изградњи Републике Српске. Били су
препознатљиви, уочљиви и увредиће се ако нису запажени. Народ их је знао. Сваки крај је
имао неког таквог „угледника“. Људи су ми причали о њима ко су и шта су били пре пар
месеци, а сада су велики бизнисмени. То је за мене непознат свет, али када слушам о њима
као да слушам бајке, јер само у бајкама се може преко ноћи од сиромаха постати милионер. А
изгледа као да смо ми живели у таквој врсти бајковитог времена, јер су ти милионери ницали
као гљиве иза кише.
Одржан је и велики предизборни скуп реформиста на Козари. Анте Марковић држи
говор. Мисли Анте добро ће проћи јер луди Срби-Крајишници још у срцу држе Јосипа па
што не би и Анту. Тада још нисам знала како је Крајина дубоко везана успоменама за
аустроугарског каплара, ватиканског шпијуна, човека Коминтерне, највећег Србомрсца –
Јосипа Броза. Питали смо се зашто није Анте отишао у западну Херцеговину да митингује.
Сећам се да је цело Сарајево било излепљено његовим сликама. Са које год стране да се
погледа он се смеши. Била сам сигурна да ће добити изборе. Мислила сам да се народ не
може лако одвојити од старог, плаши се новог и неизвесности која са тим долази, а плашили
су га деценијама капитализмом и Западом. Бојала сам се да ће изабрати нешто средње а то је
управо Странка реформиста Анте Марковића. Што сам више била убеђена у њихову победу,
то су моји говори били жешћи и јаче антикомунистички обојени. Није било тешко
раскринкати бивше комунисте међу реформистима јер су то позната лица из ЦК. Али да се
деси да члан ЦК, па реформиста, и када је видео да су изгубили на изборима, постане члан
СДС-а изгледало је немогуће. Али све је могуће – то је Драган Калинић, бивши члан ЦК,
Председник СДС-а и, касније, председник Народне скупштине РС Додуше, у ту се странку,
неко време након њеног оснивања, могло ући по различитим основама, па што не би и по
основу чланства у ЦК.
Ипак се десило да су националне странке победиле на првим вишестраначким
изборима у јесен 1990. Три националне странке СДС, СДА и ХДЗ биле су тада у коалицији, а
руководство редовно одржавало међустраначке састанке. Нисам тим састанцима
присуствовала ни тада а ни касније, јер нисам имала никакву функцију у странци. Први пут
сам се срела са председницима друге две странке након новембарских избора. Нисам то ни
сматрала важним јер сам мислила да ће се значај странака смањити успостављањем
републичких институција. Није се то десило, него кроз те институције проводила се
страначка политика. Каснији сукоби између СДС-а са једне стране и незваничне коалиције

22
друге две странке, СДА и ХДЗ, са друге стране, паралисали су институције и кочиле
нормалан развој БиХ. Било је тешко радити у таквим условима. Сваки план, сваки посао, оно
што је могло да буде позитивно, рушило се у тим конфронтацијама. Раније је била једна
партија и један ЦК, сада су три партије и три ЦК. Безнадежна ситуација. Често сам мислила
ако тако треба да буде, а очито је било тако, да се странке не одричу свог примата, који је
онда смисао постојања државних институција? Хајде да их укинемо, ионако су прескупе.

4. АЛИЈИНА ЕРА

Фаца далеко од цивилизоване


У многим ситуацијама он први Радован други
Један у облацима, други са четири ноге на земљи
Изузетно препреден бескрупулозни фанатик
Фикрет Алији: биће времена за мене али га ти немаш
„Наши људи“ – то је повелика мафијашка организација
Ја сам њима била смешна
Уговор између народа и свакога од нас
Алија прво у посети Валдхајму
Сви смо подржали одлазак у Либију
Алија: биће тероризма
Алија: Срби и Хрвати нису довољно бројни да би могли да нас прогутају
Алија: Ја сам Бошњак српског, хрватског или муслиманског поријекла
Изетбеговић темпира када ће изазвати ратни сукоб
Председништво БиХ - приватно предузеће Алије и Ганића

Од свих српских кандидата за Председништво БиХ а мислим да их је било шест, ја сам


добила највећи број гласова. Тих дана била сам много ангажована на факултету, па нисам
пратила резултате које су објављивали. Другог дана један телефонски позив касно ноћу,
вратио је моју позорност на изборе. Представља се жупник из Модриче, честита и вели да је
његова жупа гласала за мене. Захвалих се човеку, видим искрено му драго, али ја, пошто
нисам пратила резултате, него спавала, сада се заинтересовах и укључих телевизор. Они целу
ноћ преносе пребројавање гласова. Видим моју чврсту прву позицију. Иза мене је Кољевић,
али често пада на треће место а Кецмановић се пење на друго што се у току ноћи и наредног
јутра често понављало. У јутро, пре факултета, отишла сам у странку. Сви тамо прате
резултате. Тамо је и Кољевић коме, очито, тешко пада неизвесност његове позиције те
незадовољство ублажава вињацима. Касније, када сам га боље упознала, као превише
амбициозног, схватила сам како му је тешко било. Пристижу резултати са терена. Више од
90% Срба гласало је за СДС. Милом Богу хвала. Срби се дефинитивно откачили од КП.
Пресрећна сам због тога. Увек ме је бринула наива и доброта српског народа. Та два својства
су повезана и један без другог не иду. Али је, ево, народ прогледао, али и уплашио се оних
најава „шаховнице на Дрини“ и људи се окупише око једне српске националне странке.
Коначни резултати су показали малу разлику у броју гласова између Кољевића и
Кецмановића, али Кољевић је на крају заузео друго место. Добро је да су оба српска
представника из једне странке. Да ли је у нашем раду било неке користи, користи за општи
интерес. нисам ни сама баш била сигурна. Инаугуралном скупштинском заседању претходио
је један неформални састанак чланова Председништва када сам се срела са Фикретом
Абдићем, чувеним Бабом познатим из афере „Агрокомерц“, Стјепаном Кљујићем-Кљујом
којег сам од раније површно познавала као спортског новинара, са Фрањом Борасом, Ејупом
Ганићем којег сам познавала са универзитета и наравно Николом Кољевићем са којим скоро
два месеца сарађујем у Савету СДС-а. Сазвао нас је Алија Изетбеговић познат по дугом
затворском стажу због својих религиозно-политичких убеђења и са којим се нисам раније
познавала.

23
Страначки лидери договорили су поделу власти. Ја не знам ко је осим Радована и Моме
био у кадровској комисији странке, али све је асоцирало на оно комунистичко домунђавање и
кадрирање. Чак када су били у питању неки ресори, мени блиски по струци, нико ме није
консултовао, чак ни када је било у питању високо образовање. У тој расподели власти
договорено је да председник скупштине буде из СДС-а премијер из ХДЗ-а а председника
Председништва даће СДА. По броју гласова требало би да тај положај припадне Баби, али у
СДА су договорили да председник Председништва буде Алија Изетбеговић. Убрзо се
показало да је то фатална грешка јер је на тај начин БиХ закорачила на пут конфликта,
међунационалних сукобљавања и фундаментализма. Више пута у историји а и у овом случају
се потврдило да од једног човека зависи судбина народа, државе, целог региона. Да је Бабо
био председник БиХ све би ишло неким другим путем, сигурно не овим погубним који је
водио Алија.
Наш кандидат за председника скупштине био је Момчило Крајишник. Срела сам га
први пут 21. новембра 1990. на Аранђеловдан, крсну славу Караџића. Овај сусрет морам овде
описати. Дошао је касније, када су већ сви гости сели за славску трпезу. Неке од њих сам
познавала – колеге Љиљане и Радована са Клинике. Ушао је неприкладно обучен за ову
прилику и седе негде по страни. Чини ми се да га ни други не познају, а не само ја. Држи руке
у крилу и спуштене главе, погледом шара по поду и ретко коју проговара. Ту и тамо подигне
поглед али очи се не могу сагледати од обрва, боље речено од једне обрве која се изнад очију
надвила као стреха. А од обрве до браде све је некако недовршено, посебно брада. Чудан,
мрачан човек. Питам Радована: „ко је овај“, а он шапће: „Добар Србин. Сиромах, супруга му
је јако болесна, он је наш кандидат за председника скупштине“. Не мога да верујем, зар овај
човек да буде Speaker of the Parliament. Он мора да има неких посебних способности које се
не могу уочити на први поглед, али, ипак, има фацу далеко од цивилизоване. Опет питам
одакле га је Радован „извукао“. Много касније, када сам у мају 1992. побегла из Сарајева,
чула сам да су Радован и Момо заједнички учествовали у неким незаконитим пословима и
одлежали у затвору више од годину дана. Међутим, будући догађаји су показали да је тај
човек опасан и по живот ако му се неко испречи на пут. Он није само био Председник
Скупштине, био је у наредним годинама и догађајима човек који је вукао све конце, у многим
ситуацијама он је био први а Радован други. Углавном они, њих двојица, одлучивали су о
свему. Често сам се питала какви су односи међу њима, да ли су одани један другом. Мислим
да има људи који добро познају те релације Момо – Радован. То су они који су са њима
константно били на Палама и у различитим ситуацијама. Ја сам била физички присутна и у
континуитету на Палама 5, 6 месеци у току 1992. После тога моје место боравка нису биле
Пале. Боравила сам у Београду 1993. до средине 1994. када је Милошевић увео санкције
прекодринским Србима, и тада сам прешла у Бањалуку. Па и када сам била на Палама,
никада нисам присуствовала неким договорима у ужем кругу, или неким незваничним али
важним састанцима, којих је било али без мене. Више сам о односима ове двојице кључних
људи РС, сазнавала индиректно, посматрајући и разговарајући са службеницима њихових
кабинета. Онолико колико се из тога могло закључити било је трзавица, али можда само на
нивоу два кабинета. Били су потребни један другом. Један у облацима, а други са „четири
ноге на земљи“. Није уопште тешко погодити који је први а који је други.
Пре заседања инаугуралне скупштине, децембра 1990. када су изабрани људи требало
да положе заклетву, одржан је један састанак са старим скупштинским руководством. Био је
присутан и бивши председник Скупштине СР БиХ Златан Каравдић, син мог симпатичног
професора биологије (ђаци су га много волели). Били су присутни и новоизабрани чланови
Председништва, али и председници парламентарних странака. Највише се разговарало о
процедури, режији за наредно заседање, али Караџић је покренуо важно питање. Тражио је да
Скупштина БиХ буде дводомна, састављена од Већа грађана и Већа народа. Образлагао је да
структура становника БиХ захтева такву организацију и да ће сигурно доћи до одређених
међунационалних проблема који морају претходно да се расправе и донесе одлука на нивоу
већа народа и то консензусом. За сваког добронамерног предлог је добродошао и потпуно

24
оправдан, али за оне који су већ тада у глави имали развој будућих догађаја, тј. који су
планирали конфликте, предлог је био неприхватљив, рекоше: непотребан. Ето, ако баш Срби
хоће, формираће се комисија за националну равноправност као супституција за Веће народа.
Дакле, нова Скупштина још није ни формирана, а ево на овом припремном састанку
Муслимани и Хрвати се изјашњавају против српског предлога. Тада нико од присутних Срба
није могао ни помислити да је ово само почетак и да ће тај начин гласања, прегласавања, који
је први пут јавно демонстриран, довести до трагичних догађаја и произвести рат у БиХ.
Нисам имала подршку ни код Златана Каравдића, од којег би се то могло очекивати. И он је
дошао већ препариран на овај састанак. Инаугурална скупштина одржана је негде у децембру
1990. са закашњењем од пет часова. Лош почетак, рекли би сујеверни, али и остали су
сматрали да се овако нешто није смело догодити. Било је доста људи који су дошли са
позивницом, дакле, гости, па зар сме да се гости тако третирају. Сећам се и данас колико сам
се неугодно осећала због тога, и колико сам се извињавала представницима верских
заједница које су биле присутне на високом нивоу. А у неким просторијама скупштинске
зграде водиле су се препирке око текста заклетве. Нормално је да текст заклетве одражава
уставни статус БиХ као републике у саставу Југославије. Е то је оно што нису желели
муслимански и хрватски посланици да буде у заклетви. Нисам ни тада, као ни сада, могла да
схватим да заклетва буде одраз нечијих жеља или ово ми се свиђа а ово не, па дај да то
избацимо. Рекли су ми да се то као проблем појавило пред сам почетак заседања. Није да
они, који су желели текст неусклађен са Уставом, нису знали то унапред, али су желели да то
у задњем тренутку под притиском мењају. Тако нешто могло је изаћи само из Алијине главе.
Још му нисмо били вични, али већ тада је то био део његове лукаве стратегије. Коначно,
након пет часова, нађено је неко решење неки компромис којим се није повредио Устав, али
неке уставне одреднице нису ушле у текст заклетве. И припремни састанак за ово заседање и
ова заклетва, све је то упућивало на велика размимоилажења у основним питањима наше
стварности. Мени Радован о томе ништа не говори, а на Савет странке већ ређе долази, али
он то најбоље зна јер је врло често на међустраначким састанцима где су сигурно конфликти
још јачи. Ово што се десило у Скупштини, закашњење због неусаглашености заклетве,
произвело је врло лош утисак у јавности. Народ не воли када нешто лоше започне, јер ће се
лоше завршити.
Чекајући да се текст заклетве усагласи, цело време сам се присећала саборског заседања
које сам летос пратила у Дубровнику, када прогласише Србе мањином у Хрватској, али тамо
је 10% Срба, а у БиХ 32%. Пошто је све наводило да је ово што се дешавало око заклетве
Алијино дело, присећала сам се и онога што сам чула о њему од мојих гимназијских
другарица муслиманки, онда када ја нисам о њему ништа знала. На нашим устаљеним
састанцима прве среде у месецу у Клубу универзитетских радника, моје колегице
муслиманке, а не хришћанке, рекоше да њима не пада на памет да гласају за тог човека који
једва чека да их види обучене у фереџу. Али не само то, доста су о њему причале и сећам се
једне од тих прича, која се тако добро може повезати са његовом личношћу. Кад је Алија био
затвореник у Фочи, окупљао је око себе муслимане затворенике и наговарао их да од
затворске управе траже једну просторију за молитву. То је константно понављао додајући
сваког дана нове аргументе, док није постигао сагласност осталих. Он напише захтев и да
осталима да се потпишу. Након неколико дана сви су кажњени боравком у самици, само не
Алија који је, по обичају, шетао по затворском дворишту. О чему се радило? Испоставило се
да он једини није потписао захтев. Било је и других прича о његовој способности да завара,
да се служи прљавим методама, а све покрива и на тај начин заварава, смиреним лицем,
уздржаним држањем човека са животним искуством и принципима. Све је било тачно, али и
стотину пута горе. Ради се о изузетно препреденом, бескрупулозном фанатику којег је и
његов саборац Сефер Халиловић добро описао у књизи „Лукава стратегија“. И ја сам у
почетку, као уосталом већина, мислила да Алија Изетбеговић заслужује поштовање не само
као председник него првенствено као човек. У почетку сам посумњала и у тачност
информација које сам чула о њему. Ипак је лукавство оно што је доминантно код њега и

25
функционише на свим нивоима официјелне и неофицијелне комуникације. Не знам коме бих
дала предност у томе, њему или Крајишнику. И њих двојица су се на неки начин волели, без
обзира на прилике и догађаје у којима су се налазили. Сличност по лукавству – Алија је био у
предности што је могао да завара, а сиромах Момо, вероватно због оне обрве, као да је
унапред упозоравао „чувај ме се“.
Када је инаугурални део заседања скупштине завршио ми чланови Председништва,
отишли смо у зграду Председништва да обавимо формалност и да између 7 чланова
изаберемо председника иако је већ договорено да то буде Алија Изетбеговић, други по броју
гласова са листе СДА. У сали су нас чекали новинари и камере како би могли да известе о
резултату избора који је већ био познат. Ту није било неког церемонијала, све је уштогљено,
неинтересантно. А да ли је баш тако? У једном дану се званично успостављају две
републичке институције, Парламент и Председништво са председником, а у оба случаја лош
почетак. Тамо закашњење а овде се управо када су новинари кренули из сале јави Фикрет
Абдић Бабо, честита Алији па крену са цифрама, тј. колико је он а колико је Алија добио
гласова. Бројке много говоре, разлика је велика у Бабину корист и додаје да уважава заслуге
овог са мање гласова и рече „Ето Алија, ја сам млађи, биће времена за мене, али га ти
немаш“. Отрпи лукави Алија ову говоранцију, а ми нисмо били ни свесни колика је грешка
учињена у том тренутку, грешка са трагичним последицама за целу земљу.
Прва седница Председништва БиХ одржана је у другој половини децембра 1990.
Председништво је имало своја тела, тј. два савета и неколико комисија како је већ било
одређено Пословником. Председник Савета за одбрану био је по функцији Председник
Председништва. Ја сам била Председник Савета за заштиту уставног поретка. Комисију за
помиловање, чини ми се, водио је Борас. Не сећам се које су још комисије постојале, али знам
да је једну водио Кољевић.
Секретар Савета за заштиту уставног поретка био је Неђо Лакић, правник по струци, а
и раније је дуго био секретар исте комисије, иначе одговоран и педантан човек. Од њега сам
доста научила и није био партијски ангажован, тако да нико на њега није вршио никакав
утицај. Тражио је Радован од мене да га мењам, да доведем неког страначког човека, али ја то
нисам дозволила, јер сам замишљала да тај савет мора имати макар две личности које ће се
одупирати било каквом страначком притиску. Дакле, могла сам да гарантујем за њега и за
себе. Након тринаест година заиста ми се тешко сетити чланова Савета, али знам оне који су
по функцији били обавезни да присуствују седницама, а то су министар полиције Алија
Делимустафић, министар одбране Јерко Доко, шеф државне безбедности и представник
Владе, а из скупштине Бранко Симић. До јуна 1991. одржано је осам седница Савета. Повод
за састанак били су захтеви и упозорења са терена директно упућена на Савет према којима
је дошло до кршења устава, али одржаване су и седнице и на захтеве других институција.
Посебно од јуна 1991. учестала су вануставна деловања. Споменућу само нека најчешћа:
уношење оружја из Хрватске, упади наоружних диверзантских група из Хрватске. Заплењено
је неколико камиона шверцованог оружја и ухваћени починиоци и војно тужилаштво је
поднело оптужнице. Многе од ових предмета требало је разматрати и на Савету одбране, али
тај Савет Изетбеговић није сазивао у другој половини 1991. Ја сам била онемогућена да
сазовем Савет за заштиту уставног поретка, јер је очита била опструкција од стране два
министра, Делимустафића и Доке. Они су се побринули да и други, којима су могли
наредити, не долазе. Њихови поступци ме нису много чудили, уклапали су се у опште
настојање слабљења државних институција. Али није ми било јасно понашање
потпредседника владе, Симовића. Понекада је Делимустафић слао на састанке Момчила
Мандића, који је имао високу позицију у министарству унутрашњих послова, иначе су били
кумови. Обојица су се већ тада бавили неким недозвољеним пословима, тако се тада
причало, али се касније показало да су приче тачне, и то кумство је имало прави мафијашки
смисао. Не знам шта је Мандић био у СДС-у. Да ли је био члан Главног или Извршног
одбора, не знам, али једно је било јасно: он је човек Моме и Радована. Радовање за њега
говорио „наш човек“. Када би се саставила листа оних за које су говорили „наш човек“ или

26
„наши људи“ то би била повелика мафијашка организација. Они други, који нису „наши“ а
били су на неким позицијама, врло брзо су одстрањени. Тај начин како су се Момо и Радован
ослобађали људи који нису њима одани, мени је након одређеног времена постао
препознатљив. Када Радован извуче неки папир па каже да је зачуђен шта је тај дотични
урадио, то је почетак хајке а дужина зависи од чврстине и храбрости особе коју прогоне. Када
се тај метод почео примењивати на мени, већ су ми биле познате све финесе, јер сам их у
току времена упознала када су били други у питању.
Много касније, за време рата, постало ми је јасно необавезно понашање неких Срба
који су били пре рата на одређеним положајима, па и оних који су били чланови Савета за
заштиту уставног поретка. Ја сам била забринута због намерне опструкције рада Савета у том
времену када је устав свакодневно кршен. Касније се показало да то није било без свога
смисла. Све је то била увертира за тотално безвлашће и незаконито деловање које је
наступило 15. октобра 1991, а о чему ће бити говора касније. Ја сам веровала да се устав
може штитити и разне девијације исправљати, управо путем Савета за заштиту уставног
поретка као тела Председништва. Други су, вероватно имали информацију о неизбежности
конфликта и сматрали да је бесмислен труд и инсистирање на одржавању државних
институција. Неки су у будућем хаосу који се средином 1991. могао назирати видели добру
шансу за остварење својих личних материјалних интереса. Нажалост за многе је то била, како
су сматрали, прилика која се не сме пропустити. Зато могу мислити колико сам ја њима била
смешна у свом настојању да се одржи активан Савет. Човек који је слично наступао када је
ова проблематика била у питању, био је војни тужилац, врстан правник (заборавила сам му
име). О опструкцији Савета обавештавала сам Председништво и тражила од председника да
га сазове, али он је био потпуно индиферентан. Секретар Савета за одбрану рекао ми је да
исту равнодушност показује када је у питању управо Савет којег он води. Избегавао је
састанке те институције, јер, сигурно да је и њему, Изетбеговићу, било парадоксално да је на
челу Савета одбране БиХ, а илегално учествује у организацији Патриотске лиге, паравојне
формације која је имала своју промоцију у другој половини 1991. Тако је први човек БиХ.
председник Председништва рушио уставни поредак републике на чијем је челу. Ваљда је
следио пример Месића, јер је и он рушио државу Југославију чији је био председник.

1991.

Од јануара 1991. у БиХ делују све републичке институције које су формиране након
првих вишестраначких избора који су одржани у новембру 1990. У Председништву су
формирани савети и комисије које се баве различитим питањима живота наше Републике.
Ми, чланови Председништва, а нас је седам, изабрани смо од стране народа, по два да
представљају три конститутивна народа и један испред Југословена, јер је та групација била
релативно бројна. Значи, када се воде расправе у Председништву подразумева се да учествују
представници које је народ делегирао и на тај начин им дао поверење и обавезао их да
заступају његове интересе, без обзира да ли се ради о важним питањима. Људи су
добровољно пристали да буду кандидати, изабрани су на изборима од стране народа, и
плаћени су за то. То би био један нормалан,коректан, однос,односно да кажем „уговор“
између народа и сваког од нас у Председништву. Да ли је то тако било? Колико се сећам
можда су само 2, 3 седнице у самом почетку, одржане у пуном саставу. Вероватно и касније
ту и тамо покоја, али изостанци су били нечија навика која се толерисала, а не би смело да
буде тако. Кљујић је скоро редовно, иза уводних речи председника, напуштао седницу,
тапшући га по рамену и обраћајући му се речима „Председниче, нека буде како ти кажеш,
имаш мој глас“. Већ у јануару Кољевић је отишао на неки дугачки пут – месец дана. Мене
никада није обавестио где одлази и када се враћа. То се понављало неколико пута. Када су ме
други питали где је Никола, из мог одговора а и из израза лица, могли су закључити да немам
појма, али исто тако да наши односи нису поверљиви. То им је могао бити сигнал. Овакво
понашање није било коректно ни према мени, али ни према заједничким обавезама које смо

27
преузели у Председништву. О томе би се могло и више писати. Никада нисам размишљала о
себи, Биљани Плавшић као члану Председништва, него као о човеку који је избором преузео
велику обавезу да заступа свој српски народ. А то је мене много обавезивало, до осећаја
жртвовања, али добровољног. На дневном реду седница била су осим неких текућих, мање
значајних питања, и она о будућности земље. Све чешће се расправљало о Југославији
федералног, конфедералног или асиметричног федералног уређења. Врло брзо са тих тема
прешло се на теме отцепљења република. Нису то биле само приче о неким ставовима,
доносили су се ту и закључци који су одувек, од самог почетка, изгласавани прегласавањем
од стране муслиманско-хрватске коалиције. У таквом саставу Председништва, не би значио
много Кољевићев глас, али знало би се да су два представника Срба гласали исто. На крајуу,
дао ми је пуномоћ коју могу употребити у његовом одсуству у којој је било назначено да увек
мом гласу придодаје и свој, дакле, могла сам на основу тога да гласам и у његово име. Овим
је форма задовољена али након неког времена то је постало предмет исмејавања од стране
других чланова Председништва. И мени је било не само смешно него и глупо, неозбиљно и
нисам више тај папир ни употребљавала. И тако два гласа за или против нису мењали
суштину.
Алија Изетбеговић, председник Председништва, такође, без обавештења, одлази на пут.
Касније из штампе сазнајемо да је његова прва посета била председнику Аустрије Курту
Валдхајму. Тог човека, због његове нацистичке прошлости заобилазили су сви државници.
Познато је његово учешће и његов рад за време Другог светског рата у Југославији. Али да ли
је и Изетбеговићева прошлост из тог времена чиста? Где је он био за то време? Да није
случајно иза доласка палестинског муфтије у Загреб и Сарајево 1943. био, можда, у
злогласној Ханџар дивизији? Ко зна, можда су Валдхајм и Изетбеговић стари знанци,
сигурно је да их нешто веже јер како протумачити разлог те посете. Иза тога одлази у
Ватикан у специјалну посету папи. То је било негде у фебруару, марту 1991. Дакле, прво се
поклонио западу како би касније могао да правда безбројна своја путовања у исламске земље
и то оне фундаменталистичке оријентације. Али и ове посете западу дале би се
прокоментарисати с обзиром на домаћине. Дакле, ни једног трена, макар у почетку, није
водио рачуна како ће то прихватити Срби, а њих је 32%. Тај се никад није освртао на то а и
није имао неке тешкоће због тога. Од самог почетка се поставио као да је председник само
муслимана, а БиХ је њихова и само њихова држава. Према Алијином понашању, а и према
изјавама тј. речима, види се да је своју функцију тако схватио као да је само он добио све
српске и хрватске гласове и са њима располаже како он то жели. Слутећи да ће Изетбеговић
на том положају функционисати само као председник муслимана или, када се поклопе
интереси, Муслимана и Хрвата, питала сам га на седници Председништва, да ли он може
једнако и на исти начин да заступа сва три народа нудећи му помоћ Кољевића и мене, ако му
то некада буде проблем. Нашао се затечен, али након краће паузе одговорио је потврдно.
Скоро да и помислих тада, још га не познавајући добро, да је човек искрен. Његове године и
положај обавезују на то. Наредно путовање и његов циљ образложио је на седници. Одлази у
Либију да би код Гадафија испоштовао да измире своја дуговања према предузећима из БиХ,
која су изводила радове у тој земљи. Посебно је истакао дуговања према „Хидроградњи“.
Образложио је да би се од тих новаца значајна сума одвојила за научни рад института „Хасан
Бркић“ у Зеници. Сви смо подржали његов одлазак у Либију. И у овом случају поновило се
исто што и приликом првог путовања. Још данас не знам да ли је уопште био у Либији.
Медији су објавили да је у Турској, а после неколико дана нашао се у Техерану.
Не само да дестинације Изетбеговићевих путовања саме за себе говоре, него са тих
путовања, али и из Сарајева, шаље чудновате поруке народима БиХ путем домаћих и страних
медија. Оно што поручује први човек БиХ у току 1991. је забрињавајуће ако не и ужасавајуће.
У интервјуу за сарајевску ТВ 10. априла 1991, Изетбеговић говори како је он за договор међу
народима, како би се задржао мир и каже: „или ће бити како муслимани кажу или нема
договара.....десетине хиљада младих муслимана спремно је да брани БиХ најстрашнијим
тероризмом“, а на питање новинара „Експрес политике“ да ли међу муслиманима има

28
фундаментализма Алија одговара: „ Ако сада нема фундаментализма, не значи да га неће
бити. У слободној и сувереној БиХ неће га бити. Али ако некоме падне на памет да је пороби,
онда не да ће бити фундаментализма, већ ће бити тероризма коме се неће знати крај, биће га
у великим размјерима“. Са ових позиција говори Алија Изетбеговић, председник БиХ, о
договору између три народа. Застрашује и Србе и Хрвате. Шта овај Алија мисли, питају се
Срби. Ово је и наша домовина ту живимо генерацијама, имамо тапију на ову земљу још од
времена када се овде нико није клањао Алаху, него се свеће палиле и молило Богу по
манастирима и другим хришћанским богомољама. То је одговор Алији на његове изјаве.
Никада ми Срби и не бисмо ишли тако далеко у историју да нас Алија и слични њему не
изазивају.
А Алија наставља са својим медијским бисерима, све у истом стилу, 24. јуна 1991. у
Бечу дао је интервју листу „Профил“ и између осталог каже: „Ми муслимани ћемо се борити.
У БиХ живи 2 милиона муслимана, ова два остала народа Срби и Хрвати нису довољно
бројни да би могли да нас прогутају“. Очито је да ружни изрази потичу од ружних мисли. У
овом случају мисли су монструозне. Као да смо канибали па сваки од хришћана треба да
поједе по једног муслимана и опет ће их претећи. Тако говори председник БиХ.
Често за стране медије говори о БиХ као „грађанској републици“. Говори оно што Запад
воли да чује. Нуди формулу која је неприхватљива за два народа, јер унапред каже и одређује
који ће народ бити, како то он каже „водећи“ у тој републици, боље рећи у Алијиној
џамахирији. Француском листу „Ле Фигаро“ од 18. октобра 1991. саопштава да су муслимани
заинтересовани за опстанак југословенске заједнице: „Муслимани су у Југославији расути,
због тога је нама у интересу да се Југославија сачува“.
Када би се скупиле све његове изјаве из тога предратног периода, било би јасно колико
је ту конфузије, дволичности, лажи, демагогије. Ове изјаве првог човека БиХ не само да су
збуњивале народ, него ни ми у Председништву писмо знали који је став онај његов прави.
Ружно је од председника чути једну изјаву данас, а сутра сасвим опречну. Када сам му рекла
да би морао да води рачуна о томе, рекао ми је да ја не знам шта је дипломатија. Рекла сам
му: „можда имате право, али умем да препознам лаж и дволичност, а то ви називате
дипломатијом“.
Адил Зулфикарпашић, председник „Бошњачке странке“ поводом идеје о референдуму
за суверену БиХ каже: Алија Изетбеговић у ствари жели да завара. Он чека. Идеја о
републици грађана јесте предуслов за исламску републику, за неколико година када то буде
могуће (26. 08. 91. ПОЛИТИКА). Зна добро Зулфикарпашић, као и сви ми, шта пише у
„Исламској декларацији“ чији је аутор Изетбеговић који је се никада није одрекао. Тамо стоји
да када буде 51% муслимана БиХ ће бити исламска република. Он је чврсто веровао у то, али
је знао да он то неће дочекати и доживети, а њему се журило. Зато је он и започео рат, јер по
његовој замисли, и његових сарадника, тај проценат може се постићи и на други начин, али
за то треба рат. Није било тешко изазвати ратно стање. Ратне варнице долазиле су са свих
страна, а он их је распламсавао и речима а и делом. Имао је и људе спремне да тај однос, тј.
51% муслимана а 49% хришћана, успоставе. Видели смо их и Срби су их добро осетили на
својим леђима, а то су Јука, Цацо, Ћело 1 и Ћело 2, Талијан, Орић, Делић и њихови
асистенти. Ако се томе дода још 20.000 муџахедина, убрзано свођење хришћана на мањину и
успостављање муслимана као водећег народа, могло се брзо, још за Алијиног вакта
остварити.
У недељнику „ВОX“ листу омладине СДА, од октобра 1991. на насловној страни
приказан је војник злогласне Ханџар дивизије која је у Другом светском рату била у саставу
Хитлерових СС трупа. Овај војник у карактеристичној униформи са фесом на глави, држи
ногу на одсеченим српским главама. На унутрашњим страницама истог листа објављене су
осмртнице руководећих људи српског народа и њихове лубање са којима муслимани играју
игру „човече не љути се“. Са тим листом дошла сам на седницу Председништва и питала
Алију да ми протумачи садржај листа његове омладине. Рекао је да су то урадила несташна,
неозбиљна деца. То је био његов коментар. Питала сам се какав сам то представник свога

29
народа када могу да дозволим најаве „фундаментализма и тероризма неслућених размера“ и
постојање „водећег народа“. Зар сви народи по Уставу нису равноправни како у БиХ, тако и у
Југославији која још постоји. Касније, после више од годину дана, управо из Изетбеговићевог
интервјуа на сарајевској ТВ (14. фебруара 1933.) види се да његове претње и изјаве из 1991. и
почетком 1992. нису биле без основа, јер када је давао те изјаве управо је била у току
организација Патриотске лиге и већ су се одржавале војне вежбе, и како каже Алија у том
наступу на ТВ: „у тренутку почетка рата имали смо 80.000 наоружаних војника. То је већ
војска“ и наставља у истом разговору: „Ми хоћемо да грађани БиХ говоре: ја сам Бошњак,
муслиманског, српског или хрватског порекла“. Наравно да тада није могао да каже да су
осим ових 80 хиљада наоружаних војника, већ имали унапред гаранције исламских земаља за
долазак муџахедина.
ПОЛИТИКА од 21. јуна 1991. преноси изводе са конференције за штампу СДС-а, тако и
моју изјаву о раду Изетбеговића као председника, о његовим изјавама и неуставном деловању
јер је формирао и на челу је Националног савета одбране (илегална муслиманска
организација) а уједно као члан Председништва води Савет за народну одбрану. На ову јавно
изречену оптужбу Изетбеговић уопште није реаговао. А то је била истина, то је само један
део његове неуставне делатности. Он је себи поставио циљ да као председник
Председништва изврши све припреме за обарање постојећег устава БиХ, или милом или
силом. И све што је радио и изјављивао било је у служби остварења тог циља.
Познато ми је да су се упркос оваквој ситуацији и супротним ставовима, састајали
представници, односно лидери коалиционих странака СДС, СДА и ХДЗ, али никада нисам
сазнала ништа о садржају и исходу тих разговора. Некада сам о томе чула од Кољевића, али
то нису биле информације које би могле послужити мени као оријентир у раду и у мојим
наступима у јавности. Само једном сам присуствовала међустраначком састанку. То је било у
Изетбеговићевом кабинету. Био је то мучан састанак и они који су иначе присуствовали овим
састанцима рекли су ми да се то редовно понавља, увек исти сценарио, односно ако и дође до
неког договора то је неважеће већ након неколико сати или некада и краће. Тако је било и тај
пут када сам ја била присутна. Дошло се до неког договора, а онда, са закашњењем, долази
Махмутчехајић и све разваљује. Професор на Електротехничком факултету, који се
својевремено обучавао у једном терористичком кампу, сада скоро потпуно слеп, али са
великим утицајем у екстремним фундаменталистичким круговима. Изетбеговић слеже
раменима, као он то не би чинио итд. Очито да је унапред изрежиран такав исход. Оно што
сам могла закључити са тог једног састанка је да су ту потребни живци као конопци а
Радован их је тада имао, али исто тако, било је јасно да одржавајући ове међупартијске
састанке као и произвољно организоване састанке Председништва, Изетбеговић купује време
до коначне његове одлуке када треба изазвати ратни сукоб. О томе говори Сефер Халиловић у
својој књизи „Лукава стратегија“. Други Изетбеговићеви сарадници а посебно Сефер,
сматрали су да је требало раније испровоцирати рат, и да се није требало чекати јер
Патриотска лига – муслиманска војска, била је већ спремна и наоружана. Они су били
спремни да започну рат, али Алија је отезао. Сигурно да је он био опрезнији, јер је у тим
комбинацијама ослушкивао и реакцију међународног фактора, боље речено Америке са којом
је био у договору, али и исламских земаља. То је био троугао који је одлучивао и морало је да
све буде усклађено, а за то је био задужен Изетбеговић и тадашња његова десна рука Харис
Силајџић.
Средином 1991. сазнала сам из штампе за састанак Изетбеговић – Туђман у Сплиту.
Зулфикарпашић, коментаришући тај састанак споменуо је да је тема била подела БиХ. Данас,
када се у Хашкој судници оптужују они који су покушали да деле Босну, а то је била једна од
опција по њиховим сазнањима, зашто за то нису оптужили Алију који је ево учествовао на
састанку када се разматрала та опција. Како се могу оптужити људи за разматрање неких
опција, предлога, могућности? Да ли је та могућност проведена у дело новим методама, то је
друга ствар. Поводом тог састанка у свом саопштењу Би-Би-Си-ју Изетбеговић је споменуо
„дволичну хрватску политику“. Није ми био познат однос СДА и ХДЗ-а, знам само да су увек

30
били у коалицији против Срба, али да ли су између себе водили дволичну политику, то не
знам. Међутим, Брозовић је на оснивачкој скупштини СДА рекао јасно, да ће шаховница
бити на Дрини. Дакле, још тада им је то дао на знање, како су то онда могли помислити да ће
на Дрини бити полумесец и звезда. И где је ту дволичност, ја је не видим. Брозовић је
отворено рекао, а од муслимана нико се не диже, па ни Алија Изетбеговић, да му опонира.
Брозовић је оцртавао границе НДХ, а Алија је већ тада, мислио на муслиманску џамахирију.
Не може на једној истој територији да владају два различита система исто као што не може на
једном месту у исто време да постоје два тела (закон физике). Изгледа да им тај основни
закон физике није био тада јасан. А што су мислили о Србима, где они да нестану, јер сметају
и у једној и у другој варијанти. Србима се спремало оно што је већ једном било и
функционисало за време Другог светског рата. То је био опробани рецепт око којег постоји
општа сагласност СДА и ХДЗ коалиције, а то је: једну трећину убити, једну трећину превести
на католичанство, али можда и у ислам, једну трећину протерати у Србију. Али да не би било
сувише драстично, да Запад лакше може да зажмири на ова збивања, потенцираће више
одлазак у Србију. Не морају се ни много трудити, јер је већ на Западу припремљено јавно
мњење против Срба. Већ је лансирана информација, само се не зна још да ли ће проћи, да су
Срби дошли у Босну из Србије и напали јадне муслимане, па логично је и да се врате тамо
одакле су и дошли. Срби су осетили опасност која им прети. Страх је велики, али не толики
да помути разум, да се може трезвено размишљати и одлучити о деловању ако дође до
најгорег.
Председништво је радило тако као да је приватно предузеће Алије и Ејупа Ганића.
Кљујић, како сам већ рекла, препушта све Алији, Борас се не труди да буде другачије, Фикрет
Абдић се огласи ту и тамо, ако је у питању неки економски проблем, а тога је све мање а
националних сукобљавања све више. Често сам за време седница у Председништву,
размишљала како и најобичнији састанак катедре на факултету има своју организацију,
садржај и неки закључак. А овде се ради о државној институцији првог ранга. Кољевић
инсистира да се ради по постојећем пословнику док се нови не донесе. А Алија од тога бежи
као ђаво од крста. Он бежи од нужне форме, од обавезности, од прописа. Често сам мислила
да је то последица његовог дугогодишњег сукобљавања са законом зашто је и одлежао више
година у затвору. Мислим да то није део његове природе, него нешто стечено. Та врста
понашања управо му одговара у то време и у ситуацији каква је била у другој половини 1991.
када треба трошити време на небитне ствари. Тако пролази пролеће и лето 1991, а ја сам
мислила, надала се, да још постоји могућност, ако има памети и добре воље, да
Председништво повуче неке позитивне потезе. Трудила сам се у то време, као професор, без
обзира што сам знала да је досадно, да им објасним да су процеси интеграција позитивни
процеси у природи, а ако су такви у природи, немогуће да су негативни у друштву.
Интегративни процеси најчешће дају нови квалитет. Рачунајући на састав Председништва, на
представнике три народа, говорим о неким заједничким интересима, врло значајним о чему
управо ова институција треба да води рачуна. Ја им говорим, оно што сам и студентима
говорила, о молекули воде која је састављена од водоника и кисеоника, а нема ни једно од
својстава својих саставних компонената, него сасвим друга својства која омогућавају живот
на планети. Форсирала сам у Председништву неку нову заједничку политику, а не да свако
води своју сепаратну. Ни данас ми није јасно да ли су ишта ови чланови Председништва
схватили од тих мојих „предавања“. Можда су разумели понешто, можда им је допрло нешто
до мозга, али тамо, у том делу њиховог организма било је све одвојено, подељено без
координација и одатле њихов афинитет према дезинтеграцијама. Била сам спремна да на тај
начин тумачим њихово понашање, све пре него дефинитивно опредељење за конфронтацију и
за растурање Југославије. А и проф. Туњо Филиповић слично размишља и каже са пуним
правом: „Политика која се води јесте механички спој програма три националне странке који
се међусобно у кључним деловима искључују. Не постоји заједнички програм“. На овај начин
и потпуно тачно, професор објашњава лоше стање у БиХ. Алија је потпуно глув на оваква
запажања и примедбе, јер је већ испрограмиран за реализацију само једне једине политике, а

31
то је политика СДА, коју су осмислили најокорелији фундаменталисти-исламисти. Обично су
то људи без образовања, можда и нешколовани људи, важно је да су чврсти у свом
религијском опредељењу. То су они који нису на политичкој позорници, али су иза ње и
управљају СДА-ом. Њих је Алија уважавао, респектовао и слушао. А они су Алију само
уважавали и поштовали онолико, колико је способан да њихову политику са сећијских сијела
и џамијских дивана прилагоди и уобличи у форму која је прихватљива разним европским
комисијама, светским политичарима и, што је најважније, Билију, како су ови са сијела звали
Клинтона. Изетбеговић прима и разне међународне делегације, као да је председник
Републике, а не председник Председништва. Не обавештава Председништво о њиховој
најави. Као резултат његове посете Курту Валдхајму, стиже привредна делегација из Беча, о
којој Кољевић и ја сазнајемо са телевизије. Ту делегацију су примили Алија, Фикрет и Ејуп.
Макар да је направио неку икебану са Кљујићем и Борасом. Није се ни толико потрудио.
Толико је безобзиран и жури му се да покаже, како је раније рекао, ко је „већински народ“.
Бадава јавно критикујемо Кољевић и ја овакав начин рада у Председништву, бадава Кољевић
јавно прозива Алију због кршења пословника. Алија је схватио да је Председништво његов
властити ћепенак, односно његова бабовина, како би се то рекло у Босни. Ја мислим да Алија
и није знао шта пише у пословнику, јер да је знао, онда за време његовог одсуства
замењивала би га ја као најстарији члан Председништва. Међутим, он је према свом
нахођењу, одредио Ејупа Ганића, као најоданијег политици СДА. Једном приликом на
седници питала сам Алију, да ли он већ уводи шеријат, или му је непознато ко, према
пословнику, треба да га замењује у његовом одсуству. Насмеја се на ово питање које је остало
без одговора, али са изразом лица који говори: још само мало па ће и то бити.

5. ПРЕВАРА У ПАРЛАМЕНТУ БИХ

Баријера Крајишник
Милошевићу сам на првом сусрету забележила минус
Зашто ме нису обавештавали
Зашто одлазе по памет Милошевићу
БиХ је лабораторијска творевина
Неко је из врха СДС~а доставио све што је Тужилаштву потребно
Превара са двоје поштених професора
Љигави Ганић
Лукавство Крајишника против Алијиног
Муслиманска и хрватска превара у Скупштини БиХ
Нерегуларни Меморандум
У питању је једно слово

Саопштења са седница Председништва ишла су у јавност написана наизменично


западном и источном варијантом српско-хрватског језика и измењивала се ћирилица и
латиница. Из ових саопштења било је евидентно да је прегласавање Кољевића и мене,
српских представника, редовна пракса. Нас двоје скоро увек имамо друго мишљење у односу
на пет осталих чланова, али никада се није догодило, иако смо ми упорно тражили, да се
изнесе наше мишљење, наш став. Неко ко се није удубљивао у суштину, могао је стећи
утисак да се Никола и ја прегонимо са другима. Да нам је то циљ. Нас двоје смо додавали
образложење, али пошто саопштење пре објављивања иде Председнику на задњу рецензију,
он је то наше образложење брисао. Али вршио је и значајне корекције текста, тако да ми који
смо били учесници седнице некада нисмо могли препознати садржај. Дакле, усудио се да
врши и фалсификат. Наши гласачи имали су право да знају како их ми заступамо, посебно
када су врло озбиљне теме биле на дневном реду.
19. јула 1991. Председништво разматра питање упуте јулског контигента регрута у ЈНА.
Чудило ме да се то нашло на дневном реду, јер републике нису надлежне за то. Мислила сам

32
да то иде по аутоматизму. Међутим, овде се појављује нешто ново. Изетбеговић предлаже
одгоду слања регрута или да се служи војни рок на територији БиХ, а ко жели може да иде и
у друге републике. И у овом случају присутна је нека Алијина необавезност са којом он руши
све републичке институције, ево хоће и институције државе. Председништво 1. августа
доставља Савезном секретаријату за народну одбрану одлуку коју је потписао Ганић, којом се
одгађа слање регрута. Он отворено у том допису каже да је одлука у супротности са законом
и да су само два члана Председништва гласала противте одлуке тј. гласали су у складу са
законом. То смо били Кољевић и ја. Што се тиче ЈНА као институције, далеко од тога да сам
икада била одушевљена њом. Сматрала сам је, нефлексибилном, старомодном,
предимензионираном и што је најгоре, сувише под утицајем КП, према томе то је политичка
институција. У односу на друге, сувише је привилегована и тражи претежни део државног
буџета. Сматрала сам да ћемо у процесу демократизације највише имати муке са војском и
питање је да ли се таква каква је може трансформисати. А видели смо је на делу када је
дошло до распада земље, где је ту била одбрана? Другови генерали разбежали се по својим
националним републикама. Па и поред тога у ЈНА је било релативно највише дисциплине.
Држали су се прописа и договора што се видело и када је ЈНА поштовала договор о
повлачењу из БиХ до 19. маја 1992. Тај договор је многе од војника и старешина коштао
живота у Сарајеву и Тузли. Били су преварени од оних за које реч ништа не значи, од
Председника и члан Председништва Изетбеговића и Ганића, који су на војне конвоје пустили
своје разбојничке хорде, и мучки убијали војнике у повлачењу. Ова двојица су директни
кривци за то, и за овакве ситуације ваљда постоје неке женевске конвенције, па и поред тога
они нису за тај масакр оптужени од стране тужилаштва у Хагу.
Нисам била посебно упућена у рад Владе, али оно што се чуло званично и незванично
од Срба министара, одлуке су доношене прегласавањем српских министара. Дакле, потпуно
исти метод био је присутан у свим државним институцијама. То је била суштина БиХ
стварности. Редовно сам присуствовала заседањима Скупштине тако да могу и нешто више
да кажем о раду те институције. Вероватно би се опуштеност, необавезност, непоштовање
пословника, пренели и на рад Скупштине, али упркос настојању, није до тога дошло. Ту је
био Крајишник који је спречавао сваки покушај волунтаризма, а прилика за тако нешто је
било безброј. Прво, велики је број посланика, мислим око 260, из различитих средина са
различитим локалним инструкцијама. Што се тиче муслиманских и хрватских посланика
имали су генералну инструкцију да изазивају хаос где и када је то могуће и да се на тај начин
највиша законодавна институција деградира. Моје мишљење је да је Крајишник био баријера
таквим покушајима. Он се стриктно држао скупштинског пословника и посланици су били
свесни тога. Једини начин да искажу своје незадовољство јесте вербални и то са скупштинске
говорнице, што је сасвим нормално, а били су директни телевизијски преноси заседања. Тај
ред у сали за време заседања је дефинитивна заслуга председника Скупштине Крајишника.
Оно на шта он није имао утицај то је начин гласања, тј. редовно прегласавање српских
посланика од стране муслиманско-хрватске посланичке коалиције. Тако је функционисао онај
видљиви део скупштинске делатности, оно што се одиграло на политичкој сцени која је била
свима доступна. Али, мислим, да је и онај већи део посла, ван те сцене функционисао
беспрекорно. Наравно, да је и за то заслужан био Speaker of the Parliament. Често сам се
приликом ових анализа, присећала првог сусрета са Момом и мојих великих сумњи у његове
способности да буде председник Скупштине. Била сам задовољна као и увек када се моје
црне слутње покажу нетачне. И то се понекада дешавало. Морам признати, ипак је то била
слаба компензација за толика разочарења у људе којима сам веровала, посебно када се ради о
интелектуалцима. Увек сам мислила да одређени интелектуални ниво обавезује човека на
честитост и искреност. Међутим, искуство ми говори другачије. Или ово није тачно или
нисам имала посла са правим интелектуалцима. А времена о којим сведочим била су пуна
таквих искушења. Мало ко је могао да мимо њих прође а да се не ухвати у замку и да при том
не покаже своје право лице. Било је тога много у релативно кратком времену па се згусло, и
осећала сам због тога у почетку горчину и бол, а касније ништа није било више од пуке

33
констатације.
Од пролећа до јула месеца 1991. на захтев Српске православне цркве обавља се на целој
територији БиХ, посебно у Херцеговини важан посао са великим закашњењем.
Одбетониране су јаме и сва места која су била доступна и грађене крипте да се кости
поубијаних Срба, мученика из Другог светског рата сахране. То је био наш дуг према невино
настрадалим нашим прецима, али и свима опомена за будућност да се тако нешто не сме
више никада десити. Скинута су и стара обележја, нетачна, непрецизна из комунистичког
времена и коначно је ћириличним словима исписана истина, тј. речено је да су усташе
поубијали мештане Србе и наведена су њихова имена, а не неистина из комунистичког
времена исписана најчешће латиницом да су ту фашисти те и те године поубијали
антифашисте. Наравно, на плочама био је крст а не петокрака звезда. На опелу и покопу била
сам у Пребиловцима, Величанима, Гламочу и Ливну. Много чланова ђедине фамилије са
мамине стране, страдало је у тим покољима, посебно у Ливну. Гледајући оне лубање сложене
и празних очних дупљи окренутих према нама, мислила сам: међу њима се налазе моји
Самарџићи, Марићи, Митровићи, Кујунџићи, Павловићи и други. Сви они дивни људи, род
моје маме о којима је толико пута причала кроз сузе. Да ли ће нам драги Бог и они чије су
кости толико дуго неопојане у мраку лежале, икада опростити овај заборав од скоро шездесет
година?
Половином 1991. године тражила сам да Природно-математички факултет покрене
процедуру за избор новог декана, јер више нисам била у стању да обављам све послове и да
одговорим свим обавезама. Сам наставно-научни рад за мене представљао је освежење,
пријатну промену иза мукотрпних седница Председништва, а гледати студенте уместо шест
чланова Председништва и осталих политичара, за мене је био дар божији. У исто време је и
моја мама онемоћала, те сам свако вече иза 18 часова одлазила код ње да још обавим послове
које она није могла да уради, а исто тако да уз кафицу попричамо. Већ су изостали њени
доласци за викенд код мене и рапидно је губила памћење. Увек је говорила брату и мени да је
не померамо из њеног стана у коме је живела више од шездесет година. Нико од нас, тада,
није могао слутити шта нам доноси наредна година, а посебно њој, која ће под тешким
околностима напустити свој стан у који се никада неће вратити. Али не само моја мама, него
ни њена деца, унучад, заједно са скоро 180.000 Срба Сарајлија. Пре рата било нас је у
Сарајеву 200.000, а сада око 15.000. Срећа, већина је успела побећи, али за десет хиљада не
зна се где су, тако кажу, воде се као нестали. Они су завршили живот, тј. поубијани су и кости
им се налазе у Казанима, у Пофалићима, на Кошевском стадиону, гробљу Лав, по
канализацији и подрумима и другим местима. Кажу да их има са осталим поубијаним
Србима испод писте височког аеродрома.
У јулу, након завршетка летњег испитног рока отишла сам дванаест дана на одмор. Ко
би помислио да је то задњи одмор у наредних девет година. Отишла сам у Херцег Нови, а не
у Дубровник код ујака. За мене је већ тада био забрањен боравак у Хрватској, али су њихове
власти дозволиле уз њихову полицијску патролу мој пролаз преко њихове територије. На
путу за Херцег Нови прелазим колима ону деоницу која ме само 5 км дели од Дубровника
града, где су ми од 1923. године живели мамини родитељи и у којем сам била први пут када
сам имала једну годину. Брат и ја смо дуго били једина унучад маминих родитеља окружени
њиховом љубављу као и ујака и тетке. Сећања управо навиру на том делу пута, а граница је
стварна, реално окрутна. Свеједно, успомене се преливају преко те границе, за њих не
постоји ружна реалност, силазе у тај дивни град пун сећања на моје детињство и младост. То
је био тужан одмор и за мене необичан. Цело време постављала сам себи питање, шта сам ја
некоме нажао учинила да не могу да уђем у Дубровник и шта је мој ујак и коме је зло учинио,
да је морао напустити родитељски стан.
Кољевић ми је најмање пет пута за тих дванаест дана реферисао о проблемима у
Председништву. Дакле много чешће, него када смо у истој згради и видамо се само на
седницама Председништва. Са одмора враћала сам се неким макадамским путем кроз
Херцеговину, и тако сам избегла пратњу хрватске полиције и подсећања на Дубровник.

34
Сретала сам војнике. Некако су неуредни, распојасани често и пијани. Питала сам се да ли је
то права војска. Ту и тамо наиђу неки са којима се може разговарати. Они су брижни и веле
само мало фали да се сукоби пренесу и на нашу територију.
У Председништву је затишје. Сви настоје да уграбе неколико дана одмора пред јесен
која по свему судећи не доноси ништа добро. У јуну месецу 1991. дошао је Милошевић у
Стојчевац (поред Сарајева) на састанак са Изетбеговићем. Тада сам први пут видела јако
обезбеђење, чак су и пси били присутни, и ништа није било дискретно, него као да се
намерно демонстрирала нека сила. Било је неукусно. Ја мислим да је присутан био и
Караџић. У Председништву је речено да сви дођемо, али састанак се одржао у неком уском
круту, а ко је био присутан ја ни данас не знам. Касније током година које су следиле и на
основу прича других, знала сам да Милошевић фаворизује састанке у ужем кругу, пожељни
су састанци у четири ока. То су били и најзначајнији састанци о чијем садржају се могло само
ту и тамо наслутити. Када је сазивао шире састанке, тада му је била потребна промоција
његових идеја, предлога, нешто што је неопходно за јавност. За оне састанке у четири ока,
људи који су контактирали са Милошевићем, коментарисали су овако: „уђеш код њега са
једном памети а изађеш са другом“. Нисам компетентна да о томе говорим, зато што за време
рата никада нисам била на тим састанцима, а и када сам била иза рата, моја памет је и пре и
после састанка са њим увек била иста. Ја не разумем шта ту треба да се замери Милошевићу,
али се питам какви су то људи који су тако лако мењали своје мишљење. Нажалост, било их
је много. Да ли тада, када је био у Стојчевцу или касније, не могу да се присетим, али
Радован је јавио у Савет СДС-а, да ће доћи Милошевић и да нема много времена, тек 20
минута. Били смо сви присутни, мислим на оне који су редовно долазили на седнице Савета.
Улази он, аплауз. Рукује се са свима. На лицу му фин неусиљен осмех. Осмех детета. Не могу
да се сетим да ли је нешто значајно рекао. Па то и није врста састанка где би он говорио о
значајним стварима, сувише је присутних. Не могу да се сетим ко му пожели добродошлицу,
ко га поздрави, Леовац или Екмечић. Свако је редом нешто пригодно рекао, али неки су му
делили комплименте, без мере а све концентрисано у кратком времену. Мени дошла мука од
тога. Да ли је њему, то не знам. Дан пре овога сусрета прочитала сам у новинама да је у
Србији одбијен захтев Српске православне цркве за поврат имовине. Мислила сам, овај
сусрет нећу пропустити да не кажем своје мишљење о томе. Ослових га са „господине
председниче“ и наставих „вероватно вам је доста ових похвала, ја ћу другачије, није добро
што сте одбили поврат имовине цркви“. То је било без икаквог увода, врло кратко, директно.
Мислила сам нема човек времена, жури му се, на лицу му се види да му овај обрт није
пријатан, очито човек воли комплименте. То је моје прво директно сазнање о њему.
Објашњава да би се у случају поврата православној цркви морала вратити имовина и другим
конфесијама. А ја рекох, зашто не. Брзо је отишао, а ја сам му тада на првом сусрету
забележила минус. У току времена минуси су се редали. Колико би их тек било да сам се
чешће са њим сретала.
У вези са одбијањем Председништва да шаље регруте, а што је било противзаконито,
као и поводом односа према ЈНА, долазили су два пута представници Генералштаба. На
једном од тих састанака био је генерал Кадијевић (не знам да ли је он тада био министар
одбране или начелник Генералштаба), са више генерала, као и адмирал Бровет. Били су
присутни, на том састанку, командант 2. војне области генерал Кукањац и генерал Ђурђевац.
Тада је Изетбеговић објашњавао да му се обраћају родитељи са захтевом да им децу не шаљу
ван граница БиХ. Те су се расправе продужиле, те смо Борас, Ганић и ја били и у Београду на
позив Бровета. Кољевић и ја остали смо доследни, били смо против одлуке Председништва.
У БиХ анимозитет према ЈНА растао је из дана у дан. Посебно ме је чудило понашање
муслиманског живља. Годинама сам била сведок одушевљења и поноса родитеља када
испраћају синове у војску. Ту није било разлике међу нацијама. Што више, увек ми се чинило
да муслимани томе догађају придају већи значај или су њихове манифестације биле
уочљивије. Каква је то брза промена у супротном правцу? Ко је тај народ напунио толиком
мржњом за неколико месеци? На каквим то састанцима и где су обучавани у мржњи, питали

35
смо се, а још и данас се питам. Ипак, мора да је дуже припремана јер не могу да верујем да се
емоције могу тако муњевито усмеравати у жељеном, диктираном правцу. То је била нова
стварност у БиХ. Али не само када је војска у питању, него уопште, однос према Србима,
друговима, пријатељима, сарадницима, комшијама. Да испричам један догађај који је моје
сећање забележило. Сарађивала сам са инг. Девлетом Бутуровић која се бавила сличним
истраживањима као и ја. Нисмо се дружиле, али у вези са струком често смо се чуле
телефоном, али и долазиле смо једна другој у лабораторију и договарале о сарадњи. Много
сам је поштовала као сарадника и волела као човека. Управо тих дана када је атмосфера у
граду била напета, сретнем је пред лифтом у кући где сам становала. Хтедох да је зауставим
да је свратим на кафу ако има времена, ако не, да мало попричамо, али она уђе у лифт и не
осврћући се на моје дозивање. Наводим овај пример јер сам то доживела врло тешко и дуго о
томе размишљала. Ако политика и међусобно вербална супротстављања политичара могу да
утичу на понашање једне озбиљне интелектуалке, ако је и она подложна ниским чаршијским
емоцијама, па шта се може очекивати од необразованог света сарајевске чаршије. Касније
смо ми Срби из Сарајева у избеглиштву, често међусобно препричавали сличне догађаје из
тог предратног времена. Причали су: „навече ми је био комшија муслиман у кући, а сутра
окреће главу, неће ни да поздрави“. Промена односа према ЈНА, према пријатељима,
друговима, комшијама Србима наређивана је однекуда из позадине, а томе је претходила
пропаганда која се ширила међу њима на њиховим скуповима који су за нас били непознати.
Да ли су посела петком била добра прилика за убрзано развијање муслиманске
самосталности или су то били скупови озбиљнијег карактера, тешко је рећи, али сигурно се
користила свака прилика да се редови збију против оних који су „криви за све“, а то су Срби.
Некада су то невешто сакривали, али под крај 1991. било је очито. Такво укупно понашање
муслимана поклапа се са организовањем и јачањем Патриотске лиге која, у ствари,
представља њихову војну силу. Имали су тада 80 хиљада наоружаних војника, како каже
Алија и били су нестрпљиви да их употребе.
Ово је мени тада било непознато, као и већини Срба у Сарајеву. Колико су у СДС-у као
националној странци били информисани о Патриотској лиги и њеним припремама за ратни
сукоб, то ја и данас не знам. Скоро је немогуће да се није ништа знало, јер су те припреме
трајале и биле обимне. Неколико кључних челних људи су вероватно били обавештени.
Константно, ево и овде понављам, питала сам се зашто ме нису обавештавали? То је
неморално, скоро злочин, поставити ме на тако важно политички истурено место и не
обавештавати ме о тако важним догађајима. Непрестано то понављам и понављаћу кроз цели
текст ове књиге. Ради тога била сам више пута у животној опасности и само ме драги Бог
спасио. Много касније сам чула да су центри организовани при џамијама. У вези са овим ни
Савет странке није био обавештен. Председник Савета Леовац и ја при повратку кући са
састанка често смо разговарали о тој опасној ситуацији, али чврстих поузданих обавештења
није било. Обоје смо били мишљења да Савет не може више функционисати и обављати
задатак који му је намењен, уколико није добро обавештен о актуелним збивањима. И он се
надао да ћу му ја у томе помоћи, али ја сам такође била ускраћена у том погледу. Једино ми је
било јасно као свима који имају дубоке корене у Босни, да је увек више онога прикривеног
него објављеног. Како човек у свему томе да се снађе? Ту и тамо сам сазнала да је Радован у
згради Председништва, али код кога је и шта је повод, нисам никада знала. За 17 месеци,
колико сам била у Председништву навратио је три-четири пута у мој кабинет, као у
чекаоницу, очекујући да започне међустраначки састанак. Једном је тако навратио са
Крајишником, не говорећи зашто су дошли у зграду Председништва. За време ових ретких
посета споменуо је неколико пута Милошевића. Било је у таквом контексту, да се могло
закључити да се они често налазе. Понадах се да се води нека глобална српска политика, али
није ми била јасна конспирација. Догађаји који су уследили, све до завођења санкција
прекодринским Србима од стране Милошевића, показали су да тога није било. Брзо сам
закључила да је Савет више небитан и да Караџић има уместо Савета странке другог
саветодавца, а то је Милошевић. Питала сам га једном зашто одлази по памет код

36
Милошевића. Могу његови савети да буду добронамерни, али он не познаје добро односе
међу народима БиХ. На крају, овде су изабрани људи од тог народа и имају обавезе и сносе
одговорност. Није му била пријатна ова лекција, али одговорио ми је да се ради о
председнику српске матице. Ја сам знала да то није занемарљиво, али питање је колико је
Милошевић одговорна и поуздана особа и да ли се у његовом кабинету примају савети,
инструкције или наређења. То никада нисам могла да сазнам. Да ли се на овај начин дају нека
овлаштења људима које народ није бирао. Таква су тада моја размишљања била и у мени се
појавила сумња да ли ми идемо најбољим путем, да се случајно не крећемо неким
магловитим стазама. Питала сам се какву одговорност могу преузети на себе за политику коју
неко други креира без мога учешћа. Већ тада се могло у неким замагљеним обрисима
наслутити, оно што је иначе касније била пракса, да постоје формалне функције, а они који
потежу главне конце, креирају догађаје и политику, то су други људи, мање или више
уочљиви. Типичан комунистички манир, нажалост прихваћен и обилато употребљаван у
СДС-у. Дакле, од самог почетка била сам формални представник српског народа, али по
мојим схватањима, али и демократског света, припадала ми је одговорност, а други су
доносили одлуке. Био је то ружан начин употребе нечијег имена и ауторитета. Тако су се
Караџић и остали, понашали према мени у предратном, али још више у ратном периоду. Била
им је намера да наставе тако и после рата, али тада више није постојао разлог да ту позицију
свесно прихватим.
Можда негде у мају-јуну 1991. био је у оптицају један предлог, као израз добре воље и
настојања да се заустави срљање у још дубље конфликте, а то је Београдска иницијатива.
Суштина је била у следећем: БиХ остаје у Југославији заједно са Србијом и Црном Гором, а
први председник такве Југославије био би Алија Изетбеговић, тадашњи председник
Председништва БиХ. Поводом овог предлога организован је састанак у Београду на који су
позвани испред муслимана, Алија Изетбеговић и Мухамед Филиповић испред Бошњачке
странке, која је на новембарским изборима 1990. по броју гласова била друга. Позив је
упућен председнику СДС-а и члановима Председништва БиХ. Нисам сигурна да ли су позиви
упућени представницима ХДЗ-а. Са србијанске стране било их је више, а председавао је
Милошевић. Алија и његова група нису се одазвали позиву, али су присуствовали састанку
оба представника Бошњачке странке који су сматрали да је иницијатива корисна, они су
спремни да сарађују на том предлогу, али су објаснили да они немају међу муслиманима
такву подршку као СДА, а недолазак Алије показује да СДА не прихвата Београдску
иницијативу. Они су чак рекли да су пре доласка у Београд разговарали са Алијом, да им је он
и препоручио да виде о чему се ради, али он неће у томе да учествује. На томе састанку било
је лепо чути да сви муслимани не подржавају политику сукобљавања и да треба тражити
решења ван тога. Растали смо се са исправним убеђењем да Алија неће мирна решења, и да
он води политику сукобљавања, њему рат треба, све је упућивало на то. Вероватно је као и
Туђман када се радило о Олуји, форсирао ратни сукоб, јер је сматрао да му се нација на тај
начин челичи у патриотском смислу. Нарочито је то било потребно муслиманима, јер тако се
према Алијином мишљењу кали нација. Поготово је то било потребно нацији која је тек
настала, која нема своју историју, своје буне, своје ослободилачке ратове, своје хероје, своје
националне празнике. Алија је хтео да све оно што се у српској историји десило у задњем
миленијуму, постигне у пар година. Другим речима и речником биолога, желео је и форсирао
„убрзану еволуцију“. Убрзана еволуција је лабораторијски експеримент који није дао
очекиване резултате. Време је један од одлучујућих, али и један од пресудних фактора
нормалне еволуције. Тако и у овом случају „убрзаног сазревања нације“, Алија није водио
рачуна о времену. Њему се журило, јер он није имао времена, и на крају је од БиХ настала
заиста једна лабораторијска творевина која се бори за живот већ више од 10 година и једва
преживљава.
Док је Алија планирао рат и замишљао себе као великог ратног вођу, дотле су Срби
излазили са предлогом кантонизације БиХ по швајцарском моделу. То је био наш предлог за
разматрање на међупартијским састанцима СДА, СДС и ХДЗ. Једном ми је Никола Кољевић

37
показао папире које је добио од проф. Трумића из Швајцарске где је описана унутрашња
кантонална организација те државе која обезбеђује коректне међунационалне односе и
срећан живот својим грађанима. Срби су нарочито заговарали ову варијанту у случају да
БиХ, буде суверена држава. Нешто слично је представљало и суштину Кутиљеровог, тј.
Лисабонског мировног споразума.
О раду странке, тј, СДС у том периоду знала сам веома мало. Није ни било прилике да
нешто више сазнам, јер нисам припадала ни једној страначкој структури да бих могла да
присуствујем страначким састанцима. У оно време када је Караџић присуствовао састанцима
Савета понедељком, добијали смо од њега информације, нарочито су биле за нас, у Сарајеву,
интересантне оне са терена, из различитих делова БиХ. Међутим, са његовим изостанцима са
седница, то је престало. У материјалу који ми је достављен у Хагу као део оптужнице више
сам сазнала о активностима странке. То су записници са партијских састанака и наређења и
инструкције које је председник странке упућивао општинским партијским органима. То је
тако комплетно и очувано да не може човек да не помисли да је неко из врха партије доставио
све што је Тужилаштву потребно. Из тих материјала сазнала сам неке интерне и мени
непознате ствари, као нпр. несугласице између СДС Бањалука и централе СДС у Сарајеву,
које су биле врло оштре у то време (говорим о 1991.). Тек тада, листајући те папире, постаје
ми јасна генеза каснијих, понекад лоших односа између источног и западног дела РС, али и
аверзија Радована Караџића према Бањалуци. Види се да он није увек, нарочито у почетку,
радо виђен и приман у том делу земље. Чини ми се да се прерано дистанцирао од Јована
Рашковића. Још му је био потребан ауторитет тог честитог човека, јер је очито да га Радован
није, у то време, имао довољно.
Наиме, некима је, посебно у Крајини, већ био познат његов криминални досије, а
касније и Крајишников. За тај период њиховог живота сазнала сам када је рат увелико
захватио наше крајеве, када сам побегла из Сарајева на Пале, крајем маја 1992. Нуђено ми је
да прочитам тај досије али ја сам одбијала сваку причу на ту тему као нешто немогуће, а ако
је и тачно, то би ме повредило, дезоријентисало, а како би тек било народу да то сазна. Осим
тога, то сада, у поређењу са нашом великом трагедијом, и није битно.
Што се мене тиче, нисам о овоме за време рата никоме говорила, а избегавала сам да се
нађем у друштву где се анализирала Радованова затворска прошлост. Ипак, доста тога
долазило је и до мојих ушију. Са оваквим сазнањима, која се нису могла потиснути,
посматрала сам и пратила њихово деловање, Радована и Моме, када су само њих двојица
представљала власт. Таква позиција била је право искушење којем нису могли одолети. Они,
који су још раније инфицирани вирусом лоповлука. Ето зашто се Радован није кандидовао за
члана Председништва БиХ 1990. године. Он не само што није био довољно познат у средини
коју би требало да представља, него и оно што се зна о њему, његов криминални досије, било
би презентовано јавности. Зато су кандидати за чланове Председништва били двоје
професора Универзитета, Кољевић и ја, две личности поштоване у средини у којој су живеле
и радиле. То је права истина, а не оно што се често могло чути од Караџића, да он није од
оних који желе власт и све што уз њу иде. Додуше, одговорност није волео, али све остало је
обожавао.
У војну болницу у Сарајеву сваки дан су пристизали рањеници са ратишта у Хрватској.
Одмах сам отишла да их обиђем. То је било спонтано, схватила сам: сасвим нормално и било
ми је жао да и други чланови Председништва нису учинили исто из хуманих побуда. То су
биле прве жртве, невине жртве наопаке политике која је сав свој промашај показала у
догађајима у Словенији и Хрватској. Причали су ми рањеници како су се чудили и још су
изненађени како их нападоше они са којима су јуче били заједно, неколико њихових
старешина издадоше и погазише заклетву. На њиховим лицима видео се бол од рањавања,
али још више је био присутан душевни бол због издаје. О њима, рањеницима, о разговору са
њима, о разочарању говорила сам на седници Председништва. Могу мислити колико сам
њима била смешна, њима који не показаше ни труна интереса за ове младе људе који су
настрадали, тешки су рањеници, ни криви ни дужни. Нашли се у војсци када Туђман хоће да

38
опет успостави НДХ и то ратом како би ојачао своју нацију и, како је рекао, када се радило о
Олуји, да учврсти њихову самосвест, а то се постиже мржњом према противнику, тј. Србима.
Већ средином 1991. било је на терену, а и у државним институцијама безброј
нерегуларности, кршења Устава, да се скоро и није могло зауставити, јер сви механизми за
спречавање таквих појава били су паралисани. Да наведем неке најважније: формирање
Патриотске лиге, присуство хрватских обавештајаца и хрватске војске на територији БиХ,
транспорт оружја из Хрватске, а и из других земаља, волунтаризам и опструкција рада
републичких институција, доношење незаконитих одлука Председништва, опструкција рада
Савета за заштиту уставног поретка, редовно прегласавање српских представника у свим
републичким институцијама.
Примиче се и годишњица новембарских избора а нема никаквог напретка. Бивши
режим оставио је у наслеђе лошу привреду, и дугове, али да ли смо ми могли макар неки
помак да направимо, нпр. економије што би требало да буде заједнички животни интерес.
Фикрет Абдић покреће ова питања, говори о неким пројектима, али други нису нешто
посебно заинтересовани. Љуте се на Фикрета јер им таквим иницијативама ремети њихове
планове који су усмерени у правцу заоштравања односа и хаоса. И ја сам престала на
седницама да држим „предавања“ о предности интегралних процеса, као и о неопходности
поштовања законитости. А то се свакодневно чини од стране прве институције и првог човека
Републике. Има ли већег апсурда него када Ејуп Ганић, изабран са листе Југословена, гласа
против слања регрута у ЈНА. Али не само то, него гласа и говори против свега што има
југословенски предзнак, а држава Југославија још постоји. Кољевић и ја смо заступали
ставове које је он требало да заступа. И још генерал Кукањац, командант 2. војне области,
често је говорио да највише воли да разговара са Ганићем јер је он Југословен. Колико је
глупости било у тој изјави. Ја већ могу замислити љигавог Ганића како се претварао и,
вероватно, објашњавао по потреби, да његови ставови не могу да дођу до изражаја. Видела
сам га више пута у тој позицији превртљивца и преливоде. Недовољно интелигентан да то
изведе на софистициранији начин, врло је провидан и није потребно „стругати по површини“
да би се дошло до његове суштине. То је човек за сва времена и за све прилике. Прави
„сунцокрет“. Ганић је пар година пре избора, да би постао један од директора УНИС-а,
променио националност и постао Југословен јер је тако захтевао национални кључ. Он је
једном на телевизији објашњавао своје трансформације и транзиције по потреби. Био је
према породичном опредељењу муслиман, за време студија у Београду опредељивао се као
Србин, а Југословен постаје када је то било потребно за директорско место, да би се опет
вратио свом породичном националном опредељењу, тј. Муслиман, да би са целокупном
својом нацијом постао Бошњак. За један животни век превише, а све по „потреби службе“.
Какав је у томе такав је и у свему осталом.
Октобарско заседање Скупштине БиХ, према мом мишљењу, али и многих меродавних,
било је од посебног значаја за развој даљих догађаја у Републици. На том заседању
муслиманско-хрватска посланичка коалиција предложила је Скупштини на усвајање
Меморандум о суверенитету БиХ. Седница је почела 14. октобра 1991. у 11 часова и са
кратким паузама трајала је до 23 часа. када је због општег замора председник Скупштине
Крајишник предложио, а посланици прихватили прекид до 11 часова 15. октобра. Део
седнице од 14. октобра протекао је у опонирању и примедбама на процедуру од стране
српских посланика. Процедуралне грешке биле су суштинске и преко њих се није могло
прећи. Због тога није ни дошло до саме расправе о садржају Меморандума, који задире у
националне интересе других народа и прописана процедура у том случају је другачија. О
томе је предлагач морао да води рачуна. Седела сам у првом реду где су одређена места за
госте, а и оне који по својој функцији треба да буду присутни. Од другог реда па надаље
смештена је највећа посланичка група СДА, дакле, одмах иза мене, тако да сам могла да
пратим не само њихове јавне наступе, него до мене су допирали делови дијалога и расправа
које су они између себе водили. Били су неугодни, зајапурени, острашћени као да су у трансу.
Није било разлике у понашању између интелектуалаца и оних који то нису. То је био опасан

39
излив мржње према онима који су им реметили планове а то су српски посланици. Били су
недоступни за аргументе. Шта је процедура, батали је, чуло се у тим редовима, али и ружних
речи. Они су били сигурни да ће када дође до гласања имати већину, али су заборавили да је у
овом случају потребна двотрећинска већина. Како је време одмицало и посланици СДС-а
губили су контролу. Једина особа која је била потпуно прибрана и способна да се носи са
оваквом ситуацијом био је председник Скупштине Крајишник. Нико му није могао
приговорити што инсистира на процедури – па то је један од основних његових задатака. За
парламент, где се не конфронтирају различити партијски ставови, него дијаметрално
различити национални интереси, а поред тога је присутна и жеља да се закон потпуно
заобиђе, Крајишник са својом енергијом и лукавством, био је једини способан да одржи
посланике на окупу. Касније, у српском парламенту остао је исти, лукавио се са Србима на
исти начин. Очито да је лукавство његова јача страна, доминантна карактеристика. У томе је
био достојан конкурент Алији. Кроз историју БиХ са лукавством се преживљавало, то је био
начин међусобне комуникације. Тешко се помирити и прихватити да се ништа у том смислу
није променило на крају 20. века.
Дакле, предлог председника Скупштине да се седница настави сутрадан прихваћен је и
ми смо напустили зграду око 23:30 часова. Када смо 15. октобра дошли у заказано време, 11
часова, речено је да је Меморандум о суверенитету БиХ већ усвојен. Ту вест објавила су
средства информисања, али није речено када и како је усвојен. Шта се заправо десило?
У ноћи, када су Срби напустили зграду Скупштине, остали су муслимански и хрватски
посланици наставили рад а председавао је потпредседник Скупштине Мариофил Љубић
(Хрват) и једногласно је меморандум усвојен. Дакле, радило се о превари. Тада сам мислила,
а и данас мислим исто у вези са овом преваром, да сам случајно Муслиманка или Хрватица и
да сам посланик и чврсто опредељена за независност, а да се десило овакво разбојништво у
Скупштини, ја бих одмах дала оставку. Све је било испод људског достојанства, тако да је за
мене тај догађај био првенствено морални и етички проблем. Зар су то могли подржати и у
такву гнусну превару се укључити неки посланици које сам ценила по њиховим људским
квалитетима. Ово је била превара највишег ранга.
Да оставимо сада овај аспект дешавања у Скупштини у раним јутарњим часовима 15.
октобра 1991. године, него да видимо у чему се састоје суштинске процедуралне грешке:
1. Меморандум својом суштином задире у међунационалне односе, те као такав пре
изгласавања у Скупштини мора проћи кроз Комисију за националну равноправност у којој се
одлуке доносе консензусом, а то није учињено.
2. Да би таква врста предлога могла да се прихвати у Скупштини мора бити изгласана
двотрећинском већином, а то није био случај.
3. Скупштинским заседањем иза 23 часа, дакле у наставку, председавао је
потпредседник који по Пословнику може председавати Скупштином само ако га за то
овласти председник, а овлаштење није дато. Ова три основна процедурална пропуста чине
Меморандум неважећим.
4. Али оно што је суштинско, преко чега се није могло прећи, јесте чињеница да
представници једног народа, српског народа, нису били присутни при гласању. Преваром им
је ускраћена могућност да се изјасне.
Ту у сали био је присутан председник Изетбеговић и уместо да даје приговор на овакав
преварантски поступак, он у њему учествује, и не само то, ова превара је осмишљена у
његовој глави. Пошто се превара десила у највишој државној законодавној институцији,
следили су и други тај пример. Мислим да се и данас у расправама о догађају који је изазвао
рат, не обраћа довољно пажње на ово скупштинско заседање. Вероватно сви детаљи догађања
у раним јутарњим часовима 15. октобра, у згради Парламента нису ни познати, и никада неће
бити, али нерегуларност изгласавања Меморандума је евидентна и по мени то је био узрок
рата. Пуцњава, бомбе, зоље, осе, експлозије, разарања, рањавања, погибије и други ратни
ужаси, били су само последица тога догађаја. Када се једном изгуби законодавна основа
према којој друштво живи и функционише, само нас мали корак дели од ратног сукоба. Ту

40
ноћ је погажен Устав БиХ и сви закони који из њега произилазе, а народ гурнут у хаос из
којег нема нормалног излаза, а највероватнији је сукоб. Према томе, одговор на три питања
која се и данас постављају од стране многих људи који имају интерес за ова догађаја, али и од
неких међународних институција, а то су: који је догађај провоцирао рат? Када се то десило?
Ко је то урадио? Превара у Скупштини од 14. и 15. октобра. 1991. Ово су урадили
муслимански и хрватски посланици, а председник Изетбеговић морао је спречити
изгласавање и устати у одбрану уставности. То би био одговор на три питања.
Цели ток заседања са стручном анализом догађаја, као и последица које су из тога
проистекле приказао је Robert M. Hayden у својој књизи: Blueprints for a House Divided the
constitutional Logic of the Yugoslav Conflict. Chapter: The Badinter Committe and the dissolution
of the Bosnian State. The University of Michigan Press 1999.
Иза овог насиља над Скупштином, над Уставом, Срби су осетили несигурност, а страх
је појачан још ранијим изјавама председника Председништва. Срби су тражили од својих
изабраних представника одговор на то насиље. Постављали су питање да ли ми можемо у
БиХ, где више не влада закон, да заступамо њихове интересе, сви су се окренули СДС-у као
јединој организацији способној да их заштити и да их води кроз један опасан период који се
већ назирао. Још из тог времена потиче поверење и везаност српског народа за ту странку. То
је СДС знала да користи у релативно дугом временском периоду и онда када за то није било
стварног оправдања.
У тексту књиге коју сам овде навела на десет страница аутор се бави догађајем у
Скупштини и целокупним заседањем од 14. и 15. октобра 1991. али и анализом става
Бадинтерове комисије у вези са изгласавањем Меморандума о суверености БиХ. Ова
Комисија је иначе вршила процену валидности донешених одлука и по мишљењу ове
Комисије одлука је исправна и прихваћено је њено тумачење. У енглеском тексту речено је да
се народ БиХ (пеопле) преко представника изјаснио за сувереност Републике, а у ствари један
народ се није уопште изјаснио. Али оно што је важно овде су у питању три народа и у тексту
би требало употребити множину (пеоплес). У питању је једно слово које мења комплетно
значење текста. Такав је извештај отишао из Бадинтерове комисије и усвојен на различитим
међународним форумима који су одлучивали тада о судбини Југославије и њених република.
Познати су тој Комисији били детаљи око заседања Парламента и око Меморандума као и
онима који су одлучивали о нашој судбини и који би и без ове мале али крупне грешке с
обзиром на последице, учинили оно што су наумили: срушили, растурили, разградили
Југославију. На тај начин добили су на Балкану више малих државица којима се играју како и
када хоће. Тако је ово подручје постало полигон за спољнополитичке експерименте и
манипулације многих и прикупљање поена за унутрашњу употребу приликом партијског
надметања и избора. Нарочито је добро послужило Клинтоновој администрацији, али и
другима.

6. ФИГУРИРАМО

Калинићев интерес: функција и новац


СДС тражи девизе на оснивачкој Скупштини српског народа БиХ
СДС-у смешно кад добије моју чланарину
Караџић, Крајишник, Буха и Милошевић су знали шта ће бити
Тражила сам да Ганић буде председник после Алије
Ганић: Убиј Алију
Црне усташе у централној Босни
Кољевић и Биљана ће фигурирати
Моје обавезе потпуно је преузео Крајишник
Мома је постао фактор

Да оставимо сада ту Бадинтерову комисију и да видимо шта се код нас дешавало тог 15.

41
октобра. Истина о безочној превари у Скупштини процурила је у јавност у току дана. Срби
пуни горчине гледају у сваком Муслиману преваранта а овај у сваком Србину некога ко им
стоји на путу остварења његових снова и жеља. Ситуација је врло тешка, максимално
заоштрена и о најактуелнијим догађајима може се разговарати само са припадником своје
нације. Али они који су изазвали ову ситуацију, боље речено Алија Изетбеговић, желели су да
произведу такав ефекат, Знали су да Срби у БиХ никада неће дозволити да постану мањина и
да ће своју конститутивност бранити свим средствима.
Председник Савета СДС-а Славко Леовац исти дан сазива састанак Савета. То је била,
колико се сећам најпосећенија седница. Људи улазе у салу, узбуђени су, забринути су. То вече
мора да се одлучи како даље. Има много букаџија, можда је људима тако лакше, различити
смо. Да ли је присутно и довољно мудрости, а она нам треба? Након бројних дискусија,
неких врло темпераментних, неких сталожених, дошло се до закључка да се приступи
организацији Српске скупштине БиХ у најкраћем могућем року. Да ли је закључак био мудар
питам се данас са велике временске дистанце. Ако онај догађај, боље речено превару у
Скупштини БиХ оквалификујемо као провокацију, што су они константно радили тада и за
време рата, а ми увек адекватно одговарали, онда нисмо радили мудро, па ни у овом случају.
Лако је сада рећи, када су сва збивања о којима сведочим завршена: могло се урадити
мудрије. Али никада се нисмо бавили анализом поступака супротне стране да би открили
њихову стратегију. То је била стратегија провокације и у миру и у рату, на коју смо увек
одговорили, али то није увек било корисно за нас.
У материјалу тужилаштва у Хагу налази се записник са тог састанка Савета. Наведено
је шта је ко говорио. Па и након 12 година, ишчитавајући те папире, имам разумевање и за
најекстремније дискусије, јер је повод био превара у Скупштини, насиље над Уставом. Ни
данас не могу да схватим како се могло тако нешто десити, а тек тада, тог 15. октобра, нисам
могла да прихватим ту реалност. Надала сам се да починиоци преваре нису били свесни свог
чина и моја излагања на Савету ишла су у том правцу. Треба им дати шансу да исправе оно
што су направили, и предлагала сам да једна комисија за уставно право коју би сачињавали
најстручнији људи из те области, без обзира на њихову националну припадност, да своје
мишљење, да процене догађај као професионалци. Овај предлог сам два пута образлагала,
али нико није имао слуха за њега и просто је нестао у бројним радикалним дискусијама.
Сећам се да сам на крају помислила да, вероватно други имају право. Закључак Савета да се
организује Скупштина српског народа БиХ до 25. 10. 1991. објављен је у медијима, као што је
увек био обичај. Муслимани и Хрвати се питају, шта ово Срби хоће? Неће да буду раја у
Алијиној џамахирији – то је био српски одговор.
Прво заседање Скупштине српског народа БиХ одржано је 25. 10. 1991. у плавој сали
скупштинског здања. Организација је била одлична. Изабрани су председник Скупштине
Момо Крајишник, два потпредседника као и скупштинске комисије. Нашој скупштини су
одмах пришли и посланици Срби из других партија, два посланика Српског покрета обнове
(СПО) као и посланик Милорад Додик, касније, после рата, премијер РС. Заједно са њим у
састав Скупштине ушло је још неколико посланика са којима је касније Додик формирао
Клуб независних посланика. Нисам сигурна да ли се ту налазио Калинић. Али познавајући
њега, сигурна сам да није. Било је сувише рискантно, а тај бивши члан СК иде само на
сигурно, неће да ризикује. А као да је њему и стало до српског народа, нити је било, нити
јесте па ни сада када је председник Скупштине РС и председник СДС-а, нити ће икада бити.
Једино за шта он заиста има интереса јесте функција и новац. Дакле, индиректно,
познавајући добро Драгана Калинића, закључујем да он никако није могао бити присутан. Па
и да јесте, све ово речено о њему, стоји као тачно. На тој седници није било супротстављања
мишљења, било је присутно јединствено национално опредељење: опстати по сваку цену и
изградити своје државне институције када већ заједничке не могу да функционишу што је
било евидентно на задњем заседању Скупштине БиХ. Била сам потпуно свесна значаја
догађаја којем присуствујем. Уживала сам слушајући друге и тако заборавила да и ја нешто
кажем. Све је речено јасно и гласно у тој сали. Срби не дају на себе, ударили су нас тамо где

42
смо најосетљивији: на достојанство. А ја сам мислила да је та лепа особина моје нације
ишчезла у току комунистичке владавине и да се о томе још само може читати у књигама.
Међутим, срећа, ја сам се преварила.
Иза паузе поделише нам неке картоне, видим неки упитник. Не читам али приметих да
се ради о неким парама. Питам се коме овако нешто пада на памет у овом свечаном тренутку.
За говорницом је већ један посланик и ја га пажљиво слушам. Кољевић седи до мене и пита
ме зачуђено да ли сам прочитала шта пише на том картону. Ја га ућуткавам и велим нека
ужива јер присуствујемо ретко важном догађају. Касније сам то прочитала. Видим да СДС
тражи да се уложе девизе за откуп хотела „Холидеј Ин“ и спомиње се сума од двадесет
хиљада немачких марака. За мене је та сума недостижна, одакле мени те паре. Али оно што
ме је повредило, растужило, јесте непримереност тренутку. Ко је ово смислио, ко је дозволио
овако нешто? О овоме сам дуго размишљала и чак сада када се присећам свих догађаја у вези
са криминалним радњама и илегалним бизнисом у СДС-у, увек се враћам на те картоне и
чини ми се да сам од тада почела да сумњам у исправност неких људи, којима се тако журило
да нису били способни да процене да се то не започиње на првом заседању Скупштине
српског народа БиХ. Гледајући у те картоне сетих се како ми Данило Веселиновић,
функционер СДС-а, задужен за финансије, уз смех рече, како им је увек смешно када добију
моју уплатницу за партијску чланарину која није била фиксна. Ја сам одвајала максимално
колико сам могла и то ми није било тешко, чинила сам то са љубављу, као што сам са
љубављу и одушевљењем на Петровдан 1990. испунила приступницу за чланство у СДС-у.
Они су се смејали, јер ретко ко уплаћује, а и износ је безначајан, тако рече Веселиновић.
Њега сам касније боље упознала. Бавио се мутним пословима. Нека му Бог душу прости,
умро је за време рата. Није био усамљен случај, касније су такви превладали у СДС-у,
намножили се и проширили хоризонтално али и вертикално до самог врха СДС-пирамиде. За
такве сам ја била објекат за исмејавање. Припадали су неком другом свету, до тада мени
непознатом. Када сам питала Караџића да ми протумачи онај папир, он видећи да сам
зачуђена, рече да од нечега странка мора да живи. Ако сам у неком погледу идеалиста, ипак
нисам изгубила смисао за реалност, да не бих знала да се од нечега мора живети. Али зар овај
догађај, српска скупштина, не заслужује посебно поштовање. Зашто се са захтевом за паре
није могло причекати који дан. Већ је тада похлепа била присутна. Тих дана се причало о
неким сумњивим пословима Љиљане Караџић и Мирослава Тохоља, око киоска листа
„Јавност“. Одбијала сам да то слушам. Мислила сам, што би се супруга председника странке
петљала у неке нечисте послове. Касније, како је време протицало, уверила сам се да управо
она има велики афинитет према незарађеном новцу. Али тек долазе времена и догађаји када
ће свако, раније или касније, показати своје право лице, тј. показаће се коме је рат био брат.
Закључак наше Скупштине је био да посланици и даље учествују у раду Скупштине
БиХ, а Крајишник је и даље остао њен председник. Међутим, заседања Скупштине БиХ била
су све ређа.
Да ми је неко рекао пре месец дана да ће Срби основати своју Скупштину, била бих
врло забринута. Рекла бих да није законито и апсурдно је да у једној земљи постоје два
парламента, то је противуставно. Међутим, иза преваре и насилног рушења уставности и
законитости у Скупштини БиХ 15. октобра 1991. није више остало ништа заједничко да се
чува и спасава.
Било је неке наде да ће се десити чудо које ће спречити катастрофу у коју је срљала
БиХ. Надала сам се да ће муслиманско-хрватска коалиција наћи начина да повуче
меморандум или да га у некој другој форми и уз закониту процедуру поднесе Скупштини на
усвајање. То су биле заблуде. Надати су се само могли они слабо обавештени а међу њима
била сам ја. Изгледа да је онима информисаним даљи ток догађаја био познат. Дефинитивно
су то били Караџић, Крајишник, Буха и Милошевић. У којој је мери Кољевић био обавештен,
не знам, али сигурно боље од мене. Споменуте особе нису му се поверавале, али Никола је
имао начина да више сазна својом упорношћу, како тада тако и за време рата. Ни једној од
ове две групе људи нисам припадала. Бити на истуреној политичкој позицији, и немати

43
информације, а намерно ми их нису давали, било је по живот опасно. То им никада не могу
опростити. Било је опасно за мене, али што је још горе и за моју породицу. Сам Бог нас је
спасио у догађајима април-мај 1992. о којима ће бити говора.
У децембру 1991. навршила се година дана рада Председништва и истекао је
једногодишњи мандат Изетбеговићу као председнику. Требало би да му се обнови мандат или
да се бира нови председник. Годину дана Алија без икакве одговорности за своје поступке,
гура земљу у пропаст. Годину дана са председничке позиције води искључиво политику своје
странке. Због свега што је учинио а и због онога што није, ево прилике Кољевићу и мени да
се супротставимо обнови мандата. Знала сам да ће он и без наша два гласа поново бити
изабран, али мора се чути и знати да га Срби неће. Пре седнице разговарала сам о овоме са
Николом, али он је био индиферентан, вероватно је знао да све треба препустити стихији и не
трудити се да се нешто мења.
Не сећам се који је члан Председништва предложио обнову мандата. Одмах сам
тражила реч и објаснила зашто сам ја против тога предлога. Позвала сам се на једну седницу
о којој сам већ говорила, када сам тражила од Изетбеговића да се изјасни да ли може исто да
заступа интерес Срба као и Муслимана и подсетила сам их да је он тада одлучно потврдно
одговорио. Иза тога навела сам све догађаје и његове изјаве, где је наступао само као
председник Муслимана, али не само то, него као непријатељ Срба. Ништа од овога што сам
рекла није Алија могао а ни желео да порекне. Тражила сам да за наредних годину дана
председник буде Југословен а то је Ејуп Ганић. Овог сам познавала као болесно амбициозног
човека, а била ми је намера да му распалим жељу за позицијом првог човека, што уопште
није било тешко. Ганић није могао себи да дође и захваљује ми се речима да није знао да је о
њему имам тако високо мишљење. Кољевић је имао неки кратки коментар и гласао је против
Алијином избору. Међутим, наша два гласа против, према пет за, нису могли ништа да
промене. Знала сам да је све ово формалност, али пружила ми се прилика да Изетбеговићу
кажем оно што му следује и да случајно не помисли да смо малоумни и да не видимо сво
његово лукавство и зло у њему.
Мој предлог да Ганић преузме функцију председника изазвао је код овог човека
невероватан ефекат. Па вредело је да сам провоцирала такву ситуацију да бих чула оно што
ћу овде испричати. Ганић долази код мене у кабинет да ми се захвали за мој предлог, а није
уопште имао обичај да навраћа. Видим, човек сасвим озбиљно схватио оно што сам рекла на
седници, па вели: „Немојте да помислите колегице, да ја као Европејац могу да подржавам
назадне Алијине идеје. Зар да моја супруга носи фереџу, а то ће нам бити судбина уколико га
не спречимо. Видећете да ћемо се ви и ја у будућности наћи у истој партији“. Навела сам ове
реченице које су ми се урезале у сећање, али његова говоранција је трајала дуже. Цело време
сам га пажљиво слушала, али на ово задње, тј. да ћемо се нас двоје наћи у истој партији,
нисам могла да задржим смех и рекох му да је то немогуће. Пет месеци касније, када се
повлачила 2. армијска област из Сарајева, и поред постигнутог договора, војска је нападнута.
Целу ту акцију водио је Ејуп Ганић. Приликом тога Изетбеговић је био у једним колима као
талац, док се војска безбедно не повуче. Ганић је издавао наређења за напад, али и чула се
његова „Убиј Алију“. Ја мислим да су један другом често за време рата спремали „златан
гајтан“.
Скупштина српског народа БиХ расписала је референдум, који је одржан у новембру
1991. године са јединим питањем за останак у Југославији или против. Срби су изашли
масовно на референдум изјаснивши се са 99% гласова за останак у Југославији. Дакле, крајем
1991. Срби су имали своју Скупштину и јасно изражену вољу народа за останак у
Југославији.

1992.

Примицали су Божић и новогодишњи празници. Још једном, као и прошле године ХДЗ
организује пријем поводом католичког Божића, затим СДС позива госте поводом

44
православног Божића, а између два Божића, поводом Нове Године, СДА приређује коктел у
хотелу Европа. Чак и на телевизијским екранима могло се видети колико је све било
затегнуто, усијано. Оно стереотипно честитање „све најбоље“ или „да вам се жеље остваре“,
„много здравља и среће“ звучало је лицемерно.
Срби су свечано прославили Божић и српску Нову годину. Дивни наш обичај, палење
бадњака испред нове православне цркве, окупио је мноштво људи, и оне који су увек
празновали, као и оне Србе који су одлучили да обнове обичаје својих предака, али и многе
знатижељнике. Били су присутни и представници Европске уније (ЕУ). Звали смо их белци
по белим униформама као што смо касније оне из Уједињених нација (УН), због плавих
беретки, звали плавци. Прослава Бадњака настављена је до касних часова 6. јануара 1992. на
улицама и по кафанама, дочекавши ране јутарње часове, када је почињала Божићна литургија
у православним храмовима. Било је незаборавно. За млађе од мене то је први пут. Моја
генерација се још присећа таквих прослава пре 2. светског рата, међутим, нико од нас није
могао да помисли да је то наш задњи Божић који славимо у нашем Сарајеву и у нашим
кућама. Наредни Божић већина Срба из Сарајева, прослављали смо у избеглиштву,
захваљујући Богу што смо спасили голе животе. А многи нису имали срећу да преживе,
зверски су их поубијали Алијини ратници заједно са муџахединима. На први дан Божића
1993. на ритуалан начин, што је било евидентно приликом ексхумације, поубијани су
мештани села Кравице. И сваки наредни Божић за време рата био је тужан због опште
трагедије. А ми Сарајлије били смо пуни сећања, горчине и неопроста онима који нас
истераше из нашег града. Та горчина и жал односила се на бивше пријатеље, комшије, колеге,
познанике муслимане са којима смо одрасли, ишли заједно у школу и заједно живели, а не на
неке дошљаке санџаклије, које нисмо познавали и који нам нису били ни род ни помози Бог.
Скупштина српског народа БиХ је на трећи дан Божића, на дан Светог архиђакона
Стефана, 9. 1. 1992. прогласила постојање Српске републике Босне и Херцеговине, која је
касније за време рата преименована у Републику Српску.
Редовни састанци Савета СДС-а су све ређи, а догађаји су се згуснули и тешко их је
пратити. За анализе ових догађаја потребне су и тачне информације, извори информација
морају бити поуздани. Зар да се састајемо па да нагађамо о правој суштини дешавања или да
препричавамо незваничне или непоуздане информације? Чланови Савета имали су
разумевање за Караџићеву презаузетост, али сви смо били и повређени занемаривањем улоге
Савета.
Мој возач Драган, знатижељан и способан да сазна од својих колега из странке шта се
дешава, боље је обавештен о збивањима у Председништву, али и ван њега. Често хоће да ми
саопшти до којих је сазнања дошао, али ја не желим да се информишем на тај начин. Више
пута је дошло и до непријатне ситуације због тога, посебно, касније, када смо избегли на
Пале. Он је био добронамеран и знао је да ће се у таквим временима, каква су тада била,
некада тешко и преживети, ако ниси тачно информисан. Ипак сам се заинтересовала за неке
грађевинске радове у згради Председништва. Том приликом сам сазнала какав је подрум. То
је стара аустријска зграда и веле да је подрум дубоко укопан у земљи, скоро два спрата и тај
велики простор преграђују, праве апартмане, уносе дубинске фрижидере, храну, муницију и
оружје. Све се то ради ноћу када нема службеника у згради. Ко је издао наређење за ове
редове. Никада на седницама није било говора о оваквим захватима. Изгледа да су сви то
знали, вероватно и Кољевић, али понашање и прећутни коментар је вероватно: то се више не
може зауставити, мислећи на зло које је захватило БиХ. Ако јавно тражиш објашњење, ако се
буниш због ових тајних најава рата, могло би се десити да управо скончаш у том подруму, да
те негде зазидају. Све је могуће и ничему више не треба да се чудим иза оног заседања
босанско-херцеговачке скупштине од 15. октобра 1991. Алија, који је и иначе имао бројно
партијско обезбеђење, а још и као председник Председништва, појачава га. У згради врви од
неких непознатих лица који уливају страх. Те дивље фаце клањају ми се када наиђем,
пресамићујући се у појасу, а ја их се ужасавам. Иначе, чланови Председништва имали су
право на возача, једног телохранитеља и аутомобил голф. Одмах сам одбила телохранитеља,

45
мислила сам: није ми потребан у мом Сарајеву. Колико се сећам и Кољевић је тако поступио.
Други су имали више него што је прописано, ваљда додатно по страначкој линији. Ти
Алијини људи били су свугде распоређени, не само у делу зграде где је његов кабинет, него
су окупирали целу зграду, а када Алија иде у џамију да клања, закрчи улицу са свим својим
телохранитељима. Срећом једна мала џамија била је близу Председништва коју је он
користио. Сви ти млади људе око њега припадали су тајној обавештајној агенцији (АИД),
наравно илегалној у оно време. Када је рат започео причало се какве су све прљаве послове
обављали Алијини телохранитељи.
За мене је био прави одмор рад на Факултету где сам средином марта одржала
предавање, не знајући да последњи пут предајем студентима, да је то мој задњи контакт са
њима. А често сам размишљала шта студентима да кажем на задњем предавању када дође
време за то. Али то време није дошло, дошла су нека ружна времена, времена мржње и хаоса.
Негде у току фебруара 1992. године у Председништво стиже обавештење, чита га Алија на
седници да су се нека лица у црним униформама појавила у Новом Травнику а не припадају
ни војсци ни полицији. Приметила сам да Изетбеговић придаје томе велики значај, забринут
је, не заташкава ствари, како то он зна, када му одговара. Ја се чудим што томе придаје неки
значај јер одавно по територији БиХ пролазе униформисани људи и групе из Хрватске, а он је
увек био индиферентан. Недавно се десило да је ухваћена група која је пребацивала оружје
из Хрватске и то у великим количинама, па је исти тај председник то заташкавао и
минимизирао, а то је нешто што се свакодневно дешава. Њега не брину ови у црној
униформи из разлога који мене брину, него мора да и та муслиманско-хрватска коалиција
није у свим приликама сложна. Већ тада су се на овај начин међу њима вршила нека
територијална разграничења. Једноставно речено, Алију брине присуство црних усташа у
централној Босни, тј. у његовом вилајету. Зато је он тако узнемирен и бучан. За време рата од
1993. до средине 1994. ратовали су између себе Муслимани и Хрвати и једни друге убијали
управо зато што су једни другима отимали територију и наставили би тако да се није умешао
Вашингтон и довео Туђмана и Изетбеговића да потпишу мировни споразум. На тој седници
Алија тражи да у Нови Травник оде једна делегација у којој ће бити и један члан
Председништва и избор паде на мене. Мухамед Ченгић је одређен испред Владе и Пушина –
полицијац високог ранга, човек Алијиног поверења. Избегла бих ја ово друштво да нисам
имала лични разлог да одем тамо. Млађи син мога брата Небојша, служио је војни рок у
Травнику. Тада се већ на војску у тој средини гледало као на непријатеља, тако да већ месец
дана посебно Срби регрути нису смели одлазити из касарне, а нарочито Небојша, јер су у
граду знали чији је, а и по лицу и стасу је препознатљив. Мучила ме је и помисао да му се
може нешто непријатно десити управо зато што сам му ја тетка. Без двоумљења прихватила
сам предлог да будем у делегацији.
На лицу места уверили смо се да су Алијине информације тачне. Управо они у црној
униформи дочекали су нас у сали. Када сам их угледала, при уласку, пред очима ми изађе
слика црних усташа за време НДХ и ја то одмах гласно рекох и пођох назад. Један од њих
који ме је заустављао, рече: „Па то ми и јесмо“. Сада, након дванаест година, не могу да се
сетим какви су се разговори ту водили, само се сећам да се свима журило да што пре
напустимо салу. Домаћини су нас обавестили да су Срби на Влашићу подигли барикаде.
Пушина је показао интерес да иде тамо, али сам и ја одмах прихватила његов предлог. Брзо
смо се уверили да су, заиста, српске барикаде на влашићком превоју. Људи су наоружани, у
цивилу су и чувају српска села од усташа. Нема их довољно за одбрану, али они су ту да на
време обавесте људе да могу побећи, и отворено говоре да неће дозволити да им се понови
1941. година. Гледам их, гледам она села разбацана по Влашићу и мислим се да ли ће оне
црне усташе кренути на њих. Срце ми је пуцало од јада. Дуго времена након повратка
мислила сам на њих, како сам немоћна да помогнем, како у БиХ не постоји институција која
може да спречи зло. Нити војска а ни полиција. Дуго времена нисам знала шта се десило са
Србима из тог краја, али касније сам сазнала обилазећи више пута борце на Влашићу да су
скоро цело време рата оне барикаде остале на истом месту. На Влашић сам одлазила са

46
бањалучке стране. Први пут сам отишла са нашим митрополитом, господином Николајем.
Повод је био освештење темеља за изградњу цркве. Скупило се доста људи из тог краја и од
њих сам чула ту добру вест, да су оне барикаде из фебруара 1992. још на истом месту и да
чувају прилаз српским селима.
Враћајући се из Новог Травника отишла сам у касарну да видим мог Небојшу. Скупили
су се још неки регрути Срби и причају шта им се дешава када изађу из круга касарне. Пљују
их и каменују. Мој Небојша је након завршеног факултета отишао у војску, али међу њима је
доста млађих, права деца и њих би да убију. Неки Небојшин друг Смајо, муслиман, прича
како су му вежбе досадиле, јер је он то већ прошао пре неколико месеци. Прича Смајо да су
вежбе организоване на исти начин по меџихатима. Хоџе су биле организатори а стручна лица
инструктори. То је та војска Патриотске лиге. Значи и Смајо је један од оних 80 хиљада
наоружаних муслиманских војника.
На повратку сам чврсто одлучила да Небојшу покушам пребацити у Сарајево, требало
му је 3-4 месеца до завршетка војне обавезе. Међутим, пре него сам ишта предузела,
неколико Срба регрута из Травника пребачени су у сарајевску касарну и међу њима је био и
мој братић. Касније, када је запуцало у Сарајеву сви су прешли на Пале.
У хотелу „Холидеј Ин“, 28. фебруара 1992. одржан је неки састанак, мислим, Главног
одбора СДС-а. Да је била Скупштина ја бих сигурно присуствовала и не би било у хотелу,
него у згради Скупштине. Према томе, мора да је био неки партијски састанак. Читала сам
записник са тог састанка јер је то део документације моје оптужнице у Хагу. Обратила сам
пажњу на садржај. На том састанку говорило се о председнику Републике. Према
дискусијама и предлозима присутних требало би да то буде Радован Караџић, председник
СДС. Мислим да је предлог сасвим на месту и сви смо то очекивали, још у почетку, да
председник странке буде кандидат за члана Председништва БиХ још 1990. Да сам била на
том састанку изнела бих много оправданих разлога и образложења за тако решење. Међутим,
Караџић се захвалио на поверењу и почео да објашњава присутнима зашто то не би било
добро решење у том тренутку и у ситуацији у којој се налазимо. Он тражи да се усвоји његов
предлог да Кољевић и ја будемо вршиоци дужности председника, до избора председника,
зато што смо изабрани на изборима 1990. године. То је важно због међународне заједнице
која је већ започела преговоре о статусу БиХ. Јако је важно да на највишем положају буду
људи који су демократски бирани на изборима и објашњава: знате, ови са запада много држе
до тога, међутим то је формално, али неопходно, иначе ја ћу обављати тај посао. Ово је већ
други пут да тај човек злоупотребљава туђи ауторитет иза којег он ради шта хоће. Из његовог
образложења произилази: преварићемо ове са Запада. Кољевић и Биљана ће фигурирати као
најважније особе и, наравно, сносити одговорност за оно што ће Радован радити. Тај начин
размишљања и поступања непрестано практицира и то му је навика, чак и 1996. године, када
је морао мени, као потпредседнику да преда дужност, али и након избора 1996. када сам
изабрана за председника РС сматрао је сасвим нормалним, да он у ствари буде председник. О
тим временима и догађајима који су уследили иза потписивања Дејтонског мировног
споразума, биће још говора.
Да се вратимо на тај састанак од 28. фебруара. Чуди ме да се не нађе нико да опонира
Радовану и да му каже да нису људи у међународној заједници луди. Није се ни потрудио да
ту своју намеру закамуфлира, па да макар понекада присуствујем преговорима на том нивоу.
Водио је Кољевића, али касније је много радије водио Буху. Али не само у овом случају него
и доцније, био је убеђен да његове ситне лажи и трикови пролазе и да може заварати људе.
Преко Радована и Моме, преговарачи су стицали утисак о Србима као људима којима истина
није јача страна. А то није тако. То се види из њихових мемоара.
На наредном заседању српске Скупштине добила сам задужење да са Кољевићем
контактирам представнике међународне заједнице и да учествујем у међустраначким
преговорима који су се интензивирали у том периоду, вероватно под притиском страних
преговарача. Међутим, ово су били узалудни, јалови састанци јер није постојала жеља ни код
муслимана ни код Хрвата да дође до неке мирне нагодбе. Моје обавезе које су ми поверене од

47
стране Скупштине потпуно је преузео Крајишник, сигурно у договору са Радованом али и са
другим страначким функционерима. По њиховим схватањима, али и то је традиционално
схватање, у временима каква су тада била пред сами рат, а посебно у рату, нема места за
жену. Разговори, преговори, то је посао за мушке главе, и што су људи ближи руралном
начину размишљања то су им оваква схватања ближа, а много их је припадало тој врсти људи
на граници села и града. Да људи погрешно не схвате да сам против села. Не, али ови који су
се примакли граду још нису грађани, много су лукави. Зар није непоштено предлагати мене
за високу функцију а касније преузети моје послове и оставити ми само одговорност. Знали
су да сам сматрала да је учествовање у овим догађајима обавеза сваког честитог Србина и
демократе и да би држање по страни сматрала изразом себичности и кукавичлука. Дошло је
време када се треба жртвовати за општу ствар, за свој народ који је заиста био угрожен.
Дакле, традиционално схватање о учешћу жене у политици могу да прихватим, али у овом
случају било је много више некоректности, непоштења. Крајишник који је председник
Скупштине која ми је дала одређена задужења, без обавештавања мене и Скупштине
преузима, та задужења као своја. На тај начин, осим функције председника Скупштине
српског народа БиХ, функционише и делимично као вршилац дужности председника Српске
републике БиХ. Не знам за његове званичне функције у СДС-у, али знам да му је утицај тамо
био огроман, а касније се ширио и преко многобројних управних одбора којих је био члан, а
можда и у неким и председник. Ширио је свој утицај у све сфере живота Републике. Мома је
постао фактор, алфа и омега, још мало па ће засенити свог ривала Радована. То је онај човек,
тихи, мрачног погледа који шути и којег сам први пут срела на Радовановој слави, на
Аранђеловдан 1990. Зар је тај човек, пун амбиција које далеко превазилазе његове
могућности, могао да се задовољи само са позицијом председника парламента? Ни случајно!
Њему се учинило да оно што је увежбавао на састанцима месне заједнице у Забрђу
(Крајишниково село) и оно лукавство које је практицирао у Скупштини и на састанцима са
Алијом, може да употреби и пласира на вишем нивоу. Није га збуњивало што не разуме нити
једну реч енглеског језика. Није му сметало што није умео да уобличи мисао у разумљиву
реченицу на српском језику. Знао је да каже шта мисли, а онда додаје да професори,
обраћајући се Кољевићу и мени, искажу то у некој форми. Оно на шта је посебну пажњу
обраћао, то је спољни изглед. Важна је импресија. Ту је беспрекорна кошуља и кравата,
додуше, зарозане чарапе (али добро је да нису беле), наливперо и обавезни роковник. Кожна
ташна, али не долази у обзир да је он носи, за то служи неки од бројних телохранитеља. Ту је,
све по пропису, црна лимузина, возач и, наравно, лична секретарица. Само да није оне обрве
и недовршене браде! Где си Нушићу! Времена су толико инспиративна за њега! Такав одлази
у Београд на важне састанке и код Милошевића. Караџићу је потребан сведок у тим
разговорима и неки ослонац јер он је несигуран човек, а Милошевићу обојица одговарају.
Биће послушни. Пре него су икада ступили у разговор са њим, све о њима зна и морају бити
послушни. Њихова заједничка сарадња у незаконитим работама и када су провели заједно у
затвору више од годину дана, затим пуштени али предмет није затворен, чини их пред овим
човеком врло подесним за сарадњу. Са таквима он воли да сарађује. Они су већ једном
показали склоност према нерегуларним стварима, поново ће насести, тако Милошевић
размишља, а онда се могу уцењивати по жељи.
Преузимање мојих обавеза од стране Крајишника не би ми сметало, само да је то
урађено на коректан, легалан начин обзиром на мене, а и обзиром на Скупштину која ми је
поверила одређене задатке, посебно када сам схватила онај присутни традиционални став:
шта ради жена у политици? Иако, по броју гласова које сам добила на изборима 1990. не би
се рекло да народ тако размишља. Да је било само мало више времена ја бих тражила од
Скупштине да се моја задужења пребаце на Мому, али тада нас је делио само месец дана од
избијања рата и мислим да се заседање Скупштине и није одржавало или можда само једном.

7. ГАСИМ ВАТРУ ПО БОСНИ

48
Нападнути српски сватови
Идеја о кристалној ноћи
Борас мора да дигне три прста
Жеље 1992.
„Јалова српска краво“
Бомба за мене у женском тоалету
Уперен пиштољ у мене
Ја у комисијама, Кољевића нигде нема
Чврсто сам одлучила да дам оставку
Аркан није место
Тај незнани командант загрли ме и пољуби
Српска застава на минарету у Бијељини
Дволичњак намешта клопку Фикрету и мени

Долази 1. март 1992. године, дан када су нападнути Српски сватови пред старом
православном црквом у Сарајеву, а стари сват убијен. Овај злочин починили су чланови
Патриотске лиге, иначе Алијини криминалци које је он познавао из својих робијашких дана, а
добили су помиловање када је овај постао председник. Он је имао мноштво таквих
криминалаца којима је директно наређивао а обављали су најпрљавије послове. На седници
Председништва, а и у јавности, Изетбеговић је осудио овај злочин и дао гаранције да ће
починиоци бити ухваћени и одговарајуће кажњени. Могле су се чути од њега и неке алузије
да би убица и нападач могао бити неки Србин, који долева уље на ватру. Чим је почео са овим
спекулацијама, знала сам да је управо он идејни аутор догађаја, само прст на окидачу њие
био Алијин него Рамизов (звани Ћело). У овом трагичном догађају има много симболике а
порука Србима сасвим је јасна. Младожења је био свештеник из старе Српске породице
Гардовић, која генерацијама шаље своје синове у свештенике. Десило се пред старом
православном црквом, која потиче из турског времена и која за сарајевске Србе има посебан
значај не само као старина са врло вредном колекцијом икона и богатом ризницом, него као
место окупљања у тешким временима османлијске, аустроугарске и НДХ окупације. Она је
симбол нашег вековног трпљења и опстанка. Па и када није било тешко, када смо били
слободни, народ је на посебан начин поштовао ту богомољу настојећи да се најзначајнији
догађаји из породичног и националног живота обележе богослужењем управо у тој цркви.
Пре Другог светског рата ту се венчала и моја тетка Драгица. Била сам дете и питала
родитеље зашто се моја тетка не венчава у оној лепој, великој цркви мислећи на нову цркву.
Тата ми је објаснио и схватила сам, да осим величине и лепоте неке зграде постоје и неке
друге вредности, које нпр. има стара црква, посебне вредности за наш народ у земљи која се
зове Босна и којих морамо бити свесни, чувати их и поштовати. Тада ми је рекао да је и мој
ђедо Дионисије ишао у ту цркву онда када је био, као први ђак, уписан у тек основану српску
школу чија је директорица била и његова кума Стака Скендерова. А то је било за турског
вакта. Још од тих дана, од детињства, пролазила сам и улазила у ту црквицу пуна побожности
и страхопоштовања. Тај осећај је растао у мени са мојим одрастањем.
Првог марта када су нападнути сватови, убијен је човек а неколико рањено. Пуцали су и
у српску заставу која је обавезна у српским сватовима. У мени су покренута сва сећања на
догађаје из прошлости а која су везана за ову убаву богомољу у којој сам палила свеће за
живе и мртве и молила се Богу.
Касније, када се заратило, дакле након месец-два, муслимани су из те цркве извели
православног свештеника Јовановића везаног у ланце на које су прикачили оружје и ручне
бомбе са натписом „четнички свештеник“. Водили су га тако кроз град. То се дешава управо
онда када се воде преговори око Лисабонског мировног споразума тј. Кутиљеровог плана и
када Алија вара цео свет својим изјавама о мултиетничкој, мултикултурној и
мултинационалој БиХ. Да ли се стиде сарајевски муслимани, и како су дозволили да се то
деси у Сарајеву, где смо од детињства и младости друговали и пријатељевали. Зар нико од

49
њих није могао да спречи Алију и његове фундаменталисте, већином дошљаке. Да су
покушали, Алија би их морао респектовати, угледне су то породице, али они су ћутали исто
онако као и за време НДХ.
Знао је Алија да убиство старог свата код Срба неће лако проћи, зато је и изабрао такав
повод, провокацију. Чланови Патриотске лиге су са нестрпљењем то очекивали од свог вође.
Нестрпљиви су да осамдесет хиљада њихових војника ступи у акцију. То и Алија жели, али
мора се изазвати српски гнев, да они започну, да они буду агресори, а јадни муслимани
жртве. Имали су у плану и у једној ноћи хапшење свих виђенијих Срба. Али, те ноћи од 1. на
2. март Срби су поставили барикаде на прилазу Сарајеву и у самом граду. Ово провокатори
нису очекивали. Следећег дана појавиле су се муслиманске барикаде. Идеја о „кристалној
ноћи“, „ноћи дугих ножева“, након ових барикада, била је потпуно неизводљива, јер су Срби
одлучили да се бране, а не да послушно пуне Алијине затворе. Опет су морали чекати неку
другу прилику.
Знам, када су биле постављене барикаде, да је Караџић био на путу, а преговоре о
уклањању барикада и смиривању ситуације водио је Рајко Дукић испред Извршног одбора
СДС-а с једне стране и Председништво. Захтеви Извршног одбора били су оправдани и ја сам
их одмах подржала, али и Изетбеговић и други чланови Председништва. Кољевић је био
одсутан. Ова лакоћа усвајања услова од стране Председништва била ми је чудновата. Одмах
након одржаног састанка и усвајања услова Борас и ја отишли смо у зграду телевизије и
обавестили јавност да је договор постигнут и да ће барикаде бити уклоњене. Председништво
нас је задужило да то учинимо. У исто време Изетбеговић у згради Председништва даје
изјаву за јавност да сви услови Извршног одбора СДС-а нису прихваћени, а при крају дана
говори да никакав договор није постигнут. Типично за Алију.
На путу до телевизијске зграде, Борас и ја прошли смо, без заустављања, три-четири
барикаде, а при повратку рекох Борасу нека дигне три прста и имаће слободан пролаз. То је
он урадио и тако стигао до свог стана. Смејала сам се замишљајући Бораса са подигнута три
прста.
Наступио је предах од неколико дана и појавила се код народа нада да је најгоре
избегнуто. И могло је бити тако. Међутим, жеља муслимана за самосталношћу и то стеченом
не у миру него у рату, била је константно присутна. То би морао за њих да буде „домовински
рат“ који мора да се деси и у којем би муслимани национално очврснули, тако је размишљао
Алија. Они морају да имају своје победе и како је касније рекао, своје буне, своје Косово итд.
А за то треба много људи да изгине, морају имати, наравно, свог непријатеља. Најбоље је да
то буду Срби, јер важно је да у овом случају буде јак непријатељ, како би и њихова жртва
била већа. Нацију су добили 1972. године, мора једном да започне стварање њихове историје,
и ево добре прилике. Такви су Алијини планови. Њихов коалициони партнер има друге
планове а то је, како је још деведесете године рекао Брозовић, шаховница на Дрини. Срби
хоће да остану у Југославији, или ако се призна суверенитет БиХ траже њену кантонизацију.
Таква ситуација је била са жељама 1992. Све су једна другој супротстављене. Што се српске
жеље разликују од муслиманских или хрватских, није ни чудо, али чудо да се толико
разликују жеље коалиционих партнера. Шаховница на Дрини порука је муслиманима, тј.
НДХ до Дрине. Алија њима поручује да хоће исламску републику. Срби хоће само своје
кантоне и да у њима формирају локалну власт, а то се може урадити на миран начин, путем
преговора које води португалски дипломата Кутиљеро. Ако су ставови коалиционих партнера
толико супротстављени, па шта их то држи заједно? Заједнички интерес јесте уништење
Срба, мржња према Србима, то је онај кохезивни фактор који их држи заједно, а када се тај
проблем реши онда ће се они између себе дохватити за вратове. При оваквом стању,
Изетбеговић приказује свету своје лажно лице и говори о грађанској мултиетничкој БиХ а
само размишља како да брзо постигне онај проценат од 51% муслимана и муслиманску
већину већ више пута спомиње. И да би што пре дошао до апсолутне већине доводи
муслимане из Рашке (Санџака). Сина Бакира поставља за директора Урбанистичког завода,
који толерише бесправну изградњу њихових (досељених санџаклија) кућа које ничу као

50
печурке иза кише. А они могу вишеструко помоћи. Пошто су грађани Србије он их приказује
у бројкама као агресора из Србије. Са њима подиже проценат исламске популације у БиХ и
како сам Сефер Халиловић каже, њих је скоро 20 хиљада под оружјем. У самом Сарајеву,
више од десет хиљада.
Март месец 1992. остаће ми у сећању по многим догађајима који најбоље илуструју
време непосредно пред рат, а у којима сам учествовала.
ЈНА, односно Југославија била је нападнута у БиХ много раније, пре оружаних сукоба,
на посебан начин и то у оним крајевима где су Муслимани и Хрвати били већинско
становништво. Војници у касарнама били су изложени нечовечном третману који спада у
врсту мучења. Пресецали су довод воде и струје и спречавали снабдевање храном.
Председништво је званично обавештено о томе. Изетбеговић изражава сумњу у
веродостојност ових информација, иако му је све познато, јер је и он учествовао у планирању
ове врсте напада на касарне. Ја сматрам да су информације тачне и објашњавам им шта сам
још у јануару видела и чула у касарни у Травнику. У обавештењу које је стигло, нарочито се
апострофира касарна у Чапљини, где се могу очекивати и прве жртве. Председништво је
одлучило да пошаље комисију. Опет је мене запало да идем са министром одбране Јерком
Доком и помоћником министра унутрашњих послова Авдом Хебибом (нисам сигурна да ли је
то био или је имао још вишу функцију, најважније је да је одан Алији). Кољевић је опет био
одсутан као и наредних месец дана.
Не сећам се који је то мартовски дан био када сам врло рано кренула за Херцеговину.
Желела сам да пре Чапљине обиђем Пребиловце и Клепце, две српске енклаве у потпуно
хрватском окружењу. Из Пребиловаца их је већ много избегло. А и онако није било много
становника, више их је било мртвих у крипти која још није била довршена. У наредним
месецима више неће бити ни крипте ни костију. Усташе су све дигли у зрак и на тај начин
други пут убијали Србе – мислим да је то зверство уникатно у светским размерима.
У Клепцима влада очај, избезумљеност, људи не знају шта да раде. Старији памте 1941.
годину, тада су били деца, сам Бог их је спасио. Зар опет иста судбина, убијање, мучење,
бежанија. А ја немам речи утехе јер у мени нема ни труна наде. Постављају питања: шта ради
Председништво, имају ли они право на заштиту? Не могу да им кажем да се у делу
Председништва кују планови за њихово, односно уништење Срба, само други то изводе.
Једино што сам могла да обећам јесте да ће Председништво сутра бити обавештено о стању у
овом делу Херцеговине.
У заказано време нашла сам се са Доком и Хебибом и отишли смо у МЗ где се налазила
блокирана касарна. У Чапљини су објаснили да је то у надлежности мјесне заједнице, да они
одлучују. Објашњење које је неприхватљиво. Мноштво људи нас дочека испред зграде, а
невелика просторија где је заказан састанак била је препуна. Сви они без разлике упућују ми
претеће погледе, а многи претње. Жене су биле опаке. Оне су погледима, гестовима и речју
изражавале огромну мржњу према мени. Нисам се освртала на то, него сам покушала да им
објасним став Председништва, а још више да им предочим сву нехуманост њихових
поступака. Када сам их упозоравала да се замисле како би њима било да се тако поступа са
њиховом децом, онда је једна огромна жена, која је иначе била најгрлатија, рекла: шта ти
говориш о деци јалова српска краво. Доко и Хебиб су покушали да ме заштите од ових и
сличних вербалних напада, али било је немогуће, јер су сви присутни били исти,
помахнитали од мржње. Мислећи на јадне војнике, изложене на милост и немилост
помахниталој мржњи, молила сам Бога да им помогне и да их заштити од људи који су се
претворили у крвожедне звери. Када смо изашли из просторије, приђе ми мој возач и рече да
обавезно идемо јер ови људи хоће да ме убију. Међу оном масом видех једног новинара
Србина, иначе је из тог краја. Замолила сам га да пренесе моју поруку у Клепце да би било
најбоље да беже у источну Херцеговину. У том ми приђе председник општине Чапљина, који
је био присутан на састанку и убеди ме да би због сигурности било боље да седнем у његова
кола. Онако ошамућена али и изгладнела, нисам цео дан јела а већ се смркавало, прихватим
одмах његов позив за вечеру, која нас већ чека у једном ресторану на самом излазу из

51
Чапљине. Извињава се за онакве коментаре људи у МЗ и покушава да их оправдава.
Стадосмо пред ту кућу где је ресторан, близу моста, и стиже и мој возач Драган, а Доко и
Хебиб су већ отишли за Сарајево. Одједанпут ми све постаде јасно. Ја морам што пре да
напустим Чапљину, осећам да ми је живот угрожен и објашњавам председнику Општине да
ми је слабо и мука. Он ме ухватио за руку и не дозвољава да идем. Некако сам се отела и
улетела у наша кола, а Драган је дао гас, само да пређемо мост, тамо су српске куће и један
наш ресторан где ћу се мало одморити и нешто презалогајити. У том тренутку водила ме је и
спасила Божија воља, као и много пута у наредним месецима и годинама. Бежећи из
Чапљине, мислила сам и на мог тетка др Нику Принципа, брата Гаврила Принципа, којег су
усташе на најзверскији начин мучили у убили у Чапљини 1941. Сећам се колико га је мој тата
убеђивао да и он напусти Чапљину, када је послао своју супругу, моју тетку, са два сина у
Србију. Он је тада веровао да је толико задужио као лекар становништво Чапљине и да нико и
не помишља да му нешто нажао учини. Бадава их је лечио а неке и материјално помагао.
Управо ти су му дошли главе. То је било пре 40 година а у овом рату потомци тих истих,
отворише логор Дретељ за Србе. Најужаснији логор поред многих других. Слушала сам
сведочења неколико људи који су успели да изађу. Сведочење је било јавно на Правном
факултету у Београду 1993. Чуло се том приликом шта су радили Србима и у логору Лора у
Сплиту. Само људи поремећеног ума могли су да смисле таква зверства. Не могу да не
споменем овде казивања, лично мени, Олге Драшко, микробиолога из Чапљине, коју су
затворили у Дретељ а која је мучења преживела. Она а и други њени сапатници. И данас када
се спомене Чапљина, само ме овакве мисли обузимају и ужасавам се свега што је у вези са
тим градом.
Када пређосмо мост у Чапљини, једва смо чекали да наиђемо на онај ресторан где смо
ручали пре пар месеци. Ја се сећам те куће, али сада је са те стране Неретве потпуни мрак.
Једва под фаровима препознах неку сличну кућу, али нема ни рекламе ни унутрашњег светла,
а приземље је обложено врећама песка као да је неки бункер. Ипак је то кућа коју тражимо.
Дуго смо лупали на врата и довикивали се. Напокон су отворили. Зашто нема светла, прво је
што их упитах иза поздрава „Помаже Бог“. Кажу да тако живе већ скоро два месеца.
искључили су им струју као и касарни. Касније су ми показали где су им пушкарнице а
организовали су дежурства у току целог дана и ноћи. Имају и своје извиднице јер знају
одакле могу доћи усташе. Добро су нас нахранили и саветовали су да останемо до јутра.
Видим да имају право, али мени се жури да сутра пре подне обавестим Председништво о
ситуацији у овом подручју. У току разговора зачуло се лупање на вратима. Неки од извиђача
упадоше, задихани и веле да је у оном ресторану, где ме је позвао председник општине на
вечеру, експлодирала бомба у женском тоалету. То је било намењено мени, али није драги Бог
дозволио. И данас мислим да је и у овом случају као и у наредним где ме је Алија слао, он
давао инструкције да ме убију. Захвалим људима на разговору, јелу и одмору и око 23 часа
кренемо за Сарајево уздајући се у заштиту Свевишњег.
У цик зоре сретно стигнемо кући. Да ли је исти дан или сутрадан одржана седница
Председништва, не могу да се сетим, али извештај је био на седници: о блокираној касарни и
незнатним изгледима да се деблокира, о расположењу грађана, о спремности да убију ко им
стане на пут, о Клепцима, о експлозији у ресторану, и на крају о одговорности
Председништва и других институција за овакву ситуацију. Реакције чланова Председништва
биле су млаке, наравно, без труна спремности да се нешто предузме. Знала сам да ће тако
бити. Зашто би и било другачије када је блокада касарни дио њиховог плана. Можда је и она
експлозија намењена мени, управо и осмишљена у Председништву.
Крајем марта била су још два значајна догађаја о којима могу директно да сведочим. На
Председништво а и на Савет за заштиту уставног поретка, који се од јуна 1991. константно
опструира, дошле су информације о Посавини, где Хрватска војска из Славонског Брода
прелази на нашу територију. Такође, Срби са Купреса обавештавају Председништво о
нерегуларним активностима домаћих Хрвата, али и неких униформисаних лица. Народ тражи
да републичке институције предузму одговарајуће мере. Сећам се Алијиних квалификација

52
ових обавештења: нетачна информација, рекла-казала, и он је проверио, нема хрватске војске
у Босанском Броду. Све ово, укључујући и Чапљину, дешава се у подручјима са већинским
хрватским становништвом. Изгледа да се Хрватима журило да се БиХ што пре увуче у рат да
би се растеретило хрватско ратиште. Наравно да би то било немогуће да није било подршке и
сагласности са муслиманске стране.
Одлука Председништва је била да опет иде тројна комисија у Брод, али овај пут само
чланови Председништва. Одредили су Фикрета, Бораса и мене, јер опет нема Кољевића. Тада
је међународна заједница већ била укључена у преговоре о статусу БиХ. У Председништво је
дошао лорд Карингтон и актуелни предлог за разматрање био је Кутиљеров план. Вероватно
је Кољевић окупиран на том послу, тако сам мислила, али на седници Председништва, када
се говорило о одласку у Брод, били су присутни представници сва три народа у пуном
саставу осим представника српског народа, што није добро. Можда је све било бесмислено и
узалудно. Можда је већ све негде договорено, али ја не знам. Мени је само познато са терена
да су Срби уплашени и да траже помоћ од оних које су изабрали. Постављају десетине
логичних питања које би и ја постављала да сам на њиховом месту а то су она која ја
постављам у Председништву. Међутим, све је узалудно. Све ређе могу нешто да им обећам и
да их подржим у некој нади. Када видим да је опасност за њихове животе сасвим извесна,
саветујем им да беже.
У рано јутро 28. марта 1992. кренули смо за Б. Брод, Фикрет, Борас и ја, свако у
посебним колима. Када смо од Дервенте скренули на пут за Брод, наилазимо на наоружане
људе, у цивилу су и заустављају само моја кола да би ми саопштили да ће ме убити, одсећи
језик и слично. На једном месту било је критично када је један од њих усмерио пиштољ на
мене. За то време Фикрет и Борас седе у својим колима без икакве реакције на ове поступке.
По свему се види да је дочек, овакав какав је, припремљен. Одабрали су метод застрашивања
и доследно га проводили све док нисмо завршили нашу посету и напустили ово подручје. На
око осам километара од Брода, један дечкић маше, зауставили смо кола, моја су била прва и
само рече „Сијековац“ и ту реч понови неколико пута и побеже. Ни мој возач, а ни ја, не
знамо шта значи та реч. Ми настависмо даље, али успорено, посматрајући са наше десне
стране изгореле куће. Пре тога смо видели у истој линији неоштећене куће. Право је Брод а
„десно“ пише Сијековац. Путоказ је усмерен право према попаљеним кућама. На том
раскршћу зауставила се и једна хладњача, долази из правца Брода и само што није скренула
према Сијековцу. Изашла сам из кола и кажем Абдићу и Борасу да морамо ту свратити.
Нисам хтела да са њима расправљам, нисмо имали времена, а можда и није било потребно. За
нама према Сијековцу су скренула и кола сарајевске телевизије која су нас пратила на овом
путу. Нико од нас и не зна шта се у том Сијековцу дешава. Полако улазимо у село, као да је
уклето. Још се негде може видети да ватра гори, све се пуши, дими. Кроз тај дим угледасмо
како на камену седи једна бака, прилазим јој, а она јадна изговара неке неразумљиве речи,
ипак се могао склопити неки садржај, језив. Српски део села је запаљен а људи поубијани.
Ни данас не знам да ли је ова старица напола нема или је занемела од ужаса који је доживела.
Видесмо је још једном како лута око попаљених кућа. Где су поубијани? Или су можда
изгорели у својим кућама? То су питања која су присутна у мислима свих присутних. Али ја
хоћу да дознам и то и још више, иако ме спречавају да се примичем кућама, јер веле, можда
су миниране. Међутим, ја сам ушла у дворишта и камере за мном. У дворишту се налазе
лешеви, сви потрбушке. Већина је у плавим радничким комбинезонима, а у једном дворишту
иза куће, изгорео леш, црн огроман напухан као бачва. Боже мој свети, да ли је то могуће, да
ли је то могуће или сањам. И данас, када о овоме говорим, осетим исту ону језу и лед у целом
телу управо као што је било тада марта 1992. године, када су поново, припадници друге две
нације заједно, започели удружени злочин над Србима.
Тражим ону старицу да уз моју помоћ још проговори коју реч, да је питам ко је она, да
ли и она припада онима које треба побити, али баке нема као да се појавила само да саопшти
о злочинима, исто као и онај дечко који нестаде у шикари и који је изговорио једну реч, за нас
тада сасвим непознату, без икаквог значења, „СИЈЕКОВАЦ“. Реч, назив села, која означава

53
почетак хајке и убијања Срба, паљења њихове имовине. Па када питају када је почело неће да
чују и још се не зна, тамо где би морало да се зна (у Хагу) за Сијековац. Али Сијековац је
последица оне преваре у Скупштини БиХ од 15. октобра 1991. када је погажен Устав, када је
настало безвлашће и хаос. Јер само у таквим условима, могу се блокирати касарне и да је то у
компетенцији месне заједнице, као што рекоше у Чапљини. Само у таквим условима Алија
Изетбеговић може бити председник Председништва, ове легалне републичке институције и у
исто време на челу илегалне муслиманске војне организације Патриотске лиге. Само у
таквим условима могу да шврљају и уносе оружје војници и цивилна лица из Хрватске, и
само у таквим условима могу да спале српски део Сијековца и да поубијају српско
становништво. Хладњача је чекала на истом месту и чим смо кренули за Брод окренула је
према Сијековцу. Хладњача је односила лешеве и бацала их у Саву. Зна се број убијених,
нисам запамтила али је око 20. Запамтила сам да је међу убијенима било много оних који су
носили презиме Зечевић. За неколико минута бићу очи у очи са злочинцима. У згради
Општине чекају нас неки људи који се представише као власт а међу њима један који је
моћан, силан, њега сви нешто питају и са неким страхопоштовањем се обраћају њему. Млад,
бринет, висок, сух, повијених леђа. Он води главну реч. Чим смо започели разговоре питам их
ко је побио Србе у Сијековцу и ко је запалио српске куће. Тај исти, прекопута мене,
објашњава да су се Срби завадили па се између себе поубијали и попалили једни другима
куће. На ово објашњење ја одговорих оптужбом: „ви сте их поубијали“. Одговор је био
директан и потврдан, и објашњава да је то учинио. Споменуо је и Похару који је био са њим
(овај Муслиман се још спомиње у вези са неким злочинима) и даље наставио зашто је то
учинио. Зато „што су нас уништавали Срби у Хрватској“, јер је он из Хрватске и загрну
мајицу да видим прса под фластерима. Прича да су прешли мост и наишли на добродошлицу
Хрвата и Муслимана са ове стране Саве. Абдић и Борас нешто прозборише. Све је јасно: ми и
разговарамо са људима из Хрватске који су започели убиства у БиХ. Дакле, информације
нису, како рече Изетбеговић, рекла-казала. Гранате су прелетале зграду Општине. Добро се
тресе. Борас предлаже, а и домаћини да сиђемо у подрум. Абдић и ја се не померамо, хоћемо
да што пре завршимо овај разговор од којег нема никакве стварне користи. Свака граната је
пропраћена коментаром „видите шта нам Срби раде“, а свакоме, и мени која ништа о томе не
знам, јасно је да гранате долазе само из једног правца, тј. са хрватске стране. Јер село
Лијешће, једина српска енклава у том подручју, не поседује ништа од наоружања осим
пушака у што смо се уверили касније, јер смо се договорили да тамо одемо. Излазећи из
зграде Абдић и Борас седају у своја кола да се што пре измакну гранатама, а ја стала на сред
пута, видим кола али нема возача. Сада сам остала сама са онима који су онај злочин
направили у Сијековцу. Не знам шта је са Драганом, да му нису шта урадили, али пре него
поставих то питање, упитала сам их да ли ту има неки ресторан, знајући да Драган не може
да трпи глад. У подруму зграде је менза и тамо нађоше Драгана, живог и ситог. Он се
уплашио граната а храна размишљала и одговорност попустила. Седосмо у кола и у Лијешће
да видим како су Срби, није им лако у усташком окружењу. На путу су чекали Абдић и Борас.
При улазу у село људи чувају стражу. Када их је Борас угледао са пушкама само што се није
онесвестио. Они само чувају своје село. Како поздрављају мене тако и њега. Нико њега не
врећа, нико му не прети. А ја сам у том јаду срећна што су такви, поносна сам на моје Србе.
У вели су нас у кућу свештеника, где се људски поразговарало и вечерали смо. Они говоре да
им је у том окружењу тешко, али су спремни да се бране. Они знају шта се десило у
Сијековцу и траже ако можемо да им пошаљемо нешто наоружања јер ништа немају осим
пушака. Слушам и мислим колико су наивни и наравно добри. Они све то говоре пред
Борасом који је представник оних у Броду, ваљда рачунају на његову људскост, а он је тога
имао. Касније у априлу 1993. била сам још једном код њих, питам за неке људе које сам те
мартовске ноћи 1992. упознала, нису више међу живима. Изгубили су живот бранећи своје
село. Тако је погинуо Мирослав Радовановић, главни организатор одбране села. После рата
отишла сам на освештавање цркве након разарања 1992.
Свитало је када смо напустили Лијешће. На путу смо наишли на неколико трактора

54
накрцаних људима, робом, ћебадима. Изађем из кола, питам их одакле су и где су се
запутили. Они су Срби из другог дела Посавине, беже од својих кућа али не знају где, веле,
опасно је по живот. Не зна се шта је тужније, да ли гледати старе који ово доживљавају већ
други пут ил и децу која плачу несвесни онога што је њиховим бакама и декама већ познато.
Као за време Другог светског рата, људи спасавају своје животе бежанијом. Али то није био
рат, тада још није. Још постоји Председништво и друге институције. Зар се тако нешто може
десити, зар се може толерисати све ово што сам на своје очи видела у задњих двадесет
часова. Али она превара у Скупштини 15. октобра 1991. изрежирана је и десила се да би се
иза тога могле и овакве ствари дешавати. Све је то дио пакленог плана који се одвија по
замисли лукавог стратега Алије Изетбеговића. Шта ти Биљана радиш, кога ти представљаш,
можеш ли ишта урадити да се та злочиначка стратегија заустави, питам саму себе возећи се
према Сарајеву. На ово питање одговор је негативан – ништа. Чврсто сам одлучила да дам
оставку. Да ли је ова одлука са моралне тачке гледишта исправна, да ли је рационална? Зар да
се предам? Можда још има наде? У оваквим размишљањима, доносећи одлуке и опонирајући
им, стигосмо до Сарајева.
Новинари и сниматељи који су нас пратили на овом путу, одмах иза Брода вратили су се
да би у вечерњим вестима дали извештај. Каквим коментарима је пропраћена трагедија у
Сијековцу, нисам знала. Знам само да су се Срби питали, ужаснути призором из Сијековца,
шта још треба да нам учине, шта нас још чека. Имали смо много разлога да поставимо таква
питања.
Председништво прелази преко догађаја у Сијековцу као и преко чињенице да се на
територији БиХ налазе наоружани људи из Хрватске и да чине зла на нашој територији уз
знање власти. Исти дан када смо Борас, Абдић и ја поднели извештај, долази обавештење да
би требало хитно нешто урадити поводом упозорења Срба са Купреса о стању у тој општини.
Борас предлаже да он и ја одемо тамо. Он је доста инсистирао. Видела сам по томе да он,
вероватно, зна и више него што се могло закључити из обавештења. Знао је много, много
више, али био је добронамеран и мислио је да би се могло све урадити на миран начин. Како
сада да одбијем да не идем. Морам ићи да видим шта је са Србима који су у том крају
мањина. То је остатак Срба из покоља у Другом светском рату, који је посебно у подручју
Ливна, Дувна, Гламоча, Купреса, био стравичан. Намеравала сам да иза Сијековца дам
оставку, али како да не одем да видим те очајнике, да више сазнам о ситуацији, да
поразговарам са њима, да са Борасом покушам нешто да учиним за њих. Можда ће Борас
успети да у разговору са Хрватима мештанима нешто учини. Веровала сам де ће учинити што
је у његовој моћи. Или да је Кољевић ту, па да мало предахнем не од физичког него од
психичког напора. Али њега нема. А било је претешко опет гледати оно чега се из детињства
сећам, само што тада нисам, као дете, била окупирана тим, али сада та прошлост, помешана
са овим што свакодневно гледам, не да ми мира ни дању ни ноћу. А још сам од тог народа
који пати изабрана да га заступам у Председништву. То се не да поднети. Сваким даном нам
нешто припреме, неки ужасан догађај, којим најављују репризу 1941. а ја сам директни
сведок тога. Како да не размишљам о старици са Купреса која ми рече да и не скида црну
мараму са главе. Тиме је све речено о ужасу који прати не само ову жену него Србе на
Купресу. Скоро није ни требала ништа да каже, све је рекла црна марама. Боже мој, како сам
могла и помислити да дам оставку. Добро је да то нисам учинила и због ове баке са црном
марамом на глави, а и због остатка Срба који су, макар на кратко, имали неку наду угледавши
Бораса и мене. Чекали су нас одвојено Срби и Хрвати у једној великој просторији. Све је
било одвојено, чак ме Хрвати не поздравише. Одмах су сели са Борасом, а ја са Србима. Оно
што су ми говорили било је забрињавајуће. Веле да се све одлуке доносе у Дувну, којем су
одмах променили име у Томиславград, а ту се ради по инструкцијама ХДЗ-а из Загреба. Још
не знају тачно шта Хрвати смерају, али оно што им најављују и како прете, довољно је да се
изазове огроман страх. Њихова се судбина решава у главном стожеру у Томиславграду. То ми
је било јасно када смо изашли из зграде и видела Борасово забринуто лице, а још када рече да
се не враћа за Сарајево, него мора у Томиславград, било ми је јасно да није могао да убеди

55
људе са којима је разговарао да одустану од својих намера. Одмах је ушао у кола а ја сам
остала запањена. Ја кренух према Сарајеву, а Борас својим путем. Возили смо једно 10
минута и одлучих да се вратим. Морала сам људима да кажем какве ме слутње обузимају, и
како ја тумачим Борасов одлазак у главни стожер. Затекла сам их на окупу а Хрвати су се већ
били разишли. И њима је било јасно зашто је Борас отишао, а мени је сто пута јасније, зато
сам им саветовала да одмах склањају старце и децу, али да и они негде беже. Након два дана
чуло се о усташким злочинима на Купресу. Годину дана касније у марту 1993. године возила
сам се за Београд, где сам тада и боравила, и на граници у Сремској Рачи, србијанска
полиција није дозволила да идем даље. То није било први пут, најмање сам шест пута
заустављена и малтретирана од Милошевићеве полиције, док ми на крају иза рата нису
забранили две и по године улазак у Србију. Али о томе ће још бити говора. Дакле на Рачи,
чекам у једној кафаници да ми провере документа, да нисам случајно шпијун, непријатељ.
Сумњива сам им, а сви ме знају. Тада уђе један крупан човек и иде право према столу и вели:
„Госпођо Плавшић, наиђох колима за Београд и неки ми људи рекоше да вам не дозвољавају
да пређете границу. Не могу да верујем, зато сам ушао да се уверим. Зар и то може да се деси,
нека нас гром погоди када смо такви...“ Каже да је био међу оном групом са којима сам
разговарала на Купресу марта 1992. и вели да мени може он а и многи други да захвале што
су живи, каже, да они који су ме послушали и ту ноћ побегли, они су се спасили, а они који
нису, они нису међу живима. Попили смо кафу и Причали, а ја сам била срећна да нису сви
побијени, да их има живих. Мислим, да је важно да споменем овај сусрет, јер сам тада након
годину дана из прве руке сазнала шта се десило на Купресу након мога повратка у Сарајево.
Не сећам се да ли сам после икада видела Бораса. Чини ми се да се више и није вратио
у Председништво у наредних осам дана. Уверена сам да је настојао да убеди стожер у
Томиславграду да не чине зла, али био је преслаб за то, а политички немоћан да се
супротстави наредби која је дошла из Загреба. Њихов циљ је био да се у БиХ што пре зарати
јер су знали да ће се део ЈНА делимично из Хрватске пребацити на нашу територију, а и
журило им се да што пре поставе шаховницу на Дрини. Овај први циљ остварио се у
наредних неколико дана, а овај други, надам се, никада.
Председништво није показало неки, макар лажни, интерес за Купрес. Добро им дошло
што нема Бораса па се не може разматрати ситуација ако и представник Хрвата није
присутан. Изетбеговић неће да се на седници троши време на то. Када се већ заратило, а и
касније из његове књиге „Сјећања“, а и према Халиловићу, види се да су за Изетбеговића сви
ти догађаји били интересантни само ако се могу употребити као провокативни за Србе, да
одговоре оружјем. Њега је интересовао само главни правац развоја догађаја на терену, тј. који
од њих може послужити и именовати се као узрок рата. Није се дуго чекало на то.
Иза 23 часа, 2. априла 1992. године, зазвони телефон у мом стану. Увек сам се плашила
ноћних позива, мислећи на моју маму која је бивала сваким даном све немоћнија. Али тај дан
сам докасно била код ње и добро се осећала, није било потребно да останем ноћу код ње.
Дигнем слушалицу, јавља се пуковник Јанковић и вели: „знате гђо. Плавшић, они ваши које
сте послали, заробљени су и у опасности су“. Немам речи да опишем моје чуђење. Све што је
рекао непознато ми је и постављам му питања, прво да ми објасни „који наши“. Одговорио
ми је да је Председништво у Бијељину послало једну делегацију у саставу Абдић, Доко,
Симовић и чуди се да ја то не знам. Мислим, мора да је то на своју руку урадио Изетбеговић.
Он каже да су они заробљени, а ја питам где се налазе. Он одговара, код Аркана. Донекле
познам околину Бијељине, али никада нисам чула за то село, па га приупитах, где се то
налази. Он ми одговара да то није место, то је човек. Ја сам потпуно запањена и питам какав
човек, а Јанковић рече „ опасан“ и настави да ме пита и да се чуди како ја никада нисам чула
за Аркана и пита ме да ли читам жуту штампу. Рекох му да једва стижем да читам нормалну
штампу. Дошли смо до заједничког закључка да ову тројицу треба ишчупати из
заробљеништва што пре. Он вели да је немоћан да то уради и да ја покушам. Хоћу да
покушам, али где да нађем ту особу. Јанковић ми је дао телефонски број Општине. На мој
позив неко се јавио и вели да ће ме одмах спојити са командантом. Опет сам зачуђена, па то

56
је неки командант! До пре пет минута нисам ни знала да неко постоји са таким презименом а
сада сазнајем да се ради о команданту. Али чега, кога? Све то пролази кроз моју главу
чекајући да ме споје. И АРКАН се јави те у једном даху рече да он мене поштује и воли. Ја се
њему извињавам и кажем: господине Аркане ја вас не познам, али ако ме поштујете и волите,
одмах пустите ову тројицу који су у вашем заробљеништву, они у јутро морају бити у
Сарајеву. Ако се то не деси сутра ће стотину Срба бити у затвору. Обећа да ће то учинити,
ако, како рече, „већ не пасу траву“. Шта му то значи? „Хоћу сутра у јутро да их видим“ ја
скоро наређујем. Тако је текао мој разговор са мени непознатим човеком, опасним, како рече
пуковник Јанковић, командантом. Било је мало наде да их пусти а и ко сам ја за њега да му
наређујем. У року од 10-15 минута, толико тога непознатог, чудноватог, опасног, сручило се
на мене, не могу себи да дођем од овог разговора. Помолих се Богу да се све добро заврши,
јер једино он то може. Ујутро пре осам часова била сам у Председништву и право у Абдићев
кабинет. Фикрет стојећи нагнут над неком ћасом једе бурек. Ја улазим и подсећам га на
Рамазански пост, а знам да не пости. Срећна сам да је жив и да је при апетиту. Касније је
стигао и Доко. Сву тројицу је пустио Аркан и рекао им да мени треба да захвале што су
живи. Било је интересантно слушати њихову причу.
Касније, на седници Председништва обратила сам пажњу на понашање Изетбеговића,
али и шта говори. Дало се видети да није пресрећан исходом догађаја, није то могао да
сакрије. Пропао му је план да се реши тројице људи, а да се за то оптуже Срби. У Фикрету је
увек гледао конкурента и никада му није опростио што је на изборима добио више гласова од
њега и што му је то јасно дао на знање приликом Алијиног избора за председника
Председништва. Доко, министар одбране, Хрват који му никада није био слепо одан као
Кљујић и који би у временима која долазе могао да смета, а за Симовића, потпредседника
владе, Србина, није марио. Алија је њих послао у Бијељину (није то учинило
Председништво) са овим планом, и тај план није успео. Ко је крив за то? Ја, која сам јавно
била против продужења његовог мандата и која сам успела да спасем ове људе. А пропао му
је и план да оптужи Србе за убиство.
Међутим, зло и лукавство којим обилује овај човек не мирује. Он већ има друге паклене
планове, и вели да је обавештен да се спрема или већ јесте, покољ Муслимана у Семберији.
Абдић је одмах изразио сумњу у тачност ове информације а и ја сам то одбила као нетачно.
Једва је дочекао да се ја огласим и одмах рече „ако сумњате у тачност информација идите
тамо да се уверите“. Одмах сам пристала, али под условом да пође неко од Муслимана из
Председништва. Изетбеговић предложи Абдића и рече да ће он разговарати са генералом
Кукањцем, командантом друге војне области, да он пође, или да некога обавезно пошаље и
сарајевска телевизија и што више новинара. То је био 3. април 1992. дан пред Бајрам. Сећам
се тог дана, јер сам јавно честитала Бајрам, посебно сарајевским муслиманима међу којима
су многи моји пријатељи још из школских клупа. Апеловала сам управо на њих да очувају
другарство, поверење и међусобно уважавање које смо још од детињства неговали.
На први дан Бајрама, 4. априла, кренули смо према Народном позоришту, где смо се
нашли са људима из друге војне области. Дошао је генерал Прашчевић јер је Кукањац
спречен. Ту су стигли и новинари као и кола телевизије и кренусмо за Бијељину. На неколико
километара пред Бијељином зауставили су нас наоружани људи у цивилу, међу њима је био
један посланик Србин. Они објаснише да можемо да наставимо пут али у мањем броју. Ја
овом посланику објасних да су Абдић и генерал неопходни, као и сарајевска телевизија.
Једино можемо редуковати број новинара. Полако улазимо у пусту Бијељину. Ретко се види
покоји пролазник, многи излози су полупани али ништа из излога није померено, чак и цена
стоји код сваког артикла. Ово ме је запањило и много ми говори о дисциплини која је
присутна у граду. Ко би могао да спречи неред? Ко може да спречи пљачку када је све на
дохват руке? Сетих се пуковника Јанковића који ми је рекао: „опасан“ човек. Видим по овим
излозима, по нетакнутој роби да је у питању гвоздена дисциплина. Били смо на малој
удаљености од Општине, а непрестано мислим како „тај“ изгледа, па он је командант. У тим
размишљањима стигосмо до општинске зграде. Пред зградом поредани, као под конац, неки

57
војници у плавим маскирним униформама са наоружањем. Као да су клонирани. Чини ми се
да су сви истог раста. Снажни су као тенкови. Пред њима омањи човек, из даљине не могу да
му сагледам лице. Ту је и застава али је не распознајем. Он издаје команду: мирно. Затим
маршира према нама. Како се приближава ја распознајем дечије лице. Ситуација је озбиљна,
али какве везе са свим овим има овај дечији лик. Никако ми не иде једно са другим. Нисам
чула ни рапорт, загледах се у команданта, опасник – то је Аркан са којим сам пре две вечери
разговарала. Иза рапорта, насмеши се као дете и иде право према мени, загрли ме и пољуби,
и ја њега и тада му се захвалих што ме је послушао и пустио оне људе. Заиста сам му била
искрено захвална и питам га да ли му је Аркан име или презиме. Сви се насмејаше, а он вели
ни једно ни друго. Приђе Авдићу као старом знанцу и каже му: њој треба да захвалиш што
сте ослобођени, а Бабо вели да би се он и сам без ичије помоћи извукао. Упознајем га са
генералом Прашчевићем, којег сам први пут срела јутрос и са којим сам једва коју реч
разменила. Отишли смо у велику салу Општине, у коју сам касније, за време рата а и после,
често улазила. Представљају нам општинску власт. Највише је чланова СДС, али има и
муслимана из СДА. Објаснила сам зашто смо дошли, поводом информације да је покољ
муслимана у Семберији и да ми чланови Председништва заједно са представником војске
хоћемо да проверимо ту информацију. Наравно да сам честитала и Бајрам. Абдић исто нешто
прозбори о безбедности грађана Бијељине, а генерал Прашчевић, не сећам се, да ли ишта
рече. Иначе је неки шутљив човек. Присутни у сали су испричали шта се десило у њиховом
граду. Ја их нисам од раније познавала нити знам ко је међу њима Србин, Муслиман или
Хрват. Јавио се за реч неки млади човек, више личи на дете, и он најдуже прича са доста
детаља. Каже да је радио-аматер и да је слушао разговор међу Муслиманима, већином њему
непознатим, о заузимању неких делова Семберије, спомињао се неки већ утврђени план о
провођењу борбених акција за Бијељину. Тај који је обавештавао како се укључио у
муслиманску радио везу, коврџаве косе и дечијег лика, касније је био командант Пантера,
прослављени јунак Семберије, Маузер. Ко је њега први пут срео 1993/94. године не би могао
веровати да је то иста она особа из 1992. да је то тај радио аматер, који прича о плану
заузимања Семберије од стране Муслимана. Према томе плану, боље речено Алијином плану,
требало је прво заузети Бијељину па заједно са људима из Јање, где је живело око 12.000
Муслимана, проширити власт на читаву Семберију. Део плана је већ био остварен. Око
педесет њихових бораца већ су били заузели најважније стратешке пунктове у граду. И
набраја те пунктове одакле су гађали град, спомену и џамију. Ја погледах кроз прозор, џамија
је била на централном тргу испред општине и на минарету је постављена српска застава на
средини са крстом и четири оцила, а Бајрам је. Наглас рекох: „Срби, ово је мало превише“
показујући на заставу. Свако је желео нешто да каже, али сам сматрала да смо добили доста
информација и журило ми се да се сретнем са обичним људима на улици или у њиховим
кућама, посебно Муслиманима. Алија је рекао да се дешава покољ Муслимана и то је стварни
разлог зашто смо дошли у Бијељину. Ја сам то рекла и на почетку састанка, али и на крају.
Присутни су то одбили као лаж, дезинформацију. Било је међу њима Муслимана и неко од
њих би нешто рекао, ако не мени онда Фикрету. У Бијељини је било мртвих, погинулих 9-10
мештана, који су били погођени гелерима, док се водила борба са онима који су већ били
заузели стратешке позиције. Међу погинулима било је највише Срба.
Осим њих у борбама су изгинули сви који су напали Бијељину и борили се у склопу
плана заузимања Семберије. Око 40 њих. Међу њима било је и доста Шиптара. Сви су они
били наоружани аутоматима са зеленом ручком на којој је писало МАДЕ ИН ЦРОАТИА. Ја се
не сећам где је тада био Аркан, да ли је био у сали. Наравно да нас је интересовало како је
Аркан дошао са својим људима. Био је обавештен од стране радио аматера и прешли су Саву
гуменим чамцима. Тражила сам да нас воде у муслиманске куће, да проверим да ли сам у
Општини добила исправне информације, да од њих конкретно чујем да ли их неко
малтретира, да ли им је живот угрожен. Отишла сам у неколико кућа да изјавим саучешће
онима чији су чланови породице погинули од гелера, а затим смо Абдић, Аркан и ја ишли у
муслиманске куће. Људи јесу уплашени, како неће, биле су борбе, било је пуцњаве. Али сада

58
када је то престало, како рекоше, нема разлога за страх. Лепо су нас дочекали. У свакој кући
били смо послужени кафом, баклавом јер је празник, Бајрам је. Видим жене љубе Аркану
руку као да је владика. Питам их директно да ли имају проблема са његовим људима.
Одговор је увек био у смислу захвалности за ред и дисциплину што је присутна у граду
захваљујући њему. То је била и моја констатација. Они су рекли да их нико не узнемирава у
њиховим кућама, али да има људи који су се уплашили и побегли код војске у касарну.
Отишли смо и тамо. Много се људи налази у касарни. Војска им је пружила кров над главом,
храну и сигурност. Један је рекао да је обишао кућу, нико није улазио. Оно што се могло чути
са свих страна јесте да влада дисциплина, а гадно би се провео сваки онај који би нешто
незаконито учинио. Још ту и тамо чује се пуцњава, али све ређе. Са Абдићем сам насамо
разговарала и предложила да се одвојимо и да он поприча са мештанима Муслиманима,
можда имају шта да му кажу, можда неће све да кажу у мом присуству. Сложио се са
предлогом. Аркану сам рекла да ја желим да обиђем болницу, а Абдић ће посјетити неке своје
пријатеље. Било је рањеника, али не много. Нисам их питала за име нити читала болесничку
листу, интересовало ме је њихово здравствено стање и третман у болници и да ли болници
недостаје лекова. Три месеца касније, интересовала сам се за Муслимане и Хрвате у
Бијељини. Причала ми је касније једна госпођа Муслиманка која је цело време рата остала у
Бијељини, да се са почетком рата није ништа променило у Бијељини, осим што су се људи из
касарне вратили својим кућама након наше посете. Дакле није било прогона, једино они који
су изразили жељу да напусте град могли су то слободно да учине. Тек почетком 1994. године
Муслимани су почели да напуштају град, када су Срби одлазили из Тузле, па су правили неке
уговоре за замену кућа и станова. Чини ми се да је то подстицано од стране људи истог кова и
са једне и са друге стране, који су направили бизнис и зарађивали велике паре од тог посла.
Они су се богатили на људској трагедији и подстицали на све могуће начине страх и
несигурност. Исти људи су застрашивали појединце, а иза тога су нудили да их уз новчану
надокнаду пребаце на њихову територију где им је већ обезбеђен стан. То је исто као и са
украденим колима. Исти украду кола, а онда се нуде да за паре пронађу кола. Свашта се
дешавало. Било их је много који су цело богатство стекли на тај начин.
Дакле, тада када сам као члан Председништва била у Бијељини, а и касније, Муслимани
су релативно мирно живели у свом граду, узнемиравани ратом онолико колико и остали
мештани. Према томе, о покољу Муслимана у Семберији, како је говорио Алија, није било ни
говора ни тада, нити за време рата.
Интересовало ме је да ли је Абдић у својим одвојеним обиласцима и контактима, ишта
сазнао. Рекао ми је да ни једна информација није упућивала на нешто из чега би се могло
закључити да су муслимани у опасности.
Аркан се распитивао када ћу ја напустити Сарајево. Зачудила сам се. Он је то приметио
и додао да Србима није сигурно у Сарајеву, посебно онима који су у политици. Ја то одбијам
као нетачно, али заиста немам никаквих аргумената за ту тврдњу, док он има стотину
аргумената за своје мишљење. Испричала сам му у каквој се ситуацији налазим, да не могу
сама напустити град, ако затреба или ако пригусти. Имам стару маму, брата и његову
породицу, плашила сам се само за братића. Ако се предомислим, ако затреба помоћ, он ће
радо то учинити и ту смо измењали бројеве телефона. Тако смо се растали. У Тузлу смо
стигли касно ноћу, где су нас чекали сви они новинари које смо тог јутра морали вратити на
улазу у Бијељину. Тај дан је био предугачак, пун утисака и сусрета са тада непознатим
људима. Било је и тужно улазити у куће где су неки погинули. Али каква је опасност претила
граду, какав пакленски план је био предвиђен за целу Семберију, ипак све се завршило
релативно добро. Шта би Алијина Патриотска лига урадила у том региону, да им је освајање
пошло за руком. Ту би био заиста покољ, али покољ Срба. Хвала им свима који су помогли да
не дође до трагедије нити са једне стране. У хотелу у Тузли постављена су два стола за прес-
конференцију али одвојени су целом дужином собе. Обоје смо, Фикрет и ја, чланови истог
Председништва, и обоје смо отишли по налогу исте институције са истим задатком. Зашто
одвојене прес-конференције? Јавно сам питала. Иако уморна, препознала сам у овоме

59
директиву Изетбеговића. Лукави дволичњак намешта клопку и мени и Фикрету. Највише би
волео да се нисмо ни вратили. Исто питање поставља и Фикрет. Уморни смо, дај да се и ово
што пре заврши, па да кренемо за Сарајево, тако сам размишљала. Знала сам да Фикрет неће
лагати, а оно што смо видели и чули заједно, о томе једино можемо да говоримо. Ујутро у
свим средствима информисања била је само моја изјава. Ја то нисам слушала, али Абдић је
узбуђен ушао у мој кабинет и протествује што уопште нису ни једну његову реченицу узели у
обзир. Он је мислио у први мах да га медији игноришу. Рекла сам да је то Изетбеговић
уредио, зато су у Тузли и постављена два одвојена стола. Алија, колико је био лукав и
бескрупулозан, ипак у свим тим подметањима није имао много среће. Он је био скоро очајан
што им није пошло за руком да заузму Бијељину, затим што није било трага о „масакру
муслимана“ како је он тврдио и најзад што Абдић говори истину. Једини начин да муслимани
посумњају у истинитост догађаја у Бијељини и мојих изјава, а које су непрестано покривали
сликом како се љубим са Арканом, јесте онемогућити да до јавности допре и Фикретова
изјава. Јавност уопште није била упозната са збивањима у Бијељини пре нашег одласка, о
заробљавању Доке, Абдића и Симовића. Из целог контекста Бијељинске приче, дошло је у
медије оно што је Алија дозволио а што се уклапало у његов сценарио, који је морао ту и
тамо мењати и прилагођавати спонтаним догађањима, али увек да се постигне циљ. Коначно
је одабрао кључни провокативни догађај, да га прикаже у земљи и међународној заједници
као повод за рат. Није тај повод онакав како га је он замишљао и намештао, али уз наклоност
међународне заједнице и њено затварање очију пред истином, може проћи. Била је седница
Председништва, на којој смо Абдић и ја поднели усмени извештај. Мислим да је одржана 6.
априла, а писмени извештај требали смо предати за 2-3 дана. Никада га нисам предала, јер
сам већ 7. или 8. априла поднела оставку на место члана Председништва.

8. АЛИЈА И АМБАСАДОР

Алија повукао свој потпис


Превејани амбасадор; „Јавите да повлачите свој потпис“
Крунски аргумент Тужилаштва против мене
Ченга не сме да говори без дозволе Изетбеговића
Кога је са седнице звао Алија
Алија: „Ко ти је дозволио да говориш?“
Ченга: „Ти, Алија, прије петнаест минута“
Алија: Жртвоваћу мир за суверену БиХ

Крајем фебруара или негде почетком марта, не сећам се тачно, чини ми се да је одржано
задње заседање Скупштине БиХ, које је било интересантно и важно из више разлога. То је
била задња шанса да се уради нешто позитивно и да се рат избегне. На ту седницу позвани су
и лидери парламентарних странака, те је био присутан и Радован Караџић као лидер СДС, а
Изетбеговић и Кљујић, као лидери СДА и ХДЗ иначе су били присутни по својој функцији.
Муслимански и хрватски посланици, а посебно ови први, изражавали су своје негодовање на
сваки иступ српских посланика, који су по не знам који пут са ове исте говорнице
објашњавали да се сецесија БиХ не може реализовати по рецепту из Хрватске јер ту живи
32% Срба, па и оних око 10% Југословена, а то су већином Срби. Наравно да су неки
спомињали и релативну српску већину пре Другог светског рата, као и познате разлоге пада
српске популације. Свакоме је било јасно да је то последица геноцида над Србима за време
НДХ. Ужасно непријатна тема за Муслимане и Хрвате, и увек иста њихова нерационална и
неконтролисана реакција. И тада као и увек, могло се чути шта Срби неће а шта хоће. Неће
отцепљење и траже да се поштује њихово право на самоопредељење. Или, ако БиХ добије
самосталност, Срби ће пристати на то, али да се претходно изврши кантонизација. Негде у
фебруару јавно сам говорила да се отцепљење не може остварити ни по важећем Уставу али
ни по нацрту будућег Устава БиХ. То је немогуће без сагласности сва три народа. И мирно

60
решење се може постићи само на најављеној конференцији три националне заједнице. Та
конференција почела је 21. фебруара 1992. године у Лисабону. Посредник је била Европска
заједница коју је представљао португалски дипломата Хорхе Кутиљеро. Према овом плану
будућа БиХ биће кантонизована према етничком принципу. Овај план су прихватиле све три
националне заједнице. План је потписан. Представници сва три народа ставили су свој
потпис а Председник Председништва Алија Изетбеговић даје у Лисабону изјаву за јавност
„ Будућа БиХ ће морати уважити етничке разлоге у својој унутрашњој организацији“. Након
пар дана Алија је повукао свој потпис. Зашто и како? То објашњава амерички Амбасадор у
Београду Ворен Зимерман. Он каже да је био незадовољан што је потписан Споразум. Звао је
Изетбеговића и у разговору са њим могао је закључити исто. Одмах је отишао у Сарајево.
Описује у својој књизи како је затекао Изетбеговића тужног и забринутог који се одмах
пожали, да га његови екстремисти у СДА критикују за попустљивост. Превејани амбасадор-
србомрзац али и заступник америчке политике, каже са пуним разумевањем за Алију, да се
све да поправити, ништа није изгубљено и даје савет како да се то учини те вели: одмах док
сам ја овде јавите да повлачите свој потпис. Како вели амбасадор, на Изетбеговићевом лицу
видело се неко олакшање. Ето нашло се решење. Зимерман, односно СДА, неће мирно
решење, хоће сукоб, хоће рат. Та политика се поклопила са истоветном политиком
екстремиста и оних који стварно одлучују у СДА, они који се никада не појављују у јавности
а по утицају у странци су снажнији од Алије, а то су људи као што су Халид-бег из
Устиколине или Мујо звани „Калоша“ са Башчаршије и слични њима. Они које је једном др
Неле Карајлић описао на свој начин са пуно хумора, а ради се о неком врло утицајном човеку,
великог ауторитета, исто неки Мујо-бег који је, како Неле каже, „плахоучен, зна напамет
Куран, али нема основне школе, нема мејтефа. Па шта ће му школа поред оноликог знања из
Курана“. Такви су отприлике били ти најутицајнији у СДА. Ето, они и САД били су на истој
политичкој линији, тј. заступали су конфликт а не мир. Представник једних био је Мујо
„Калоша“ а представник других амбасадор Зимерман.
Да се вратимо на скупштинско заседање, тј. у скупштинску салу где је све ужарено од
емоција. Више пута се укључио у расправу и Радован Караџић. Суштина његове дискусије
била је анализа постојећег стања и последице, ако се изгуби контрола над овом ситуацијом, а
што је већ добрим делом учињено на октобарској скупштини 1991. када је Устав онако
драстично деградиран. Постојеће стање на терену је последица рушења законитости,
Караџић апелује на све да се заустави срљање у пропаст и даје до знања скупштини да се
Срби не могу одрећи својих права као конститутиван народ. Даље говори, ако дође до рата,
најтеже ће страдати муслимански народ. По његовој процени Срби и Хрвати су у бољој
позицији, јер имају матичне државе. Ово није била никаква претња, ово је било упозорење и
отварање очију онима који од ужарених емоција нису били у стању да нормално просуђују.
То одговорно тврдим и сада, иако сам касније упознала лошу особину Радованову - воли да
прети и уцењује. Али у његовом говору у скупштини тога није било. Из тог његовог излагања
могло се доћи до другог закључка, а то је да је тај човек врло површан и слаб политичар, јер
је превидео да ће цели исламски свет стати на страну Муслимана у Босни. Али десило се да
то учини и међународна заједница. У Хагу сам имала прилику да видим видеотраку тог
заседања као и видеотраку мог сусрета са Арканом. То су крунски аргументи Тужилаштва
против мене. Из ове последње, закључују и оптужују, да се већ одавно познајем са Арканом,
јер како би се љубила са непознатим човеком, значи ја сам се договарала са њим да дође у
Бијељину. А и прва трака, према мишљењу Тужилаштва спада у крунске доказе против мене,
иако на тој Седници ја нисам ни реч прозборила. Па у чему је онда моја кривица? Ево је: ја
седим у првом реду, слушам Караџића и не реагујем у смислу да ја не мислим тако, или да
тако не мисле сви Срби. Ово успут спомињем, Радованов говор пропраћен је негодовањем
муслиманских посланика. Изашла сам из сале да предахнем од те ужарене атмосфере. Видим
Мухамеда Ченгића, потпредседника Владе и потпредседника СДА наручује кафу и ја му се
придружим. Говорили смо о ружној атмосфери у сали и ако се тако настави може доћи до
туче, која ће се из скупштинске зграде пренети и на улице. Ја му предлажем да он изађе за

61
говорницу да искаже своја страховања, да им предочи последице, које ће бити ужасне за све.
Треба неко од Муслимана да то каже, а онда да изађе и Радован и да предложе неки
компромис. Њега смо звали Ченга. Знала сам да злих намера нема, а никада није припадао
фундаменталистичком језгру СДА. Мало ме зачудило када је рекао да то не сме да уради без
дозволе Изетбеговића. Дакле, ево још једног доказа да све конце повлачи Алија, и да нико не
сме ни да изађе за скупштинску говорницу без његове дозволе. Значи, постоји утврђени
сценарио који се не сме прекршити а режисер – Алија, је опасан ако неко искочи из заданог
оквира. Тражила сам од Ченге да брзо реагује да тражи дозволу од Алије и то одмах, пре него
настане туча у сали, коју неће моћи ни лукави велемајстор Крајишник да спречи. Договор
између мене и Ченге био је да добије од Алије сагласност, одмах тражи реч, а ја ћу у том
случају рећи Радовану да му се прикључи за говорницом. Вратила сам се у салу и то рекла
Радовану. Он је одмах пристао да учини како је договорено. Пратим шта се дешава. Алија,
након примитка неке цедуље, излази и враћа се након десет минута, а иза тога улази Мухамед
у салу и одмах тражи реч. Ченга говори разложно, постављајући питање посланицима куда
нас све ово води и шта ће бити са БиХ ако се тако настави, и да ли су свесни своје
одговорности. Тражи реч и Караџић, и тако су оба говорника у истом моменту за говорницом.
У сали је тишина, али не дуго, почиње тихо, а онда све јаче негодовање муслиманских
посланика. Ја то ослушкујем, али неко још више, а то је Алија. Када се тензија подигла у
муслиманским редовима, Алија из првог реда, јавно, гласно, пита Ченгу „Ко ти је дозволио да
говориш?“ А Ченга усмери кажипрст према Алији и рече „Ти Алија, пре петнаест минута“.
Тада је Изетбеговић изашао и рекао „Жртвоваћу мир за суверену БиХ“. Ова изјава наишла је
на пљесак и одушевљење у муслиманским и хрватским посланичким клупама.

9. ОСТАВКА. ОДЛАЗИМ.

Караџићев мачак у Холидеју


Признат суверенитет БиХ
Оставила сам оставку без поздрава
Кренуло је зло. Почео је рат

За време мог боравка у Београду у току 1993. године, јавио ми се Ченга из Истамбула и
испричао шта му се десило иза овог заседања Парламента. Према његовом казивању његов
живот је био у опасности. Исту вече је отпутовао за Београд, а онда за Турску, где му је већ
била породица. Ја сам и претпостављала да му је Алија спремао „златан гајтан“. И он је рекао
да је Алија константно спречавао све могућности да дође до компромиса. Тражио је да се
нађемо са њим у Скопљу. Рекла сам му, да ја ту нисам никакав фактор, и да не знам са ким се
Момо и Радован састају, али сам обећала да ћу им пренети његов предлог, а да он назове за
десет дана. Радован није показивао никакав интерес за предложени састанак, јер је, како је
рекао, на муслиманској страни Алија човек који одлучује и да Ченга нема никаквог утицаја
на политику СДА, што је и било тачно.
Месец март 1992. обиловао је догађајима, већином непријатним. У зграду
Председништва долазе представници међународне заједнице, све у вези са Кутиљеровим
планом. Одржавају се састанци са тим људима, али и међустраначки. Ови задњи су
исфорсирани присуством страних посредника на различитом нивоу. Не могу да о овоме више
кажем и да сведочим, јер сам из ових активности потпуно искључена, иако сам добила
изричита задужења од српске Скупштине да у томе учествујем. Већ сам рекла да је
Крајишник преузео све моје обавезе у том домену, не обавештавајући ни Скупштину, ни
мене. Да ли је то одлучено на неком нивоу унутар СДС, или између Моме и Радована, ни
данас не знам. Чула сам да се Караџић са породицом преселио у „Холидеј Ин“. Одмах иза
тога провалили су у његов стан. Ко су били провалници? Чланови Патриотске лиге или
Зелене беретке? Две илегалне оружане снаге које обављају прљаве послове по наредби Алије
Изетбеговића. Један припадник ових снага убио је и старог свата. Отишла сам да видим

62
породицу Караџић, да чујем да ли постоји неко објашњење за такав поступак, да чујем да ли
се и другима из СДС-а нешто слично десило или им се тек спрема. Био је смештен у једном
апартману. Када сам видела и његовог мачка, знала сам да се дефинитивно неће вратити у
свој стан. Не знам колико је дана протекло од његовог пресељења, ујутро слушам радио,
лоше вести. Дошло је до уличних демонстрација и до пуцњаве око Хотела. У близини станује
моја мама, уплашила сам се за њу. Брзо сам се спремила и без икакве пратње стигла сам тамо
за петнаест минута. Пред зградом Скупштине је велика гужва, а мотиви окупљања су
различити. И они који су разумни и оправдани, овде на лицу места, злоупотребљавају се да се
постигну жељени ефекти. Дођем до Крајишниковог кабинета. Много наших људи из Савета,
али и других, дошли су да чују из прве руке каква је ситуација и нормално, ако треба бежати
да то учине на време. На једном канабету лежи Алекса Буха, па мислим да није рањен, а он се
препао па не може да се држи на ногама. Претрчао је тих пар метара од Хотела до
Скупштине. Помислих, овај Херцеговац, нека јуначина. Такав је био и касније, не само када
пуца – добро је водио рачуна да буде што даље од таквог места, него и када говори да
случајно не би шта погрешио. Према информацијама које сам тада добила, неко је са крова
Хотела запуцао на демонстранте, а изгледа да је било и неких сукоба у фоајеу хотела. Одмах
су медији објавили да је то дело Радованових телохранитеља. Касније је била актуелна друга
верзија: да су припадници Патриотске лиге инсценирали овај догађај, што је много
вероватније, јер Караџићу то није требало, а Изетбеговићу и те како. Месецима користи сваку
прилику да код Муслимана изазове мржњу према Србима. Било је тога доста и без овог
догађаја, али он треба тога у великим количинама. Чинило му се да још није довољно мржње
посејао, јер за његове пакленске планове треба много више. А ту су и планови хапшења
виђенијих Срба, уништавање њихове имовине. Треба му једна „Кристална ноћ“ јер су то
Срби заслужили. Ето, већ су почели са Радовановим станом, али треба наставити. Тако
размишља Алија.
Одмах сам отишла до моје маме, а она се чуди зашто долазим ујутро, јер сам увек после
подне код ње. Она и не зна шта се дешава вани на 50 метара од њеног стана. Од тог дана
разговарам са братом и снахом како да маму пребацим код мене. Плашила сам се неке
блокаде која би нас спречила да дођемо до маме, која је тада потпуно зависила од нас.
Међународна заједница је 6. априла 1992. године признала суверенитет БиХ. До дана
данашњег неће да признају да тим чином сносе одговорност за све догађаје који су уследили,
а они су били ужасни. Мислим да је био 7. април, или можда 8. не сећам се али једног од та
два априлска дана, дошла сам сама у Кабинет, а моја секретарица ме пита да ли сам имала
прилику да макар мало заспим. Ја се зачудих и велим да сам целу ноћ спавала, а она
наставља: па ноћас је била седница Председништва. Ја сам заиста била запањена. Секретар
Председништва има телефонски број и мој и моје маме и има дозволу да зове када је
потребно у току 24 часа. Проверавам код Кољевићеве секретарице, Никола није био у
Сарајеву, али нико га није звао кући из Председништва. За неколико минута добила сам
саопштење да је састанак одржан и добила сам одлуке до којих се дошло на том састанку.
Били су сви осим мене и Кољевића. Хитна седница Председништва одржана је иза поноћи.
Главни закључак је да се подигне ТО (територијална одбрана) и да се прогласи општа
мобилизација.
Одмах напишем оставку и наведем разлог зашто то чиним. Сећам се да сам између
осталог навела да општа мобилизација значи најаву рата, а ја у томе нећу да учествујем. Са
овом оставком упутим се у Изетбеговићев кабинет. Ту је било потребно проћи три велике
просторије, пуне његових телохранитеља, па иза тога собу његових личних секретарица. Сви
се зачудише када сам ушла, као да никад и нисам била у тој згради. Неки хтедоше да ме
спрече, а секретарице нису ни имале времена да ме најаве, ја сам већ отворила двоја
тапецирана врата. На сред собе стоји Изетбеговић држећи руком Среброва за раме. Дакле, већ
тражи сурогат за Кољевића и мене. Никаквог поздрава и извињења није било са моје стране,
само сам оставила на његов сто оставку и изашла. За један сат дошао је и Кољевић, као он не
зна шта се дешава. Иза мојих информација и он уради исто, и како је увек волео медије, јавља

63
да нас двоје држимо прес-конференцију у Председништву. Добро је то учинио, јер овај
догађај заиста заслужује да се директно обратимо јавности. За један сат испунила се сала
новинарима и камерама. Прочитали смо одвојено текст оставки. Отишла сам у Кабинет, узела
ташну и отишла заувек из те зграде. Секретарици сам рекла да за два дана уговори
примопредају где бих ја дошла да потпишем папире. Никада до тога није дошло, јер према
коментарима на нашу оставку и ономе што се по чаршији причало, за мене је било опасно
изаћи на улицу. Након неколико дана Башчаршија је била облепљена сликама ратних
злочинаца, тј. целокупног српског руководства и између осталих и моја слика. Изетбеговић је
успео да мржњу према Србима, подигне на такав ниво који је потпуно паралисао здрав разум.
Башчаршијска руља, била је спремна на линч. Ту и тамо чуло се и пушкарање. Кренуло је
зло, почео је рат. Сетих се оног једног разговора, један једини пут када сам попила кафу са
Изетбеговићем, када се занео у причи, о његовој мисији коју му је Алах доделио. Ако му је
неко доделио неку улогу на овом свету, онда је то сигурно био Сатана, а не Бог.

10. ОДЛАЗЕ КАРАЏИЋ, КОЉЕВИЋ...

Морала сам мајку „киднаповати“ из њеног стана


Муслимански снајперист задужен за мене
Снимљени моји телефонски разговори чекали су ме у Хагу
Евакуишу се Караџићи, Кољевићи, Дутине... мене нису обавестили
Радован је дубоко нехуман и неодговоран човек
Радован је кукавица
Била сам поражена

Наредног дана договорили смо се брат, снаха и ја да маму пребацимо код мене иако смо
знали да ће са њене стране бити отпора, а немогуће јој је објаснити зашто то радимо. Она
више није свесна ситуације, моја мама је тада била сенилна. Знала је да смо ми сваког дана
код ње, да бринемо о њој, али када нас упита ко смо ми, онда нам се срце цепа. Било ми је
јасно да ће ово померање из њеног амбијента у којем се сналазила по стеченим навикама,
изазвати шок код ње, од којег се неће опоравити. Моја снаха Васка, лекар на Очној клиници
преузела је на себе обавезу да обезбеди кола Хитне помоћи. Нисмо ни слутили да ће на овом
првом кораку наићи на отпор. Лекар, муслиман, колега, одбио је са образложењем да немају
кола на располагању, а кроз прозор на паркиралишту Васка види неколико амбулантних кола
и зато му одмах рече да јој је познат разлог и да се не ради о недостатку кола. На крају је
признао и одобрио, како рече, свестан последица којима је изложен. Већ тада се могло
наслутити да је постојао неки план са мојом мамом. А у кући где је мама живела шездесет
година, као опсадно стање. Васка је са двојицом људи из Хитне помоћи извукла маму из
кревета, умотали је у ћебе и на носилима је однели са другог спрата. За то време две
муслиманке вриште и постављају питање где је водимо. Као да се ради о њиховој а не нашој
мами. Тако су муслимани, не само у овом случају, од дојучерашњих добрих комшија и
пријатеља постали непријатељи. Злата Миралем је једна од њих а становала је на првом
спрату у истој кући, удала се за Васкиног колегу покојног др Миралема. Моју је маму волела,
а ми смо је сви у нашој фамилији сматрали не само добром комшиницом него и нашим
пријатељем. Такву су ситуацију створили у кући да смо ми морали нашу рођену мајку
киднаповати из њеног стана. Знали су они да ћу ја, без обзира на тешкоће, долазити код моје
маме и планирали су да ме уцењују. Када су кола кренула, моја снаха им рече „Сва срећа нам
одлази са овом старицом“. Невероватно шта се десило сутрадан. Једна граната је у косој
линији погодила Златин стан. Хвала Богу, никога није било у стану. Маму су у мом небодеру
изнели на седамнаести спрат. Јадница моја, трепће, не проговара, не зна шта се дешава, али
знала је до своје смрти да је због некога морала напустити свој стан и касније Сарајево.
Умрла је у избеглиштву, 28. фебруара 1996. године. Никада са њом нисмо о томе разговарали,
она је цело време остатка њеног живота била несвесна свега осим да није у свом стану. Знала

64
се ноћу дизати, узме свој шал преко руке и када је питамо где ће, она одговара да иде својој
кући. И када је та жеља за кућом обузме, увек је питала да ли су муслимани тамо. А није
знала шта се све десило и шта се дешава и где се она налази. Када је већ морало тако да буде,
боље је да није била свесна. На Грбавици, у улици Маријана Баруна број 2 на седамнаестом
спрату, преживели смо мама и ја до 22. маја, без струје и воде и сваки дан под гранатама.
Осим овога, наредни дани доносили су друге ужасе намењене само нама Србима, као што је
масакр и паљење српских кућа у Пофалићима, што сам могла да видим из мог стана са друге
стране реке Миљацке, затим повлачење војске из 2. војне области и њихову погибију у
Добровољачкој улици. Спомињем догађаје које сам видела, чији сам сведок, а то је само један
мали део опште трагедије, која је захватила мој град. У Сарајеву, од 450 хиљада становника
било је скоро 200 хиљада Срба, остатак су већином чинили Муслимани, а много мање је било
Хрвата. Муслимани су углавном држали власт у граду. Очекивала сам да се неко од мојих
пријатеља Муслимана јави, да пита да ли је потребна нека помоћ мени и мојој породици. Где
су бројни пријатељи мога брата, моје снахе која је њиховој многобројној деци помогла да
исправно гледају и виде, где су моје колеге и колегице са Факултета, а да не говорим о
комшијама. На деветом спрату један комшија муслиман, задужен је да ме убије снајпером.
Дуго времена је проводио на прозору чекајући мене да изађем. Иначе је био неки мрачан тип
из полиције или ЦК, тамо је радио. А управо је то било време када су на тај начин убијали
Србе, гађајући их када ујутро одлазе на посао. Али ипак појавио се неко чија доброта и
хуманост није познавала националне баријере. Човек кога сам само из виђења познавала.
Његови родитељи су становали у истом небодеру где и ја, а он негде у граду. Са његовом
мајком, која је умрла пола године пре рата, сретала сам се у лифту а и на пијаци. Обично смо
се заједно враћале са пијаце, а ја сам јој помагала са цекерима. Имала је слабо срце. Ето њен
син Шеро (то му је надимак а не знам му право име) појави се на вратима и понуди да ми
сваки дан изнесе на седамнаести спрат два канистера воде. Помагао је и другима који су се
нашли у сличној ситуацији. Помогла сам и ја њему касније, када је тај део града – Грбавица
био под контролом Војске РС. Међутим, његова испружена рука помоћи била је прва и једина
и због тога још вреднија. Сва залиха хране у мојој кући била је за 15 дана. Неке продавнице
су отворене, али ја не смем излазити, снајпериста дежура на деветом спрату.
Моја снаха Васка, која је редовно одлазила на посао, рано јутром пре Очне клинике,
доносила је мами и мени храну коју је ту и тамо могла набавити. Прелазила је до моје куће
скоро три километра. Међутим, то путешествије постало је све опасније због гранатирања са
брда, али још горе из самог Сарајева (двоја кола су јурила градом из којих се пуцало, а
оптуживали су Србе. То је познато било и Муслиманима. Све се уклапа у Алијину лукаву –
злочиначку стратегију) тако да је сваки њен долазак био ризичан, посебно када сам сазнала за
снајперисту са деветог спрата. Два младића, Срби са Грбавице, мени до тада непознати,
понудили су се да ме чувају 24 часа, јер су чули да хоће да ме ухапсе. Одбила сам, али
понекада сам ујутро пред вратима видела опушке од цигарета, што је био знак да су ту и тамо
присутни. Они који су долазили тада код мене, већином су били неки који ми до тада никада
нису ушли у кућу, знали су да сам без хране и доносили су млеко за маму и коцке шећера.
Тако сам је хранила данима. А једна госпођа Српкиња, када је куповала себи хлеб, доносила
је и мени. У стану је било гелера који су оштетили намештај и слике на зиду, али хвала Богу
не моју маму и мене. прекинуте су телефонске линије, само ретко која је радила. Мој број,
цело време мог боравка у стану до 22. маја, био је сасвим у реду. Они су се посебно
побринули за ту линију, да би могли слушати моје разговоре и пратити са ким комуницирам.
Много снимљених разговора из тог периода, затекло ме у Хагу. Већ тада су то осмислили
Алија и Кљујић: ако ме не ухапсе, ако ме не убије снајпериста, да прикупљају материјал за
оптужницу.
Тих дана, али не сећам се датума, зову ме са Враца (периферија града али близу мог
небодера) из полицијске станице и веле ми да дођем да је тај објекат под нашом контролом и
да се ту налазе Кољевић, Караџић и други. Одлучила сам да одем а мама је управо у тим
поподневним сатима спавала. Није ни много пуцало. Када дођох тамо, ходник је био закрчен

65
мноштвом кофера. Затекла сам тамо целе породице Караџић, Кољевић, Дутина, не сећам се
да је био Крајишник. Мислим да је са друге стране он већ отишао на Пале. Они ми објаснише
да чекају кола да се пребаце на Пале, а неки су већ отишли раније. Питају хоћу ли ја са њима,
кола долазе за пола сата. Како су се спремили и организовали пребацивање на Пале, могло се
претпоставити да је ту било ранијих договора и планирања за одлазак о којима ја ништа не
знам. Али не само ја, него и други чланови Савета странке, посебно председник Леовац, који
је због тога био неколико месеци у врло тешкој ситуацији. Већ тада је дошло до изражаја
неодговорно понашање председника странке Караџића, према људима који су управо због
странке изложили себе и своје породице великим животним опасностима. Да су ме и раније
обавестили, вероватно би била иста ситуација, јер због маме не бих могла овако бежати као
они. Али сам могла обавестити и нешто предузети за мога братића и његову породицу. Брат и
снаха сигурно не би нигде ишли без маме и мене. Коначно, могла сам упозорити на опасност
и неке пријатеље. Када сам их питала за друге, за Леовца, за Екмечића, да ли су обавештени,
видим да Радован ни тада не примећује какав је то морални гаф, а тек где је одговорност
према људима. Он и не примећује да ту нешто није у реду, али, нажалост, ни други. Ја
постављам непријатна питања, али то се њих не тиче, не тиче их се судбина других. Па давно
већ Радован нема интерес за чланове Савета. У каснијем периоду, који је био пун искушења и
ситуација када се не може ништа сакрити, он се показао као дубоко нехуман и неодговоран
човек.
Дошла су кола, потрпаше се и они и кофери и напустише Сарајево и најмање сто и
осамдесет хиљада Срба препустише на милост и немилост Алијиним зликовцима. Ово
повлачење из Сарајева на Пале једна је од најкрупнијих грешака, а има их много, које је
мудро руководство (Радован и Момо) учинило. Бар да су се повукли на Илиџу. Јер Илиџа је
Сарајево, а цело време је била под контролом Срба. Али, ту се борило, ту се пуцало, а
Радован то не може да поднесе, он је кукавица. И дејтонски споразум би другачије решио
питање Сарајева, а Милошевић у Дејтону не би могао у том случају, да каже уз чашу вискија:
„Алија, нека ти буде Сарајево, целога рата си био у њему".
Са Враца, полако сам се враћала кући, било је пуцњаве, чули су се и снајпери, нисам се
склањала, била сам поражена оним што сам пре пар минута доживела. Питам се шта ли им
би потребно да ме зову, да могу касније рећи, па ми смо је обавестили, да би смирили своју
савест. А излажу ме опасности да погинем до куће. Тада сам потрчала и без даха улетела у
хаустор. Касније нисам размишљала о мојим политичким сарадницима, добро сам све
запамтила за даљње равнање, ако се икада више сретнемо. Била сам заокупљена бригом за
брата и његову породицу који живе у другом делу града, где су шансе за бежање минималне.
Била сам окупирана свакодневицом под ударом граната, била сам скоро на рубу снаге. У
таквом стању знала сам да легнем поред маме и да се добро исплачем на њеним прсима, а
она ме је тешила и говорила да ће ме она чувати и штитити јер много „грми“.

11. МОЈ ПАКАО У САРАЈЕВУ

Љиљани на береткама
Сваки Србин Сарајлија имао је свог „чувара“
Муслимани беже у Београд
Принц, Торнбери и Аркан на Опленцу
Крајишник се ту и тамо јави, Караџић никада
Траже оружје у бившем мамином стану
С Морионом на Илиџи
Спашавам Торнберија који ће касније сведочити против мене
Кљујић: „Срешћемо се на суду за ратне злочине“
„Кљуја, склони се, ја водим ову операцију“
Кастрација 27 српских младића
Кажем Радовану: „Нека Вас бирају за шта хоћете“

66
Кад пре сашише димије
Први пут чујем: Ћело, Јука, Талијан...
Требало је да се изврши линч над породицом Плавшић
Падам у несвест

Те године Васкрс је био или 14. или 15. априла. Осећала сам снажну потребу да одем у
цркву која је била преко пута моје куће, али нас дели Миљацка и један дрворед. Мами сам
дала таблету за спавање, а на празнички сто нисам имала шта да изнесем. Зато ћу отићи у
цркву да обележим празник. Дан је био ведар, свеж, крошње дрвећа су олистале, али не
толико да се кроз њих не види небеско плаветнило. Нема живе душе на улици, тишина је
језива. Хвала Богу, не чује се пуцњава. На вратима, излазећи из куће, сретнем једног мог
комшију Хрвата, који покушава да ме одврати од мог наума да идем даље. На крају рече:
посебно је опасно за мене, а нарочито са деветог спрата. Ништа ме није могло задржати у том
тренутку, иако нисам сигурна да је црква уопште отворена. Пређем мост „Братства и
јединства“. Како је бесадржајан и лажан тај назив! Па та „браћа“ хоће да ме убију, један чека
на деветом спрату, добио је задатак. Четворица униформисаних младића су са друге стране
моста. Окренуше се према мени и видех на береткама ознаке – љиљани. Прођем поред њих
као да је сасвим све регуларно. Од моста до улаза у порту цркве ослушкивала сам њихове
стопе. Ишли су за мном. Каква су тешка времена била, ипак се скупило доста народа. Дошли
су људи да се моле Богу за живот и мир. Сви се зачудише када су ме угледали. Она четири
младића хтедоше да ми приђу, али народ направи круг око мене и тако смо ушли у цркву.
Убрзо је богослужење почело а напетост и страх престадоше и сви утонусмо у молитву
обраћајући се Свевишњем да нас заштити.
Након службе журило ми се назад због маме, а радо бих остала са људима да чујем од
њих како им је, да ли их узнемиравају и шта се збива у нашем граду, јер они знају сигурно
више од мене. Они се брину како ћу стићи кући, неки хоће да ме прате. Одбијам, јер не могу
да излажем људе ризику. Била су ту и два новинара и траже кратки интервју. Опет се
појавише она четири младића са љиљанима на униформи и примакоше се. Све што сам у том
тренутку мислила и осећала изговорих у микрофон, а више сам говорила овим младићима.
Рекла сам да ме они подсећају на усташе који су за време Другог светског рата пред Старом
православном црквом стајали и регистровали ко улази за време Божића и Васкрса у цркву и
растеривали људе. Добро су чули и разумели шта сам им рекла и чим сам изашла из црквеног
дворишта кренули су за мном. Поново чујем исти бат корака а ја се молим Богу да ме не
напушта. Чула сам кораке још до половине моста, а после до моје куће, која је већ ту, близу,
никакав звук није нарушавао тишину. Затекнем маму будну, мирује. Заједно се помолимо
Богу и узмемо нафору коју су ми дали у цркви. Цео дан је прошао без пуцњаве и тако се
завршио први дан Васкрса 1992. године. Ујутро рано гранате су фијукале на све стране.
Бринула сам се за брата и снаху, али највише за братића, он има к од годину и пол.
Телефонске везе су покидане и не могу се чути са њима. Касније су ми причали како су били
под сталном контролом својих комшија муслимана. Под изговором да брину о њима, увек је
неко и дању и ноћу био у њиховом стану. Узели су им и други кључ. О тој врсти блокаде и
контроле Срба у Сарајеву од стране комшија могло би се доста причати. Касније смо са
другим избеглицама из Сарајева причали о том феномену, тако да назовем ту бригу, и дошли
смо до закључка да је сваки Србин Сарајлија имао унапред одређеног свог „чувара“, све је то
било организовано на неком нивоу и дате инструкције како да поступају и како да изведу ту
врсту „блокаде“. Мој први комшија Хрват, а супруга му Црногорка, објаснио ми је зашто не
смеју да ми долазе јер њега и његову супругу прате и шпијунирају муслимани у кући. Пре
тога били су ми одличне комшије. Наравно, све сам разумела и њихову тешку позицију.
Касније сам их, на њихову молбу пребацила на Пале, а затим аутобусом су прешли у Србију
где су имали породицу.
Братић и његова породица били су ми највећа брига. Био је асистент на Правном
факултету, имају бебицу. Затвориће га, па ће мене уцењивати, одвешће га и обући га у

67
униформу зелених беретки, стотину мисли и то најцрњих, мота ми се по глави. Аркан ми је
понудио помоћ, имам број телефона, али како да јавим братићу? Зовем на тај број, јавили су
ми се из његове канцеларије, само сам рекла да бих требала да пребацим неку робу до
Београда, јер смо се тако договорили. Након 24 часа јављено ми је када се „роба“ може
пребацити са Сарајевског аеродрома. Тражила сам од генерала Ђурђевца да пошаље војни
џип пред моју кућу, јер једино тако се могло доћи до аеродрома. Ово је био прави подухват
који је зависио од много фактора који су били ван моје моћи, али вредело је покушати. Мој
братић је обавештен и појавио се у таксију са супругом и бебицом у тачно заказано време,
довео их је мој брат. Одлучила сам да идем са њима до Београда а брат је остао са мамом 4-5
дана. Морам да идем са њима, не знам где ће, морам бити сигурна да су безбедни. Војни џип
је стигао у минуту, укрцавамо се и пођосмо на аеродром. На аеродрому маса света, као да се
цело Сарајево тамо преселило, чудноват контраст у односу на пусте сарајевске улице. Кажу
три пута дневно саобраћа теретни авион звани „Кикаш“ на релацији Сарајево-Београд.
Нисам ни знала да се људи већ 2-3 дана пребацују до Београда. Предност имају жене и деца.
Авион је већ стигао из Београда, гужва огромна, и видим да неки држе пропуснице, а ми
немамо ништа. Галама и довикивање. По именима закључујем да је ту највише Муслимана.
Дакле, беже у Београд, можда ће и даље, али сигурно не сви. Напуштају Алијино Сарајево, не
лете за Загреб, него за Београд. Имају право, јер тамо су и у најгорим временима, увек сви,
без обзира на нацију, били сигурни. Неће то данас да признају.
Посматрајући ту масу никако ми није било јасно како ћемо се ми укрцати, без папира,
препоруке или нечег сличног. Чинило ми се да су нам слабе шансе. У оној непрегледној маси
света угледала сам Принцезу Линду Карађорђевић са два пратиоца. Они су дошли из
Београда да нас преузму. Ово је било пријатно изненађење и спасоносно решење. За десет
минута седели смо у „Кикашу“ на клупама а многи и на поду.
Са принцом Томиславом и његовом супругом принцезом Линдом упознала сам се
годину дана раније на једном Сабору Срба у Франкфурту. И поред поштовања које гајим
према члановима династије Карађорђевић, ја сам их заволела као честите, једноставне и
племените људе. Постали смо пријатељи. Након нашег познанства, принцеза Линда долазила
је два пута у Сарајево. Ово што је она учинила, дошла да из сарајевског пакла извуче мога
братића са његовом породицом и мене, дубоко ме дирнуло и још више учврстило у уверењу
да се ради о племенитој особи и правом пријатељу. Након слетања на сурчински аеродром,
директно смо отишли на Опленац. „Кикаш“ је летео још дан или два, могла сам се вратити
јер сам испунила свој задатак, а била сам потребна мами у Сарајеву. Међутим, принц
Томислав је имао други предлог, да обиђем нека места у БиХ где су вођене борбе а сада су
под нашом контролом, нпр. Зворник и Фоча. Скренуо ми је пажњу да је међународна
заједница на страни муслимана, да се већ води медијски рат против нас, што би требало
сузбити истином. Желео је да тачно зна како се наша власт односи према Муслиманима и
Хрватима, чија се права морају респектовати. Према његовом предлогу, принцеза Линда би
ишла са мном да се она лично упозна са ситуацијом на терену и да те информације достави у
Енглеску неким члановима британског парламента. Схватила сам важност свега о чему је
говорио принц Томислав, и одлучила да одустанем од мог хитног повратка у Сарајево и не
спомињући им да морам преузети бригу о мами, да мој брат не може поднети онако снажно
гранатирање које је присутно у крају где ја станујем. Била сам спремна да одмах кренемо на
пут. У данашње Србиње, а у оно време Фочу, није се могло путовати колима, једино авионом
до Црне Горе и са те стране прићи том подручју. Принц Томислав обезбедио је авионске карте
за Подгорицу рано ујутро једног априлског дана 1992. Вратили смо се истог дана у касним
ноћним часовима. Од Подгорице, преко Никшића до Фоче ишли смо колима и стигли у
преподневним часовима. У центру је било јако живо, људи на улицама били су раздрагани,
наравно Срби. Увели су нас у општинску зграду. Тамо смо срели људе који су били народни
посланици и господина Петка Чанчара, мислим да је тада био председник општине. Тема
разговора су били скорашњи догађаји, преузимање власти и борба која је томе претходила.
Има рањених. Пошто смо имали мало времена на располагању, објаснила сам нашим

68
домаћинима да се морамо концентрисати на рањенике, болницу. Интересовало нас је какве су
могућности за рјешавање тежих случајева и шта болници недостаје. Посебно, ако су лекови у
питању, јер је принцеза Линда била у могућности да их набави. У болници смо се задржали
дуже него што смо могли предвидети. Ишли смо од болесника до болесника а директор
болнице са једним или два лекара, детаљно су нас упознали са стањем сваког болесника-
рањеника. Било је међу њима муслимана који су се борили на другој страни, али нас две
нисмо запазили разлику у третману међу рањеницима. Можда смо и више пажње посветили
њима распитујући се и за њихове породице. То је било посебно важно за принцезу Линду
ради задатка којег је преузела на себе. Десет година касније тужилаштво Хашког трибунала
испитивало је муслимане у вези са мојом тадашњом посетом и један каже: страх је био
огроман, сви смо се посакривали... стајао сам на прозору који је био 15 метара удаљен од
Општине и чуо како она (тј. ја) вели „све их треба побити“. Не могу да не споменем и једног
муслимана сведока који тврди да сам за време рата скоро сваке седмице заједно са генералом
Младићем хеликоптером долазила у Билећу! Колико је тих људи без савести, спремних на
све, спремних да из њихових уста изађу најгнусније лажи, продефиловало кроз хашке
суднице и без труна савести оптеретило људе за оно што никад нису учинили. Наравно, ово
се не односи на све сведоке, али много лажи је изговорено, и нажалост, прихваћено као
истина.
Након једног дана одмора, отишла сам са принцезом Линдом у Зворник. Разговарали
смо са општинским званичницима, мени непознатим људима, којима сам објаснила који је
разлог ове посете. Они су нам омогућили да уђемо у неке муслиманске куће, да се сретнемо
са људима, само принцеза Линда, они и ја. Свугде су нас лепо дочекали и уз кафицу, заиста,
искрено попричали са нама о њиховом положају и о њиховим страховима. Пренела сам им
гаранције за њихову безбедност које смо добили од општинске власти. Од њих, муслимана,
сам чула да су неке њихове породице побегле у Србију и да су од стране државе смештене,
али како ови људи рекоше, то је само привремено.
Наравно да у оваквим околностима свако има право да о себи брине, одлучује и да
тражи најбоља решења за породицу и себе. Ја више нисам имала времена да се задржавам и
обилазим избеглице у Лозници, морала сам назад у Сарајево, али сам замолила принцезу
Линду да то сама обави и да ме извести о тим разговорима, што је она и учинила. То су сва
моја сазнања о збивањима у Фочи и Зворнику након преузимања власти од стране Срба. Кула
изнад Зворника била је још под муслиманском контролом и много Срба је било затворено на
кули. Много касније, можда пред крај рата, али и иза рата, људи су причали, али сазнала сам
и из новина, да су се ипак дешавале ствари које нису смеле да се десе. И данас кад о овоме
пишем, не могу да прихватим да су ме тада људи из општинске власти лагали, тј. да су од
мене скривали истину. Исто тако не схватам да би муслиманске породице са којима смо
разговарали у априлу 1992. прећутали убиства. Принцеза Линда је касније сама
комуницирала са њима и у Зворнику и Лозници И ништа јој нису рекли. Мислим да су се
ружне ствари, злочини, дешавали касније.
За време мог петодневног боравка на Опленцу, принц Томислав ме упознао са
позицијом Срба у Хрватској. Тек тада сам имала праву представу о међусобним односима
српског руководства у Крајини. То ми је много помогло да разумем сва збивања око оне
седнице о Крајини која је одржана у згради Федерације пре скоро годину дана. Тај је састанак
трајао, чини ми се више од 50 часова, ја сам га напустила након прве дуже паузе. Само су ми
ружна сећања остала. Састанак на коме су се једни другима супростављали Срби из Крајине,
а руководство Југославије врши притисак, онако како то знају комунисти, бескрупулозно, да
прихвате Венсов план и обећања, односно гаранције Србије (Милошевића) за безбедност
Срба у Крајини. На крају смо видели које су то биле тзв. „гаранције“. Све ми је било
разјашњено на Опленцу, годину дана касније и у јулу 1995, када су Срби бежећи од усташког
ножа, напуштали Крајину.
Једно предвече на Опленац је дошао Седрик Торнбери. Познаје се од раније са принцом
који је желео да ме упозна са њим, јер је именован за шесра цивилног дела снага УН. Ја сам

69
га затекла на Опленцу, али заједно са њим је био и Аркан. Принцеза Линда и ја биле смо
одсутне цео дан, и када смо се вратиле затекле смо ово друштво на вечери. Касније, за време
рата, а и после, више пута сам разговарала са принцом Томиславом, па и ако ме увек
интересовало како је дошло до оног састава гостију за вечером, никада то није дошло на ред.
Догађаји су сустизали један другог и увек је било важнијих тема. Међутим, чини ми се да је
Торнбери желео да упозна Аркана. Још су ми у сећању, обојица добро обучени како одговара
прилици, тј. домаћину и месту и нас две, принцеза Линда и ја, потпуно теренски обучене.
Овај контраст остао ми је у памћењу.
Вратила сам се у Сарајево војним хеликоптером који је често саобраћао на релацији
Београд-Пале. Ово је био једини начин саобраћања, али врло рискантан јер су се у залеђу
Зворника још дуго времена водиле борбе. Путовање колима било је још опасније јер су
Муслимани на једној деоници пута гађали возила и силазили на пут, заустављали и убијали
људе. Са Пала одмах сам се пребацила до Враца, а даље до куће, око 200 метара, војним
оклопним колима.
Добро је да сам се вратила у Сарајево, али ја нисам ни помишљала да останем у
Београду, само сам свој повратак продужила за четири дана. За време мог боравка нисам се
ни јавила породици, бојала сам се да ће вршити притисак да останем, а ја никада, ни под
каквим условима, не бих оставила моју маму, брата и снаху у сарајевском паклу. Важно је
било да сам мога братића са породицом извукла, а нама старима, шта Бог да, као и другим
сарајевским Србима. Након мога повратка брат се одмах вратио својој кући, а мама и ја
остале смо да и даље на седамнаестом спрату издржавамо гранатирање. Поручивали су ми са
наше линије изнад Сарајева да се што пре склоним, да се у кући налази снајпериста. Друга
два идентична небодера већ су погођена у горњим спратовима. Била сам свесна и озбиљности
њиховог упозорења и да неће моћи дуго да заобилазе мој небодер. Знали су и остали
укућани, али су се сви осим мене и маме, повукли на ниже спратове. Ту и тамо се јавио
Крајишник, интересовао се како издржавам и саветовао да што пре напустим град. Као да је
то тако лако у мом случају. То је била људска брига за судбину човека. Међутим, Караџић
никада није звао ни мене ни бројне чланове Савета, није имао осећај одговорности према тим
људима, али ни жељу и потребу да помогне својим сарадницима. По овоме су се ова двојица
водећих људи значајно разликовали. Та разлика је била присутна и у временима која су
следила. Било је и других телефонских позива од стране Срба који су живели у подручју
града, али ван домашаја муслиманских снага. Изражавали су бригу и нудили помоћ. Хвала
им, нису били ни свесни шта ти разговори за мене значе. Једног дана јавио се и представник
ЕУ Колом Дојл и дао број свог телефона ако ми буде потребно да га одмах зовем, а одмах иза
тога и пуковник Хоугланд из Главног штаба војске УН који је био у згради ПТТ-а на
Алипашином мосту. Након ових јављања имала сам неки осећај сигурности, макар, када је у
питању хапшење или одвођење у непознато. Више не могу то да ураде а да се не зна, колико
год то желео Алија и његови криминалци, који су већ увелико харали по Сарајеву.
Касније је Колом Дојл тражио да са њим одем на Пале, желео је да разговара са
Караџићем, а сматрао је да ће на нашој територији бити безбеднији ако ја пођем са њим. Ту је
био и његов сарадник Џереми Бред, по струци биолог, ужа специјализација орнитологија.
Добро сам запамтила ту вожњу управо због неких разговора из струке, али не само да памтим
те разговоре, него и све остало. Немам намеру да у детаље описујем тај дуги пут, али имала
сам утисак да су имали прилику да виде и схвате положај Сарајева и наше линије око тог
града. А све је било спонтано, јер стварност и не треба намештати, а из те стварности
произлазила је тако јасна и очита истина. Све се то могло сагледати на том путу, наравно,
требала је само да постоји намера и жеља да се дође до истине. Цело Сарајево као у неком
венцу опкољено је српским селима. Сретали смо наоружане људе у цивилу. Ту и тамо смо
зауставили кола, разговарали са тим људима који су показивали где су им куће у којима живе
њихове породице, њихова деца, све најдрагоценије на свету ту им се налази. Ето шта они
бране. Зар да дозволе да се окрутни непријатељ приближи њиховим породицама? То никада
неће дозволити. И никада нису, гинули су али су заштитили породице. Можда тада нису ни

70
знали, да је већ у то време у Сарајеву, у самом граду, неколико хиљада муџахедина,
белосветских главосеча. Знали су то сви из међународне заједнице, тј. ко је наоружан у
Сарајеву и шта се дешава са Србима у Сарајеву.
Други пут, када сам, опет на молбу Дојла, требала да кренем на Пале, десило се нешто
што ћу овде описати, сведок сам тог догађаја, а говори о условима у којим су живели
сарајевски Срби. Управо када је Колом Дојл дошао по мене, јавили су се неки из полиције и
траже да дођем у мамин стан као и да је мој брат обавештен о томе. Наводе разлог, имају неку
пријаву за преглед маминог стана. Објаснила сам Дојлу да не могу на Пале и он се понудио
да пође са мном, чак је и инсистирао на томе. Пред мамину кућу стигла сам у белим колима
са ознаком ЕУ. Брат је већ био тамо. Много се људи окупило око зграде и сви говоре о неком
оружју. Где се скупи толико света, чудновато? Касније сам чула да тако раде, то им је рецепт.
Они су већ почели да вриште као да неко угрожава њихове животе. Вероватно они полицајци
у цивилу већ су их припремили за овакву ситуацију. Јадни мој брат међу њима, труди се да
им објасни, да је мама стара, да је несвесна и да је то немогуће да она држи оружје. Сва граја
и повици престадоше када се појавио Дојл. Он је захтевао да буде присутан са своја два
пратиоца у мамином стану за време претреса. И заиста су пратили у стопу муслиманску
полицију док су се кретали по стану. Наравно, нису ништа нашли. Имали су вероватно,
намеру да нешто подметну али није све ишло по њиховом плану, јер се у тај план
непредвиђено убацила ЕЗ. Прелазим погледом по стану. По мамином кревету се види како је
извучена, јорган још има облик њеног тела, на велику брзину је транспортована из стана у
коме је живела деценијама. Икона је на зиду, на столићу породичне слике и све друге ствари и
стварчице за које нас вежу успомене. Ништа није понела осим оног што је имала на себи. Још
задњи поглед на место пуно успомена и потпуно јасна свест да ту више нема повратка
никоме од нас. Они хоће да се дочепају стана, да би имали неко оправдање за тај поступак,
треба маму оптужити да је сакривала оружје и муницију. Исто тако имали су прилику да
ухапсе и мене и брата. То се дешавало свакодневно са Србима и ти људи и данас, након
једанаест година, воде се на листама несталих особа. Све планове је покварио Колом Дојл.
На повратку кући он је изразио жељу да се попне на 17 спрат и да види моју маму. Маму сам
затекла на истом месту како сам је оставила пре 45 минута. Загледала се у бело одело ЕЗ,
допала јој се та униформа. Поставља му питања као да су стари познаници и не одваја очи од
униформе. Дојл рече зар овако немоћна старица да сакрива оружје. То су били сви моји
контакти са тим човеком који је својим присуством помогао у овој ситуацији. Једанаест
година касније његово име сам нашла на списку сведока против мене. У оваквом случају
може се помислити да ће сведочити за неке одређене околности из тог времена, али пошто
сам прочитала резиме сведочења, видим да је говорио да ме је више пута упозоравао на
злочине Срба према другима, а ја сам остала индиферентна на те информације. Али не само
он из групе представника међународне заједнице, још гори је случај Седрика Торнберија. А
зашто? Овде ћу то описати.
Не сећам се да ли је то било крајем априла или почетак маја 1992. године војска УН
напуштала је Стојчевац, једно мало насеље у подножју Игмана. Били су смештени у неколико
зграда које су припадале одмаралишту „затвореног типа“, а објекти су служили и за пријем
страних делегација. Иначе у то време цела Илиџа, а и већи део пута до врела Босне били су
под нашом контролом, али Игман је припадао зони коју контролишу Муслимани. У току
времена, можда је било и неких померања, али Стојчевац је био под контролом УН.
Повлачењем плавих шлемова (мислим да су били само официри), до чега је дошло изненада,
настао је проблем. Наши борци са Илиџе који су јуначки бранили ту територију цело време
рата, хтели су да узму Стојчевац. Међутим, изгледа да су муслимани били хитрији, или су,
што је вероватније, били у договору са плавим шлемовима. То што се тог дана дешавало на
потезу Стојчевац-Илиџа, за мене, која сам проводила време на 17 спрату једног небодера на
Грбавици, гдје су грувале цели дан гранате, било је потпуно непознато. А догађаји су били
тако опасни да је скоро известан био трагичан крај. Пуковник Хоугланд ми је јавио у
послеподневним часовима да се њихови транспортери са 50 официра налазе на Илиџи

71
блокирани од стране Срба и моли да им помогнем. Било ми је јасно, више него њима, да се не
сме губити време. Ја им морам помоћи, али још више нашима који, очито нису свесни шта
раде, тако сам размишљала слушајући Хоугландова објашњења. Вели да је генерал Мекензи
одсутан – мислим да је тада био у Београду. Послали су транспортер по мене. Кренуо је са
мном генерал Морион. То је био наш први сусрет на врло опасном задатку. Нажалост, било је
још тешких сусрета, али не непријатних, са овим француским генералом.
Када смо стигли на Илиџу, на паркиралиште хотела Топола, имали смо шта да видимо.
Бројна кола УН-а, а војници леже на асфалту и неколико младића, скоро су деца, круже око
њих са шкорпионима усмереним према њима. На хауби једног џипа седи Седрик Торнбери.
Он није наоружан, он је цивил –шеф цивилног сектора и тако га третирају. Један од ових
младића ми познат, док се ја присећам, он ми прилази и обраћа ми се: „тета Биљана“. То је
био мали Монго – син познатог апотекара са Илиџе и доброг пријатеља и кума мога супруга.
То је дете које не трпи дисциплину, воли друштво и друштво воли њега. Тешко је било
родитељима борити се са његовом природом, али је велика добричина. Неколико пута сам га
уписивала на Фармацеутски факултет. Било је још ту честите деце, студената. Али ово није
стандардни однос професор-студент, нити стандардна ситуација, да они седе испред мене и
да ме слушају. Они су наоружани, повређени, јер тврде да су им ови из УН обећали послати
обавештење када напуштају Стојчевац. Они су повређени, љути, али ту је било и нечег
другог што, заиста заслужује разумевање, за њихове ипак непромишљене поступке. Једном
међу њима, муслимани су претходну ноћ заробили брата, а ту им је и отац. Они су плакали,
молили, они су очајници који могу свашта да направе. Они су сигурни да је тај младић
убијен, али хоће његово мртво тело и то траже од генерала Мориона. Покушала сам да их
уразумим и да их убедим да се ради о два потпуно одвојена догађаја. Свако моје настојање да
охладим ужарену атмосферу наилазило је на неразумевање и изазвало негативан став. Ја хоћу
да полако приволим Мориона да иде на муслиманску страну и да тражи живог или мртвог
младића, а да се у међувремену среди ситуација са УН војницима. Успела сам, зато што је
Морион имао разумевања за бол ових људи, као и за ову децу која стицајем околности,
најмање њиховом кривицом, држе овај шкорпион у рукама. Исто тако, имала сам подршку од
малог Монге, а он је био вођа ових момака, који ће за пар месеци постати прекаљени
ратници. Објаснила сам Мориону који је услов да се колона даље пусти. Нису муслимански
положаји далеко и наговорим Мориона да иде и да тражи тог младића живог или мртвог. Није
га требало дуго убеђивати, кренуо је према муслиманским положајима. То је била прва
прилика да видим Мориона у пуној његовој активности. У наредним месецима, срели смо се
више пута. Био је човек од акције а не од приче, такав ми је остао у сећању. За разлику од
њега Торнбери, без речи посматра овај догађај, као да је у позоришту, несвестан да га је
сваког часа могао неко метком скинути са ове хаубе. Док је Морион био на свом задатку, сели
смо у ресторан старог хотела, прикључили су нам се и озбиљнији људи, међу њима и
професор Унковић. Ту је био и отац младића чија је судбина неизвесна, плачући и
проклињући Муслимане. Ми га тешимо, пуни наде да му је син жив. Монго са својим
друштвом и даље држи на нишану војнике УН, али они више не леже на земљи, атмосфера је
опуштенија, мање опасна. Сви се надамо добром исходу. У разговору са оцем, који је сасвим
сигуран да му је син убијен, сазнајем да га највише брине да му Муслимани не оскрнаве
синовљев леш и прича ми да то тако раде њихове комшије Муслимани. Ја слушам, тада, у
чуду. Касније, у току рата нагледала сам се тога ужаса оскрнављених лешева. То им је био
део плана како треба на ритуалан начин убијати хришћане. Кад ми је тај несретни отац
причао, све је звучало невероватно, нажалост било је истинито. Отац даље брине, како ће
сахранити сина. Они хоће да га пребаце у Србију. Дадох обећање, без икакве реалне основе,
да ћемо нешто учинити у том правцу, ако је мртав, али ја се надам добром исходу, и све
погледавам кроз прозор хоћу ли угледати Мориона. Одлучила сам да тражим хеликоптер на
све стране. Можда од војске ЈНА, а можда од УНПРОФОР-а. Ја ту дајем обећање као да је
нормално стање а не општи хаос у којем не знам ни ја да се снађем. Већ сам одсутна од куће
више од четири часа, шта је са мојом мамом, већ је таблета за спавање, сигурно попустила.

72
Од Сарајева чују се експлозије, шта ако се мама придигла и примакла прозору, ако је гелер
погоди. Иначе су ми, од како се заратило, упала у стан четири гелера, а прозори читави.
Пролетели су између зида и прозорског стакла. Пре три дана била сам у ходнику, фијукну
гелер, одби се 2-3 пута од зидова и паде на под 10 центиметара од мог стопала.
Чекајући Мориона Илиџанци ми напунише две вреће хране. Било је свега. Ја сам у то
време, заиста, била изморена од глади, данима нисам имала ништа да скухам. Помисао на
храну ме расположи. Имам доста млека за маму, још само да се све ово срећно заврши. И у
бази УН-а обећали су да ће ме снабдевати млеком.
Скоро након два сата појави се Морион носећи на својим рукама мртво тело младог
човека, али то није био онај којег траже. И овај убијени несретник био је свима познат, момак
је са Илиџе. Иако нису добили тело које су тражили, ово што је Морион учинио, уверило их
је да он жели да помогне. Гледали су на њега са поштовањем и атмосфера се променила.
Договорили смо се да Морион поново оде на муслиманску територију и да инсистира да се
захтев оца и брата испуни. Ја сам морала назад јер је већ падао мрак. Договорили смо се да
ми исход јаве телефоном, ако буде потребно да тражим хеликоптер, и да пусте конвој УН да
крене према својој дестинацији. Остала сам у обавези да се вратим, ако затреба. Све се
сретно завршило осим за оног несретног оца чији је син одмах након заробљавања убијен од
стране комшија Муслимана. Тело је пребачено на Пале, а даље хеликоптером за Србију, онако
како је отац желео. О овом догађају писао је генерал Мекензи у својој књизи, а име Седрика
Торнберија видела сам на списку сведока против мене. Зар треба овако да кажем: да никада
не би доспео на тај списак и имао прилике да сведочи против мене да није било мене онај дан
на илиџанском паркиралишту пред хотелом Топола.
Из штаба УН-а у Сарајеву тражили су два пута да присуствујем састанку између
представника Председништва БиХ и представника ЈНА, а радило се о повлачењу ЈНА и
предаји касарни. Испред Председништва били су присутни Кљујић и Абдић, а испред ЈНА,
пуковник Чађо и пуковник Толимир. Ја сам седела на оној страни са пуковницима, а
посредници су били пуковник Хоугланд или неко други од стране УН. Једном је био присутан
и генерал Намбијар, али не могу да се сетим да ли је то било тада, или је нешто друго било у
питању. Кљујић није пропуштао прилику да ми јавно прети да ћемо се нас двоје срести на
Суду за ратне злочине, он у својству сведока а ја као оптужена. Тачно онако како се то десило
десет година касније. Дакле, они су – Председништво БиХ – имали већ унапред разрађен
план у вези са сваком будућом ситуацијом. То што треба да се деси они увек испровоцирају, а
ми смо редовно на то одговарали. Али они нису сами то планирали, јер не би се тако
успешно план испуњавао, у такво чудо не верујем, имали су своје иностране менторе који су
усмеравали њихове поступке и који су већ тада њима гарантовали да ће се Србима судити за
ратне злочине. И тај суд је формиран и тај суд суди Србима. Осим двојице ситних „извођача
радова“ још нико није оптужен због злочина учињених Србима. Ако Бог да, биће времена и
прилике да се о овом суду, по свему јединственом на свету, пише и говори.
Једном приликом иза оваквог састанка, разговарала сам са пуковником Хоугландом који
ми је отворено рекао да је забринут што се тиче мог даљег боравка у Сарајеву. Знао је да
нисам само ја у питању, него и мама, брат и снаха. Без њих не могу нигде ићи.
На вишем нивоу у Београду, а можда и на једном састанку у Скопљу, нисам сигурна,
договорено је, уз посредовање УН, да ЈНА напусти територију БиХ до 19. маја 1992.
Остављена је могућност да они који су рођени у БиХ остану на нашој територији као и они
чије породице живе у БиХ. Повлачење 2. армијске области из касарне на Бистрику у Сарајеву,
предвиђено је за 3. мај. Много пре тога, касарна је била под опсадом, од стране наоружаних
цивила а то су били чланови Патриотске лиге и Зелене беретке. Напади на војнике били су
свакодневни. Зграда армијске области била је већ дуже време без струје и воде и гаћана
зољама и осама. Напали су и Дом Армије и поубијали неколико војника као и оне који су им
кренули у помоћ. Око ових нападача окупљала се маса људи –муслимана, храбрећи их,
подстрекавајући их и славећи их као своје хероје. То је тај исти народ који је са
одушевљењем слао своје синове у војску. Након свега што сам видела остаје ми нејасно како

73
се може тако брзо променити мишљење, али овде се више ради о емоцијама, које се теже
мењају. Зар ове жене у димијама, које траже главе ових војника, младића, зар су оне могле
пре пар месеци да се искрено поносе својим синовима, унуцима које су испраћале у ЈНА.
Шта је било лажно, оно пре пар месеци или ово сада? Зар тако базична осећања и мишљења
могу за кратко време да се крећу од једног екстрема до другог, потпуно супротног. Сада се
сетих како ми једном рече Алија Изетбеговић да о некој ситуацији ујутро мисли једно, у
подне друго, а навече треће. Није лако са таквима живети.
Чујем на радију 2. маја да је Алија Изетбеговић по повратку са преговора у Лисабону,
радило се о Кутиљеровом мировном споразуму, задржан у Лукавици од стране ЈНА. Одмах
сам помислила да нису имали други избор, учинили су то да извуку војску са што мање
жртава. Председништво је прекршило постигнути споразум, нападају касарне, већ има
жртава и ЈНА хоће да спречи нову трагедију, зато су се одлучили на овај потез. Међутим,
цели подухват није до краја добро вођен, тако, иако су имали Алију за таоца, ужасна
трагедија се десила следећег дана. Трећег дана било је струје и имала сам прилику да гледам
комплетно повлачење 2. армијске области, од изласка из касарне до трагедије у
Добровољачкој улици. Целим нападом руководио је Ејуп Ганић из зграде Председништва и
јасно се чуо његов глас када каже: „Кљуја (Кљујић се убацивао у операцију) склони се, ја
водим ову операцију“. Наоружани припадници Зелених беретки и Патриотске лиге, у цивилу,
искакали су, према његовом наређењу из контејнера за смеће, дужином улице и нападали
камионе у којима су били војници. Чуо се Ганићев глас када је некоме, називајући га према
надимку, наређивао „Убиј Алију“. У Добровољачкој улици је више од 10 војника и официра
страдало. Нека су тела угљенисана јер су на улицу излили воду, било је локви у које су
бацали војнике а уједно су спуштене ту и искидане електричне жице. Неке су заробили и
подвргнути су испитивањима уз стравично мучење. Ово се све дешавало у згради
Председништва на 2. спрату, дакле у згради где су кабинети свих чланова Председништва
БиХ. Један од тих несретника који је касније пуштен причао је о тој тортури. Он је био 24
часа под рефлекторима.
Седам дана касније поновило се исто у Тузли. То није било приказано на телевизији,
али са много више жртава, више од 170. Све се то десило и поред постигнутог договора
између Генералштаба ЈНА и Председништва БиХ уз посредовање званичника УН. За та
злодела нико није оптужен од стране Хашког трибунала. Само у овом случају и за ову
трагедију требало би да одговарају сви чланови Председништва или макар председник
Председништва Алија Изетбеговић, или Ејуп Ганић који се огласио, чуо се његов глас и рекао
да он води акцију убијања војника у Добровољачкој улици.
Како су дани одмицали Србима је био све неподношљивији живот у Сарајеву. Поред
гранатирања постојале су патње, мучења намењена само Србима. Многи су оптуживани да
скривају оружје и муницију, као што се десило са мојом мамом, да шаљу сигнале на брдо
ноћу свећом а дању огледалом, да одржавају везу са Србима са Требевића и Пала и друге
невероватне оптужбе. Преметачина српских станова била је ствар свакодневне рутине, а Срби
нису смели да имају свеће, иако струје није било у граду. Они су морали да буду у потпуном
мраку. Гађали су их муслиманско-хрватски снајперисти, посебно оне који су редовно
одлазили на посао, те су знали у које време ће се појавити на одређеном месту. Тако су
ранили проф. др Боришу Старовића и др Жарка Мијатовића. Старовић се опоравио, али то је
био знак да треба да напусти Сарајево. Жарко Мијатовић био је тешко повређен. Његове
колеге Муслимани и Хрвати морали су хируршки интервенисати. То је урађено тако
фушерски, да је немогуће да није намерно. Његово стање било је ужасно. Само он онако
снажан, могао је то да издржи. Када је после многих перипетија и бежања из сарајевске
болнице, доспео у Београд, морали су поново да га отварају. Констатовали су да су приликом
хируршке интервенције у сарајевској болници направљене намерне грешке које су га могле
усмртити. Шта се за време рата дешавало у Клиничком Центру Сарајево, заслужује посебну
пажњу. Поседујем писмене изјаве неких лекара који су успели да побегну из Сарајева. Али,
они треба да пишу о томе. О нпр. убиству снајпером иза завршене операције др Биљенкија.

74
Поседујем писмо од једног лекара Ирца, који је био 1992. године у саставу неке лекарске
групе у Сарајеву која је боравила неколико дана у болници. Он обавештава јавност, под
пуним именом, да је у то време извршена кастрација 27 српских младића.
Доста је и књига написано о злочинима Муслимана и Хрвата над Србима. Писаће се
још. И што је мање правде у Трибуналу, што је више дискриминације и међу живима и
мртвима, биће све више књига о томе, јер не постоји та сила која може угушити истину.
Негде око 10. маја јавио ми се Радован Караџић. Била сам изненађена, јер како сам већ
споменула, никада није звао. Управо тог дана и у то време гранатирање са једне и друге
стране није престајало. Мама је била немирна, желела је, како каже, да види како „сијева и
грми“. Плашила сам се да је не погоди гелер и у том часу одвлачила сам је једном руком од
прозора а другом сам држала слушалицу. Разумела сам да ме пита да ли имам шта против да
га бирају за председника Председништва наше Републике и нешто је спомињао да треба ићи
у Бањалуку. Ништа друго нисам чула, али знам да сам му рекла „нека вас бирају за шта год
хоћете“. Ја нисам знала да ли ћу преживити тај дан. Заседање Скупштине у Бањалуци
одржано је 12. маја на коју је отишло целокупно руководство са Пала. Касније су причали да
су пребацивани хеликоптером. На том заседању изабрано је Председништво Републике
српског народа БиХ, у саставу Караџић, Кољевић, Плавшић, а за председника именован је
Радован Караџић. На тој седници озваничено је постојање наше војске и на њено чело
постављен је Ратко Младић. Тако је наша Република поред Скупштине и Владе добила још
две институције, Председништво и своју војску. Са закључцима Скупштине упозната сам
након десет дана, када сам изашла из Сарајева на Пале.
У штабу УНПРОФОР-а у згради ПТТ-а, били су свесни да ме неће моћи заштитити ако
дође до неких непредвиђених околности. Они нису били ни свесни да је непредвидљивог
много више, да је то правило. Рекли су ми, знајући да нећу оставити породицу, да траже
решење на тој основи. Назвала сам моју снаху која је редовно одлазила на Очну клинику на
посао, да јој објасним да ову прилику не смемо пропустити и да она и брат морају бити
спремни када неко од плавих шлемова дође по њих. Моје цело објашњење било је у неким
назнакама и шифрама. Она је све схватила, али и они који су прислушкивали наш разговор.
Они су то и очекивали и добро се спремили да спрече сваку могућност да наша цела
породица напусти Сарајево. Било је то 18. или 19. маја негде у послеподневним часовима
послали су из Штаба УНПРОФОР-а један џип и један транспортер. Војници су били
Французи. Ја сам са њима ишла, јер тај део града око Кошевског стадиона био им је непознат.
Нисам била сигурна да ли ће мој брат пристати да напусти стан. Све је било неизвесно. План
је био да после дођемо по маму. Мислила сам, ако и не пристане, ово ће бити прилика да дође
да је види и да се договоримо шта ћемо даље са својим животима. Возећи се кроз пусте улице
града размишљала сам о целокупној трагедији. Зар ја у мом граду не могу да се слободно
крећем, зар страни војници морају да ме штите, зар заиста морам да бежим? Ко је тај који је
довео до свега овога? Све су оптужбе ишле према Алији и његовим фундаменталистима и
криминалцима које су они ангажовали. Сви су скупљени с коца и конопца. Они нису из
Сарајева, као ни Алија. У тим размишљањима дођосмо до куће где ми је становао брат. Они
су били спремни још од јуче. Угледавши транспортер брзо су сишли. Чим су се појавили
испред куће, из свих околних улаза, грмова, шикаре, појавише се наоружани људи. Један
војник и возач транспортера покушали су да их доведу до кола и брат и снаха успели су да
уђу. Док се то догађало, као по договору, изађоше станари из околних четвероспратница,
било их је више од двије стотине. Највише жена у димијама. Иако је била опасна ситуација,
размишљала сам, када пре направише димије, до пре месец дана носиле су мини сукње. Али,
ето сведок сам и тога како се може преко ноћи променити и начин мишљења, навике, начин
облачења, а емоције из једне крајности прелазе у другу. И не знаш шта је заправо оно право,
или ово што се сада показује или она деценијска слаткоречивост.
Жене су нарочито бучне, боље речено, оне скиче и вичу да они не дају своје комшије,
чика Здравка и тету Васку. Мени прете, као они имају право да располажу њиховим
животима и да о њиховој судбини они одлучују. Иста сцена као када смо нашу маму изводили

75
из њеног стана. Само је ово озбиљнија, опаснија ситуација. Дођоше 2-3 кола и изађоше неки
наоружани људи у униформама, али их ја по томе не могу идентификовати. Има ту
различитих униформи, али сви су наоружани до зуба. Чујем како руља са неким посебним
респектом изговара њихова имена, тј. надимке. Први пут чујем: Ћело, Јука, Талијан. На
жалост, касније сам чула ове надимке више пута – увек у вези са убиствима Срба,
мафијашким пословима и обрачунима. То су само неки од Алијиних криминалаца који су за
њега, по његовом директном налогу, обављали најпрљавије послове. Они то успешно раде а
он их промовише у генерале. Љуљају, дрмају џип Уједињених нација у којем се ја налазим са
шофером и једним војником, обојица су Французи. Брата и снаху не видим, они су у
транспортеру. Ситуација је драматична а може да се претвори у праву трагедију. Наоружани
људи су већином млади. Када се боље загледах неке од њих препознајем, па то су Небојшини
и Цетанови другови. Ужасно сазнање, зар су заиста све комшијске и другарске везе покидане,
чак и код младих људи. Колико их је међу њима који су ми познати као деца. Била сам
присутна када су први пут ушли у основну школу. Била сам ту присутна јер сам водила
Небојшу, и он је био првачић. Звали су ме „тета Биља“ и они ме сада држе на нишану. Они су
спремни да убију, чак и „тета Васку“, ако им се супротстави, а сви су више пута долазили код
ње на лекарске прегледа. Колико пута им је оправдала часове у школи. Речи које су
упућивали мени не могу изговорити нормални људи: да је силујемо, да је разрежемо на три
комада и нека то види њен брат. Траже да изађем из џипа. Шофер не дозвољава да се врата
отворе. Брава је таква да се тешко могу врата отворити. Они покушавају да преврну џип.
Шофер је у вези са Штабом УНПРОФОР-а и од њих добија инструкције. Касније сам сазнала
да је Штаб био у вези са Председништвом БиХ. Ови око мене радили су све по налогу Алије,
једино су њега признавали, а он је сада морао да промени тактику. Руља је незадовољна што
сам ја још на свом месту, што се не дешава оно „на три комада“. Они хоће крв. У том
моменту када је помама егзалтиране руље била на врхунцу, наишао је професор Емил Влајки.
Знала сам га из виђења. Предавао је на Факултету политичких наука. Неко ми је рекао да је
дошао у Сарајево из Сплита. То је све што ми је у том тренутку познато о том човеку.
Сагледао је ситуацију и настојао да спусти температуру. Са мном није комуницирао и то је
добро, комуницирао је са онима одакле опасност прети а то је та руља, која је већ тражила од
својих хероја Јуке, Ћеле и других да се проспе крв. Ја нисам чула шта им је Влајки говорио
али сам видела да речи постижу циљ. Мало су се стишали. Полако су им лица престала да
буду ужарена. Жене су скидале мараме да се охладе, подвијале димије да седну, као да су на
теферичу. Није више било ударања по џипу. Била сам потпуно мирна, држала сам у руци
дрвени крст, који сам увек носила са собом и молила се Богу. Јука Празина био је бесан и
дерао се на мене „зашто не плачеш, зашто ме не молиш“. Моја мирноћа га је излуђивала. Ону
руљу је Влајки стишао, али зато Јука сада бесни. Вероватно и нека наређења која добија
преко мотороле, нису му по вољи. Никад нисам имала прилику да се касније видим са
професором Влајкијем. Мислим да је пола посла он обавио, а пола Штаб УНПРОФОР-а. За
време рата распитивала сам се за њега, и чула сам да је напустио Сарајево и прешао у Сплит.
Можете мислити колико је моје изненађење било када сам 2001. године добила његову књигу
која је носила наслов „Сатанизација Срба“. Да ли Срби знају да се он, Емил Влајки, пола
Јевреј, пола Хрват, у време када је већина била против Срба, а мањима међу његовим
сународницима уплашена да каже истину, усудио да саопшти истину о Србима. Књигу је
писао у Канади, где се преселио. Ништа више о њему не знам. Али ако могу нешто да урадим
у име мог народа, онда да му се захвалим и да никада не заборавимо тог праведног, и
честитог човека, и нека му драги Бог да свако добро.
Овај ужас траје већ четири сата пред братовом кућом. На крају шофер ми објашњава да
брат и снаха морају назад у свој стан, а ја у Председништво БиХ. Јука Празина је љут. Он
тражи да ме он вози до Председништва, али ја никако не излазим из оног УН џипа, рачунам
да сам на њиховој територији. Касније ми је генерал Мекензи причао оно што је тада мени
било непознато. Договор је био да дођем пред зграду Председништва па ће се онда даље
договарати шта ће са мном. У својој књизи пише Мекензи: ту вечер требало је да се изврши

76
линч над породицом Плавшић. А ја сам била тужна, без икакве наде да се можемо извући
испод Алијине шапе. Шта ће бити са братом и снахом, а шта је са мојом мамом, можда су
ушли у мој стан и нешто њој учинили, а шта ли мене даље чека. Већ је увелико ноћ.
Стигосмо пред задњи улаз Председништва, где су чекали Алијини телохранитељи. Дрски су,
прете и наређују да изађем. Шофер ме ухвати за руку и даље ме држи. Он се плаши да ја не
изађем, а мени и не пада то на памет. Добро знам ко су ови људи, зликовац до зликовца, такви
су били Алијини телохранитељи. Шофер непрестано разговара са Штабом. Након једног сата
чекања пред Председништвом, шофер је добио налог да ме вози у штаб УНПРОФОР-а. Ја
хоћу кући, бринем се за маму, возач ми нешто објашњава, али ја га не разумем. Коначно се
јави пуковник Хоугланд, који ми објасни да је постигнут такав договор. Ако би отишла кући,
Јука, Ћело и други дошли би ту ноћ по мене. Каже ми да су добили гаранције да маму неће
дирати. На улазу у зграду ПТТ-а где је био Штаб, онесвестила сам се на степеницама. Када
сам дошла до свести лежала сам на неком пољском кревету, ту је био и њихов лекар који ми
је дао таблете за смирење и заспала сам као да се ништа посебно није десило, као да је иза
мене један сасвим обичан дан. Рано ујутро спремили су ми млека и хране и транспортовали
ме кући. Затекла сам маму на поду, ледену, сва се тресе и привила се уз мене и ништа не
проговара, али ни ја. Када је пала, не зна да каже, али срећа да ништа није сломила.
Тако је пропао покушај одласка из Сарајева. Очито је да су у Председништву имали
план да ме присиле путем уцене животима брата, снахе и маме да опет прихватим функцију
члана Председништва. Требало им је то као неко покриће и објашњење за међународну
јавност – ево и Срби су са нама. Хтели су то од мене да изнуде, што ће показати и наредни
догађаји.

12. ДОЛАЗИ 22. МАЈ, ОДЛАЗИМ ИЗ САРАЈЕВА

Ћело хапси мог брата и снаху


Бадава молим Фикрета за помоћ
Помаже Доко
Хрват ис Скупштине БиХ: наредна ноћ је опасна за мене
Алијина полиција спремна да ме хапси
Извукли смо се из Сарајева 22. маја
Храним се у народном ресторану
Не прихватам туђу викендицу
Народ се жали само мени, други су се дистанцирали
Укида се Председништво, Караџић је председник

Имала сам само два дана предаха, а онда је уследио наставак тортуре. То се могло и
очекивати, јер први пут нису постигли свој циљ, зато ће други покушај бити окрутан, онакав
како само они могу да смисле у својим болесним главама. Нисам дуго чекала. Двадесетог
маја ноћ је била мирна, без пуцања, али магловита. Чудновато, за то доба године, али магла је
загушила Сарајево. Из сна ме пробуди телефон. Јави се мушки глас и представи се
једноставно „Ја сам Ћело“. Рече да ми је ухапсио брата и снаху и да се налазе у његовом
приватном затвору. Додаје да је ухапсио и оног „лудог професора“, а то је био академик
Милорад Екмечић. Питам га зашто их је ухапсио, шта су му они скривили, ако сам ја крива,
одмах ћу доћи, али њих мора пустити. „Тебе бих резао на комаде“ одговара Ћело. Хоћу да се
чујем са братом. Брат ми објашњава да нема разлога да се бринем, да није потребно да
долазим и да са њима разговара о фудбалу. Тражим да разговарам са Екмечићем, ту је и
његова фамилија, он тешко говори. Повредили су га ударцем. Иза поноћи размишљам ко ми
може помоћи. Зовем Фикрета Абдића, молим га да ми спасава брата и снаху, кажем му и за
Екмечића. Из разговора видим да нема никакве користи од Фикрета, само губим време
слушајући његово разумевање, како рече, за такав поступак. Зовнем министра одбране Јерка
Доку. Разговор са њим био је сасвим другачији. Одмах ми је рекао да му је све познато, није

77
хтео да ме узнемирава лошим вестима, него он већ ради на томе да их ослободи и продужи:
„Госпођо Плавшић, ја знам да сте ми спасили живот, сада је на мени да урадим све што могу
да извучем вашег брата и снаху из руку оних разбојника“. Учиниће исто и за Екмечиће, да их
пребаце кући. Молила сам га да брата и снаху допреме код мене, да у овим тешким
временима будемо заједно, ако не можемо бити слободни. Доко ми се јавио ујутро да ме
обавести да су брат и снаха код њега, да су у Председништву и да ће за један сат бити код
мене.
Око једанаест часова видела сам: са прозора двоје људи, то су били мој брат Здравко и
његова супруга Васка, прелазе мали дрвени мост преко Миљацке. Стигли су, измучени од
стреса који су доживели. Васка у спаваћици преко које је пребачен капут, а брат у тренерци.
Причи нема краја, много је, исувише много догађаја у кратком времену. Тешко је све
конзумирати. Срећни смо што смо живи, али све је неизвесно и садашњост и блиска
будућност, посебно наши животи. Из њихове приче сазнајем да су их из Председништва
водили преко железничке станице према Пофалићима. Од самог почетка сукоба то место је
стратиште за сарајевске Србе. Зауставили су се код места где је била свеже набацана земља.
Свакоме је било јасно да су српске жртве ту покопане и питају их да ли хоће да и они ту
остану. Иза тога су их поново убацили у кола и одвезли до хотела Бристол где су их оставили
саме. Све је упућивало да намеравају да их убију, убеђени у то, брат и снаха прелазили су
дрвени мостић а ја сам их пратила погледом са прозора и молила Бога за њихов живот.
Интересантан је био разговор у Председништву са Фикретом Абдићем који је оптуживао
Србе и томе се придружио Кљујић, док је Доко пожуривао да се они што пре пребаце код
мене. Мој брат је одавно познавао Кљујића, био је спортски новинар, и брат му је дао
кључеве од стана, да му чува стан. Међутим, ништа од тога није било. Ово успут спомињем,
јер у временима када су српски животи били тако јефтини, када су у Сарајеву убијали људе
само зато што су Срби и православци, нико није размишљао о становима, кућама и о неким
материјалним вредностима. Нашла сам нешто пасуља, а имам и хлеба и млеко што сам
добила у Штабу УНПРОФОР-а. Према томе, нешто ће се и презалогајити, а кафица се већ
пије. Мама је некако блажена, ту и тамо се насмеши, али она не зна ко смо ми. Нама је то
тужно, а и живци попуштају од напетости свакодневице. Морамо сада коначно одлучити шта
ћемо са собом. Важно је да су братова деца ван Сарајева, тј. ванживотне опасности.
Рано после подне, један глас, којег сам одмах препознала, саопштава ми де ће наредна
ноћ бити опасна за мене. Хрват је, има високу функцију у Парламенту БиХ, али он је честит
човек. Хвала му, никада му нећу заборавити ту људскост, племенитост коју је показао. У тим
временима то је била реткост. Сада сам узела све у своје руке и прво што је било да брата и
снаху у року од једног сата пребацим на нашу територију која је, од мог небодера била
удаљена непуних 250 метара. Брат поставља питање шта ће бити са мамом, са мном, али ја
сам команду узела у своје руке. По несрећи, почело је јако гранатирање, али све је боље него
наћи се у муслиманском, па још и приватном затвору. Удаљеност коју морају прећи није
велика, али све је на том путу по живот опасно, од изласка из куће, где се на деветом спрату
налази снајпериста. Али пошто је гранатирање јако, треба ту прилику искористити, сигурно
није на прозору, на свом радном месту. Брат и снаха су сишли, а ја сам изашла на балкон да
их видим, да их погледом испратим на том кратком али по живот опасном путу. Снаха иде
напред, а брат полако за њом и окреће се, погледа горе и стаде. Ја му показујем руком да
продужи, као да га терам од себе, а он се враћа, опет гледа, ја га руком терам, окрену се и
пође за Васком. Ишли су полако као да су у свакодневној шетњи. Пратила сам их погледом
док нису замакли за угао једне зграде. Сада сам била мирна, ван домашаја су снајперисте са
деветог спрата. Здравков добар друг живео је на Врацама, на слободној територији и рекли су
да ће ми се јавити телефоном, ако нису покидане везе. Тако је и било, након једног сата чула
сам се са њима. Рекли су да покушавају да организују нешто за маму и мене. Знала сам да је
све узалуд, да сам добро чувана од комшија Муслимана. Обе браве на вратима сам
прикључала, ставила и ланац, као да то може да помогне. Легла сам поред маме, плакала и
размишљала какав ће њен крај бити. Она ме теши али не зна зашто ја плачем, и непрестано

78
понавља „не бој се душо“. Заједно смо се помолиле Богу и ја одох у свој кревет. Драги Бог је
помогао, никада нисам боље спавала. Свануло је дивно јутро. Ја као препорођена, не бојим се
никога и ничега а и мама је расположена. Направила сам кафу и пустила музику – српске
патриотске песме. Одзвања цела кућа и још сам отворила балконска врата. Вани тишина, ни
једна граната да пролети. Све је некако лепо, сређено, као да је сам Свевишњи благословио
ово јутро. Ја чврста у својој одлуци, њима у руке нећу, пре ћу скочити са седамнаестог
спрата, а можда ће ми и они сами то учинити, јер то им је постала пракса. Тако су се
ослобађали старијих Срба и улазили у њихове станове. У том размишљању прекида ме тихо
куцање на врата и јавља се Шеро, донео је воду као што је чинио сваки дан. Он ме
обавештава да је око 20 људи из Алијине полиције дошло у зграду „Васо Пелагић“, 15 метара
од мог небодера, да ме хапсе. То ће бити у року од једног сата а Шеро каже за то време ја
морам побећи. Он ће помоћи. Након 15 минута Крајишник са Пала шаље исту поруку. Шеро
и ја направимо план. Он ће маму, заједно са још једним комшијом пренети на први спрат, још
су људи у својим становима, неће се приметити, а ја треба да изађем вани и полако између
блокова кућа да пређем на нашу територију. Шеро предлаже да спакујем неке ствари и то ће
он пренети на први спрат, а ја треба да организујем пребацивање маме, неким колима. Била
сам пуна наде да ће подухват успети. Натрпала сам у два кофера, оно што је за маму
потребно и неке капуте. Изађох из стана и не поздрављајући се са мамом, немам времена, а и
да се не узнемири. Пуна сам полета, а у мени нешто говори успећеш, успећеш. За 20 минута
седела сам у Штабу српске територијалне одбране са свештеником Чаркићем званим Жућо.
Познајем га још из времена када је био свештеник у Високом. Кола црвеног крста су пред
зградом, а млади људи у маскирним униформама се спремају да иду по маму. Гарантују:
најдуже за пола сата биће назад са баком. Брат и снаха о свему су обавештени и чекају на
путу који води за Пале. Ови младићи, међу њима и Зоран Витковић, син моје комшинице
уђоше у кола Црвеног крста. Испратих их са великом бригом да им се шта не деси. Бојим се
да због моје маме, којој је 89 година, не страда неко од њих. Питам их може ли да их иде
мање, али они мене моле да им се не мешам у посао. Након пола сата стигоше са мамом у
колима. Поздравих се са њима, изљубих ове момке, које сам касније виђала, посебно драгог
Зоку коме сам након два месеца била на сахрани. Тешко је рањен приликом покушаја пробоја
линије на Требевићу. У врло тешком стању пренешен је у болницу на Корану са много својих
рањених другова. Ту ноћ смо брат, снаха и ја али и други људи са Пала, седели до јутарњих
часова, ако затреба да дамо крв. Поред осталих и Зоран је оперисан, рањен је у стомак и
повреде су такве да су изгледи да преживи минимални. То је била једна од многих
драматичних ноћи у Коранској болници, када паралелно ради девет операционих столова, а
лекари су на рубу издржљивости. После 24 часа, још једном сам видела Зоку. Стајала сам
поред његовог кревета, отворио је очи, погледом смо се поздравили задњи пут.
Дакле, 22. маја, после великих перипетија и опасности успели смо да се извучемо из
Сарајева. На старој аутобуској станици на Врацама чекали су брат и снаха. Сели смо око
маме, изљубили се, захвалили Богу за помоћ и спас и настависмо пут за Пале. Још једном
погледам на Сарајево, али нема туге и жалости за оним што остављамо. Потпуно смо свесни
да је најважније да смо живи и да смо заједно. Свесни тога и у добром расположењу
стигосмо на Пале. Мама је добро поднела вожњу, иако је пут био макадамски и много
оштећен. Нисмо могли асфалтним путем преко Требевића, због константног настојања
муслиманске војске да заузму требевићку линију. То су биле њихове жеље и бројне офанзиве,
али за цело време рата у томе нису успели. Након доласка одмах смо маму сместили у
болницу, рачунајући да ћемо нас троје до ноћи наћи неки смештај.
Чувена „Кикинда“ – бивше радничко одмаралиште на Палама, зграда пола од камена,
пола од дрвета, била је у то време универзално државно здање са шест просторија за
Председништво и Скупштину, а остало су спаваонице са тушевима и у приземљу кухиња и
ресторан. Влада је била смештена на Јахорини. У „ Кикинди“ је увек било фреквентно.
Ресторан је обезбеђивао храну не само за државне службенике и чланове породица, него и за
путнике намернике, за људе који су побегли из Сарајева, а Пале им пролазна станица док се

79
не одлуче куда ће даље. У том ресторану могло се сазнати све што се дешава на том делу
српске територије, али била су позната и збивања у Сарајеву. Управник је био господин
Чворо, познат у угоститељству, дуже време је радио у сарајевској угоститељској школи. Био
је увек врло предусретљив, коректан, финог понашања, а из његових цакластих црних очију
увек је зрачио неки оптимизам и топлина. Нисам чула да се неко на њега жали, али не би
било чудо јер су времена била претешка у сваком погледу, па и у овом важном сектору за који
је господин Чворо био задужен. Требало је толике људе нахранити, а никада се није знао
тачан број. Ако нема довољно јела, сналазио се врло брзо и увек се могло нешто
импровизовати. Никада није рекао: нема. Оно што је отежавало овај посао била је несташица
струје и воде. Имао је неки агрегат који је могао само да обезбеди струју за потребе кухиње.
Поред ових потешкоћа било је и оних неоправданих, које су долазиле од стране дела
руководства и повлаштених секретарица којима се спремала специјална храна и који нису
желели да ручају са осталима. Ја нисам њима припадала. Хранила сам се заједно са народом
у ресторану као и породица проф. Кољевића.
Добили смо кључ од неке викендице да се уселимо. Лепа, удобна кућа, али нама се не
улази, не уносимо она два кофера. Седимо вани на тераси, шутимо, муче нас исте мисли. Ово
све припада неком другом, како ду ту преспавамо, а камо ли да ту живимо. Мој шофер
Драган, да би нам олакшао, рече, па и у вашим становима је већ неко без гриже савести
започео нови живот. Обрадовах се када мој брат први рече, ја то не могу. Одлично, проблем је
решен, вратимо кључ и право код нашег Чворе, а он вели, снаћи ћемо се. Тако, то нам треба, а
не туђа кућа. Чворо је неким премештањима обезбедио собу у „Кикинди“. У то време Пале су
биле пуне избеглица, скоро све викендице су запоседнуте. Маса људи, очајника, не знају где
да нешто поједу а камо ли где ће спавати. Паљани се уплашили од толике навале људи.
Мислим да се на Палама у то време становништво упетостручило. Људи ме препознају на
улици, заустављају, жале се и траже помоћ око смештаја. Траже могућност и помоћ да им
неке чланове породице извучем из Сарајева, траже транспорт даље. Сви ми говоре: па ми
смо гласали за вас. Већ од тада сам постала раме за плакање, већ тада сам почела да своје
мисли и емоције усмеравам према туђим судбинама. Никоме се не жале него само мени. Ја
сам им доступна, ја сам са њима, не возим се колима, храним се са народом. Други су се
одмах дистанцирали од народа и његове муке. Иако сам члан Председништва нисам имала
никакву моћ да бих могла другима да помогнем. Ту и тамо што су ми људи, посебно Паљани,
излазили у сусрет било је из неког поштовања према мени и зато што су видели да никада
ништа нисам тражила за себе, него за друге, за оне чије су муке и потребе велике, за
бескућнике и рањенике и за родитеље и децу који су остали без хранитеља.

13. РАДОВАНОВ ПУТОКАЗ НАРОДУ

Седнице могу без свакога али без Моме никако


Радован никоме не даје овлаштења док је одсутан
Најважнији састанци су неформални састанци Радована и Моме
Потпуне информације имају Момо и Радован, остали само селективне
Радован: Нека народ иде у п. м.
Више од 120 сарајевских затвора за Србе

Рекоше ми да се састанци Председништва одржавају сваког дана у 11 часова. Сутрадан


по доласку присуствовала сам седници Председништва у проширеном саставу и тако је
функционисало до децембра 1992. године када је одлуком Скупштине укинуто
Председништво и постављен Караџић за Председника Републике. Ко сачињава
Председништво у проширеном саставу? Чланови Председништва изабрани на Скупштини 12.
маја 1992. године, Председник скупштине и премијер. У ствари, Председништво у ужем
саставу никада се и није састало. Ако председник скупштине није присутан на Палама, не
одржавају се седнице без њега, а ако није присутан Кољевић или ја, седнице се одржавају.

80
Ако је одсутан Караџић, председник Председништва, не замењује га Кољевић или ја, него
члан проширеног Председништва Крајишник. Тако је то било. Без свакога се може али без
Моме никако. Он је главни. Најчешћи и најважнији састанци били су они незванични између
Крајишника и Караџића. Мислим да је тако било и на нивоу странке, али ја као обични члан
СДС-а, без учешћа у макар неким страначким структурама, не могу тако нешто да тврдим.
Био је рат и зато је наша унутрашња ситуација, али и наша позиција у међународним
преговорима о статусу БиХ, захтевала свакодневне анализе догађаја и договоре. Избеглице из
источне Босне и Херцеговине као и Сарајева, очекивале су од стране државних органа добру
организацију и велику помоћ. Војска као институција је тек успостављена и њене су потребе
огромне. Одмах примећујем да се највећа пажња посвећује разговорима и састанцима који се
одржавају ван наше земље. Знам да је то важно, али важно је и оно што се дешава у земљи,
шта се дешава са људима на терену. Односно, једнако је важно. Јер и ти мировни споразуми
су због народа, а ако народ напусти територију, ако изгине, ако се не одбрани земља, каквог
смисла имају сви ти мировни споразуми?
Кутиљеров план је, на несрећу свих, пропао. Кажем свих, ту подразумевам све
нормалне људе, без обзира на националност, али не само људе из бивше Југославије, него и
на оне из међународне заједнице који су били укључени у проблем БиХ. Међутим, било их је
који су били срећни што је план пропао. На сву срећу то нису били Срби. Радован и Момо
извештавају Председништво о судбини Кутиљеровог плана, али то је већ прошлост, и нови
предлози су већ у оптицају. Они су врло често одсутни, а и Кољевић са њима. Они су некада
у Лондону, некада у Женеви, али најчешће у Београду. Међутим, у самој Републици је
стотину горућих животних проблема који не могу чекати Мому и Радована а Радован не даје
овлаштења никоме, како би у њиховом одсуству живот како тако функционисао. Влада је ту,
премијер је вољан, а и ја, да учинимо све да олакшамо живот људима, али при њиховом
повратку, много је замерки, неоправданих, нарочито када је премијер Бранко Ђерић у питању.
Да би се могле ствари решавати, потребно је имати тачне информације о свему. А
институције које су дужне да их прибављају, које су одговорне за то, односно, одговорни
људи тих институција, сматрали су да се информације могу дати само председнику
скупштине. Боље речено, прецизније речено, Моми и Радовану. Дакле, наставља се стара
пракса од пре рата. Све и тачне информације могу имати само Момо и Радован. Сви остали
добијају селективне информације или их уопште никада не добију, какав је био мој случај.
Закључила сам да се наставља са старом праксом, и да озбиљност ситуације, рат, трагедија
народа, није деловала да се у том смислу нешто измени у позитивном правцу. Људи долазе у
„Кикинду“ у Председништво са великих удаљености, пребацују се по неколико дана, да се
посаветују са Момом или Радованом, јер су их тако навикли и тако упутили из СДС-а, а њих
двојице нема по десет дана. Знам да су проблеми огромни, али они ће детаљно разговарати
само са овом двојицом. Горући животни проблеми не могу чекати ни у миру, а камо ли за
време рата. Да су макар телефонске везе регуларне, али нису. Радован и Момо када се врате,
неке ствари и изгубе на својој актуелности, или их време реши, често лоше, а њих двојица
сматрају да су најважнији догађаји, они пресудни, тамо где се они налазе. Очито је да је
ситуација комплексна, али добром организацијом може се држати под контролом, чак и
ефикасно деловати. Али о тој врсти организације посла Радован нема појма, и зато када му се
предоче народне муке и захтеви, имао је обичај, на реч народ, да каже: нека иде народ у п. м.
То му је била узречица уз реч народ. То није била поштапалица, или навика човека који много
псује, него на основу онога колико није бринуо о народу, на основу његове неспремности да
поднесе жртву за народ, на основу његове неодговорности према народу. ова узречица имала
је своје стварно значење, изражено на један простачки начин.
У наш свакодневни живот био је укључен и УНПРОФОР и није било дана када нису
тражили неке састанке, најчешће да би им се обезбедио сигуран приступ неком делу наше
Републике и контакт са локалном власти. Имали смо и ми, нарочито у то време, много захтева
према њима. Они су били једини који су се кретали по целој територији БиХ, што није било
случај са сукобљеним странама. Од самог мог доласка на Пале долазили су ми родитељи,

81
деца, пријатељи, рођаци да траже да им се чланови породице, које су муслимани затворили,
пусте на слободу. У самом Сарајеву постојало је више од 120 затвора за Србе, највише
приватних. На целој муслиманској територији било је више од 400 затвора. Ми смо сматрали
да УНПРОФОР може нешто учинити, али ефекти су били слаби. Једног дана дошао ми је
дечко од седам година са дедом старијим од осамдесет година, плаче и грца дете, родитељи и
сестрица су ухапшени у Храсници и муче их. Све је било тачно. Следећег јутра обавештена
сам да су у западној Херцеговини отворили концентрационе логоре за Србе, а сабирни
центар је стари брадински тунел. У Сарајеву сваки Алијин криминалац има свој затвор, а
позната су и имена оних који су до тада поубијани.
Из Требиња ми јављају да Муслимани Требињци, који су имали пре а и у почетку рата
добре односе са Србима, хоће да напусте Требиње. Многи од њих говоре да су добили
наредбу од руководства СДА. То није био јединствен случај, има још таквих примера. Десет
година касније из књиге „Лукава стратегија“ Сефера Халиловића, сазнајем да је то планирано
од стране СДА. Између осталих упута које је СДА у јулу 1991. године или чак и раније
дистрибуирала на терен, биле су и инструкције муслиманском становништву, за сваку регију,
у којем правцу треба да се креће и да напуштају српске територије. Наравно да је овде
обавезно предвиђено и присуство страних медија, јер је потребно оптужити Србе за њихов
прогон. Овим не желим да кажем да прогона уз застрашивање није било, као и спонтаног
напуштања подручја која су била под свакодневним ратним дејством, али зато, када се људи у
хашком трибуналу оптужују за то, онда тачно треба имати доказе који су од ова три мотива
проузроковала померање становништва. За Требињце, за месец јуни, јули и август 1992.
године сасвим сигурно тврдим да је њихово напуштање града дио плана СДА а не СДС-а.

14. БЛАГО ЦАРУ РАДОВАНУ

Специјални саветници Дафина Милановић и Клара Мандић


Радованово образложење: Дафина је корпулентна и добро обучена жена
Горажде није власништво СДС-а
Радован има апартман у Интерконтиненталу Бгд
Радовање илузионист и зато опасан: „За нови град довешћемо Дрину на Пале“
За неке је све на продају
Народ има право да оптужује руководство
Целе породице су са децом скакале у Дрину
Чекамо да почне седница а Радован спава
Радован секретарици касније диктира закључке
Издиктиране оригиналне записнике са потписом Караџића, нисам видела на слободи али
јесам у Хагу
Записници кажу да сам била присутна на свим седницама, а нисам
„За Председника Републике, Драган Бојић“
Мерцедес наручен за мог мандата користи Радованова супруга
Влада купила кућу Караџићу
Соња са кучетом у хеликоптеру, српски рањеник на земљи
Часни изузетак Ђерић
Радован: да и Љиљана присуствује седницама, досадно јој код куће
Љиљана, члан делегације
Женске ташне као оружје у Интерконтиненталу
Љиља хоће да буде Мира

За време боравка руководства ван Пала, у иностранству и Београду, упознала сам се


преко Службеног листа са одлукама које је Председништво донело пре мог доласка на Пале.
Зачудила сам се да је у Службеном листу било и одлука Председништва са датумом након
мога изласка на Пале, а никада нису макар саопштене нама члановима. На пример, видим да

82
су именовани специјални саветници Председништва, а ја о томе немам појма: Дафина
Милановић, специјални саветник за економска питања и Клара Мандић за спољну политику.
Питам неке људе да ли познају ове особе, да ли долазе у „Кикинду“, да ли присуствују
састанцима. Неко од њих слеже раменима, а неки одмахују руком и смеју се, али нико неће да
ми одговори на питање. Када се наше руководство вратило са пута, на састанку питам
Радована. Ја као члан Председништва требало би да сам питана у вези са њиховим
именовањем. Али, када то већ није било, хтела бих да знам ко су и када и где им се могу
обратити, јер, очито се ради о великим стручњацима. Радован ми је дао дословно овакво
објашњење: „Дафина је корпулентна и добро обучена жена, пуна је пара, има своју банку, ја и
Момо смо јој јако симпатични. Клара Мандић, способна жена у сваком погледу, има добре
везе са Израелом. Окачи Давидови звезду око врата и нама се сва врата отварају. Редовно са
нама путује и учествује у преговорима. Иначе, њих две су добре пријатељице“. Ја сам била
запањена објашњењем које се односи на „високу професионалност наших специјалних
саветника“, и озбиљно забринута за судбину народа којег води овако површан, неодговоран
човек. Али не само да су у питању саветници Председништва који никада нису
присуствовали нити једној седници, него особе таквих „професионалних способности“ могу
нашкодити нашој позицији у међународним преговорима. Једино је било евидентно да се оба
специјална саветника брину да се што више путује у иностранство, и да се и Момо и Радован
снабдеју добром гардеробом, што је имало оправдање, али све са мером.
Не могу да се присетим свих неугодних догађаја из тог времена, били су свакодневни.
Ипак, оних најважнијих се сећам, не дају се заборавити и не смеју се заборавити. Случај
Горажде. Није јединствен, али најбоље илуструје бројне сличне ситуације. Горажде је било у
муслиманском окружењу, а људи из Горажда очекујући напад муслимана, долазили су и
тражили помоћ у људству. Чекали су по неколико дана Радована јер само он то може
учинити, како су они говорили. Спавали су у ресторану „Кикинда“ и опет сутрадан чекали
Радована. Као да је Горажде његово а не наше Републике, али ти људи ипак тако мисле и то
се не може променити. Они су и у локалном руководству СДС-а и по њиховом схватању они
то решавају. Али Горажде није власништво СДС-а него становника тог града. Бадава говорим,
они се још љуте. Ја зовем Главни штаб војске. Они немају могућност да људством појачају
одбрану. Од грађана Горажда очекује се да бране свој град. Крајишник након повратка из
иностранства одмах се враћа на Пале, али Радован не, посебно од када му је обезбеђен
апартман у „Интерконтиненталу“. Ту он одржава неке састанке и пословне вечере, али свраћа
и у коцкарницу. А на нашој територији стотину проблема, као Горажде или слично томе.
Гораждани су стекли утисак да је наше руководство незаинтересовано за тај град.
Размишљали су дефетистички, да се повуку, да напусте град а да спасу животе. Чак су на
крају говорили да је руководство продало Горажде муслиманима. Оно што сам могла
закључити из разговора са тим људима који су данима чекали Радована, да су се поделили
становници Горажда, што је најопасније, једни су били за то да се брани град, а други да
напусте Горажде. Ови задњи били су бројнији, али за повлачење су чекали задњи тренутак,
тако да су их муслимани напали приликом повлачења и маса људи, нарочито изнемоглих, је
изгинула. Неки од њиховог партијског руководства, који су чекали Караџића, са Пала нису се
ни вратили у Горажде, него право преко Дрине, тако да је становништво било
дезоријентисано. Повлачили су се свим расположивим превозним средствима, али много њих
је пешке прелазило пут од Горажда до Сокоца. Не знам која је то удаљеност у километрима,
али знам да је превише и за младог и здравог пешака.
Када се чуло да се Гораждани примичу Сокоцу, Радован мени рече да одем тамо и да их
дочекам и да им саветујем да остану на нашој територији. Али ништа конкретно не нуди тим
несретним људима. Знам да су на Сокоцу припремили храну, али не знам шта је са
смештајем. Соколац је већ и без њих препун избеглица. Из оваквих ситуација Радован се
извлачи. Он не жели ни да чује а нити да види тај ужас. Тако се понашао за цело време рата, а
и после кад нам нису цветале руже, одбијао је да прихвати такву стварност, односно није
желео да се тим проблемима бави. Радије је објашњавао план новог града Српско Сарајево.

83
Где ће бити трг, банке, универзитет, стамбене четврти, где опера, куда ће пролазити гасовод,
од источног до западног дела Републике. Један илузиониста, сугестиван, и зато опасан. Да ли
је заиста он био убеђен у оно што говори или је заваравао људе лепим причама? Када су му
предочили план тог Српског Сарајева, рекли су да је то град за 80.000 становника. Он се
наљутио и рече, то мора бити град од 150.000 становника. Стручњаци из Београда су рекли
да је за већи град ограничавајући фактор вода. Његов одговор био је: Довешћемо Дрину на
Пале. Људи су остали без коментара. Да се вратим свом задатку, а то је да дочекам избеглице
из Горажда на Сокоцу. Испред војске дошао је генерал Толимир. Попели смо се на један
камион како би нас народ могао чути. Није било никаквог разгласа. Стотине и стотине људи
се окупило и још пристижу, иду пешке. То су прави мученици. На том путу их пресрећу
муслиманске банде, пљачкају, малтретирају и убијају. Неки са добрим колима и боље стојећи,
отишли су право за Србију. Ови који су се скупили ту, гледају нас измученог погледа пуног
мржње. За све смо ми криви, ми из руководства, који смо „шуровали“ са онима који су
продали свој град. Слушам и не верујем да тако нешто може бити, да има и таквих који
продају српску територију. Слушам их, а знам да се у рату територија губи само ако је
непријатељ јачи. Оптужбе према руководству се понављају. Била сам опрезна, видим да више
знају од мене, али ипак то не могу да прихватим као тачно. Међутим, касније, када сам
сазнала како смо напустили долину Неретве и након Бихаћа уверила сам се да је за неке све
на продају, и територија и људски животи. Све то има своју цену у конвертибилној валути.
Једна жена држи у наручју бебицу и кука, удара се по грудима, јер је на путу који је
прешла изгубила девојчицу од девет година. Ово је само једна прича, а свако од њих има
своју, и свака је гора од оне претходне.
Имају право што оптужују руководство, а ја немам право да стојим на камиону и да их
са висине гледам, немам право на трун одбране, без икаквог коментара их слушам. Силазим
са камиона и тражим некога од локалних функционера да их негде упути, где се могу
одморити и презалогајити. Послала сам возача да види да ли је то припремљено. Прострли
смо њихову ћебад и сели. Како сам се спустила међу њих све је било другачије, отворили су
своју душу. Драго им да се могу изјадати некоме, а ја им причам да сам и ја пре скоро два
месеца бежала, да сам и ја избеглица, све сам оставила, али то је цена живота коју и они сада
плаћају. Рекла сам, као да сам знала да ће бити тако, да оне Србе који су остали у Горажду,
чекају претешки дани. А ускоро се показало да сам имала право. Знам да су целе породице са
децом скакале у Дрину у нади да ће је препливати или удавити се. То им се чинило боље од
живота под муслиманском влашћу. Радован и Момо су знали да оваква судбина чека Србе из
Горажда. Требало се припремити за прихват избеглица, као и оних из долине Неретве,
Мостара, Сарајева. Ако је рат, не мора да буде хаос. У границама могућности треба да
функционише нека организација у том смислу.
Генерал Толимир им је објашњавао да нису били у могућности да пошаљу појачање. Да
су покушали да се одбране, можда би и неко појачање стигло. Цело време рата то је био наш
проблем, недостатак људи који могу да носе пушку. На супротној, непријатељској страни, тог
проблема није било. Још су били религијски индоктринирани и убеђени да ако погину иду
право у џенет (рај). Јуришали су некада и голоруки али редовно дрогирани. Зато их је толико
и изгинуло, кажу 200.000.
Горажданске избеглице, већина њих, прешли су у Србију, о њима више ништа нисам
чула, али сам зато била у току збивања у Горажду, пошто су муслимани преузели власт.
На повратку са Сокоца, улазећи у „Кикинду“ у башти видим Радована и његову супругу,
управо су ручали. Ја му реферишем о збивањима на Сокоцу и о јадним горажданским
избеглицама. Након десет минута његова супруга Љиља тражи да одмах крену, јер она то не
може слушати, а осим тога им се жури. Он пође за њом, не упитавши ништа, не прозборивши
нити једну реч. Тако је то било тада и, нажалост, поновиће се још више пута за време рата.
Увек је присутна незаинтересованост за људску муку, али не само то, него Радован даје до
знања да неће дозволити да га неко оптерети туђом трагедијом.
Као што сам већ рекла, седнице Председништва требало је да се одржавају свакодневно

84
у 11 часова. Сви су долазили на време, осим Председника који је водио седнице и који је
каснио редовно од један до два часа, а када дође, нема извињења или објашњења за кашњење,
као да је то сасвим нормално да га чекамо и дуже. Дакле, исто понашање као пре рата када су
седнице Савета странке биле у питању. Само што је Савет могао и без њега, а
Председништво не може одржавати састанке без Председника или некога ко га замењује.
Лично ја, у два до три случаја звала сам његову кућу и увек је био исти кратки одговор
његове супруге – „Радован спава“ – и спусти слушалицу. Предложили смо Радовану да
померимо време одржавања седнице на 13 часова, и тада је стизао са истим закашњењем.
Премијер и ја нисмо могли то схватити, а Крајишник и Кољевић су се на то смејали. Тек тада
сам видела да је њима позната Радованова навика да претвара дан у ноћ, зато што и ноћ
претвара у дан. Ако постоји неки оправдан разлог за то, нпр. здравствени, што је у његовом
случају вероватно, онда треба да се договоримо. Често сам се питала како је уопште могао да
ради на клиници. Много шта у вези са неким његовим навикама није јасно. Да један
цивилизован човек не може да држи под контролом неке лоше навике, то је неприхватљиво и
није добро. Бити толико елементаран и у томе безобзиран према својој околини, то је
недопустиво и за обичног човека а камо ли за Председника. Непрестано чешање ушију
оловком, сипање перути из косе, грицкање заноктица до рањавања, ово претварање дана у
ноћ, све више упада у очи и привлачи пажњу многих и зато што то може бити манифестација
неких озбиљних поремећаја. Он није крив за то, али Председник не сме имати такве
манифестације.
Након неколико дана тражила сам да се на седницама води записник. Радован ме у чуду
погледао и рече да он касније својој секретарици издиктира закључке. Оно што сам сматрала
нормалним, томе се он чудио, а други се смејали пустивши мене да „исправљам криву
Дрину“. Ове накнадно издиктиране записнике не сећам се да сам икада видела док сам била
на слободи, али нашла сам их у материјалу тужилаштва. Достављена су ми 33 записника,
мало који је дужи од једне странице. Али не само да су интересантни записници
Председништва, него и други папири са потписом Караџића који је у журби да што пре
достави Трибуналу правио грешке па се потписивао као Председник Републике Српске, онда
када нисмо имали Председника Републике и када је назив наше Републике био Српска
Република Босна и Херцеговина. Са више аспеката је тај материјал интересантан и много
говори, а посебно о особи која је, што се може закључити, у сталном контакту и снабдева
тужилаштво документацијом. Нека се и то зна, и све ће се сазнати, ако Бог да, па да српски
народ тачно зна ко је издајица. О овоме, о мојим сазнањима, када се о овој теми ради, могло
би се много говорити. Да се вратим накнадно издиктираним записницима из 1992. године, тј.
од 12. маја, од када је на Скупштини у Бањалуци изабрано Председништво. Радени су по
једнообразном клишеу и често је назначено да су седнице почињале у 8 или 9 часова, што је
нетачно, јер у то време Председник Председништва је спавао. Чак је назначено и када је
седница завршена, што претпоставља да је записничар био присутан, а то није био случај.
Према записницима ја сам присутна на свим седницама, што такође није био случај. Кољевић
је био чешће одсутан, али према овим записницима и он је редовно присутан. Из ових
записника сазнајем још и додатне податке о Клари Мандић, она је раније именована за
специјалног саветника, а на седници 13. јула именована је још и за генералног секретара
Комитета за обнову наше Републике и за, како пише, саветника за односе са јавношћу
(Публиц Релатион). Значи, она је требало да буде српска супституција за Руде Фин, која је за
Хрвате и Муслимане добила медијски рат!!! Зато смо ми медијски рат и изгубили. Неко ко је
био у стању да се поиграва са овако важним стварима, које значе опстати или нестати, за
Србе, тај нас је водио, тај је био Председник!!! Читаоче, дозволи ми да овако реагујем, ово је
шок за мене након 12 година. Даље у записнику пише да сам ја била присутна на тој седници.
То је немогуће. Ова жена, која више није жива и нека јој Бог душу прости, није крива што су
је запале толике функције у 1992. години а никада није дошла на Пале и нешто урадила, него
онај који јој је додјељивао те положаје а сигурно и велике паре након „професионално
обављеног посла“.

85
Још једна потпуно непозната особа чије се име појављује у овим записницима јесте
Израели Келман који је на седници Председништва од 21. 6. именован за специјалног
саветника Владе. Никада га нисам упознала, а не верујем, нити тадашњи премијер. Први
издиктирани записник односи се на конституирајућу седницу 12. маја одржану у Бањалуци.
Ја уопште тада нисам била присутна, него сам била под гранатама у Сарајеву. На том кратком
записнику налази се и мој потпис. Нисам сигурна да ли сам накнадно потписала, након
изласка на Пале 22. маја, или ме је неко потписао. А и то се дешавало. Чак и онда када сам
била Председник РС. Радиле су се ствари које су незамисливе у иоле цивилизованом
друштву, где би се очекивало да постоји минимум поштовања законитости.
Почетком 1998. на кабинет Председника РС, стигла су два рачуна, један је већ плаћен, а
други треба платити. О чему се ради? О куповини новог мерцедеса, којег ја никад не бих
наручила и којег никад нисам видела и који је већ испоручен што потврђује потпис: „за
Председника Републике Драган Бојић“. Овај човек је од самог почетка био шеф обезбеђења
Радована Караџића и никада није био у мојој служби. Неплаћен рачун је такође огроман, а
односи се на уградњу посебне опреме као што је бифе, екран итд. И мерцедес и додатна
опрема наручени су за мога мандата, али без мог знања и уручени су бившем Председнику.
Испитивања овог случаја показала су да ова кола користи супруга Радована Караџића. Рачун
за додатну опрему није уплаћен из мог Кабинета.
Други случај фалсификовања потписа открила сам приликом доделе високог ордена
тадашњем министру спољних послова Русије господину Примакову. Уз орден уручује се и
повеља, која је, када сам погледала, један сат прије доласка Примакова, већ била потписана.
Тотално невешт фалсификат. Генерал Суботић је водио Канцеларију за ордење и који је у
неком невештом образложењу, споменуо да је то урадио Алекса Буха, који већ тада није био
министар спољних послова, али велика је вероватноћа да је то он учинио. Тражила сам да се
испише нова Повеља, а ову са фалсификованим мојим потписом предала сам на суд. Суд је
покренуо процедуру, али је и зауставио. Ово је успутна илустрација како се радило и шта су
све себи дозвољавали људи на високим функцијама који би требало да буду узор честитости.
Некада сам се питала да ли је Председник Караџић уопште свестан шта се дешава око
нас, шта се дешава на целој територији БиХ и какав је статус Срба у односу на спољна и
унутрашња догађања. Да ли је овај човек свестан да свакодневно људи гину, да су болнице
пуне рањеника, да људи беже и остављају за собом све што су стицали не у току једног
живота, него у току више генерација. Међутим, он је једини међу нама, који је са лошијег
дошао на знатно боље што се тиче животног стандарда. Дата му је на располагање велика
кућа у којој је најмање четири пута повећала свој животни простор његова породица. Има на
располагању неколико кола, апартман у „Интерконтиненталу“ а посебно његова кћерка.
Касније је Влада купила њему у власништво кућу, јер се његова супруга тужила да становати
у привременом смештају, то је као и немати га. Та кућа, коју је добио у власништво, а не
купио, и данас припада његовој породици. Хеликоптер који је превозио тешке рањенике на
ВМА био је и њему на располагању, али то није подразумевало да чланови његове породице
имају предност у односу на рањенике. Ипак је тако било. Био је и један чланак у новинама
како је његова кћерка Соња са својим кучетом, тражила да већ смештеног рањеника изнесу из
хеликоптера, јер њих двоје морају хитно у Београд. Уз чланак била је и слика, рањеник на
носилима спуштен на земљу, а Соња са кучетом улази у хеликоптер са ознаком црвеног
крста. Иначе је била моћна, отпуштала је и постављала министре, наравно преко свога оца.
Мислила сам се, које је ово лудило, где сам ја ово запала, какви су ово људи око мене? Све
ово се дешава на очиглед свих министара, чланова Председништва, посланика, становника
Пала чији су синови на ратишту и гину. Често сам размишљала, зашто само ја говорим и
приговарам, што сви ови мушки око мене ћуте? Међутим, многи од њих су пошли
Радовановим стопама, и то ми је касније објаснило њихову ћутњу. Било је часних изузетака,
нпр. премијер Бранко Ђерић, али нажалост, он ће брзо отићи са те функције управо зато што
је честит. Затим, Никола Кољевић, који је критички гледао на материјалну похлепу и такав
начин живота, али је ћутао.

86
Да се вратимо на седнице Председништва. Након устаљене праксе кашњења,
предложила сам да се седнице одржавају навече. Радован се обрадовао, али тражи да и
његова супруга присуствује јер је њој досадно код куће. Чак је напоменуо да има неких
проблема и тражи од нас разумевање. Ја одмах, док он то говори, замишљам како би то
изгледало када би свако од нас довео своје чланове породице, какве би то седнице
Председништва биле у најгорим временима, и шта се то нас тиче што је Љиљи досадно. Опет
ја приговарам и кажем, да ми је познато да и када су државни послови у питању, он нема
тајни пред својом супругом, али ја не желим у њеном присуству да говорим о многим
стварима, а претпостављам да то не желе ни други. И поред тога, дошла је на две прве
вечерње седнице које су отприлике овако протекле: одмах се наручују посебна јела и пића,
атмосфера неуобичајена за седнице Председништва на којима се расправља о
егзистенцијалним питањима државе у рату. Од Председника очекујем извештај са преговора
у Женеви. Ја тражим неке упуте у вези са мојим контактима са УНПРОФОР-ом. Љиља, на
све ово даје свој коментар, малтене извештава о преговорима. И службеници у згради, а и
људи у ресторану питају се да ли ово Председник нешто слави. А нема шта да се слави,
напротив, стигле су лоше вести, на требевићком фронту изгинуло је више бораца. Престала
сам да одлазим на такве седнице Председништва, а исто је учинио и Премијер Бранко Ђерић.
Убрзо су отишли на преговоре. Овај пут, а и све наредне, члан делегације је и Радованова
супруга Љиља. Повећава се и број телохранитеља, јер она и сваки члан његове породице има
по неколико телохранитеља. Најмање око 20 људи, али и више, чува ту породицу. Специјални
саветник за спољну политику Клара Мандић, више не путује са Радованом и Момом на
преговоре. То је средила Љиља у једном окршају у Интерконтиненталу. Оружје у овом
окршају биле су женске ташне. Тако је Председништво изгубило „драгоценог стручњака“,
али нису сасвим покидане везе, нарочито са Дафином, специјалним саветником за економију,
тј. оном која им је пунила џепове парама, од људи који су штедели у њеној Дафимент банци.
А што се тиче седница Председништва, то је било губљење времена, посебно за
Радована и Мому. То су биле седнице проформе, да се каже на седници Председништва, тој и
тој, итд. донешене су следеће одлуке итд. У ствари одлуке су доносили Момо и Радован, који
су имали прилике видети како то ради Милошевић. Он заобилази све државне институције,
или их присили да донесу одлуке које он жели. Ова двојица наших мисле, ако то може Слобо
да изведе тако „успешно“ зашто не би могли и ми. Он им је постао узор у свему. Само што и
Љиља хоће да буде Мира. Међутим, у нашим размерама односи су значајно другачији, ту је
газда Момо, тј. трећи. А код Слобе нема трећег. То је значајна разлика и то Љиља осећа и то је
спутава, те су њена наређења и уплитање у послове ограниченог домета.

15. КАРАЏИЋ – МЛАДИЋ

Да ли шверцамо са муслиманима?
Радован: „Треба од нечега живети“
Напухао си се генерале
Војска из Сарајева евакуише цвеће старешина
Компарација Караџића и Младића била је неизбежна – све највише оцене добио је Младић
Младић је чврст, јак, храбар, скривање није за њега
Радован ме не чуди, он је кукавица
Паљани: „Момо и Радован су нам укаљали образ“
Ја сам одмах била за грб Немањића
Радован није против круне ако би је он носио
Тешко сам наговорила Радована да прими Слобину опозицију
Радован је одавно радио за ДБ
Једина сам била јавни и стварни опонент Милошевићу
Радован сматра да је Слоба српска вечност
„Имамо краља: то је Радованов Саша“

87
Радован: „Престолонаследник Алекса“
Када сам постала Председник, грб Немањића је постављен на шајкачу
Крајишник уводи екавштину
Након рата Радован је директно рекао да ће ме убити
Младић не зна када треба да се крсти
У једном дану 30 опела
Трагедија на Жепи је заташкана

Увелико се већ прича о шверцу, али ја то одбијам, не могу да верујем да се то


практицира уз благослов Радована и Моме и да и они деле добит. Било ми је јасно да су по
узору на комунистичко руководство прибавили себи све привилегије, јер то је карактеристика
скоројевића, а такви су они, али не прихватам да се баве шверцом и то у ратним временима.
Какви су то људи, па то нису Срби, и ја у то не могу поверовати. Информације стижу са свих
страна, али нису службене, тако ја размишљам, боље речено тешим се. Међутим, одговорни у
тим институцијама, који треба да доставе информације, уплетени су у тај прљави посао. И
док се ја надам да макар Радован и Момо нису уплетени у то, на моје питање Радован
одговара: „треба од нечега живети“. Исти одговор као пре рата, када је био хотел „Холидеј
Ин“ у питању. Као да је то нешто нормално, ту нема ни стида. А шта је са несретним
народом, и он мора да живи, ја их питам, а Радован каже своју омиљену узречицу: „нека
народ иде у п. м.“.
Генерала Ратка Младића, команданта Главног штаба Војске Републике Српске (ВРС)
упознала сам две седмице након изласка на Пале. Послао је поруку да се сретнемо у касарни
Лукавица. Нисам „Мика формалиста“ да бих размишљала да је овим позивом прекршио сва
правила лепог понашања. Са службене тачке гледишта, ја као члан Председништва сам изнад
њега, али више се огрешио о један други критеријум, старија сам од њега и жена сам. Никоме
нисам рекла где идем. Возећи се до Лукавице (од Пала непун сат) размишљам о његовом
поступку и замишљам да ћу срести сујетну и арогантну особу, напуханог комунистичког
генерала. Његова спољашност је потврдила моје предвиђање. Гледам га, на крупној глави на
врху је она капа титовка. Одмах сам му рекла да би му шајкача много боље стајала. Одшутио
је на ову примедбу, али једва. За време разговора не гледа у мене него кроз прозор. Нешто је
ту неприродно. Он се упиње да остави утисак неприступачног, гордог, леденог човека.
Мислим се, напухао си се генерале, али то је маска која ће спасти. Ако не овај пут, онда
приликом наредних сусрета. Исто се још једном поновило на Палама, када сам му скренула
пажњу да због заједничког посла морамо једно друго поштовати и коректно сарађивати, а не
морамо се волети. Каснији, наши сусрети били су много лежернији, природнији. Пре
упознавања са Младићем, непосредно након мога изласка на Пале, рекоше ми да је у зграду
„Кикинде“ дошао Начелник Генералштаба Војске Југославије, генерал Живота Панић, и хоће
да разговара са мном. Био је присутан и Радован. Тражи он од мене, заповеда, да демантујем
неку моју изјаву у вези са повлачењем војске из Сарајева. Не знам о чему се ради и шта то ја
треба да демантујем. Генерално могу рећи да говорим истину, а сматрам да истину не треба
никада, ни под каквим условима демантовати. Одмах након мог изласка на Пале,
интервјуисали су ме новинари о боравку у Сарајеву након оставке у Председништву БиХ и
повлачењу ЈНА. Један детаљ је сметао генералу Панићу, али је илустративан, зато му и смета.
На путу од Сарајева до Пала, возило се поравнатим макадамским путем преко Тврдимића.
Испред нас су ишли војни камиони, добро оптерећени и прекривени церадама. Дуже времена
их нисмо могли мимоићи. Мислила сам оптерећени су оружјем и муницијом и добро је да то
није дошло у руке наших непријатеља. На џомбама подиже се церада, испадају саксије са
цвећем а унутра се виде регали и бела техника. Било ми је чудновато и непримерено да су то
у тим ратним временима „ствари од вредности“. Четврта војна сила у Европи, ЈНА, највећи
буџетски потрошач у Југославији за коју смо сви издвајали највећи проценат од наших плата,
није била у стању да одбрани Југославију, повлачи се и при томе повлачи неке ствари које у
тим временима немају никакву вредност. Имала сам такође примедбу на понашање генерала

88
Бошковића, који је послат из Београда да осигура безбедну евакуацију војника из четири
касарне у Сарајеву, и који је показао непрофесионалност и неодговорност, те је било и
жртава. Тако је било, тако сам мислила и тако и рекла и дошао генерал Панић да ја то
демантујем. Хоће да спасава образ институције која је изгубила образ у Словенији, Хрватској
а ево и у БиХ. Панић, онакав сав задригао, препотентан, наступа са позиције апсолутног
ауторитета, мисли да ме импресионира. Ништа од тога. Рекла сам му „генерале, ја сам истину
рекла и не пада ми на памет да је демантујем“. Био је запрепашћен, а ја сам одмах напустила
просторију. Некада сам помишљала да је Младићево понашање према мени резултат неке
наредбе од стране Панића, али не верујем. Касније сам приметила да је скоро увек одбојан
према непознатим особама, приликом првих сусрета. Све се касније изменило. Упознао ме је,
али и ја њега, у многим тешким ситуацијама. Била сам увек отворена, без длаке на језику,
сматрајући да се грешке могу исправити, ако је позната цела истина. На жалост, тога је било
много. Нисам ни пре рата у Председништву БиХ прећутала ништа, што бих сада, када од свег
срца желим свом народу све најбоље, па између осталог, што је јако важно, и најбоље и
најчеститије руководство, јер је тај народ то заслужио. Вероватно и као професор стекла сам
навику да указујем на грешке, надајући се да се упорним упозоравањем може доста постићи.
Увек сам циљеве високо постављала иако сам знала да већину од њих не могу достићи, али
то ме је увек држало на правом путу, очувало ме је од скретања по неким странпутицама.
Нажалост, многи око мене, у овим тешким временима, временима искушења, склизнули су и
често изгубили компас.
Тај компас код Младића функционисао је без грешке. То је било оно основно на чему се
развило узајамно поштовање између њега и мене. Он је природно интелигентан човјек, лукав,
што ми је понекад сметало. Ваљда га живот томе научио и његов посао у ЈНА, где је без
лукавства било тешко опстати. Једна доза ароганције, коју је поседовао, можда је и
одговарала ратном команданту. Амбиција је имао у великим количинама, не знам да ли је то
последица ратних успеха и славе којом је брзо овенчан. Народ га је обожавао. Народ је у
њему препознао свог човека, који у великој муци и патњи никада себе не штеди. Помагао је
другима уз своју личну жртву. Компарација између Караџића и Младића била је неизбежна.
Све највише оцене биле су на Младићевој страни. Никада није знао и сазнао да сам га звала
„Љутко“. Тај симпатични патуљак из бајке „Снежана и седам патуљака“, надурен али добар,
био му је сличан. Међутим, био је велики човек. Мислим да су многа војна лица из
међународних војних организација, стекли такво мишљење о њему. Много пута иза рата, а и
сада постављам себи питање како тај човек, који је и у физичком и у моралном смислу чврст,
јак, храбар, како може да се скрива? То није за њега. Он пред Хашким трибуналом треба да
брани народ, своје војнике, по цену да жртвује себе. И да престане да буде повод и разлог за
уцену. Да не уцењују целокупни српски народ и у РС и у Србији. Такво понашање је
неспојиво са његовом личношћу. Мислим да он сам са собом не управља, то раде неки други.
Издржао је Младић и храбро поднео чудновату смрт своје јединице, па шта је према томе
Хашки Трибунал за њега. Када је у питању Радованово понашање, ништа ме не чуди. Сасвим
је у складу са њим, човеком који никада није био спреман да поднесе жртву, који је у ствари
кукавица.
Тешко ми је да се сада присећам о чему се тада расправљало на седницама
Председништва којима сам присуствовала. Али чега се сећам то је општа тешка ситуација у
Републици и актуелни су били преговори који су се водили и контакти са УНПРОФОР-ом.
Били су редовно на дневном реду, а ја сам сматрала да су најважнији извештаји са ратишта,
стање у ВРС и њихове потребе. Када се о томе расправљало увек је био неко из Главног
штаба Војске. У тим временима ја сам сматрала, а ни до данас нисам променила мишљење,
да је то тада најважнији део нашег живота и да заслужује највећу пажњу. И преговори који су
се водили у иностранству, по мом мишљењу, а узимајући у обзир чињеницу да нисмо имали
никога ко је за нас лобирао, зависили су највише од стања на ратишту. Ако је ту све како
треба, ако су нам линије чврсте, ако сву пажњу посвећујемо томе, ако смо у томе максимално
ангажовани и код међународних посредника то мора произвести поштовање. Нажалост, тако

89
није било. И зато није криво војно руководство него политичко. Док су војници у рововима,
али и на отвореном терену, бранили народ и територију, у позадини се одвијао неки чудан
начин живота, непримерен озбиљности ситуације. Такав страшан контраст између два начина
живота који је и поделио људе и њихове интересе, био је неподношљив. Како је требало да
буде по људској и Божијој правди? Један јединствени интерес којем би били сви посвећени,
одбрана народа и територије и снабдевање свију једнако са основним животним
потрепштинама. Дотекло би за свакога, али не би негде претицало, не би се негде преливало
до те мере да људи изгубе памет и душу и да их ухвати помама богаћења. Све се то могло,
али требало се посветити томе, имали смо законе, који су изигравани од најодговорнијих.
Није то могло да се сакрије, све је било као на позорници и народ је био незадовољан, не што
се нема, него што нема правде. Какву правду да очекујеш од међународне заједнице, од
плавих шлемова, од различитих медијатора на састанцима о мировном споразуму, ако на
унутрашњем плану тога нема. Не може се тражити правда у једном случају а генерисати
неправду на унутрашњем плану. Неки Паљани приликом сусрета или седећи са њима,
распитујући се за њихове синове и очеве који су на ратишту, рекоше ми: „Ова двојица, Момо
и Радован, са својим друштвом укаљали су нам образ и једва чекамо да им погледамо у леђа“.
Рискирали су да кажу, имали су поверења у мене да никога нећу изложити непријатној
ситуацији, а бојали су се освете, јер су ова двојица опасни. Ја сам том приликом покушала да
им олакшам, као што сам и себи, објашњавајући да свачије дело иде на његов образ, не
можемо се сада бавити тим анализама, треба се посветити важним, главним проблемима који
нас муче, а када се рат заврши свако ће одговарати за своја недела. Тако сам их смиривала и
тешила и не само ту на Палама, него свугде и међу војницима, избеглицама, рањеницима,
међу народом.
На дневни ред Председништва дошли су и државни симболи. Нису се могле водити
дуге расправе, није било времена за то, а питање симбола је озбиљно питање, у ратним
временима је и ургентно. У то време неки борци су на глави носили шајкаче са кокардом,
други титовке са црвеном звездом, а сви су у истом строју и имају јединствени циљ – одбрана
српског народа. Бојала сам се да би неко могао ово стање да искористи па да направи стварну
поделу међу борцима. Нарочито код Срба то иде врло лако. Али био је интересантан приступ
чланова Председништва овом проблему. Ја их слушам, посматрам и тестирам их на овом
питању да ли су раскрстили са бившом идеологијом. Међутим то није било пресудно,
пресудан је био утицај Милошевића, односно да му се не замере. Око шајкаче смо се лако
сложили, али шта ће бити на шајкачи, то је ишло теже. Нико није заговарао звезду, то је
одбачено, али је питање да ли ће бити српска тробојка или грб. Ја сам одмах била за грб
Немањића. Нисам стручњак за хералдику, нити је било времена за неке професионалне
расправе, али, по мени, грб много више говори о борцу који га носи и о циљу његове борбе,
али и о будућности државе коју брани. А све је то садржано у том грбу. Да, за мене јесте, али
не и за друге, нешто им је вишак. И Радован ми одговори: па не боре се ваљда за круну. Није
могао да сакрије свој анимозитет према круни. Да ли из њега проговара Црногорац или
бивши комуниста? Ипак се нешто искристалисало на тим састанцима у вези са неким
Радовановим опредељењима. Закључила сам да не подноси нашу династију Карађорђевића.
Из овога би се могло закључити да је то став Црногорца. Али ту је било још нечега, што ће се
касније, много касније, показати и објаснити. Он није против круне ако би је он носио. Ово је
важно сазнање и да би било јасно морам на овом месту да прескочим двогодишње догађаје.
Било је то крајем 1994. или почетком 1995. године. Лидери неких југословенских
опозиционих странака посетили су у одвојеним посетама Пале. Желели су да разговарају са
Караџићем и Момом. Никад нису имали прилику за то у Београду, јер су ова двојица само
контактирали са Милошевићем и Шешељем. Са неким од њих ја сам се раније познавала,
нпр. са Николом Милошевићем, Зораном Ђинђићем и Војиславом Коштуницом. Било је врло
тешко наговорити Радована да их прими. Говорила сам му и убеђивала га да се ради о
угледним и паметним људима који српском народу желе више добра него Слободан
Милошевић. За свакога од њих имао је коментар да нико није паметан као Слобо, а осим тога

90
он је на власти и остаће вечно. Радован је већ увелико тада опонашао Слобу. Ја сам се надала
да ће након разговора са овим паметним људима макар мало променити своје мишљење.
Николи Милошевићу је имао стотину замерки, ван политичких опредељења. То потцењивање
људи од угледа једва сам истрпела, али сам била чврсто за то да ови људи дођу. У одвојену
посету дошао је Зоран Ђинђић са својом супругом Ружицом. Много сам труда уложила да
дође до ових контаката. Била сам врло упорна, а то је време када нам је Слобо увео санкције
и зашто не примити опозиционе лидере? Чак и у тој ситуацији нешто га је спречавало.
Радован је одавно радио за државну безбедност. То су моја касна сазнања о овом човеку од
људи које је пријавио тој служби. Он није слободан у својим деловањима, зато је ту отпор да
се приме опозициони лидери. Иако сам тада боравила у Бањалуци, успела сам да будем
присутна на свим састанцима. И то је природно јер, међу комплетним руководством РС, ја
сам једина била стварни и јавни опонент Милошевићу.
Разговори на тим састанцима односили су се на опште проблеме српског народа. Сва
три лидера сматрали су да се ближи крај тадашњем режиму у Србији. Каква разлика у том
основном питању између њих и Радована. Радован сматра да је Слоба српска вечност. Никада
нећу сазнати да ли је заиста био убеђен у то, или је морао тако говорити.
Радован, иако је био љубазан према гостима, желео је да се ови разговори што пре
заврше. Никола Милошевић на крају упита какво је његово мишљење у вези са монархијом, а
Радован одговори „на ту тему можете разговарати само са госпођом Плавшић, она је
монархиста“, и објашњава да би путем референдума требало проценити народну вољу,
наравно, када се рат заврши и додаје: „Али ја на тај референдум нећу изаћи јер сам против“.
Караџић је знао да сам ја у добрим односима са принцом Томиславом и принцезом
Линдом, па ипак је знао више пута да их потцени у мом присуству. Престолонаследника тада
нисам познавала, али су ме вређали Радованови коментари на његов рачун. Када је изговарао
његово име, а он га је звао Алекса, било је неке подругљивости. Често сам мислила, одакле
ти право да вређаш нашу династију, а посебно сам била осетљива када је спомињао
блаженопочившег краља Александра Првог. У томе сам препознала оно комунистичко
багателисање сваке српске националне вредности. Са којим правом он вређа ту породицу, он
нема право да вреа ничију породицу. Од ових састанака са опозиционим лидерима, прошло је
сигурно више од годину дана, рат је завршен, Дејтон потписан, Радован је морао да преда
дужност председника мени, до наредних избора. У ходнику зграде Председништва (тада је
Председништво имало одвојену зграду на Палама) сретнем се са Владом, младим човеком
који је био у Радовановом обезбеђењу, или је нешто слично радио, много га је волео и увек
био у његовој близини и близини његове породице. Био ми је симпатичан, увек се са
поштовањем односио према мени, видело се да је то део њега па се значајно разликовао од
других из обезбеђења којима је лепо понашање била слаба страна. Дакле, Владо, ја и Тепа
(мој возач) на ходнику. Нисмо се дуго видели. Владо скоро одмах рече: „Знам да сте
монархиста и зашто је потребно ићи по свету и тражити краља?“ Ја сам одмах одговорила:
„Ми не треба да тражимо краља, хвала Богу има доста Карађорђевића“. А он ће на то: „Ма,
професорице, имамо га ми овде код нас“. Запањена питам: „Кога, Владо“, а он каже:
„Александра Сашу Караџића“ (Радованов син). Више не знам да ли сам се поздравила са
Владом, како сам уопште дошла до свог кабинета. Не могу себи да дођем и посумњах да ли
сам добро чула, добро разумела. Зовем Тепу и молим га да понови мој разговор са Владом.
Тепа од речи до речи понови разговор. Дакле, нема више сумње, то је речено како сам чула.
Владо је често у њиховој кући, дружи се са њима, целом породицом, он је тамо чуо те
комбинације. Сада ми је потпуно јасан Радованов став у односу на династију Карађорђевић.
Ово нисам стигла да испричам принцу Томиславу, он се убрзо разболео. Али сазнах, читајући
његове мемоаре, да спомиње, на више места, како је Радован за време неколико њихових
сусрета био нељубазан, а и показивао је жељу да га понизи. Из истих разлога звао је
престолонаследника Алекса. Ето какве су се комбинације плеле по нечијим главама.
Гледала сам инсерт једног BBC-јевог документарца о рату у БиХ. Приказана је
панорама Пала. Много новинара чека Председника Караџића. Заказан је са њим интервју.

91
Дуго га чекају и коментаришу да је кашњење његова навика. Најзад, он долази и иде право
према икони пред којом се крсти. Поред иконе је слика Вука Караџића. Радован објашњава ко
је Вук Караџић и значај његова дела и при томе напомиње да је он његов директни потомак.
Не знам да ли потиче директно или не, али знам сигурно да се никада не крсти пред иконом
након уласка у кабинет. Чешће је улазак у кабинет пропраћен псовкама. Нисам знала да има
обичај да изводи и овакав шоу пред новинарима. Зашто је све то потребно. Какве је психичке
структуре човек који жели себи и својој породици да обезбеди неки имиџ који они заправо
немају. Нарочито када се радило о педигреу његове породице. Који комплекси из детињства и
ране младости оптерећују овог човека. Зар његов интелект није био у стању да то превазиђе?
Да се вратимо на ту седницу Председништва где се водила расправа о симболима.
Крајишник рече да је најбоље да на шајкачи буде српска тробојка, јер тробојка је у
Југославији (оној крњој), али тамо је југословенска тробојка. Настало је право
замешетељство. Тако то бива када се заобилази оно право, што нама вековима припада, а
праве се неке комбинације и сурогати. И још мораш да угодиш „тати“ како су сви они, баш
сви, осим мене, називали Милошевића. И поред мојих протеста, сви су одбили грб Немањића
на шајкачи. Када сам постала Председник Републике Српске тада је коначно наш грб са
круном постављен на шајкачу војника РС. Око химне смо се сви сложили, то је песма „Боже
правде“. Нажалост, и ту су најчешће при извођењу неке речи изостављане, оне које се односе
на краља. Ретко када се та химна изводила у оригиналу. И за то су се побринули Радован и
Момо.
Када се на једној од седница говорило о језику, уместо да главну реч води Кољевић, а и
међу посланицима је било стручњака из те области, главну реч водио је Крајишник. Он остаје
на принципу изједначавања са Југославијом или Србијом и тражи да се уведе екавштина.
Многи су били против тога. Иступали су са јаким стручним аргументима. Међутим, нема
шансе да се струка супротстави Моми. Одлучује он, који се некада запетља у речи, па је знао
да каже: „Ја мислим тако и тако а ето ви професори формулишите те моје мисли“. И има
храбрости да се упетљава у расправу о језику поред толико људи којима је то струка, а када
се на једном заседању Скупштине, негде 1993. године расправљало о високом образовању а
посебно о факултетима природних наука, где сам ја, стицајем околности, знала више од
других, наметао је своје мишљење које је било потпуно погрешно. Никоме није ни пало на
памет да се овом „универзалном стручњаку“ супротстави осим мене. Приметила сам, чим
сам изашла на Пале, да се људи устручавају или плаше да изнесу своје мишљење ако је у
супротности са мишљењем Радована и Моме. Некада су ме молили посланици да ја покренем
нека питања која су ова двојица избегавала или су им непријатна, а они ће ме подржати.
Често сам то чинила када сам осећала да им је захтев исправан. Како је време одмицало
таквих случајева било је све више, а како је Радованова и Момина моћ расла, страх посланика
да се супротставе њиховом мишљењу био је све већи. Било их је неколико храбрих,
отворених, већином су то били посланици из Крајине. А да не говорим о Додику и његовим
независним посланицима. Сећам се и једног посланика Веселиновића, са Пала је или са
Сокоца, човек је отворено изнео своје мишљење. Касније је погинуо у саобраћајној несрећи.
Осим осам независних посланика, сви остали су били посланици Српске демократске
странке. Па то је демократска странка и нормално да не постоји униформисано мишљење,
али Радован и Момо су то од њих очекивали. Они су имали начина да стишају а и да угуше
дисонантне тонове. То се вероватно одигравало на партијским састанцима, где мене и
Кољевића није било. Могло се приметити да су се неки, који су једно време храбро
опонирали, касније утишали. Објашњавали су ми да добијају претње које се односе и на
чланове њихове породице. У ово никако нисам могла да поверујем, док и ја нисам дошла у
исту ситуацију. Прве претње су ми упућене крајем августа 1992. године и у току целог рата
било је тога са неким прекидима. Било је чак покушаја директног угрожавања живота. То је
радио Момчило Мандић, уз одобрење Радована и Моме, а након завршетка рата Радован ми
је директно рекао да ће ме убити, или мене или сина мога брата. Тада сам се уверила да су
људи, који су ми раније говорили да се плаше за чланове својих породица, за своју децу,

92
говорили истину.
У вези са увођењем веронауке као образовног предмета у школе, није било
супротстављених мишљења, а колико се сећам тако је било и на Скупштини. Након пет
деценија рушења правих вредности од стране комуниста, била нам је потребна, целом народу,
духовно-морална потпора и снага коју пружа вера. Осим тога, за разједињене Србе
православље је снажан кохезиони фактор који може да нас обједини без обзира где се
налазимо. Због ових разлога сматрам да је увођење веронауке у образовни систем једна од
најзначајнијих одлука Председништва и Скупштине Републике Српске.
Присећајући се догађаја из летњих месеци 1992. године, важно је споменути централну
прославу славе наше српске војске, а то је Видовдан, 28. јуна. Слава се прославља у свим
јединицама и гарнизонима, али централна манифестација те године била је у Хан Пијеску.
Целу прославу организовао је Главни штаб војске, на једном платоу у близина наше цркве. Ја
сам одређена да испред Председништва војницима и старешинама честитам и пожелим
срећну славу. Командант Главног штаба, генерал Ратко Младић, одржао је говор. Оно што је
значајно било за ту прву славу војске је да су са нама били свештеници који су се обратили
војницима пригодним кратким говором и позвали их у цркву где се одржава богослужење,
помен косовским јунацима и свим изгинулим за слободу српског народа, и наравно
освештење и окретање славског колача. И данас се сећам мог расположења, мојих мисли и
молитви захвалности Богу што сам доживела овакво видовданско славље. Била сам пуна наде
у срећну будућност мога народа. Не сећам се свог говора, вероватно је био добар, јер је све
около што се дешавало било инспиративно. Било је узвишено. Не могу да говорим гласно,
али у себи молим Бога да на сваког овде постројеног војника, а и у целој нашој земљи,
спусти свој благослов и да их анђели чувају. Када се део славља завршио на платоу, сви
војници кренуше према цркви. То је био призор за памћење. Ја такође пођох и чујем
Младића, зове ме и пита где ће он сада. Ја му одговорих: „Генерале, идите тамо где су и ваши
војници кренули“, а он додаје да би ишао, али не зна када треба да се крсти. И Драган
Калинић вели исто. Тако сам ја на Видовдан 1992. године први пут увела у цркву команданта
војске и једног министра, бившег члана СК. Поставила сам их у цркви преко пута мене да
прате када се ја крстим. Када смо ушли црква је већ била препуна а службу је служио владика
Качавенда и управо је завршио парастос. Владика ме зове да окрећем славски колач, али ту је
Младић домаћин. Како тај проблем и још неколико мањих решити у ходу? Води се оваква
конверзација: владика пита мене да ли је Младић крштен, а ја исто питање упутих Младићу, а
све се чује. Он љутито одговара да је рођен када су се деца крштавала и ја га узех за руку и
доведох до славског колача. Калинић се одмах ту створи, иако гарантујем да он није био тада
крштен. Док генерал Младић, командант српске војске окреће славски колач заједно са
владиком, стотине његових војника стало је у ред за крштење. То је било лепота погледати, то
је било величанствено. Иза педесетогодишњег духовног мрака, у којем су се ови војници, ова
деца, родили и одрастали, они примају сада, за време рата, свету тајну крштења. Да ли су
свесни значаја овог догађаја?
У једном војном објекту на Хан Пијеску приређен је свечани ручак. Сједе један поред
другог владика Качавенда и генерал Младић, пратим их, све ми је интересантно. У почетку је
разговор на некој дистанци, али како време пролази, све је лежерније и спонтаније и почеше
један другом да наздрављају по неколико пута. Чујем како владика рече: „Ја да нисам
владика, сигурно бих био генерал“ а Младић одговара: „ А ја да нисам генерал био бих
владика“. Задовољна сам, пуно ми срце, полако сам их напустила и упутила се према Палама.
Што се тиче Младићевог односа према цркви, био је то однос поштовања према
духовним вредностима, према вери, према традицији и према свештенству. То је са његове
стране било спонтано, ненамештено, јер он другачије и не уме. Вероватно још из детињства
из сиромашне сеоске куће, понео је тај дечко честитост патријархалне средине и његово
атеистичко одрастање и школовање није могло то у њему поништити. Након неколико
месеци, када сам била у Главном штабу видела сам олтар поред којег су пролазили војници
који су били везани послом за штаб. Он је постао верујући човек, или је увек то и био, али

93
није био свестан тога. Ово се не би могло рећи за цело његово окружење, тј. сараднике, иако
су већина од њих имали сличан развојни пут.
Још један догађај, десио се 4. јуна 1992. године, треба запамтити и забележити.
Нажалост, то је била трагедија, а то је битка на Жепи. За офанзиву наше војске на Жепу
сазнала сам онда када су почели да пристижу рањеници у болницу, али и мртвачки сандуци
са телима наших војника. Палама се разлегао плач и кукњава. Многи међу погинулима су
управо из тог краја и околних села. У једном дану држано је опело за више од 30 погинулих.
Сандуци су поредани у порти цркве, нисам их тада пребројавала, над сваким сам се
прекрстила и пољубила крст, и никада краја, а тек је почетак страдања. Изгинули су у првом
борбеном удару, тако ми саопштавају њихови другови и још су ми нешто говорили, иако није
место и прилика за такве разговоре. Из свега сам закључила да је све лоше испланирано, та
офанзива, потпуно нестручно. На повратку са сахране, неки војници су се напили и
камионом налетели на мину. До краја тог несретног дана број погинулих повећао се за још
десетак. На Палама не постоје други разговори ни међу младима, ни међу старима, само се
прича о тој трагедији и народ тражи кривца, а има много разлога за то.
На Председништво је дошао захтев за одржавање састанка између представника
Председништва, војске и Паљана. Сви смо ожалошћени, али губици и бол породица
погинулих су огромни, а чини ми се и њихово огорчење и срџба. Радован не жели да се
излаже непријатним ситуацијама, он не жели да гледа туђи бол и увек се заштити од тога, али
он очекује и тешке оптужбе, ипак је он врховни командант. Ја, напротив, ништа од тога не
одбијам, спремна сам да са народом поделим све његове невоље. Стидела бих се сама себе
ако бих и у једном тренутку размишљала о себи. И опет сам ја одређена испред
Председништва за тај састанак. Главни штаб је одредио генерала Гверу. Није ми се допао
њихов одабир. Он није оперативац, он је у војсци задужен за морално-политички рад. Ако ће
бити конкретних разговора, он је неупотребљив, а није место за демагогију. У сали општине
чека нас маса људи. Слушам њихове анализе и примедбе. Ја нисам стручњак за војна питања,
али могу да закључим да је већина њихових размишљања на месту, логична су. Неке од ових
који говоре, одмах бих поставила на фронт да командују. Бележила сам скоро све што су
рекли. Дође ред на генерала да прозбори. Слушам га и слабо га разумем, а мислим и остали.
Ипак се ту ради о нечем другом. Ту је поплава речи са мало садржаја, изговорених на неки
надмен начин. На врх ми језика да му кажем: силази генерале са те умишљене висине. Није
ово ЈНА него српска војска, а пред тобом су Срби којима мораш положити рачун. Он је
избегавао директне одговоре. На овом састанку сам сазнала више о Жепи, о доста необичном
положају овог муслиманског насеља. Они ту живе као у некој енклави која деценијама слабо
комуницира са околином. Између себе се удају и жене. У котлини је која је само уским
пролазом спојена са околином а у том пролазу десно и лево су пећине. Ја тамо нисам никада
била, ово су моја сазнања са тог састанка и из разговора са војницима. Чуло се од старијих
људи, да за време Другог светског рата немачки војници никада нису ушли у Жепу.
Слушајући о Жепи замишљам је као неку клопку, а нажалост и била је за наше борце. Пошли
су тенковима чије топовске главе заједно са топом имају већи пречник и нису могле уопште
да се окрећу, а у пространим пећинама дочекани су наши борци свим могућим муслиманским
наоружањем, чак и огромним камењем које је било ефикасно на овом терену. Паљани тврде
да су људи из Хан Пијеска упозоравали да се тенковима тамо не може прићи, али упозорења
су била узалудна. Спомињала су се и имена официра који су тако неодговорно водили ову
операцију. Што се тиче питања упућених мени, сводила су се на истрагу коју мора
Председништво да преузме и да постави питање одговорности. Људи који су били присутни
траже поновни састанак за седам дана и комплетан извештај од војске. Гверо тражи дужи
рок, и на крају, договорили смо се да тај састанак буде за 14 дана. Известила сам
Председништво о свему. Након дванаест дана подсећам генерала Гверу на састанак, а он ми
вели да му не пада на памет да иде и да се некоме правда. Типично за комунистичке генерале
који умишљају да њихово време још траје. Ипак је тада још трајало, посебно када је у питању
војска. Ту се није радило о идеологији, него стеченим навикама, да не одговарају. Овде се

94
ради о непрофесионалном и траљавом послу који је плаћен десетинама и десетинама
људских глава. Њима не пада на памет да ти људи имају право да истражују узрок погибије
својих најмилијих. Отишла сам сама на заказани састанак и пренела сам поруку Председника
Председништва, врховног команданта, да се случај Жепа испитује, у шта ја нисам била
убеђена, а поступак Гвере нити сам могла, нити желела да правдам. Много касније, од тог
догађаја прошло је више година, у фебруару 1998. године за време моје посете Председнику
Француске, Шираку, срела сам се са човеком који је требало да учествује као обични војник у
борби за Жепу и који је видевши ситуацију побегао из тог кланца где су толики војници
изгубили живот. Чула сам од њега и још неке поражавајуће податке. Трагедија на Жепи је
заташкана, а није се ни могла заташкати да то није желео сам врх, Радован и Момо. Неки су
људи тамо послани да изгину.

16. МОЈЕ МЕСТО МЕЂУ ЗЛОЧИНЦИМА И СВЕДОЦИМА

Председништву БиХ били познати логори за Србе али њих не суде


Мене суде јер нисам знала а требала сам знати
Никада нисам присуствовала преговорима, тзв. џентлменским споразумима
Радован: „Важно је да постојимо, макар не радили ништа“
Алијини експерименти Маркале 1 и Маркале 2
Холингворт: „Она је задња особа којој би се смело судити“
Предложила сам да Сарајево добије струју и воду
Све је урађено, струја није дошла – није дозволио Алија
Алијине злочине и лукавства толерисао Запад

Живот у „Кикинди“ одвија се устаљеном рутином. У ратним условима, условима


несташице, Чворо се одлично сналази и релативно добро нас храни. Покушава да помогне
при смештају избеглица, већином из Сарајева. Од њих сазнајемо о тужној судбини Срба у
нашем граду. О хапшењима, убиствима, „ самоубиствима“ која су инсценирана, а ради се о
бацању људи са виших спратова. Таква би била судбина моје мајке да је остала у свом стану.
Успела је да изађе из Сарајева Гордана Бесаровић, супруга др Драгана Бесаровића који се две
недеље после појавио на Палама у белом мантилу. То је било добро организовано бекство. У
кругу болнице појавила су се кола у која је он ушао и довели су га на Пале. Како је увек за
себе говорио да „зна и шта цар руча“, што је било и тачно, тако је био и одлично информисан
о свим збивањима у граду. Након дирљивог сусрета са њим у ресторану „Кикинда“ када се
појавио, као да је дошао са оног света, било је и суза радосница што смо живи, што ето
уживамо ту у овом сусрету и причи. Причао нам је о понашању наших колега, другова,
„пријатеља“ Муслимана и Хрвата. Била су то поражавајућа сазнања. Од њега сам први пут
чула, а касније су многи потврдили, да Сарајевом круже кола без регистрације из којих се
насумице пуца на пролазнике а оптужују се Срби. Смрт долази са брда, тако су говорили, а
све здравствене установе, па и болница из које је Драган управо стигао, пуне су оружја,
муниције и муслиманских бораца, који под заштитом ознаке црвеног крста гранатирају
српске положаје. Гордана је умрла, а за њом и Драган, обоје у избеглиштву, брат Вељо му се
убио, такође у избеглиштву. Са Драганом сам друговала од основне школе. Нека му Бог душу
прости. Срећа, живи су им синови у Београду.
Сећам се и добро ћу памтити 2. јуни 1992. године када ми је дошао новинар
Глигоревић. Исприча ми скоро невероватну причу о дешавањима у Брадини и околини где је
муслиманска власт организовала неколико затвора, али и логора за Србе. У то време, знала
сам за неке њихове злочине у Сарајеву, али могло се и очекивати након искуства из Другог
светског рата, да ће зло захватити и Херцеговину и можда ту кулминирати у својој страхоти,
што се и десило. Глигоревић ми набраја презимена људи које хапсе, затварају и злостављају у
стари брадински тунел одакле их распоређују по логорима. Све позната презимена породица
које су страдале и за време усташке владавине НДХ. То су деца и унуци оних који су

95
оставили своје кости по херцеговачким јамама и безданима. Касније, када сам располагала
документацијом о тим догађајима из нашег документационог центра, из завичајног друштва
Херцеговаца у Београду а и у разговору са онима који су размењени или на неки начин
пуштени на слободу, било је јасно да је поубијано по десет, петнаест али и више чланова
једне породице, тј. са истим презименом. Најчешће се спомињу Куљани, Глигоревићи,
Мркајићи, Мрдићи и други. Неке су жене биле пред породом, било је дечице а и старих људи
од осамдесет и више година. Све ми је то познато из времена усташке НДХ, и ова презимена
жртава, и тада су страдале те породице, али и џелати припадају породицама чији су чланови
убијали Србе за време Другог светског рата. Значи хоће да заврше посао који по њиховом
схватању тада није завршен. (Овде не располажем документацијом, наводим имена по
сећању, и нека ми опросте породице које су страдале а нисам их овде споменула).
Након ових сазнања о страдањима у Брадини и брадинском тунелу, истог дана сам звала
пуковника Хогланда. Не сећам се да ли сам у Штабу УНПРОФОР-а нашла њега или неког
другог, у сваком случају они су обавештени и обећали су да ће испитати тај случај и тачност
информације следећи дан и обавестити ме. За два дана су ме обавестили да су дошли пред
Брадину до контролног пункта где су заустављени од муслиманско-хрватске војске или
територијалне одбране који су негирали да нешто слично томе постоји. Била сам убеђена да
су плави шлемови преварени и инсистирала сам да они лично оду до брадинског тунела.
Поновило се исто, само што су ми из Штаба УНПРОФОР-а овај пут рекли да и они мисле да
нешто постоји, јер су добили исти одговор од истих људи који су их скоро силом зауставили
и спречавали да иду даље, а изговор је био да је цео терен и пут до тунела миниран. Крили су
Србе у тунелу и држали их у страховитим условима, неки старији су ту и умрли. Од Брадине
до Чапљине отварали су логоре и затворе за Србе. Овде ћу навести само неке по мом сећању,
најчешће се спомиње у Коњицу фискултурна сала Мусала и школа у Бутуровић Пољу, Тарчин
- силос, Челебићи и логор Дретељ. То су већи објекти, а било је и много приватних затвора. У
овој херцеговачкој регији, на истом задатку, уништавања српског народа, одлично су
сарађивали Муслимани и Хрвати, посебно у току 1992. године. У неким од ових објеката
држани су људи више од две године без икакве истраге. Према магнетофонском снимку
Седнице Председништва БиХ од 26.4.1994. види се да је то познато члановима
Председништва БиХ. Под тачком 7 расправља се о логорима и затворима за Србе и сам Алија
Изетбеговић спомиње 222 затвореника на сарајевском аеродрому и већи број у Храсници.
Након дуготрајних патњи, више од две године, и чланови Председништва се слажу да би
требало процесуирати случајеве и сматрају да је крајње време за то. У дискусији учествује и
Мирко Пејановић, члан Председништва БиХ за време рата, Алијин „Србин“, коме је две
године познато такво стање. Председник Председништва Алија Изетбеговић каже, „... нисам
сигуран да су они криви у правом смислу ријечи... тако је, то су концентрациони логори у
ствари, заправо сабирни центри – то су сабирни логори. Нису ту људи криви у правом смислу
ријечи. То је мјера, то је оно што кажу, мјера за мјеру...“. До овог записника седнице
Председништва БиХ дошла сам у Шевенингену. Добила сам га, као и неке друге записнике од
једног Хрвата. Мој адвокат је то предао тужилаштву, али њима не пада на памет да оптуже
цело Председништво БиХ а могу само на основу тог записника. Ја сам осуђена за оно, како у
оптужници пише, што сам требала да знам на основу моје функције, а нисам знала. А Алија и
други чланови Председништва БиХ знају да логори за Србе постоје већ две године, па према
дискриминаторском приступу тужилаштва и селективној правди суда, они не одговарају. Ја,
која до 1994. године нисам знала шта значи реч Кератерм, Омарска, ја сам одговорна у 1992.
за постојање тих логора где су држани муслимани два месеца, а Србе држе две године. За
Кератерм, Омарску и Трнопоље морала су знати два министра, министар правосуђа и
министар полиције, они које је Радован називао својом десном руком. Знали су они које су ти
министри обавештавали по службеној дужности, а то су Председник Председништва и
Председник Скупштине. Не верујем да су људи на Палама имали појма у то време, лето 1992.
године, шта се дешава у западном делу Републике, који је био одсечен од источног дела.
Знали су они који су били у могућности да слушају CNN и BBC, а то су били само ретки и

96
повлаштени који су имали јаке агрегате и сателитске антене, што је била реткост, а струје
уопште и није било на целој територији. Питала сам једном Радована, када сам чула за
затворе и логоре за Србе у Херцеговини и Сарајеву, да ли и ми имамо тако нешто на нашој
територији. Тада ми је он објаснио да имамо ратних заробљеника који се одмах на борбеној
линији размењују за наше борце. Ту је било проблема што муслиманска страна није била
много заинтересована за размену. Код њих се водила политика „што више жртава, што више
несталих“ како би изазвали сажаљење у западном свету, мржњу према Србима код својих
сународника и сатанизацију Срба у међународним размерама.
Ове информације које сам добила од новинара Глигоревића о догађајима у Херцеговини
и моје ангажовање око тога, а то је било 12 дана након мог изласка на Пале, определило је мој
целокупан даљи рад. То је и озваничено на седници Председништва од 6. јула, када сам у
расподели послова између чланова Председништва била задужена за: питање избеглица,
хуманитарну помоћ и збрињавање становништва, контакт са Српском православном црквом и
другим верским институцијама као и контакт са УНПРОФОР-ом, осим ратних питања.
Такође, на истој седници одређена сам за члана групе за преговоре са хрватском националном
заједницом заједно са Караџићем и Кољевићем. Никада нисам присуствовала тим
преговорима, а било их је више. Ове преговоре и договоре називао је Радован „џентлменским
споразумима“ који су завршени „Олујом“ све до Бањалуке.
Председништво једне државе, свугде у свету, озбиљна је државна институција, као и
скупштина. Тако би требало да је и код нас. И сваки задатак, задужење, обавеза који се
поверавају појединцу или некој установи, требало би да буду достављени у писменој форми.
То би била решења, налог државе да се одређени посао обави. Такав поступак био би
обавезујући и за институцију која издаје решење и за онога који прима решење. Далеко од
тога да се то тако радило, јер таква процедура подразумева обавезу и одговорност, а то је оно
што је потпуно страно Председнику Председништва који је на једној седници рекао: „Важно
је да постојимо макар ништа не радили, јер Председништво је симбол државности“. Управо
због таквог приступа пљуштала су различита задужења, именовани су различити специјални
саветници, формирано је стотину комисија без вођења рачуна да ли све то функционише. Све
више сам се интересовала за питање избеглица, а потребе су у тој области биле огромне.
Затим, све више се људи мени обраћало у вези са члановима породице, који се налазе негде у
безбројним сарајевским затворима. Надали су се, а и ја, да се ту може нешто учинити уз
помоћ УНПРОФОР-а, тада је био и актуелан пролаз јеврејског конвоја преко наше територије
за Сплит и евакуација католичког Теолошког факултета из Сарајева за Брач. Многе
хуманитарне организације тражиле су савет и директну помоћ при прелазу хуманитарних
конвоја. Убедила сам одговорне у УНПРОФОР-у да треба заједно да радимо на отварању
Сарајева, јер је Алија, управо он, направио логор од града. УНПРОФОР се јако ангажовао и
након два месеца упорног заједничког рада, када су већ били одређени пунктови прелаза и
обезбеђено све за њихово функционисање, Алија Изетбеговић лично је целу акцију покварио.
Свакоме је било јасно да он жели гетоизацију Сарајева, како би могао изводити своје сатанске
експерименте на становницима града. Најчувенији његови експерименти су Маркале 1 и
Маркале 2, ред за хлеб итд. За ове своје „лабораторијске“ манипулације, где је жртвовао
становнике Сарајева, оптуживао је Србе, а и настојао је да на тај начин помогне директно
укључење НАТО у босански сукоб. Све му је пошло за руком зато што је Запад потпуно
свесно прихватио лаж и превару као истину.
Конвој хуманитарне помоћи за Горажде, које је већ под муслиманском влашћу, доживео
је потпуни неуспех. Када је Лари Холингворт дошао у Босну, послат из Женеве и задужен за
доставу хране изолованим подручјима, успоставио је одмах везу са мном. Овај пут било је
потребно све добро планирати, да се не би поновила судбина претходног конвоја. Набавка
хране и робе није био проблем када се ради о међународним хуманитарним организацијама
као и техничке могућности транспортовања, али најтежи део посла и најрискантнији, остао је
да га ја обавим а то је да шлепери са најмање 14 људи из УНХЦР-а прођу безбедно нашу
територију. Није за мене проблем добити дозволу за пролаз из Главног штаба ВРС, али на

97
терену је друга ситуација. Треба проћи неколико десетина наших контролних пунктова. Да
претпоставимо да ће они поштовати издате папире, али шта се може десити између пунктова,
тога се највише плашим. Ко све крстари наоружан по терену. Неизвесно је. Могу их побити.
Можда ће то урадити муслимани да би оптужили Србе. Није искључено и то, јер о овом
конвоју, као великом подухвату, много је било говора у међународним медијима, а најлакше је
било у то време за све оптужити Србе. О томе је и Лари говорио и писао. Рекла сам Ларију за
два српска села на том путу која гладују, изоловани су, као и два муслиманска села. Ја сам му
дала те податке не условљавајући ничим сигуран пролаз. Нисам знала да је моје
неусловљавање произвело неки посебан дојам. Ваљда је то било у тим временима необично,
али ја то никада нисам радила. Након можда две до три године, на основу разговора са
Ларијем, новинар Мартин Бел написао је књигу под насловом „Сретан Божић господине
Холингворт“ у којој је доста простора посвећено мојој сарадњи са Ларијем. Све је било врло
позитивно. Овај човек је чак и доставио своје мишљење Хашком трибуналу о мом деловању,
јер сарадња око конвоја била је управо у времену на које се односи оптужница, тј. до краја
1992. године. Запамтила сам реченицу из тог писма „То је задња особа којој би се смело
судити“. Хвала му као и другим честитим људима који су рекли истину. Али, да ли је истина
циљ Хашког трибунала? Конвој је у свим етапама постигао циљ. Храна је достављена и за
два српска и два муслиманска села. Ја најбоље знам колико је у овом подухвату било среће,
боље речено Божије помоћи.
Размишљала сам о наредној зими и предложила Председништву да ми иницирамо да се
Сарајеву обезбеди струја и вода. Сви су показали велико разумевање и препустили ми да
радим на томе. У том случају била би снабдевена и цела регија, значи и Пале, где месецима
није било струје осим оне преко агрегата, а и са водом је било тешко. Али најважније је да
Сарајево, односно грађани, преживе зиму и да Изетбеговићу онемогућимо да приказује свету
Сарајево као град-мученик. Припреме за овај комплексни пројекат дуго су трајале јер ту су
обавезно морали бити укључени утицајни људи из УНПРОФОР-а, који ће прво морати да
убеде и ангажују Алију за овај подухват, а то је тек почетна фаза. Што се тиче струје, ту мора
бити координације између хрватске, српске и муслиманске стране и УНПРОФОР-а. Извор
струје је у Херцеговини и то држе Хрвати, преносници прелазе преко наше територије, а
склопка је у Сарајеву, боље речено у Алијиним рукама. Најтежи део посла требало је обавити
на далеководима који су оштећени услед ратних дејстава. Са наше стране било је и раније
покушаја да се изврше оправке, али након што су муслимани снајпером усмртили нашег
мајстора, мало ко се усуђивао да се попне на далековод. Оформили смо групу мајстора из сва
три народа који су се истовремено пењали. Утрошено је доста труда и времена док се дошло
до таквих решења која су била функционална. Срећно је посао завршен. Хрвати су пустили
струју преко исправних далековода, али је изостала задња фаза, тј. укључивање склопке, што
је забранио Алија. Струја није дошла у град, јер се то није уклапало у зликовачку ратну и
политичку стратегију Алије Изетбеговића и тако је цела регија, па и Сарајево, остала још
једну зиму без струје. Ове податке, о разлогу неуспеха нашег заједничког рада, добила сам од
УНПРОФОР-аца који су били ангажовани. Ово је већ други пут да лично Алија спречава да
дође до позитивних решења од општег значаја. Тако је било и са седам прелаза преко којих
би се могло слободно излазити и улазити у град уз контролу муслимана и УНПРОФОР-а.
Након напорних договарања и коначног решења, када су из Штаба УНПРОФОР-а послали да
потпише тај документ, он је одбио. Све те његове марифетлуке, лукавства и злочине
толерисао је Запад, а САД, не само да су толерисале него су и активно подржавале такву
политику.

17. МОЈА БОРБА ПРОТИВ БАНДИТА И ПЉАЧКАША

Пара има за Радованов џеп али не за истину у светским медијима


Радован: „Ми немамо за то пара, а истина ће доћи на видјело“
Највећу новчану помоћ из Швајцарске преузео Караџић

98
Мићо Којић дао Радовану 150 хиљада ДМ али није добио потпис
Из источног дела Републике Српске много младића је побегло у Србију па су на та ратишта
пребацивани Крајишници
Поново сам на Грбавици која је постала полигон за одстрел
Шаза снајпериста
Батко пљачка под патронатом Момчила Мандића
Нисам знала шта је етничко чишћење

На једној седници Председништва, непосредно након мога изласка на Пале, питала сам
да ли ми имамо новаца да ангажујемо неку страну агенцију за односе са јавношћу. Неко је
морао саопштавати о трагедији Срба у Сарајеву, о логорима у Херцеговини, масакрима
српских села у источној Босни. Имали смо поуздане информације из прве руке. За ово ме
највише мотивисао један телефонски разговор са Мирославом Лазанским (ја сам му тетка).
То је био један од задњих разговора са њим, док сам још била у Сарајеву. Често ме је звао,
храбрио. Био је брижан за целу породицу. Он ми је тада рекао да је медијски рат против Срба
већ започео и да се већ унапред припремљени сценарио остварује. Слушајући га, мени је тада
било много тога непознато и несхватљиво. Први пут чујем да се може све урадити, да онај
који убија испадне жртва, а стварна жртва се приказује као убица. Да тако нешто могу
зликовци да ураде или нацисти, то ми некако иде у главу, али да можеш да наручиш лаж и да
је пласирају као истину и да постоје установе којима је то делатност, које то наплаћују, нисам
могла да прихватим. Док је Мирослав објашњавао тај „напредак“ или „достигнуће“ у
новинарској професији, сетила сам се како су Хитлер и његови јатаци припремали своју
јавност за уништење Јевреја. Све што није било добро, а многе ситуације су и инсцениране,
за то су оптуживани Јевреји. Пошто је то постепено дозирано, прво мало а онда у огромним
количинама, људе су заиста убедили да су Јевреји криви за све, па и за елементарне непогоде.
Из овога се извлачи закључак: само да њих нема био би рај на земљи. Према томе, Хитлер
каже: треба их уништити и урадише то са шест милиона невиних Јевреја. Исти је метод
употребљен и у овом рату на територији бивше Југославије. Али овде у сатанизацији Срба
учествује цео свет, међународна заједница, и није један човек рекао да их треба уништити,
него цела ратна светска машинерија НАТО напада један мали народ. Ова сличност са
нацистима и ужасна диспропорција у сили, злочин је огромних размера. Разлика је само у
томе што су се Срби бранили, али се нису одбранили.
Како рекох, много тога ми је било нејасно у Мирославовом објашњењу, али сам
схватила да је озбиљно, јер знам да он не би паничио без разлога, зато сам и тражила од
Председништва да овом проблему посветимо пажњу и да што пре нађемо паре за такав
ангажман. Чудило ме је да само ја о томе говорим, а сви они из Председништва, осим
премијера и мене, бораве доста у иностранству и ван мировних преговора. Није могуће да
ништа не знају о ономе о чему ми је Лазански причао. Преко овога се недопустиво брзо и
неодговорно прешло. Радован је то сумирао у једној реченици: „Ми немамо за то пара, а
истина ће доћи на видјело“. Већ тада су Радован и Момо располагали великим новцем који
није њихово власништво, а што се тиче истине и данас се боримо за њу и нико неће да је чује.
Обојица, али и Кољевић, били су тада у контакту са нашом дијаспором, просто не могу да
верујем да они не би преузели на себе ту обавезу и да је финансирају. Ово ми није јасно. То
би била права помоћ, а не давање помоћи у кешу, у Радованов џеп.
Управо негде у августу, дође један наш човек из Швајцарске, затекла сам га код
Крајишника. Нисам имала намеру да их прекидам и хтедох да изађем, али ме Крајишник
замолио да останем. Човек је донео списак имена Срба који су долазили у различитим
временским размацима у посету нашим људима у Швајцарску, обично је то било по њиховом
позиву, да их упознају са дешавањима у земљи. Често су по њима слали новац у отаџбину да
помогну странку или за неку наменску потребу. То је био дугачак списак оних који су
преузели новац и својим потписом то потврдили и нема сумње да су тај новац предали да се
наменски потроши. Све је било јасно и регуларно до једног, највећег новчаног износа, који је

99
преузео Радован Караџић, а одбио је да потпише, још их је изгрдио како могу од Председника
да траже потпис. Ипак човек инсистира на потпису, јер мора правдати тај новац. Када смо
рекли Радовану да би морао да потпише, рекао је да тако нешто никада није потписао, нити
ће то чинити и у будуће. То је рекао у Крајишниковом и мом присуству. Да му је то била
навика и пракса показао је још један случај којем сам такође била сведок. Мислим да је то
било 1994. године у Бијељини где је одржан састанак хуманитараца, те су се ту окупили
представници многих хуманитарних организација из дијаспоре. Међу њима и Мићо Којић из
Франкфурта, честити и врло пожртвован човек. У том удружењу било их је више таквих.
Били су добри организатори и посвећени послу који су обављали за српски народ. Не могу да
не споменем овде др Рунда, господина Чајића и многе друге и нека ми опросте што их свију
овде не спомињем, јер су они заслужили и више од спомињања. Ја нисам присуствовала
састанку хуманитараца у Бијељини, а Радован јесте. Дан после састанка дошао је Мићо Којић
у мој кабинет, забринут, моли да му помогнем и објашњава да је у Бијељини дао 150 хиљада
њемачких марака Радовану и припремио је потврду да му потпише. Овај је узео паре и рекао
да он не даје потписе на потврду, нека му потпише Митар Радовић. Овај човек, колико је
мени познато, био је шеф сале, за време рата, негде на Палама. У времену о којем говорим,
био је носач Радованове ташне и измицао и примицао столицу тамо где Радован седи. Потпис
тог човека не значи ништа и Мићо моли да му ја потпишем. Желела сам да му помогнем јер
тај човек заслужује сву нашу захвалност и поштовање, али такву услугу нисам могла да му
учиним. Саветовала сам му да оде на Пале и поново тражи потпис Председника. Не знам
како се то завршило. Иначе ми је Мићо рекао да му је познат тај Радованов манир, разговара
дуго са људима, али када прими новац, одмах прекида разговор са образложењем да му се
жури. То су и други причали који су били у сличним ситуацијама. Радован Караџић је изнад
свега волео новац, али онај до којег се дође на лак начин. На ову тему има много сличних
прича, али ја овде говорим о ономе о чему могу сведочити.
Ослобађање Посавине тј. пробој Коридора, односно повезивање западног дела
Републике са источним делом, десио се, чини ми се, за Видовдан 1992. године. Доста је о
томе војном подухвату писано, а од неких учесника слушала сам како се одвијала та
операција. Многи стручњаци сматрају да се, у поређењу са другим операцијама, једино овде
водио прави класични рат са употребом различите ратне технике. О значају ове операције за
живот и функционисање наше Републике, излишно је говорити. Сада смо имали државу у
једном комаду. У овом пробоју учествовали су наши команданти од ауторитета и срчани
српски војници Крајишници, а мотивација, да се то, што је изгледало тада немогуће, уради,
била је огромна. Између осталог, и умрлих дванаест беба, које сви добро памтимо, посебно
Бањалука и цела Крајина. Умрле су бебе јер су УН забраниле прелаз авиона који би допремио
кисеоник неопходан у критичном тренутку да остану живе на овом свету. Ето, и то је могуће
да се деси. Само да тај грех носе УН на својој души, неопростиво је, а носе много више,
савијају се под теретом неопростивих грехова. Да ли ће се икада исправити, велико је
питање!
Тако су нас Крајишници обрадовали Коридором, својим великим успехом. И касније,
где су предузимане веће ратне операције, као у источном делу. нпр. борба за ослобођење
Горажда, затим одбрана Нишићке висоравни и Трескавица, увек су пребацивали војнике из
Крајине. Имала сам поверења у те борце, веровала сам у њихов патриотизам и њихову
храброст. Из источног дела наше Републике, много је младих људи побегло у Србију и то је
била константна појава за време рата. Осим тога у Херцеговини су велика пространства
насељена малобројном популацијом. И после рата обилазећи касарне на целој територији
Републике Српске стекла сам утисак да је све било боље организовано у Крајини. Увек ми се
свиђала њихова отвореност и непосредност.
Пробој Коридора, или, како су га звали, Коридора живота, ишао је ширином 7-8
километара, али негде на неким местима и уже, 6 километара. Како је тада урађено, остало је
до краја рата а и у миру. Не могу да критикујем јер знам да је то била тешка војна операција,
али ипак је требало у самом почетку операције, одредити једну разумну и функционалну

100
ширину територије. Иако дуго, дуго овај део уз саму реку Саву није био безбедан, ипак је
континуитет територије Републике Српске значајно и за време рата, а и касније, олакшао
живот људима и унапредио нашу политичку позицију. Коридор је обухватио и врло плодно
земљиште. Нажалост, ова предност није искориштена јер је насељавање Посавине ишло врло
тешко. Срби који су управо пред сам рат бежали из тих крајева пред продором војске из
Хрватске, и када се догодила трагедија у Сијековцу, а о чему је већ било говора, ретко су се
враћали. По порушеним кућама види се да су се ту водиле тешке борбе.
Ослобођена је Грбавица, део Сарајева где сам некад живела. Мислим да се то десило
крајем јуна или почетком јула 1992. године. То се дуго и очекивало. Још док сам била у
Сарајеву, неки наши људи са територије која је била под контролом наше војске, јављали су
се мени телефоном, храбрећи ме да издржим и да ће наши војници за 3-4 дана ући у
Грбавицу. Дуги дани су пролазили, прошло је и месец и по мог живота под гранатама, а то се
није десило. Пре Другог светског рата управо на Грбавици се завршавала периферија града и
према Илиџи су биле само пољане. Иза рата, ту је почела стамбена изградња и у том правцу,
према сарајевском пољу, издуживало се Сарајево, а нигде се није проширивало, јер је
уклештено међу брдима. Тај нови део града између брда и Миљацке на западној страни,
назива се Грбавица 1 и Грбавица 2. Дакле, ми смо преузели контролу над Грбавицом 1 и
делом Грбавице 2. Борили су се за своју Грбавицу момци из тог краја у саставу сарајевско-
романијског корпуса, а они други из структура СДС-а формирали су цивилну власт.
Непосредно после тог догађаја, отишла сам на Грбавицу са које сам 22. маја побегла. Многи
људи, мени познати и драги, живели су у том делу града. У близини била су три факултета,
тако да су професори и сарадници ту добијали станове. Ту је био и мој факултет, само са
друге стране Миљацке која није нама припадала, али станови колега били су већином на овој
страни. Журило ми се да се са њима што пре сретнем, да видим како су прогурали и
преживели три ратна месеца. Убацила сам у кола и неколико кутија са храном, јер је била
несташица. Прво сам отишла у мој небодер. У приземљу је смештена полиција а и нека
цивилна канцеларија. Распитујем се за колеге, пријатеље и покушавам да их пронађем.
Полиција ми у томе помаже. За овај пут тражила сам прво мог колегу физичара, академика
Крунослава Љољу, затим службеницу факултета Ћериму Мујачић и моје пријатеље инг.
Муниба Бисера и његову супругу Зорицу. Али првог којег сам угледала био је драги Шера,
без чије племенитости и пожртвовања, ја не бих могла опстати и преживети са мојом мамом
оне месеце када је рат започео. Наравно, да сам након загрљаја, љубљења и суза радосница
што смо живи и здрави, одржала свима присутнима говор о Шериној доброти. После тога,
цело време рата, Шера је био ауторитет у том крају и до његове речи се држало. Али не само
зато што сам га ја таквог представила, него зато што су га и други као таквог упознали.
Дошао је и Крунослав и Ћерима и сусрети су били дирљиви а захвалност Богу, за још један
дан живота, велика. Седели смо сви заједно у једној просторији коју ми понудише за ту
прилику. Распитивала сам се да ли их неко узнемирава. Нудила сам им ако желе да пређу на
другу страну Миљацке, да ћу им ја то омогућити. Међутим, сви су желели да остану у својим
становима. Ратно је стање, бринула сам се за њих, а то сакривам да их не узнемирим.
Договорили смо се на који начин да ме обавесте ако се осете несигурним, а са друге стране,
обећала сам да ћу Драгана често слати да их обиђе. Тако је и било цело време док сам била на
Палама, а и касније, у току наредних ратних година, Грбавица није престала да буде место
мога интересовања. Оно што ме је посебно бринуло, а и становнике Грбавице, јесте
снајперска ватра која је константно отварана са друге стране реке, где су се налазиле високе
зграде. За снајперисте са непријатељске стране у наредним годинама Грбавица је
представљала полигон за одстрел. Са крова зграде хотела „Бристол“ имали су ситуацију као
на длану. Могли су да прате мету у покрету целом дужином насеља. На знам какву сам ја
срећу имала јер сам често долазила ту, а како се касније показало, имали су и обавештења
када сам на Грбавици. Наши су предузели и одређене превентивне мере. Неким улицама био
је забрањен пролаз, а војничка ћебад обешена преко оштећених електричних каблова
спречавала су видљивост. Много је људи изгинуло на Грбавици од муслиманског снајпера,

101
али не само на Грбавици, него у ширем подручју сарајевске регије која је припадала Србима.
Колико је само деце изгинуло. Без обзира о чијем се снајперу ради, не могу да замислим
људско чељаде да прати дете у покрету, у игри и одузме му живот. Ипак је тога, нажалост
било много и врло организовано. Једну екипу жена снајпериста водила је Шаза Дреца,
професор Архитектонског факултета у Сарајеву, која је пре рата учествовала на такмичењима
из ове спортске дисциплине. Окупила је неколико жена, имала је своју екипу, она их је
подучавала и те жене, поред других, сејале су смрт по Грбавици, али и на другим местима где
је требао сигуран погодак. Гађале су оне и по муслиманском делу Сарајева, када је требало
усмртити неког виђенијег Србина или провоцирати мржњу према српском народу.
Становници Грбавице су херојски издржали све ратне недаће па и снајпер Шазе Дреце и
њене екипе.
У јулу месецу 1992. године имала сам састанак у Лукавици са високим представником
УН за избеглице госпођом Садако Огатом. Чула сам за њу али нисам имала прилику да се
раније сретнем са њом. На раскршћу, где се одвајају путеви за Требевић, Грбавицу и
Лукавицу увек је било много света. Није било редовних аутобуских линија и већина људи се
надала да ће наићи неки комби, камион или слично, да их поведе у жељеном правцу. То место
има велику предност јер је брдом заштићено од снајпера и врло је фреквентно. Препричавају
се актуелни догађаји, постижу се разне врсте договора. Ту се заказују и пословни састанци.
Млади људи угодно ћаскају, смеју се, докони су и чекају да их неко повезе. На том раскршћу
и ми успорисмо кола да видимо има ли некога познатог. Управо ми маше једна група људи и
ја изађем из кола. Одмах су прешли на ствар. Ја очекујем да нешто траже за себе, али они
имају другу тему. Причају о догађајима на Грбавици, а они су Срби. Према њиховом
казивању, опасно је за људе несрпске националности живети у том делу града. Казали су ми
да неки Батко са неколико сличних њему, упада ноћу у хрватске и муслиманске станове и
одводе мушкарце. Неке од њих, иза тих догађаја нису више видели. Они пљачкају и уцењују
људе. Срби који су се томе супротставили постали су мета тога манијака и његове дружине.
Нико га не познаје. Он није са Грбавице и није из Сарајева. Опљачкане ствари носе у неки
мотел где им је магацин. Помислих, можда су и неке моје ствари ту. Када сам била на
Грбавици нисам ни отишла да видим свој стан. Једноставно сам штедела себе од непотребне
секирације, а неки људи су ми рекли да је боље да не идем. Касније сам сазнала да ми је стан
опљачкан, све осим неке дрвенарије. Нисам томе придавала неки значај, јер напуштајући
стан 22. маја била сам сигурна да се више никада нећу вратити. Све што је остало за мене
није имало никакву вредност. Оно што ме је болело, вређало и што је било присутно цело
време рата, јесте пљачка, и то да раде Срби. Ако је пола овога, што су ми људи на раскршћу
рекли тачно, онда је то страшно. Онда је ту локална власт заказала. До 11 часова, када имам
састанак са Огатом, имам пуни сат и за то време морам нешто учинити. Уместо у Лукавицу,
на раскршћу окренем на Грбавицу и право у зграду општине. Није било председника
општине, али није ни важно, други су се брзо скупили. Испричам им зашто сам дошла и
питам их да ли је то могуће да се таква зла допуштају. Они шуте. По њиховим погледима и
понашању не остављају ми ни труна наде да помислим да сам криво информисана. Ја никога
од њих не познајем. Живела сам у том крају 15 година, како то да нема никога познатог, а сви
су неки функционери СДС-а. Гледам те фаце и мислим се зашто тако упорно шуте, а погледи
им нису ни мало пријатељски према члану Председништва. Питам их ко је Батко. На
спомињање тог имена они се и уплашише. Закључила сам да су ови људи потпуно недорасли
ситуацији, а представљају власт. Помислила сам да су ови људи раније били неки мали
шарафићи у месним заједницама и нисам се преварила. Питам их ко им је председник
општине. Споменуше његово име. Он је лекар који се бави трговином лекова, заступа неку
фирму, Црногорац је. Ја ту у општини нисам ништа постигла, али сигурно ће имати неког
ефекта то да је члан Председништва упознат са догађајима које су они очито скривали и
одмах ћу упознати Председништво и тражити одговорност, што сам и учинила. Иза тог
кратког састанка у општини одем у штаб територијалне одбране у намери да разговарам са
Зораном Витковићем. Све ми је потврдио. Батко је Црногорац, има своју банду која пљачка и

102
има неку подршку од неког ауторитета. Том приликом испричао ми је о магацину где лагерују
те опљачкане ствари. Вели да је за магацин надлежан Момчило Мандић, тадашњи министар
правосуђа. Док смо ми разговарали упадоше у просторију 4-5 наоружаних младића. Један од
њих је онизак, широк, на глави му шајкача са кокардом, навукао је до обрва. Мене гледа
погледом пуним мржње. Одмах сам кренула а Зоран ме испрати и рече да је то Батко.
Упозоравам Зорана да је све тешко и преозбиљно и предочавам му последице понашања ових
људи, које ће сносити сви, а најмање они. Мој савет је био Зорану да покушају да га затворе
пре ноћи, а ја ћу у међувремену сазвати састанак Председништва. По Батковом понашању се
видело да је добио информације из општине, да је мени све познато. Требало је нешто брзо
урадити, јер док се ја вратим из Лукавице на Пале, можда ће бити касно да се изда налог за
његово хапшење. Није ми пало на памет да главни на Палама већ то знају и да толеришу
нешто што се не може толерисати. Идем на састанак са Огатом, али о томе не размишљам,
сада ми је тај састанак само губљење времена у поређењу са свим оним што треба предузети
да се заустави зло на Грбавици. Док сам на састанку, послала сам Драгана да тражи Војводу
Алексића, који је држао линију на јеврејском гробљу. Са њим могу о свему разговарати, у
њега имам поверење, он ће наћи начина да стане Батку у крај, ако то неће власт. Осим тога,
пре рата је становао на Грбавици. Нисмо успели тај дан да се видимо али сутра јесмо.
Са таквим мислима, ушла саму салу где је требало да се одржи састанак са високим
представником У Н за избеглице. И она је закаснила. Ушла је у салу са пратњом. На њој
кацига и заштитни прслук који због њеног малог раста иде и преко колена. Вели да је недавно
стигла у БиХ и поче оштрим тоном да ме упозорава на етничко чишћење несрпског
становништва на просторима које контролише српска власт. Данас, како би се народски
рекло, и неписмена бака зна шта је етничко чишћење, али тада ја, члан Председништва,
нисам имала појма о чему то она говори. Када је она без прекида наставила да описује ту
појаву, ја то препознајем. Мислим се, коме ти то говориш о етничком чишћењу, па нико то
боље не зна од мене и то различите варијанте, тј. изазвано различитим мотивима. Па ја сам то
на своје очи гледала 1941. када су усташе, пет породица Плавшића и Живковиће са децом и
старим мојим ђедом, који је тада имао 80 година, накрцали на воловска кола па до воза и
теретних вагона и право у концентрациони логор Славонска Пожега. У мојим очима, у мом
сећању остало је то забележено, госпођо Огата. И када сам у марту месецу 1992, године
видела опет Србе, сада у тракторима, како беже да спасавају животе, нисам знала да се то и у
једном и другом случају назива етничко чишћење. У овом рату сам и ја бежала са својом
породицом, главом без обзира да спасемо животе, и то је етничко чишћење. Иако ми израз
није био сасвим јасан, суштину тога боље знам од многих, уосталом као и целокупан мој
народ. Само ту савремену терминологију не познајемо, ми смо то звали, некада, сеобе,
изгнанство. То је српска судбина. Па ја сам етнички почишћена као и 180 хиљада Срба из
Сарајева, али не пада нам на памет да правимо драму од тога, а камоли светски проблем. Ми
смо срећни да смо спасили животе. И за мене, тада, Огатина прича о етничком чишћењу није
представљала страву и ужас како је она то презентирала са позиције своје функције. Сећам се
да сам јој рекла да је ово рат, а у рату „ свака птица своме јату лети“.

18. СУКОБ СА РАДОВАНОМ И МОМОМ

Радован: „Ми нећемо да победимо“


Тражила сам да ухапсе двојицу министара
Мој први озбиљан сукоб са Радованом и Момом
Радован: „Тражите да одсечем своју десну руку“
Кољевић и ја Радовану: „Или ми или њих двојица“
Редослед суштинске власти: Радован, Момо, Мандић, Станишић
Премијер има власти онолико колико Радован дозволи
Мандић ми шаље поруке да ће ме ликвидирати
Соња Караџић забранила моје појављивање на паљанској телевизији

103
Нисам прихватила Мандићево извињење
Зашто сам ја међу њима
Моја највећа жртва за српски народ је то што сам била принуђена бити са таквим људима
Претња пиштољем новом премијеру Влади Лукићу
Криминалци ломе руку Милици Кољевић
И Младић се препао Мандића

Други пут смо се среле у Бањалуци, иза потписивања Дејтонског споразума. Ја сам била
Председник Републике Српске а она и даље на својој функцији и имала је тада задатак да
ради на повратку избеглица. У периоду између ова два сусрета, како је сама она рекла, имала
је прилике да прати етничко чишћење у целом региону. Ужаснута је била бежањем Срба из
Крајине и напуштањем Грбавице од стране Срба, значи након потписивања Дејтонског
споразума, дакле етничко чишћење у миру уз присуство свих институција међународне
заједнице, па и њене институције УНХЦР-а. Сама је тада рекла да на ту појаву сада гледа
другачије и сећа се мојих коментара приликом нашег првог сусрета. И поред тога, међу
сведоцима оптужнице против мене било је и њено име и резиме о чему би сведочила. Тамо
стоји да ме је она у лето 1992. године упозоравала на етничко чишћење које спроводе Срби.
Значи, знала сам – шта сам предузела да се то спречи. А мој став према том питању је онакав
како сам га описала. И данас сматрам да је то пратећа појава свих ратова на Балкану, али и
другде. Исто тако, сигурно је да су многи на тај начин спасили живот. Тако је увек било, чак и
онда када је морал бораца био на вишем нивоу, када су српски борци били витезови. Сувише
много је било оних чији је мотив борбе био пљачка, трговина и разбојништво а не одбрана
земље и народа. Управо због тога, више пута сам предлагала, и у Председништву и на
Скупштини, да се уведе ратно стање, да чврсто влада закон и, како сам увек говорила, када је
рат да се ратује а не да се тргује. Само је то могло спасити Републику Српску од моралног
пропадања, да се из рата изађе чистог образа у сваком погледу. Међутим, главним актерима
различитих сумњивих послова то није одговарало. То су Радован, Момо и њихов пословни
лоби, који је као хоботница пуштао пипке на све стране. Радован се оштро противио мом
предлогу са објашњењем да би нам то замерила међународна заједница, а друго, увек је
говорио: „Треба овај рат водити благом руком и тако га довести до краја“, баш као да се ради
о дечијим играма у обданишту. Иза тога се чула и она његова чувена изрека: „Ми нећемо да
победимо“, што је апсурдно, а борце је ужасно деморалисало. Не знам из које и чије мождане
вијуге извуче ову глупост. Јер ако не победиш, онда ћеш бити побеђен.
Са састанка са Огатом у Лукавици одјурила сам великом брзином на Пале, да покушам
да спречим деловање суманутог Батка. Улазим у једну од просторија у „Кикинди“ и ту
затичем све релевантне особе за решавање овог проблема. Ту су Радован, Момо, Момчило
Мандић, министар правосуђа, Мићо Станишић, министар полиције. Тада им нисам ни
споменула разговор са Огатом, него сам одмах прешла на догађаје са Грбавице. Очекујем
чуђење, забринутост, запрепаштење, али ништа од тога. Момчило Мандић се искези (то је
прави израз за његово лице у том тренутку) и рече: „ Ах, Батко“. Исто и министар
унутрашњих послова, као да говоримо о неком несташном детету и његовим играма. Према
томе, познат им је човек и његове „активности“. Одлично га познају и то не крију. Дакле, то
су његови заштитници и наредбодавци, што је Зоран Витковић споменуо. Тада сам им рекла
да сам мислила да нису упознати са оваквим појавама и том особом, па сам намеравала да
они издају налог да га ухапсе. „Али сада видим да вам је све познато и сада тражим од
Председништва да се вас двојица ухапсите“. Караџићу као Председнику Председништва,
обратила сам се и тражила да ову двојицу министара ухапси, или нека одмах дају оставку. Од
тада, па све до 2001. године, али сигурно ће тако бити и до краја живота, Момчило Мандић
ме прогања и прети. То нису претње обичног човека, то су претње највећег мафиоза на овим
просторима. Тада је настао мој први озбиљни конфликт са Радованом и Момом.
Крајишниково понашање било је лукавије, разложније, те због формалних разлога, који су у
овом случају били важни, није јавно подржавао министра у односу на члана Председништва.

104
Радованов одговор, на мој више пута поновљени захтев за оставком ових министара, увек је
био: „Тражите да одсечем своју десну руку“. Сутрадан Војвода Алексић ми је појаснио неке
ствари и односе. Монструм са Грбавице, звани Батко, и данас му не знам право име,
Мандићев је човек и још неколико Мандићевих људи раде заједно са њим. Магацин у који
односе опљачкану робу припада министарству правосуђа и на улазним вратима, где се налазе
Мандићеви људи, или полицајци које они постављају, пише да је приступ дозвољен само
људима које овласти министар правосуђа. Саветовао ми је Војвода да не идем тамо, да не
истражујем тај случај. Оно што је за мене било важно тада, обавила сам са Војводом. Дала
сам му имена и адресе људи на Грбавици које треба штитити. Он је то преузео на себе.
Војводу су сви, осим бараба, поштовали као правог борца а не пљачкаша. Уживао је
ауторитет, а онакви као Батко и слични, који су у ствари кукавице, бојали су се. Војвода је на
станове под његовом заштитом налепио упозорења са његовим потписом. Иако ово није било
оно што сам ја очекивала, да ће Председништво предузети сигурносне мере које би имале и
превентивни карактер, ипак је ова заштита била ефикасни провизоријум. Сада се знало да је
са збивањима на Грбавици упознат шири круг људи, да се воде расправе о томе и без обзира
на то што су Радован и Момо апсолутне газде а не Председништво, ипак се љуљају позиције
два министра. Била сам сигурна да ће макар за неко време стати са Батковим злочином, а за
то време ја морам добити битку против Мандића и његове банде. Наравно, ако останем, у
међувремену, жива, јер су већ били присутни покушаји моје ликвидације. Кољевић је после
пар дана потврдио моје информације о ситуацији на Грбавици. Пре рата становао је у том
делу града и све што сам ја сазнала, он је већ знао од својих комшија. Знао је Кољевић боље
од мене ко иза Батка стоји и управо зато што је знао, имао је страх да о томе говори. У њему
сам имала велику подршку у захтеву за оставком два министра. Слала сам често мог возача
Драгана, да види шта се дешава на Грбавици, и да ли је Батко још увек доле. Његови злочини
су престали, али још увек је био присутан, није у затвору. Ето, овај случај најбоље илуструје
колика је моја моћ била када нисам могла постићи да се зликовац изолује, тј. да га затворе и
да му суде. За мене је био шок сазнање да су тако чврсто повезани Радован и Момо са ова два
министра. Премијер Ђерић ми је рекао да он нема никаквог утицаја над њима, да су му
отворено обојица рекли да они само признају Радована и Мому. Управо, добрим делом због
њих, крајем 1992. године премијер Ђерић дао је оставку иако су и њих двојица тада отишли
са својих функција. Дакле, након скоро три месеца упорног инсистирања на њиховој оставци,
коначно је успело, када смо Кољевић и ја рекли Радовану или ми или њих двојица. Када су
они напустили те функције и Батко се изгубио са Грбавице. Обавештења која сам добивала
путем писама и саопштења са Грбавице била су ове садржине: хране нема, нема воде и
струје, опасно је због снајпера, али више нама Баткових похода по кућама.
Оно што могу рећи о хијерархији власти, у то време, од априла до краја 1992. године
али не како би било по закону, него ко је имао суштинску власт у нашој Републици, онда је
следећи редослед имена: Радован, Момо и иза тога њихове извршне полуге, Момчило
Мандић, министар правосуђа, и Мићо Станишић, министар унутрашњих послова. Премијер
има власт онолико колико је Радованов човек. Пошто премијер Ђерић није био ничији човек,
него човек наше Републике, није имао никакву власт, управо из тих разлога морао је да оде.
Отишао је брзо свако онај који није био „Радованов и Момин“. Њих двојица најрадије би се
решили и мене и Кољевића, али ту је стање другачије. Нас двоје смо изабрани на
демократским изборима и дајемо на неки начин легитимитет овој власти, иако немамо
никакву моћ. Имају је они који нису бирани, па према томе, немају ни одговорности за оно
што раде а и иначе им је тај осећај потпуно стран.
Одласком Моме Мандића из Владе и са Пала није стављена тачка на случај Мандић-
Плавшић. Пре рата о Мандићу нисам ништа знала, осим што сам чула да је кадар СДС-а и да
је у МУП-у БиХ био саветник или помоћник министра унутрашњих послова Делимустафића.
Срела сам га 2-3 пута када се уместо Делимустафића појавио на Савету за заштиту уставног
поретка. Ипак су неке информације о њему стизале. Био је раније запослен у одељењу за
дрогу, био је стручњак, али већ тада је, изгледа, био стручан и за продају дроге и прање

105
новца. Држала сам се што даље од таквих и чекала згодну прилику да то саопштим Радовану
и да га упозорим да нам та врста људи не служи на част. Био је кумовски везан са
Делимустафићем, али, изгледа, већ тада су постојале и сумњиве пословне везе. Изгледа да су
се по свим питањима добро слагали и дочекивали су заједно Нову годину. Тим више ме је
зачудила посета Делимустафића неколико дана прије моје оставке у Председништву БиХ.
Вади из ташне дебели зелени фасцикл и каже да је то Мандићев криминални досије и да би
требало да поводом тога сазовем Савет за заштиту уставног поретка. Док је седио и причао о
свом куму, бацих летимичан поглед на садржај фасцикле. Добро је рекао, ради се о
криминалном досијеу, али ко ми то говори, мислим се ја, исти криминалац као и Мандић.
Делимустафић каже да ће одмах да га хапси. Тражила сам од Делимустафића да у прописаној
процедури достави овај досије Савету, наравно уз образложење. Дала сам му обећање да ћу
покушати да сазовем Савет и изразила сумњу у ту могућност, јер од јула месеца 1991. године
се врши намерна опструкција рада овог Савета, између осталих и он учествује у томе.
Међутим, за време рата, а и после рата и доскора, веза и учешће ових кумова у заједничким
пословима су доказане.
Тек за време рата упознала сам Мандића. За њега би се могло рећи: човек без скрупула,
спада у категорију мафијаша великог калибра. По струци је правник, а нека функција у
власти била му је потребна у мери у којој би могао увек да иде по ивици закона. Без сумње,
врло је талентован у том смислу. Када сам изашла на Пале он је већ био постављен за
Министра правосуђа, али ја сам била та која сам га уздрмала на тој позицији и на крају је
морао да поднесе оставку. То није, нажалост, умањило његову моћ. Слао ми је отворене
поруке да ће ме ликвидирати, а касније је поручио да је променио план, убиће мог брата јер
то ће за мене бити горе. Било је тешко живети у оваквом окружењу. Двојица његових људи
били су Радован и Момо, то је била истина, а не обратно да је он био њихов човек. Он је њих
увукао у мрежу различитих нелегалних пословања, тако да они, и да су желели некада да се
дистанцирају од њега, нису могли то учинити. Када је дошао у Београд, таква врста човека,
какав је он, највише је одговарао Мири Марковић и њеном ЈУЛ-у. Увек је говорио да му је
тешко да заборави своју КП, а и по својим мафијашким способностима одговарао је
председници дирекције ЈУЛ-а. Иза успостављања ових веза цела тадашња Југославија је
представљала Елдорадо за Мандићеве криминалне подухвате који су захватили цели регион.
Он је одмах сагледао суштину организације ЈУЛ. Нису га заварали неки камуфлажни
романтични тонови зачињени цвећем, сузама и капима јутарње росе о чему је говорила
њихова председница. Он је сагледао да у ствари ЈУЛ и Мира Марковић преко Милошевића,
владају Србијом. Такве комбинације, камуфлаже, мимикрије, преваре, Мандић највише воли.
Али била је још једна додирна тачка између Мандића и Мире, а то је мржња према мени.
Баражна паљба коју су путем медија у току 1993. године усмерили према мени, једва се могла
издржати. Некада су чланке писали улизице – новинари, а некада директно Мира Марковић
или Мандић и компанија.
Почетком 1993. године појавио се у „Дуги“ Мандићев интервју у вези са његовом
оставком. Ту је рекао, између осталог, да ја немам никакве заслуге за Републику Српску и
објашњава: „када је било најтеже, када је све горило, она је са принцезом Линдом обилазила
манастире“. Тачно је да сам од априла до краја 1992. године много времена била ангажована
око хуманитарних питања различите врсте, као и задужења принцезе Линде, да се енглеском
парламенту представи стварна истина о догађајима у БиХ. Нисам тада имала времена за
манастире, што мије жао.
Поводом његовог тенденциозног и прљавог напада на мене, неки посланици су тражили
да се у Скупштини расправи однос републичке власти са Момом Мандићем који већ тада
није био министар, није био ни посланик, а свакоме је било јасно да је моћан. Добро је да се у
Скупштини поставило то питање. Ја га нисам постављала, али јесу посланици. То је била
посебна тачка дневног реда и он је био позван и због његовог интервјуа у Дуги. Многе мени
непознате ствари тада су избиле на површину. Најинтересантније што је обелодањено, да је
интервју у Дуги писао заједно са Соњом Караџић, кћерком Председника која је у то време

106
била директор Прес-центра, а уз одобрење Радована Караџића, као и то да је Соња Караџић
забранила моје појављивање на паљанској телевизији. То су за мене била жалосна али и
драгоцена открића. Од силних послова које сам обављала нисам ни обраћала пажњу на
телевизију, јер нисам имала могућност да је гледам, а руководство се, у вези са њиховим
ангажманом, појављивало на малом екрану. Тако је то трајало скоро цело време рата. Радован
је био сасвим на Мандићевој страни, али када је видео, према дискусијама посланика, да ће
се Скупштина определити да даје мени подршку, настојао је да прекине расправу, јер је већ
доста истинитих ствари испливало на површину које му не иду у прилог. Тражио је од
Мандића јавно извињење мени, уз образложење да сам старија. Значи, он треба да се извине
због тога, а не зато што је он погрешио. То уопште није било тешко за Мандића. Радован му
је само бацио сидро за које се овај ухватио. Извинио се и објаснио да му је повређен његов
понос. Нисам прихватила извињење, иако сам хришћанка, да сам прихватила било би то
лажно. Ни извињење не прихватам од те врсте људи, јер знам да је извињење лажно. Тако су
наши односи, иза овог заседања Скупштине били још гори. Радован је био јасан као буквар.
Заседање је настављено другим тачкама дневног реда, а ја сам цело време размишљала зашто
сам ја ту међу овим људима. Не мислим на посланике, него остале. Зар сам то доживела да се
препирем са Момом Мандићем или сличнима, са којима се, да су нормална времена, никада
не бих нашла. Зар су то сарадници са којима радим на, за мене узвишеном, задатку одбране
српског народа и који ме је бирао када му је било добро, зар да га напуштам због оваквих
сада када му је најтеже. Да ли је икада мој народ знао, да је бити са таквим људима, моја
највећа жртва коју сам за њега поднела. И ћутати о свему, онолико колико ја то могу, и
одржати неку нужну форму у тим односима док не прође ратна опасност. Оваква моја
размишљања започела су тада и враћала се више пута за време рата.
У вези са Мандићем има много шта да се прича, али један догађај се не сме заборавити,
не толико због Мандића него због других. Неколико месеци после овог скупштинског
заседања, али можда је прошла и година дана, на састанку Врховног савета одбране, генерал
Младић је говорио о илегалној трговини, о лоповлуцима, преварама и у том контексту
споменуо је два, тада већ бивша, министра, Мандића и Мићу Станишића. Тражио је од
Председника Републике да се предузму законске мере против тих људи и уопште против тих
појава. Наравно, ја сам га подржала, али Радован је отворено, без икакве критичности, стао у
одбрану бивших министара. Рекао је да се они безразложно и неаргументовано нападају и
предлаже да се формира комисија и да сви који нешто знају о тим работама доставе писмено,
и одредио је Кољевића за председника комисије. Чини ми се да чланови комисије нису ни
одређени, као накнадно ће се именовати, када председник комисије сакупи материјал о овом
случају, а то би требало да буде у року од месец дана. На тој седници Кољевић и није био
присутан. Радован га је и предложио зато што је знао да ће у том случају вршити притисак на
њега и, како ће се показати, и много више од овога што под тим подразумевамо. На три
странице написала сам оно што ми је познато. Између осталог, њихову повезаност са
догађајима на Грбавици, поседовање магацина опљачкане робе, поседовање властитих
криминалаца за обављање прљавих послова, претње упућене мени и мом брату од стране
Мандића као и претња пиштољем новом премијеру, Влади Лукићу. Тражила сам да се ове
мафијашке методе, претње и уцене осуде, пријављују и јавно жигошу, не би ли и Радован и
Момо једном одустали од тога. У Београду сам се видела са Милицом Кољевић, рука јој је
била у гипсу и она ми рече да је то последица Николиног прихватања да буде председник
комисије. Испричала ми је како је њу, код позоришта, зауставио непознати човек и пита је:
„Како сте госпођо Кољевић“. Она је одговорила љубазно, да га не позна или га се можда не
сећа. Ухватио ју је за руку и окренуо тако снажно и болно уз речи „ запамти ово“. Човек се
брзо удаљио, а она је отишла у Хитну помоћ где јој је стављен гипс. Одмах иза овога
Кољевић ми саопштава да сам само ја доставила комисији оно што је тражено. Није доставио
ни Младић, ни његови сарадници који су били врло активни у критици Мандића и
Станишића. Кољевић ми је сугерисао да и ја повучем мој извештај, ја сам одбила и тражила
да се о њему расправља. Младић се потпуно повукао иако ми је рекао да они поседују бројне

107
папире који терете ову двојицу. Ово ни њему ни другима нећу никада опростити, који су ми у
току тих месец дана говорили да пишу дуги извештај. То је било бедно и недостојно са
њихове стране. Кољевић није ништа написао, макар да је рекао шта се десило његовој
супрузи, која ме је посетила да ми покаже руку у гипсу. Била сам неспособна за дволичност и
за подмукле игре које су се одвијале свакодневно. Радован је постигао шта је желео. Објаснио
је да је он имао право када је рекао да је напад на Мандића и Станишића неаргументован, а
што се нашао само мој извештај, то је последица мога ранијег сукоба са Мандићем.

19. УНАПРЕД ЗЛОЧИНЦИ

Секретар руске амбасаде у Београду ми је потврдио да су Срби унапред одређени као


починиоци злочина
Нобеловац Визел сведочи против мене
Да ли продајемо непријатељу оружје и муницију? Караџић на седници скупштине: „Да“
Министар Калинић скупио више од 3 милиона долара за Прво српско породилиште?
Пријатељска помоћ Грка
Ивић, свештеник – лопов доноси лажну помоћ
Озренац, предратни пиљар, пљачка хуманитарну помоћ
О току преговора у Женеви не знам ништа
Радован и Момо знају све

Мој предлог Председништву да се ангажује нека агенција за односе са јавношћу је


одбачен са већ познатим образложењем. Као неко решење у том правцу, али никако
супституција, било је оснивање Дирекције за истраживање ратних злочина и за директора је
именован књижевник Мирослав Тохољ, члан и функционер СДС-а од самог оснивања
странке. Ја сам га затекла у Савету странке. Увек ми се чинио озбиљан и разложан човек.
Када смо ја, брат и снаха изашли из Сарајева, већ смо га затекли у „Кикинди“ са супругом и
дивном девојчицом. Били су ми драги, између осталог, што се хране у заједничком ресторану.
Била сам задовољна његовим избором за директора једне врло важне институције. Премда је
у „Кикинди“ увек била гужва, наш Чворо је обезбедио просторије, а за техничко опремање
имао је Тохољ материјалну, али и сваку другу подршку од Председништва. Мислила сам да је
тако важан посао дошао у руке способног, уредног и одговорног човека. А материјала за
његов рад нажалост, пристиже са свих страна све више. Обавестили смо све полицијске
станице и контролне пунктове на нашој територији, обавештена је цела Република о значају
ове институције и захтевали да се информације о злочинима над Србима, као и људи који су
успели да изађу из муслиманско-хрватских затвора и логора уз помоћ локалне власти, усмере
према Дирекцији. Сваки дан сам разговарала са Тохољем о новоприспелим информацијама.
Биле су шокантне. Ја сам мислила да ће посао који обави Тохољ на Палама, бити
најквалитетније обављен посао, али и најважнији посао. И тако је кренуло док се радило о
прикупљању података. Међутим, друга фаза, објављивање које је требало да следи одмах иза
обраде података за једно подручје, за један град, никако да крене. На моје инсистирање да се
подаци одмах објављују и то прво са именима жртава, по општинама, бројкама и, наравно,
називи затвора и људи који су вршили злодела, или да се направе неки формулари у које ће се
уносити подаци, наишао је на отпор директора. Дуго је избегавао разговор о овој фази рада, а
ми у Председништву смо дали приоритет овој институцији, пре свега у материјалном смислу.
На крају ми је Тохољ рекао: „Нисам ја луд да то сада објављујем, мени је ово материјал за
неколико романа“. Ово је наишло на општу осуду. Рекла сам му да га нисмо ангажовали да
пише романе, биће и за то времена. Односио се јако неодговорно. И касније, када су
покушали да тај посао повере неком другом, тада ја више нисам била на Палама, одбијао је
да преда компјутере и другу техничку опрему. Радован га је штитио иако, знам, да није
благонаклоно гледао на Тохољеву приватизацију једне важне републичке институције. Иако
смо се сукобили, нисмо престали да разговарамо о српској трагедији, о злочинима који се не

108
могу ни замислити. Он ми је и даље показивао нове податке. Он је водио разговоре са
жртвама али у неким случајевима и са починиоцима злочина. Ја сам му објаснила, а и сам се
уверио, да сам ја спремна да у кратком року извучем голе податке, са мало текста, по
регијама, да ангажујем преводиоце за енглески језик, и да тај материјал добије правну
вредност, а не да се налази у његовој ладици. Пристао је. Посаветовала сам се са неким
људима о форми презентације која је била једнообразна. Одлучила сам се да редовно
материјал шаљем на следеће адресе: Патријаршија српске православне цркве, премијер
Југославије, Милан Панић, генерални секретар УН Бутрос Бутрос Гали и све амбасаде у
Београду. У мојој канцеларији радило се даноноћно. У овим пословима помагали су ми брат
и снаха али и други, сви су желели да дају неки свој допринос. Сви смо били волонтери. У
року од два месеца (октобар и новембар) у одвојеним деловима изашло је девет целина, око
200 страница које су ишле на горе наведене адресе. Дистрибуцију у Београду обављао је мој
братић и за сваки материјал достављен амбасадама добио је потврду о примитку. Поводом
масовних убистава Срба, силовања, затвора, логора, написала сам најмање 30 писама
познатим личностима из међународне заједнице као и онима из света науке и културе. У то
време није ми било јасно зашто ми нико не одговори, да се неко заинтересује и да види да ли
ту има неке истине или то нека будала измишља и упорно пише. У јесен 1993. имала сам
прилику да разговарам са секретаром руске амбасаде у Београду. Он мије потврдио да су
добили целокупан материјал о злочинима над Србима 1992. али то није нико читао. Објаснио
ми је да се и прије почетка злочина, одредило, договорило, ко ће у овом рату бити жртва а ко
починилац злочина. Он је сасвим лежерно објашњавао тај политички трик Запада. Тада то
моја памет није могла да прихвати, да се и то може одредити унапред. Након одређеног
времена и ја сам престала да се згражавам, прихватила сам чињеницу да живимо у времену
када је политика, потпуно изгубила своју етичку основу. Тако је све дозвољено. Нарочито ми
је то постало јасно после мога хашког искуства. Међутим, данас, за све наведене адресе имам
неко оправдање, неку олакшицу. Када сам слала информације о страдању Срба, већ су се
десили Кератерм, Омарска, Мањача, Власеница, Зворник, Брчко. Ја нисам имала појма да су и
Срби способни да направе зло. Ја о овоме нисам ништа знала када сам слала информације о
којима је овде реч, када сам слала писма и упозоравала све за које сам мислила да морају
бити обавештени шта се дешава са Србима. Једино ми је био познат случај на Грбавици, али
ту заиста, могу рећи чим сам сазнала, да сам предузела све да се зло заустави иако нисам
имала никакву моћ, а они најмоћнији су били против мене. Једном сам без икаквог повода,
питала Председника Председништва, да ли је сигуран да нема злочина. Тада сам мислила: са
овако озбиљним стварима сигурно се не би поигравао Председник. Њему су долазиле све
информације, као и Моми. директно од министра правосуђа, под чијом су ингеренцијом били
затвори и слични објекти. Министар правосуђа поставља управнике у тим институцијама.
Наравно да у томе мора бити сарадње са министром полиције. Чисто сумњам да је Кољевић
знао нешто од тога, или ако је знао, онда до тих сазнања није дошао путем службених
информација, него неким својим каналима, које ја никада нисам желела да успостављам.
Очекивала сам да као члан Председништва, имам право на званична обавештења и сада се
поставља питање како они који су добијали моје информације могу мени веровати, ако се на
CNN и BBC-у скоро 24 часа говори о српским злочинима. Не само да ми не могу веровати,
него шта се може мислити о таквој особи. Аморално је говорити и писати о злочинима
других а и наши то раде. Да сам знала истину, ја бих и даље била уз свој народ, не бих га
напуштала, јер то није радио народ, али у том случају не бих говорила о туђим злочинима, а
мој ангажман да се то спречи са наше стране, ишао би у правцу законитости, тражила бих
одговорност, смене људи. Да ли бих у томе успела то не знам, али бих поступила онако као
што сам поступила након сазнања о догађајима на Грбавици.
Када је крајем јесени 1992. академик Ели Визел дошао у Босну и тражио састанак са
Караџићем, дала сам му материјал који је већ достављен амбасадама, а на сваком том листу
од девет одвојених целина било је име пошиљаоца тј. моје име. Зашто Радован макар тада
није рекао истину, у смислу да има злочина и на нашој страни или нешто слично, него је

109
однео материјал. Никада ми није рекао како је тај састанак завршио. Али након непуна два
месеца срела сам се са Шифером, тадашњим Визеловим пријатељем који је присуствовао
састанку и испричао ми је да је његов пријатељ Визел, добио скоро нервни напад иза тог
састанка. Зашто? Зато што је летимично прелиставајући онај материјал, видео да се ради о
великој људској патњи и он није могао да прихвати чињеницу да постоји народ који је исто
тако патио, или чак и више, од његовог јеврејског. Ово је заиста сувише необична реакција,
скоро невероватна јер како рече Шифер, он је бацао папире и шутао их. Ипак је тог и таквог
човека Тужилаштво извело против мене. Према његовом сведочењу, према изразу лица, и да
нисам знала за ово што сам од Шифера чула, посумњала бих да нешто није у реду са тим
човеком. У периоду након мог повратка из Хага па до изрицања казне, посетио ме у Београду
мој добар познаник из Светске јеврејске организације и рекао да Визел не ужива углед међу
Јеврејима, зато што је трагедију свог народа претворио у бизнис за који има много смисла. Па
и из самог сведочења које није имало никакве везе са мном, видело се да није мотивисан
жељом да се истина докаже него нечим другим. Његово сведочење се одлично уклапа у
некоректан, непрецизан текст оптужнице, јер је његово сведочење такве врсте. Срамота за
нобеловца.
Да ли су наши преговарачи Радован, Момо, Кољевић, упозоравани на састанцима у
иностранству или на други начин од стране међународне заједнице, на оно што наши чине
несрпском становништву, то ја не знам. Било би то за очекивање и нормално, али није
нормално да са тим не упознају члана Председништва, мене, али не само мене него и
Скупштину и да се пореузму мере против тих починилаца. Ту је требала одлучна, чврста
рука, а не како је Радован говорио, када сам тражила да се заведе ратно стање: „Ми ћемо ово
водити благом руком“. Каквом благом руком усред безакоња и хаоса, усред ужасног
грађанског рата! Оно што је допрло до мене, оно што је мени речено то је саопштење Садако
Огате о етничком чишћењу, али и онда када сам је слушала, као и данас сматрам да је то
појава у свим ратовима, посебно грађанским и знам да су тако многи спасили себи живот
бежећи и напуштајући домове.
Са ТВ Нови Сад позвали су ме да их упознам са страдањима Срба у БиХ, а посебно о
форми ратовања. Већ сам дуже времена имала доста података, посебно о силовању Српкиња
у Сарајеву. Мислим, идем да након толико времена изађем са Пала. Пребацила сам се
хеликоптером до ВМА, а из Новог Сада послали су кола по мене. Био је крај августа и
Београд и Нови Сад били су ужарени од летње жеге. Добро сам се припремила за тему о којој
ће се водити расправа. Ја сам већ до тада са неким нашим силованим младим девојкама
разговарала. Два аутобуса ових девојака прошло је једну ноћ кроз Пале за Београд. Значи то
су девојке из сарајевске регије. Било је јако тешко успоставити контакт са њима, оне су то
одбијале. Након одређеног искуства са њима, видела сам да је то сасвим нормално понашање.
Касније су стекле неко поверење, јер су виделе да у рукама не држим ни папир ни оловку а
камо ли фотоапарат или камеру, па су постепено почеле да се поверавају и да ме зову
телефоном. Пошто познајем добро Сарајево, оне су ми објашњавале где су их водили и
спомињале су надимке извршилаца. У неким случајевима, повезујући више таквих разговора,
али и понеких извештаја сазнала сам и њихова права имена. И у материјалу који сам добила
од Тохоља било је неколико потресних прича, па и самоубиства родитеља који нису имали
снаге да поднесу таква зверства и понижење своје женске деце. Можда сам у то време била
најбоље обавештена о тој појави. Многи лекари а посебно психијатри из Београда
заинтересовали су се за ове пацијенткиње, јер се радило о случајевима кад је већ прошло
време да би се могао извршити регуларан побачај. Муслимани их нису пуштали да управо то
онемогуће и да би, како су говорили, „родиле балије“. Много сам сазнала од једне девојке
коју ова несрећа није ни мало психички оштетила. Објашњавала ми је показујући на стомак,
да је то тумор који ће у одређено време бити одстрањен. Ја сам јој се дивила колико је била
присебна. Кад год сам је посетила у болници она је чак и мене тешила речима: „Не брините
за мене чим избацим ово из себе, бићу као нова“. Бринула је само за родитеље који су били
несрећни сведоци њеног сваковечерњег одвођења и јутарњег враћања кући. До те емисије на

110
новосадској телевизији нико од муслимана није спомињао силовања. Од тада није прошло ни
недељу дана, изашли су подаци Хариса Силајџића, да је у БиХ од стране четника силовано 60
хиљада муслиманки. За три до четири дана дао је исправку на 40 хиљада, а после пар дана на
20 хиљада. У својим хитрим лажима и шпекулацијама определили су се коначно за неку
званичну цифру од око 6 хиљада. Не знам да ли су даље смањивали. Све је то било толико
јасно да се радило о измишљотини, када се у року од недељу дана пребрише само једна нула,
па се тај број озваничи. Али каква се неравноправна политика водила на Западу, нарочито у
Америци могли су се поигравати у том смислу како су желели. Да су муслимани знали пуну
истину. тј. да се у врху америчке администрације води антисрпска политика и да се говори:
„Србе треба искоренити“, могли су да изјаве да је силовано милион муслиманки, било би
прихваћено као тачно. Ја сам замишљала, када сам чула Силајџићеве податке, а знајући да ми
контролишемо највише рурална подручја, да наши борци ништа друго не раде него ласом по
пољима и шумама лове муслиманке. Брзо се појави на РАИ УНО неколико „силованих“
муслиманки нафраканих свим могућим бојама, гледају право у камере и отворено свака каже:
„Ја сам силована“. Не може се то тако лако рећи и при томе гледати у камеру, осим ако им то
није нови посао. Оне сигурно не припадају женама којима се тај ужас десио, него онима које
су схватиле да за такву „патриотску лаж“ могу зарадити добре паре и обићи свет. Ја нећу да
кажем да међу Србима није било оних који су силовали, али не у оном броју који је споменут,
нити су то радили само Срби, нити је то нешто уникатно, што се у другим ратовима који су се
водили или се воде, никада није дешавало на овој нашој планети. Али то се ипак хоће тако да
прикаже, па и данас након 10 година, када би било нормално да се са те временске дистанце
има бољи увид у сва дешавања, у Хашком трибуналу се за тај злочин суди само Србима.
Управо за Божић 1993. баш оног дана када су муслимани заједно са својим
муџахединима изводили масовно убијање становника села Кравице у источној Босни, у
Београду у вили Босанка успела сам да окупим десетак жена из Посавине, Коњица и једну из
Сарајева. Осим наших били су присутни и новинари најугледнијих америчких и енглеских
новинских кућа. Жене су поставиле само један услов да им не снимају лице. Остала су ми у
сећању њихова леђа која су се непрестано тресла што је било много убедљивије од
нафраканих лица „силованих муслиманки“. Ове жене причале су не само о злостављању које
су оне доживеле, него и о условима у логорима у којима су биле. Међу њима била је и једна
бака која је чувала две унуке, једну од девет, а другу од пет година. Ову старију девојчицу су
извели из куће док је бака настојала да заштити млађу. То су биле посебне приче, али ни
једна није била објављена, ни једна новинска агенција није хтела да пусти те информације. О
злостављању у логорима у Херцеговини, причао ми је др Мркајић, који је дошао на Пале из
логора Дретељ, а чини ми се да је био и у логору Коњиц. Он је био заточеник али и лекар.
Имао је таблете против зачећа које је кришом давао младим женама. Сретао се и са Олгом
Драшко, микробиологом, заточеном у Дретељу. Имала сам прилику, после тога да се са њом
сретнем два пута. То је једно од најужаснијих сведочења, о мучењима Срба, о најужаснијем
логору Дретељ и о помраченом уму мучитеља.
Средином августа, у време док су Караџић, Крајишник и Кољевић били на
преговорима, чини ми се да је то била Лондонска конференција, испаљено је неколико
граната на Пале. Било је очигледно да су им мета „Кикинда“ и болница. Није било директних
погодака, али су гранате пале у близини ових објеката. У болници је била тешка ситуација,
попуцали су прозори, а пацијенте су пренели у ходнике. То је био недовољан простор.
Тражила сам од лекара да ми маму не померају из њеног кревета, да у том смислу не брину за
њу. Она се није ни плашила, јер је већ била навикнута на гранатирање док је била у Сарајеву.
У односу на њено здравствено стање у Сарајеву, она се захваљујући лекарима, посебно др
Додеру, добро опоравила. Била је способна да самостално иде у купатило, а било је
позитивних психичких помака. У болници су почели размишљати о евакуацији, али и ми о
евентуалном пребацивању наше маме у Београд. Била сам им захвална што су је држали ових
пар месеци, али било ми је неугодно да моја мама заузима кревет неког рањеника или млађег
болесника.

111
У међувремену су моју снаху Васку тражили да им помогне код очних пацијената, јер
нису имали очног лекара. Она је то и раније желела, али нико је није звао. После се запослила
у дому здравља, а болници је била на располагању 24 часа. Тражила је од општине Пале једну
гарсоњеру за њу и брата, а да им ради без плате, али није могла стићи на ред од функционера
и чланова њихових породица. Она је заједно са једним гинекологом у згради дома здравља
издвојила 3-4 просторије за породилиште. Сећам се са коликом су љубави прилагођавали
колица из самопослуге за прве бебе облажући их памуком и платном. Већ средином
септембра почеле су јутарње и ноћне хладноће и док је све било припремљено за прве
порођаје, дошло је до јутарњих мразева. У амбуланти су лекари радили у чизмама и
капутима, али како жене које се порађају и бебице да издрже ту хладноћу. Ја сам ступила у
акцији тражећи агрегат, а војска је тим располагала. Константно су говорили да немају, да је
већ све у употреби. Нису ме убедили јер када је недостатак, онда се поставе приоритети, а
ако се то уради било би агрегата. Наши Срби из Франкфурта знали су да се ја на Јахорини
смрзавам, а и да ми је струја потребна за факс, обећали су тог љета да ће ми за мој кабинет
даровати агрегат. Стигао је у прави час, нов, из фабрике запакован, а отварање породилишта
је за два дана, и ја донесем на поклон тај нови агрегат. Било је много радости. За два дана у
топлим просторијама, тог импровизованог ратног породилишта родила се прва беба. И тако
се наставило са божјим благословом на радост родитеља и свих нас.
Касније је министар здравља Драган Калинић, продавао златнике и сребрњаке, наравно
који су плаћени из буџета РС, организовао балове у Београду и Новом Саду, и тражио новац
од српске дијаспоре за „прво српско породилиште“. Скупио је огромне паре. Мислим да је
било више од три милиона у доларима, а до данас није ни цигла купљена од тих пара. Када
му је након рата, као Председнику Народне скупштине постављено посланичко питање у
вези са тим новцем, он је одговорио да је новац на сигурном месту. Такав одговор се не би
могао толерисати ни од обичног грађанина, а њему је то прошло. После тога је још једном
биран за председника Скупштине, уместо да одговара за проневеру или да каже које је то
„сигурно место“. То није његова приватна имовина, то нису његови новци него државни, а за
те паре мора да знају посланици где се налазе. То „сигурно место“ о коме говори Калинић,
јесу неке банке на острвима Тихог океана, а на именима Караџића и других блиских
сарадника. Како се то радило и ко је све то пребацивао и о томе се понешто зна. Када се та
питања постављају, ја се увек сетим малог ратног породилишта на Палама, када смо из
ништа нешто стварали са пуно љубави и вере у људе и будућност.
Иза првог гранатирања Пала, јавља се генерал Манојло Миловановић, начелник
Главног штаба, а у одсуству генерала Младића, замењује га и вели, по његовој процени, Пале
ће још бити гранатиране све док не погоде „Кикинду“ и болницу. Он сматра да треба
извршити делимичну евакуацију Пала. Али „Кикинда“ је главна мета. Ја сам преузела на себе
да у наредних 12 часова евакуишем „Кикинду“, значи људе и архиву. Преузела сам и обавезу
да се Крајишникова болесна супруга и троје његове деце сместе на Јахорини. Све је ишло
лако, људи су били дисциплиновани, посебно службеници Општине и Председништва, и
архива је била пребачена. Милица Кољевић са мајком и децом нису били никакав проблем,
чак је Милица помагала у организацији и надгледању свих послова у вези са евакуацијом.
Миланка Крајишник са децом била је смештена у Хотел Панорама и када је било све спремно
за њено пребацивање на Јахорину, она ми се јавља и вели да је звао Момо и забранио и њој и
деци да напусте Пале. Тада сам осетила у њеном гласу страх и очај што не може слободно да
одлучује о себи и својој деци. Ја више нисам смела инсистирати. Сутрадан гранатирање је
поновљено, Миланка је пошла низ степенице да сиђе у приземље, где би била сигурнија, у
том страху и паници пала је и сломила ногу. Ја сам је ујутро затекла у болници, лежала је у
истој соби заједно са мојом мамом. Лекари су ми рекли да се овај лом може компликовати
због њене болести, тј. обољења везивног ткива, и чак су ми рекли да се тако нешто није
смело десити. Из њене приче могла сам схватити зашто се толико плашила Моме, заиста
опаког човека. Лекари су се плашили компликација и одлучили су да је хеликоптером
транспортују на ВМА, где је радио лекар који је добро познавао њено здравствено стање.

112
Вратио се Крајишник након 4-5 дана, не свративши на ВМА да је обиђе. Прекорила сам га да
одмах иде у Београд јер му може бити касно. На жалост, то моје предвиђање се обистинило.
Миланка је умрла на ВМА. Била је сама. Од лекара који је годинама пратио њену болест, чула
сам да је по тој болести могла, уз пажњу и негу, доживети дубоку старост. Било је тешко
гледати троје деце који остадоше без брижне мајке, али мени је највише било жао ње. Волела
бих, када је већ тако морало да буде, да нисам имала прилику да разговарам са њом у
болници. Међутим, тај разговор помогао ми је да некада предвидим и схватим неке Момине
поступке. Више пута сам била сведок када је непознатим људима, говорио шта је све изгубио
у рату па између куће и других материјалних ствари, што је у међувремену за време рата
надокнадио, спомиње и супругу. Типично за газду Мому.
Преселили смо се на Јахорину у војно одмаралиште. Било је више простора и комфора,
али нема Чворине бриге и топлине. Све је овде пространо, диван поглед, али средином
септембра било је већ јако хладно. Нема ни струје ни воде.
Обишла сам војску која је ту чувала линију раздвајања, а то су били положаји голе
Јахорине. Ископали су траншеје тамо где се могло копати, где није камен. Ишла сам по тој
линији око 6 часова у јутро а већ тада се лепила кожа за рукохват пушке. Били су слабо
обучени. Није их било много – око 100. Касније сам упознала команданта, сви га зову Шваба.
Дуге риђе косе, краће браде, плавоок, висок скоро два метра, изгледао је као јунак из приче о
викинзима, или још боље, прави представник старих Словена. Све је било нестварно, гола
Јахорина под излазећим сунцем, наоружани људи умотани у ћебад, а испред њих човек, као
да се из прохујалих векова појавио Стефан Немања у најбољој његовој снази и лепоти.
Пребаци неко и преко мене ћебе, јер сам за то смрзнуто планинско јутро била слабо обучена.
Сви заједно попили смо јутарњу кафу и после се вратим у одмаралиште чврсто решена да
ових стотину бораца обучем у топлу одећу. На путу до одмаралишта имала сам неколико
идеја како да то учиним. Назовем мог рођака Слободана Плавшића из Франкфурта и кажем
му где сам била, шта сам замислила и молим га да ми помогне да ту замисао остварим. Он
непрестано пита шта нама треба, мами, брату, снахи и мени, а ја њему набрајам 200 топлих
гаћа, толико поткошуља, рукавица, све добро ватирано и топле доколенице. Све за кршне,
високе људе, али једна гарнитура да буде вансеријске величине мислећи на команданта
Швабу. И услов је да роба стигне што пре. Обећао је да ће обавестити и друге наше људе,
покушаће да пошаље, што пре. Пошаљем свим организацијама Кола српских сестара у
Србији и Републици Српској, писма да хитно плету вунене чарапе и рукавице за наше борце.
То су биле моје прве активности и контакти са Колом. Не само тада, него и касније за време
целог рата имала сам одличан однос са Колом српских сестара. Сведок сам беспоштедног
рада, пожртвовања, хуманизма и патриотизма Српкиња, али о томе ће касније бити више
говора.
За двадесет дана стигао је комби са нарученом робом, а све по 100 и 200 комада.
Довезао га је наш велики хуманитарац и патриота из Франкфурта Чајић. Одмах сам
обавестила борце на голој Јахорини. Дошао је Шваба и још двадесетак њих, као да су му
браћа. Међу њима је био и Стевица, вечно је био насмешен и певао је – животни оптимиста.
Знао је да наврати код нас на кафу и увек има товар приче о догађајима на фронту, „наши
напредују“, „наши су их потукли“, „наши су их најурили“ итд. Паљанин је, јединац у мајке.
Топле ватиране доламе које су стигле у комбију, биле су знак распознавања. Све им је по
мери. Добро је да сам их одмерила колики су по висини и колико су плећати. Много су се
захваљивали, а ја сам зажелела да се живи и здрави што пре врате својим кућама. Није ми се
остварила та жеља када су у питању Швабо и Стевица које сам највише волела. Погинули су
обојица. Још их је из те групе погинуло. Била сам претужна због свих, али највише због
Швабе и Стевице који су били посебни. Па и након десет година, када са братом и снахом
препричавамо догађаје са Јахорине и Пала, сузе нам потеку и знамо зашто јер се присећамо
њих двојице. На тој Јахорини све је било блиставо, чисто, и зрак и вода и стене, као да су
окупане, и јелике и људи. У таквом сећању и успомени остала ми је Јахорина у јутарњим
часовима тих јесењих дана ратне 1992. године.

113
Иако су услови за живот на Јахорини тежи, односно суровији, било је мира и више
могућности да се нешто конструктивно уради. Сав материјал о страдањима Срба у току 1992.
(Подриње. Херцеговина, Сарајево) рађен је и превођен на Јахорини, као и умножавање у
велики број примерака што није био нимало лаган посао. Копир апарат је био смештен у
хотелу Јахорина, који је поседовао агрегат, тако да смо га могли користити само ноћу. Све ја
било скопчано са тешкоћама, али смо све прихватали као нормално и добро се сналазили у
тим ратним условима. Са Јахорине је вршена и дистрибуција материјала на раније споменуте
адресе. У том великом послу, али и у осталим пословима, значајно су ми помогли мој брат и
снаха, која је одмах након повратка из амбуланте, преузимала на себе знатан дио посла.
Уједно сам од ње добијала информације о догађајима на Палама, али и о ономе шта се у
чаршији прича, не само паљанској него понешто процури и из сарајевске чаршије. Сваким
даном се дешавало да неко од Срба Сарајлија побегне из града. Они су знали да ће у
амбуланти наћи докторицу Васку. То су биле информације из прве руке, али и једине мени
доступне и са којима сам располагала а била сам члан Председништва. У вези са
хуманитарним пословима и даље су код мене долазили представници УНПРОФОР-а и
УНХЦР-а, али сада на Јахорину и међу осталима симпатични Лари Холингворт. После свог
успешног конвоја за Горажде имао је још неколико таквих подухвата, а затим је прешао у
западну Босну.
Након открића оружја у једном „хуманитарном конвоју“ када су покушали да пребаце
оружје муслиманима, Главни штаб наше војске је, са правом, све теже издавао дозволе за
пролаз и све теже је било гарантовати сигурност пролаза. Међутим, то је била наша обавеза
да најављене конвоје пропустимо иако је у ратним условима било тешко имати разумевања,
али морало се. Вест о „хуманитарном“ конвоју са дуплим дном крцатим оружјем брзо се
проширила на нашој територији. Бадава смо покушавали објаснити да и међу овима из УН
има свакојаких па и корумпираних. Касније је, када сам чула и тачно проверила да и наши, и
то најодговорнији, продају оружје и муницију муслиманима, ништа ме више није могло
изненадити. Такође, познати су ми неки случајеви шверца после рата, са Сарајевом, где су у
ланац илегалне трговине били укључени и чланови ИПТФ-а, а са наше стране полиција са
знањем Радована, али не само знањем него и учешћем у подели добити.
Неколико пута сам била у Вогошћи и разговарала сам са радницима који су
производили муницију за нашу војску. Они су ме упозоравали на ту аморалну работу продаје
оружја непријатељу. Са пуним моралним правом, али полазећи од радних заслуга јер се ту
радило 24 часа дневно, имали су право да упозоравају и траже одговор на њихова питања:
како они да производе муницију којом ће их убијати. Тада сам мислила, ако је то тачно што
ми говоре, да су Радован и Момо уплетени у то, онда заиста овај народ заслужује боље
руководство. Како је време одмицало све више сам била убеђена у то. Међутим, тада, код
првих информација сам одбијала ту могућност и сматрала то немогућим. Жена у црном
извади из џепа неки комад железа и показује број и тврди да је она у некој смени то
произвела. Плаче, грца и вели: „Можда сам ја овим рукама правила метак који је пре два дана
убио мога брата“. Одлучила сам да на наредном скупштинском заседању отворено питам да
ли је то истина, да ли се то дешава. Сећам се, било је то 1993. поставила сам то питање
Караџићу. Пред 83 посланика (не знам да ли су сви били присутни) Караџић је бесно
одговорио: „ Да“. Затим сам им дала до знања да ми је позната трговина са непријатељем
када је у питању храна и друга роба коју добијамо као хуманитарну помоћ, али зар мора
оружје и муниција? Одговорио ми је: „Мора“. Остала сам запањена његовом дрскошћу,
његови морални квалитети већ тада су за мене били на врло ниским позицијама.
Дванаест година касније, на суђењу Крајишнику у Хагу се чита разговор између њега и
Младића из 1992. године из којег се сазнаје да је у то време био активан шверц војне опреме
са муслиманима. Он сумњичи неке из војске и вели „Ако је то тако, као што је чуо, онда ће
српски народ потпуно пропасти“.
Потпуно се слажем са тадашњом Крајишниковом констатацијом да ће, наш народ, због
овога пропасти, али и сваки други народ који ратујући тргује са непријатељем. Али не зато

114
што ће непријатељ бити јачи, него што то значи потпуну моралну ерозију појединаца,
руководства и друштва. Зашто то Момо није рекао и подржао мене када сам о томе говорила
у Скупштини? Зато што је и он учествовао у свему заједно са Караџићем. А зашто је 1992.
упозоравао Младића да то раде нека војна лица? Зато да са цивилног руководства скрене
сумњу на војно. Председник Републике је отворено пред посланицима рекао да то „мора“
бити. Више пута сам слушала од наших бораца на линији фронта близу Момине куће, да неће
моћи дуго да издрже да му не гранатирају кућу коју муслимани пазе као да је њихова. Даље
су говорили борци, да је та кућа увек пуна муниције и наоружања за продају. Говорили су ми
да кажем Крајишнику да ће му кућу дигнути у зрак. Чини ми се да је тако и учињено пред
крај рата. Ја нисам преносила поруке бораца, али сам их саветовала да дођу на заседање
Скупштине и да то што мени говоре, саопште посланицима. Ја сам Скупштини то саопштила
и добили су потврдан одговор од оних који се баве том трговином. Прешло се преко тога као
да се ради о нормалној трговини, а не о нечему што је и тада, у сред рата, представљало
најнеморалнији чин, без преседана.
И ово би требало да се забележи, а везано је за мој боравак на Јахорини. Дошао ми је
Зоран Пироћанац познати новинар из Београда, заједно са његовим пријатељем из Израела,
чини ми се да се презивао Хоровиц. Иначе смо га звали надимком, којег не могу да се сетим,
али који је некако лепо звучао и пристајао је овом симпатичном човеку. Били су само два
дана, али врло корисна посета. Од њега сам чула како је и колико патио народ Израела после
страдања за време Другог светског рата и уопште колике су њихове муке биле да се
успостави и одржи њихова држава. Непосредно пред рат прочитала сам књигу Голде Меир
(која је била у једном периоду премијер Израела), „Мој Израел“. Закључила сам да постоји
много судбинске сличности између наша два народа. Али ми нисмо они и зато сам забринута
за наш опстанак. Ми немамо њихову упорност и истрајност, нисмо спремни на велике личне
жртве и ми немамо никакво упориште и потпору у глобалној светској политици коју они
имају, и оно што највише брине: ми смо народ који заборавља, који још није ни пребројао
своје жртве у Другом светском рату, а нове су већ ту. Они не само да су их пребројали, а има
их више од шест милиона, него у Музеју холокауста у Јерусалиму свака звездица на
огромном своду тог здања представља један угашен живот, али не и угашену душу и њихова
имена се у једном редоследу непрестано понављају. Тако ће бити док постоји Израел. И тако
треба да буде, јер прошлост се не сме заборавити, не само због жртава него и због
садашњости и будућности живих. Дакле, прочитавши књигу „Мој Израел“ била сам спремна
да схватим о чему Хоровиц прича. Сугерисао је да се напише књига, више информација за
Запад који упорно одбија да прихвати истину. Организовала сам рад на писању две књиге на
енглеском језику које су изашле једна иза друге. Прва је садржавала, уз доста информација и
докумената, презентацију стања у БиХ пред почетак рата. Наслов: БиХ – хроника најављене
смрти – и друга о медијским манипулацијама, посебно оним које се односе на трагедије
познате под називом „ Ред за млеко“ (догађаји од 27. маја 1992.) и Маркале 1 (5. фебруара
1994.) са посебним освртом на злоупотребу медија, који су спремно чекали унапред
припремљена ова два догађаја. За ове две књиге треба, заиста да захвалимо Зорану
Пироћанцу и његовим колегама који су се окупили око овог пројекта. Доста сам се
ангажовала око овога, заиста добро урађеног посла. Нисам чекала скрштених руку да, како је
говорио Радован, „на крају победи истина“. То је било покриће да се ништа не уради. Знам да
у врху светске политике није било неког ефекта, иако су сви чланови Конгреса САД добили
те књиге. Али добили су и директиву да не прихвате ништа што би покварило црно-белу
слику о догађајима у Босни. Финансијске трошкове обезбедио је Рајко Дукић, који је од оне
позитивне људске сорте која сматра ако се сеје нешто ће и нићи. Радован и Момо су одбацили
овог човека као и многе патриоте из само једног разлога, јер нису довољно послушни. Прва
књига „БиХ – хроника најављене смрти“, доживела је још два издања, једно у САД, а друго у
Бугарској.
Пошто су учестали продори муслиманске војске на српску територију, масовна убиства
и ритуална мучења била су све чешћа. Памте се такви догађаји у Милићима, Зворнику,

115
Кравицама, Каменици и околним српским селима. Управо због тога ангажовала сам једног
фоторепортера који је пристао да се у најкраћем могућем времену нађе на таквим местима.
Добио је онај комби који су наши Срби из Франкфурта оставили, када су довезли топлу одећу
за војнике на Јахорини, добио је камеру и врло успешно је обављао тај посао, којег је на
жалост, у овом источном делу Босне било скоро свакодневно, Резултат његовог рада и посла
моје секретарице Гордане Бундало, коју сам ангажовала за обраду материјала о страдањима
Срба, јесте књига „Искорењивање Срба у 1992/93. години“ на енглеском и нашем језику. Тако
је одржана и једна изложба са истом тематиком у Београду и Грчкој где је обишла све градове
у току једног месеца.
Мој кабинет је већ тада имао остварене везе са неколико грчких хуманитарних
организација, али након ове изложбе наше везе су удвостручене. Звали су нас из целе Грчке
желећи да остваримо сарадњу на хуманитарном плану. Тако је и започела она активност
прихватања српске деце за време зимских и летњих распуста од стране грчких породица.
Након одржане изложбе и предавања које су одржали ово двоје људи, почели су се јављати
грчки синдикати нудећи помоћ и сарадњу. О њиховој помоћи, њиховом ангажовању за време
рата морало би се посебно говорити. Можда би моја дужност била да нешто о томе напишем
и за нашу и за њихову јавност – али то није могуће јер су ми за то потребни одређени папири,
подаци, имена људи са којима смо контактирали. А свега тога и много чега другог сам
лишена у овим затворским условима, Грчка и ми, то је једно посебно поглавље ратног
времена у коме нам је њихово пријатељство и разумевање и помоћ у најтежим тренуцима
давало снаге да издржимо и враћало наду у људску племенитост. Често сам размишљала,
претпоставимо, да је ситуација била обрнута, да ли би ми Грцима прискочили у помоћ у оној
мери у којој су они то чинили. Бојим се да не би било тако. Да ли смо им довољно захвални
за њихову доброту? Опет је одговор негативан. Након оваквог размишљања буде ми жао што
смо такви, што нисмо у стању да памтимо и негујемо пријатељства и буде ме стид.
За разлику од пријатељске помоћи Грка и наших хуманитарних организација, посебно
Кола српских сестара и Срба хуманитараца из Франкфурта, било је оних који су много
обећавали, а на крају није било ништа. И за то постоји разумевање и оправдање. Често су у
питању биле велике жеље да се помогне, али у њиховом остварењу није било великих
могућности. Међутим, када вас неко извара на најпокваренији начин онда и то заслужује да
се обелодани. У јесен 1992. године, когод се појављивао из иностранства, радило се о нашим
људима, са питањем како да помогну, увек сам понављала једно те исто: топли веш,
доколенице или ватиране ветровке, џемпери, све што је топло, што може борца да заштити од
зиме. То је било најпотребније, посебно већ у октобру за Сарајевско-романијски корпус и то
онај део у брдским крајевима. Видела сам колико је била функционална, и како су говорили,
пуни погодак, она одећа коју су послали за борце на голој Јахорини. Тих дана јавио ми се,
како се представио, свештеник из Трста, Ивић. Каже да има велике могућности да помогне, а
ја му се унапред захваљујем и велим шта би било најпотребније и шта се већ показало
ефикасно. Одговорио је да то за њега не представља проблем и каже да је у стању да снабде
цели сарајевско-романијски корпус, и то врло брзо. Замолила сам га да донесе и дебелог
најлона да се обложе ровови. Након 15 дана најавио је долазак 7 шлепера. Све ми је
изгледало нестварно, па зар је то могуће. Заиста је стигло 7 шлепера једног тмурног
кишовитог дана, и „поп“ Ивић. Осим брадице, ништа у његовом понашању не показује да је
он свештеник. Сећам се како сам замерала себи и својим запажањима, најважније је да су
шлепери ту. Дошла је и паљанска телевизија да се овај важан хуманитарни подухват сними.
Ја се у име бораца захваљујем нашем доброчинитељу. Он је одржао неки говор и набројао
шта је све донео: вунене џемпере, виндјакне, топли веш, ватиране чизме итд. Киша лије као
из кабла, немогуће је прићи од блата камионима и дизати цераду а већ је и касно, смркава се.
„Свештеник“ рече да би било боље да се роба преузме сутра ујутро и да шлепери остану ту у
кругу фабрике Фамос. Тек тада сам јавила у команду сарајевско-романијског корпуса да
пошаљу људе да преузму робу. Послала сам у заказано време мог возача да буде присутан и
да ме зове ако буде неких проблема (тада сам боравила на Јахорини). Драган ме зове након

116
једног сата и саопштава да се у камионима налази неколико кутија дечије одеће. Ту су вунени
џемпери, топли веш, рукавице, ватиране чизме, чак и бенкице, али ништа нема за војнике,
осим велике количине најлона. Дакле све што је „свештеник“ Ивић набројао је ту, само са
великом разликом што је за децу од 4-5 година, а не за одрасле и што нису пуни шлепери,
него по 5-6 кутија на средини сваког од 7 посебних шлепера. Одмах сам звала Патријаршију
у Београд и питала за дотичног свештеника. Рекли су ми да је он одавно рашчињен и да је
преварант, пре него сам и рекла шта је урадио. Иза тога сам размишљала зашто је довукао
толике скоро празне шлепере, мора да постоји неки разлог. Ускоро сам сазнала. Он и један
његов пријатељ са Романије (не спомињем му име јер много честитих људи носи то презиме)
баве се шверцом и нешто треба да изнесу из Републике Српске. Након два месеца муслимани
су га ухватили, иако је као шверцер био познат и њима и одржавао је пријатељске односе са
некима од њих. Тада, када су га заробили, дође код мене његова супруга да се посаветује и
пита да ли бих ја могла помоћи и још се позива на његове заслуге те спомиње 7 шлепера.
Остала сам запањена, једино је код мене постојало убеђење да је и њу варао.
Наравно, када је превара откривена, тражила сам да се то објави на телевизији. Дечију
робу дали смо црвеном крсту Пале. Најлон за ровове био је беспрекоран и у великим
количинама и предат је Сарајевско-романијском корпусу.
Тог истог дана навечер одем у хотел „Јахорина“, надајући да ћу тамо наћи распопа.
Седео је код рецепције и било је много људи присутно када сам се обратила показујући
прстом на Илића: „Овај човек није свештеник, он је распоп а поред тога и преварант“.
Касније сам чула да мешетари и даље по нашој, али и муслиманској територији. Касније сам
га још једном срела.
Времена о којим пишем обиловала су преварантима и другим врстама људи најнижих
моралних вредности, јер су услови за успех таквих људи били оптимални.
Један дио српске територије био је посебно угрожен у сваком погледу, а то је било
озренско подручје. Она територија која се назива тим именом, на мапи изгледа као грозд који
је само петељком, тј. врло уским делом, повезан са нашом територијом, док му проширени
део улази у подручје које контролишу муслиманске снаге. Озренци су цело време рата имали
јако дугу одбрамбену линију коју су јуначки бранили. Ово подручје је насељено само
Србима, тако је у садашњости, а тако је било и у прошлости. Кажу да за време Другог
светског рата, Немци се нису усуђивали да приђу Озрену, тако су ми причали Озренци и увек
наглашавали да је то 100% четнички крај. Наравно да ми је највише брига задавао управо
овај крај када је у питању снабдевање храном. Три месеца сам упорно тражила да Озрен има
приоритет у достави хуманитарне помоћи управо због непријатељског окружења, али и
њихове храбрости и одлучности да бране своју земљу. Имала сам утисак да су и остали
чланови Председништва има