Anda di halaman 1dari 618

Питер Браун

Успон
хришћанства
на Западу
Тријумф и разноликост
20 0-1000 . године

Превепа с енглеског
Богдана Николић

П б/Uç

CUO
Садржај

Mane

Предговор.

Увод.........

I
Царство u његове последице 200-500. године

1. „Закони држава":
Пролог и преглед.......................................................

2. Хришћанство и Царство.............................................

3. Tempera Christiana:
Хришћанска времена...................................................

4. Virtutes sanctorum... strages gentium:


„Дела светаца... Покољ народа"..................................

5. Ha границама:
164
Норик, Ирска и Франачка
6 Успон хришћанства на Западу

II
Разипажење 3 aeemmawâ 500-600.

6. Reverentia, rusticitas:
Од Цезарија Арлског до Григорија Турског....

7. Епископи, град, пустиња:


Источно римско царство. 219

8. Regimen animarum:
Григорије Велики... 250

III
Крај старог хришћанства
600-750. године

9. „Творнице“ молитве:
Монаштво y Западној Европи 287

10. Стварање sapiens-a:


Религија и култура y континенталној Европи и Ирској.... 303

11. Medicamenta paenitentiae:


Колумбан................................................ 323

12 Хришћанство y Азији и успон ислама 347

13. „Мењање царстава“:


Хришћани под исламом....................... 382

14. Хришћанства севера:


Ирска....................................................... 415

15. Хришћаиства севера:


Британски Саксонци 439

16. Хришћански микросветови 458


Садржај 7

IV
Нови хришћански светови
750-1000.

17. Криза слике:


Иконоборачка расправа y Византији...................................491

18. Затварање границе:


Фризија и Германија............................................................... 522

19. „Владати хришћанским народом“:


Карло Велики........................................................................... 556

20. In gear dagum, „Некада давно“:


Хришћански свет севера и његова прошлост......................593

Упоредне хронолошке таблице...............................................626

Библиографија.......................................................................... 631

Индекс........................................................................................ 679
Увод

Ова књига je први пут објављена 1995. године y серији Стварање


Европе. Сада сам je знатно преправио и прерадио. Разлог за такву
одлуку било je истинско „пробијање бране“ y проучавању позне ан-
тике и раног средњег века, које ce догодило y протеклих пет година.
Било би потпуно неразумно данас ce подухватити писања историје
тог раздобља a не дозволити да на ваш суд утиче и мноштво тих сту-
дија, или не омогућити читаоцима да дознају да оне постоје. Читалац
само треба да обрати пажњу на године објављивања многих књига
наведених y библиографији да би схватио до које мере je проучава-
ње nepnoflâ раније познатих као доба опадања и пропасти Римског
царства и мрачно доба ушло y нову и креативну фазу*1.

1 Од сабраних дела објављених после 1995. за мене су била посебно драгоцена


дела објављена под покровитељством Европске фондације за науку, са темом Пре-
ображај римског света, чији je главни уредник Иан Вуд (Ian Wood): W. Pohl and H.
Reimitz (eds.), Strategies o f Distinction: The Construction o f Ethnic Communities, Leiden
1998; R. Hodges and W. Bowden (eds.), The Sixth Century: Production, Distribution and
Demand, Leiden 1998; G. R Brogiolo and B. Ward-Perkins (eds.), The Idea and Ideal o f
the Town between Late Antiquity and the Early Middle Ages, Leiden 1999; E. Chrysos and
I. Wood (eds.), East and West: Modes o f Communication, Leiden 1999; M. de Jong, F.
Theuws, and C. van Rhijn (eds.), Topographies o f Power in the Early Middle Ages, Leiden
2001; F. Theuws and J. Nelson (eds.), Rituals o f Power: Prom Late Antiquity to the Early
Middle Ages, Leiden 2000; G. P. Brogiolo, N. Gauthier, and N. Christie (eds.), Towns and
their Territories between Late Antiquity and the Early Middle Ages, Leiden 2000; W. Pohl,
H. Reimitz, and I. Wood (eds.), The Transformation o f Frontiers: From Late Antiquity to
the Carolingians, Leiden 2001; I. L. Hansen and C. Wickham, 'the Long Eighth Century:
Production, Distribution and Demand, Leiden 2001. Једнако нажне за ранији период су:
A. Cameron and P. Garnsey (eds,), Vie Cambridge Ancient History 13: 'lhe l,ate Empire
Увод 13

Ma која синтеза попут овог дела приморава аутора на неброје-


но много одлука и одрицања - на које теме да ce усредсреди, a које
да занемари, којим научним традицијама да ce приклони, a које да
одбаци као неважне, бескорисне или превазиђене. Стручњаци ће
одмах препознати изборе на којима ce овај преглед заснива. Обич-
ном читаоцу, међутим, могло би користити да сазна нешто више од
онога што câM наративни текст може да саопшти о томе шта ме je
овој теми уопште привукло и о научним традицијама којима сам ce
приклонио пишући о успону хришћанства y Западној Европи, онако
како сам то учинио. Читаоцима би могло помоћи да књигу која je
пред њима, сазнају ли како je добила свој садашњи облик, прочитају
с више разумевања.

Западна Европа y ширем светском контексту

Једно би читаоцу требало да буде очигледно. Ова књига настоји


да прикаже Западну Европу издвајајући je y односу на остатак света.
Изузетно je важно да ce поступи управо тако. Moje прво поглавље ће
већ, надам ce, разјаснити да je кроз читав овај период хришћанство
простора који данас називамо Европом било само западна варијанта
далеко распрострањенијег хришћанског света чије ce тежиште за-
право налазило y источном Средоземљу и на Средњем истоку.
Кроз читаво ово раздобље Источно римско царство - које данас
називамо Византијским царством - није било присуство нечег уда-
љеног и непроменљивог, потпуно безначајног за појаву латинског
католичког хришћанства. Седмо и осмо поглавље објашњавају како
je вековима после пада Западног римског царства, Источно рим-
ско царство остало непрестано присутно y западном Средоземљу y
војном погледу, на шта указују и Јустинијанова освајања и потоње
упорно истрајавање византијских поседа y Италији, Африци na, на-
кратко, чак и y Шпанији.
Све време од 535. до 800. године Рим je био погранични град.
Налазио ce на западном рубу великог Источног римског царства.

A.D. 337-425, Cambridge 1998. и A. Cameron, В. Ward-Perkins, and M. Whitby (eds.),


The Cambridge Ancient History 14: Late Antiquity. Empire and Successors a .d . 425-600,
Cambridge 2000, те G. W. Bowersock. P. Brown, and O. Grabar, Late Antiquity. A Guide
to the Postclassical World, Cambridge, MA 1999. B. сада R. McKitterick (ed.), The Early
Middle Ages, Oxford 200.
Успои xpuiuluiHcnuui mi Западу
14

Сваки документ који су папе y том иериоду издавале био je датован


према владавинама источноримских владара који су ce уздизали на
престо и силазили с престола удаљеног преко 2.000 километара, y
Константинопољу (данашњем Истанбулу), и на чије каријере нису
утицали догађаји y западном делу Европе, већ оно што ce збивало
дуж источних пространстава око Дунава, no степама Украјине, y
Ирану и на Арабијском полуострву.
Но, трајни значај Источног римског царства за хришћанство За-
пада био je више од последица политичке географије. Источно ce
царство (a не Рим) налазило y центру светског хришћанства, које ce
простирало подједнако дубоко y Азију колико и y Европу. Kao y вели-
кој соби с одјеком, теолошка питања о којима ce жучно расправљало
y Константинопољу, Александрији и Антиохији, y 5. и 6. столећу (као
што ћемо видети при крају четвртог и y седмом поглављу), столећима
су одјекивала на Западу. Одјекивала су, заправо, где год су хришћани
били y прилици да размишљају о односу Бога и човека: no манасти-
рима Ирске и јужне Шкотске, на Кавказу, y Месопотамији, чак и y
западној престоници Кинеског царства y Хсјен-фуу.
Важно je схватити да ce хришћанство y Источном римском цар-
ству непрестано мењало. Грчко хришћанство, како ћемо видети y се-
дамнаестом поглављу, мењало ce подједнако драстично под утицајем
муслиманских освајања крајем 7. и y 8. столећу, као и хришћанство
на Западу y вековима после пада Римског царства. Ново „Визан-
тијско“ царство изникло je из кризе 8. столећа, y науци познате као
„иконоборачка". Ову кризу пратио je ужурбани труд да ce реформи-
ше хришћанска пракса и изнова дефинише хришћанска прошлост,
труд сличан напорима око реформе и обнове које су ce истовремено
одвијале y Франачком царству Карла Великог.
Најзад, али не и најмање важно, успон ислама и оно што je затим
уследило - освајање и преобраћивање y нову веру већине Средњег
истока, северне Африке, na чак tokom пола миленијума и јужне Шпа-
није, поставља, чини ce, једну непремостиву замишљену препреку
између нас и старог хришћанског света y коме су северна Африка,
Египат и Сирија били најмногољудније и најкреативније области
хришћанског света. Но, ислам није дошао ниоткуд, нити je намах
избрисао све што му je претходило. У дванаестом поглављу ћемо
видети да ce ислам појавио y арапском окружењу темељно прожетом
хришћанским и јудаистичким идејама. He само да исламска култура
и теологија нису нагло прекинуле постојање старог света већ су ce,
штанишс, разнијале y непрестаној и иемуштој расправи с Јеврејима
Увод 15

и хришћанима који су остали већинско становништво Средњег ис-


тока вековима после арабљанских освајања.
У тринаестом поглављу видећемо да су хришћанске заједнице,
образоване y време великих теолошких спорова из времена Јустини-
јанове владавине, наставиле да постоје још вековима, и то умногоме
неометане великим арабљанским царством које ce тада надвило над
њима. Културна достигнућа хришћана овог раздобља, и то оних који
су говорили сиријским језиком и живели y областима Сирије и Ме-
сопотамије, често ce олако превиђају. Па ипак су сиријски преводи
дела написаних на грчком језику - често састављани y ратним зо-
нама док су северном Сиријом и Анадолијом, час тамо - час овамо,
пустошећи, тутњале муслиманске и византијске војске - творили
„ниво подземних вода“ упознавања с класичном грчком мишљу кроз
сиријске верзије које су тако успешно црпли исламски филозофи,
лекари и математичари y потоњим столећима.2
Све y свему, ова књига je, великим делом, обликована тако да
оне који проучавају хришћански свет Западне Европе подстакне
да уложе труда да схвате како су ce, y исто време, разне варијанте
хришћанске вере, y различитим областима, суочавале с проблемима
често сличнијим него што ce може претпоставити онима с којима
су ce суочавала њихова браћа no вери на Западу. У то време источ-
но хришћанство није било никакав страни свет. Његове потешкоће
често су непосредно утицале на Западну Европу. Но, чак и кад није
било тако, много тога о посебности латинског хришћанства може ce
научити његовим упоређивањем са хришћанским суседима.

Стварање Европе:
„Историја европског заједништва“?

Читалац би ипак требало да зна да ме je на то да књигу издам


управо y овом облику навело сопствено поновно промишљање y све-
тлу модерне науке о томе како je најбоље написати историју Западне
Европе y периоду између успона хришћанства y Римском царству,
од око 200. године, до преобраћења скандинавског света око 1000.
године. Наиме, tokom протеклих деценија увидео сам да je више од-

2 Вид. Н. Inglebert, Interpretatio Christiana. Les mutations des savoirs (cosmographie,


géographie, histoire) dans l’A ntiquité tardive, Paris 2001,48-73.
16 Успон хришћанства на Западу

лучујућих публикација указивало на то да je добар део конвенцио-


налних „великих нарација“ о том раздобљу можда погрешан. Прича
о ширењу хришћанства y позноантичкој и Европи раног средњег
века могла би ce испричати на доста другачији и далеко занимљи-
вији начин. Можда би читаоцу ове књиге могло помоћи да укратко
резимирам основне одлике „великих нарација" о европској историји
од којих сам одступио y овој књизи.
Најупечатљивија и одлучујућа одлика конвенционалних про-
зних текстова о крају Римског царства и раном средњем веку било
je упорно настојање на томе да je историју Западне Европе одувек
карактерисало природно јединство. Ово јединство сагледавано je
као идеално. Ha одступања од њега гледало ce као на знак опадања
и бесциљне анархије. Претпостављало ce да je до уједињења Западне
Европе први пут дошло под Римским царством. Од севера Британи-
је до севера Африке свет обухваћен и штићен римским границама
био je прва Европа. Тако je 1912. аутор једне студије о романиза-
цији римске Британије могао написати: „Безбедност Рима била je
безбедност читаве цивилизације. Изван његових граница беснео je
дивљи хаос варваризма."3 После 400. године - тако велике нарације
настављају - границе Царства су пале и „дивљи хаос варваризма“
преплавио je Царство надирући из правца Северног мора, преко
Рајне и Дунава. Доба „варварских најезда“ делотворно je уништило
прво јединство Европе.
Но, није баш све било изгубљено. Хришћанство ce већ прошири-
ло континенталним делом Западне Европе. И управо ce посредством
недовољно чврстих, али упорних, веза које je створила Католичка
црква, то разбијено јединство римске Европе поново образовало.
Поново су сви путеви водили y Рим када ce папство установило
као неприкосновено средиште новог, католичког Запада. После 600.
године „доба варварских најезда“ уступило je место „добу мисиона-
ра“. У уџбеницима о овом периоду на картама „варварских најезда“
приказивана je Западна Европа испресецана злослутним стрелицама
којима су варварска племена, наводно, победоносно хрлила од севера
ка југу y потрази за срцем Рима. Али, већ на следећој страници карта
„доба мисионара“ приказала би стрелице усмерене y безопасном сме-
ру - од Рима na све до најудаљенијих рубова северозападне Европе.
Стрелице су стизале до Британских острва чувеном мисијом папе

[averfield, The Romanization of Roman Britain, Oxford 1912, 10.


Увод 17

Гргура Великог британским Саксонцима 597. Затим би ce одбиле,


као зраци светлости који ce рефлектују из удаљеног извора, како су
мисионари из Ирске и англосаксонске Енглеске донели хришћанство
обновљено везама с његовим извориштем y Риму, најпре декадентној
северној Галији (уличности великог Ирца Колумбана 590. године), a
затим y 8. столећу (у личностима англосаксонских мисионара Вили-
брорда и Бонифација) паганској Низоземској и, на крају, простору
мрачних шума Германије.
После 800. године одлучно католичко Франачко краљевство, које
je основао Карло Велики, деловало je, на тренутак, као да je окончало
период од четири столећа дуге бесциљне исцепканости која je карак-
терисала губитак првог јединства Европе. Наде које je побудио Карло
Велики код научника с почетка 20. столећа сумирао je Кристофер
Досон, дубоко хумани и учени представник специфично католичке
визије европске историје, y књизи насловљеној Стварање Европе:
Уводу историју европског јединства. За Досона je крунисање Карла
Великог за „цара“ y Риму, на Божић 800. године, означило

п о т п у н о прихватањ е од стр ан е за п а д н и х варвара идеал а једи н ств а за


које с у ce Р им ско царство и К атоличка црква п одједн ако залагали.

Али, Карлово католичко царство Европе није потрајало:

Била je то п р еур ањ ен а с и н т еза б у д у ћ и да с у силе варваризм а у н утар


Ц арства и ван њега и даљ е би л е прејаке да би биле y п о т п у н о с т и аси-
м ил ован е.4

Дезинтеграција царства Карла Великог означила je дефинитивни


неуспех да ce y Западној Европи схвати

страствена чеж њ а бољ и х ум ова за ф ор м алн и м једи н ств ом владе [изнад


и против] ин сти н к та за сепар аци јом , н ер ед о м и анархијом узр ок ов а-
н и м н ео б у з д а н и м и м п у л с и м а и вар в ар ск ом н еу к о ш ћ у вел и к ог дела
чов ечан ства.5

Према томе, историја мрачног доба завршила ce смртоносним


падом. Хришћанство je изнова остварило јединство Европе на ду-

4 С. Dawson, The Making of Europe. An Introduction to the History o f European Unity,


London 1932, 234.
5 J. Bryce, The Holy Roman Empire, London 1904, 40.
Ycnoti xpuuiluiitcmea ua Западу
i8

xobhom нивоу. To духовно јединство he y наредним столећима заиста


бити y потпуности остварено y хришћанском свету Запада којим
je владало средњовековно папство. Али, оно више неће бити, као y
славним данима Рима, оличено творевином јединствене, цивилизо-
ване политичке заједнице. Једно je било сигурно: између 400. и 1000.
године „инстинкт за сепарацијом, нередом и анархијом, узрокован
необузданим импулсима и варварском неукошћу* je, изгледа - сем
y неколико крхких тренутака - држао центар позорнице.

Варвари и мисионари

Не изненађује, дакле, то што je учење о мрачном добу, с почетка


20. века, било помало депримирајуће. Чинило ce да je Едвард Гибон
y свом ауторитативном сумирању овог периода, Оппдињв u пропчстп
Римског царства, имао право: пад Римског царства подударио ce
с „победом варварске религије широм западног дела Европе. He
би ce могло очекивати да иједна развијена култура преживи тако
силовит неред. Према Гибоновом мишљењу, и мишљењу његових
потоњих читалаца, није преживео нико вредан помена. Варваре са
севера могла je обуздати само хришћанска религија управо зато што
je била сировија снага од префињене римске културе. „Успон хри-
шћанског света на Западу” прерастао je y тек нешто више од опера-
ције спасавања - y очување, y оквиру хришћанских манастира, оно
мало преостале културе Рима и y спору обнову осећања заједништва
утемељеног на припадности „римској“ Католичкој цркви. A y раз-
добљу између 400. и 1000. године ова операција спасавања била je, y
најбољем случају, аљкав посао, неискупљен блесковима генија, коме
су често рачуне мрсиле провале варваризма.
Бар су ce сви слагали да су „варвари", ма колико груби момци,
могли бити сматрани непосредним прецима модерних националних
држава. Нико y 19. столећу није сумњао y то да je Енглеска потомак
Англосаксонаца, нити y то да су католичку Француску основали
Хлодовехови Франци. Немци су упорно својатали Карла Великог.
Ирци су под сличним „древним" краљевима успели да остану Ир-
ци (као што je одувек и требало да буду) све до окончања њиховог6

6 Р. Brown, „Gibbon’s views on culture and society in the fifth and sixth centuries ,
Daedalus, 104 (1976): 73-88, сада y: Society and the Holy in Late Antiquity, Berkeley, CA
1982, 22-48.
Увод 19

златног доба независности упадом Нормана y 12. веку. Чак и најсре-


доземнији Шпанци били су знани no томе што су ce носталгично
присећали једног измаштаног и особеног „визиготског* наслеђа.
Статуе на јавним местима су свима врло јасно откривале како су
ови сирови преци модерних нација морали изгледати. Биле су то
вагнеровске личности с крилатим шлемовима, грудобранима y виду
крљушти, огртачима украшеним крзном и широким панталонама
на учкур. Носили су тешко оружје и неговали импресивне бркове.
Штавише, на западуједва да постоји неколико градова и уметнич-
ких галерија y чијим поставкама нема неко платно из 19. столећа са
хришћанским мисионарима на делу међу оваквим прецима. Ha тим
сликама личност хришћанског мисионара, с прозрачним изразом
лица и препознатљиво римским одликама, обраћа ce дворанима
једног варварског краља. Краљ, брадати мушкарац с круном и на-
браног чела, одевен y пун „варварски" сјај и окружен мишићавим
саветницима наоружаним до зуба, седи на свом престолу и па-
жљиво слуша. Често je, као y случају франачког краља Хлодовеха,
владар приказиван како под пуном ратном опремом понизно при-
лази крстионици, праћен својом y крзно одевеном свитом, да би ce
поклонио пред клириком одевеним y чудну мешавину римске тоге
и касније готичке одежде која ce везује за католичке епископе.7 To
су узвишене сцене. He треба напомињати да врше озбиљан прити-
сак на осећање вероватног код модерног историчара. Али, оне су
дубоко укорењене y визуелну машту већине Европљана. Сврха ове
књиге, бар делимично, јесте и y томе да их искорени из наших умова
и замени далеко веродостојнијом и сложенијом сликом онога што
ce y то време одвијало.
Просто речено, два средишња елемента ове слике неопозиво су
ce променила - представа варварина и представа мисионара. Ta
промена одлучујуће je утицала на начин на који y првом, четвртом
и петом поглављу приступам односима Римљана и „варвара“ дуж
граница Царства, y периоду од 1. до 4. века, затим природи „вар-
варских насеља“ y оквиру Царства 5. века и последицама коначног
преузимања од стране „варвара" пограничне зоне Римског царства
од Британије на крајњем северу, преко северне Галије и Аустрије, до
Марока, крајем 5. века.

7 Леп пример може ce видсти im омоту књиге Р. Geary, The Myth o f Nations: The
Medieval Origins of Europe, Princeton, NJ 2002.
20 Успои xpuuihimcnuui im Зшшду

Слична ревизија уврежених мишљсња налази ce и y основи мог


дочаравања Галије Гргура Турског из 6. века (у шестом поглавл.у).
Јер, тек кад уклонимо параван y виду 1'ргурове искрене и само ње-
му својствене приче о сопственом времену, можемо ce приближити
призору живота какав ce заиста одвијао y „неагресивном , али ништа
мање стабилном, постримском друштву. Франачка Галија нипошто
не беше потонула y бесциљни варваризам.
Што ce варвара са севера тиче, на изглед најегзотичнијих и твр-
докорних - тј. оних настањених далеко, на обалама Атлантика и
Северног мора, на тлу Ирске, Британије, a касније и Скандинавије
- верујем да четрнаесто поглавље, и опет двадесето, можда отварају
другачији поглед од слике збуњених, али добронамерних, врховних
заповедника, који ce упињу да из уста страних мисионара схвате уз-
вишену поруку Јеванђеља. У модерним ревизијама „доба мисионара“
треба истаћи једно. Ступајући на тле Британских острва хришћан-
ство није наишло на изолована друштва од којих je свако било задо-
вољно зачаурено унутар од памтивека дуге традиције свог племена.
Бавећи ce Ирском и Саксонцима y Британији, радо сам прихватио
упозорење једног археолога, запаженог no својим прилозима о тајан-
ственом англосаксонском погребном броду откривеном код Сатон
Хуаy источној Англији. „Кључни концепти које треба напустити\
пише он строго подвлачећи реч „напустити“, „јесу концепт етничке
групе и традициЈе. 0
Светови „варвара" са северних мора били су флуидни светови.
Њима je полазило за руком да уједно буду особени и истовремено
веома прилагодљиви страним утицајима ако би им ови на прави
начин били презентовани. Отуда мој приказ наглашава унутрашње
напетости и прилагодљивост варварских друштава-домаћина која
су примала хришћанство. Нагласак на томе разликује ce од ранијих
стереотипа сусрета високоумних странаца с непопустљивом масом
y традицију окованих „варварских“ друштава. Можда ће помоћи да
објаснимо брзину и тачну путању којом ce хришћанство ширило,
како Ирском тако и саксонском Британијом крајем 6. и y 7. веку.
Такав приступ помаже и усмеравању пажње на оно што ce данас
с правом сматра једном од великих победа културе мрачног доба: на
поступно стварање свести о сопственој прошлости код варвара. Дуго8

8 М. Carver, „Conversion and Politics on the eastern seabord of Britain: some archae­
ological indications", y: B. E. Crawford (ed.), Conversion and Christianization in the North
Sea, St. Andrews 1998, 14.
Унод 21

су научници узимали као дато да су „варварска" друштва франачке


Галије, келтске Ирске и саксонске Британије, a касније и Германије и
Скандинавије, била друштва којима су били својствени традиционал-
ни обичаји стари од памтивека. Свака скупина сматрана je укорење-
ном y особену „етничку“ прошлост, толико непопустљиву да je истра-
јала да постане „национална" прошлост те нације y оквирима модерне
Европе. Док год ce овако претпостављало, стварни писци историја и
записивачи епова, cara и легенди, који су нам ову „варварску" про-
шлост учинили доступном, били су мање важне личности. Ми смо,
наиме, претпостављали да су они само записивали (често на једнако
„варварском" латинском, какви су били и актери њихових списа) једну
варварску прошлост која je онде заиста постојала, и то одувек.
Међутим, модерна наука je, уклањајући управо то осећање једне
непропустљиве „варварске" прошлости која je само чекала да буде
записана, открила пуко узбуђење људи од пера из 6, 7. и 8. столећа док
су ce давали на посао да створе један уређен и „употребљив“ поглед на
порекло својих племена. Оруђе којим су то чинили умногоме им je,
разуме ce, пружала нова религија. Хришћански интелектуалци доно-
сили су до тада неписменим друштвима не само умеће писања већ и
начине на које je требало писати историјске списе, a који су потицали
из Старог завета и из историјске традиције римског света коју су хри-
шћани већ прилагодили својим потребама tokom претходних столе-
ћа. Готово све што знамо о историји и књижевности прехришћанске
северне Европе дугујемо ученим клирицима који су ce латили посла
да за своје потребе хитно и врло оштроумно учине сопственим велике
делове прехришћанске прошлости. Kao резултат, 7,8. и 9. век, који су
посведочили победу хришћанства, могу ce сагледати и као последње
велико доба стварања митова y северној Европи.
Када приступамо овој веома оригиналној синтези паганске про-
шлости и хришћанске садашњости, не можемо лако доћи до чврстог
закључка о томе колико je оригиналне текстуре прехришћанског
друштва заиста доспело y писане верзије. У деловима четрнаестог
и, коначно, двадесетог поглавља, покушао сам да саопштим неке од
плодоноснијих начина на који су ce модерни научници хватали y
коштац с овим проблемом. Најважније je шта je један такав покушај
синтезе значио онима који су га предузимали. Стварање „употре-
бљиве прошлости“ дешавало ce широм хришћанског света. Овде je
важно поново погледати преко уских граница Западне Европе. Сада,
на основу новијих високостручних студија, знамо да ce без јаког осе-
ћања уједињености y Богу, које саопштава Бедина Црквена ucmopuja
22 Успон xpumham nuui nu Зипиду

енглеске нације, идеја „енглеске мације“, na и саме „Енглеске", никада


не би наметнула y каснијим столећима неуредном пачворку саксон-
ских пустолова, акултурисаних Брита и келтских краљевстава које
je Беда гледао за свог живота. Али не помишљамо тако често да су
исто то учиниле и јерменске Епске историје Павстоса Бузанда и дела
његових наследника Јелисеја Вардапетског и Лазара Парпског с краја
5. века, и са сличним хиљадугодишњим последицама no особено јер-
менско осећање националног идентитета, као што видимо y дванае-
стом поглављу. Нити ценимо то што су ирски правници, песници и
састављачи легенди, који су нам сачували ризницу локалног наречја
најбогатију од свих насталих y Европи мрачног доба, били тачни са-
временици првих записивача песама и историјске традиције Арабља-
на. Надам ce да тринаестим поглављем проведем читаоца кроз новију
литературу која je била праведна према чистом полету и осећању
журбе с којима су ce муслимани с краја 7. века борили да сачувају свој
идентитет y свету који их je тако лако могао преплавити. Учинили
су то стварајући успомену на пророка Мухамеда с љубављу усађену
y чисто арапско окружење, тако да je пејзаж Хиџаза 7. века загоспо-
дарио маштом исламског света оног времена једном за свагда.

Средоземно јединство? „Пиренова теза“

Толико о „варварима" и њиховим „мисионарима“. Али, шта рећи


о свеукупној теми „јединства“ Западне Европе? Управо ту ce, пре-
ма мом мишљењу, став науке највише изменио последњих година и
управо су ме те промене y мишљењима о питању из чега ce састојало
„јединство“ Европе оног доба навеле да поново размотрим и питање
природе самог хришћанства и последица његовог ширења на тлу
западног дела Европе. Просто речено: шта подразумева поднаслов
ове књиге „Победа u разноликост"?
Поводом овог питања нашао сам ce пред изазовом да поново
размислим о личним ставовима, и то захваљујући лаганом уоча-
вању, tokom осамдесетих година, да ce више не могу ослањати на
најбриљантније тумачење икада написано о току европске историје
од краја Римског царства na до времена Карла Великог - Мухамед u
Карло Велики Анрија Пирена. Ниједна расправа о природи мрачног
доба Европе не може бити потпуна без помена „Пиренове тезе“. To
je тако јер je y своме делу Мухамед u Карло Велики (које ce y преводу
на енглески појавило 1937) и y више чланака објављених петнаест
Увод 23

година раније, Пирен гледао право кроз традиционалну причу о


раздобљу раног средњег века - причу y којој преовлађују варвари и
мисионари - y средишње питање јединства Европе. Он je предложио
једно објашњење јединства које je дословно занемарило варваре и
понудило грубо „лаицизирано" тумачење успеха мисионара.9
Пиренова аргументација, укратко, изгледа овако. Јединство оства-
рено Римским царством нису раскинуле „варварске најезде“. Наиме,
варварске најезде су изневериле очекивања. Њихов дугорочни ра-
зорни утицај преувеличали су шокирани савременици. И не само то.
Сами варвари нису донели ништа ново. Пиренови „варвари“ били су
y потпуности лишени чврстине и магичне ауре којом су их обавиле
раније генерације немачких националистичких историчара. Њихо-
ви закони, њихова друштвена структура, њихов поглед на свет нису
имали чиме да допринесу римском свету y који су дошли. Ушли су
y структуре и даље римског света као што би ce сиромашни уљези
настанили y некој старој palazzo.
Према томе, за Пирена, „варвари" комадањем Римског царства
нису сломили јединство Европе, јер je оно почивало на нечем сушта-
ственијем од пуког политичког система. Почивало je на трговини и
животу градова који су од те трговине живели. To je заправо значило
да je то јединство почивало на Средоземљу. Средоземно море било
je „свехранеће море“, дуж кога je богатство Леванта (источни Меди-
теран који je и даље чврсто контролисало Источно римско царство)
наставило да увире y меровиншку Галију и да отиче даље. Тако je
омогућено да ce римски начин живота одржи y Западној Европи
(посебно y њеним средоземним областима) столећима пошто je само
Римско царство подлегло варварској најезди. Тек када су арабљанска
освајања разорила јединство Медитерана y 7. веку, постављајући не-
пријатељске силе дуж његових источних и јужних обала, „римско“
јединство Европе je уништено. С арабљанским освајањем Картаги-
не, 698. године, a не још 400, Западна Европа je коначно престала
да буде „римска“. Тек тада ce равнотежа војне силе и културе дра-
стично померила на север. Напредовање арабљанских војски дуж
средоземне обале северне Африке - a не јак талас креативности из

9 H. Pirenne, Mohammed and Charlemagne, transi. B. Miall, London 1937. Вид. P.


Brown, Henri Pirenne, Mohammed and Charlemagne, Daedalus, 103 (1974): 25-33, сада
y: Society and the Holy in Late Antiquity, Berkeley, CA 1982,63-79. и P. Delogu, „Reading
Pirenne again", y R. Hodges and W. Bowden (eds.), The Sixth Century: Production, Distri­
bution and Demand, Leiden 1998, 15-40.
Успои xpuwhuncmna lui Зчпиду
24

мрачних шума Германије - диктирао je темио успону на власг поро-


дице Карла Великог, који je довео до стварања северног, католичког
царства са центром y Ахену. Отуда провокативни наслов Пиренове
књиге Мухамед u Карло Велики: „Стога je сасвим исправно рећи да
би без Мухамеда Карло Велики био незамислив. 10
Одмах ce може увидети зашто je оваква теза била посебно при-
влачна истраживачима позне антике. Она je за готово четврт миле-
нијума продужила живот старом свету. Тако je постало могуће про-
учавати дугорочни развој позноримске културе и „медитеранског
хришћанства још дуго после политичког „пада“ Западног римског
царства. Медитеранско хришћанство, y коме су ce Запад и Исток и
даље мешали доброћудном енергијом трговинске размене, лежало
je, као добро разведен систем централног грејања, y јужној основи
Европе. Трговином и, нешто касније, посредством „римских“ миси-
онара, оно je наставило да издувава редовне ударе топлог, покласич-
ног ваздуха y хладне области севера.
Пирен нам je дао оно што je његов млађи савременик, Кристофер
Досон, покушао да нам да својим карактеристично католичким упор-
ним настојањем на примату Рима као кључу европског јединства. Тр-
говина je, a не римокатоличанство, била сила која je Западну Европу
држала уједињеном вековима после такозваних „варварских најезда .
Износећи ову тврдњу, Пирен je западну Европу опскрбио центром
непревазиђене чврстине. A када говоримо о чврстини, ништа није
могло деловати чвршће од пејзажа преиндустријског Средоземља,
онаквог каквим га je призвао (само деценију после појављивања
Пиреновог дела Мухамед u Карло Велики) велики француски тумач
односа историје и географије, Фернан Бродел.
Иако je написана о 16. столећу, Броделова књига Медитеран u
средоземни ceem y доба Филипа II убрзо je постала vade тесит исто-
ричара позне антике, јер je ова величанствена књига подарила једно
неупоредиво конкретно лице Медитерану, чију je одлучујућу улогу
y прекаролиншкој западној Европи Пирен изнео као тврдњу, али je
никада заправо није испитао. Броделова љупко подробна визија су-
штинског јединства средоземног света дала je тежину бриљантној,
али донекле крхкој Пиреновој хипотези. Историчари позне антике
могли су ce сада сложити да je, од 200. до бар 700. године, câM Медите-
ран, као јасно дефинисан пејзаж обложен миленијумским искуством

10 Pirenne, Mohammed and Charlennifine, 234.


Увод 25

људског живота и јасно разлучив y односу на своје северне и јужне


суседе јединственом екологијом и начином живота, био центар За-
падне Европе, што je приметно уочљивије од донекле бестелесне за-
мисли о духовном јединству кроз посредовање Католичке цркве.11
Пружајући један очигледно неоспоран центар Европи раног сред-
њег века, Пирен je уједно дефинисао и њену периферију. Ту су ce
Досон и Пирен приближили. Европа je имала центар. Ако то није
био Рим папа раног средњег века, бар je била средоземна зона која je
обухватала и Рим, a на чијој су трговинској и културној снази папе
заснивале своје духовне претензије на централно место y оквиру ла-
тинске цркве. Имала je и своју периферију. To су биле дивље, несре-
доземне земље изван непосредног домашаја „римског“ југа - земље
рајнског ушћа, Британија и Ирска - y које су мисионари одлазили
tokom 6. и 7. века. Према Пиреновој визији (која je, опет, била зајед-
ничка с Досоновом), они су одлазили варварима као представници
бенигног облика културне дифузије из неприкосновеног „центра“,
„више цивилизације“ смештене на богатом југу.

После Царства: Свет без центра

Можете замислити мешавину неспокоја и узбуђења када je полако


постало јасно да je овај постојани образац постао неприхватљив. До
средине осамдесетих година 20. века, стрпљиви рад археолога оста-
вио je врло мало подршке Пиреновој тези о трајној снази трговине
y Средоземљу и градовима меровиншке Галије, које je, наводно, ова
трговина хранила. Пресуда археолога била je јасна: до 600. године
већи део Западне Европе био je y стању готово потпуне привредне
„инволуције“. Велике области y залеђу Италије, Галије и Шпаније су
ce затвориле. Чак и y некада високоурбанизованим областима, попут
Италије, градски живот ce драматично смањио.12
Такав je невесео поглед на западну привреду. Штавише, он под-
разумева да смо можда преувеличали свеукупно богатство и пре-
фињеност Западне Европе y време Римског царства. To није било
толико развијено друштво као што бисмо могли да закључимо на

11 F. Braudel, The Mediterranean and the Mediterranean World in the Age o f Philip II,
transi. S. Reynolds, London 1972.
12 R. Hodges and D. Whitehousc, Mohammed, Charlemagne and the Origins o f Euro­
pe. Archaeology and the Pirenne Thesis, Ithaca, NY 1983.
26 Успон xputuhuitcntan нп Заппду

основу његових сачуваних споменика. Чак и y класично време, при-


видно напредовање римских градова није ce могло објаснити само
на основу трговине. Ту никада није било јединства заснованог на
трговини које би после могло бити нарушено. Врло крхко римско
јединство Запада урушило ce после 400. године, и то, изгледа, брже
него што смо мислили.
Како je до оваквог стања дошло? Кривица ce крије y слабљењу
позноримске државе. Ta држава била je подигнута до непревазиђе-
ног нивоа како би превазишла кризу 3. века (као што ћемо видети y
другом поглављу). „Смањивање* ове државе tokom 5. векауништило
je „дириговану привреду“ од које су провинције постале зависне.
Kao што ћемо y петом поглављу видети, потпуни повратак постим-
перијалне Британије y стање примитивније, y много аспеката, него
y преримска времена, није био последица продора варварских за-
војевача. Варварска пустошења била су од другоразредне важности.
Заиста, повлачење позноримске државе узроковало je немилосрдан
дисконтинуитет y Британији.
Судбина постимперијалне Британије je опомена да je дугороч-
на цена стварања једног читавог друштвеног поретка упрегнутог
да подржава светско царство можда била разорнија no становнике
римске провинције када ce једном повукло Царство, које je пружало
ослонац овом друштвеном поретку, него што су то била замишље-
на разарања варварских освајача. Са својим упорним гомилањем
богатства и добара кроз порезе и њихову расподелу за издржавање
великих војски, повлашћених градова, царских палата и читаве вла-
дајуће класе уплетене y царски систем, позноримска држава била je
примитивнија, али снажнија пумпа која je обезбеђивала кружење
добара y оквиру једне иначе примитивне привреде. Када би наједном
те пумпе нестало (као y Британији) или би нестало воље за плаћањем
пореза (као y меровиншкој Галији и другим „варварским" краљев-
ствима), привреда римског стила би ce урушила. У одсуству моћне
државе није било при руци ниједне привредне активности, како je то
Пирен претпостављао, да задржи привреду Европе да не склизне y
стање акутне регионализације. Ha дневном реду су биле „опуштене
државе и успорене привреде. Од 400. године надаље разноликост je
била обележје доба без царства, a не јединство.13

13 С. Wickham, ,,'lhe other transition: from the ancient world to feudalism”, y: Land
ami Power: Studies In Italian and Huropean Social History 400-1200, London 1994, 7-42.
Увод 27

„Микрохришћански светови“:
Центар и периферија хришћанске Европе

Историчар хришћанске цркве y Западној Европи раног средњег


века мора озбиљно да узме y обзир модерне погледе на друштво и
привреду унутар којих ce ова црква развијала. Верујем да сам y сво-
јим напоменама учинио доступним велики део литературе на којој
je ова слика осиромашене Европе после Рима утемељена. Овде нас,
међутим, занима једноставна чињеница да смо остали са Западном
Европом без центра. Оданост успоменама на Римско царство није
била довољна да надомести изостанак таквог средишта. Нити je
жеља да ce та оданост пренесе на римске папе била довољно распро-
страњена y свету који су одликовале јаке регионалне цркве, да би ce
остварило централизовање западног света y папском Риму, какво
ће ce јавити касније y развијеном средњем веку. Пошто je сада идеја
о трговинској снази Средоземља као ујединитељској сили Западне
Европе y првим столећима раног средњег века уклоњена пажљи-
вим проучавањем циркулације добара и судбине бивших римских
градова, остаје нам свет који нема ни јасно дефинисано средиште,
нити јасно разграничену периферију. Чини ce, и то поприлично, као
да je Западна Европа после Рима личила на Окланд y Калифорнији
каквим га описује Гертруда Стајн: „Тамо не постоји тамо.“
Ништа не представља већи изазов за историчара религије од та-
кве ситуације. Чињеница je да je Пирен јасно уочио једно својство
Европе раног средњег века, чак и ако га je погрешно протумачио.
Кристофер Досон je то исто уочио, мада ce он, исто тако задовољио
тиме да га објасни y контексту своје топле визије настанка „римске"
католичке Европе. To својство које су и Пирен и Досон приметили
била je изузетна „међусобна повезивост“ хришћанства оног доба.
Таква међусобна повезивост означила je долазак y Западну Евро-
пу једне културне и верске силе која није постојала y време многобо-
штва. Хришћанство je било универзална религија. Како ce y првом
поглављу објашњава, то je било јасно још једном интелектуалцу који
je писао y Едеси (Урфа y источној Турској) почетком 3. века. Хришћа-
ни можда нису преобратили свакога, али су бар могли бити свуда. To
што су имали Свето писмо учинило их je потенцијалном светском
„заједницом no тексту". Читалац би требало да медитира (као што
сам и ja то често чинио) о последицама ових скромних одломака који
показују како су исту књигу Псалама, као вежбу писања, истовреме-
28 Успои хришИанспиш >ш Западу

но преписивала хришћанска деца y Панцикенту близу Самарканда


и она y северној Ирској. Исто тако, основни елементи хришћанства
били су изузетно стабилни и лако преносиви - епископ, свештен-
ство, верни народ (на грчком laos, „народ“: наша реч за ,,лаике“) и
место на коме ce богослужило. Таква основна структура могла ce
прилагођавати многим локалним варијацијама, али, y једном или
другом виду, она ce добро кретала и представљала je основну „ћели-
ју“ која ce могла преносити y било коју област познатог света. Изнад
свега, хришћани су поштовали Бога који je y много аспеката био
изнад простора и времена. Бог и његови светитељи увек су ce могли
сматрати „потпуно“ приступачни вернику, где год да су ce он или
она налазили. У Божијем свету није било разлике између „центра и
„периферије“. Према речима модерних становника Жуазеира, култ-
ног места y удаљеном крају северозападног Бразила, хришћански
верници могли су бити сигурни да су, премда су живели на има-
гинарном крају света (који je y Западној Европи оног времена био,
сасвим конкретно, западна обала Ирске), имали „небеса над својим
главама и пакао под својим ногама“.
И привредни историчар Пирен и католички историчар Досон
врло јасно су увидели чудну „међусобну повезивост“ мреже хри-
шћанског веровања и праксе који су обухватили већи део Западне
Европе до 500. године, a покриће je још више до 1000. године. Оно y
чему су можда погрешили јесте преурањени покушај да припишу
испредање такве мреже једном надмоћном центру, било да je он био
производ дејства средоземне привреде или повлачења папског Рима
из доба после пада Западног римског царства.
Можда je и идеја о самом хришћанству, заједничка Пирену и
Досону, била то што их je одвело на погрешан траг. Хришћанство je
било изузетно универзална религија, обдарена општим кодовима
који су могли изнићи y мноштву различитих окружења. Но, посебно
y ово време, оно још није било нужно неподељена, a још мање једно-
образна религија. Овде je, мислим, предност донекле бити истори-
чар позне антике који je протеклих година провео толико времена
проучавајући хришћанства источног Средоземља и Средњег истока.
Такво изучавање развија y једном научнику здрав укус за разноли-
кост. Оно што треба објаснити о историји источних цркава, грчке,
коптске, сиријске и јерменске (да их наведемо само неколико), јесте
изузетан начин на који je њихово хришћанство остало и универзално
и, истовремено, y великој мери локално. Док год о „локализацији"
хришћанстна размишљамо као о неуспеху да ce оствари некакав
Увод 29

идеал јединства, правимо озбиљну грешку y разумевању ове појаве.


Иако ова чињеница може бити узнемирујућа за теологе (и данас, као
што je била и y Јустинијаново време), оно што једном историчару
упада y очи, када je реч о надметању регионалних цркава Истока,
јесте одлучно самопоуздање сваке од њих да су y довољној мери
поседовале општу истину да би могле једне другима допустити да
самостално постоје.
Историја Западне Европе оног времена није обележена појавом
супарничких цркава, међусобно различитих no учењу, као што je
био случај с историјом цркава на Истоку. Али, проблем измирења
универзалног хришћанства с условима високорегионализованог
света сличан je овоме. Отуда мој покушај да y шеснаестом поглављу
разумем посебну комбинацију локалне аутономије с оданошћу идеји
већег хришћанског света својственој црквама Ирске и саксонске Бри-
таније y 7. веку. Наслов овог поглавља, „микрохришћански светови“,
представља моје трагање за формулом којом би ce могла изразити
ова интригантна појава.
Посебно желим да истакнем да не треба размишљати о Ирској и
Британији просто као о удаљеној „периферији“ која неизбежно бива
увучена y једнообразност са „центром“ смештеним y Риму. Многи
Ирци и Саксонци носили су са собом „Рим y своме уму“14. Ти „Ри-
мљани“ (како су сами себе звали) често су ce мучили да тај удаљени
Рим пренесу y своје крајеве. Чинили су то доносећи мошти, подража-
вањем стилова y уметности и архитектури и поштовањем особених
црквених обичаја. Али, то су умногоме прилагођавали својим усло-
вима. Други су њихове напоре оценили као преношење y своју област
„микрокосмоса" који je са задовољавајућом потпуношћу одражавао
„макрокосмос“ светског хришћанства. To, међутим, нису чинили да
би периферију „локалних хришћанстава Британских острва“ потчи-
нили „центру“ смештеном y Риму, као што су то чиниле амбициозне
папе 11. и 12. столећа. Борили су ce заправо да избришу јаз између
„центра“ и „периферије" стварајући „мале Римове" који би им били
доступни на домаћем терену.
Истраживачи кружења онога што je називано „симболичним
добрима“ y преисторијским, али и данашњим племенским друштви-
ма, знају шта ово значи. Долазак предмета или особа са харизмом

14 М. de Jong, „Rethinking early medieval Christianity: a view from the Netherlands",


Early Medieval Europe, 7 (1998): 261-276, 270.
30 Успон хриш/шнства na Западу

удаљених места није носио са собом модерно осећање зависности


од неког удаљеног и „надређеног“ центра. Такви предмети и лич-
ности посматрани су више као да долазе с неба. Приређивана им je
добродошлица јер je сматрано да су локалном друштву омогућили
да успостави „усправну“ везу са свенаткриљујућим космосом, зајед-
ничким центру и периферији.15
Чак и y друштвима знатно мање развијеним од оних из мрачног
«
доба Европе могла су ce стварати опсежна културна „царства ова-
квим протоком „симболичних добара“. T okom читавог периода о
коме говоримо посреди je појава добро знана проучаваоцима односа
између Средње Америке из времена пре освајања и Анасази друшта-
ва америчког југозапада. Упркос тешкоћама општења на даљину и
свеопштем сиромаштву тих друштава, „систем симбола“ успевао je
да ce успостави на изненађујуће великим пространствима. Много
плодних студија посвећено je том процесу: „системи симбола одр-
жавају ce непрестаним кружењем стручњака... и разменама жена,
добара и знања“16.
Ова дефиниција je исто толико добра колико и безвредна попут
било које друге за коју знам о културним процесима y позадини „до-
ба мисионара“ y Европи раног средњег века. Необична живахност
y размени „симболичних добара" једне области с другом, упркос
„инволуцији“ локалних привреда, довољна je да објасни „међусобну
повезивост" западног хришћанства овог периода. To није била раз-
мена између једног свеобухватног „центра" и његове „периферије“,
него пре између констелације слободно раштрканих центара. Ha
простору северозападне Европе створене су читаве нове културне
зоне посредством такве размене симболичних добара између локал-
них центара. Треба само да поразмислимо о начину на који je Ирско
море постало „Келтски Медитеран“ tokom 6. века, где су ce укрштали
путујући научници (као што ћемо видети y десетом поглављу), или
о начину на који ce читава једна културна зона појавила y северо-
западној Европи 7. века и обухватила Ирску, Британију и франачку
Неустрију на начин који нас приморава да одбацимо помисао на све
модерне политичке и етничке границе (као што ћемо видети, пре-
васходно y једанаестом и четрнаестом поглављу).

15 М. W. Helms, Craft and the Kingly Ideal. Art, Trade and Power, Austin, TX 1993,
96. t
16 Реаимирано y: G. Woolf, „World-systems analysis and the Roman Empire", Jour­
nal o f Hainan Archaeology, 3 (1990): 44-58, на стр. 55.
Уаод 31

За изградњу културних ресурса северне Европе биле су једнако


важне сталне међуобласне размене ове врсте, колико и повремени
широко обнародовани контакти с удаљеним „центром“ y Риму. У
ово време „јединство“ западног хришћанског света подсећало je
на геодезијску куполу направљену од чврсто повезаних модула.
Она није била налик великом шатору подупртом једном притком
фиксираном y Риму, или, шире гледано, y „римском" Средоземљу.
Према томе, њена историја није тужна прича о јединству разруше-
ном и затим одгођеном, него ce може читати као прича о не сасвим
нечасној разноликости.
Овакав поглед, наравно, намеће сопствени облик мојој нараци-
ји. Читаоци морају бити спремни да скакућу no великој области
обележеној значајним разликама. Жао ми je због неугодности коју
овако сложена путања намеће читаоцима. Најтоплије бих препо-
ручио да ce оријентишу гледањем y карте и хронолошке табеле уз
сваки важнији одељак књиге и да консултују табелу, на крају књиге,
с прегледом кључних догађаја који су наведени напоредо, no обла-
стима, за читав хришћански свет. Али, авај, не нађох други начин
да саопштим природу хришћанства чије основно својство, које за-
нима историчара, na можда и сама креативност, почивају управо на
његовој разноликости.

Хришћанство раног средњег века:


„Варваризована“ религија?

Ha крају, али не и најмање важно, читалац има право да постави


просто питање: шта je, дакле, хришћанство овог периода постигло?
Њему или њој обично би био понуђен једнако прост одговор: не
много. Јер, како je речено y једном изврсном новијем есеју о тој теми,
„хришћанство раног средњег века има лошу репутацију y модерној
историографији“17. Ham појам о квалитету хришћанства раног сред-
њег века y столећима после 400. године створен je под снажним ути-
цајем међупросторног положаја који je мучио раздобље мрачног доба
y целини y већини модерних историја Европе. To je хришћанство
које je донекле незгодно смештено између прокламованог златног

17 М. de Jong, „Religion", y: R. McKitterick (ed.), The Early Middle Ages, Oxford 2001,
131-164, 131.
3* Успон хришћанства na Западу

доба отаца цркве, који су писали y join сигурном и културно богатом


окружењу Римског царства (као што Iicmo видети y трећем поглављу)
и експлозије стваралаштва и префињености која ce везује за ренесан-
су 12. столећа и потоње доба готике. Смештен између две тако високе
тачке, ниво европске културе као да ce обесхрабрујуће улегао између
њих. И, заиста, научници пишу као да je малтене било неопходно
да западно хришћанство прође кроз кратко духовно ледено доба да
би достигнућа потоњих столећа могла да буду још већа захваљују-
ћи тако оштрој супротности. Kao да су ce медиевисти, на сопствено
задовољство, доказавши да њихово „готичко доба“ ни изблиза није
тако мрачно каквим су га обожаваоци италијанске ренесансе обично
представљали, a морајући да бране свој концепт „средњовековне ре-
несансе", освртали унаоколо да пронађу раздобље европске историје
које би могло да ce третира као аутентично „мрачно“. Окомили су ce
на хришћанство y периоду између 400. и 1000. године. Хришћанство
мрачног доба пружило им je „туробну позадину за причу о успеху
западне културе".18Чак и добар преглед као што je Западно друштво
u црква y средњем веку Ричарда Саутерна почиње поглављем које je
отворено насловљено „Примитивно доба око 700 - око 1050“.19
Па ипак, потребно je ослободити ce овог моћног стереотипа. He
може ce порећи да ce хришћанство овог периода развијало y дру-
штвеној и привредној клими која je била особено хладна. A то je
можда заиста и било хладно време: постоје сведочанства да je широм
читаве северне Европе y 6. столећу клима била необично хладна и да
je било врло кишовито.20 С обзиром на такве, не посебно привлачне,
услове, било je уобичајено да ce каже да je једино значајно достигнуће
за које je хришћанска црква тог доба била способна било преобраће-
ње варвара са севера. Научници 19. и с почетка 20. века размишљали
су о „варварима“ као о чудним и безумним створењима. Према њихо-
вом мишљењу, задатак апсорбовања суровог становништва са севера
довео je до кобног огрубљивања текстуре самог хришћанства.
Често ce каже да je, после отприлике 400. године, хришћанство
мрачног доба ушло y своју „архаичну" фазу. „Архаична“ својства те
фазе састојала су ce из: сливања појединца y заједницу и последич-

18 De Jong, „Rethinking early medieval Christianity", 270.


19 R. W. Southern, Western Society and the Church in the Middle Ages, Harmondsworth
1970, 27-33.
20 J. P. Devroey, „Economy", y: R. McKillerick (ed.), 'Ihe Early Middle Ages, Oxford,
2001,97-129, 100.
Увод 33

ног губитка занимања за лично искуство; начина на који je живот


верника постао омеђен сложеним системом табуа којима je чисто
раздвајано од нечистог, a сакрално од профаног; свеопштег усва-
јања Старог завета, више него Јеванђеља, као модела хришћанске
побожности и основа хришћанске заједнице; из правог „варварског"
уживања y пуком обиљу и непромишљаној тачности моћних обреда.
Различита су мишљења о томе да ли je до овога дошло због распро-
страњеног урушавања римске грађанске културе и „просвећених“
интелектуалних традиција везаних за њу, или због непосредног до-
дира с варварима. Једно je било сигурно: хришћанство je y Европи
победило no цену своје изворне чистоте и префињености.21
С овим ce не морају сви сложити. Kao прво, као историчар ране
Цркве и позне антике, никада не престајем да ce чудим самопоуздању
с којим научници, хришћани и нехришћани подједнако, изјављују да
на неки начин поуздано знају да „то и то“ својство хришћанске цркве
није манифестација „правог“ хришћанства - да je оно знак опадања
y поређењу с неким „чистијим“ обликом веровања. Мени ce чини да
такав приступ прераста y уношење једне верзије моћног религио-
зног мита о прастарој чистоти првобитне Цркве y лаичку научну
дисциплину каква je историја. Taj мит почео je да ce ствара крајем
4. века. Њиме су ce врло делотворно служили црквени реформатори
од времена Августина и Јована Касијана, na све до реформације и
после ње. Често ce њиме служило y полемичке сврхе, да би ce кри-
тиковали многи облици хришћанства упоређивањем с једним зами-
шљеним, далеко савршенијим временом. Међутим, рани хришћани
су, изгледа, своју Цркву видели далеко мање савршеном. Штавише,
имам утисак да хришћанима тог удаљеног доба приписујемо једну
веома уљудну и изразито „духовну“ представу о хришћанству, какву
ми, модерни Европљани, и католици и протестанти, и даље имамо
негде y подсвести.
Хришћанство позне антике никада није било такво. Ако делује
„узвишеније“ од хришћанства Европе раног средњег века, то напро-
сто може бити последица оптичке варке, проузрокована променом
природе наших сведочанстава. Што ce 3. и 4. века тиче, знамо мно-
го тога о списима једне несумњиво префињене елите и зачуђујуће
мало о свакодневној пракси просечних хришћана. Ако прихватимо

21 A. Angenendt, Das Frühmittelalter: die abendlàndische Christenheit von 400 bis


800, Stuttgart 1996, 2. изд., 147-159.
34 Успон хришНши т в а na Западу

ставове цркевних отаца као текстуру целипе хришћанства римског


света, то je исто као да прихватимо неличанствену и отмену фасаду
неке од сачуваних римских грађевина као целину укупног живота y
једном римском граду. Величанствено уравнотежена, та фасада била
je изграђена с намером да пројектује, што и данас чини, врло пречи-
шћену слику о класичној старини. Она нас приморава да сметнемо с
ума ниво сиромаштва, потхрањеност и болештине својствене рим-
ском свету сагледаном y целини. Исто тако, не треба да нас заведу
ни списи отаца цркве како не бисмо погрешно прихватили њихове
узвишене погледе о грубљој структури живота као начин на који су
сви хришћани живели. He треба да очекујемо да ћемо y раној Цркви
наићи на неко модерно „пречишћено" хришћанство ништа више
него што бисмо на њега наишли y раном средњем веку.
Наведимо још један очит пример. Што више проучавамо поја-
ву култа светих, која je прошла варварском Европом 6. и 7. века,
то нам постаје јасније да je оно што смо задовољно осуђивали као
„архаичне", „физичке" и „празноверне" чиниоце везиване за њихово
упражњавање y варварским земљама, израсло непосредно из свог
позноантичког средоземног залеђа.22 Ta својства нису резултат ни-
каквог каснијег „загађења" хришћанства такозваним „архаичним"
менталитетом.
Култ светитеља нама можда не значи ништа. Али, морамо разуме-
ти колико je значио, и то врло дуго, хришћанима позне антике. Он je
био део верског здравог разума тог доба. Хришћани свих нивоа кул-
туре и различитог етничког порекла били су склони да без поговора
прихвате „присуство“ светитеља на земљи. Хришћани су поштовали
једног Свевишњег Бога. Али, за разлику од модерних хришћана из
времена после просвећености, уморних од идеје о универзуму који
врви од бића посредника, они су сигурно били поносни на близину
невидљивих водича и заштитника (као што ћемо видети, посебно
y трећем, шестом и седамнаестом поглављу). Они нису ишли уна-
около с „празним небесима мисионарског хришћанства [модерне
Европе]“23 y својим главама.
Исто важи за табуе. Како ћемо видети y десетом поглављу, пуно
тога нам je познато о забрани „нечисте" хране, о „нечистим" суп-

22 Р. Brown, The Cult o f Saints. Its Rise and Function in Latin Christianity, Chicago
1981,12-22.
23 A. F. Walls, „African Christianity In the history of religions", y: C. Fyfe and A. F.
Walls (eds.), Christianity in Africa in the 1940s, Edinburgh 1996, 1-15, 8.
Увод 35

станцама и „нечистим" делима, на основу покајних требника који су


најпре настали y западној Британији и Ирској y 6. веку. Можда нам
ce оно што ту читамо и не допада, али не може ce рећи да je забри-
нутост због тих питања била потпуно ново одступање и последица
пресађивања једног „узвишенијег“ хришћанства y варварске земље.
Такви табуи су, y ствари, били раширенији на простору око Средозе-
мља него што ми то мислимо. Па и y самом Средоземљу они су били
прихватани без поговора, те ce о њима мало говорило. Зато о њима
имам врло мало писаних сведочанстава из времена позноантичког
хришћанства. Оно што je Ирску разликовало од других било je то
што су њени становници, на неки начин, били „забрављени“ уну-
тар једног „застарелог“ менталитета. Ta јединствена одлика Ирске
била je снага с којом су sapientes, учени хришћани тог острва, коди-
фиковали и применили на сваки аспект живота систем табуа, који
ce раније заснивао на прећутној сагласности локалних заједница.
Састављање покајних требника није представљало кварење неког
„узвишенијег“ хришћанства. Оно je пре означило изненађујућу по-
беду људи од пера који су једно распрострањено, готово немушто
осећање за разликовање светог од профаног и чистог од нечистог
(које je било заједничко варварским и средоземним хришћанима)
претворили y фино изнијансиран систем којим ce треба служити y
саветовању душа.

„Бука из позадине":
Хришћанска култура мрачног доба

О хришћанству раног средњег века, y облицима које je попримило


после 400. године, не може ce расправљати као о „палој“ религији:
оно није представљало срозавање с узвишенијих мерила сопствене
ранохришћанске и позноантичке прошлости на „архаичне" моделе
мишљења. Али, на који начин je западно хришћанство наставило
да разрађује религијско и културно наслеђе које je стекло y данима
Римског царства, y једном свету доста другачијем y односу на Евро-
пу после пада Рима?
Важно je да овде још једном пажљиво размотримо свеукупне
друштвене и привредне услове римског и послеримског Запада.
Постоји опасност да преувеличамо висину и постојаност римског
достигнућа na да, сходно томе, преувеличамо и дубину до које je
36 Уепоп хриш/шнспиш na Западу

Европа пала пошто je нестало Царство. Драстично „смањивање"


многих аспеката живота y овом периоду не може ce порећи. Али,
није толико сигурно да ли je такво „смањивање“ довело и до пот-
пуног разарања и кобног сиромашења религиозног богатства хри-
шћанске цркве.
У поновном разматрању овог проблема много ми je помогла једна
од најважнијих студија старог и средњовековног света која ce поја-
вила протеклих година - The Corrupting Sea: A Study of Mediterranean
History Перегрина Хордена и Николаса Персела.24 Иако je ограничена
на Медитеран, ова књига има много да каже и о историјским про-
цесима важним и за културну историју Запада y целини после пада
Рима. Међу многим својим постојаним аргументима, ова студија
друштвене и еколошке историје средоземног света из времена пре
индустријске револуције подсећа нас на то да ce суштина живота y
Средоземљу налазила y промени. Екологија ове области учинила je
то да je Медитеран tokom читаве своје историје био раскршће раз-
личитих кретања која су проузроковала да роба, идеје и људи плове
од једне тачке до друге. Често су ce заустављали на некој од чворних
тачака, али су, исто тако, често и напуштали старе и очигледно неи-
зазовне центре „супериорне" цивилизације. Брзина и јачина протока
богатства и културе према било ком центру или констелацији цен-
тара може ce драматично колебати. Периоде „појачања" (обележене
сабирањем ресурса из врло удаљених области) подједнако често
прате драстична раздобља „опадања" - напуштања.
Мрежа римских градова која je некада прекривала западни део
Европе није била изузета од овог правила. У 5. и 6. веку, ови спекта-
куларни „докази y камену“, производи столећа „појачавања" које ce
y највећој мери ослањало на пејзаж (као што ћемо видети y првом
и другом поглављу), једноставно су прошли кроз период драстич-
ног „опадања". Изгубили су изражену упадљивост коју су некада
уживали широм Европе. Према томе, Хордена и Персела нимало
не изненађује што je Рим после 450. године опустео, тако да му ce за
само један век број становника смањио са 500.000 на 50.000. He изне-
нађује их ни то што ce, истовремено, Константинопољ, „Нови Рим“,
појавио на другом крају Средоземља као град y процвату - можда
највећа људска насеобина западно од Кине. Оно што смо y искушењу

24 Р. Horden and N. Purcell, The Corrupting Sen. A Study o f Mediterranean History,


Oxford, 2000. Вид. B. Shaw, „Challenging Braudel: a new vision of the Mediterranean",
Journal o f Roman Archaeology, 14 (2001): 419-453.
Увод 37

да огшшемо као „опадање и пропаст « читаве Једне


• •
цивилизациЈе ни-
када није био баш и крај света. Може бити само исход регионалног
померања, сходно обрасцима „појачавања".
Предност оваквог гледања на промену je флуидност на коју оно
скреће пажњу. Крај римског поретка на Западу није наликовао уру-
шавању моћне грађевине, већ више померању контура муљевитих
обала једне вечне водене струје: неки истакнути гребени су заобљени,
a други, до тада безизражајни пејзажи, постали су истакнутији. Али,
то померање муљевитог тока свакодневних друштвених, привредних
и културних активности и даље ce нагомилава, још једном, сада на
други начин. Но то што извесна својства једне привреде или културе
изгубе изражену упадљивост не значи да су сасвим ишчезла.
Овакво сагледавање промена y старом и средњовековном свету
важно je за наше разматрање културних и привредних ресурса За-
пада, како y оквиру Медитерана тако и ван његових граница. Оно,
наиме, омогућава да ce уоче два развојна тока која ce y овом периоду
истовремено одвијају. Критичари Пирена не могу бити негирани:
римски градови и обрасци „појачавања“ на којима су почивали пре-
трпели су драстично „опадање“. Али, y исто време, као што видимо
на примеру Сирије 6. века (у седмом и дванаестом поглављу) и на
примеру долине Сене y 7. веку (у једанаестом поглављу), дејство „ис-
паравања“ постримских градова на хришћанску културу тог времена
„ублажено“ je опсежним измештањем y сеоску средину. Производња
и кружење „симболичних добара“ која ce везују за хришћанство ни-
су ce зауставили с опадањем постримских градова. Једноставно су
почела да ce крећу другим мрежама којима су сада били повезани
велики рурални манастири с ловачким колибама краљева и сеоска
имања претежно неградског племства. У великом делу Европе упра-
во ce y превасходно сеоском окружењу могло наићи на „добра“ која
су одржавала „систем симбола“ карактеристичан за простор широм
Европе: текстове, мошти, духовнике и веште стручњаке y областима
подучавања, музике, уметности и архитектуре.
Штавише, привредни развој који ce проучава y књизи The Corrup­
ting Sea може нам пружити прикладну аналогију за судбину културе
Запада после пада Рима, y 6. и 7. веку. Расправљајући о очигледном
нестанку високог нивоа трговине широм Средоземља, до ког je y to
време дошло, Хорден и Персел упозоравају читаоца да на основу
изостанка „гламурозних манифестација трговине високог прести-
жа“ не изведе закључак да je некада „свехранеће“ море остало пусто.
Мали бродови су и даље крстарили њиме. Историчар не треба да за-
38 Успои xpHiuluiucniiui na Западу

немари ,,’буку y позадини’ приобалиог крстања на коју смо наишли


y наводно мрачном добу“25.
Исто тако, ни историчар постримске хришћанске културе не
треба да занемари непрестану „буку y позадини“ културних актив-
ности. Што више проучавамо производњу и кружење рукописа y
овом раздобљу, све више на нас оставља дубок утисак број „малих
бродова“ које тек треба откривати. Kao што ћемо видети y десетом
поглављу, практична писменост (повезана с правном праксом и све-
товним пословима краљевских дворова) била je опсежнија y многим
областима Европе него што смо првобитно мислили. Све више нас
изненађује и мноштво притајених центара за израду књига. Они су
били неухватљиви, a бројнији од неколицине великих scriptoria на
које смо некада усредсређивали сву своју пажњу. Управо они су ce
постарали за то да тобожња „најнижа тачка“ писања која ce везује за
мрачно доба никада није била тако ниско као што смо мислили.
Кад већ говоримо о достигнућима мноштва центара учености
y Ирској 7. века, један научник je својевремено закључио да би о
њима

пре требало размишљати као о једном архипелагу: низу острваца која


ce помаљају над површином мора, али испод те површине ce простире
широки спруд који овим острвима даје стабилност.26

Исто ce може рећи и о многим другим областима Европе. Трену-


так самозадовољног достигнућа које данас називамо „каролиншком
ренесансом" зависио je од постојања тог „широког спруда текстова,
изграђиваног y столећима која су joj претходила. И с књижевношћу
je, дакле, било као с трговином. „Гламурозна манифестација“ књи-
жевности y доба отаца Цркве, y 4. и 5. веку - производ прилично
необичног тренутка „појачавања“ y оквиру хришћанске културе - не
треба да нас до те мере засени да y наредним вековима видимо само
дубоку таму.
Јер, ако ce пажљивије загледамо, нећемо ни угледати таму, He­
ro свет који полако али сигурно постаје све сличнији нашем. Да
бих тај развој илустровао, замолићу читаоца да пажљиво осмотри

25 Horden and Purcell, The Corrupting Sea, стр. 172 и 366. Вид. M. McCormick,
Origins of the European Economy: Communications and Commerce a . a. 300, Cambridge
2001.
26 M. Richter, Ireland and its Neighbors in the Seventh Century, Dublin 1999, 235.
Увод 39

књигу коју управо чита. У римском свету није joj постојало ништа
слично. Тек око 300. године (друго поглавље) повезани codex, што
јесте формат ове књиге, заменио je незграпне свитке. Затим, тек око
600. године (тј. до десетог поглавља) рукопис y књигама постаје чи-
так попут овог овде: тек тада, наиме, речи почињу да ce раздвајају
и пишу свака за себе, уместо да буду исписиване надовезујући ce
једна на другу y непрекидном низу. Ова промена, чији ce настанак
везује за Ирску, означила je „велико развође“ y историји читања.27
До времена каролиншке ренесансе, око 800. године (деветнаесто
поглавље) текстови добијају интерпункцију, бивају раздељени на
пасусе и преписани једнообразним писмом, као што je и текст y
овој књизи. Напослетку, али не и најмање важно, систем датовања
са скраћеницом ,,A.D.“, који данас прихватамо као датост y било K o ­
joj европској историјској нарацији, почео je да ce јавља тек око 700.
године (осамнаесто поглавље).28 Све y свему, лагано, tokom векова,
формат, na чак и смисао саме књиге, битно je измењен. Римски свет
нам ce обраћа и данас. Али, не смемо заборавити да данас то чини
искључиво путем књига, чији je изглед настао немуштим трудом
поколења „делатника речи“ - правника, чиновника и монаха, y сто-
лећима мрачног доба хришћанске Европе.

„Непосредно наслеђен":
Крај античког хришћанства

Важно je упамтити да ово није први пут да западна Европа искуси


прелазак „појачавања" y „опадање" какво ce догодило пред крај Рим-
ског царства. Мегалитска култура атлантских области која je јужној
Британији подарила Стоунхенџ, британске менхире, a Ирској Њу
Грејнџ, произвела je „доказе y камену“ подједнако импресивне као
што су то y своје време били римски градови. Ступањ „појачавања",
укључен y мобилизацију колективног рада који je до њихове изград-
ње довео, заиста улива страхопоштовање. Њихови наследници из
„културе поља урни“ око 1300. године пре Хр., не могу ce похвалити
ничим сличним. Они нису за собом „оставили величанствене каме-
не споменике које je могуће посетити". Па ипак, проучаваоци пре-

27 Richter, Ireland and its Neighbors, 184.


28 A. Declercq, Anno Domini: 'Ihe Origins o f the Christian Era, Turnhout 2000.
40 Успон xputuhancmmt иа Нападу

историје увиђају да су управо они - a ne снектакуларни градитељи


Стоунхенџа - тихим увећавањем свог технолошког напредовања и
својим друштвеним формацијама „непосредно наслеђени"29.
Пошто ce прелазак с мегалитске културе на културу поља урни
догодио, тако како ce догодио, y мирним дубинама преисторије, он
не узбуркава страсти нити изазива узбуђење које и дан-данас иза-
зива помисао на пад Римског царства. Али, исто тако ce може рећи
и да су хришћани раносредњовековног Запада такође начинили
прелаз с једне импресивне, али удаљене, цивилизације на једну, из
наше перспективе, „непосредно наслеђену". Није само лагани поста-
нак књиге оно што нас тера да схватимо да су, ма колико ce можда
дивили црквеним оцима као представницима последњег спектаку-
ларног процвата античке културе, управо савременици Григорија
Великог, Колумбана и Карла Великог они „непосредно наслеђени"
из перспективе хришћанства европског средњег века и модерног
доба. Свидело ce то нама или не, њихова крв тече нашим венама, a
не крв ране Цркве.
Наиме, y раном средњем веку, не пре, хришћанска машта попри-
ма свој особен западни облик. Овде имамо посла с низом неопозивих
„наталожених наноса“ идеја које су y позноантичком хришћанству
постојале y распршеном виду и које никада до 7. и 8. столећа нису
биле окупљене с тако одлучном и изоштреном усредсређеношћу.
Нова „таложења" идеја нису ce јавила y позној антици већ y периоду
између 550. и 750. године. Она означавају прави „крај античког хри-
шћанства“, чему сам посветио читав један део ове књиге.
Навешћу неколико примера: из овог периода потичу прецизно од-
меравање грехова и развој техника исповедања. Kao што ћемо видети
y десетом поглављу, самим чином писања покајних требника, људи
од пера из Ирске 6. века, sapientes, преобразили су y свеобухватно
оруђе свештеничког душебрижништва један стари монашки систем
духовног руковођења, о коме су читали y текстовима о пустињским
оцима Египта. Ha тај начин су отворили пут који ће напослетку до-
вести до установљења исповести „на ухо“ као једног од основних
својстава средњовековног и модерног католичког хришћанства. Ка-
ко ћемо y једанаестом поглављу видети, y ово време су начињени и
први кораци према обликовању идеје чистилишта и свему што она

29 A. Harding, „Reformation in Barbarian Ho rope, 1300-600 b .c.“, y: B. Cunliffe (ed.),


The Oxford Illustrated Prehistory of Europe,Oxford, 1994, 304-335,304. Вид. и B. Cunliffe,
Facing the Ocean: The Atlantic and Its Peoples H000 пс-лп 1500, Oxford, 2001,187.
Увод 41

подразумева с обзиром на трајну посебност сваке душе и за стварање


трајних измишљених веза између живих и мртвих.
Ове промене нису везане за драматичне промене y учењу. Оне
су знатно важније од тога. Представљају ништа мање него лагано
преусмеравање хришћанске маште Запада, колико немушто толи-
ко и неопозиво, као што je то био и прелазак са страног нам свитка
на „модерну" књигу. To je исто као када бисмо после читавог дана
путовања неким крајоликом, погледали кроз прозор и увидели да
смо ce заиста обрели y некој другачијој области. Старих обележја
више нема, на видокругу су преовладала нова. Ту су сада велики
манастири, пасторални систем посвећен исповедању и служењу ми-
се за отпуштање душа на онај свет. Можемо чак препознати и прве
покушаје обриса „хришћанског“ гробља, после столећа које каракте-
рише упадљив изостанак једног таквог обележја.30 Тек освртањем на
почетак нашег путовања увиђамо да ова нова обележја (која данас,
као битан део хришћанства, доживљавамо као датост) једноставно
нису била присутна на почетку нашег пута. У питању које непо-
средно погађа хришћански поглед на загробни живот и y погледу
свакодневне праксе свих верника, оставили смо за собом једно старо
хришћанство.
Хришћани Истока, сунаследници истог, старог хришћанства, та-
кође ће, први пут, почети да делују чудно y очима латинског света.
Kao што ћемо видети при крају деветнаестог поглавља, реакције ин-
телектуалаца на двору Карла Великог на култ икона y Грчкој цркви
показују почетке трајног разилажења y хришћанској имагинацији.
Наиме (како ћемо y седамнаестом поглављу видети), грчки богослови
који су неговали и усавршили култ икона y 9. веку и сами су били
„непосредно наслеђени“ y оквиру свог предања. Иако су ce позивали
на старо предање отаца Православне цркве, они су заправо напра-
вили сопствени „наталожени нанос“ те традиције. Пошли су новим
путем, који директно води побожности која je и данас заједничка
читавом православном свету од Грчке до Владивостока. Хришћа-
ни Запада су одбили да их следе, створивши, на своје задовољство,
сопствени, особени „наталожени нанос“ од отаца своје латинске
прошлости, a последице тога трају и данас.

30 С. Treffort, l'Eglise carolingienne et la mort, Lyons 1996,189.


42 Успоп xputuhaucmea na Западу

Једно примењено хришћанство

Важно je зато завршити с покушајем да ce поврати нешто од по-


лета који je омогућио да ce толико дискретних, али изненађујуће
неопозивих промена, y хришћанском наслеђу догоди y ово време.
Усредсредимо ce прво на агенде елите. За њих je, рекао бих, доба
раног средњег века представљало доба par excellence „примењеног
хришћанства“. Ha Истоку и Западу сусрећемо људе подједнако ду-
боко посвећене уношењу ранохришћанске прошлости y садашњост.
Они су желели да je учине доступном y згуснутом облику дигести,
антологија и енциклопедијских компилација; да одлуке некадашњих
хришћанских сабора претворе y фино одмерен систем правила при-
лагођен потребама пастирског душебрижништва; да осигурају да
чак и материјални аспекти хришћанства - нарочито визуелни ути-
сак који остављају - буду дискретно обучени како би саопштили
исправну и спасоносну поруку.
Брижљивост с којом су израђивани текстови како би ce учинили
што „доступнијим читаоцу“ (о чему je већ било речи) била je само је-
дан вид порива да ce читав свет улови y мрежу наслеђених хришћан-
ских речи. Ниједна тема није била превише безначајна - макар да ce
поставило и питање шта чинити ако би некоме миш упао y пиво - ни-
ти одвећ узвишена - попут летимичног погледа на неодређене обрисе
небеса и пакла - да би о њој неко писао. Парадоксално, премда делује
да je писменост y Западној Европи била y опадању, религија елита, и
латинске и грчке цркве, постала je, штавише, још „текстуализованија":
она je добијала своје смернице и своју суштину из текстова ранијих
аутора. У ово време je створен и појам „оци Цркве“. Латини су ce с
поносом враћали Амброзију, Јерониму и Августину, a Грци Атанасију,
Кападокијцима, Јовану Златоустом и Кирилу Александријском.
После Августинове смрти, 430. године, латински хришћани су
утеху пронашли y чињеници да имају сопствену хришћанску књи-
жевност на латинском језику.31 Имали су своје „црквене оце“. По-
зноантичка хришћанска прошлост не само да није постављана на
пиједестал него ce према њој односило као према живој истини коју
треба примењивати y свакој ситуацији сопственог доба. У том сми-
слу није било прошлости, као што ce ни упутства савременог технич-
ког приручника не ослањају на „прошлост" научних открића која су

31 Ј. Ј. O’Donnell, „The authority o f Augustine", Augustinian Studies, 22 (1991): 7-35.


Увод 43

омогућила да ce мотор аутомобила може поправити или да ce укључи


струја. Важно je било то што je та прошлост и даље била „делатна"
y садашњости. Тако ce, на пример, када je 688. године архиепископ
Толеда Јулијан желео да утеши једног свог колегу болесног од гихта
састављајући медитацију о радостима живота после смрти, није по-
служио својим речима. Уместо тога, употребио je више одломака из
дела давно упокојених отаца цркве. С обзиром на то да су то били
одломци, увек изнова лако читљиви, њихова порука била je усмерена
ка читаоцу са сабијеном енергијом једног ласерског зрака. Уз помоћ
оваквих средстава учење који су сви хришћани одавно прихватили
као такво „још je жешће дотицало ум и пробадало срце“32.
Проблем није био створити нову поруку, нити ce такмичити са
старим, већ осигурати да ce порука, чија je легура већ опробана и
потврђена као истинита y време црквених отаца, још дубље усади y
срца појединаца и хришћанског народа свих цркава. Чак и y најна-
сељенијим областима, религија раног средњег века имала je видове
„мисионарске религије“. Њени „его идеали" били су проповедник,
духовни вођа и учитељ. Отуда не изненађује што су ce хришћанске
вође онога момента када су ce два средства за саопштавање религиј-
ске поруке - писани и визуелни: текстови и иконе - почели сматрати
такмацима, тако жестоко сукобиле око тога шта од њих има пред-
ност y „примени" хришћанства. У 8. и 9. веку расправе о овој теми
беснеле су широм хришћанског света, од Јоне и Ахена до Јерусалима
и Константинопоља, y време „иконоборства“. Расправа je била тако
жестока јер су обе стране осећале да су дужне да дисциплинују не са-
мо умове него сада и очи „хришћанског света који им je поверен“.
Верујем да сам y поглављима ове књиге (посебно y осмом, десетом,
седамнаестом и деветнаестом) био праведан бар према неколицини
пресудних тренутака ове дугорочне измене хришћанске културе. Ту
измену лакше je описати него објаснити. Кратко ћу рећи да ме уоби-
чајено тумачење не задовољава. Интелектуалце раног средњег века
обично представљају као ужурбане људе. Верује ce да су ce, пре свега,
старали да, y једном раздобљу насиља и привредног краха, спасу што
ce спасти могло од оштећеног наслеђа римских времена. Послужићу
ce једним добро знаним примером: делом Касиодора, чиновника из 6.
века, који ce замонашио. Оно je оцењивано као плод пуког поступка

32 Julian of Toledo, Prognosticon, Preface, J. N. Hillgarth (ed.), Corpus Christianorum


115, IVirnhout 1975, 14.
44 Успоп xpuiuhaucmaa un Зиппду

спасавања. Веровало ce да je његово дело настало y трагичној ужур-


баности, на самом рубу провалије незнања и нереда y које Италија
и Европа само што не беху склизнуле. Али (као што ћемо y осмом
поглављу видети), дело које везујемо за Касиодорову библиотеку y
Виваријуму оставља потпуно другачији утисак. Касиодор и његови
монаси нису себе видели на тај начин. Они су делали надахнути
снажним осећањем непрекинутог постојања једног богатог и жи-
вог предања, и то на Истоку и Западу подједнако. To предање није
требало спасавати. Требало га je само лепо подесити. Требало га je
претворити y једну „примењену културу“, прилагођену потребама
„модерног времена". Оно што je та култура можда изгубила y погледу
богатства и више je него добила на начин на који je саопштавала да
ce y њој налази жива мудрост која ce скрасила после првих помам-
них тренутака свог стварања и прерасла y сигурно и самопоуздано
напредовање једног тркача дугопругаша.
У том смислу, то истичем y десетом поглављу, no дугорочним
ритмовима своје културе, Европа раног средњег века можда ce и
није толико разликовала од хеленистичког и римског света из ког je
потекла. О традицијама библијске егзегезе између 430. и 800. године
речено je да je „првобитна жеља изгледа била да ce почисти за гени-
јем“33. Али та жеља „да ce почисти за генијем“ није својствена само
овом раздобљу. Исто ce може рећи и за читаву половину миленијума
између Александрових освајања Средњег истока и краја Римског
царства. Заслепљујуће отпуштање енергије које ce везује за златно до-
ба Атине спровођено je с мањом волтажом кроз учену традицију која
je једном досезала чак до Аи Канума y североисточном Авганистану
и која je, на крају, пребродила језичку баријеру између грчког и ла-
тинског да би завладала римским светом. Бескрајно репродукована,
кодификована, тумачена и разрађивана од стране учитеља и јавних
интелектуалаца, још je била активна y време када je млади Августин
сам подносио муке образујући ce y далекој северној Африци. Kao што
je то и Касиодор јако добро знао, једна „примењена“ култура, велика
традиција преношена с колена на колено преко учитеља, није била
ништа ново y историји Европе. Оно што јесте било ново била je ње-
гова намера да хришћанство, a не световна култура, треба да преузме
од старих добро опробане механизме самообнављања.

33 Т. O’Loughlin, Teachers and Code-Breakers, 'lhe Latin Genesis Tradition 430-800.


Turnhout 1998, 10.
Увод 45

И заиста нам ce хришћанство раног средњег века често чини


„најназаднијим" управо онде где je наставило неприметно да ce
креће y ритму једног врло старог света. Попут грчко-римског света,
и оно je заиста било свет учитеља, и поносило ce тиме. To je било
доба чије су вође установиле однос према култури обележен дубо-
ком егзистенцијалном озбиљношћу. Kao што ћемо видети y осмом
и десетом поглављу, Гргур Велики није окренуо леђа класичној
прошлости јер je била паганска или зато што je мислио да je њено
стање неповратно оштећено. Он ју je напросто сматрао одвлачењем
пажње с главног посла y животу, a тај посао било je припремање
душе за „суд“.
Овај разлог за сужавање Гргурове визије смешта га спрам врло
старе позадине. Његов избор (премда изражен хришћанским реч-
ником) исти je као избор ма ког „филозофа“ хеленистичког и рим-
ског периода. Њему и овим филозофима заједничка je била строга
претпоставка да постоји само један трајан и једино важан предмет
којим људски ум треба непрекидно да буде заокупљен, лагано али
делотворно, да би дошло до неопозиве промене: то je била нерафи-
нисана људска природа. Могуће je преобразити ce. Добар део удоб-
ности и богатства културе могао je и требало je да буде жртвован
том једном, најважнијем циљу.
Треба истаћи да тако драстично усмеравање пажње какво je ова-
ко строга визија културе подразумевала није нужно водило сиро-
машењу. У Гргуровој мисли постоји и прозрачност какве нема y
громогласном изобиљу Августиновом. Многе Августинове особине
најпривлачније модерним читаоцима y делима као што су Испо-
eecmu - његова изражена субјективност, очараност раздвајањем
унутрашње и спољашње личности, присутно осећање јаза између
материјалног и духовног света - Гргур je сагледао изводећи мирније
закључке. Мукотрпне напетости које су Августину давале снагу раз-
решене су дугим вековима духовног вођства. Пут душе пажљивије
je скициран, a загонетна разноврсност људских карактера пописана
je с верном прецизношћу лекарског приручника. Трагање мучене
душе за прозирношћу пред Богом навела je Гргура да ce послужи
језиком y коме оно спољашње и оно унутрашње далеко нежније воде
једно другоме и где физички знаци без оклевања указују на духовне
реалности.34

34 С. Straw, Gregory the Great. Perfection in Imperfection, Berkeley, CA 1988.


46 Успоп xpuiuhancmm na Западу

Ушли смо y један свеукупно „сакраменталнији" свет, другачији


од Августиновог. To није сировији свет, али јесте свет с другачијим
надањима, усмерен према другим облицима постигнућа. Свет je
имао смисла. Сигурно je показивао пут ка лепоти која лежи ван ité ­
ra. Материјални предмети направљени с љубављу могли су, ако ce
о њима размишља, премостити јаз између људског рода и удаљеног
Бога. Taj свет сличан je ономе који ce, y скоро исто време, јавио на
грчком Истоку под утицајем псеудо-Дионисија Ареопагита. To je свет
који ce зауставио. Попут огромне звезде која под тежином сопствене
незамисливе масе може да ce распадне на ужарене ројеве, тако ce,
до Гргуровог времена и његових источних савременика, бујно хри-
шћанство позноантичког света сабило под сопственом тежином.
Исход тога било je повремено не осиромашење него „наталожене
наслаге“ ретке јасноће.
Да бисмо схватили шта ово може да значи, саветовао бих чита-
оцу да посети комплекс цркава Сант Агнезе и Санта Констанца y
Виа Номентана y Риму. Санта Констанца, гробна црква из 4. века
(подигнута као гробница Константинове кћери) још припада једном
старом хришћанству, које лакомислено ужива y обиљу под покро-
витељством богатог и још класичног царства. To je један раскошно
збуњујући свет ласцивних розе и светлозелених нијанси, y коме
дежмекасти херувими несташно јуре међу гирландама Божијег ра-
ја. Ући y тишину суседне цркве Сант Агнезе из 7. века значи ући y
свет y коме ce Гргур осећао као код куће. Света Агнеза лебди y ти-
шини и самоћи над безданим морем злата, изнад једне апсиде коју
изузетном и прозрачном попут кошнице чине мермерни стубови.
Стубови маме погледе, y тренутку непомућене извесности, с лебде-
ће фигуре rope, ка олтару постављеном непосредно над моштима.
Небо и земља су поново на своме месту, a, y таквој цркви, може ce
видети и како ce састају.

„Делићи раја“: Уметност, свето


и даривање y Европи раног средњег века

Стајати y цркви каква je Сант Агнезе значи приближити ce основ-


ном интелектуалном и верском плану рада хришћанства раног сред-
њег века. To je био вид хришћанства које ce својом уметношћу и
добрим делом своје књижевности упињало „да уклони раздеону
Унод 47

линију између земље и неба“.35 У хришћанском богослужењу тог доба


„визуелна уметност je слободно коришћена да отвори врата између
овог света и оног који долази“36. Било да je то било y великом ходоча-
сничком светилишту, које пламти светлошћу и одише тешким мири-
сима, или y једној интимној капели где су драгим камењем опточени
ковчези с моштима били положени на олтару натовареном сребром
и позлатом, обавијени разнобојном свилом и заклоњени замршеним
површинама прозрачног мермера, или опет на тешким страницама
велике илуминиране Библије келтског севера, или y смиреном по-
гледу с једне византијске иконе, хришћанство овог периода, између
400. и 1000. године, испунило je Европу и Средњи исток сопственим
еквивалентима „доказа y камену“. Ту су ce налазила острвца светога,
где je свето било концентрисано y свој својој јачини и одвојено од
профаног свим вештинама на располагању друштву мрачног доба.
Свако je на свој начин било „делић раја“37.
Потребан je знатан напор да ce y нашој свести прикаже права ве-
личанственост хришћанства раног средњег века. Велике базилике
позне антике сачувале су ce око Средоземног мора - y Италији, Грч-
кој и Турској. Њихови тлоцрти и подни мозаици, задивљују археоло-
ге својом учесталошћу широм данашњег исламског Средњег истока
и северне Африке. Али, величанственост северног хришћанства y
периоду раног средњег века чудно je ућуткана. Његове грађевине
платиле су цену зато што су уистину биле „непосредно наслеђене“.
За разлику од присутних ранохришћанских рушевина Средњег ис-
тока, оне су биле сазидане на местима где грађевине y континуитету
постоје од раног средњег века na надаље. Ha месту многих од њих
подигнуте су готске катедрале. Многе су прогутали модерни градови
Британије, Француске, Белгије и Рајнске области. Ko год ce провозао
индустријским Њукаслом y потрази за црквама везаним за преча-
сног Беду, зна о чему говорим. Ако нису на тај начин потонула услед
модерног развоја, места око којих ce некада ројио живахан микроко-

35 A. Kazhdan, A History o f Byzantine Literature (650-800), Athens 1999,142. O cb .


Анези вид. M. Visser, The Geometry o f Love: Space, Time, Mystery and Meaning in an
Ordinary Church, New York 2001, 96-124.
36 G. Henderson, Vision and Image in Early Christian England, Cambridge 1999,228.
Богословска истанчаност присутна y стварању многих слика упечатљиво je илу-
стрована у: С. Chazelle, The Crucified God in the Carolingian Era. Theology and the Art
o f Christ's Passion, Cambridge 2001.
37 Life o f Desiderius o f Cahors 16, B. Krusch (ed.), Corpus Christianorum, 117, Turn-
hoat 1957, 362.
48 Успои хришћанства na Западу

смос хришћанског поретка, y северној Британији и Ирској, каракте-


рише једна аветињска празнина. Једва да има нечег небеског y лепоти
данашње Јоне што би наговестило огромно богатство и уметничку
вештину који су ce некада гомилали око ње. У поређењу с римском
или Европом из доба готике, достигнућа овог доба - као што су дела
пречасног Беде или Келска књига - остају чудно „измештене“ y нашој
машти. Због тога je одвећ лако склизнути y романтичарску грешку
која достигнућа северног хришћанства y раном средњем веку чини
да делују као бриљантна, али крхка, попут линије зимског сунчевог
зрака над Атлантиком. Тешко je замислити сасвим реалну постоја-
ност њихове првобитне величанствености.
Разлог делом, наравно, лежи y томе што нису сви визуелни „дока-
зи“ хришћанства раног средњег века били „докази y камену". Многи
су укључивали сабирање на једно место задивљујућих примерака
преносивог блага - накита, текстила, мириса и писаних страница.
Све ово лако су развејали ветрови будућих времена, продајом или
пљачком, на начин који тешко, добро углављено камење неког рим-
ског града никада не може бити разнесено.
Но, ово разматрање нас само no себи враћа, последњи пут, раз-
матрању привреде и друштва y којима су хришћанска уметност и
архитектура овог времена развијане. Истина je да су европске елите
раног средњег века биле знатно сиромашније од оних из римских
времена. Штавише, њиховим коришћењем богатства господариле су
бриге које нису водиле гомилању великих архитектонских спомени-
ка. Од гало-романских епископа 5. века, преко франачких племића
и саксонских и ирских краљева 7. века, до царева и великих папа
каролиншког доба, постоји излизана углађеност y погледу племства
Европе мрачног доба, што визуелна и уметничка достигнућа овог
доба чини утолико импресивнијим.
Јер краљеви и аристократе су на много начина били главне жр-
тве општег „опадања“ овог доба. Окончање немилосрдног система
опорезивања који je карактерисао позно Римско царство знатно je
ослабило њихову способност да редовно црпу богатство од својих
потчињених. Сељаштво, које више није сваке године било надзира-
но и малтретирано да плаћа порез, неприметно ce отело контроли
својих господара. С нестајањем пореза смањиле су ce и ренте. Било
je, заиста, уверљиво заговарање да je y многим областима Европе
мрачно доба било златно доба сељаштва. Одузимано им je мање од
аграрног вишка него y било ком другом раздобљу европске историје
од оснивања Римског царства до краја ancien régime, Тек са све си-
Увод 49

гурнијим успостављањем земљишне базе франачког племства y 8. и


9. веку, под јаким и богатим краљевима, племићи су могли да сакупе
довољно богатства за финансирање амбициозних подухвата. У том
смислу „каролиншка ренесанса1je била предзнак онога што ће ce
касније десити y Европи y доба романике и готике. Она je означила
„почетак повратка нормалном животу мукотрпног изнуђивања од
сеоских слојева становништва"38.
У међувремену су племићи морали да ce простиру према губеру.
Отуда je y периоду између 400. и 800. године однос засниван на дари-
вању био неизмерно важан. Иако je даривање изузетно практикова-
но y Ирској и Британији, оно нипошто није било чисто „варварска“
установа: римске папе и византијски цареви такође су били спек-
такуларни дародавци свог времена. Важна je улога коју je даривање
одиграло y преношењу богатства y једној изразито тромој привреди.
Заснивала ce на „познавању могућег“. Оно je пружало сценарио за
величанственост најприкладнију привредним могућностима даро-
даваца и друштвеном профилу оних које су желели да задиве. To je
заправо значило да je грчевита акумулација блага (често од „неоче-
киваних добитака“ од пљачки и ратног плена) била трошена да за-
диви сразмерно мале скупине важних људи - великаше и, пре свега,
војне следбенике.39 He треба напомињати да су света места добијала
дугорочне задужбине y земљишним поседима. Но, слава поклона je
била та која je лебдела y сећању и пред очима верника.
Kao резултат овог даривања велелепност градова коју везујемо
за римски период постала je неважна. Све до краја 4. века y већем
делу Западне Европе римски земљопоседници били су обезбеђива-
ни начином функционисања царског система редовних и великих
прихода. To богатство они су издашно давали на „доказе y камену“
- на циркусе, позоришта, купатила, јавне грађевине и на бучне це-
ремоније које су ce y њима одвијале. Чинећи то, имали су намеру да
задиве на хиљаде грађана, својих „суграђана". „Увек-брбљиво каме-
ње“ с десетинама хиљада римских натписа, разасуто широм Царства,
сачувало ce да нам исприча о томе шта су радили.
Неколико векова касније, y истим областима и често y видокру-
гу напуштених римских грађевина, краљеви и племићи, окружени

38 С. Wickham, „Italy and the early Middle Ages“, y: Land and Power. Studies in Ita­
lian and European Social History 400-1200, London 1994, 99-118, 116, и „Society", y: R.
McKitterick (ed.), Ihe Early Middle Ages, Oxford 2001, 59-94.
•w Wickham, „Society", y: McKitterick (ed.), The Early Middle Ages, 64-72.
50 Успон xputuluuiamui un Западу

малим, али драгоценим свитама ратника, гомилали би злато, сви-


лу и скупоцене предмете свих врста (од византијских предмета од
слонове кости до раскошног и егзотичног крзна поларних медведа)
на олтарима малих, али сјајно саграђених и украшених цркава и
на капијама великих „светих градова“ и манастира.40 Тако су са-
градили сопствене „доказе y камену“ no мањој крајњој цени, али на
начин који je осигурао да локално памћење буде обавијено кором
успомена на њихове изненађујуће и грчевите тренутке великоду-
шности.
Оно што je оваквом даривању давало смисао било je управо оштро
структурирање хришћанске маште тог времена. Овде, где су места
била профана, богатство je преображавано додиром са светим. Kao
што нам проучаваоци модерних будистичких земаља кажу, систем
даривања ce сасвим добро уклапа y известан „облик“ односа између
месног становништва и оних (попут монаха) који својом личношћу
једновремено контролишу и „симболишу“ присуство светог. Дарива-
ње премошћује јаз између светог и профаног на начин који потпома-
же симболичну славу светог, док, истовремено, спречава апсорпцију
профаног. To je „издвајајуће-повезујући аранжман“ који наглашава
границе између ово двоје. Краљеви и врховни заповедници дарују
монахе, али сами не морају да ce замонаше. У доба Колумбана, Беде
и великих опата Јоне даривање цркава и манастира лаицима није
доносило само благослов већ je чувало и њихов идентитет. Дарови
светињама, наиме, „доприносе посредовању међу два иначе полари-
зована и чак антагонистичка сектора"41. Дарови су стварали „неку
врсту тампон зоне"42 између на изглед непомирљивих вредности и
начина живота хришћанског клира и ратничких елита од чије по-
дршке je црква сада зависила.
Ha овај начин су лаици из виших класа y Европи почели да ce
тискају око Цркве. Њихови чести дарови „служили су да створе
блискост с натприродним силама"43. О таквом даривању не треба
да размишљамо као о непомирљиво удаљеном, али мање циничном
односу. Многи су ce тискали око Цркве добровољно. Најпобожнији

40 С. R. Dodwell, Anglo-Saxon Art: A New Perspective, Manchester 1984, 24-43.


41 I. Silber, Virtuosity, Charisma and Social Order. A Comparative Study o f Theravada
Buddhism and Medieval Catholicism, Cambridge 1995, 254.
42 Silber, Virtuosity, Charisma and Social Order, 254.
43 M. de Jong, In Samuel's Image. Child Oblation in the Early Medieval West, Leiden
1996, 273.
Увод 5i

међу њима улазили су са жаром y однос продуховљеног даривања


укљученог y размену исповести и разрешења грехова. Они изразито
побожни или изузетно захвални могли су, уз злато, свилу и драги
камен, додати и децу. Пречасни Беда био je предат манастиру као
седмогодишњак, a то je случај и с још много водећих хришћана тог
времена широм Европе.
Неизбежно, преовлађивање односа заснованог на даривању де-
финисало je хришћанство као једну племићку преокупацију. Евро-
па раног средњег века била je период оштро издиференцираног
приступа светоме и телима знања која су ce ројила око њега. Увек
треба да имамо на уму да значајнија подела y хришћанској цркви
овог времена није била подела на монахе и остале клирике, с једне
стране, и лаике, с друге, него на оне који су давали узвратне дарове
и на оне који то нису могли. Опати, краљеви и племићи, свештени-
ци и лаици, мушкарци и жене из виших слојева, окупљали су ce око
цркава као једнаки. Сви би ce нашли y истој равни. Беху сабрани
y мрежу лагано исплетену разменом дарова, духовног вођства и
поучавања.44
Оне који нису могли да дарују теже je видети. У поређењу са жи-
вим сведочанствима побожности краљева и племића, ликови сељака
из ових столећа за нас су углавном изгубљени. У шестом, шеснаестом,
осамнаестом и деветнаестом поглављу покушао сам да нађем места и
за њих, a позвао бих и друге да то учине. Слутим да има још штошта
да ce открије о томе. Сељаштво je било знатно мање пасивно и мање
изоловано од хришћанства него што смо мислили45, али њихов при-
ступ хришћанству био je другачији и често су га осуђивали њихови
претпостављени као опасно неконвенционалан.
Коначно укључивање сељаштва y токове богатства којим je пот-
помагана Црква означава, можда, истински крај овог раздобља. Kao
што ћемо видети y осамнаестом поглављу, до времена Карла Великог
систем ренти и пореза, који je био измештен y корист сељаштва раш-
чишћавањем Римског царства, поново je заснован на новим облици-
ма. Десетак je постао обавезан за све крштене хришћане - међу њима
и за сељаке. A са редовним изнуђивањем десетка, христијанизација
Европе кренула je y новом ритму. У многим областима крај 9. века

44 De Jong, „Religion", y: McKitterick (ed.), The Early Middle Ages, 160-161.


45 C. Cubitt, „Sites and sacrality: revisiting the cult o f murdered and martyred Anglo-
Saxon royal saints", Early Medieval Europe, 9 (2000): 58-83.
52 Успон хришНанства на Западу

називан je „раздобљем парохија"4'’. У ово време y многим области-


ма долази до спајања цркве и села (често интервенцијом локалних
земљопоседника - световних и црквених).4647 Присуство цркве и хри-
шћанског гробља као „светог места“ за преминуле сељаке праћено
je убрзавањем ритма „упозоравања“ с предикаонице чак и на нивоу
сеоског свештенства. To су били узвратни дарови цркве за општи и
обавезни дар десетка.
С овим развојем обриси истински „средњовековног“ поретка по-
чели су да долазе на своје место. Од тог времена надаље осврћемо
ce уназад ка том старијем хришћанству с извесном дозом чуђења,
a и с извесном оштрином од велике замишљене раздаљине коју су
између нас и њега поставили средњи век и реформација. Па ипак,
постојало je време y првом миленијуму наше ере када je ово старије
хришћанство прекривало Западну Европу далеко разноврснијом
и крхкијом мрежом и, чинећи то, начичкало пејзаж малим „дели-
ћима раја“. Ова књига je написана да би то удаљено хришћанство
приближила нама.

46 Treffort, L’Eglise carolingienne et la mort, 188.


47 R. Faith, The English Peasantry and the Growth of Lordship, London 1997,164-167.
„Закони држава“: 1
Пролог и преглед

Један свет, два царства


Да бисмо били сигурни y то да историју Западне Европе сагледа-
вамо из праве перспективе, требало би да нашу причу отпочнемо
y једном граду доста удаљеном од Европе модерног доба. Данас ce
Едеса (данашња Урфа) налази y југоисточном кутку Турске, y бли-
зини границе са Сиријом. Године 200. такође je била погранични
град, смештен између Римског и Персијског царства. Лежала je y
срцу једног врло старог света коме je Западна Европа деловала као
веома удаљена периферија.
Едеса ce налази при врху Плодног полумесеца, појаса настање-
ног земљишта које ce y виду великог лука простирало повезујући
Месопотамију с обалом Средоземног мора. Била je део подручја на-
стањеног већ хиљадама година. Телови - брегови налик рушевинама
старих градова који потичу још из 3. миленијума пре Хр. - начичкали
су равницу којом je окружена. Верује ce да je Авраам боравио y Хара-
ну, граду нешто јужније од Едесе, и да je, путујући из Ура халдејског y
Месопотамији, y потрази за обећаном земл>ом на средоземном крају
Плодног полумесеца, прошао и кроз Едесу.
Лаганим петнаестодневним путовањем на запад од Едесе сти-
же ce до Антиохије и источног Средоземља, до мора које je било
срце Римског царства. Још једним петнаестодневним путовањем,
овај пут на југоисток, стизало ce до средишта Месопотамије, до ме-
ста где су ce токови Тигра и Еуфрата највише приближавали један
другом. To je била област интензивне земљорадње која je издржа-
вала престонице многих царстава. Онде je око 240. године основан
56
Успон хришћанства на Западу
Римско царство око 350. године

т Сасанидско царство око 350. године

Свет око 350. године: Римско и Сасанидско царство


,Закони држава“: Пролог u преглед 57

Хришћанство и Царство око 200 - око 450. године


Вардесан 154 - око 224.
224. Настанак Сасанидског царства
Мани 216-277.
257. Едикт против хришћана
Кипријан, епископ Картагине 248-258.

284-305. Диоклецијан
303. Велики прогон

306-337. Константин
312. Битка код Милвијског моста
324. Оснивање Константинопоља
325. Сабор y Никеји

Антоније 250-356.
Арије 250-356.
Атанасије александријски 296-373.

337-361. Констанције

Мартин турски 335-397.


Амброзије милански 339-397.
Меланија Старија 342-411.
Паулин, епископ Ноле 355-431.

378. Битка код Хадријанопоља


379-395. Теодосије I
390. Покољ y Солуну
Августин хипонски 354-430. пише
Исповести 397/400.
406. Најезда варвара y Галији
410. Пустошење Рима
пише О држави Божијој 413+
Пелагијански спор 413+

408-450. Теодосије II као источни


цар
438. издаје Теодосијев кодекс

434-453. Хунско краљевство Атиле


58 Успон хриш/шистаа на 3 a nad y

Ктесифон. Његове рушевине данас леже мало јужније од модерног


Багдада. Ктесифон je био престоница Месопотамије y време дина-
стије Сасанида, породице пореклом из југозападног Ирана, која je
око 224. године преузела власт над Персијским царством. Царство
Сасанида обједињавало je богате земље око Ктесифона с Иранском
висоравни. Иза Иранске висоравни налазили су ce трговачки градо-
ви централне Азије, a још даље на исток ланац оаза које су путника
водиле преко погибељних раздаљина „Пута свиле“ до легендарног
Кинеског царства.
Почетком 3. века Едеса je била престоница независног краљев-
ства Озроене. Вардесан (154-око 222) je био племић и учени едешки
дворанин. Био je представник сложених токова културе која ce под-
једнако ослањала на Исток и на Запад. Посетиоци из Грчке дивили
су ce његовој вештини једног парћанског (персијског) стрелца, али,
као филозоф, он je y потпуности био Грк. Када je један његов одани
ученик писао трактат којим je резимирао све Вардесанове погледе на
однос између предодређености и слободне воље, отпочео je платон-
ским дијалогом двојице пријатеља Едешана, Шемашграма и Авиде.
Дијалог није написан на грчком него на сиријском језику, који ће
недуго потом постати главни језик књижевности хришћанских цр-
кава Средњег истока.
Вардесан je, штавише, био хришћанин, и то y време када je хри-
шћанство још било забрањена вера y Римском царству. Своју веру
тумачио je y широко постављеном географском оквиру, a желео je
да каже да су људи, ма где живели, слободни да одаберу свој начин
живота. Њихови животи нису унапред одређени кретањем звезда.
Свака област има своје обичаје, a хришћани показују степен слободе
своје воље тиме што чак и те обичаје радије занемарују y настојању
да живе no „закону Месијином“ - Христовом. „На ком год да ce ме-
сту затекну, закони тог места не могу их приморати да ce одрекну
закона Месијиног.“
Вардесанов трактат носио je прикладан наслов - Књига закона
земаља. Вардесан je њиме направио преглед читавог евроазијског
пространства, од Кине до северног Атлантика. Описао je локалне
обичаје свих друштава - кастинског друштва северне Индије, сјајно
украшене коње и лепршаве свилене хаљине кушитских господара
Бохаре и Самарканда, зороастријце Иранске висоравни, Арабља-
не из Петре и других пустиња Месопотамије. Осврнуо ce чак и на
далеки запад да би приметио окорелу полиандрију код Брита. На-
равно, обухватио je снојим прегледом и Римл.ане, које никакна моћ
.Закоии држапа": Пролог u преглед 59

звезда никада није могла зауставити y „непрестаном освајању нових


територија4.
Било која књига о улози хришћанства y обликовању Западне Евро-
пе морала би отпочети бар летимичним погледом на Вардесанову
визију. Ова књига проучава појавуједног облика хришћанског света
међу многим различитим хришћанствима која су ce разасула про-
странством дуж неизмерног лука скицираног y Вардесановом трак-
тату. Треба увек имати на уму да je y „стварању Европе“ удела имало
мноштво догађаја који су ce збили на удаљеном, северозападном врху
тог лука. T okom читавог раздобља које ова књига покрива хришћани
су, како ћемо видети, деловали дуж читавог појаса „места и климат-
ских зона“ које су чиниле стари свет Средоземља и западне Азије.
Хришћанство ни изблиза није било „западњачка“ религија. Оно je
потекло из Палестине и y периоду од 200. до 600. године постало
главна азијска религија. До 700. године хришћанске заједнице биле
су расуте no читавом свету, од Ирске до централне Азије. Археолози
су открили фрагменте хришћанских текстова који нам говоре да су
основне хришћанске делатноси на исти начин спровођене на читавом
пространству од Атлантика до руба Кине. И y грофовији Антрим y
северној Ирској, као и y Панђикенту, источно од Самарканда, фраг-
ментарно очувани примерци преписиваних књига из периода око
700. године - восак на дрвету y Ирској, a изломљене земљане табли-
це y централној Азији - садрже стихове преписиване из Давидових
Псалама. У оба окружења одвијало ce нешто врло слично. Школарци
чији je матерњи језик y Антриму био ирски, односно y Панђикен-
ту согдијски, покушавали су да овим мукотрпним начином израде
сопствене, латинске, односно сиријске верзије онога што je постао
истински међународни свети текст - „Светог писма“ хришћана.12
Нешто мање невине делатности такође одају постојање једно-
образног хришћанског менталитета на делу. Kao што ћемо видети,
комбинација мисионарске ревности с осећањем културне надмоћи,
подржана употребом силе, постала je упадљива одлика хришћанске
Европе раног средњег века, али није била својствена само тој обла-

1 Bardaisan, Book o f the Laws and Countries, 583-589 i 607, превод H. J. W. D ri­
vers, Assen 1965,41-53 i 59-61.
2 A. V. Paykova, „The Syrian Ostracon from Pawikent", Le Mouseon, 92 (1979): 159-
169; E. C. R. Armstrong and R. A. S. Macalister, „Wooden book found near Springmo-
unt Bog, Co. Antrim“, Journal o f the Royal Society of Antiquaries of Ireland, 50 (1920):
160-166.
6o Успон xpwutuwcmea na Нападу

сти. Отприлике 723. године св. Бонифације je посекао свети храст y


Гизмару и писао y Енглеску да наручи још сјајније примерке Библије
да их покаже својим потенцијалним обраћеницима. Требало je да
буду „исписане златним словима... како би поштовање Светог писма
могло да ce утисне y плотске умове незнабожаца'3.
Готово y исто време, несторијански хришћански мисионари из Ме-
сопотамије водили су сопствени рат око великог светог дрвећа на об-
ронцима планина које су ce уздизале над Каспијским језером. Својим
секирама они су посекли „поглавицу шуме“, велико свето дрво које су
тамошњи пагани обожавали. И несторијански епископ Map Шубхал-
Ишо знао je, попут Бонифација, како да задиви невернике: он je

онамо ушао y великом сјају, јер варварски народи треба да виде и мало
светске помпе и параде да их привуку и приближе вољном прихватању
хришћанства.4

Још источније, на једном натпису постављеном око 280. године y


Карабалгасуну, на реци Горњи Оркон, ујгурски владар царства обра-
зованог између Кине и унутрашње Монголије, забележио je како je
његов претходник, Богу Каган, 762. године довео y своје краљевство
нове учитеље. To су били манихејци. Kao носиоци мисионарске ве-
ре хришћанског усмерења, манихејски мисионари y унутрашњости
Азије су на сличан начин као и несторијанци заузели груб став према
незнабошцима. Порука с натписа je јасна и оштра као и она коју je
Карло Велики усвојио између 772. и 785. када je, спаливши велики
храм богова y Ирминсулу, паганску веру y Саксонији ставио ван
закона. Богу Каган je рекао:

Ж ао нам je што сте били y незнању и зле духове називали „боговима“.


Старе ликове богова исклесане y дрвету и обојене треба да спалите и
далеко од себе одбаците све молитве духовима и демонима.5

Подразумева ce да ови догађаји нису ни непосредно ни тренутно


утицали једни на друге. Ипак, они носе особену породичну сличност.

3 Boniface, Letter 26 [35]: превод Е. Emerton, The Letters of Saint Boniface, New
York 1976. и 2000, 65.
4 Thomas of Marga, The Book o f the Governors 5.4, превод E. A. Wallis Budge, Lon­
don 1893, 480.
5 G. Schlegel, Die chinesische Inschrift von Kara Balgassun, Helsinki 1896,57-61; I. Gil-
lman and H. J. Klimkeit, Christians in Asia before 1500, Richmond, Surrey 1999,109-281.
Лакони држава": Пролог u преглед 6i

Иснољавају обрисе заједничког хришћанског израза заснованог на


заједничком предању. Опомињу нас на величину самог распона по-
зорнице на којој je настала посебност западног хришћанског света.
Основни задатак ове књиге, међутим, биће да окарактерише шта
je напослетку то што je хришћански свет Западне Европе учинило
другачијим од многих њему савремених варијанти. Да бисмо то учи-
нили, погледајмо на трен још један аспект Вардесанове географске
панораме. Живописна галерија култура које су му биле познате с
простора од Кине до Британије простирала ce дуж врло уског по-
јаса. Вардесан je осећао притисак непослушног, неразвијеног света
„варвара" који ce протезао северно и јужно од цивилизованог света.
Тмурни појасеви ретко насељене земље оивичавали су с обеју страна
жива друштва која je описао.

У читавим областима Сарацена, y Горњој Либији, међу Мавританцима...


y Спољној Германији, Горњој Сарматији... и свим земљама северно од
Понта [Црно море], Кавказа... и y земљама преко Окса... не могу ce ви-
дети скулптори или сликари или произвођачи мириса, мењачи новца,
нити песници.

Изузетно важне погодности стално настањеног, градског живота


нису ce могле наћи „дуж предграђа читавог света“6.
To je била отрежњујућа визија заједничка већини Вардесанових
грчких и римских савременика. Савршено прикладна за човека ве-
заног за два велика царства - Римско и Персијско. Ове две велике
државе контролисале су међу собом већину насељених простран-
става Европе и западну Азију. Оба царства била су одана трајном
уверењу својих поданика да je циљ њихових скупих војних поду-
хвата био одбрана цивилизованог света од варвара. Речима једног
дипломатског манифеста који je персијски цар крајем 6. века послао
византијском цару:

Бог je уредио да цео свет од почетка треба да обасјавају два ока [Ри-
мљани и Персијанци]. Јер, уз помоћ ових великих сила непослушна и
ратоборна племена ce газе, a ток човечанства непрестано регулише и
руководи.7

6 Bardaisan, Book o f Laws, 595, Drijvers, 51.


7 'Iheophylact Simocatta, Histories 4.11.2-3, превод M. and M. Whitby, Oxford
1986, 117.
7i m m л/'ин<п«#г«с т пи гш m im w y

Управо на позорници снетског иространства којом су пагроли-


рала два велика царства, која су ce с малим прекидима иротезала
потезом од Авганистана до Британије, ми започињемо своју причу
о настанку и учвршћивању хришћанства y Западној Европи.

Ко су варвари? Номади и земљорадници


Царства која су управљала настањеним земљама no правилу су
ce представљала као бранитељи „цивилизованог света“ од претњи
„варвара". Оно што je свако од тих царстава понаособ подразуме-
вало под појмом „варварин“, као и сами односи које су са „варвари-
ма“ успостављали дуж својих граница, упадљиво ce разликовало од
области до области. Западна Европа постала je оно што данас јесте
зато што ce испоставило да су односи које je Римско царство успо-
ставило с „варварима“ дуж својих северних граница били сасвим
необични. У поређењу с односима старих источњачких царстава с
номадима арабљанске пустиње и степа централне Азије, „варвари“
римског Запада једва да су и били „варвари“, будући да су били зе-
мљорадници, a не номади.
Никада не треба да сметнемо с ума чињеницу да je за Вардесана
и његове савременике појам „варварин" подразумевао много тога.
Morao je само да означава „туђинца", нимало проблематичну, na чак
и очаравајућу особу, напросто припадника друге културе и језичке
скупине. Према том критеријуму, и Персијанци су били „варвари“.
За Грке и за једног источњака попут Вардесана и сами Римљани су
били „варвари". Али, за Вардесана, као и за већину Грка и Римљана,
„варварин" y правом смислу речи био je заправо „номад“. Ha номаде
ce гледало као на људе с дна лествице цивилизованог живота. Пу-
стиња и обрађивано тле сматрани су двама световима међу којима
од памтивека постоји неразјашњена нетрпељивост, јер je пустиња
одувек претила да, кад год joj ce укаже прилика, загосподари и уни-
шти обрађивано тле.8
У погледу северне Африке и Средњег истока није, наравно, било
много истине y овом мелодраматичном стереотипу. Хиљадама го-
дина су сточари и земљорадници сарађивали y једној једноличној

8 В. Shaw, „’Eaters of Flesh, Drinkers of Milk’: the Ancient Mediterranean ideology of


the pastoral nomad", Ancient Society, 14/4 (1982/3): 5-31.
мЈМ П ( 'л м (/ ^ /л и п и . i i y v / ш е и n^/cc/icts

и корисној симбиози. Номади су били третирани као презрен, али


користан најнижи друштвени слој. Претпостављало ce да ове лута-
лице, иако често раздражујуће, никада нису могле прерасти y сталну
претњу великим царствима трајно настањеног света, a још мање их
заменити. Због презира према пустињским номадима који на Истоку
постоје још од времена Сумера, арабљанска освајања y 7. веку (за-
дивљујуће дело некадашњих номада) и потоње оснивање исламског
царства y великој je мери изненадило савременике. Свеопшта најезда
и освајања из вреле пустиње Арабије нису били очекивани.
Номади од којих ce одувек страховало (и то с разлогом) пре су
били номади са севера, из степа које су ce протезале од puszta Ма-
ђарске, преко северне Украјине, na до централне и унутрашње Азије.
Овде су услови били наклоњени повременим успонима агресивних
и добро организованих номадских царстава.9 Крда хитрих, снажних
коња брзо су и јевтино одгајана на бујној трави северних степа. Ова
прекрупна створења, оседлана за бој, давала су номадима застра-
шујући изглед народа под оружјем, обдареног необјашњивом по-
кретљивошћу.
Једна таква конфедерација Хуна из централне Азије продрла je
средином 4. столећа преко Кавказа y јерменске равнице:

Нико није могао да изброји небројене контингенте коњаника, na je


наређено да сваки човек носи каменицу како би je бацио на земљу... да
ce образује хумка... језиво знамење [остављено] за будућност да би ce
разумели догађаји из прошлости. И где год да су пролазили, остављали
су оваква обележја на свакој раскрсници дуж свога пута.10

Призор таквих камених хумки вероватно би остао урезан y сећа-


ње. Нимало импресионирани пустињским номадима Арабије и Са-
харе, владари цивилизованог света пажљиво су осматрали номадски
свет северних степа са забринутом позорношћу.
Па ипак, колико год да су номадска царства степа могла бити за-
страшујућа, она су била само привремена појава. Делотворан нома-
дизам, y свом природном облику, зависио je од максимума расејано-

9 A. М. Khazanov, Nomads and the Outside World, Cambridge 1983; R Crone, „Tri­
bes and states: the nomadic exception", y: J. A. Hall (ed.), States in History, Oxford 1986,
68-77.
10 The Epic Histories attributed to Pawstos Buzand 3.7: превод N. Garsoian, Cam­
bridge, MA. 1989, 73.
64 Успон хришћанства на Западу

сти породица, од којих je свака одржавала иницијативу y померању


својих стада ка погоднијим пашњацима, уз најмање могуће мешање
централних власти. Прећи с напасања расутих стада на пастирова-
ње људима, посредством освајања и пљачки, под вођством једног
владара, био je абнормалан и обично краткотрајан сегмент развоја y
дугој историји номадског света. Чак je и моћни господар попут Атиле
(434-453), упркос томе што je оставио неизбрисив траг на европску
машту, открио да су његове амбиције изложене непремостивим огра-
ничењима. Његова моћ да застраши становнике стално настањених
земаља била je подвргнута аутоматском „одсецању". Што су ce више
удаљавали од својих родних степа, Хуни су имали све мање приступа
пашњацима који су их даривали обилним вишковима коња, на чему
ce заснивала њихова војна надмоћ. Tokom неколико непријатних де-
ценија Атила je изнуђивао данак од римског света. Али, само годину
дана после његове смрти 453. године, његово чувено Хунско царство
ce распало и ишчезло као да никада није ни постојало.11
Зато су номадске конфедерације имале периферну улогу y исто-
рији Европе. Хуне 5. столећа y 7. и 8. сменили су Авари. Али и Ава-
ри су ce трајно настанили после неколико деценија спектакуларног
звецкања оружјем. Оно што су Хуни и Авари донели, y дугорочном
погледу није био крај света, од чега су многи y то време стрепели,
већ наговештај огромних пространстава која су ce пружала за њи-
ма. Номадски племенски савези источне Европе и Украјине били су
најзападнији представници једног међународног евроазијског света
чији пространи хоризонти тешко да су имали супарника y седелач-
ким друштвима Европе. Ово ce види на основу кретања драгоцених
предмета и преузимања обичаја. Гарнети са севера Авганистана,
уметнути y златан накит израђен с пуно детаља који су подсећали на
летеће звери и вијугаве змајеве централне Азије и Кине, притицали
су на Атилин двор y области Дунава. До средине 5. столећа такав
накит представљао je међународни „варварски шик“, статусни сим-
бол с којим су ce подједнако шепурили римски генерали и локални
краљеви. Лов са соколом уведен je y Западну Европу из централне
Азије негде y ово време, a, y 8. веку, пресудан изум узенгија доспео
je до западних коњаника као последица лангобардско-аварских до-
дира y области између Дунава и Фриулија. Готово све до краја нашег

11 ti. A. 'thompson, 'lhe llwis, Oxford 14%; P, lleiillier, ,,'lhe I(uns niul the end of
the empire In Wcxlern liurope", linglhli llhtarleal Review, I Kl ( IW5): 4 -4 11 1. Horn», this
lliiiinenrehli, lUicliipeNl IWI.
,Закони држава“: Пролог u преглед 65

раздобља аварски гувернер, који je управљао областима које ce гра-


ниче с Бечом, и даље je носио назив који je представљао далеки одјек
званичне титуле једног кинеског управника провинције.12
У источном делу Европе номади су остали трајно присутни кроз
читав овај период и после њега. У западном делу Европе, међутим,
прави номадски свет који je изнедрио Атилу и, касније, Аваре, остао
je удаљен, иако наметљив. Важно je ово нагласити. Истински номади
били су ретка појава на западу Европе, иако су Римљани тежили да
асимилују све „варваре" са сликом насилних номада без корена, која
je била толико актуелна y старом свету.
Наша слика о варварима обојена je римским схватањима. И ми
„варварима“ сматрамо све који су били покретљиви и опасни изван
граница Римског царства. У стварности, односи између Римљана и
„варвара“ на западу Европе развијали су ce y битно другачијем мани-
ру. Опозицији између „седелачких“ и „варварских“ области придаван
je велики значај међу људима Блиског истока попут Вардесана, јер ce
сматрало да je она подударна са старом опозицијом између земљо-
радника и номада. Али, ова опозиција није била прикладно приме-
њена на римске границе y Британији, на Рајни и Дунаву. Идеологија
седелачког света учинила je да испадне као да je дубоки јаз делио
популације унутар граница Римског царства од варвара окупљених
изван њих. Њихов живот je описиван као неупоредиво другачији од
живота цивилизованих људи, као да je заиста био исти као живот
номада из степа и пустиња.
Но, народи северозападне Европе нису били номадски. Дуж
европских граница Римског царства није било места за прави еко-
лошки контраст између пустиње и обрађиване земље, разлике која
je чинила да ce стално настањени народи северне Африке и Средњег
истока осећају толико другачије од својих „варварских“ суседа. Рим-
ски и неримски пејзажи су ce нежније стапали једни y друге унутар
јединствене умерене климатске зоне.
A ko бисмо следили само текстове римских писаца, једва да бисмо
добили представу о нивоу до ког je живот изван римске границе на
Рајни и Дунаву наликовао животу многих руралних области унутар
самог Римског царства. Нити бисмо могли да претпоставимо до које
мере je „варварски“ свет почео да ce уобличава под утицајем римског

12 W, l’ohl, Oie Awaren. lün Steppenvolk in Mitteleuropa, 567-822 n.Chr., Munich


1Ш , 163-236 и 288-331,
66 Успон хришНинспиш нa Западу

присуства. Тек tokom неколико иротеклих деценија, спектакуларни


налази y Немачкој и Данској и нове иитерпретативне вештине које
су на њих применили археолози омогућили су нам да допустимо
„варварској“ половини Европе да „проговори“ својим гласом.13 A
оно што смо зачули јесте глас света y који су полако, али сигурно,
на свим нивоима, продрла римска добра, римски начин живота и,
најзад, римске идеје.
Када ступимо на тле „слободне" Германије (како су je називали
Римљани), не наилазимо на створења из неког другог света. Напро-
тив, ступамо на тле једне „периферне привреде“, небројеним везама
повезане с новим светом који je створило Римско царство дуж гра-
ница на Рајни и Дунаву: ратници ce сахрањују с римским мачевима;
поглавице ce шепуре римским сервисима за ручавање; пећ за печење
глине постављена y Тирингији, преко 200 км источно од римске гра-
нице истоветна je с пећима коришћеним y римској Галији. Управо
je близина Рима централној Европи оно што изненађује, a не зами-
шљени јаз између „Римљана" и „варвара“.
Извесне оштре супротности y конфигурацији тла између рим-
ских територија и „слободне" Германије упадале су y очи римским
посматрачима. Они су описивали степе северне германске равнице
с крдима полудивљих говеда и мрачне, прастаре шуме које су пре-
кривале брда средње и јужне Германије. Но, упркос овим супрот-
ностима, земље ван римских граница настањивали су народи који
су с поданицима римских провинција Британије, Галије и Шпаније
имали заједничке основе једног друштва утемељеног на пољопри-
вреди. И они су били сељаци. И они су ce борили да своју храну отму
од тешке, непоуздане земље, „мајке људи“.
Укупан број тамошњег становништва био je мали. Становници су
били раштрканији него y многим римским провинцијама. Земљо-
радничке заједнице живеле су као изоловане скупине на салашима и
y малим засеоцима који су једни од других били одсечени појасевима
неприступачних шума и мочвара. Села која су ископали археолози
изгледа да су ретко имала више од 300 становника. Па ипак, како ce
види на примеру села пронађеног на локалитету Федерсен Вирде, y
близини Бремерхавена на северној обали Немачке, ово су биле стал-
не насеобине, пажљиво изграђене; велики амбари и зграде указују

13 P. S. Wells, П е Barbarians Speak. I low the Conquered Peoples Shaped the Homan
Empire, Princeton, NJ 1999,
,Закони држача": Пролог u преглед 67

на све израженију друштвену раслојеност која ce одвијала tokom


векова. Дуж северноморске обале Фризије, ван домашаја последњих
римских гарнизона, становници су бранили обрадиво земљиште од
плиме сланих вода с истом умешношћу и упорношћу као што су то
чинили њихови суседи преко мора, номинални „Римљани", британ-
ски сељаци Фенланда.
Практиковали су важне вештине обраде метала, али те вештине
биле су буквално невидљиве очима Римљана, будући да су ce одви-
јале y ковачницама мајушних села, неповезаних свенаткриљујућим
политичким и трговинским структурама које су Римљанима омогу-
ћавале да држе на окупу толико металних рукотворина, врло смрто-
носног дејства, y виду наоружања својих легија. Када су ce германска
племена борила једна против других, војске које су регрутовали биле
су мајушне и no римским мерилима лоше наоружане. Једна герман-
ска „војска", реконструисана на основу налаза y Илерупу (у Данској),
имала je, изгледа, 300 војника наоружаних само копљима, 40 тешко
наоружаних ратника и петорицу вођа. Мачеви елите ових малих
јединица били су сви до једног римски мачеви.14
Стока je имала велики значај за „варварске" народе северноевроп-
ске равнице, као и другде. Утицала je на раштрканије обрасце насе-
љености. Она je била y жижи интензивног надметања више класе
y стицању покретних добара, као што je случај с великим пљач-
кашким походима на стоку из ирског епа и свечаном данку y сто-
ци који je одражавао моћ германских поглавица. Сточарство ових
размера Римљанима који беху навикли на дисциплиноване сељаке,
привезане за земљу и одане тежачкој земљорадњи заснованој на
гајењу житарица, деловало je некако номадски. Али, обиље стоке
обезбеђивало je, y виду меса и млечних производа, више протеина
y исхрани него што их je било заступљено y јеловнику потхрање-
них сељака Средоземља. Отуда потиче свепрожимајући доживљај
„варварског“ севера, међу Римљанима, као резервоара покретљи-
вих и кобно добро ухрањених младих ратника. Један римски војни
стручњак написао je да „народи севера“ живе далеко од сунца. Због
тога имају више крви y својим телима од становника осунчаног
Средоземља чија тела исушује жега. Па није ни чудо онда што имају
тако фантастичне војнике!15

14 М. Tod, ’lhe Early Germans, Oxford 1992,125-144.


15 Vegetius, Epitome o f Military Science 1.2, превод N. P. Milner, Liverpool 1993, 3.
68 Успон хришНанспиш на Западу

Према томе, иако су их Римљани сагледавали као „варваре", ста-


новници северних и источних крајева Европе били су, пре свега,
пољопривредници. Оног тренутка када су ce германски сељаци и
земљорадници сусрели с правим номадима, какви су били Хуни,
нису имали нимало илузија о томе ком свету заправо припадају. To
видимо седамдесетих година 4. века. Први становници на које су
Хуни наишли, продирући y јужноруске степе y ово време, били су
Готи. Готи су живели северно од Дунава. Њихови сељаци живели су
на простору од Трансилваније и Молдавије до јужне Украјине. Били
су земљораднички народ, северни представници сеоске привреде,
која je била заступљена на овим просторима још од преисторије y
непрекинутом појасу који ce простирао од Средоземља, преко сред-
ње Европе до јужне Украјине.16
Када су готски сељаци y Молдавији и Украјини почели да трпе
хунска пустошења, 374. године, њихова прва реакција била je да тра-
же допуштење да поставе Дунав као границу између себе и Хуна тако
што би ce населили унутар Римског царства. У замену за редовно
обављање војне службе дозволили су им да постану поданици Рим-
ског царства. Они су затим прешли Дунав не да „изврше најезду“ y
Римско царство него као усељеници који су намеравали да наставе
да живе животом земљорадника на римском тлу, на којем више нису
били гурнути y сенку (као што ce догодило на тлу Украјине) њима
страних, правих номада.
Са становишта политике, овај уговор ce претворио y пропаст: го-
њени глађу и разгневљени због систематског експлоатисања њихових
избегличких насеља, остаци готског племства (недуго потом преиме-
новани y Визиготе и од тада нам под тим именом познати) окупили
су своје ратнике да би поразили и погубили источноримског цара
код Хадријанопоља (Једрене/Едирне, y европском делу Турске) 378.
године. Аларих, краљ Визигота, на крају je, 410. године, опустошио
Рим tokom дугог и безуспешног покушаја да добије приступ y римску
врховну команду. Али, овај прекид односа догодио ce тек пошто су
Визиготи одлучили да ce обрате Риму за помоћ y борби против Хуна,
a Римљани им дозволили да уђу y Царство. Стога назвати улазак Гота
y Римско царство „најездом варвара“ води y дубоку заблуду. Упр-
кос његовим непредвиђеним и погубним последицама, ово je било

16 Р. Heather and J. F. Matthews, 'the Goths in the Fourth Century, Liverpool 1991,
51-101.
,Закони држава": Пролог u прегпед 69

контролисано насељаване прогнаних земљорадника, жељних да ce


уклопе са сличним пољопривредницима с римске стране границе.
Гледано из угла дугорочне историје заједничке им аграрне цивилиза-
ције, која ce развила широм Европе с благом климом још од времена
преисторије, римска граница није означавала јаз између два потпуно
различита света. Било je то вештачко разграничење, коме je било
суђено да, кроз неколико векова, изгуби сваки значај.

Средокраћа два света: Настанак границе

Међутим, морамо схватити да je 200. године врло мало Римља-


на било свесно ових чињеница. Идеологија која je изражена y делу
писаца попут Вардесана била je широко распрострањена међу обра-
зованим људима који су припадали световима латинског и грчког
говорног подручја. „Да ce међу мојим читаоцима нађе неки Герман ,
писао je чувени грчки лекар Гален из Ефеса, старији Вардесанов
савременик, „очекујем исто колико и да моје дело читају медведи и
«1 7
вукови. и
Овакви заједљиви ставови нимало не изненађују. Гледајући пре-
ко границе свог Царства, Римљани су видели једно друштво које je,
према њиховим мерилима, било потпуно неписмено. Ако занемари-
мо руне које су ce развиле негде y то време и биле коришћене више y
магијске сврхе него за општење, „варварски" свет je био y потпуности
свет усмене културе. A био je, очигледно, и једно друштво којим су
владали ратници. У поређењу са сељацима и робовима који су их
издржавали, ратници „слободне“ Германије били су само делић му-
шке популације једног племена. Али, они су тим својим друштвима
владали. Престиж, доколица, приступ богатству (посебно обиљу
хране која je с уживањем конзумирана на великим гозбама, обележ-
ју надмоћног статуса ратника) и, изнад свега, „слобода“ - пресудна
слобода мушкараца од потчињености самовољи других (коју нису
имали робови и кметови) - зависила je од способности младића да
учествују y боју.17

17 Galen, De sanitate tuenda 1.10, C. G. Kühn (ed.), Galeni Opera, 6, Leipzig 1825,
51.
70 Успон хришћанатш im Западу

И управо су ту ратничку покорицу „варнарског“ друштва Римља-


ни брижљиво осматрали, али нису то чинили нужно очекујући, с
будном пажњом, предстојећу најезду. Далеко од тога. To што су за-
право видели био je простран и „неразвијен" пејзаж чији je основни
„вишак летине" био преобилни вишак жестоких момака. Оно што
je изменило централну Европу y годинама између 200. и 400. није
толико било повећање „притиска“ „варварских“ племена на римску
границу, већ све веће „присуство" y самој „слободној“ Германији
Римског царства као земље великих могућности.
Погранична област постала je ковитлац који je y себе усисавао
скупине ратника. Суочени са „жетвом“ младића које je било тако
лако сакупити, римске власти су промениле своје регрутно поље,
преместивши га са римске на германску страну границе. Сада су
армије попуњаване више из редова Германа него становницима про-
винција. Они су најпре служили y „помоћним" јединицама, али све
више као потпуно обучени професионалци. Царевима су стално биле
потребне трупе да војују y окрутним грађанским ратовима својстве-
ним раздобљу између 3. и 4. века. Ова потреба за војницима који би
ce борили y грађанским ратовима увлачила je Германе с оне стране
границе y ратни вихор y коме су ce, y правилним временским разма-
цима, Римљани машали оружја да убијају Римљане, y смртоносном
судару потпуно професионалних војски, y много већем броју него
што ce икада очекивало за битку y којој би убијали или пострадали
борећи ce с „варварима“.
Kao резултат оваквог развоја, већ око 300. године, створен je „па-
раримски" свет дуж граница на Рајни и Дунаву, већ дуже навикнут
на римске обичаје и дубоко уплетен y римску политику. Далеко од
тога да представљају претњу за римски поредак као да долазе из
неприпитомљеног „варварског“ залеђа, многе вође ових ратничких
друштава већ су биле позиване, tokom грађанских ратова чак и као
војници с каријером y римској врховној команди, да делују y својству
представника римског поретка.18
Све y свему, ситуација y пограничним областима није била баш
онаква каквом ce чинила. Долазак Римског царства y северозападну

18 В. Shaw, „War and violence", y: G. W. Bowersock, P. Brown, and O. Grabar (eds.),


Late Antiquity. A Guide to the Postclassical World, Cambridge, MA 1999, 130-169, nu
страни 157-163; P. Heather, „The late Roman art of client management; imperial defence
in the fourth century West", y; W. Pohl, I. Wood, and H. Reimitz (eds.), Ihe Transforma­
tion o f Frontiers. From Late Antiquity to the CaroUnfilans, l.eiden 2001, 15-68,
„Закони држава": Пролог u преглед 71

Европу покренуо je процес који je свој неизбежан (али умногоме и


неочекиван) врхунац досегао y наше време.
У 1. и 2. столећу наше ере постављање великих римских војски
на границе и оснивање градова y римском стилу иза њих донело
je богатство и потражњу за храном и радном снагом, што je уне-
ло револуцинарне промене y пределе северне Галије, Британију и
подунавске провинције. Ове области су наједном подвргнуте до
тада незапамћеним захтевима. Ha ушћу Рајне, мање од 14.000 ста-
новника морало je да направи места за гарнизоне који су бројали
преко 20.000 људи. Обезбеђивање довољних количина хране за
гарнизоне северне Британије захтевало je да 30.000 јутара земље
буде стално обрађивано. Бар 12.000 грла стоке било je потребно да
снабде римску војску на тлу Британије кожом потребном за њене
шаторе и чизме.
С римске стране границе, до тада незамисливо згушњавање ста-
новништва, населило ce y новооснованим градовима. Трир, Лондон,
Париз и Келн бројали су до 10.000, na чак и 20.000 становника. To су
били мањи, али ипак импресивни, одјеци y северној Европи градског
живота какав ce везивао за простор Средоземља. У то време Рим je
имао готово милион становника, a број становника Александрије,
Антиохије, касније и Константинопоља, био je на стотине хиљада.
Но, градови су били само један аспект ширег процеса који ce
одвијао широм северних подручја Западне Европе. Огромна ствар-
ност Царства полако je спуштала своју тежину и на то тле. Земљо-
радничко друштво искристалисало ce y чвршће структуре спрем-
не да помогну сталном црпљењу богатства земљорадника. Изван
граница, y северној Галији, велики поседи који су ce бавили узгојем
житарица (чији власници су чак експериментисали с примитив-
ним жетелачким машинама) преовладали су над све спореднијим
сељаштвом.
Ha овај начин je римска граница, постављена да раздвоји римски
свет од бедних земаља на северу, ненамерно постала oca око које су
ce римски и варварски свет међусобно зближавали. Попут широке
депресије створене под тежином глечера, границе Римског царства,
одржаване no цену разорног трошења богатства и с великом густи-
ном насељених места, створиле су област новог слива. Привредни
и културни живот земаља изван границе почео je да утиче y област
овог слива. To можемо видети y ситним појединостима. Римски
гарнизони дуж ушћа Рајне почели су да откупљују жито и стоку с не-
римских територија. Први редови исписани на латинском изван рим-
72 Успон хришћинства на Западу

ских граница били су наруџбина за куновину једне фризијске краве,


a откривени су y близини Лејвардена y северној Холандији.19
Римске границе y Европи биле су порозније него што мислимо.
Ширење латинских позајмљеница y германски и староирски; поја-
вљивање римских мотива y изради предмета од злата y Јутланду;
чињеница да je огам, архајско писмо урезивано дуж ивица дрвених
рабош а и на усправном камењу y Ирској, следио категоризацију
сугласника какву су заговарали римски граматичари: све ове поје-
диности указују на један варварски свет који ce полако мењао под
утицајем удаљене гравитационе силе y виду огромне оближње масе
Римског царства.20
Kao резултат оваквог развоја, оно што ce десило после 400. го-
дине није оно што замишљамо да ce догодило када размишљамо
о „паду“ Западног римског царства. Римску границу нису насилно
пробиле „варварске“ најезде. Граница ce пре сама променила, y пе-
риоду између 200. и 400. године. Од једне одбрамбене области, која
je раздвајала Римљане и „варваре", она je постала једна екстензивна
„средокраћа" на којој су ce римско и варварско друштво једно дру-
гом приближили.21 A после 400. године варвари су, a не Римљани,
постали доминантни партнери на тој „средокраћи“. Средњи век није
отпочео драматичним „падом Рима“ већ једва уочљивом и неповрат-
ном варварском апсорпцијом те „средокраће“ створене y римској
пограничној зони.
Ово ce, наравно, није одиграло без патњи и капи крви. Наведи-
мо пример са севера Британије, из средине 5. века: св. Патрик (око
420-490) није први пут посетио Ирску no својој слободној вољи. Па-
триција су (да ce послужимо његовим правим римским именом) бру-
тално протерали из његовог дома ирски робови нападачи. Младић,
који je, можда, отишао да усаврши своје знање латинског y римским
школама Британије, нашао ce y улози свињара на кишом шибаној
обали грофовије Majo.

19 W. Groenman van Waateringe, „Food for soldiers, food for thought", y: J. C. Bar­
rett (ed.), Barbarians and Romans in North West Europe, Oxford 1989, 96-107.
20 L. Hedeager, Iron Age Societies, Oxford 1992; Wells, The Barbarian Speaks, 224-
258; T. M. Charles-Edwards, Early Medieval Ireland, Cambridge 2001,145-181.
21 C. R. Whittaker, Frontiers o f the Roman Empire. A Social and Economic Study,
Baltimore, MD 1994. Преузимам прикладам гермин „средокраћа" из: R. White, The
Middle Ground, Indians, Empires and Republics in the Great Lakes Region 1650-1815,
Cambridge 1991.
,Закони држава": Пропог u преглед 73

Али, потоњи Патрицијев повратак y Ирску и лагано имплемен-


тирање хришћанства на потпуно неримском острву, откривају нам
свет којим није сасвим овладало насиље. Оно што ce догодило за
Патрицијевог живота јесте прерастање Ирског мора, y келтски „Ме-
дитеран севера“. Уоквирујући Ирско море, романизоване обале Велса
и северне Британије придружиле су ce Ирској и западним острви-
ма Шкотске да би оформиле јединствену зону која je занемаривала
раније римске границе. У исто време, Франачко краљевство, које
je створио Хлодовех (481-511), представљало je повратак данима из
времена пре Јулија Цезара, када су успешни краљеви-ратници вла-
дали обема обалама Рајне да би ујединили Германију с „белгијским"
областима северне Галије.
Ово ce подударило с верским променама. Развој који обично на-
зивамо „доласком хришћанства међу варваре" одувек je проглашаван
почетком средњег века на Западу. Али, гледано дугорочније, то није
било ништа више од последње, најјасније документоване и најбоље
запамћене фазе y дугом процесу којим су ce римске и „варварске"
области северозападне Европе ујединиле око „средокраће“, да би
оформиле нову зону високе културе.
Западна Европа изгледала je доста другачије посматрана из ра-
нијих пограничних зона Царства, a не више искључиво (како су то
Римљани чинили) из перспективе Рима и Средоземља. Некоме из
времена око 700. године није било ништа чудно y томе што je нај-
финија латинска наука тог времена потицала из манастира које су
оснивали саксонски краљеви и племићи краљевине Нортумбрије,
онде где je некада била погранична зона између Јорка, Хадријановог
зида и јужне Шкотске. Манастири Џероу и Манквермаут са својим
добро снабдевеним латинским библиотекама, које су образовале
научника вредности једног пречасног Беде (672-735), и спектаку-
ларне грађевине које je y „римском стилу“ подигао бискуп Вилфрид
(634-709) y северној Британији, не треба сагледавати као чудесне
оазе „римске“ културе, истурене, помало невероватно, на најдаљим
крајевима земље. Можда су оне и биле далеко од Рима, али налазиле
су ce y средишту читавог једног новог света који je живео својим жи-
вотом. Из Јоне, на југозападној обали Шкотске, преко англосаксонске
Британије, до северне Галије, Баварске и, коначно, средње и северне
Германије, настао je један нови свет дуж бивших граница Римског
царства. Северна Британија која ce везује за „златно доба“ Беде (до-
бро познато британским читаоцима) била je само једна од области
бивше „средокраће" која je y ово време доживљавала свој процват. Од
74 Успон хришћанства нa Западу

Ирске na све до Дунава средишта хришћанске учености процветала


су на простору који je некада био „варварска“ страна римске границе.
Хришћанство раног средњег века било je y пуној снази y областима
које су, пола миленијума раније, култивисани Римљани сматрали
земљама увредљивим за цивилизацију.
Али ово je, наравно, тек толико да наслутимо оно што следи. У на-
редна два поглавља морамо ce вратити природи самог хришћанства
које ce развијало на простору измењеног Римског царства y раздобљу
између 200. и 400. године.
Пропог u преглед
Територије Римског царства
Хришћанство и
Царство

Ново царство:
Криза и реформа Римског царства y 3. веку
Вардесан je умро око 222. године. У времену после његове смрти
свет који je он приказао y својој Књизи о законима земаља доживео
je дубоке промене. Трећи век je био време драматичне реоргани-
зације, како за Персијско тако и за Римско царство. После 224. го-
дине сасанидски краљеви Ирана претворили су лабаво Парћанско
краљевство, чије су владаре наследили, y силно царство. И Римско
царство je из раздобља криза изашло са знатно оснаженом влашћу
царева.1
Римско царство je било приморано да постане ново царство. Об-
нављање ратовања дуж његових граница и настанак Сасанидског
царства на Средњем истоку y виду сталне војне претње разоткрили
су неприлагођеност ранијих структура римске државе. Морамо ce
присетити колико je Римско царство било крхко чак и када je било
на врхунцу своје моћи, y 1. и 2. столећу наше ере. Његови станов-
ници сматрали су себе не толико поданицима колико члановима
јединствено привилегованог „комонвелта градова“. Ови градови
y области око Средоземног мора били су стари и често дивовски

1 Р. Brown, The World o f Late Antiquity: From Marcus Aurelius to Muhammad, Lon­
don, 1971. и 1989, 11-33; K. Strobel, Das Imperium Romanum im „3. Jahrhundert". Mo-
dell einer historischen Krise, Stuttgart 1993; J. M. Carrie and A. Rousselle, V,Empire romain
en mutation des Sévères à Constantin 192-337, Paris 1999.
Хришћанстао u Царство 77

мо мерилима свог времена: Рим je имао скоро милион становника,


Антиохија и Александрија no око 300.000, a многи градови Грчког
истока имали су и до 100.000 становника. Ти градови били су жиле
куцавице грчко-римске цивилизације. Оно што ce одвијало на њи-
ховим улицама и о чему су писали њихови становници диктирало
je културни и верски тон римског света.
Далеко од Медитерана, y залеђу Западне Европе, градова je било
мање и имали су мање становника. Градови пограничних римских
провинција, попут Лондона, Париза и Келна, били су импресивни
y поређењу с једва насељеним руралним пределима y којима су ce
налазили. Они су имали и до 20.000 становника. Били су мали y
поређењу с великим градовима Средоземља. Већина градова на
римском Западу имала je око 5.000 становника. To су били пуки
„агроградови" no модерним мерилима. Ови градови су ипак сма-
трани привилегованим оазама римске цивилизације. Рушевине и
најмањих међу њима (попут оних које су откривене y римској Бри-
танији) импресивне су и данас, јер je сваки од тих градова свесно
градила елита дотичне области да би служио као трајни „доказ y
камену“. Ти градови су били излози. У њима ce огледала моћ и бла-
готворно дејство Римског царства. Њихове споменике су подизали
месни великаши. Носили су имена својих приложника. Скулпту-
ре, купатила, циркуси и форуми које су подизале локалне виђене
личности истицале су привилеговани положај сарадника римских
власти.2
Што ce самих власти тиче, Царство je y 1. и 2. веку и даље било из-
ненађујуће удаљено. Осим својих снажних војника, цар je имао врло
мало слугу. У поређењу с модерним државама, Римско царство je y
суштини остало под недовољном контролом власти. Чак и y строго
надгледаној провинцији попут Египта, пропорција царских званич-
ника према свеукупном броју становника била je 1 : 10.000.
Како изгледа, Царство ce није одржавало интервенцијама најви-
ших званичника већ пре „на хоризонталном нивоу“ - сарадњом с
вишим класама широм Царства, регрутованим из редова градских
елита. Сваки град je имао свој ordo, законски конституисано градско
веће. Градско веће бирано je из редова тридесет до стотинак најбо-

2 R. MacMullen, Romanization in the Time o f Augustus, New Haven, CT 2000; G.


Woolf, Becoming Roman: The Origins o f Provincial Civilization in Gaul, Cambridge 1998;
B. Jones and D. Mattingly, An Atlas o f Roman Britain, Oxford 1990; F. Jacques, Privilegi-
um I.ibertatis, Rome 1984.
78 Успон хришНанства на .Чападу

гатијих породица одређене области. Представници ових водећих


породица сматрани су одговорнима, y својству чланова градског
већа, за управљање градом и убирање пореза на територији која им
je додељена. У мирним (или мање штедљивим) временима, они су
располагали буквално неограниченом влашћу над својом околином,
y замену за одржавање мира y градовима и редовно снабдевање убра-
ним порезом за војску.
Према томе, опорезивање није било нешто што ce понављало
само no наредби виших власти: оно je било организовано тако да
су разрезивање и убирање пореза постали начин живота водећих
чланова локалне заједнице. У Египту je, y 4. веку наше ере, један од
три становника великих села био, на овај или онај начин, укључен y
пореску администрацију и одржавање реда и закона. Римска влада,
међутим, ни када je највише тлачила, није била јака према модерним
мерилима. Али била je, опет према модерним мерилима, изузетно
свеобухватна. Широм римског света више класе сваког града биле
су укључене y свакодневне послове управљања Царством.3
Са становишта царева, чији je задатак била одбрана Царства y
ванредним стањима, мана овог система посредне власти била je то
што je њено неометано функционисање зависило од „пријатног" од-
носа с градским елитама сваке поједине области. Власт на локалном
нивоу била им je додељивана y замену за правовремено исплаћивање
пореза који je износио нешто више од пет процената аграрног вишка.
Ове градске олигархије чиниле су малу и врло повлашћену скупи-
ну унутар сваке локалне заједнице. Горњи слојеви становништва y
Римском царству никада нису премашивали три посто свеукупне
популације. Па ипак, поседовали су четвртину земљишта y Царству
и 40 одсто његовог чистог богатства.4
Савремени читаоци обично су ce поводили за самозадовољним
мишљењем градског племства које je описивало Царство y коме су
живели y 1. и 2. столећу наше ере. Уобичајено je да ce о овом раздобљу
говори као о „златном добу“ Римског царства. Достигнућа овог доба
заиста су импресивна. Али, то су достигнућа која приличе мирном
времену које je подразумевало дуго раздобље мира и ненадмашну
војну надмоћ на свим границама. Један опуштен систем, y великој

3 R. Bagnall, Egypt in Late Antiquity, Princeton, NJ 1993, 45-77 и 133-172; P. Garn-


sey and R. Sailer, The Roman Empire. Economy Society Culture, London 1987, 20-40.
4 J. Lendon, Empire o f Honour, 'lhe Art o f Government in the Roman World, Oxford
1997.
Хришћанство u Царство 79

мери заснован на посредној власти, није био осмишљен тако да одоли


искушењима непрестаних непријатељских најезда и братоубилачких
грађанских ратова. Tokom 3. века све класе y римском свету морале су
ce суочити с непријатном стварношћу свакодневице живота y опсе-
даној суперсили. Између 238. и 270. године банкротство, политичка
исцепканост и стални порази великих римских војски оголили су
слабости старог система власти.5
Међутим, ово раздобље пропадања није толико изузетно колико
су брзина и одлучност с којима je један нови систем уведен после
периода понижавајуће несигурности. Римско царство, којим je од
284. до 305. године владао цар Диоклецијан, било je царство y правом
смислу речи. Римска држава била je знатно присутнија пред свим
својим поданицима него што je то био случај један век раније.
Најважније, Диоклецијан je поразио првог и најсмртоноснијег
непријатеља свих царстава - раздаљину. Сматрао je да je Римско
царство прегломазно да би један владар њиме делотворно владао.
Зато je осигурао већу контролу над сваком већом облашћу римског
света, преносећи своја овлашћења коалицији колега-царева, што je
постало познато као „тетрархија“. Тетрархија није дуго опстала, али
смисао je било признавање реалности власти. Два столећа после Ди-
оклецијанове владавине, na све до краја Западног римског царства
476. године, читавим римским светом владао je један владар укупно
23 године. Већи део тог времена власт je дељена између двојице ца-
рева, једног на латинском Западу и другог на грчком Истоку. Они су
су ce међусобно опходили као колеге. Сарађивалу су y послу влада-
ња истом огромном државом. Владајући само половином Царства,
сваки од двојице je могао, y области којом je било лакше управљати
a коју je он контролисао, да преузме одговорност која je y ранијим
вековима додељивана месним интересним групама.6
Обновљено Римско царство било je добрано пољуљано друштво
жељно повратка реда и закона. Слогани тог доба били су reparatio
и renovatio. Међутим, то није било и непоправљиво осиромашено

5 Ј. Drinkwater, The Gallic Empire. Separation and Continuity in the Northwestern


Provinces o f the Roman Empire, a .d . 260-274, Stuttgart 1987; D. Potter, Prophecy and
History in the Crisis o f the Roman Empire, Oxford 1990 (за Сирију); A. Watson, Aurelian
and the Third Century, London 1999.
6 S. Williams, Diocletian and the Roman Recovery, London 1985; J. M. Carrie, „Di­
oclétien et la fiscalité", Antiquité tardive, 2 (1994); 33-64; S. Corcoran, The Empire o f the
Petrarchs: Imperial Pronouncements and Government, a . d . 284-324, Oxford 1996.
8o Успон хришћанстпа na Заппду

друштво. Упркос експанзији војске и царског чиновништва, свеукуп-


ни терет пореза обично није износио више од десет одсто аграрног
вишка. У Анатолији ce, на пример, ниво пореза достигнут под Дио-
клецијаном, углавном непромењен, одржао све до последњих дана
Османског царства.
Оно што ce променило било je присуство самог царства. Цар-
ство није више било „комонвелт градова“. Елите су изгубиле своје
јединствене предности y виду богатства и локалног статуса. Оне су
сада све више гледале преко видокруга својих градова ка царском
двору. Двор je постао непосредан и свеприсутан извор части. Гра-
дови y овом периоду нису пропали (како су то извесно време многи
научници мислили), али су напредовали само ако су остајали тесно
повезани са централном влашћу. Константинопољ, који je 324. годи-
не основао цар Константин, није био ништа мање него „Нови Рим“.
О њему ce говорило као о „царствујућем граду“, јер je он власт Рима
учинио непосредно присутном y читавом источном делу Царства.
Kao центар власти Константинопољ je био град који je доживео ве-
лики продор: до 500. године његово становништво нарасло je на око
пола милиона.
Исти процес централизације одиграо ce y свакој од провинци-
ја. Metropolis, „мајка-град“, појавио ce као стална престоница сваке
области, остављајући остале градове y засенку. Саме провинције су
смањене, како би моћ централне власти била непосредније приме-
њивана на просторно мање јединице. Градови су широм Царства
опстајали, али укључени y далеко захтевнији и јенообразнији систем
власти. Они су изгубили своје осећање јединствених центара локал-
ног предања. Више нису сматрани деловима једног царства саставље-
ног од мозаика живописних заједница међу којима ce све међусобно
разликују. Акценат je сада стављан на заједнички именитељ свих
градова - a то je била оданост цару и његовим слугама.7
И изван градова je простирање римске државе приближавало
владаре и њихове захтеве поданицима над којима су владали. На-
ведимо пример који нам je познат на основу папируса откривених y
кући Аурелија Исидора, који je био лукави земљорадник из Фајума
y Египту. Између 297. и 318. године непрестано je учествовао y го-

7 С. Kelly, „Emperors, Government and Bureaucracy", и B. Ward-Perkins, „The Ci­


ties", y: Averil Cameron and P. Garnsey (eds.), Cambridge Ancient History 13. 7he Late
Empire, Cambridge 1999, 138-153 и 371-410; C, Ando, Imperial Ideology and Provincial
Loyalty in the Roman Empire, Berkeley, CA 2000, 285-398.
Хришканство u Царство 8i

дишњем грчу акгивности везаних за убирање и расподелу царских


пореза. Исидор je био неписмен, али je своју пореску документацију
брижљиво чувао - све спискове процењене имовине, непрестане
молбе „вашем величанству“ (локални представник централне вла-
сти). Исидор je чувао чак и копију едикта цара Диоклецијана y коме
су високопарном реториком побројане предности новог система
опорезивања. Њему je, наиме, била потребна копија овог едикта
како би био сигуран y своја права и обавезе. Овакви документи
сачували су ce само y сувом песку Египта, али морало их je бити
свуда, y домовима релативно скромних провинцијалаца широм
Царства. Они показују политички систем приморан да премости
више класе како би покренуо интересовање и оданост свих својих
поданика.8

Religiones: Стара религија


Забринута друштва обично ce умире ако бар један аспект живота
на који су навикли остане непромењен. Упркос свим драматичним
реформама које ce везују за обнову царске власти спроведену крајем
3. века, већини становника Римског царства чинило ce да гледа на
одавно добро познат религијски пејзаж. Диоклецијаново царство
je и даље било превасходно многобожачко друштво.9 Без поговора
ce веровало да постоји мноштво богова и да ти богови изискују по-
штовање изражено кроз конкретне, јавно видљиве гестове искази-
вања поштовања и захвалности. Богови су били присутни. Били су
невидљиви и вечно млади суседи људског рода. Познавање богова
и онога што им je било no вољи или их je гневило сматрано je делом
месног друштвеног памћења које je одржавано живим кроз насле-
ђене обреде и обичаје.
Отуда су градови имали пресудну важност за идеју поштовања
богова. Посебно y грчком свету, слављење специфичних божанстава
било je тесно повезано с историјом сваког града понаособ: Атена je
одувек била заштитница града Атине, a Артемида je одувекдггитила
Ефес. Новчићи које су издавали градови широм Мале Азије y 2. и
почетком 3. века приказивали су с брижљивом прецизношћу тач-

8 К. Hopkins, „Conquest by book“, y: J. H. Humphreys (ed.), Literacy in the Roman


World, Journal o f Roman Archaeology, Supplement 3, Ann Arbor, MI 1991,133-158.
4 R. I.ane-Fox, Pagans and Christians, New York 1987, 64-261.
82 Успон xpuiuhaticmiui ua Западу

не облике храмова и статуа локалних божанстава. Многобоштво и


идеја о царству као о срећном „комонвелту градова" ишли су једно
с другим руку подруку.10
У традиционалним римским круговима посебан акценат ста-
вљан je на religio, пригодно слављање сваког божанства. Идеја о
religio наглашавала je (na чак и идеализовала) друштвену кохезију.
Она je претпостављала да je унутар породица с колена на колено
преношено исправно предање о прослављању, кроз локалне зајед-
нице и сећање поноситих градова и нација запљускиваних веков-
ном историјом. Свако божанство имало je своју religio, као што су и
сваки град и свака локална заједница имали своју традицију. Отуда
су religiones, y великој множини - јасно разграничавајући начине
богопоштовања од којих je свако било за специфичног бога и од-
ређено место - биле обележје многобоштва y римском свету. Бити
многобожац значило je уживати y чињеници да богови нису желели
јединство. Они су ce радије изражавали кроз бесконачну разноли-
кост људских обичаја наслеђених из далеке прошлости. Речи једног
од последњих великих многобожаца, Симаха, префекта Рима 384.
године (који je y то време одговарао на хришћанске тврдње) детаљно
објашњавају ставове које су без поговора прихватали многобошци
y ранијим столећима.

Свако има своје обичаје, своју верску праксу. Божански ум доделио


je различитим градовима да буду чувари различитих религија... Томе
треба додати аргумент из „додељених користи", јер je y томе најјаснији
доказ постојања богова. Човеков разум креће ce y потпуној помрчи-
ни. Његово знање о божанском присуству не може ce извући из бољег
извора него што je сећање и доказ добре судбине већ добијене од њих.
A ko дуг временски период даје валидност верским обредима, треба да
чувамо веру стару толико векова и треба да следимо наше праоце који
су следили своје претке и због тога били благословени.11

Богови нису били прозрачне апстракције. Они су били живахна


створења, која су сходно своме рангу, y слојевима лебдела над људима
и око њих. Нижи редови богова делили су исти животни простор са
људима. Они су имали додира са свим аспектима природног света

10 Lane-Fox, Pagans and Christians, 27-63; K. Harl, Civic Coins and Civic Politics in
the Roman East A.D. 180-275, Berkeley, CA 1987.
11 Symmachus, Relatio 3.8, препод R. H, Barrow, Prefect and Emperor, Oxford 1973,
39-41.
ХришИанство u Царство 83

и људских насеобина. Нису сви богови били једнаки; неки су били


знатно узвишенији и удаљенији од људи него други. Religio коју су
ови узвишени богови добијали y великој je мери зависила од слике о
себи њихових верника. Филозофи мистичари чезнули су за вишим
божанствима и, над њима, за јединством са „једним“, метафизички
нужним, опојним извором свег бића. Таква узвишена љубав према
удаљеном богу уздизала je душу ван тела на начин који je чинио да
земаљске бриге нечујно ишчезну. Филозофи су жудели за сједиње-
њем с једним врховним богом.12
Но, чак ни филозофи нису уклањали остале богове. Они су били
деградирани, али не и порицани. Филозофи су били узвишене душе
и нису делили обичне бриге мноштва. Они су заслуживали узвише-
није богове. A просечних богова за просечне људе било je y изобиљу.
Већина богова лебдела je y близини земље. Они су „стајали близу“
уз своје вернике. Били су спремни да умножавају и одржавају добре
ствари из живота, y замену за достојно прослављање.
Сматрало ce да je од пресудне важности одржавати ове разне reli-
giones. Јер сви богови, виши и нижи, месни и царски, имали су своју
улогу y одржавању цивилизованог живота. Они су штитили Римско
царство. Један папирус из малог египатског града Синкефа показу-
је колико je ово осећање било раширено. Градско веће наредило je
једној свештеници да има на уму своје дужности: она je морала да
иде до месног храма

да принесе уобичајене жртве y име наших господара, царева и за њи-


хове победе, за изливање Нила, обилнију летину и здраву климатску
равнотежу.13

Kao искрени многобожац, цар Диоклецијан je исто осећао. Он


je прославио врхунску милост двадесет година стабилне владавине
на споменику подигнутом на Римском форуму 303. године. Себе
je приказао крај задимљеног олтара, окруженог свагдаприсутним
боговима и животињама од памтивека сматраним прикладним за
велике жртве. Диоклецијан je био човек који je озбиљно схватао re­
ligio. Годину дана пре тога објавио je:

12 М. Frede, „Monotheism and pagan philosophy in Late Antiquity", y: M. Frede and


I’, Athanassiadi (eds.), Pagan Monotheism in Late Antiquity, Oxford 1999, 41-64.
Pap.Oxy 2782, Oxyrhynchus Papyri 36, London 1970, 79.
84 Успон xpimhuHcmm mi Западу

Стару религију не треба цензурисати ноном. Био би врхунски злочин


изокренути оно што су преци једном за свагда дефинисали, ствари које
држе и чувају своје признато место и начин деловања.14

Нова религија y новом царству:


Хришћанство пре Константина
Само девет година пошто je Диоклецијан подигао овај споменик,
цар Константин je ушао y Рим, 29. октобра 312, после победе над
својим супарником Максенцијем, извојеване дан раније, ван гра-
да, y бици код Милвијског моста. Жртвеници богова на Капитолу
стајали су спремни да приме жртву прикладну прослави његовог
победоносног уласка y град, али Константин je, наводно, отишао
право y царску палату не приневши никакве жртве. У то време овај
Константинов превид можда још није тумачен као раскид са старом
религијом. Kao немилосрдном политичару, први корак му je био да
помрачи успомену на Максенција. Учинио je то испунивши тради-
ционални центар града споменицима y потпуности схватљивим
старомодним Римљанима (споменицима попут тријумфалног лука,
Константиновог лука који и данас стоји наспрам Колосеума на путу
према Форуму). Ови споменици нису носили никаква хришћанска
обележја.15
Истовремено je, међутим, Константин обзнанио хришћанима да
сматра да своју победу надомак Рима дугује специфичном и једин-
ственом знамењу једнога Бога кога су они прослављали. Пишући
хришћанима јасно je рекао да своје успехе који су уследили y по-
тоњим годинама дугује заштити самог „Вишњег Бога“. Више од де-
ценије касније (нешто после 324) писао je младом персијском цару,
Шапуру II: „Њега зазивам коленопреклоно, клонећи ce све одвратне
крви и мрских мириса [паганских жртава].“16

14 Collatio Legum Romanarum et Mosaicarum 15.3, превод M. Dodgeon and S. N.


C. Lieu, The Roman Eastern Frontier and the Persian Wars (a d 226-362), London 1991,
135.
15 J. R. Curran, Pagan City and Christian Capital. Rome in the Fourth Century, Oxford
2000, 70-90.
16 Eusebius, Life o f Constantine 4.10, препод (ca изпапрсдним коментаром) Averil
Cameron and S. Hall, Oxford 1999, 157.
Хришћанство u Царство 85

Константиново „преобраћење" било je сасвим „римско“ преобра-


ћење. Састојало ce из чињенице да je Константин сада „Вишњег Бога“
хришћана, a не традиционална божанства, почео сматрати приклад-
ним примаоцем religio. Прослављање хришћанског Бога донело му
je напредак, a донеће напредак и Царству. Ha власт je дошао преко
неколико убилачких грађанских ратова који су уништили систем
подељеног Царства који je устројио Диоклецијан. Он je окупирао
Рим 312. године, али то му није дало сву власт коју je желео. Само 12
година касније, 324, преузео je, после више крвавих битака, источну
половину Царства. A све je то урадио не приписујући свој успех ни
на који начин исправној religio према старим божанствима. Управо
су на основу оштрог одсуства пијетета према боговима, као тради-
ционалним чуварима Царства, поданици схватили да je њихов цар
хришћанин.
Константин није био млад преобраћеник. Имао je више од 40
година и био искусан политичар када ce најзад изјаснио као хри-
шћанин. Имао je времена да одмери нову религију и тешкоће које
су цареви искусили y покушају да je сузбију. Просудио je да je хри-
шћанство религија која одговара потребама новог царства. И тако je
Константин 325. године, годину дана пошто je постао једини владар
римског света, сабрао хришћанске епископе свог Царства y Нике-
ји (данас Изник y Турској). Никеја je била град на мирном језеру,
подједнако удаљена од Мраморног мора (на чијој je европској обали
Константин основао град Константинопољ) и од царских путева
који су долазили с истока. Никејски сабор je требало да буде „васе-
љенски“ - што ће рећи „светски“ - сабор. Њему je присуствовала
чак и симболична скупина епископа из далеке Персије. Константин
je овим сабором желео да постигне једнообразност. Договорен je
чак и датум прослављања Васкрса, како би све хришћанске цркве,
y свим областима, овај главни празник Цркве прослављале y исто,
тачно одређено време. Ta брига за свеопштом једнообразношћу,
одана прослављању само једнога Бога, била je супротна живописној
разноврсности religiones, религијских свечаности од којих ce свака
одвијала на свом месту и y своје време, a које су биле својствене
Царству из времена када je оно било многобожачки „комонвелт
градова"17.

17 Н. A. Drake, Constantine and the Bishops, Baltimore, MD 2000, 250-272; T. D.


Barnes, Constantine and Eusebius, Cambridge, MA 1981, 208-223.
86 Успон хришћанстт на Западу

Константин je умро 337. године. Владао je деценију дуже од Дио-


клецијана и само девет година мање од цара Августа. Његов избор
новог бога за заштитника Царства, a камоли дуговечан успех његове
власти, није ce могао предвидети 300. године. Сада морамо да по-
гледамо хришћанске цркве y Римском царству да бисмо разумели
смисао Константинове одлуке да прославља њиховог Бога.
Године 312. хришћанство je постојало већ преко 250 година. Свет
Исуса Назарећанина и светог Павла био je удаљен од Константино-
вих савременика исто колико je и доба Луја XIY од нас данас. Хри-
шћани су представљали своју цркву као закључану y непроменљиви
и непрестани сукоб са паганским Римским царством. Али, то je био
мит. У стварности, раздобље после 250. године представљало je нову
ситуацију. И Црква и Царство су ce променили.
Царство je постало наметљивије и оданије једном идеолошком
опредељењу. Цареви су први пут почели да сагледавају хришћанство
као појаву која je захватила читаво Царство. Царству y кризи била
je потребна заштита богова. Дужност царева била je да потпомажу
стару религију и да зауставе „хулу“ која ce раширила no читавом
Царству. Сузбијање хришћанства више није било питање „локал-
них власти“ градова. Повремено локално насиље над хришћанима и
њихове осуде које су од града до града изрицали локални гувернери
утрло je пут едиктима на нивоу Царства усмереним против Цркве
y целини. Први од њих издат je 250. године, a следећи 257. Коначни
низ мера, хришћанима познат као „Велики прогон“, установио je цар
Диоклецијан 303. године. Велики прогон je y неким деловима Мале
Азије, Сирије и Египта трајао пуних 11 година. Означио je почетак
новог доба, како y Царству тако и y историји хришћанске Цркве.18
Велики прогон показао je да ce хришћанска црква изменила исто
колико и Царство. To није више била притајена констелација сићу-
шних група. Постала je универзална црква која je претендовала на
оданост свих верника, y исто време када je и Римско царство поста-
ло право царство с идеолошким претензијама према свим подани-
цима. T okom 3. века Црква je развила препознатљиву хијерархију с
истакнутим вођама. Цареви су одреаговали на овај развој. Године
303, као и 250. и 257, царске власти су издвојиле црквене вође као
мете напада. Епископи и свештенство, a не обични верници, били

18 Ј. В. Rives, „The decree of Decius and the religion of empire", Journal of Roman Stu­
dies, 89 (1999), 135-154; Barnes, Constantine and Husebius, 3-27 и 148-163.
ХришИанство u Царство »7

су хапшени и приморавани да приносе жртве старим божанстви-


ма. Кипријан Картагински, на пример, погубљен je 258. За њега je
објављено да je био „барјактар хришћанске фракције" y том граду.
Епископи Кипријановог угледа били су нова појава. Он je био добро
позната месна личност. Његова писма обухватала су сваки аспект
живота y великој хришћанској заједници. Она показују како je Црква
почела да функционише као жустро независно тело - права „држава
y оквиру државе“19.
У време када су закони које су издавали цареви сматрани извором
свеукупног поретка (и које су брижљиво сабирали и чували чак и
скромни људи) Црква je тврдила да, y виду хришћанског Светог пи-
сма, поседује сопствени универзални законик. Овај нови, „божански
закон“ био je мета напада. Диоклецијан je наредио да хришћанско
Свето писмо треба износити из цркава и спаљивати. Чак je и фор-
мат хришћанског Светог писма говорио о ургентности новог доба.
To није више био свитак класичног доба. У питању су били codices
књиге какве су и наше данас. Codex (реч из које je изведена данашња
реч кодекс) ce брзо развио y овом раздобљу живе организације. Ко-
декс je био чврст и лако преносив, повезан тако да je његов садржај
био коначан и прегледан. Чиновници и запослени људи радије су
ce служили кодексом. Исто тако и хришћани. Повезана књига била
je прикладније средство за ширење новог „закона“ од старомодног
свитка. Овај закон био je подједнако недвосмислен и универзалан y
својој примени колико и било који други закон који би издао један
римски цар, a потицао je из извора вишег од било ког цара. To je био
Божији закон. Хришћанско Свето писмо могло ce консултовати сву-
да, a оно што je y њему стајало било je применљиво y свакој прилици.
И док су religiones богова зависиле од ћудљивости локалних обичаја и
ретко биле записиване, код хришћана je било довољно отворити ко-
декс Светог писма и прочитати y њему Божији закон y коме je стајало
која religio je била исправна a која не. Порука je била недвосмислена:
Онај ко приноси ж р тве другим боговима биће потпуно уништен.20
Ha крају, али не и најмање важно, Диоклецијанови званичници
разарали су хришћанске цркве. Хришћанске цркве 3. века биле су

19 G. W. Clarke, The Letters o f St. Cyprian, Ancient Christian Writers, 43-44 и 46-47,
New York 1984-9, садржи превод и непревазиђен коментар.
20 С. Н. Roberts and Т. С. Skeat, The Birth o f the Codex, London 1983; R. Lane-Fox,
„Literacy and power in early Christianity" y: A. K. Bowman and G. Woolf (eds.), Literacy
and Power in the Ancient World, Cambridge 1994,128-148.
88 Успон xputuhdHcnuui ни Западу

сразмерно скромне зборнице унутар иостојећих структура куба.


Црква y Дура Еуропусу, на Еуфрату, била je саграђена y стилу три-
десетих година 3. века, као простор за сабирање цркве која није
бројала више од седамдесетак чланова. Стотинак метара низ улицу,
налазила ce јеврејска синагога y Дури, која je била већа грађевина,
украшена фрескама, на којима je био приказан Мојсије и остали
јунаци Израиља, a имала je седишта за бар 120 верника. Каснија
хришћанска базилика y Аквилеји била je грађевина од 37,4 са 20,4 ме-
тра y основи и могла je да прими сабрање од 750 чланова. Насупрот
томе, савремена јеврејска синагога y Сарду била je величанствена
грађевина с основом 80 пута 20 метара која je могла да прими бар
1.500 верника. Оно што je било важно, међутим, јесте представа
коју су хришћани имали сами о себи: хришћанске цркве биле су
„тачке раста“. Примале су обраћенике и очекивале од њих да оста-
ну верни. Према томе, сравнити са земљом такве зидове значило je
зауставити једну институцију која je већ била препозната као кадра
за „нагли“ раст.21
Није могуће знати колико je хришћана било y Царству y ово вре-
ме. Неки су претпостављали да их je било више од десет одсто свеу-
купне популације, с тежиштем y Сирији, Малој Азији и већим градо-
вима римског Средоземл>а. Али, ово je само претпоставка. Важније
je то што су ce tokom 3. века хришћанске заједнице шириле брже и
неочекиваније.22
Остаје врло мало простора за мит о томе да су хришћани били
непрестано прогоњена мањина, буквално сатеривана под земљу не-
праштајућим прогонима. Нема нимало истине y модернијем миту
који напредовање хришћанства представља као последицу шире-
ња једне религије милосрђа и једнакости међу обесправљенима.
Хришћанство ни y ком случају није било религија само робова и
простог народа. Баш je 3. век био доба изненађујућих хришћана,
међу којима ja цар Константин био тек последњи. Марција, утицајна
конкубина цара Комода, била je хришћанка и заштитница римских
епископа. Вардесан je био и дворанин и хришћанин. Његов цар,
Абгар VIII Озроенски, веровало ce, био je „побожан човек“, na чак
и „верник“. Јулије Африканац, грчки ерудита из Палестине, био je

21 G. F. Snyder, Ante Pacem. Archaeological Evidence for Church Life before Constan­
tine, Macon, G A 1985.
22 K. Hopkins, „Christian number and Its implications", Journal of Early Christian
Studies, 6(1998), 185-226.
ХришИанство u Царство 89

хришћанин. Он je посетио Вардесана, писао великом хришћанском


теологу Оригену из Александрије, a затим отишао y Рим да помог-
не цару да оснује библиотеку y Пантеону. Новооткривени натписи
показатељи су једног трајнијег феномена: већ етаблиране хришћан-
ске аристократије y Малој Азији. У долини Горњег Тембриса (југо-
западно од Анкаре, y Турској), сеоска господа, заједно с групама
орача и супругама с конвенционалним преслицама, говоре о себи
на великим надгробним каменовима као „хришћанима за хришћа-
не“. Један град y тој области дичио ce чак и рвачем хришћанином,
познатим под надимком „Пузавица" који je добио почасно место y
градском већу пошто ce вратио из далеког Бриндизија с освојеним
наградама23. Око 300. године, y јужној Шпанији сабор епископа y
Елвири донео je одлуке о хришћанима y градским већима чија je
почасна улога „свештеника“ царског култа од њих изискивала да
присуствују приношењима ж ртава y знак оданости царевима, о
њиховим женама, које су даривале хаљинама локалне поворке y
славу божанстава, о земљопоседницима који су примали од својих
сељака посвећене првине као део ренте и о женама које су прету-
кле робове до смрти.24 He би ce могло рећи да су хришћани били
потпуно невини када су y питању богатства, поседовање робова
или чак и власти.
Њиховим савременицима боло je очи што хришћанска Црква
није била налик бројним трговачким удружењима и братствима
појединих култова којих je било мноштво no римским градови-
ма. Te скупине обично су биле ограничавајуће y погледу сталешке
припадности или пола. Занатлије би ce окупиле са својим колегама
да вечерају и одају поштовање одређеном богу. Жене су оснивале
друштва за обожавање своје богиње. Насупрот томе, хришћанска
Црква je била врло шаролика скупина25. У том погледу била je на-
лик минијатурној верзији новог царства. Људи високог и ниског
порекла, мушкарци и жене, састајали су ce као једнаки, јер су били
једнако потчињени, сада, највишем закону једнога Бога. Они ко-
ји су ступали y такве цркве били су охрабривани да y њима нађу
уређено сабрање. Одрасли мушкарци, удате жене и деца, удовице

23 R. Lane-Fox, Pagans and Christians, 265-335; S. Mitchell, Anatolia. Land, Men


and Gods 2: The Rise o f the Church, Oxford 1993, 37-64.
24 Сабор y Епвири (306), канони 2, 5, 40 и 57: Е. J. Jonkers (ed.), Leiden 1974,
5-23.
25 Lane-Fox, Pagans and Christians, 493-608.
90 ' Успон xpuiuhaucnuui trn Западу

и жене без обавеза: свака од ових скуиина брижљиво je одвајана


и смештана да седне на тачно одређено место. Ђакони Су мотрили
на врата да би пажљиво испитали новопридошле странце: „И нека
ђакони такође пазе да нико не шапуће или не задрема, нити ce смеје
или гестикулира.“ Друштвене разлике на таквим окупљањима нису
биле избрисане, оне су пре биле третиране с посебно разрађеном
и усиљеном учтивошћу. Ако би „човек са светском славом“ ушао
y препуну цркву, епископ ни no коју цену не би смео да устане y
знак добродошлице, јер би га онда сматрали „уважаваоцем важних
личности“. Али ђакон je требало да каже неком од младића да ce
помере: „како би и сами научили да уступају место људима са ви-
ше почасти него што су je они имали“. Ако би ушао сиромах или
неимућни незнанац, међутим, поступило би ce потпуно другачије:
„ти, епископе, обезбеди место за такве, чак и ако би зато морао да
седиш на земљи“26.

„Сва злоћа биће збрисана“: Спасење,


мучеништво и покајање y хришћанској Цркви
Хришћанске цркве 3. века нису, ни на који начин, биле места на
којима je свет био окренут наопачке. Оно што je било упадљиво ве-
зано за хришћанске скупине било je њихово изражено осећање за
ред и припадност мрежи сличних заједница које су ce простирале
с краја на крај Римског царства. Порука која je проповедана y овим
заједницама била je строга: тицала ce спасења и греха. Посредством
ове проповеди хришћанство ce појавило као један необичан демо-
кратски и потенцијално далекосежан покрет. Данас je потребно
имати бујну машту да би ce разумела новина y сагледавању сваког
људског бића као поданика истог универзалног закона Божијег и
једнако способног да буде спасено победом над грехом, постигнутом
кроз крштење, после кога je следило стално и искључиво чланство y
једној јединственој религијској групи.27
Спасење je значило, прво и пре свега, спасење од идолопоклон-
ства и од моћи демона. „Једини Бог и побијање идола“ биле су теме

26 Didascalia Apostolorum 12 [2.57], превод R. Н. Connolly, Oxford 1929,119.


27 ,,s.v. baptism" (крштење), y: E. Ferguson (cd.), Encyclopedia of Early Christianity,
New York 1990, 131-134.
Xpuuthancmao u Царство 91

које je сваки хришћанин или хришћакка могао слободно да образла-


же људима изван хришћанске заједнице.28 Све старо предање изнова
je тумачено уз помоћ овог учења. У многобожачком веровању нижа
божанства сматрана су амбивалентним, ћудљивим бићима, која су
могла бити пакосна, понекад подложна манипулацији, a понекад ве-
ликодушна и моћна над другима. Хришћани су развили ову поделу
богова y радикалнијем правцу. Они су свим боговима, без изузетка,
приписивали непоуздана својства најнижих божанстава.
О овим нижим боговима многобошци су обично говорили као
о daimones, о невидљивим бићима с улогом посредника.29 За хри-
шћане, сви богови су били „демони“ y смислу y ком и ми данас упо-
требљавамо реч „демон“. Они нису били само увредљиви, били су
и зли. Хришћани никада нису порицали постојање богова. Уместо
тога, они су све те богове, чак и највише међу њима, сматрали зло-
намерним и непоузданим. Демони су били безличне невидљиве си-
ле, некадашњи господари опсенарске вештине. Они су ce напросто
служили традиционалним обредима, митовима и многобожачким
представама, као и многим маскама, како би људски род одвукли
што даље од прослављања једног истинитог Бога. Гледано очима
хришћана из времена Константина, од памтивека старо клањање
боговима широм римског света било je једна велика илузија: стари
обреди које je цар Диоклецијан толико поштовао нису били ништа
друго до лоша сценографија коју су демони поставили како би ce
испречили између човечанства и праведног Бога.30
A ни овај Бог није био никаква удаљена реалност. Хришћанске
заједнице сусретале су ce с многобожачким светом дуж фронта ко-
ји je пуцкетао од демонстрација божанске моћи. Егзорцизми су, на
пример, били добро познат облик религиозне драме. Излечења су
постизана истеривањем реметећих духова из људског тела y које
су ушли и запосели га. Хришћани су ce служили овом уобичајеном
праксом да би једном скраћеном лекцијом дали поуку y смеру крета-
ња људске историје. Веровали су да je Христос већ сломио моћ демона
y невидљивом свету. Сада су ce његове слуге могле видети како их
истерују из њихових последњих уточишта на земљи. Егзорцизми су
чинили опипљивим унапред одређено повлачење богова тако што

28 Didascalia Apostolorum 3.5.4, 132-133.


29 F. Brenk, In Mist Apparelled. Religious Themes in Plutarch’s Moralia and Lives, Le­
iden 1977, 145-183.
M E. Ferguson, Demonology o f the Early Christian World, New York 1984.
92 Успои хришћанства na Западу

судемони, вриштећи именатрадиционалнихбожанастава, насилно


напуштали тела поседнутих изазвани Христовим именом.31
Егзорцизми су били уобичајени y старом свету. Мучеништво,
међутим, није. Да бисмо y потпуности доживели шок због ове по-
јаве no градовима Римског царства, морамо да одстранимо касније
хришћанско учење о њој, због кога смо почели без поговора да при-
хватамо идеју да мушкарци и жене треба да умиру за своја уверења.
У то време хришћанска идеја мучеништва била je опасна новина.
Она je претворила верски живот градова y религијско поприште.
Ha мучеништво je почело да ce гледа (од стране и једних и других)
као на потпуно јавни окршај богова. Хришћанске приче о мучени-
цима никада нису истицале (као што бисмо ми то можда учинили)
њихову чисто људску храброст. Мученици су радије представљани
као мушкарци и жене који су били y поседу Христове моћи. У себи
су носили моћнога Бога и, својим херојским смртима, сламали су
моћ старих божанстава неког града.32
Чак на врхунцу „Великог прогона“, мучеништво није било сва-
кодневна појава међу хришћанима. Али, мучеништво није морало
да буде често да би његова порука побуђивала ужас и задивљеност.
Неколицина оних који су погинули Христа ради учинили су да моћ
њиховог Бога многима делује неодољиво присутна. Чак и када су
били утамничени, потенцијални мученици били су посебна радост
хришћанске заједнице:

Цените га као светог мученика, анђела Божијег или Бога на земљи... Јер
кроз њега гледате Господа, нашег Спаситеља.33

У свету y коме je погубљење имало вид јавне приредбе, коме je


присуствовала читава градска заједница, хришћани су мучеништво
сагледавали као непогрешиви знак Христове моћи. Кроз јунаштво
мученика моћ Божија објављивана je свима да je виде, и то y самом
центру сваког града.

Morao ce видети младић млађи од двадесет година како стоји и пружа


своје руке y облику крста... док медведи и леопарди готово да додирују

31 ,,s.v. exorcism" (егзорцизам), y: Ferguson (ed.), Encyclopedia of Early Christianity,


333-334.
32 G. Bowersock, Martyrdom and Rome, Cambridge 1995, 41-57; „s.v. martyrdom"
(мучеништво), y: E. Ferguson (ed.), Encyclopedia o f Early Christianity, New York, 2. изд.
1997, 724-728.
33 Didascalia Apostolorum 19 [5.11, 161.
Хришћанство u Царство 93

његово месо. Ha ипак њихова уста бивала су обуздана, не знам како,


божанском и несхватљивом силом.34

Стара прича о Данилу кога je Бог избавио из лавље јазбине сто-


пила ce с личношћу Христа и победоносном моћи његовог Крста на
сцени која je врвела популарним асоцијацијама на битку и победу.
Сцена коју смо малочас описали догодила ce 308. године, што ће
рећи само четири године пре него што су ce војске Константинове,
човека већ навикнутог да погледа y небо тражећи помоћ од „божан-
ске и несхватљиве силе“, сакупиле око Милвијског моста. Оно што
je Константин преузео од хришћанства била je извесност y очима
обичних људи да je хришћански Бог „био y близини" да гарантује
„победу“ својим верницима y свакој ванредној ситуацији. Био je то
мали корак за њега да примени ово уверење за успех својих војски
и безбедност свога Царства.
Већина хришћана порицала je „тријумф“ мучеништва. Међутим,
један тријумф који je увек био могућ био je тријумф над грехом и,
коначно, тријумф над смрћу. Хришћански погреб био je победоно-
сна парада. Ношење тела до гроба попримило je вид тријумфал-
не поворке. За одром су ишли верници y белим хаљинама носећи
упаљене светиљке. Гроб je био место починка, коиметерион (грчка
реч за „лежање ради одмора" je извор енглеске речи гробље - „ce­
metery*), где су мртви и они који су ce окупљали око гроба уживали
y предукусу refrigerium-a, радосног освежења Божијим рајем. Живи
би суделовали y овом „освежењу** када би ce окупљали, y редовним
интервалима, да једу и пију на гробу својих вољених.35
За заједницу живих, међутим, победа над грехом била je главна
брига. To je било хитно и тешко питање. Морамо имати на уму да
je y раној Цркви грех (упркос асоцијацијама које су ce акумулира-
ле око те идеје y каснијим вековима) био умногоме нова и корисна
идеја. Попут идеје о свеопштој „патњи“ која je својствена будизму,
идеја „греха“ текућа y хришћанским круговима објашњавала je свет
учењем о једном, свеопштем људском стању. Сви људи греше и сви
би могли да траже опроштај за своје грехе. Идеја je преузета из јуда-
изма, али je развијена унутар хришћанских заједница на тај начин

34 Eusebius, Ecclesiastical History 8.7.4, превод A. С. McGiffert, Nicene and Post-Nice-


ne Fathers 1, Grand Rapids, MI 1979, 329 и G. A. Williamson, Harmondsworth 1965, 336.
35 ,,s.v. refrigerium", y: Ferguson (ed.), Encyclopedia of Early Christianity, 2. изд.,
975-976.
94 Успон хришћанства на Западу

како би савременицима дала нов језик којим би могли говорити о


промени унутар њих самих и о односима између њихове нове верске
заједнице и света изван ње.
Елементи овог новог језика греха и обраћења већ су били присут-
ни чак и y нејеврејским круговима. Хришћани су само заоштрили
тврдњу старих филозофа да je филозофија вештина самопреобра-
жавања. Филозофи су одувек покушавали да измене умове и навике
својих ученика. Од озбиљних људи ce очекивало да ce повуку y себе
отклањајући своје недостатке како би произвели, као вајари грчких
скулптура, једнога себе y коме би ругло сирове људске природе било
усавршено, да би ce произвела једна изврсна, усаглашена целина. Био
je то захтеван идеал.36 Хришћани су само претендовали на то да то
раде боље. Њихова „филозофија“ била je богомдана „филозофија".
Црква je била „школа врлине“ отворена свима. Тврдили су да могу да
преобразе људску личност y потпуности, посредством преобраћења
и крштења, на начин који je шокирао традиционалне пагане, толико
лудо оптимистичан na чак и толико неодговоран - јер je деловало да
нуде лако, „инстант" опраштање злочина. Али, y једном добу опој-
них промена y свим областима друштва, хришћани су истрајавали
y правдању ишчекивања свеукупног преображења особе обраћењем
и крштењем.

Тих неколико Божијих заповести толико преобразе целог човека, на-


чинивши од њега новог пошто старог уклоне, да ce не може препознати
да je y питању исти... Само једним погружењем све зло збива спрано...
У томе ce крије оно за чиме су сви философи читав живот трагали... Ko
год жели бити мудар и задовољан, нека послуша глас Божији.37

За разлику од сурово индивидуалистичког рада на себи, својстве-


ног филозофима, ношење са „гресима" било je заједничка брига y
хришћанским круговима. Грех ce могао преобразити y праведност
кроз поправак окретањем Богу, a то није био чисто лични чин. M a­
na хришћанска заједница редовно би ce сабирала унутар скучених
зидова цркава да суди о греху. Браћа no вери узносила су молитве
Богу за сваког верника као његови заступници. Од једног хришћан-
ског сабрања из приближно 200. године после Христа очекивало ce

36 Р. Hadot, Philosophy as a Way of Life, Oxford 1995, 81-125.


37 Lactantius, Divine Institutes 3.26, препод M. F. McDonald, Fathers of the Church,
49, Washington, DC 1964, 234.
Хришћанство u Царство 95

да приређује и сцене моралног „егзорцизма“ кроз давање покоре


угледним грешницима. Прељубник je могао бити

изведен међу браћу и натеран да падне ничице и сав одевен y саргије и


посут пепелом, спој срама и ужаса... молећи за сузе свију, лижући њи-
хове стопе, грлећи их за колена.38

Иако су овакви призори били реткост, показивали су да ce хри-


шћанска заједница озбиљно односила према греху.
T okom 3. столећа бригу о греху je преузео епископ. Епископ je
представљан како моли за персонификовану милост Божију: „најпре
строго суди, a затим прими... заповеди грешнику да уђе... испитај га...
и одреди му колико дана да пости“. Осуђен од стране епископа и са
молитвеном подршком браће no вери, хришћанин ce могао полако
враћати Богу, ослобађајући ce мноштва слабости које су га још ве-
зивале за „свет“ - то јест за моћно присуство друштва, изван Цркве,
које je лежало y тамној сенци демона. Њихово покајање зависиће od
тебе u mu ћеш владати њиме.39

Црква и друштво: Давање милостиње


Покајање je позивало на конкретна и y потпуности видљива дела
поправљања. Хришћани су из јудаизма наследили праксу давања
милостиње.„за опроштај грехова“. Ово наслеђе одиграло je пресудну
улогу. Замисао давања милостиње стопила ce с концептом покајања
на начин који je зауздавао употребу богатства y хришћанским круго-
вимау корист новог система верског објашњења. Новац и материјал-
на добра давани „за опроштај грехова' осигуравали су да ће богатство
стечено „у свету“ (занатством, трговином и земљопоседништвом)
неометано притицати цркви. „Материјална добра од овога света“
била су „искупљивана“ трошењем за потребе верске заједнице.
Чак и најсиромашнији чланови хришћанске заједнице били су
део ове непрестане мобилизације богатства. Просечне пристали-
це јудаизма и хришћанства биле су марљиви становници градова.
Њихови муком зарађени новчићи „натапани су знојем стиснутих

38 Tertullian, On Purity 13: превод W. Le Saint, Ancient Christian Writers, 28, Lon­
don, 1959, 86-87,
:w Dldascatia Apostolorum 2 [2.16], 52-53.
96 Успон xpuuthim mea mt Западу

дланова“ пре него што су давани y заслужнс сврхе.40 Сваки верник


je био y обавези да прилаже. По речима једног рабина, „грудобран
праведности", повезиван с давањем милостиње, састојао ce, попут
крљушног оклопа коњаника 3. столећа, од небројених новчића које
су обични верници често давали.41 У многобожачком свету градова,
дични храмови зависили су од имућних дародаваца, који су y било
ком тренутку могли банкротирати - што ce и догодило с многим
паганским храмовима tokom кризе 3. века. У време финансијске
рецесије, хришћанске заједнице, y којима je постојала навика да и
најнеугледнији чланови редовно дају прилоге, биле су спремније да
преброде буру политичке несигурности и инфлацију него што су то
били великаши који су спонзорисали паганске култове.42
Далеко од хладне готовинске трансакције, давање милостиње je,
повремено, било окидач за дубоко уврежене имагинативне структуре
које су га чиниле y потпуности прикладним чином покајања. Дари-
вањем потребитога, са самог дна заједнице, чин давања милостиње
чинио je присутним на земљи додир безграничног старања Божијег
за читав људски род. Крајњи бесмисао давања онима који, будући
просјаци, нису ничим могли узвратити, наглашавао je величанстве-
ност Божије трансцендентности: „Бескорисни људима, корисни су
Богу."43 Гест пружања руке ради давања милостиње сиромашнима,
сматрало ce, одјекивао je грешниковим надањем усмереним, изнад
свега, ка самоме Богу - да ће ce и рука Бога испружити да му дарује
врхунски дар опроштаја.
Чин даривања био je средишњи део свакодневне праксе хри-
шћанске заједнице. Kao резултат тога цркве с краја 3. века појавиле
су ce као изузетно повезана и платежно способна тела. Хришћани су
били познати no томе да су ce старали о својима. Цркве су створиле
системе за старање о незаштићеној и унесрећеној браћи верници-
ма који су ницали као дебео слој коре дрвета око сваке хришћан-
ске заједнице. Године 251. хришћанска црква y Риму издржавала
je - захваљујући даровима верних - 154 члана клира (од којих 52

40 Didache 1, превод Ј. В. Lightfoot, London 1891, 123.


41 Baba Bathra 9a, превод I. Epstein, Babylonian Talmud, London 1935, 42.
42 G. Schôllgen, Die Anfànge der Professionalisierung des Klerus, Münster 1998; P.
Brown, Poverty and Leadership in the Later Roman Empire, Hanover, NH 2002, 17-26; o
прикупљању прилога код пагана; G. W. Bowersock, Les Euémeroi et les confréries joy­
euses, Comptes-Rendus de l’A cadémie des Inscriptions et Belles lettres 1999, 1241-1256.
43 Lactantius, Divine Institutes 6.11,423.
Хришћанство u I \арство 97

егзорциста) и старала ce о 1.500 удовица, сирочади и сиромашних


особа. Само сиромашни су били бројнији од чланова свих сем најве-
ће професионалне асоцијације y граду. A клир je творио тело толико
велико и самосвесно попут једног ordo, градског већа, било ког малог
града.44 Када су, y време „Великог прогона*, царски опуномоћеници
ушли y релативно малу хришћанску цркву y Цирти (Константин,
Алжир), да би конфисковали њену ризницу, y складишту су затекли
16 мушких кошуља, 38 велова, 82 хаљине и 47 пари женских сандала,
као и 11 посуда са уљем и вином.45

Од religiones до религије
Потоњи успех хришћанске цркве посебно отежава историчару
да процени положај Цркве око 300. године. Заборављамо колико су
за стари свет биле нове и провизорне, чак и y хришћанским кру-
говима, неке од идеја које ми данас прихватамо без поговора. У то
време, највећа од свих новина била je идеја „религије" каквом je
данас схватамо. Многобошци су тачно знали ш та су religiones: то
су били прецизно одређени начини празновања култа неког бога,
које би појединац могао пренебрегнути само на сопствену пропаст.
Али, друге активности које данас инстинктивно везујемо за рели-
гију богова нису их ce много тицале. Сматрало ce да те активности
нису биле за свакога. Неговање сопствене личности и трагање за
истином претежно су били посао господе вођене високообразованим
филозофима. Филозофска спекулација и морално усавршавање сма-
трани су потребом виших класа која није била доступна просечним
људима. Многи филозофи и моралисти су били побожни људи. Али,
филозофија и моралност нису много дуговали religio - култу богова.
Они су сматрани људским делатностима које су људи развили tokom
векова. Њима су поучавани људи и људи су их наметали: очеви, учи-
тељи, људски закони и обичаји једног града. Они нису били једном за
свагда записани y неку свету књигу попут закона Божијег, као што
je био случај y јудаизму и хришћанству.
Савременике je y погледу хришћанске цркве изненађивао степен
до ког су ce њене делатности, које су y старом систему religio држа-

44 Eusebius, Ecclesiastical History 6.43.11, McGiffert, 288, Williamson, 282.


45 Gesta apud Zenophilum, превод M. Edwards, Optatus. Against the Donatists, Li­
verpool 1997, 154.
98 Успон хришћанства на Западу

не раздвојеним, овде стоииле y једно. Морал, филозофија и обреди


сматрани су уско повезаним. Сви су били део „религије" y ширем
смислу речи на који смо навикли. Сви су почивали на Божијем зако-
ну. У свом истинском облику могли су ce наћи само y Цркви. У хри-
шћанским црквама филозофија je зависила од откривења, a морал
je апсорбован y religio. Штавише, посвећеност истини и моралном
усавршавању сматрани су обавезним за све вернике, без обзира на
њихову класну припадност или ниво културе. Отуда изузетна ком-
бинација старог морализаторства и хитне теолошке спекулације
која je апсорбовала енергију озбиљних хришћана најразличитијег
друштвеног порекла y 3. веку и свим потоњим столећима.
Ha врло сличан начин je и кружење добара било припремљено
брижљиво осмишљеним системом који je грех доводио y везу са
стицањем опроштаја кроз милостињу. Све класе унутар цркве биле
су укључене y присилну мобилизацију богатства, да би изградиле
јединствену верску заједницу. Ово богатство раздељивано je дуж
маргина Цркве на начин који je указивао на то да je хришћанска за-
једница имала воље и финансијске снаге да збрине најниже слојеве
римског друштва.
Тако, када je непрекидна бујица закона и личних писама y корист
хришћана издавана из Константиновог двора y деценијама после
312. године, њих je примала и y потпуности користила верска ску-
пина која je знала како да искористи своју повољну судбину. Ако je
y складу с енглеском пословицом „Бог помаже онима који помажу
себи“ , онда je хришћанска црква, како ce развила tokom 3. века, и
више него заслужила наводно „чудо“ Константиновог преобраћења
y бици код Милвијског моста.
Tempom Christiana: ^
Хришћанска времена

„Религија Грка... ишчезла je са лица земље“:


Крај паганства, званична верзија

Религија (паганских) Грка, која je толико година имала превласт за-


хваљујући великим напорима, трошењу огромног богатства и таквим
подвизима оружја, ишчезла je са лица земље.1

Тако je написао један хришћански свештеник, Исидор Пелусијски


(Пелусион je поморска лука y близини данашњег Порт Саида y Егип-
ту), око 420. године. Широм Римског царства образовани хришћани,
попут Исидора, тврдили су да имају непроцењиву предност зато што
y времену брзих промена припадају скупини људи убеђених y то да
je историја на њиховој страни. Они су ce на столеће које je уследило
после Константиновог обраћења y хришћанство освртали као на
доба тријумфа. Промене тог времена сагледавали су спрам величан-
ствене, натприродне позадине. Дуго пре тога, Христос je разрушио
моћ паганских богова. Када je Христос, на Голготи, распет на крсту,
невидљиво царство демона je нестало. To што ce на земљи одиграло
y 4. веку само je отворено објавило пређашњу, натприродну победу
Христову над његовим непријатељима. У питању je била операција
„рашчишћавања". Прогон демона из њихових уобичајених омиље-
них места - уклањање њима посвећених жртвеника, пустошења

1 Isidore o f Pelusium, Letter 1270: Patrologia Graeca 78: 344A.


lOO Уаит хришНанспиш на Западу

њихових храмова и ломљење њихових стагуа - представљено je као


величанствен и задовољавајуће брз еквивалент, на јавној разини,
добро познатој драми егзорцизма. Егзорцизмом су пагански богови
истеривани из тела запоседнутог победоносном силом крста. Сада
су, једнако грубо, истеривани из храмова, a знак крста урезиван je y
довратке да означи победоносно „враћање y посед“ храма од стране
Христа.2
Осећање да ce историја брзо одвија ка свом предодређеном крају
прожима добар део хришћанске нарације овог периода. Године 404.
скупина угледних паганских личности из малог северноафричког
града Босете (у долини Меџерде y Алжиру) ушла je y хришћанску
базилику да чује беседу чувеног хипонског епископа Августина,
који je дошао y посету. To што су том приликом чули био je позив
на буђење, на ослушкивање strepitus mundi, хука римског света, као
на једногласно певање великог мноштва људи y циркусу приликом
проглашења победе хришћанства.3
He би требало потценити жустро расположење хришћана 4. сто-
лећа. Вековима су ce цркве састојале од малих, компактних скупина,
сукобљених са спољним светом. Te групице су ce недуго пре овог
времена промолиле из широко распрострањених прогона. To баш и
није била ситуација која би однеговала трпељивост према другима.
Штавише, као што смо видели на примеру мученика, хришћани су
свој свет схватали y светлу окршаја богова. Христова сила je немило-
срдно одмеравала снагу са злоћудним силама демона који су вреба-
ли иза фасаде традиционалног многобожачког култа. Неочекивано
преобраћење Константиново 312. године и његова потоња подршка
Цркви оставили суутисак победоносне одбране овако милитантног
погледа на свет. Повлађујући Цркви, Константин je желео да задо-
бије подршку хришћанског Бога. Да ли je желео и да потпомогне
обнављање верског насиља (овај пут хришћана према паганима), то
je друго питање. Али, хришћански епископи нису тако мислили. За

2 Р. Brown, „Christianization and religious conflict", y: Averil Cameron and P. Garn-


sey (eds.), The Cambridge Ancient History 13. The Late Empire a .d . 337-425, Cambridge
1998, 632-664, на стр. 633-636 и Authority and the Sacred. Aspects o f the Christianiza­
tion o f the Roman World, Cambridge 1995,1-7.
3 Augustin, [новооткривена] Sermon Mayence 61/Dolbeau 25.25, y: F. Dolbeau
(éd.), Vingt-six sermons au peuple dAfrique, Paris 1996, 266, превод E. Hill, The Com­
plete Works o f Saint Augustine: A Dranslallon for the Twenty-First Century. Sermons Ill/l:
Newly Discovered Sermons, Hyde Park, NY 1997, 382.
Tempom Christiana: Хришћанска времена loi

њих je питање гласило - сада или никада. Сматрали су да су стекли


право да доврше рат с паганским боговима.
Наиме, вође хришћанских заједница нашле су ce сада y позици-
ји да не смеју допустити да ce пропусти погодан тренутак. Пошто
je „Велики прогон“ окончан, хришћанске цркве престале су да буду
мале, отуђене скупине, способне да контролишу понашање свих
својих чланова. Велика сабрања отпочела су да окупљају и велики
број колебљивих верника. За такве људе многобоштво je било опа-
сно већ и само зато што je још постојало: и даље je било врло добро
етаблирано и врло заводљиво. Отуда, што je Црква постајала ве-
ћа, то je за епископе постајало све виталније питање „освајања“ (да
ce послужимо војном терминологијом) непријатељских позиција
нападима који би предухитрили непријатељске. Пророчишта су и
даље била популарна. Стога су многа затворена. Велики храмови
су намерно скрнављени: врата су им разваљивана, a светилишта
су скрнављена само да би ce показало да су богови везивани за ова
места били неспособни да заштите своје светиње од таквог свето-
грђа. Статуе богова разбијане су с нарочитом пажњом: ломљене су
им главе, руке и ноге да би биле лишене „божанског“ живота који
су њихови поклоници (a и многи безвољни хришћани) видели y
њима4. Ови „први напади“, мере да ce предухитри непријатељ, нису
нужно биле осмишљене y циљу преобраћења пагана. Оне су више
предузимане да би ce новообраћени хришћани задржали тако што
би ce одстранило искушење које су за њих представљала стара места
паганског култа.
Хришћанско царство било je y потпуности уплетено y ове акције.
Од царева ce одувек очекивало да воде чврсту верску политику како
би осигурали подршку богова. Од 250. године надаље, a посебно y
време „Великог прогона" који je покренуо Диоклецијан, власти нису
показале ни трунку оклевања потпомажући традиционалне religiones
Царства „разарањем“ хришћанске цркве - забранили сухришћанима
окупљања, уништавали им имовину и свете књиге. Константин и
његови наследници чинили су исто, али y обрнутом смеру. Ha пага-
не, као појединце, вршили су мали непосредни притисак: паганских
мученика није било. Цареви су радије повремено предузимали мере

4 R. MacMullen, Christianizing the Roman Empire a .d . 100-400, New Haven, CT


1984, 86-101. и Christianity and Paganism in the Fourth to Eighth Centuries, New Haven,
CT 1997,1 -73; B. Caseau, „Sacred landscapes", y: G. W. Bowersock, P. Brown, and O. Gra-
bar, Late Antiquity. A Guide to the Postclassical World, Cambridge, MA 1999, 21-59.
102 Успои xpuuihiiHcnum im Западу

да ометујавно упражњавање паганског култа. Најпре je, после 312.


године, Константин, a онда су и његов одани син Констанције II
(337-361) и, коначно, Теодосије I (379-395), постепено забрањивали
јавно приношење жртава, затварали храмове и шуровали y честим
локалним изгредима хришћана којима су скрнављена важнија култ-
на места - најспектакуларније je било разарање дивовског Серапеума
y Александрији око 392. године.5
Власти су ове акције предузимале повремено. Хришћанско мње-
ње их je обавило ауром нужности. Савремени хришћани никада ce
према многобоштву нису односили као према живој религији. Оно
je од почетка сматрано застарелом вером, једном superstitio. Према
оштрим речима једног раног Константиновог едикта, многобошци
су могли, ако су желели, „да славе обичаје једне старомодне илузије"
под условом да не приморавају хришћане да им ce y томе придру-
же.67Чак и y оним областима римског света y којима многобоштво
није било изложено непосредним нападима, било му je дозвољено
да постоји само под условом да ce на њега гледа као на једну празну
љуштуру лишену своје натприродне моћи. Широм римског света
урбани пејзаж ce изменио. Храмови су запустели. Њихово све тро-
шније стање јавно je објављивало успон нове религијске групе чија je
religio (обожавање Христа) била и званично проглашена одговорном
за безбедност Римског царства.
Крајем 4. века многобоштво je добило свој модеран назив. Реч
„паганин", paganus, почела je да кружи међу хришћанима. Том речју
наглашаван je маргинални статус многобоштва. Paganus je обично
означавао „другоразредног учесника“ - цивила y односу на редовног
војника, нижег y односу на вишег званичника. Шпански свештеник,
Орозије, који je своју Историју против пагана написао 416. године,
no Августиновој наредби, додатно je допринео нијансирању овог
језика искључења. Култивисаним многобошцима, градским званич-
ницима, na чак и члановима Сената, Орозије je рекао да je њихова
религија религија сељана, pagani, paysans, paesanos, људи са села,
paguSy односно религија достојна Једино неписмених сељака/

5 G. Fowden, „Polytheist religion and philosophy", y: Cameron and Garnsey (eds.),


Cambridge Ancient History 13, 538-560; F. Thélamon, Patens et chrétiens au IVe. siècle,
Paris 1981, 157-279.
6 Codex Theodosianus 9.16.2, превод C. Pharr, Princeton, NJ 1952, 237.
7 Orosius, History against the Pagans, м редктор, пренод I. W. Raymond, New York
1936, 30; ,,s.v. Pagan", Late Antiquity, 625,
Temporel Christiana: ХришИанска времена 103

Ово није било само ствар свештеничке проповеди. Најефектнији


беседник y 4. и 5. столећу била je новоорганизована римска држава.
Закони које су доносили цареви показивали су да су они своје верске
дужности схватали сасвим озбиљно и да су били отворени за молбе
оних који су чинили исто. Овде није толико реч о непосредном ути-
цају хришћана на законодавство царева од Константина na надаље,
колико о захтеву читавог високог друш тва за чврстим вођством
одозго y питањима раније препуштаним локалним законима и ло-
калном јавном мњењу.8 Позиција жена постала je ближе одређена.9
Магија, раније третирана као повремена непријатна појава и узрок
злочинима, стављена je сада ван закона, свеопште узев, као шко-
дљиво веровање.10
Ово амбициозно владино расположење оставило je за собом при-
кладан споменик. Године 436, правници Теодосија II (408-450), унука
Теодосија I, састали су ce y Константинопољу да саберу едикте њего-
вих хришћанских претходника y једнотомну књигу, codex. Потоњи
Теодосијев кодекс обзнањен je 438. године11. To je био најкомпактнији
и најтрајнији споменик овог великог доба организовања. Када су ce
хришћани раног средњег века освртали ка времену Римског царства,
прво y шта би гледали није било „златно доба“ класичног Рима (ка-
ко ми то обично чинимо). Паганско царство на њих није остављало
утисак. Њихову пажњу привлачио je и њихово дивљење изазивао
Теодосијев кодекс. Он je био званични глас Римског царства на са-
мом врхунцу, то јест онаквог Римског царства какво je Бог одувек и
намеравао да буде - хришћанско царство.
Теодосијев кодекс ce завршавао књигом О религији. Ова књига je,
сама no себи, најављивала нов став према религији. Према религи-
озном уверењу као таквом од сада ce односило као према предмету
законодавства. Kao што смо видели, Римљани су y придржавњу тра-
диционалних обреда одувек водили рачуна о тачности поштовања re-
ligiones. Taj став заменила je нова дефиниција религије која ce, видели

8 Ј. Harries, Law and Empire in Late Antiquity, Cambridge 1999.


9 J. Evans-Grubbs, Law and Family in Late Antiquity. The Emperor Constantines Mar­
riage Legislation, Oxford 1995; J. Beaucamp, Le statut de la femme à Byzance (4e-7e siècle)
1: Le droit impérial, Paris 1990; R. Bagnall, „Women, law and social relations in Late Anti­
quity", Bulletin o f the American Society o f Papyrologists, 32 (1995): 65-86.
10 M. T. Fôgen, Die Enteignung der Wahrsager. Studien zur kaiserlichen Wissen-
schaftsmonopol in der Spatantike, Frankfurt-am -M ain 1993.
11 J. F. Matthews, Laying Down the Law: A Study o f the Theodosian Code, New Ha­
ven, CT 2000.
104 Успон хришИшкпиш на Западу

смо, јавила tokom 3. века. Сада je дисцишшнским мерама подвргнут и


„умишљај злочина1- погрешни погледи на религију уопште, a не само
неупражњавање традиционалних обреда на традиционалан начин.
Изводи из закона издаваних од Константиновог до времена Теодосија
II y Теодосијевом кодексу били су изложени хронолошким редом. Они
су извештавали о све већој поузданости владајућег режима. У новом
римском поретку требало je да остане врло мало места за јереси, схи-
зме или јудаизам и нимало за „грешку глупог паганизма"12.
Ово ужурбано расположење одиграло je пресудну улогу y одржа-
вању морала хришћанских цркава и њихових царских заштитника.
Није га нужно делила већина становника римског света. Упркос
свим реформама, Римско царство остало je милостиво, успорено
место. Апсолутизам царева ублажавале су велике раздаљине и стал-
на потреба (чак и y једном тако централизованом систему) да ce
осигура сарадња локалних елита. Увек je било важније осигурати
плаћање пореза него уништавати храмове. Па, ако би уништавање
неког храма до те мере могло отуђити градске већнике да више не
буду вољни да помогну y прикупљању пореза, онда би дотични храм
вероватно био поштеђен.13
Удаљена Британија била je једно такво успорено друштво. У неком
тренутку 4. столећа Анијан, син Матутине, ојађени Романо-Брит,
коме je неки незнанац украо новчаник са шест сребрњака, посетио je
храм богиње Минерве Сулис y Бату да би оставио таблицу с клетвом
крај богињиног светог извора. Клетва je садржала уобичајени списак
могућих осумњичених: „било да je мушкарац или жена, дечак или
девојчица, роб или слободан“. Али, отпочињала je новом антитезом:
„Било да je хришћанин или незнабожац“. У позноримској Британији
било je хришћана, али су били тек једна категорија људи међу многим
и сматрани једнако подложним осветољубивој сили једног старог,
али још моћног божанства.14
Чак и око Медитерана, где je хришћанство било добро познато,
преовладали су слични погледи. Они који су одлазили y Картагину и
Хипон да слушају Августинове проповеди сматрали су себе добрим

12 Codex Theodosianus 15.5.5,433. С. Humfress, „Roman law, forensic argument and


the formation of Christian orthodoxy', y: E. Rebillard and A. Romano (eds.), Orthodoxy,
Christianity, History, Collection de l’École française de Rome, 270, Rome 2000, 125-147.
13 Brown, Authority and the Sacred, 29-54.
14 R. S. O. Tomlin, „The Curse Tablets“, y; B. Cunllll'e (cd.), 'the Temple o f Sulis Miner­
va at Bath 2, Oxford 1988, 323-324.
Tempom Christiana: Хришћанска времена 105

хришћанима, али и даље су y подсвести носили модел натприродног


света који није био тако драматично поларизован као што су предла-
гали њихови епископи. Њихов монотеизам био je далеко мање јасан.
Њихово веровање y вишњег Бога хришћана било je искрено, али ce
то веровање y вишњег Бога није односило на све аспекте живота.

Има оних који кажу: „Бог je добар, Он je велики, врховни, вечан и не-
повредив. Он ће нам подарити вечни живот и непропадљивост коју je
обећао, и васкрсење мртвих. Али, ове ствари физичког света и нашег са-
дашњег времена припадају daemones и невидљивим (нижим) силама.“15

За Августинове слушаоце те ниже силе, daemones, нипошто нису


биле немоћна бића. Истакнути парохијани подсећали су свог епи-
скопа да су богови, на крају крајева, сопствено повлачење из храмова
прорекли преко пророчанстава која су била нашироко разглашена.
Они су тврдили да Бог не би допустио да римска религија толико
претраје да y њој није било и нечег ваљаног. Ако би ce задесили пред
храмом, њихов moto je био „немој ce y њему клањати, али немој ни
ишта рђаво казивати о њему“16. Таквим људима je било незамисливо
да свеукупну прошлост Рима, достојну поштовања, сматрају илузи-
јом и демонском манипулацијом. Они су и даље живели y вишеслој-
ном универзуму. Daemones су били ниже силе које je требало зази-
вати за потребе нижег реда. Они су били заштитници једноставних
животних радњи - рађања деце, каријере, трговине и добрих ствари
на земљи. Још су били ту. Нико није мислио да више не постоје. Није
их сасвим истиснуло ни строго и искључиво присуство једнога Бога
хришћана. Многи Августинови парохијани једноставно су очеки-
вали да Христос као врховни Бог сапостоји окружен свитом дуго
блиских „невидљивих сила“, чија су пророчанства и даље ослушки-
вана y кризним временима, a имена и даље зазивана на амајлијама
и y обредима исцељења.17
Потребан je знатан напор модерне маште да ce схвати да je y 4. и
5. веку велики број хришћана y свим областима и свих нивоа кул-
туре и даље размишљао врло слично Августиновој пастви. Упркос

15 Augustine, Ennaration in Psalm 34 7, превод S. Hebgin and F. Corrigan, Ancient


Christian Writers 30, London 1961,193-194.
16 Augustine, Sermon Mayence 60/Dolbeau 24.10, ed. Dolbeau, 240, превод Hill, 362.
17 P. Brown, „Conversion and Christianization in Late Antiquity: the case of Augu­
stine", y: R. Lim and C. Straw (eds.), The World o f Late Antiquity: The Challenge o f New
Historioraphies, Berkeley, CA (y штампи).
10б Успон хришћанства на Западу

званичној верзији хришћанске цркве која je истицала драматични


„крај паганства“, Константиново обраћење y хришћанство je, y нај-
бољем случају, означило почетак краја многобоштва. Требало je да
сама црква, y сваком месту, доста ојача да би хришћанство могло да
тврди да je заиста однело победу y римском свету. Црква je, заправо,
морала да освоји градове.

Освајање градова
Упркос целокупној пропаганди, Константин и његови наследници
нису довели до краја паганства. Оно што јесу донели хришћанским
црквама били су мир, богатство и, изнад свега, могућност да изнена-
ђујуће брзо изграде јаку позицију на локалном нивоу. Константин ce
суочио с једном установом која ce већ доказала као кадра да мобили-
ше и прерасподели богатство y религијске сврхе. Настављајући рим-
ску традицију раскошних задужбина култовима који су сматрани
најкориснијим за Царство, Константин je постао хришћански ктитор
надмоћне дарежљивости. Он je y Риму изградио велике цркве-ба-
зилике (праве „царске дворане" будући да име basilica од basileus,
краљ, на то упућује) св. Петра и св. Јована Латеранског. У Антиохији
je подигао велику осмоугаону цркву са златном куполом, преко пута
новосаграђене царске палате. Изнад свега, подигао je цркву Светог
гроба y Јерусалиму. Ове цркве биле су проповеди y камену. Оне су
проговарале далеко гласније и трајније о судбинском савезу Цркве
и Царства од било ког царског едикта или теоретисања ма којег епи-
скопа. Оне су посетиоце остављале усхићенима.

Украс je заиста неизрециво чудесан (написала je Егерија, шпанска хо-


дочасница, о Константиновој цркви Светог гроба). Све што ce може ви-
дети je злато, драго камење и свила... Једноставно не можете замислити
мноштво и тежину свећњака, воштаница, кандила и свега осталог што
ce користи приликом богослужења... то ce не може описати, a толико
je величанствена и сама грађевина. Саградио ју je Константин и ...била
je украшена златом, мозаицима и скупоценим мермером, колико год je
његово Царство то могло да обезбеди.18

18 Egeria, Travels 25.8, превод Ј. Wilkinson, London 1971, 127; R. Krautheimer,


Early Christian and Byzantine Architecture, Harinondsworth 1986, 39-67; J. R. Curran,
Pagan City and Christian Capital. Rome in the Fourth Century, Oxford 2000, 90-115.
Tempom Christiana: ХришНанска времена 107

Морамо ce подсетити да ове цркве нису стајале усамљено. Оно


што ми називамо „црквом“ није била изолована грађевина. Црква
ce обично налазила y склопу грађевинског комплекса. Међу тим
грађевинама налазили су ce и secretarium (дворана за пријеме y којој
je епископ вршио судске дужности), пространа епископска палата,
складиште робе за дељење сиромашнима и, пре свега, једно импре-
сивно двориште, какво ce обично налазило испред градске рези-
денције неког племића - за добротворне гозбе, дељење милостиње
или, једноставно, да ce верни онде састају да чују градске новости.
Августинова базилика y Хипону, на пример, имала je просторију
за паству бројнију од 300 људи. To није била велика црква, али на-
лазила ce y „хришћанској четврти“, од 5.460 квадратних метара, са
120 одаја.19
Такви грађевински комплекси чинили су очигледном појаву но-
вог стила y вођењу градова. Епископи и клир били су ослобођени
плаћања пореза и обавезних јавних служби. У сваком граду хри-
шћанско свештенство постајало je једина друштвена скупина која
ce рапидно увећавала y време када су потешкоће Царства проузро-
ковали престанак рада осталих грађанских удружења. Заклетвом
везана за свога епископа, читава јерархија свештеника, ђакона и
нижих клирика образовала je један ordo y малом, танано разврстан
као било које градско веће и једнако упорно привржен својим по-
властицама.
Штавише, Константин je очекивао од епископа да делају као једи-
не судије и арбитри y парницама између хришћана, na чак и између
хришћана и нехришћана. Нормална грађанска парница постала je
неприуштиво скупа. Зато je епископ, који je међу верницима већ
уживао углед боголиког судије кад je y питању грех, брзо постао ом-
будсман читаве локалне заједнице. Осим тога, царске залихе хране и
одеће даване клиру за расподелу сиромашнима претвориле су оштро
унутра окренуту бригу верника једних према другима y нешто на-
лик јавном систему здравствене заштите, осмишљеном да умањи и
надзире градску сиротињу y целини.20

19 Ј. С. Picard, „L’Atrium dans les églises paléochrétiennes d’Occident“, y: N. Duval


(ed.), Actes du Xle Congrès international d ’archéologie chrétienne, tom 1, Rome, 1986,503­
558; S. Lancel, Saint Augustin, Paris 1999, 331-346.
20 P. Garnsey and C. Humfress, The Evolution o f the Late Antique World, Cambridge
2000, 72-77; P. Brown, Poverty and Leadership in the Later Roman Empire, Hanover, NH
2002, 26-73.
io8 Успон хришИаиспиш на Западу

Морамо ce подсетити на то шта je ова експанзија Цркве на локал-


ном нивоу значила за структуру Римског царства y целини. Градови
су одувек били центри римског света. Римске власти функционисале
су кроз њих. Чак и снажнија римска држава 4. века зависила je, y по-
гледу прикупљања пореза, одржавања реда и спровођења закона, од
добре воље вођа градског друштва. Како je 4. век одмицао, постајало
je све јасније да су сада хришћански епископи, освајајући градове са
дна ка врху, дошли y позицију да одлучују о политици царева. Сада
су они са својим клиром постали локалне групе с којима je требало
одржавати добре односе. Pen je почео да врти пса.21
Хришћанство je остало периферни покрет. Ma колико дивљења
изазивало неколико огромних базилика које су цареви подигли y Ри-
му - и нешто касније y Триру и Милану - њих je y засенак бацало пуко
мноштво цркава далеко умеренијих размера које су одражавале снагу
месног свештенства да мобилише локалну оданост и да ce позове на
локални понос. Ha тако удаљеним крајевима, као што су биле северна
Италија и Сирија, подови нових цркава прекривани су брижљиво де-
таљисаним квадратима мозаика, од којих je сваки носио име локалне
породице-дародавца. Хришћанска села заједнички су улагала свој
иметак да прекрију Алжирску висораван (наведимо само ову област
као пример) ваљаним малим „кућама праведних"22. У римској Брита-
нији, црква y Вотер Њутону служила je потребама мале заједнице, a
ипак имала квалитетан сребрни путир, дар извесног Публијана - „За-
висећи од Тебе, поштујем Твој свети жртвеник“ - и збирку сребрних
вотивних плоча, са знамењем крста, ни no чему различитих од оних
дарованих нехришћанским светињама y Британији23. Ове цркве су
од темеља подизане, такорећи, локалном иницијативом. Оне, no пра-
вилу, нису биле подложне надзору удаљеног цара.
A ни хришћански епископи нису били они углађени великаши
којима су цареви са задовољством поверили контролу над градовима
y 1. и 2. веку. To сасвим јасно илуструје каријера великог александриј-
ског патријарха Атанасија (296-373)24. Према коначном мишљењу

21 Р. Brown, Power and Persuasion in Late Antiquity. Towards a Christian Empire,


Madison, W I 1992,71-117; E. Rebillard and C. Sotinel (eds.), L’évêque dans la cité du IVe
et Ve siècle. Image et autorité, Collection de l’École française de Rome, 248, Rome 1998.
22 J. P. Caillet, Vévergétisme monumental chrétien en Italie, Rome 1993.
23 K. S. Painter, The Water Newton Early Christian Silver, London 1977.
24 T. D. Barnes, Athanasius and Constantius. Theology and Politics in the Constan-
tinian Empire, Cambridge, MA 1993.
Tempom Christiana: Хришћанска времена 109

Константиновог сина Констанција II, Атанасије je био скоројевић и


претња за јавни ред:

Ч овек који je п отек ао из н ајн и ж и х слојева д р у ш т в а и до м о гао ce власти ...


Њ егови ласкавци ... су м у ап лау ди р али , a већ и н а об и ч н ог с в е т а п овела ce
з а њ и м а... Ч о в е к који je п р е д в о д и о м асе н и је ce н и n o ч ем у р а зл и к о в а о
од о б и ч н о г за н а т л и је .25

Атанасије je био предзнак новог доба. Он je обједињавао способ-


ност да непрекидно изазива подозрење да ce његова локална власт
епископа заснива на проневери и насиљу, измешанима са даром (не-
патвореним даром, али који je он користио с великом политичком
оштроумношћу) да ce наметне као представник надвременог и уни-
верзалног православног хришћанства, заувек објављеног на Никеј-
ском сабору 325. године. Он je упорно оспоравао легитимитет својим
тужоцима, етикетирајући њихове ставове као „аријанске" - ставове
следбеника ученог александријског презвитера Арија (250-336). Тако
je Атанасије бранио своју све већу власт y Александрији позивајући
ce на све што je било највеличанственије нелокално и изражено ме-
тафизичко y хришћанству његовог времена.
У својој каријери Атанасије je доживео пет прогонстава и многе
згоде када je бивао принуђен да бежи пред својим непријатељима.
Једном приликом je Атанасије y поноћ побегао из Тире, на сплаву ка-
ко би избегао да га открију лучке страже. Учинио je то да би побегао
од епископа који су ce окупили y Тири да би га осудили због насиља
и проневера. Испловивши право за Константинопољ, предухитрио
je своје непријатеље лично ce појавивши, потпуно ненајављено, пред
запрепашћеним Константином. Такво разметање храброшћу запа-
њило je већину његових савременика и многе je отуђило. Тек касније
ce победничка никејска страна сложила да je Атанасије био јунак
хришћанског православља које je једном за свагда установљено y
Никеји. Но, прича о Атанасију и његовој одбрани „Никејског Испо-
ведања вере“ добила je на значају. Посебно на латинском Западу. До
краја 4. века „аријански спор“ испричан je y светлу ревносног суо-
чавања: изнета je тврдња да су „православни“ епископи поразили
„јеретике" и, чинећи то, пружили херојски отпор наговарањима и
повременим претњама „јеретичких" царева.

25 Athanasius, Apology to Constantius 30.41: превод A Library of Fathers, Oxford


1873, 180.
110 Успон хришНинстм на Западу

Став о „аријанском спору" изграђен je после овога. У њему има


мало истине, али надахнуо je каријеру једног од оснивача западног
католичанства, епископа Милана Амброзија (око 339-397). Амбро-
зије није био скоројевић попут Атанасија. Потицао je из римске сена-
торске породице. Изградио je једну испрва слабу позицију y Милану
смишљено непомирљивим поступцима. Противио ce царевима када
би њихова верска политика била y сукобу с његовом и корио их под-
сећајући их на њихове грешке. „Згрешити" je за Амброзија значило
много тога. Цар Теодосије I био je укорен за „грех“ прво (388. године)
зато што ce усудио да казни побуњенике који су уништили једну је-
врејску синагогу, и још једном, само неколико година касније, зато
што je казнио устанак становника Солуна масакром.26
Прича о Теодосијевом испаштању пред Амброзијем за покољ y
Солуну 391. препричавана je на Западу tokom целог средњег века (na
све до данас) као класичан пример почетка проблема сукоба Цркве и
државе. Taj сукоб, y оно време, боље je, међутим, сагледавати као низ
одмеравања снага којима су одлучне локалне вође, хришћански епи-
скопи, проверавали колико далеко могу ићи y опробавању основних
структуралних слабости Римског царства - непрекидном ослањању
удаљених царева на локалне интересне групе. Све већа власт хри-
шћанских цркава положила je полуге власти y руке епископа.

Зов дивљине: Монаштво


Ha срећу царева није сваки град био немиран као Александрија,
нити je сваки епископ био као Атанасије или Амброзије. Градови ce
нису ослободили надзора царске владе. Остали су размажена деца
средоземног римског света. Највећи градови зависили су од цареве
наклоности y погледу обилнијег снабдевања храном и погодностима
бољег живота. У њима je и даље постојала грађански оријентисана
световна аристократија. Градови су ce могли контролисати. Сеоска
средина ce, ако ништа друго, показала тврдокорнијом. Новообраћена
y хришћанство, и то y његове радикалније облике, сеоска средина je
одувек претила да исклизне из мирног загрљаја хришћанског Цар-
ства. Била je то једна узаврела сеоска средина. У северној Сирији и

26 N. В. McLynn, Ambrose o f Milan. Church and Court in a Christian Capital, Ber­


keley, CA 1994.
Tempora Christiana: Хришћанска времена ni

многим областима северне Африке становништво ce умножило и


нови облици сеоског живота су ce развијали. Многи најрадикалнији
облици хришћанства су управо y сеоској средини пустили корен.
Ово ce на најспектакуларнији начин догодило y Египту и Сирији.
Године 270, када ce родио Константин, Антоније (250-356), довољно
имућан пољопривредник из египатског Фајума, отишао je y пусти-
њу да би ce поново оданде појавио тек око 310. године као чувени
eremites, „еремита“, пустињак, узор хришћанског „отшелника" свих
будућих времена. У Сирији су, такође, путевима већ дуго крстариле
дружине харизматичних проповедника који ништа нису дуговали
„свету“. Одлучно безбрачне и испуњене силом Светога Духа, ове
путујуће дружине биле су својеврстан призор. Требало их je упозо-
равати да не крену с громогласним појањем псалама на путу кроз
нехришћанска села - да их не би помешали са путујућим музича-
рима! Они су били „јединствени“, „усамљеници". У Египту, грчка
реч monachos, „усамљеник", од које потиче и наша реч монах, убрзо
je почела да ce везује за овакве ексцентрике. Безбрачни, отуђени од
друштва, било животом y пустињи или немирним кретањем, „лу-
талице“ из Сирије и „пустињаци“ из Египта представљали су нов
облик радикалног хришћанства, који ce од тог времена везује за нови
термин „монаштво" - живот монаха.27
Ово превирање није било ограничено само на Римско царство.
Источније, y персијској Месопотамији, радикалне хришћанске идеје
довеле су до оснивања прве нове религије проистекле из хришћан-
ства, коју je основао један визионар, Мани (216-277). Мани je одра-
стао y једном селу јужно од Ктесифона. Његова религија позната je
као манихејство. Она je y једном егзотичном облику, који je био дубо-
ко омражен међу другим хришћанима, показала огроман потенцијал
једног аскетског, „апостолског“ мисионарског покрета, заснованог
на монасима налик „луталицама". Мани je претендовао да надмаши
раније осниваче великих религија Азије:

27 Р. Brown, Body and Society. Men, Women and Sexual Renunciation in Early Chri­
stianity, New York 1988, 191-284; P. Rousseau, ,,Monasticism“, y: Averil Cameron, B.
Ward-Perkins, and M. Whitby (eds.), sThe Cambridge Ancient History 14. Late Antiquity:
Empire and Successors a .d . 425-600, Cambridge 2000, 745-780. A. de Vogué, Histoire
littéraire du mouvement monastique dans l’antiquité. Première partie: le monachisme latin,
5 tom „ Paris 1991-1998, пружа за сада непревазиђен преглед утицаја монаштва на
латииски Запад.
112 Успон xpuuthtmcmea нa Западу

Господар Зороастер je дошао y Персију... Господар Буда, мудри, благо-


словени, дошао je y земљу Индију и земљу Кушана (централна Азија)...
Исус Христос, y западне земље Римљана, дошао je Западу.28

Насупрот томе, „Манијева црква“ je требало да ce прошири y све


ове области, што je и учинила. Манихејство ce временом проширило
уздуж и попреко настањеног света - који својевремено беше проучио
Вардесан - од Медитерана до Кине.29
Манихејску религију су ширили аскетски мисионари. Манихеј-
ски „изабрани" су y погледу исхране и смештаја y потпуности за-
висили од лаика, „слушалаца“. Тако издржавани, ма где ce нашли,
путовали су уздуж и попреко. Манихејство je, попут хришћанства,
умногоме било религија књиге. Манихејски рукописи из међусобно
веома удаљених области, као што су средњи Египат и оаза Турфан y
западном Синђангу, показују непогрешиву моћ codexy a, као носиоца
универзалног религијског закона. Манихејски Псалтир из Египта
има чак, на крају књиге, и попис садржаја на пет страница, a недав-
но изванредно откриће, Манијево ж итије, било je изврсно израђено
y минијатурном формату, како би ce дискретно могло сместити y
одећу путника.30 Посредством манихејских мисионара који су Азију
припојили Европи, обични становници Римског царства могли су
бацити поглед на неизмерна пространства Азије, кроз позивања, y
манихејским текстовима на „благословеног", „господара Буду“.
Пошто je његово ширење заустављено разјареним прогоном уну-
тар хришћанског царства, привлачност манихејства y јавности на За-
паду убрзо je ослабила. Исто ce не би могло рећи и y погледу монаха
из Египта, Палестине и Сирије. Њихова слава и пример брзо су ce
ширили. Али, Римско царство je било велико. Хришћани сваке поје-
дине области створили су своју, битно другачију, верзију онога што
су о тим монасима слушали. Посебно на Западу, y 4. веку, монаштво
je умногоме постојало као виђено очима посматрача: a ти посматрачи
су били из виших друштвених слојева. Само су људи који су умели
да читају и могли да путују y Египат и на света места, и они који су

28 М. Tardieu, „La diffusion du Bouddhisme dans l’empire kouchan, l’Iran et la Chine


d’après un Kepahalaion manichéen inédit", Studia banica, 17 (1988): 153-180.
29 S. N. C. Lieu, Manichaeism in the Later Roman Empire and in Medieval China,
Manchester 1985, Tubingen, 2. изд. 1992.
30 The Cologne Mani-Codex, превод R. Cameron and R. J. Dewey, Missoula, MT
1979; o даљим открићима, в. М. F. Gardner and S. N. C. Lieu, „From Narmouthis (Medi-
net Madi) to Kellis (Ismant al-Kharab)“, journal o f Roman Studies, 86 (1996): 146-169.
Tempora christiam: Хришћанска оремена 113

могли да y својим пространим градским кућама угосте посетиоце с


егзотичног хришћанског Истока били y прилици да усвоје, прила-
годе и поједноставе ту нову, радикалну поруку.
Насупрот томе, монаштво y Сирији и Египту било je бескрајно
сложено. Оно ce на много начина усталило као незанимљив покрет.
Међутим, гледано са Запада, оно je на мелодраматичан начин одго-
варало на стрепње читавог једног хришћанског високог друштва.
Saeculum, „свет“ - који су умногоме посматрали из угла своје културе
високог друштва и свог богатства - трпео je осуду изрицану начину
живота ових далеких, чудесно аутентичних, хришћана. Хришћани
из високог друштва, жене колико и мушкарци, постали су страствени
читаоци монашке књижевности писане, пре свега, y Египту. Ретко
су codices са причама о незнаним странцима изазивале толико вели-
ких моралних победа y животима утицајних Римљана. Антонијево
ж итије појавило ce одмах после смрти овог великог еремите, 356.
године. Е1риписивано je ником другом до Атанасију Александриј-
ском. Брзо je постало доступно и y латинском преводу. Еодине 386.
један царски чиновник из Галије састао ce с Августином (будућим
епископом Хипона), који je y то време предавао класичну реторику
y Милану.

Он je рекао како су... једном приликом [двојица пријатеља с добрим


намештењима отишла да ce прошетају природом] - било je то y Триру,
док je цар био на тркама y циркусу... Дошли су y неку кућу, дом неких
„слугу Божијих“ [тј. монаха]... Онде су пронашли књигу y којој je било
написано Антонијево житије. Један од њих двојице почео je да га чита,
зачудио ce и успламтео.

Августин je одмах реаговао:

Шта je нама двојици? Шта ово чусмо? Неуки устају и силом освајају
небеса док ми са свом својом културом остајемо чврсто заглибљени y
плоти.31

Августин je био само један од мноштва успешних људи са Запа-


да који су на пола своје каријере били нагло заустављени причама о
пустињи. Деценију раније један пензионисани припадник царског
генералштаба и будући епископ Тура, Мартин (335-397), основао je

31 Augustine, Confessions 8.6.15 и 8.19.


114 Успон хришИанства ни Западу

манастир на литицама над Лоаром, изван снога епископског града.


Његови монаси били су људи из добрих породица. Били су толико
брижљиви да нису носили одећу од домаће вуне већ од камиље дла-
ке увезене директно из Египта! Мартин je успешно искомбиновао
улогу егзорцисте с улогом разрушитеља сеоских паганских храмова.
Kao епископ Тура од 371. до 397. Мартин je y селима Галије поново
поставио на сцену победоносни пут демона који je, видели смо, био
основа хришћанске нарације y ширењу вере. Учинио je то y дослу-
ху с кругом племића-земљопоседника. Они су y својој провинцији
уприличили добродошлицу појави vir apostolicus, уистину „равноа-
постолног човека“, обдареног чудотворним моћима. Отуђени човек
културе, Сулпиције Север (363-425), саставио je М артиново ж итије
396. године. М артиново ж и ти је убрзо je постало класика латинске
хагиографије. To je био светац за нова, немирнија времена: пророк
кога je Бог уздигао на Западу да упозори генерације млаких хришћа-
<с49
на на скори долазак „последњих дана .
Године 399, дама из сенаторске породице, Меланија Старија (342­
411), вратила ce y Кампанију из Јерусалима где je међу монасима
поживела више од двадесет година, y једном манастиру основаном
на Маслиновој гори y Јерусалиму. Када ce двадесет година раније
запутила y Египат и Свету земљу, њен одлазак није изазвао велико
узбуђење. Сада ce вратила y свет који je научио да цени њено прису-
ство. Њени рођаци из високог друштва сјатили су ce око ње. „Ми-
слили су да ће бити очишћени од загађености својим богатством ако
успеју да сакупе само мало прашине отрте са њених ногу.“3233
Ове драматичне призоре уприличила je и преносила једна дру-
гој сразмерно мала скупина утицајних и изузетно артикулисаних
личности. Они су одражавали растуће незадовољство својствено
оновременом хришћанству латинског Запада. Многи хришћани ла-
тинског Запада почели су осећати да њихов свет, упркос преобра-
ћењу царева, још није постао довољно христијанизован. Ha њима je
било да га промене.

32 Sulpicius Severus, Life o f Martin, Letters and Dialogues, превод F. R. Hoare, The
Western Fathers, New York 1954; the Life o f Martin сада je y T. Head and T. F. X. Noble,
Soldiers o f Christ, University Park, PA 1995,1-29; C. Stancliffe, St. Martin and his Hagio-
grapher. History and Miracle in Sulpicius Severus, Oxford 1983.
33 Paulinus of Nola, Letters 29.12, иревод P. G. Walsh, Ancient Christian Writers, 36,
New York 1966,115.
Tempom Christiana: ХришИанска аремена П5

Моћ saeculum-a:
Ново племство и његове вредности
Сликовита верска историја 4. столећа обично je одвраћала пажњу
од чињенице да je верска револуција која ce везује за Константинову
владавину ишла руку подруку с друштвеном револуцијом - ства-
рањем и стабилизацијом новог и самопоузданог високог друштва.
Сјајне позноримске виле које су доминирале селима y свим провин-
цијама Западног римског царства говориле су о једном обновљеном
свету. Њихови станари - делом земљопоседници, a делом владини
службеници - с одушевљењем су прихватили нови поредак. За њих
je преобраћење y хришћанство било преобраћење у, изнад свега, го-
тово божанствено величанство Римског царства, сада обновљеног и
под заштитом једног Бога хришћана.34
Исход овог самопоузданог расположења јесте и то што je христо-
грам - грчка слова хи/ро (наше х/р) спојена као знамење Христо-
вог имена - почео да ce везује за Константинову победу y бици код
Милвијског моста и почео да ce ставља на све предмете својствене
богатом начину живота новог племства. Наведимо један недавно
откривен пример: y Панонској низији, y близини језера Балатон
(западна Мађарска), ризница величанствене сребрнине приказује
Севса, једног провинцијског племића - могуће војника неримског
порекла - опуштеног y свом свету. Са својим омиљеним коњем - бри-
жљиво одабраног имена „Инокентије“ - и својом утврђеном вилом,
Севсо je намеравао да онде заувек остане. Главна посуда за серви-
рање хране била je направљена од два и no килограма квалитетног
сребра и носила следећи натпис:

Нека би ови мали сасуди, о Севсо,


Добро служили твоје п о то м ство на многа л ета.

A y Севсовом свету je и хришћанство било присутно да заувек


онде и остане. Христограм стоји на почетку натписа, управо над
главом Севса који опуштено седи y челу трпезе на гозби приређеној
за његове ловце.35

34 Р. Heather, „Senates and senators", y: Cambridge Ancient History 13, 184-210.


35 M. Mundell and A. Bennett, The Sevso Treasure, Journal o f Roman Archaeology.
Додагно tom 12, Ann Arbor, MI 1994, 55-97.
пб Успоп хришНанства na Западу

Такве личности биле су угледне и no градовима. To су били хри-


шћани, али хришћани који ce нису одрекли свог племства. И даље
им je било потребно да величају своју моћ. Да би то чинили, ослања-
ли су ce на церемоније, уметничке облике и књижевне стилове који
су потицали из нехришћанске прошлости. Велике области јавног
живота високог друштва Римског царства остале су величанстве-
но неприступачне за вероисповедне дефиниције идентитета који
je полагао право на све већу оштрину с којом би прецизно поделио
свет на хришћане и пагане. У оквиру ове јавне културе хришћани и
нехришћани су ce слободно могли састајати на неутралном терену.
Људи разних religiones могли су сарађивати на одржавању римског
света с обновљеним поретком.
Но, стварање неутралне јавне културе y време верских сукоба
зависило je од одржавањ а намерне нејасности. Нови Константи-
нов град, Константинопољ, био je класичан пример овог напора.
Хришћани су поздрављали Константинопољ као град без паган-
ских храмова. Наравно, традиционална приношења жртава никада
нису приређена y овом граду. Али, Константинопољ није био град
без богова. Константин je намерно очистио источне провинције од
њихових паганских уметничких дела да би претворио свој нови
град y задвиљујући музеј уметности класичног света, на отвореном.
„Постпагански“ свет нипошто није нужно био и хришћански.36
У овом периоду je широм Царства процват доживело и празно-
вање јануарских Календи. Празник Календи био je прослава Нове
године. To није имало никакве везе са хришћанством. To je био пра-
зник који je са старим верским заносом (иако без крвних жртава)
прослављао непресушну снагу римског поретка, тајанствено обна-
вљаног на почетку сваке године, будући да су конзули који су дава-
ли своја имена наступајућој години именовани на дан јануарских
Календи. О празнику Календи људи широм Царства размењивали
су раскошне поклоне, надређени са себи подређенима, утркивали
ce y приређивању гозби које су одражавале - a веровало ce чак и
да су гарантовале за наступајућу годину - богатство појединачних
домаћинстава.37

36 С. Dagron, Naissance d’une capitale, Paris 1974; S. Bassett, „Antiquities in the Hip­
podrome of Constantinople", Dumbarton Oaks Papers, 45 (1991): 87-96, and Historiae
Custos: sculpture and tradition in the Baths of Zeuxippos, American journal o f Archaeo­
logy, 100 (1996): 491-506.
37 M. Meslin, La fête des Kalendes de janvier dans l'empire romain, Brussels 1970.
Tempom Christiana: ХришИанска времсна 117

По целом Царству хришћански епископи су с необичним жаром


држали проповеди против управо овог празника. Једном прили-
ком, y Картагини (то сада знамо на основу његове новооткривене
проповеди), Августин je на дан празновањ а јануарских Календи
држао проповед преко два и no сата без прекида.38 Учинио je то да
би задивљујућом употребом беседничке вештине одвратио пажњу
своје пастве с празничног хука који их je окруживао. Узалуд je про-
поведао. Његови парохијани, премда беху добри хришћани, били
су и одани чланови градског друштва: нису намеравали да одустану
од тог величанственог тренутка општег славља y коме ce обнављала
добра судбина града и свих његових становника. Док год je град-
ски живот опстајао на Западу, празновање Календи ce настављало.
Оно ce заиста тако уско поистовећивало с градским животом рим-
ског Средоземља да су муслимански Арабљани, када су столећима
касније освојили велике градове северне Африке и Леванта, били
сведоци тога да ce Календе и даље прослављају међу хришћанским
становницима градова: био je то, говорили су „велики хришћански
празник". Августин би био врло незадовољан!39
Ови примери указују на постојање снажне, верски неутралне,
јавне културе y позном Римском царству. Но, опстајање те културе
зависило je од стабилности западног римског друштва. Константин
je бриљантно искористио напредак који je наступио no успоставља-
њу стабилног царства под Диоклецијаном. Међутим, та стабилност
није потрајала. Године 363. пагански цар Јулијан изгубио je велики
део римских армија y Месопотамији. Године 378. многе легије су
истребили Визиготи код Хадријанопоља (Једрене, y европском делу
Турске). Севсова Панонија, наведимо само једну област, постала je
врло небезбедно место. Крај 4. века био je доба обнављања грађан-
ских ратова, што je довело и до повлачења пограничних гарнизона.
Галију су 406. године опустошили варвари. Рим су 410. опљачкали
Аларихови Визиготи. Ниједна од ових пропасти није била трајна,
али јавни морал je био снажно уздрман. Пагани су почели да говоре
о tempera Christiana, „хришћанским временима", a под „хришћан-
ским временима нису подразумевали стабилност Константиновог
поретка већ једно ново доба y знаку кризе ауторитета, која je дове-

38 Augustine, Sermon Mayence 62/Dolbeau 2 5 , yp. Dolbeau, 345-417, превод Hill,


180-237.
39 H. R. Idris, „Fêtes chrétiennes en Ifriqiya à l’é poque ziride", Revue africaine, 98
(1954): 261-276.
ii8 Успон хришИанстаа na Западу

ла до варварских упада y западне римске провинције. После скоро


једног века стабилности y „обновљеном" Царству, високо друштво
римског Запада морало je још једном да ce суочи са суштинском
крхкошћу царства y коме je живело.40

Поколење обраћеника
Осећање све израженије крхкости наглашавала су унутрашња
одроњавања. Јавне катастрофе обично су само давале згодан али-
би растресеним душама. Оне су таквим особама омогућавале да ce
отисну драстичним токовима о којима можда не би ни размишљале
y неким мирнијим временима. Каријера Понтија Меропија Паули-
на (355-431), потоњег епископа Ноле y Кампанији (у којој je некада
обављао службу провинцијског гувернера), добар je пример y том
смислу. Показала je да ce бар за неке хришћане могло јавно објави-
ти да je доба консензуса завршено. Паулин je био аквитански сена-
тор. Одувек je био и побожан хришћанин. Још док je био младић,
св. Мартин му je исцелио упалу ока. Али, он je од своје религије
очекивао нешто више од онога што je један просечан добростојећи
хришћанин желео. Политичко повлачење на имање на северу Шпа-
није, узроковано грађанским ратом 389. године, убрзо je учврстило
његово бескомпромисно обраћење y аскету. Паулин je зачас ишчезао
из високог друштва. Његов пријатељ и бивши тутор, песник Аузо-
није из Бордоа, изазвао га je да објасни свој ексцентрични потез.
Одговарајући своме пријатељу, Паулин ce представио моћним сти-
ховима, као класичан обраћеник y хришћанство:

И апсолутно, с правом господара,


Христос право полаже на срца наша, усне u време.41

Било je то баш y складу с Аузонијевим страховањима. „Златно


ткање“ изаткано заједничким службама и пријатељством заснова-
ним на заједничкој култури високог друштва распарало ce. Аузоније

40 Р. Heather, „Goths and Huns“ и I. N. Wood, „The Barbarian Invasions and the first
settlements", y: Cameron and Garnsey (eds.), Cambridge Ancient History 13, 487-515 и
516-537.
41 Paulinus o f Nola, y одговору Аузонију, letters 31.63, превод H. G. Kvelyn-Whi-
te,A usonius2, Loeb Classical Library, London 1949, 128.
Tempom Christiana: Хришћанска времена 119

није могао да убеди Паулина да ce врати својим дужностима јавне


личности y Аквитанији.
Аузонија je заправо узнемирило то што je Паулин редефинисао
pietas, суштинску римску врлину оданости пријатељима и својој
отаџбини, y неумољиво хришћанском погледу. Побожност усмере-
на ка Христу била му je сада једино важна. Његова оданост била je
усмерена новој скупини пријатеља и истомишљеника: „робовима Бо-
жијим, бунтовницима против света“. Међу њима je био и Сулпиције
Север, биограф заједничког им јунака, Мартина, na сјајна Меланија
и, најзад, али не и најмање важно, његов вршњак, новообраћеник
који je 395. године постао епископ Хипона - Августин. Августинове
Исповести појавиле су ce око 397. Била je то прича о отпочињању
новог живота, сада y потпуности обелодањена и представљена с из-
врсним књижевним даром какав je деценију раније приказао Паулин
y својим песмама упућеним Аузонију.42
Августинове Исповести освртале су ce на младост и живописно
зрело доба једног успешног становника провинције. Али чиниле
су то y светлу новог разрешења. Августин je сада служио Богу као
католички епископ Хипона. Његова прошлост - процват његових
талената под традиционалним, нехришћанским школским системом,
његови додири са страним учењима (прво с манихејским, a касније
са списима паганских платоничара), његова мајка Моника, његови
пријатељи, његова конкубина, искушења каријере вођене „светским
надањима“: све ce то завршило лета 386. одлуком да ce определи за
живот уздржања, као предуслов да затражи крштење из руку ми-
ланског епископа Амброзија.
Августин je написао Исповести десет година после ових догађаја
када je постао епископ као Амброзије. Kao епископ Хипона (Анаба/
Бон, Алжир) био je водећа личност y својој провинцији. Обраћење
из „света“ није значило повлачење y помрчину. Ha овај или онај на-
чин, сви велики латински обраћеници y живот аскезе, премда јесу
желели да подражавајуудаљене монахе Египта повлачећи ce на крај
света, завршили су на истакнутим положајима унутар Католичке
цркве. Њихово понашање пратило je будно око јавности. Њихове
књиге су читане. О њиховим идејама ce жучно расправљало. Било
да су то желели или не, заправо су само заменили један начин јав-

42 D. Trout, Paulinus o f Nola, Berkeley, CA 1999; H. Sivan, Ausonius o f Bordeaux.


Genesis o f a Gallic Aristocracy, London 1993.
120 Успон xpuiuhancnuui na Западу

ног живота другим. Значајно je да нико од њих није био обраћеник


непосредно из паганске религије. Сви су потекли из хришћанских
породица. „Обраћење“ за њих није подразумевало промену веро-
вања. Оно je пре значило драматично јачање воље да ce следи један
бескомпромиснији вид хришћанства од оног који je практиковао
просечан верник.
Августин je написао своје Исповести на такав начин да изнена-
ђујућа нова одступања, попут оних каква су он и његови пријатељи
искусили, прожме осећањем свемоћног богомданог деловања. За
њега je обраћеник био личност покривена вољом Божијом. „Јер Он
насје створио, a не ми сами себе... ми смо, y ствари, разорили сами
себе, али Он, који нас je створио, Он нас je и обновио.*43
Августин никада y то није посумњао, како y погледу себе, тако
ни y погледу других. Благодат Божија делала je y срцу, „као грумен
злата y рукама мајстора занатлије", који искива крхку, испрекида-
ну вољу y све чвршћу и коначно победничку одлуку. За Августина
ово учење није било апстрактно. Ж ивот Католичке цркве, каквим
га je он сагледавао, састојао ce из безброј малих победа благода-
ти. Онима који су научили како да ce моле скрушеног срца, Бог
ће увек подарити благодат која распаљује вољу да ce следе Његове
заповести.44

Благодат, слободна воља и Црква:


Спор око Пелагијевог учења
Није ce сваки хришћански аскета овог доба великих обраћеника
слагао с оваквим погледом. Када би Исповести читане наглас y при-
суству Паулина, побожни лаик из Британије, Пелагије, напустио би
просторију. За Пелагија и његове бројне следбенике „благодат" Божи-
ја није деловала на тај начин. Божија „благодат“ je пре представљала
Божију одлуку да створи људску природу тако да људска бића могу
поштовати Његове заповести no својој слободној вољи. To je била
довољна благодат. Људи никада нису изгубили своју првобитну, до-

43 Augustine, Letters 231.6. Најбољи превод Исповести je Н. Chadwick, Oxford


1991, и F. J. Sheed, Indianapolis, reprint 1992. J. J. O’Donnell, Augustine: Confessions, O x­
ford 1992. има изузетан коментар.
44 P. Brown, Augustine o f Hippo. New Edition with an Epilogue, London and Berke­
ley, CA 2000, 505-513.
Tempom Christiana: ХришНанска оремена 121

бру природу. Свако je био слободан да изабере добро. Кадаје једном


прираст лоших навика, усвојених y додиру са „светом“, спран прео-
бражавајућим чином крштења, сваки хришћански верник je могао и
био обавезан да посегне за савршенством. За Пелагија je хришћанин
био мајстор занатлија сопствене душе.45
Августин није тако гледао на ствари. Од 413. године na све до своје
смрти 430, разне фазе његове велике расправе с идејама Пелагија и
његових следбеника (нама познате као пелагијански спор) откриле
су пажљивој публици образованих Латина-хришћана, од којих ce
нису сви слагали с Августином, слој no слој поруке испрва збијене с
тако великом убедљивошћу y његовим Исповестима. Спор je y цен-
тар пажње ставио људску делатност. To што je потом латинска црква
квалификовано прихватила Августинове ставове, a не Пелагијеве,
поставило je y центар те делатности Бога. Људи нису сами себе могли
начинити добрима кад то пожеле, дакле, no својој слободној вољи.
Они су тесно зависили од Божије благодати као непрестаног извора
надахнућа и подршке.
Одлука да ce усвоји Августиново схватање благодати, a не Пела-
гијево, нипошто није била очигледна ствар. Али, окупивиши ce око
Августина, латински хришћани 5. века јасно су показали да су им
били потребни хероји, a не они који су радили на самоусавршавању.
Хероје je, као што je мноштво позних Римљана знало, стварао Бог.
Један такав херој био je цар Константин. Његово осећање за царско
посланство напајале су, према мишљењу људи који су му ce дивили,
„небројене појаве твог Спаситеља и Његове безбројне личне посете
y сн у46. Замисао непосредног и непрестаног божанског надахнућа
за велика дела била je y то време уобичајена. И управо ту замисао
je, чинило ce, Августиново гледање на благодат штитило. To je јасно
и no речима једног ватреног Августиновог присталице, песника и
богослова, Проспера из Аквитаније. Црква ce не може изградити
на основу пуке слободне воље, „колебљиве воље, којом не управља
непроменљива воља Божија“. Хришћанству je била потребна изве-
сност да ce међу члановима Цркве налазе и изабрани. Црква ће увек
давати мушкарце и жене хероје зато што су испуњени благодетима

45 Brown, Augustine o f Hippo, 340-353; Pelagius, Commentary on Saint Paul’s Epistle


to the Romans, превод T. de Bruyn, Oxford 1993; The Letters o f Pelagius and his Follo­
wers, превод B. Rees, Woodbridge, Suffolk 1991.
46 Eusebius of Caesarea, Tricennial Orations 18, превод H. A. Drake, In Praise o f
Constantine, Berkeley, CA 1976, 127.
122 Успон хршиканства на Западу

Божијим. Јер „изабрани примају благодат, која им не да да остану


лењи... већ их подстиче да чине добро"47.
У Августиновом свету „изабрани" и „предодређени" били су увер-
љиво видљиви. У случају првих то су били мученици. Они су били
универзално признати као хероји вере. Успомена на њих славила
ce y сваком средоземном граду масовним свечаностима које je про-
жимало осећање колективне победе и усхићења. За Августина су
мученици били основни примери онога што благодат може да учи-
ни.48 Јер њима je благодаћу била дарована права слобода - слобода
војника да делају и да претрпе.

[Благодат им je дала] слободу... штићену и снажену даром истрајавања,


да овај свет превладају, овај свет са свим његовим дубоким љубавима,
свим његовим ужасима и небројеним начинима да ce згреши.49

Али, нису само мученици добили благодат на овај потпуно јаван


начин. Према Августиновом мишљењу и све раширенијој пракси
Цркве, њима су ce придружили и они који нису дали живот за веру,
него су ce борили да веру потврде и прошире. Међу њима су велики
епископи, сјајни обраћеници које je љубав према Богу као истини
(као Августина) навела да читаву прехришћанску културу приведу
из своје бурне прошлости y службу Католичкој цркви.
Људи модерног доба не поседују увек такво одушевљење као они
који су ce y оно време окупљали око Августинових ставова. Његова
учења су y оно време прихватљивим чинили његови ставови о Като-
личкој цркви. У том смислу он je био помпезније егалитаристички
настројен од Пелагија. Августинову теологију благодати прихватило
je више верника. У њој je било места, како за признате јунаке тако и
за просечне хришћане. Насупрот томе, Пелагије није имао много шта
да каже просечном хришћанину. Он je упорно настојао на томе да
су сви хришћани способни да буду савршени и да треба да постану
савршени. Желео je да замагли разлику између лаика и монаха чи-
нећи сваког хришћанина једнако „обраћеним“ и преданим аскетом.

47 Prosper o f Aquitaine, The Call o f All Nations 2.35, превод P. De Letter, Ancient
Christian Writers, 14, Westminster, MD 1963,149-151.
48 P. Brown, „Ewoying the saints in late antiquity", Early Medieval Europe, 9 (2000):
1-24, на стр. 1-14.
49 Augustine, On Rebuke and Grace 12.35, превод P. Holmes and R. E. Wallis, Nicene
and Post-Nicene Fathers 5, Grand Rapids, Ml 1975,486.
Tempora Christiana: ХришНанска времена 123

Чинило ce да није остављао места за споро и оклевајуће напредовање


оних чланова Цркве чија „обраћења“ нису била нимало драматична,
a била су далеко од завршених.50
Августин je, међутим, прихватио да je хришћанска Црква обухва-
тила и велико мноштво врло осредњих личности. Он није од свих
хришћана очекивао да буду савршени. A опет, сви хришћани су били
једнаки међу собом, јер су сви хришћани подједнако зависили од
Божије благодати. Августиново учење о изабранима збуњивало je
и запрепрашћивало многе, чак и међу онима који су му ce дивили.
Но, он га ce држао јер je то учење, према његовом мишљењу, било
извор утехе пониженима, a опомена гордима. У његовим ставовима
није било места за Цркву са самоствореним разликама заснованим
на уверењу да неки хришћани могу себе начинити „савршенијима"
од других. Писао je, на пример, с лирским жаром y знак подршке
девица y Цркви. Заједнице посвећених жена ницале су унутар сваке
хришћанске заједнице. Девице су биле изузетно значајне савреме-
ницима. У многим црквама оне су стајале иза олтарске преграде од
блиставо белог мермера који као да je кондензовао њихову као стена
јаку чистоту. Али, он je, исто тако, ове девице подсећао на то да неке
од највећих мученица северноафричке цркве нису биле девице већ
жене и мајке с децом. Празници о којима je прослављано мучени-
штво тих удатих жена недвосмислено су их издвајали као припадни-
це „изабраних“. Монахиње, писао je, то непрестано треба да имају на
уму. Неће их њихова добровољна девственост приближити небесима,
већ само њихова љубав према Христу. Ту љубав према Христу надах-
њивала je иста благодат која je навела неке matronae, удате домаћице,
попут Перпетуе и Криспине, да победе смрт. Иста благодат je и даље
била на делу, иако на скромнији, не тако јасно видљив начин, y свакој
удатој жени његовог сабрања. Оне су биле једнаке монахињама јер
их je подједнако кроз живот водила благодат Божија.51
Августин je Католичку цркву сагледавао као уједињену заједницу
управо зато што je то била заједница грешника колико и заједница
јунака и јунакиња. У Августиновим списима против Пелагија мо-
жемо назрети католичке лаике његове цркве и из многих потоњих
столећа. У цркви je било места за оне

50 S. Thier, Kirche bei Pelagius, Patristische Texte und Studien 50, Berlin 1999.
51 Augustine, On Virginity 44.45, превод C. I. Cornish, Nicene and Post-Nicene Fat­
hers 3, 434.
124 Успон хришћанстла нa Западу

који уживају y својим сексуалним апетитима, додуше y пристојним


брачним везама, и то не само да би изродили децу него и зато што y томе
уживају. За оне који повреде не подносе са тако савршеним стрпљењем...
Који понекад можда успламте y жељи за осветом... Који ce држе онога
што имају. Који дају милостињу, али не претерано издашно. Који не
узимају туђу имовину, али бране своју: али то чине пред епископским
судом, a не пред световним судијом... Али и за оне који, упркос свему
овоме, виде себе онолико малима колико je Бог величанствен. 52

„Славни град“: Августинова Држава Божија


Људи ce не могу прославити, али једна установа би могла. Оно
што je било истински славно на земљи, упркос свим недостацима
њених појединачних чланова, била je Католичка црква. Јер без като-
личког крштења, Августин je y то био убеђен, деловало je немогуће
(бар људском уму) да би Бог могао опростити првобитни грех који
je сва људска бића изједначио no једнакој отуђености од Бога. Из
тог разлога je црква морала бити уистину универзална. Она je била
једино одмориште на земљи y коме je горко рањен људски род могао
да ce нада повратку свог изгубљеног здравља.
Августин je био најнепријатније нестрпљив суочавајући ce са
скупинама људи које je сагледавао као енклаве са самопоштовањем,
али глуве за свима упућену поруку Католичке цркве. Несвесно je
представио Цркву не само као праву Цркву већ и као могућу Цркву
већине становника римског света. Он je био први хришћанин за кога
знамо да je доследно размишљао и на практичан начин како да од
свих људи направи хришћане. To ce доста разликовало од тврдњи ра-
нијих хришћана да je хришћанство универзална религија y смислу да
би свако и на сваком месту могао, бар теоријски, постати хришћанин.
Августин je о хришћанству говорио конкретније, језиком друштва:
нема разлога зашто сви чланови неког друштва (изузев Јевреја) не
би били хришћани. Када je остарио, прихватао je као датост да je
град Хипон y ствари хришћански град. Није видео разлог заш то ce
нормални притисци којима je било која позноримска заједница при-
моравала људе на једнообразност не би применили против јеретика

52 Augustine, Against the Letters o f the Pelagians 3.5.14, превод Holmes and Wallis,
408.
Tempom Christiana: ХришНанска оремена 125

и схизматика. Правдао je царске законе који су заповедали затварање


паганских храмова и прогоне и разбаштињење супарничких црка-
ва. Паганима je напросто било речено да „се пробуде" и схвате да
су постали мањина. He би требало да губе време већ да ce што пре
придруже великој већини Католичке цркве. Још пре више од једног
хиљадугодишта пророци Израиља објавили су да читав свет припа-
да само Христу и његовој Цркви: „Затражи и даћу ти најудаљеније
крајеве земље y наслеђе"53.
Отуда врхунска важност, за Августина, Државе Божије, књиге коју
je започео да пише 413. године као одговор на паганске критике и
разочарање хришћана изазвана Алариховим пустошењем Рима 410.
године. Пропаст y виду пљачкања Рима дала je Августину изговор да
распреда о теми која му je прирасла срцу. Њу je резимирао y наслову
књиге О држави Божијој. Наиме, као y Псалму 86 (87), Јерусалим je
био „Држава Божија“ о којој „се славно говорило“. Попут Јерусалима
из Псалама (како их je Августин схватао), небески Јерусалим je по-
лагао право на све оне рођене y свим другим градовима као на своје
потенцијалне грађане. Заједнички грех учинио je све мушкарце и
све жене, без икакве разлике y погледу pace, класе и нивоа културе,
једнако отуђеним од небеског Јерусалима. Сви су позвани, с пот-
пуном непристрасношћу, да постану хришћани и да тако отпочну
дуг и спор повратак на небо, y своју праву отаџбину. Приказујући
своје познавање паганске књижевности и филозофије y пуној мери,
Августин je намерно створио заједнички терен својим читаоцима
управо зато да, када све препреке буду уклоњене и спорови нестану,
не би могли имати оправдања да не пређу преко тог заједничког те-
рена како би постали потенцијални грађани „небеса" приступајући
Католичкој цркви.54
Наравно, нису сви то учинили. Недавно смо открили писмо које je
Августин написао пред крај живота Фирму, једном угледном човеку
из Картагине. Фирм je присуствовао поподневним читањима Државе
Божије. Чак je прочитао првих десет књига. Познавао je хришћанску
књижевност боље од своје жене. Па ипак, његова жена ce крстила, a
Фирм није. Августин га je обавестио да je Фирм, y поређењу с њом,
упркос свој својој култури, чак и наклоностима према хришћанству,
и даље на опасном тлу док год je некрштен.

53 Brown, Augustine o f Hippo, 459-461.


54 Brown, Augustine o f Hippo, 285-329.
126 Успон хришћанства на Загшду

Јер ш т а je би ла с в р х а о в е к њ и ге? H e да љ уди м о ж д а у ж и в а ју y њ еном


сти лу, н и ти да н ауче с т в а р и које до т а д а н и су зн ал и , него да п о ст а н у
у беђ ен и y „Д р ж а в у Б о ж и ју " - да тр е б а да y њу ступ е без д аљ е г о д л агањ а
и и с тр ају y њ ој до к р а ја: отп о ч и њ у ћ и п о н о в н и м р ођ ењ ем (к р ш тењ ем ) и
н а с т а в љ а ју ћ и д а ж и в е y њ ој с п р а в о м за п о в е ђ е н о м љ у бављ у .55

Једно je било сигурно, Августинов „славни град“ и његова улазна


врата на земљи, Католичка црква, нису била мала. To je био „град“
за све узрасте и за сваку област:

y с в е т у к о ји je о д у в е к н а с т а њ е н м н о ш т в о м р а з л и ч и т и х н а р о д а , који
су, с в а к и y св о је в р е м е , и м а л и то л и к о р а з л и ч и т и х о б и ч а ја , р ел и ги ја ,
је зи к а , о б л и к а в о јн е о р г а н и з а ц и је и н а ч и н а о д ева њ а , и зд в о ји л е су ce
с а м о д в е ск у п и н е љ уди [они од р еђ ен и з а „Д р ж а в у Б о ж и ју " и он и који
т о нису] - ск у п и н е к оје зо в е м о „г р а д о в и м а “, п р е м а п осебн о ј у п о тр е б и
y С в е т о м п и см у.56

Била je то идеја чији су неуобичајен oncer и јасноћа добили на


тежини и интензитету док су ce цркве Запада припремале, најбоље
што су могле, да ce суоче са све већом могућношћу света без Рим-
ског царства.

55 Augustine [новооткривено] Letter 2* .3, ed. Bibliothèque augustinienne 4GB: Let­


tres l* - 2 9 *, Paris 1987, 20, превод R. Eno, Fathers o f the Church 81, Washington, DC
1989, 20.
56 Augustine, City o f God (O држави Вожијој) 14.1, превод H. Bettenson, Har-
mondsworth 1976, 547.
4
Virtutes sanctorum...
strages gentium:
„Дела светаца...
Покол» народа“

Свет без Царства


Године 418. Августин je примио писмо од Хесихија, епископа Са-
лоне (Солин, на далматинској обали Хрватске). Хесихије je y писму
питао Августина, y далекој Африци, да ли ce приближио крај света.
Августин га je умирио. Указао му je на то да je, упркос невољама са-
дашњице, Римско царство искусило и rope недаће tokom 3. века. И
онда су многи хришћани веровали да je наступило последње време.
„Јер су, кратко речено, под царем Галијеном (253-268)... варвари из
целог света преплавили римске провинције." Показало ce да забри-
нути хришћани 3. столећа нису били y праву. Крај света не беше још
дошао. У сваком случају, додао je Августин, крај света и Христов
„други долазак" неће ce збити док Јеванђеље не буде објављено свим
паганским народима. Он сам je знао за многа незнабожачка племена
до којих хришћанство не беше допрло, далеко ван граница Римског
царства, на тлу северне Африке. Простран нехришћански свет и да-
ље ce протезао изван Римског царства. „Господ [Католичкој цркви]
није обећао само Римљане већ све народе света."1
Августинова смирена равнодушност y погледу невоља које су
задесиле Царство његовог времена можда и није била превелика
утеха за епископа Солина. Kao ни за многе хришћане који су одра-
сли y времену после Константина, свет без Римског царства ни за
Хесихија уопште није био свет.

' Augustine, Letter 199.35 и 45, превод W. Parsons, Fathers o f the Church 30, New
York 1955, 384 и 394.
128 Успон хришћанства на Западу
• »Ремс
Ле Ман

/Лион Хамаберг

... strages gentium: Л е л а светаца ... Покољ народа *


р ВиЈена .П ави ја
^Арл ук
Дунав
-Лерин 1 al »Салона

ттш -
Волуб]

Западна Европа
13° Успон хришћанстаа на Нападу

Западна Европа и Источно римско царство


________ око 400 - око 600. године____________
Евсевије Кесаријски 236-340.

Вандалска најезда на Галију 406.


Насељавање Визигота 418.
Почетак „варварских насељавања".

Јован Касијан 360-435.


Хидатије чавески 397-470.
Герман оксерски 407-447.

Вандалско освајање северне Африке


429-439.

Кирил Александријски, патријарх


412-444.

Сабор y Ефесу 431.

Паладијева мисија Ирцима око 431. Шенуте из Атрипе 385-466.

Лав I, папа 440-461.


Сабор y Халкидону 451.

Северин норички, умро 482.


Патриције ирски, умро око 490.
Сидоније Аполинарије 431-489.

Оставка Ромула Августула:


Крај Западног римског царства 476.
Одоакар влада Италијом 476-493.

Цезарије, арлски краљ 470-543.

Теодорих, остроготски краљ влада


Италијом 493-526.

Хлодовех, краљ Франака 481-511.


побеђује y бици код Вујеа/Вуло-
на 507.
крштен око 507.
Ела Адзбеха, краљ Аксума
око 519 - око 531.
Virtutes sanctorum... stragesgentium: „Дела светаца... Покољ народа 131

Гилда пише Ha рушевинама


Британије око 520.
Јустинијан, источни цар 527-565.

Григорије Турски 538-594. пише


Историје 576-590.

Венанције Фортунат
око 540 - око 600.

Па ипак, y време када су Хесихије и Августин један другоме слали


писма преко Средоземног мора, изглед света без Римског царства
постајао je стварнији него икада на простору несредоземних провин-
ција попут Британије, Галије и западне Шпаније. После грађанских
ратова с краја 4. века и варварских пустошења отпочетих 406. године,
a због урушавања пограничних система одбране tokom грађанских
ратова, доба мира ce окончало. До Августинове смрти, 430. године,
постало je већ и очигледно да, за разлику од Диоклецијановог и Кон-
стантиновог времена, noćne садашњег раздобља измештања, неће
уследити победоносна обнова поретка y Римском царству, као што ce
то догодило 300. године. Војни и порески апарат везиван за реформе
Царства y 4. веку сасвим неславно није успео да одбрани границе.
Запад ce распао. Постао je пачворк издвојених области. Јужна
Галија, посебно област око Марсеља и Арла, као и Италија и северна
Африка (све до неочекиваног и катастрофичног освајања Африке од
стране Вандала 429-439), остале су „царске" провинције. T okom три
четвртине столећа, све до нимало драматичне оставке последњег
цара, Ромула Августула, 476. године, Италија и Прованса предста-
вљале су оно што je, y области западног Средоземља, преживело
од старог поретка ствари. За разлику од западног дела, на истоку je
Римско царство остало нетакнуто. Штавише, постало je значајније.
Источно римско царство je сада било старији партнер y свету y коме
ce римско друштво на Западу брзо враћало политичким условима
који су подсећали на стање y Средоземљу пре освајања Јулија Цеза-
ра. Римски поредак чинио ce осигураним дуж обала Медитерана.
Али, као и y доба Јулија Цезара, и сада ce суочавао с претњама из
залеђа једне нове „слободне" Галије - Галије без царства.
Насупрот томе, y источном Средоземљу Константинопољ je по-
чео да предњачи као „Нови Рим“. Цареви y Константинопољу и даље
132 Успон хришНанства на Западу

су ce залагали за римско право и поредак онакве какви je требало


да буду. Управо je источни цар, Теодосије II, a не његове немоћне
колеге, западни цареви, саставио и објавио величанствени Теодо-
сијев кодекс. Теодосијев кодекс je формулисан y Константинопољу, a
објављен y Риму 438. године, као моћни симбол богатог и технички
неподељеног Царства. Дуго пошто ce Царство повукло, Теодосијев
кодекс чинио je основу целокупног римског права y западним про-
винцијама. Равена, резиденција западних царева на северу Италије,
умногоме je била „мали Константинопољ1'.2
Другде на западу, y Британији, Галији и y пространој унутрашњо-
сти Шпаније, Царство je било упадљиво одсутно. У овим областима
сви путеви нису више водили y Рим. Можда не треба бити претерано
изненађен оваквим развојем. Такву ситуацију није проузроковало
незаустављиво насиље и разарање. Распад Западног римског царства
пре je представљао повратак нормали, гледано из перспективе дуго-
рочне историје Западне Европе. У 1. и 2. веку римска освајања Запада
подразумевала су овладавање многим областима, које су ce веома
разликовале једне од других, a још више од медитеранског средишта
Царства. Снажан провинцијализам одувек je био својствен западним
провинцијама. Вековима су локалне елите имале користи од поисто-
већивања са царским системом који их je наткриљавао. Али, њихов
локални положај био je сигурнији захваљујући римском миру. И, на
крају, локалне власти биле су практично најважније власти. Ако би
их Царство изневерило, пронашле би начина да ce постарају за себе
и своју област.
С друге стране, да би то учиниле, елите западних провинција
морале су да изврше болна и опасна прилагођавања. Они су били
Romani, „Римљани“. Kao што смо видели y претходном поглављу, то
су били велики земљопоседници чије су богатство и моћ изграђени
tokom 4. века захваљујући тесној сарадњи с римском државом. С
поносом су ce освртали на чврст положај који су стекли под обно-
вљеним царством Константина и његових наследника. Они нису
били вољни да жртвују свој високо привилеговани положај великих
земљопоседника и чувара латинске културе. Али, када Царства више
није било да штити њихове привилегије, морали су да ce привикну да

2 Р. Heather, The western empire, 425-476, y: Averil Cameron, B. Ward-Perkins and


M. Whitby (eds.), The Cambridge Ancient History 14. Late Antiquity: Empire and Succes­
sors A .D . 425-600, Cambridge 2000, 1-32; R. Collins, Early Medieval Europe 300-1000,
New York 1991, 75-93.
Vlrtutes sanctorum... strages gentium: „Дспа састаца... Покољ napada 133

живе y свету y коме je, до тада презирана скупина аутсајдера, њима


познатих као „варвари“, постала њихов партнер и, на много начина,
и њихов господар.
У свакој западној области ови Romani чинили су малу, али од-
лучну скупину, y врху свог локалног друштва. Оно што je заиста
изузетно y погледу историје Запада y 5. веку јесте упорност с којом
су римске локалне елите поново преговарале о одржавању свог по-
ложаја y свету без Царства. Можда није дошао крај света, чега ce
епископ Солина, Хесихије, плашио, али jedan „свет“ - посебан верски
и друштвени поредак који су многи образовани хришћани почели
прихватати без поговора tokom читавог једног столећа, од Констан-
тинове владавине na све до тридесетих година 5. века - без сумње
ce ближио своме крају. Оно што ce уместо њега помаљало, широм
Западне Европе, био je свет „Римљана“ без Римског царства. To су
била локална племства која су ce сада борила да своју власт одрже
сарађујући, први пут, с неримским господарима.
Прво што je нестало y овом периоду немира били су широки ви-
дици везивани за хришћанско царство из времена после Констан-
тина. Познат нам je један горак пример овог завршетка y старом
смислу припадности универзалном царству. Хидатије (око 397-470)
je пореклом био из Галисије, на далекој атлантској обали Шпаније.3
Хидатије није могао бити из удаљеније провинције. Па чак и тада
његова провинција je имала користи од тога што je припадала јед-
ном светском царству. Kao десетогодишњак посетио je Јерусалим са
мајком. Маленог дечака представили су св. Јерониму. Али, то je било
407. године. Када je почео да пише своју Хронику, 455, Хидатије je већ
готово двадесет година био католички епископ Чавеса, недалеко од
обале северне Шпаније. Био je сведок краја једног доба. Писао je о
себи као о ухваћеном сада

y Галисији, на крају читавог света... и те како додирнутом свим нево-


љама овог јадног времена... [суочен ca] влашћу јеретика, погоршаном
разарањем непријатељских племена.4

Само неколико путника из Свете земље пролазило je онуда. Нису


му умели рећи чак ни то када je Јероним умро. Упркос свим својим
настојањима да буде y току ca „догађајима y свету“ - тј. ca догађајима

' S. Muhlberger, Fifth-Century Chronicles, Liverpool 1990,193-266.


4 Hydatius, Chronicle, предговор 1-6, превод R. W. Burgess, Oxford 1993, 73-75.
134 Успон хришћанства на Западу

y областима y којима ce Царство још држало - Хидатије je остарио y


свету чије видике су сузиле границе његове сопствене провинције.
Главну тему његове Хронике чинили су повремени испади ло-
калног насиља. Под годином 456, на пример, Хидатије je забележио
да je оближњи град Брагу похарала визиготска војска y потрази за
брзим пленом. Пљачке градова постале су уобичајен призор. To чак
није био ни неки посебно крвав догађај, већ груб „претрес" једног
римског града који je вршила лутајућа војска: „иако je обављен без
крвопролића, био je довољно тужан“. Хидатијево мишљење о њему
било je мишљење једног католичког епископа: било je то „делимично
евоцирање успомена" y његовој ојађеној земљи на трагичну пљачку
старог Јерусалима5. Сада ce, y свету y коме je живео, наговестио je
Хидатије, само то могло очекивати.
Крај римског мира и губитак широких видика везиваних за хри-
шћанско царство били су већ довољно мучни за човека попут Хи-
датија. Али још болније било je све изразитије признање да су ре-
гионална друштва, одсечена од Царства, могла одржати неки ниво
реда, чак и напретка, само ако би успела да пронађу modus vivendi
с „варварима“. Но, то je за узврат значило да je варварима, стерео-
типизираним „аутсајдерима“ уобразиље Римског царства, требало
дозволити да на неки начин постану „инсајдери“.
Многим Римљанима je управо то било тешко да прихвате. Ри-
мљани су више волели да о варварима причају на начин близак чи-
таоцима класичне књижевности. Ти стереотипи о „варварима" нису
ce мењали откако смо их први пут описали y првом поглављу ове
књиге. У 5. веку они су и даље престројавани y живописним посла-
ницама Сидонија Аполинарија (431-489). Сидоније je био изузетно
култивисан галски земљопоседник који je постао политичар. На-
послетку je за себе пронашао безбедно уточиште као католички
епископ Клермон Ферана y Оверњу6. Својим римским пријатељима
надугачко je писао о својим суседима Визиготима и Бургундима. To
су били крупни људи y „запуштеној одећи, с крзном нагомиланим
високо на раменима“ - људи, дакле, одевени не као Римљани y сви-
лене тканине, што je било цивилизацијско достигнуће, већ y сирове
производе дивљине. Описао je једну такву поворку варвара који су
јахали за својим вођом улицама Лиона. Они су били

5 Hydatius, Chronicle, Olympiad 309,107.


6 J. Harries, Sidonius Apollinaris and the Fall o f Rome, a.d. 407-4HS, Oxford 1994.
Vlrtutes sanctorum... strages gentium: „Дела светаца... Покољ народа 135

застрашујућег изгледа чак и y време мира. Њихове ноге биле су ушни-


ране y тешке ципеле. Носили су зелене плаштове са гримизном борду-
ром. Мачеви су им висили обешени о рамена... притиснути о слабине
потпасане украшеним јеленским кожама.

Све до сложеног клуасон златног накита на њиховим рељефним


украсима штитова, разметљива ратна опрема такве банде „покази-
вала je истовремено њихово богатство и њихову владарску страст
- ратовање"7. Све y свему, била je то скупина грубијана.
Сидоније je tokom педесетих и шездесетих година 5. века написао
много таквих незаборавних описа „варвара“. Њима je наговестио да
„варваре“ треба посматрати као егзотичне људе насиља пристигле
из недођије. Према Сидонијевом мишљењу, они никада нису могли
добити улогу y традиционалном ткиву римског живота. Или, ако
би je и добили, то je могла бити само улога подређених „савезника“
Рима, a не улога партнера или потенцијалних господара.
За једну утицајну и отворену скупину римских земљопоседника
угодније je било да варваре види y овим старомодним оквирима. Јер
то што су Сидонијева писма намерно прећуткивала, призивајући
живе, класичне приказе „варварског“ живота, била je ружна ствар-
ност. Варвари ce нипошто нису толико разликовали од Римљана.
Они су били potentes, „људи са влашћу", чије je право, које су пола-
гали на земљу и порезе, почивало на њиховој војној способности.
He само да нису били дивљаци из шума већ су били „алтернативни
Римл>ани“. Многи од њих деценијама су служили y царској војсци.
Били су производ средокраће на којој су ce римски и варварски оби-
чаји сједињавали дуж граница Царства. Они су били груби људи,
али већ су постали више од пола Римљани према грубим мерилима
свог доба. Желели су свој део богатства бивших царских провинција
y замену за оно што су њихови војници одувек нудили - заштиту и
одржавање реда и мира. Сидонијеви списи не прикривају чињеницу
да ce већина „Римљана", чак и међу земљопоседничким племством,
није нужно слагала са њим. T okom 5. столећа широм Западне Европе
локална племства „и ногама су гласала“ против Рима. Под условом
да њихов локални положај није био угрожен, они су били више него
спремни да ce с варварима нађу на пола пута како би, y одсуству Цар-

7 Sidonius Apollinaris, Letter 4.20.2-3, превод W. B. Anderson, Loeb Classical Li­


brary, London 1965,137-139. Види и A. C. Murray, From Roman to Merovingian Gaul: A
Reader, Peterborough, Ontario 2000,193-258.
>3б Успон хришНанства на Западу

ства, успоставили проходне обласне блокове власти који су постали


познати као „варварска краљевства" Запада.

Гости државе: Варварска насеља

Варвари с којима je локално племство имало посла имали су за


собом године, чак много генерација, искуства сарадње с римским
грађанима. Њихове вође суу оној мери биле производ достигнућа но-
вог Царства Константина и његових наследника колико су то била и
сама локална племства. Римском царству 4. столећа били су потребни
одани војници. Обично су више волели оне војнике који нису имали
систем вредности и инхибиције традиционалне земљопоседничке
аристократије. Војници су заиста били охрабривани да буду класа за
себе - да остану отуђени и груби. Било како било, царска војска била
je дуже од столећа попуњавана странцима или готово странцима.
Они су били регрутовани y пограничним областима, где je „Римљане“
и „варваре" било углавном тешко разликовати, na чак и из области
преко границе, доводећи их непосредно из германских племена.
Оно што je овим viri militares, тим ратницима, било важно, била je
оданост. Док год je римска војска опстајала, Римљани и варвари уну-
тар те војске држали су ce на окупу заједничком оданошћу римској
држави. Ta оданост сажета je y свечаној војничкој заклетви цару, „кога
треба одано обожавати... као присутно и отелотворено божанство“8.
„Римљани“ и „варвари“ били су на равној нози y римској војсци јер
су подједнако служили цару и ником другом. Били су подједнако
особени и једнако привилеговани због веза с моћном државом.
И Римљани и варвари y војсци изводили су своје званично право
на богатство и статус из cingulum militiae, из тешког, златног појаса
који их je разликовао од цивила. Taj појас, и остали делови њиховог
украса и наоружања, често су произвођени y царским радионицама
Константинопоља y стилу који je одсликавао варварски сјај уметно-
сти централне Азије и Дунава. Чак и оно што ce данас чини „највар-
варскије“ од накита из тог времена било je, заправо, израђивано no
налогу римских царева за више официре римске војске!9

8 Vegetius, Epitome of Military Science 2.5, превод N. P. Milner, Liverpool 1993, 35.
9 D. Janes, „The golden clasp of the late Roman state", Early Medieval Europe, 5 ( 1996) :
127-153; B. Arrhenius, Merovingian Garnet Jewelry. Origins and Social Implications, Stoc­
kholm 1985.
Virtutes sanctorum... stragesgentium: „Дела светаца... Покољ napada 137

У 4. столећу повлашћен положај који je уживала римска војска


као одвојена скупина која je била донекле издвојена из римског гра-
ђанског друштва омогућио je варварским ратницима унутар ње да
ce домогну власти. Успех таквих варвара унутар римске војске пру-
жио je образац no коме су новопристигле скупине варварских рат-
ника - Визигота, Бургунда, Вандала и Саксонаца - преузеле Галију,
Шпанију, Британију и северну Африку y 5. столећу. Али, они су сада
дошли као замене за римску војску која je ишчезла. Неизбежно, само
преузимање није протекло без насилних инцидената. Али, то насиље
није било трајно, нити je било одлучујуће. Јер, и саме римске локал-
не елите су знале, из дугог искуства сарадње с римским војницима,
шта да очекују од таквих људи и како најбоље да искористе њихову
војну вештину за своје потребе.
Потпуно погрешно би било говорити о историји Западне Европе
y 5. столећу као о „добу варварских најезди“. Такав мелодраматичан
поглед подразумева да су варвари располагали одређеним нивоом
аутономије и разарачким потенцијалом, који они нису имали. To je
пре било доба бруталног „смањивања“, узроковано изненадним и
неочекиваним попуштањем власти римске државе. Ситуација на
римском Западу више je наликовала ситуацији y модерној Русији и
централној Азији после распада Совјетског Савеза 1989. године He­
ro ситуацији y Европи tokom ужаса Другог светског рата. Људе тог
времена није плашио видик бесконачних „варварских инвазија", већ
видик вакуума власти y њиховим областима. Отуда толика брзина
којом „Римљани" почињу да сарађују са „варварима“ - тј. с грубим
људима војничке прошлости - да би спасли што ce спасти могло од
старог поретка, стварајући центре јаке власти на локалном нивоу.
Локалне варварске милиције нудиле су одбрану од даљих најезди.
Оне су одржавале закон и поредак. Патролирале су свагда немирним
сељаштвом које je често било подједнако страно и потенцијално не-
пријатељски расположено према својим господарима колико и било
који „варвари". To су биле услуге које су нова „варварска краљевства“
Запада имала да понуде „Римљанима" који су их подржали.10
Бар y првим генерацијама „варвари“ су нудили своје услуге на
традиционалан начин. Долазили су као „гости“ локалног становни-
штва, настањујући ce међу њима y споразуму са царским властима.

10 G. Halsall, „Movers and Shakers; the barbarians and the fall of Rome", Early Medi­
eval Europe, 8 (1999): 131-145; E. A. Thompson, Romans and Barbarians, Madison, WI
1982, 23-37 и 251-256.
138 Успон хришћанства нa Нападу

Чак и скупине које су приказале своју војну „снагу", као Визиготи


када су поразили и убили цара Валенса 378. године и опљачкали Рим
410, изгледа да су вољно пристајале на такве услове. Визиготи су ce
настанили y долини Гароне око Бордоа 418. године. Бургундима су
дати гарнизони на средњем току Роне и Саоне 430. године. Одреди
аланске коњице били су стационирани дуж Лоаре, на упадљивој уда-
љености од немирних обала Британије. Колико ce може видети, чак
и саксонски пирати су можда прво стигли y Британију no договору
да бране локално племство.
Према томе, варварски досељеници који су оснивали краљевства
око западног Средоземља нису били завојевачи из „свемира". Није
сматрано да су своје земље држали стекавши их непосредним осваја-
њем. Штавише, y областима попут Шпаније, јужне Галије и Италије,
варварске насеобине биле су последње завештање политике завади
na владај - која je војнике држала одвојено од грађана као стране „го-
сте“ усред ненаоружаног становништва - које je пропадајуће Царство
завештало становницима својих провинција.
To je био разлог што „варварска насеља“ нису доносила и велико
друштвено комешање. Визиготи из долине Гароне, на пример, никада
нису прешли шездесетину свеукупног броја становника те области.
Они нису били ништа упадљивији од војника који су својевремено
размештани дуж граница. Насељавани су на такав начин да буду
што више налик римским војницима. Њихове породице добијале
су земљу као да су били ветерани. Имали су приступа производима
с имања као да су били редовни војници смештени код цивилног
становништва. Ha другим местима локални гарнизони убирали су
део пореза те области за своје потребе. Жучне и бесконачне рас-
праве савремених научника о томе како су тачно насељавања ових
варвара била спровођена (да ли су ратници добијали земљу или
само проценат пореза сваке области) можда једноставно одража-
вају несигурност тог доба: различитим средствима ce прибегавало
и много уговора je закључивано y ситуацији која ce tokom 5. века
непрестано мењала.11

11 W. Goffart, Romans and Barbarians: Techniques o f Accommodation a . d . 418-584,


Princeton, NJ 1980. нуди заводљиво отмено, али одвећ поједностављено решење
(„досељеници" су напросто узели уделаy порезима, али не и y земљи): в. A. М. Jime­
nez Garnica, „The settlement of the Visigoths in the fifth century", y: P. Heather (ed.), The
Visigoths from the Migration Period to the Seventh Century: An Ethnographic Perspective,
Woodbridge, Suffolk 1999, 93-115, ca расправом на 115-128.
Virtutes sanctorum... stragesgentium: „Дела свстаца... Г1окоп> народа 139

Ho, ово насељавање имало je и једну битну карактеристику. Они


су y најплодније земље Средоземља, y области y којима je римска
земљопоседничка аристократија одувек била чврсто ушанчена, до-
нели услове нормалне само за милитаризоване провинције крајњег
севера. Широм пространих области Галије, Шпаније и, напослетку,
после 476, и Италије, војници неримског порекла постајали су ис-
такнути чланови локалних друштава.
Ова ситуација убрзо их je довела до тога да ce са Римљанима над-
мећу no сопственим правилима. Убрзо су своје војничке повласти-
це претворили y солидне римске добити - земљу, злато, клијенте и
робове. Своје богатство су приказивали римским начином живота.
He само да нису више били y крзно одевене вође лутајућих рат-
ничких банди (како их je Сидоније представио), већ ce визиготски
и бургундски племићи и племкиње убрзо нису више разликовали
од својих римских суседа из виших друштвених слојева. С друге
стране, њихови римски суседи су брзо усвојили „варварску“ моду y
погледу одеће и изгледа. Варвари и Римљани поседовали су виле с
истоветним мозаичним подовима. Сахрањивани су y идентичним
мермерним саркофазима. Јахали су y лов попут било ког власника
виле - y дугим огртачима и панталонама и са христограмом y виду
жига утиснутим, за безбедност и успех, на задњице својих коња. Те-
одорих (493-526), краљ остроготске Италије, резимирао je тај процес
симбиозе између двеју владајућих класа незаборавном реченицом:
„Успешан Гот жели да буде као Римљанин, a само сиромах Римља-
нин би пожелео да буде Гот“.12
Ипак, нешто јесте било ново. Ти „варварски" војници нису више
били одређени, што ce положаја y римском друштву тиче, својом
оданошћу једном удаљеном цару. Један Визигот или Бургунд стицао
je своје повластице служењем y краљевој војсци. Сваки краљ имао je
сопствену престоницу. Визиготски Тулуз био je проглашен „Новим
Римом“. За исту сврху Бургундима je послужила Вијена. Сваки од
ових градова служио je као база политичке подршке локалној ми-
лицији, која je полагала право на то да буде војска посебног gens-a,
посебног племена, оданог сопственом краљу. Ha простору континен-
талне Западне Европе, појава специфичног£еи$-а једне посебне ску-

12 Anonytnus Valesianus 12.61, превод J. С. Rolfe, Ammianus Marcellinus, Loeb


Classical Library, London 1952, 547; P. Amory, People and Identity in Ostrogothic Italy
489-554, Cambridge 1997.
140 Успон хришћанства на Западу

пине - краљевина Визигота, Бургунда, Вандала, a касније и Франака


и Острогота - означавале су ново одступање.
Појава „етничке групе“ као основе нових владајућих класа на
постимперијалном Западу била je управо повратни процес y од-
носу на онај који je довео до образовања римске империјалне ци-
вилизације на Западу y првим столећима Царства. У то време су
ce припадници врло различитих скупина надметали y усвајању
заједничког идентитета. Сви су тврдили (с различитим степеном
опортунизма) да су постали „Римљани“. Сада je акценат био ста-
вљен на сасвим супротну страну - на етничку разноврсност. Разне
скупине варвара упорно су настојале на својим одвојеним иденти-
тетима Гота, Франака и Вандала. Римљани с којима су сарађивали
чинили су то исто. Било je доста извештачености, чак и цинизма,
y том инсистирању на етничкој посебности. До 6. века било би, на
први поглед, тешко рећи ко je био „варварин" из виших слојева, a
ко „Римљанин“, a међу самим варварима, ко je био Гот, ко Вандал,
a ко Франак. Али, y условима 5. и 6. столећа, подвојеност, одлучно
наметана, више je од асимилације, како ce чинило, прекраћивала
пут до власти и богатства.13
Један чинилац подстицао je ово инсистирање на „етничкој“ су-
штини. Краљеви су владали својим војскама, a војскама je било по-
требно људство. Можда су виђенији Готи били слични Римљанима,
али они нису могли приуштити себи да буду једно затворено плем-
ство. Зависили су од подршке мноштва наоружаних следбеника ко-
ји су о себи и даље размишљали као о „саплеменицима“. Са својим
женама и породицама те je особе no њиховим економским условима
било јако тешко разликовати од непријатељског римског становни-
штва међу којим су ce обрели. Њихова готскост и њихово право да,
као слободни људи, носе оружје, били су једина разлика на осно-
ву које су полагали право на повлашћен третман. Без њих би брзо
потонули на ниво римских робова. Њихово немушто присуство y
војскама својих краљева давало je тежину „етничкој" дефиницији
сваког од ових краљевстава. Управо je међу таквим људима подсти-
цан опстанак особених народних обичаја. У бургундском праву, на

13 W. Pohl, „Introduction and telling the difference: signs of ethnic identity", y: W.


Pohl and H. Reimitz, Strategies o f Distinction. The Construction o f Ethnic Communiti­
es, 300-800, Leiden 1998, 1-15 и 16-69; P. Geary, The Myths o f Nations. The Peoples o f
Europe in the Early Middle Ages, Princeton, NJ 2002. Вид. W. Pohl, Die Vôlkerwanderung:
Eroberung und Integration, Stuttgart 2002.
Vlrtutcs sanctorum... stragesgentium: „Дсла светаца... Покољ napada 141

пример, човек који би украо пса y неком бургундском засеоку морао


ce искупити тиме што би јавно пољубио његову задњицу.14
Али, поистовећивање сваке од армија с посебном етничком ску-
пином никада није било потпуно. Живот на Западу после пада Рима
био би лакши да je било тако. Савремени научници дуго су трети-
рали ове gentes - та такозвана „племена" - као компактне и јасно
дефинисане скупине. Националистички оријентисани историчари
19. и 20. века поздрављали су их као ништа мање него претке модер-
них европских нација. У ствари, активна припадност специфичној
војсци и повластице које су пратиле војну службу - a не етничко по-
рекло само no себи - дефинисале су и припадност одређеном gens-y.
Иако су могли рачунати на подршку наоружаних слободних људи
сопственог племена, краљевима (попут римских царева пре њих)
увек je било потребно још војника. Нису били пробирљиви y погледу
тога ко je служио y њиховој војсци. Док je свака варварска скупина
можда преовладавала y војсци која je носила њено име, снаге које
су y многим приликама мобилисали варварски владари нису биле
налик националним војскама. Оне су пре биле налик „слободним
дружинама“ из Стогодишњег рата - разне банде које су окупљали
амбициозни заговорници насиља.
У 5. веку je за оне који су желели да задрже свој римски идентитет
оваква перспектива деловала тмурно. Варварске војске биле су места
на којима je један Римљанин могао y потпуности изгубити свој иден-
титет, служећи једном „варварском" краљу. Попут војски Османлија
или козака из јужне Русије, војске 5. века биле су уточиште отпадника
сваке врсте - од одбеглих робова до сеоске господе чија склоност ка
насиљу није бивала задовољена узбуђењима лова. Осећала ce издаја
традиционалних грађанских вредности римске елите, потхрањивана
небројеним причама о Римљанима (Romani- мај који су сматрали да
„варвари" нису никакав проблем, већ прилика15.
И заиста су варвари, y тренутку када су понајмање били странци,
представљали највећу претњу утицајним деловима римског станов-

14 Book o f Constitutions 97, превод K. F. Drew, The Burgundian Code, Philadelphia,


1949, 84. P. Heather, „The creation of the Visigoths", y: The Visigoths, 43-73, убедљиво
заговара важност такве класе.
15 Р. Brown, „The study of elites in Late Antiquity", Arethusa, 33 (2000): 321-46 на
333-336; J. Harries, „Sidonius Apollinaris, Rome and the barbarians: a climate of tre­
ason?", y: ). Drinkwater and H. Elton (eds.), Fifth-Century Gaul: A Crisis o f Identity?,
Cambridge 1992, 298-308.
142 Успон хришћанства ни Нападу

ништва. Јер варвари су, исто тако, били искрени хришћани. Kao
што je доликовало војницима, посебно Визиготи, примали су нову
веру y славним данима Царства, за време владавина Констанција II
и Валенса. Они су били посвећени ономе што je y том тренутку би-
ло православље дунавских провинција. Тек ретроспективно je то
прозвано „аријанством". Али времена су ce променила. Аријанство
je изашло из моде. Визиготи су стигли y Галију већ етикетирани као
„аријански“ јеретици, неприхватљиви „никејским", католичким хри-
шћанима. „Никејски" католици угледали су ce на Атанасија као на
јунака вере. Они су ce према непомирљивим антиаријанским епи-
скопима попут Амброзија Миланског односили као према узорима
за своју, личну, „римску“ религију. Резултат je била пат позиција, где
су ce „Римљани" и „варвари" разишли и кренули свако својим путем.
Међу Остроготима из Италије, аријанство je описивано напросто као
Lex Gothorum, „верски закон Гота“. Иако je практиковано y црквама,
истоветним црквама „римских11католика, аријанство je третирано
као посебан, „јеретички“ култ. Он није био за Римљане.16
Премда су често били побожни аријански хришћани, већина
варварских владара имала je обичај да своја уверења задржи за себе.
Једини изузетак били су Вандали y Африци. Они су ce осећали мање
безбеднима. Њихова престоница, Картагина, деловала je рањиво y
односу на нападе с мора које су предузимали православни цареви из
Цариграда. Исто тако, они су владали провинцијом навикнутом на
верске прогоне. Ha католичке епископе једноставно су применили
исте римске законе за прогањање „јеретичких" епископа које je Ав-
густин, надугачко, оправдао y интересу Католичке цркве!
Врло ретко ce дешавало било где да аријански владари муче ка-
толике. Њима je и верски језик био заједнички. He само да нису
били проста чељад дивљине, визиготски, бургундски и вандалски
краљеви били су сигурни да умеју да препознају „исправно" учење
када ce с њим сусретну. Образовани аријански клирици, који су го-
ворили латински језик, посећивали су њихове дворове. Визиготи су
поносно приписивали победе својих војски сопственом „аријанском“
православљу.17167

16 Amory, People and Identity in Ostrogothic Italy, 195-276.


17 Victor of Vita, History o f the Vandal Persecution 3.3-14, превод J. Moorhead, Li­
verpool 1992, 64-69; F. Modérait, „La chronologie de la Vie de Saint Fulgence de Rüspe
et ses incidences sur l’histoire de l’Afrique vandale", Mélanges de l'école française de Rome:
Antiquité, 105 (1993): 135-188.
Vlrtutes sanctorum... strages gentium: „Депа саетаца... Покољ народа НЗ

Непрестана сметња коју су представљале такве алтернативе учи-


ниле су да католичко хришћанство западног Средоземља почне да
сагледава себе, изузетно неумољиво, као религију принуђену да ce
брани. Осврћући ce уназад с краја 6. века, католички епископ, пото-
мак римске сенаторске породице из Оверња и долине Роне, Григорије
Турски (538-594), сагледавао je 5. столеће као време драматичних
сучељавања. Kao y време старог Израиља, virtutes sanctorum, „дела
светих“, одиграла су ce на позорници препуној strages gentium, „по-
коља зараћених народа“18. Ово je донекле стилизована визија онога
што ce збивало y Галији 5. века. Међутим, требало би упамтити да
толико много о Галији овог периода знамо управо зато што je то би-
ла област која je пролазила кроз акутну „кризу идентитета“. Нико
није знао шта ће ce следеће догодити, нити je ко могао бити сигуран
да ће стари начин живота католика, Римљана или варвара и даље
бити ваљан. Отуда су перу вични мислиоци међу латинским хри-
шћанима писали живље него икада пре о сопственом времену и с
незаборавним одушевљењем пригрлили разне начине излажења на
крај са својом ситуацијом. Погледајмо накратко каква je била улога
хришћанства y том свету који ce брзо мењао.

Бранитељи градова:
Епископи и светитељи-заштитници

У поређењу с другим провинцијама, хришћанство y Галији није


било дуго установљено, али већ je стекло упоришта y градовима на
начин који смо описали y претходном поглављу. У 5. веку градови y
Галији постали су чворишне области које су ce међу собом утркива-
ле. Јер, градови су били утврђени. Солидне зидине, од којих су многе
подигнуте y несигурним данима 3. века, окруживале су чврсто језгро
некада раштрканих класичних градова. Зидине Клермона, на при-
мер, окруживале су само три хектара некада отвореног града који
ce простирао на 200 хектара19. Осим повремене употребе брдских

18 Gregory of Tours, History 2, предговор, превод L. Thorpe, Harmondsworth


1974, 103.
19 L Maurin, „Remparts et cités dans les trois provinces du Sud-Ouest de la Gaule au
bas-empire“, Villes et agglomérations urbaines antiques du Sud-Ouest de la Gaule, Aquita-
nia: Supplément 6, Bordeaux 1992,365-389; F,. M. Butler, Late Roman town walls in Gaul,
Archaeological Journal, 126 (1959): 25-50.
144 Успон хришћанства на Западу

утврђења из времена пре Римљана, сеоске виле, које су биле среди-


шта политичке подршке племству, остале су небрањене20. Угврђени
градови истицали су ce, насупрот опасностима изложених села, као
трајни симболи римске сигурности и ауторитета.
Зидине и епископи ишли су руку подруку. Virtutes, чудесна дела,
најцењенија код светих епископа y Галији била су она y којима су
њихове молитве осигуравале да зидине њихових градова остану чвр-
сто да стоје. Године 451. Атилини Хуни запутили су ce према Лоари.
Становници Орлеана обратили су ce своме епископу Анијану.

Он им je саветовао да падну ничице y молитви и y сузама моле Господа


за помоћ... „Држите на оку градске зидине [рекао je] да видите да ли ће
нам Бог, y својој самилости, послати помоћ." ... Када су окончали сво-
је молитве, старац им je наредио да погледају no трећи пут. У даљини
су угледали нешто што je личило на облак прашине [римску коњицу
Аетијеву, заједно с војском Визигота, који су кренули да ослободе град
опсаде]... „То je помоћ коју шаље Бог.“ Зидови су ce већ љуљали од по-
треса изазваних ударцима овнова за пробијање зидова.21

Али, било je од суштинске важности да не издрже само зидови, јер


je судбина сваке области зависила од морала њеног градског језгра.
Изузев повремених непријатних великих пљачкашких похода (попут
оних који ce приписују Атили), већина ратовања y Галији 5. века била
je мањег обима. О контроли над читавим областима одлучивало ce
ратом нерава, a не масивним подухватима. Мале банде пљачкаша
зашле би no селима „уништавајући поља, пустошећи ливаде, сасе-
цајући винограде и уништавајући маслињаке"22. Њихов циљ био je
да нанесу довољно штете да убеде локалне вође да добро размисле
хоће ли наставити да пружају отпор: или ће платити порез и отво-
рити своје капије новом господару.
Градско становништво било je посебно рањиво на овакву так-
тику застрашивања. Њима су биле потребне вође на које ce могу
ослонити, да одрже њихов дух и ублаже ремећење које су изазивале
ове мале, осветољубиве пљачке и пустошења. Такве вође пронашли
су y хришћанским епископима. Квалитет наглашеног заједништва
својствен хришћанским црквама, које су ce, како смо видели, раз-

20 R. Samson, „The Merovingian nobleman’s hall: castle or villa?" Journal o f Medieval


History, 13 (1987): 287-315.
21 Gregory of Tours, History 2.7, 116.
22 Gregory of Tours, History 2.32, 147.
Virtutes sanctorum... strages gentium: „Депа свстаца... Покољ народа И5

вијале y градовима tokom 4. столећа, сада ce оштро супротстављао


подељеном и лако распршивом световном племству. Локална црква
постала je „учвршћивач" који je читаво становништво држао на
окупу. Добротворне активности y организацији цркве ублажавале
су последице гладовања и опсада. Епископи су чак помагали и се-
љацима да остану на своме, давањем откупа и враћањем ухваћених
робова њиховим власницима. Многи робови користили су нереде
тог времена да побегну од својих господара. Откупима су враћани
кући. Kao епископ Арла, Цезарије (470-543) je откупио и раселио на
хиљаде сељака који су остали без домова. Сребрни украси његове
катедрале били су претопљени за милостињу коју je он чинио: „Чак
и данас ce могу видети белези секира на стубовима ове светиње где
су стајали сребрни украси који су поскидани.“23
Још важније, црквене грађевине говориле су из дана y дан о све
већој одлучности градова да опстану и тако покажу да то чине. Епи-
скопи Галије надметали су ce међусобно y грађењу велелепних ба-
зилика y утврђеним енклавама својих градова, и изван градова, над
гробовима мученика, на местима где су римски путеви пролазили
кроз велика стара гробља. У овом периоду y Лиону je саграђено пет
цркава. Епископи Тура и Клермона утркивали су ce y изградњи
катедрала са лађом y коју би стало преко хиљаду верника. У време
када je световно градитељство било y застоју, ове цркве су предста-
вљале задивљујуће стециште богатства и сарадничке енергије. Оне
су биле „докази y камену", прикладни новом хришћанском добу.
Показивали су да Галија нипошто није постала пустош. С обзиром
на енергичне епископе и минималну безбедност сада стечену y са-
радњи с варварским локалним краљевима, било je јасно да градови
и даље могу да ce испуњавају новим структурама, богатим попут
огромних кутија за накит.
У овим црквама дневна светлост стапала ce с небеским одсјајем
златних мозаика и вишебојног мермера. Свима који су y њих улази-
ли пружале су блесак раја. Kao што je Григорије Турски написао о
базилици y свом родном Клермону:

У њој je човек свестан страхопоштовања према Богу и велике блиставо-


сти, a они који ce моле често су свесни и веома слатког и ароматичног

n Life o f Caesarius o f Aries 1.32, превод W. Klingshirn, Liverpool 1994, 25; W.


Klingshirn, „Charity and power: the ransoming of captives in sub-Roman Gaul“, Journal
o f Roman Studies, 75 (1985): 95-102.
цб Успон хришћанства на Западу

мириса који до њих допире. Око светилиш га ce налазе зидони yкрашени


мозаицима и разним врстама мермера.24

Доба великих базилика подстицало je побожност великих са-


брања. Механизми за опроштај греха, већ дуго познати свим хри-
шћанским заједницама, попримили су особен обједињујући смисао
y Галији и Италији. Групно покајање повезано с покајним облицима
заступничке молитве било je дисциплина која je обуздавала раши-
рено расположење sauve qui peut. Свечани тренуци заједничке мо-
литве смањивали су искушење богатих да ce преселе y безбедније
области. Велике верске свечаности окупљале су целокупно локално
становништво на једно место и ту их држале сатима без прекида.
Молитвене процесије које je увео епископ Вијене Мамертије се-
дамдесетих година 5. века брзо су усвојиле и његове колеге. Оне
су окупљале целокупно становништво једног града и ублажавале
разлике између сиромашних и богатих - чиме су, надало ce, спре-
чавале замисао богатих да ce иселе на безбедније локације. Они су
од малих градова направили „јединствену дружину уздишућих
молитвеника“25.
Колективни подухвати no правилу нису били успешни. У Пари-
зу су свету Геновеву (Sainte Geneviève) замало удавили y Сени као
„лажног пророка", вештицу и рашљара, јер je храбрила грађане да
остану ту где јесу док je хунска војска јуришала равницама Шампање.
Она и удате даме из града држале су дуго бдење y главној градској
крстионици.26 Уобичајеније je било окупљати ce око епископа који
je могао полагати право на то да говори y име старих хришћанских
хероја тога града. Свети преци оличавали су колективну оданост y
свом најфамилијарнијем и најинтензивнијем виду. Видели смо како
су значајни били празници мученика y Августиново време y север-
ној Африци. Исто je било и y Галији. Гробови локалних мученика
и светаца редовно су посећивани. Спомен-дани њихове смрти про-
слављани су редовним празничним свечаностима. Они су сматрани
херојским „суграђанима1. Јер свеци из старине су једном стајали y

24 Gregory of Tours, History 2.16, 131; S. T. Loseby, „Bishops and cathedrals: order
and diversity in the fifth-century urban landscape of southern Gaul“, y: Drinkwater and
Elton (eds.), Fifth Century Gaul, 144-155.
25 Sidonius Apollinaris, Letters 5-14 i 7.1, 217-219 и 287-293; G. Nathan, „Rogation
ceremonies in Late Antique Gaul“, Classica et Medievalia, 21 (1998): 276-303.
26 Life o f Genovefa 3.11, превод J. A. McNamara and J. Hallborg, Sainted Women o f
the Dark Ages, Durham, NC 1992, 23-24.
Vlrtutcs sanctorum... stragesgentium: „Дела светаца... Покољ народа 147

локалним црквама молећи ce за хришћански народ „свога“ града.


Претпостављало ce да то и даље чине. Њихови духови остали су
присутни y њиховим гробовима.
Ова слика солидарности, заснована на бризи пуној љубави све-
тих према „Божијој породици“, постајала je очаравајућа употребом
термина који су имали озбиљан јавни призвук. Свеци су, исто тако,
били и вође. Они су били patroni, „свеци заштитници“. О њима ce
говорило као о „шефовима" - le patron, il padrone. Сматрани cy моћ-
ним и утицајним личностима. Веровало ce да су њихова suffragia,
њихово „право гласа“ - молитве које су узносили Богу y име својих
поклоника - имале значај на далеким дворима Небеса. Припадници
„небеског Сената“, свеци, били су невидљиви племићи. У замену за
заштиту добијану посредством њихових молитви, свеци су захтева-
ли reverentia, потпуно јавне залоге поштовања од својих побожних
поклоника.27
Можемо видети како ce ово догађало y граду Туру. Шездесетих
година 5. века било je приметно да царска власт више нема могућно-
сти да ce наметне северно од реке Лоаре. A опет je, управо y то време,
донекле неосвојиви гроб св. Мартина y Туру постајао све значајнији
за Перпетуа, епископа Typa. Тур ce налазио на ничијој земљи. Био
je смештен на простору политичког вакуума између визиготског
краљевства на југу и без кормила пограничних провинција северне
Галије. Сада je добио дивовску ходочасничку базилику. Мозаици
ове светиње приказивали су чуда св. Мартина. Натписи испод њих
казивали су посетиоцима из читаве Галије о ономе што je Мартин
учинио и, према томе, шта je то што његова potentia, његова свагда
делатна моћ исцелитеља и онога који кажњава, још може учинити.
Натпис на његовом гробу обећавао je да ће он, y Туру, свагда бити
присутан за своје поклонике: „Овде почива Мартин, епископ свете
успомене, чија je душа y рукама Божијим, али он je y потпуности
овде, присутан и отворено то показује свакојаким чудима.“
Била je то умирујућа порука. У дворишту око гробнице гласови
оних који су бесомучно грмели на тренутак cy ce претварали y јауке
на страним језицима. Викали су на светога на исквареном грчком,
na чак и на хунском. Такви странци y светилишту служили су као
подсећање на опасан бели свет y коме су virtutes, делотворна моћ све-

27 Р. Brown, ’lhc Cult o f the Saints. Its Rise and Function in Latin Christianity, Chica­
go 1981; B. Bcaujard, Le culte des saints en Gaule, Paris 2000.
148 Успон хришћанства на Западу

таца „заштитника", повезивана за ирепознатљиво „римске" градове,


постојала напоредо с немирним кретањима туђинских народа.2н

Бпископи као племићи


У 5. веку je земљопоседничко племство Галије (чији су многи де-
дови били пагани) преузело власт y цркви. Од свих експеримената y
вођству који су окарактерисали ово флуидно столеће, „аристократи-
зација" цркве y Галији потрајала je најдуже. Она je градове предала
y руке људи навикнутих на владање y римском маниру. У поређењу
с упорним епископским династијама Римљана, који су највеће епи-
скопије јужне Галије и Шпаније сматрали својим неоспорним апа-
нажама tokom наредна два столећа, варварска краљевства су била
пролазна појава. Варварски краљеви, na чак и варварска краљевства,
долазили су и пролазили. Епископи из редова „римског" племства
су остајали. Стварна мапа Галије и Шпаније после пада Рима била
je исцртана мрежом епископских градова.2829
Kao резултат овог процеса аристократизације Цркве Галија je
почела знатно да ce разликује од Италије, северне Африке и Источ-
ног римског царства, чији je клир углавном био из средњих слојева
градског становништва. Галски епископи обично су долазили y
своје градове „са врха“. Они ce нису уздизали кроз рангове клира.
Нису увек били ни популарни. Али житељи градова су бар знали
да je њихова црква y рукама људи који знају шта желе и шта други
желе од њих. Наведимо један познат пример: Сидоније Аполинарије
(431-489), после дугогодишње каријере политичара и писца, постао
je епископ Клермона 470. године. Када су га позвали да оправда из-
бор једног племића за епископа на упражњени трон Буржа, учинио
je то с уживањем. Том приликом одржао je слово, које je потом по-
слао као кружно писмо својим култивисаним „римским" колегама.
Епископ изабран из редова клира, рекао je, само би изазивао завист.
Монах би, наравно, био кандидат достојан дивљења; али монах je
навикнут да ce моли Богу за спасење душа, „а не земаљским су-

28 Paulinus of Perigueux, Life of Martin 6.93, Corpus Scriptorum Ecclesiasticorum


Latinorum 16, Vienna 1888,143; R. Van Dam, Leadership and Community in Late Anti­
que Gaul, Berkeley, CA 1985,157-176.
29 M. Heinzelmann, Die Bischofsherrschaften in Gallien, Munich 1976, и даље je кла-
сична студија.
Vlrtutes sanctorum... stragesgentium: „Депа светаца... Иокаљ народа 149

дијама за безбедност наших тела“. Симпликије, син и зет ранијих


епископа, био je идеалан избор. Он je граду подигао цркву. Он ce
успротивио Визиготима. „Опет и опет... он je говорио y име града
пред y кожу одевеним краљевима и y пурпур оденутим царевима.“
Буржу je био потребан такав човек. „Неколико свештеника no ћо-
шковима и удубљењима ce узрујало“, додао je Сидоније; али то ce
само и могло очекивати.30
Сидоније je био посебно блистав представник ове класе људи.
Он je био најмлађи y генерацији. Оно што je Галију чинило посеб-
ном није било толико то што je имала племиће за епископе. И друге
немирне провинције одабрале су исто решење: katholikos, поглавар
јерменске цркве, биран je из само једне племићке породице и стајао
je чак крај олтара, служећи евхаристију y одежди од лисичијег крзна
својственој једном јерменском магнату!31 Овај развој ce пре случајно
подударио са верском револуцијом. Многи од ових племића-епи-
скопа су ce и замонашили. Скупина људи који су били постављени
на високе положаје, умногоме због тога да би умирили своје стадо
као да ce y римској Галији ништа није променило, делали су као епи-
скопи, тврдећи да ce y њима самима све променило.32

Епископи као монаси

Отуда одлучујућа улога монашких заједница основаних y Мар-


сељу и Лерину. У 5. веку Марсељ je поново постао оно што je био y
време када je први пут основан y 5. столећу пре Хр. Био je мостобран
средоземне културе, истурен на обод несигурног залеђа Галије. Он je
пружио уточиште једној изузетној личности. Јован Касијан (360-435)
био je монах из Добруџе (сада y Румунији) који je говорио латински.
Неколико деценија je живео y Египту. У Марсељ je стигао 415. године.
Више него подвижник, био je даровити теоретичар монаштва. Ње-
гови списи донели су галским читаоцима читав један свет.33

30 Sidonius Apollinaris, Letter 7.9, 335-339.


31 P’awstos Buzand, Epic Histories 6.2: N. Garsoian, Cambridge, MA 1989, 234.
32 S. Loseby, „Marseilles: a late antique success story?", Journal o f Roman Studies,
82 (1992): 165-185.
33 R. A. Markus, The End o f Ancient Christianity, Cambridge 1990,181-194; P. Ro­
usseau, „Cassian: monastery and world", y: M. Fairburn and W. H. Oliver (eds.), The
Certainty of Doubt. Tributes to Peter Munz, Wellington, New Zealand 1995, 68-89; C.
Stewart, Cassian the Monk, New York 1998.
150 Успон хришћанстна на Лападу

Касијанове Монашкеустанове написане су 420. године. Оне су из-


вештавале о монашком животу y Египту, чиме je требало да коригују
претерано одушевљене локалне експерименте. Његови Разговори, из
426. године, ширили су духовно вођство y виду интервјуа с великим
старцима пустиње, које je обавио док je боравио y Египту. У рукама
умешног писца, codex je још једном помогао да ce традиције источног
хришћанског света приближе Западу. Kao што je сам Касијан с поно-
сом записао, било je могуће са codex- ом његових дела y рукама живе-
ти y келији y било ком делу света и опет живети као y Египту.34
Касијан, теоретичар и извештач о животима и мишљењима еги-
патских монаха, помогао je да ce оформи монаштво Запада. У добу
све веће исцепканости, Касијан je показао да мреже преноса ин-
формација y хришћанској цркви и даље могу да премосте велике
раздаљине између истока и запада и између „римске“ и „варварске“
Европе.
У то време једнако je био важан острвски манастир Лерин, на-
спрам Антиба, који je 400. године основао св. Хонорат. Лерин je био
испостава египатске дивљине смештена y видокругу осунчаних па-
дина Приморских Алпа. О њему ce говорило као о Киркином острву
са ког су ce младићи из племићких породица враћали преображени.
Многи који су на ово острво дошли нису ту остајали дуго. Поново
су ce појављивали, после времена трагања за аскетском дисципли-
ном, да би постали епископи широм Провансе. Арл je имао посебан
значај. Он je био административно средиште онога што je од царске
власти преостало y јужној Галији. След епископа y Арлу, међу којима
ce посебно истичу Хиларије (430-449) и касније Цезарије (502-543),
учинили су Арл колонијом Лерина. До 434. године осам епископија
ујужној Галији већ je било y рукама људи из Лерина. Духовна „пре-
стоница“ на овом острву била je „позајмљена с каматом“ све већем
броју цркава.35

34 Cassian, Conferences 18, предговор, превод Е. С. S. Giles, Library o f the Nice-


ne and Post-Nicene Fathers, 11, Grand Rapids, MI 1986, 471, постоји и y преводу С.
Luibheid, New York 1985. и B. Ramsey, Ancient Christian Writers, 57, New York 1997;
C. Leyser, Authority and Asceticism from Augustine to Gregory the Great, Oxford 2000,
33-61.
35 S. Pricoco, L’Isola dei santi. II cenobio di Lerino e le origini del monachesimo in
Gallia, Rome, 1978; C. Leyser, „’This Sainted Isle’: Panegyric, nostalgia and the inven­
tion of a ’Lerinian monasticism’", y; W. Klingshirn and M. Vessey (eds.), The Limits
o f Ancient Christianity. Essays on Late Antique Thought and Culture in Honor o f R. A.
Markus, Ann Arbor, MI 1999, 188-206.
Virtutes sanctorum... strages gentium: „Депа светаца... Покољ народа 151

Монашка дисциплина Лерина била je тако осмишљена да заувек


сломи y младим племићима нагоне светског поноса. Попут драстич-
ног језуитског искушеништва из каснијег времена, Лерин je y свет
слао ревносне тридесетогодишњаке из старих породица, потпуно
оспособљене да употребе старе вештине реторике и владања, али на
нов начин, за нови узвишени циљ. Преображавање старог поретка
почињало je од тела. Строг аскетски режим мењао je тело до непрепо-
знавања. Оно ce лишавало све некадашње племићке удобности. Бујна
коса je шишана кратко. Узбуђења живота на високој нози уклањана
су са лица покајничким постом. Гордост ока и бахат корак „рође-
них“ вођа галског друштва обуздавани су монашком дисциплином
понизности. Ово намерно „скрушено“ тело сада je било спремно за
ново, потпуно јавно делање.36
Нису сви галски епископи овог времена прошли кроз Лерин. Али,
заједнички им je био однос према акскетској дисциплини као начину
за одбацивање њихове „светске" прошлости. Герман, епископ Оксера
од 407. до 437. године, био je царски слуга. Када je постао епископ,
„наједном ce променио y сваком погледу". Ту промену показао je
на свом телу. Раздвојио ce од своје жене. Носио je крзнену кошуљу.
Спавао je на постељи од гомиле пепела. Носио je кожну врећицу с
моштима светаца свезану на грудима. Сваки делић Германовог те-
ла носио je трагове страдања и био je сада обавијен светим. Његов
биограф описује ово мучење с пуно пажње, јер га je оно одвајало од
његове прошлости. Пошто je на овако драстичан начин показао да
je напустио своју прошлост, Герман je био слободан да примени y
свом животу епископа вештине својствене свом племићком поре-
клу. Његова прошлост утицала je, на предодређен начин, на његову
садашњост епископа:

Студије речитости припремиле су га за проповедање, изучавање права


за дела праведности, брак са женом изазвао je његову [будућу] девстве-
ност.37

Германов живот приказан je y светлу метеорске енергије. Његов


биограф приказао га je y покрету с једног краја на други крај рим-


1<' Hilary of Aries, Life o f Saint Honoratus 1.8, превод F. R. Hoare, The Western Fat­
hers, New York 1954, 253-254.
17 Constantius, Life o f Germanus 1, превод Hoare, The Western Fathers, 286, npe-
штампано y: Noble and Head, Soldiers o f Christ, 75-106.
152 Успон хришћанстла на Западу

ског Запада како увек доноси помоћ и ред. У Британији je покрстио


романо-бритску војску пре њеног испловљавања да порази варваре
уз појање „Алилуја1. Ha Лоари je зграбио узде аланском краљу Гоару,
драматично зауставивши колону оклопне коњице коју су римске вла-
сти послале да сломи једну побуну због пореза. Када je носио молбу
становника провинције на удаљени двор y Равени, постао je звезда
водиља царске палате.38
Германово житије je после његове смрти написао његов пријатељ
Сидоније Аполинарије. Написао га je y једно мучно време, када je
Сидоније знао да ће његов родни Клермон можда бити под опсадом.
Герман je био епископ погодан за опасна времена. Његов животопис
био je узбудљива потврда вере да, једном обуздане спектакуларним
аскетским подвигом, старе вештине јавног живота једног бившег
племића и јавног службеника могу поново да ce врате y вишем об-
лику да би послужиле Католичкој цркви.
Епископи су чак могли гледати своју улогу. Видимо их на моза-
ицима из тог времена који приказују светитеље и бивше епископе.
Са својим смиреним погледом, свечаним држањем и y дугим, сви-
леним одеждама, они су препознатљиво „последњи Римљани“. Али
сада су они лебдели, са светлуцавих мозаика на зидовима цркава,
над главама католичких сабрања. Њихови земаљски представници
требало je да им буду налик. Требало je само погледати Епифанија
Павијског na да буде јасно да ће бити епископ:

Његови образи били су насмејани... Лепо обликоване усне чиниле су


двоструко драгоценијом сладост његових речи... Његово чело било je
као од белог прозрачног воска... лепо заобљене шаке са танким прстима
чиниле су да човек с уживањем од њега прими дар... Његов глас био je
звонак, ни груб ни прост... нити му je недостајало мужевне снаге.39

Поглед из Рима: Лав Велики и црквени поредак

Такве представе епископа показале су ce пресудним y каснијим


временима. У многим провинцијама Запада оне су стављале пле-
мићког епископа y средиште хришћанске маште. Али, y то време

38 Constantius, Life of Germanus 12-18, 25-27, и 28-39, 295-302, 306-307 и 308­


317.
39 Ennodius, Life ofEpiphanius 1.14: превод G. M. Cook, Washington, DC 1942, 9.
Virtutes sanctorum... strages gentium: „Депа состаца... Покољ народа 153

нису сви y галским епископима видели узоре. Епископ града Рима,


папа Лав (440-461), с великим подозрењем je гледао осионе поступке
човека какав je био строги Хиларије, епископ Арла. Како je доли-
ковало једном племићу, кога су подржавале аристократе, Хиларије
je био градитељ царства. Он je за себе истесао пространу митро-
полију посредством утицаја моћних световних пријатеља. Такви
потези ужасавали су Лава, y Риму, као ништа мање него „балка-
низација“ хришћанске цркве. Отворено je признавао да je згранут
таквим понашањем: „испуњен личним поносом, он сахрањује себе
«d.f)
y паклу .
Гледан из Рима, свет je деловао знатно другачије него посматран
из Галије. Чак и после готског пустошења 410. године, Рим je остао
град са око 200.000 становника. Западни цареви и даље су га трети-
рали као праву престоницу свог царства.4041 Био je десет пута већи
од Париза. Свака његова већа базилика била je четири пута већа од
било које галске катедрале. Брижљиво неговане успомене на римске
мученике сезале су до сва четири протекла столећа. Римски клирици
били су безлична скупина људи, подстицана огромним здруженим
поверењем y апсолутну исправност свега што je римско. Њихов
епископ, биран из њихових редова, био je последњи који би ценио
експерименталне облике вођства какви су ce појавили y метежу Га-
лије после пада Царства.
Римског епископа звали су nana. Ta реч je значила „главни ста-
рац“. Енглеска реч „роре“ потиче од ове учтиве титуле. Али, nana
5. века ни y ком случају није био „папа“ каквог људи модерне епо-
хе познају, као неприкосновеног поглавара светске Римокатоличке
цркве. Титула nana употребљавала ce за сваког старијег епископа42.
Али, од епископа Рима, као nane, очекивало ce да игра улогу стари-
јег државника y мање искусним областима. T okom читавог 5. века на

40 Leo, Letter 10.2, превод С. L. Feltoe, Library o f the Nicerte and Post-Nicene Fat­
hers, 12, Oxford 1895,9; R. W. Mathisen, Ecclesiastical Factionalism and Religious Con­
troversy in Fifth-Century Gaul, Washington, DC 1989,141-172.
41 F. Marazzi, „Rome in transition: economic and political change in the fourth
and fifth centuries", y: J. M. H. Smith (ed.), Early Medieval Rome and the Christian
West. Essays in Honour o f Donald A. Bullough, Leiden 2000, 21-41; A. Gillett, „Ro­
me, Ravenna and the last Western emperors", Papers of the British School at Rome, 69
(2001): 131-167.
42 ,,s.v. papa" и „Papacy", y: G. W. Bowersock, P. Brown, and O. Grabar (eds.), Late
Antiquity. A Guide to the Postclassical World, Cambridge, MA 1999, 633-635; C. Pietri,
Roma Christiana, 2 тома, Rome 1976.
154 Успон хришћанства на Западу

папу, римског папу, могло ce ослонити да he пружити ауторитати-


ван, умирујући старомодан савет о томе како би добро вођена црква
требало да функционише: „Нека новотарије престану да жалосте
старину", писао je папа Целестин епископима Шпаније, „нека не-
лагода престане да узнемирава црквени мир“.43 To што je овај савет
често био неприменљив на локалне услове и неретко поприлично
занемариван није га чинило ништа мање задивљујућим. To je био
глас Рима. И даље je носио y себи умирујуће призвуке постојаности
и исправног поретка.
Поједини епископи и клирици често су путовали y Рим no одлу-
ке. У својим молбама морали су добро да ce потруде да би епископа
Рима заиста ословили као „папу“. Али ти учтиви изрази нису увек
остављали утисак на њихове локалне колеге. Многи од ових моли-
лаца били су упорни незадовољници, јер обраћање једног галског
епископа Риму обично je било алтернатива изгнанству којом ce
чувао образ. To je био знак да je изгубио подршку своје локалне
заједнице.
Цркве Африке, само морем раздвојене од Рима, производиле су
мноштво предузимљивих хуља које су ce обраћале папама против
одлука локалних сабора. Један од њих био je сеоски епископ, кога
су Августин и његове колеге сменили с те дужности јер je, између
осталог, саградио свој епископски двор од грађе порушених кућа
које je претходно отео и опљачкао.44 Такви посетиоци из провинци-
ја нису нимало доприносили увећању угледа папе и римског клира
y погледу начина на који су цркве обављале своје послове. У време
дезинтеграције и стрмоглавог прилагођавања новим условима, Рим
ce залагао за поредак и широке хоризонте који су ce пружали и пре-
ко граница Римског царства, које je, чини ce, и начинило епископе
Рима, као наследнике Петра и Павла, истинским наследницима по-
ретка римског света.
Био би, међутим, озбиљан анахронизам видети епископе Рима y
ово време као централне за латинске цркве Запада. Епископи Рима
су заиста наследили осећање да je њихов град центар негдашњег
светског царства. Они су чак представљали хришћанство, као што je
то чинио Августин Хипонски, као духовно царство које ce може про-
ширити и ван граница римског света. Али, y свакодневној пракси,

43 Папа Целестин, Писмо 21.2: Patrologia Latina, 50: 529А.


44 Augustine [новооткривено] Letter 20’.31, превод R. Eno, Fathers o f the Church,
81, Washington DC 1989, 148.
Vlrtutes sanctorum... stragesgentium: „Дспа светаца... Покољ napada 155

гледали су на исток, a не на север. Оно што ce збивало y Цариграду


било им je значајније од догађања y Галији.
Замишљена географија људи попут Лава била je опредељена чи-
њеницом неумањене моћи Римског царства на Истоку. Царство je
технички остало неподељено. Један Италијан, попут Лава, који je
живео под западним царем, и даље ce осећао директно погађаним
одлукама источних царева. Kao епископ Рима, Лав je био епископ
најзападније хришћанске метрополе Римског царства чија je власт
ослабила само y удаљеним провинцијама преко Алпа. У Италији je
изгледало као да ће Царство вечно трајати.
Штавише, Лавов положај епископа јединог великог негрчког
града y Царству давао му je знатне предности. Учешће епископа
Рима, као главног представника латинског хришћанства, било je
суштински важно за одржавање равнотеже власти међу грчким
црквама источног Средоземља. Сама чињеница да je, као лати-
нац, Лав деловао помало као аутсајдер грчком свету, давала му je,
заправо, знатну предност. Његов ауторитет могао ce нама чинити
као „одлучујући“.

„Нови Рим“: Поглед из Цариграда

За цркве Истока једини врло драматичан и дестабилизујући до-


гађај y читавом веку није била појава немира y локалним малим
западним областима. Такви догађаји њима су били далеки. Оно што
им je заиста било важно био je метеорски успон y самом срцу њихо-
вог Цариграда. До почетка 5. века Цариград je постао престоница
света. Цареви су га начинили својом трајном базом. Имао je готово
пола милиона становника. Град ce дичио са преко 4.000 кућа људи
из виших слојева друштва. Било je потребно преко два километра
дуго пристаниште да уплове сви бродови који су доносили житарице
да прехране његово становништво. Са таквим градом уз себе нико
није могао предвидети куда би амбиције могле да одведу епископа
„Новог Рима“, константинопољског патријарха45.

45 С. Mango, „The development of Constantinople as an urban center11, Studies in


Constantinople, Aldershot 1993; B. Ward-Perkins, „Constantinople: imperial capital of
the fifth and sixth centuries", y: G. Ripoll and J. M. Gurt (eds.), Sedes Regiae (ann. 400-
H00), Barcelona 2000, 63-81.
156 Успон хришћшитва na Нападу

Антиохија и Александрија су биле стари хришћански градови.


Сада су биле велике колико и сам Рим. Патријарси ова два града
међусобно су ce надметали не би ли осигурали избор сопствених
кандидата на патријаршијски престо Константинопоља. Сваки je
покушавао да дискредитује епископа кога би поставио онај други.
Свако je, y своје време, покушавао да y борбу увуче и епископа Рима
и придобије га на своју страну. Најзад, али не и најмање важно, царе-
ви су себе сматрали „Римљанима“ y правом смислу. Они су владали
занимајући ce и за свет мимо својих грчких поданика. У једном све-
ту y коме ce претежно говорило грчки, латински je ипак остао језик
права, a њиме ce говорило и на двору (као што ce шпански задржао
на двору Хабзбурговаца y Бечу). Цареви „Новог Рима“ нису забо-
равили Запад. Они су били y позитивном смислу нестрпљиви да ce
позову на безбедно удаљени престиж латинског епископа Рима као
на замишљеног чувара вере светог Петра, као противтежи свим све
више присутним и упорним претензијама грчких епископа Антио-
хије и Александрије.46
A ko je, y очима Лава, ambitio, изузетно амбициозна политика,
била укорењени порок галских епископа, ambitio његових источних
колега (посебно епископа Александрије) одвијала ce на највишем
нивоу и била таквих размера да су спрам ње активности једног Хи-
ларија из Арла деловале тривијално. Александријски патријарси су
умногоме били наследници непослушног Атанасија. A били су за
читаво столеће богатији. Верује ce да je само Кирил Александријски
(412-444) приликом једне дипломатске мисије разделио званични-
цима на царском двору y Константинопољу дарове y вредности од
2.500 фунти злата - што je довољно новца да ce годину дана прехра-
ни 45.000 сиромашних људи и 25 пута више новца него што je један
епископ попут Цезарија Арлског икада успео да прикупи за откуп
заточеника y Галији.47
Сабори источне Цркве такође су Лаву деловали „балканизовано“.
Папин представник на црквеном сабору којим je председавао Ки-
рилов наследник, безобзирни Диоскор Александријски, 449. године,
вратио ce y Рим запрепашћен насиљем коме je био сведок. Био je при-
нуђен да ce склони на безбедно место, y олтар цркве y којој je сабор

46 N. Н. Baynes, „Alexandria and Constantinople: a study in ecclesiastical diplo­


macy", y: Byzantine Studies and Other Essays, London 1955, 97-115.
47 „Cyril of Alexandria", Letter 96, превод J. I. McEnerney, Fathers o f the Church, 77,
Washington, DC 1985, 151-152.
Virtutes sanctorum... strages gentium: „Депа светаца... Покољ народа" 157

заседао, вичући на латинском, без икаквог учинка, Contradicitur, ,Ја


протестујем", док га je руља побуњених источних монаха опкољава-
ла. Касније je y Латеранској крстионици поставио вотивну плочу да
прослави своје избављење од насиља источних епископа!48

Емануил: „Бог je са нама“:


Христолошке распре y Источном царству
Велики маневри које су покренули људи попут Кирила и Дио-
скора погоршавали су и искоришћавали оно што je постало горући
богословски проблем. Сабор y Ефесу (431) и Сабор y Халкидону (451)
били су наследници Константиновог величанственог експеримента
y Никеји. Ha њима су ce цареви надали да добију сагласност читаве
хришћанске Цркве око формуле која би разрешила жучно распра-
вљано питање: колико ce Бог приближио човеку y личности Исуса
Христа?
Хришћани 5. века су ce поводом тог питања осећали као да су
ступили на ново узбудљиво тле. Стари замишљани модел универ-
зума (који смо помињали y претходном поглављу) није им више
био од помоћи. Taj модел je наглашавао јаз између горњих и доњих
сфера универзума. Он je људској души давао стрм поглед навише,
умногоме са дна навише, на хијерархију којом ce морао успињати
да би досегао удаљеног Бога. Оваплоћени Бог y Исусу Христу, на-
супрот томе, спустио je врх тог универзума доле, до самог дна. Он
je наглавачке окренуо стари модел универзума. Према речима папе
Лава: „Далеко мање зачуђује то што људи треба да напредују нави-
ше од тога да ce Бог спустио на ниво људи."49 Сада није било толико
важно како ce од најнижег успети до највишег, од човека до Бога,
него je питање било како разумети јединствени начин на који ce Бог
спустио међу људе - како ce највише сјединило с најнижим y лич-
ности Христа. Суочен с личношћу Исуса, човека чија су дела и речи
до детаља познати на основу прича из Јеванђеља, верник je требало
да одлучи на који начин je то Бог био присутан y човеку Исусу и
како je то човек Исус био повезан са Богом. Ово je било далеко од
чисто теоријског питања о коме су расправљали само стручњаци из

4S W. Н. С. Frend, The Rise o f the Monophysite Movement, Cambridge 1972, 39-43.


44 I.eo, Sermon 24.2, Feltoe, 135.
158 Успон хришћанства т Западу

области богословља. Велика хришћанска сабрања морала су знати


одговор. Требало им je да осете да je Бог с њима ту на земљи, тако-
рећи. Није било довољно то што би Бог обзнанио своју вољу уда-
љеном људском роду преко мноштва посебних представника. To je
била слабост ранијег хришћанског богословља коју je још Атанасије
уочио и искористио с неумољивом јасношћу y свом сукобу с Арије-
вим присталицама. Христос није био напросто повлашћени Божији
гласник као што je то Арије, изгледа, сугерисао. Њега није требало
сагледавати само као „некаквог префекта Врховног господара" који
влада створеним универзумом y име и даље далеког Вишњег Бога.50
Атанасије je упорно настојао на томе да je Бог заправо лично сишао
на земљу y људском обличју.
Ставови према којима je Христос био ништа више од повлашће-
ног Божијег „представника“, a не Бог лично, деловали су природно
мислиоцима Константиновог доба, људима ученим попут Евсевија,
епископа Кесарије (263-340), историчара Цркве и Константиновог
биографа и панегиричара.51 Људима попут Евсевија чинило ce као
да je победа монотеизма уистину била победа вишњег Бога, који je
посегнуо за земљом да би своје заповести јасно објавио преко мно-
штва повлашћених представника своје воље, од којих je Христос био
највећи, a Константин последњи.
Евсевијево становиште преовладавало je tokom већег дела 4. века,
али они који су га подржавали направили су кобну грешку. Оно je
од Бога направило удаљеног монарха који je делао преко својих за-
ступника који су ce, no дефиницији, разликовали од Њега. Цареви
су били такви. Само што Бог није морао бити толико удаљен. Напа-
дајући Арија и гледишта везивана за људе попут Евсевија, Атанасије
je схватио да je хришћанима било потребно да могу рећи Емануил,
„Са нама je Бог“. Христов земаљски живот, инсистирао je он, није
био налик „посети неког високог владиног званичника1: био je то
„блештави долазак на земљу Бога лично“.52
T okom читавог 4. и 5. века александријски патријарси, врхунски
политичар Кирил (412-444) и кобно препотентни Диоскор (444-451),
јахали су на таласу чију je снагу, y виду хришћанске побожности,

50 Eusebius, In Praise o f Constantine 3.6, превод H. A. Drake, Berkeley, CA 1978,


81.
51 J. R. Lyman, Christology and Cosmology, Oxford 1993, 82-123.
52 Synod o f Alexandria o f 362, M. Tetz (ed.), Zeitschrift der neutestamentlichen Wis-
senschaft, 79 (1988): 272. Lyman, Christology and Cosmology, 124-159.
Vlrtutes sanctorum... stragesgentium: „Депа свстаца... Покољ napada •59

осетио још Атанасије.53 Зато што ce Христос спустио на земљу међу


људе, утолико je било лакше обратити му ce непосредно. Посреднич-
ке силе mundus-a. нису ce морале зазивати за помоћ y овоземаљским
питањима. У областима попут Египта монотеизам je постао стваран
не порицањем реалности нижих сила - не лишавањем универзу-
ма његових треперавих слојева анђеоских и демонских бића - већ
гурајући их y страну. Све силе потчиниле су ce Христу, a Христос,
пошто je постао човек, био je присутан својим верницима на свим
нивоима искуства.
Уклоњена je неизрецива граница која je делила духовно спасење
и загробни живот - те високе неземаљске ствари које су ce одувек
везивале за Христа, као Бога - од хука земаљских брига просечних
хришћана. Сада je било могуће зазвати Христово име y свакој си-
туацији, знајући да je својим оваплоћењем постао упознат са свим
опасностима и искушењима, да им je свима одолео и да je његова
сила и даље одмах доступна да помогне вернику да и сам учини то
исто. Према речима Шенутеа из Атрипе (385-466), великог игумана
Белог манастира y Сохагу y средњем Египту:

Покушај да досегнеш y пуној мери његово име и осетићеш га на својим


уснама и на уснама своје деце. Када нешто прослављаш и када ce раду-
јеш, ускликни Исусе. Када си забринут и болан, завапи Исусе. Када ce
мали дечаци и девојчице смеју, нека узвикују Исусе. A они који беже
пред варварима нека вичу Исусе и они који плове низ Нил нека узви-
кују Исусе... И они чије je суђење непоштено, na трпе неправду, нека
узвикују Исусово име.54

Није чудо што су александријски патријарси, имајући тако стра-


ствену подршку, делали с толико осионог самопоуздања. Нити изне-
нађује што ce свака страна прибојавала оног најгорег код својих про-
тивника. Јер то најгоре није било ништа мање но страх да би ce Бог
и човек могли поново раставити, раздвојени непремостивим јазом
између небеса и земље садржаним y старом моделу универзума.
За Несторија, који je био патријарх Константинопоља од 428. до
431, решење које су понудили Александријци било je неприхватљи-

53 Ј. A. McGuckin, St. Cyril o f Alexandria: The Christological Controversy, its History,


Theology and Texts, 1994; B. Meunier, Le Christ de Cyrille d’Alexandrie, Paris 1997; N. Rus­
sell, Cyril o f Alexandria, London 2000.
и Shenoute of Atripe, Contra Origenistas 821, T. Orlandi (ed.), Rome 1985,62-63.
i6 o Успон хришћанства ни Нападу

во. Чинило ce да оно приближава Бога људима како би увукло једно


свемоћно и бесмртно биће y бешчашће и патњу. О Христу je пре
требало размишљати као о човеку на јединствен начин повезаном
с Богом везом истог квалитета, иако бесконачно јачом и трајнијом,
као што je била она која je Бога доводила y везу с било којим од ње-
гових пророка. Божија моћ и величанство нису били дотакнути
Христовим распећем: јер je на крсту пострадао Његов изабрани
људски Син и слуга, a не Бог лично.
Када су његови ставови осуђени на Сабору y Ефесу, Несторије
je озлојеђено приметио како незналачко становништво Константи-
нопоља плеше око ломача узвикујући: „Бог je распет. Бог je мртав.“
Приписати Богу људско страдање на овај начин било je богохуљење
које Бог неће опростити. Зато Несторијеве присталице није нимало
изненадило што су неколико година после осуде Несторијевог уче-
ња y Ефесу Хуни преплавили Тракију, пљачкајући je све до зидина
Константинопоља.55
Александријци су ово сасвим другачије посматрали. За њих je
било од животног значаја да je оваплоћењем од Бога и човека на-
прављена једна нераздељива целина - једна „природа“. Због тога су
непопустљиви следбеници Кириловог богословља постали познати
као монофизити (од monos, само један, и physis, природа) због на-
чина на који су представљали Христа као јединствено биће y коме
су ce оно људско и божанско спојили да дају особену и нераздељиву
целину. „Монофизити“ није био назив који су сами за себе одабра-
ли, али он резимира јачину с којом су бранили идеју да je Христос
јединствено биће y коме су ce божанско и људско здружили без
икакве пукотине.56
Ha крају крајева, ниједна формула није могла бити праведна
према врло реалном питању око кога су ce ломила копља. Јер, оно
што je било битно онима који су подржавали Кирилово богосло-
вље насупрот Несторија било je хитно питање. Они су желели да
гарантују Божију солидарност према људском роду. To je била
стварна и присна веза, не пуко додиривање две вечно одвојене
сфере - људске и божанске. Бог je y Христу заиста учествовао y
људској патњи. Говорити о Богу као да je заиста био распет y лич-
ности Исуса значило je подсетити га на заједничко страдање које

55 Nestorius, The Bazaar o f Heracleides 2. 495-521, превод G. Driver and L. Hod­


gson, Oxford 1925, 363-379; McGuckin, Cyril o f Alexandria, 126-174.
56 ,,s.v. Monophysites", y: Late Antiquity. A Guide, 586-588.
Vlrtutes sanctorum... stragesgentium: „Дела свстаца... Покољ народа“ i6 i

га je неразрешиво везивало, готово органски, за људски род. Није


могао заборавити оне с којима je једном поделио универзални
укус смрти.
Према томе, седамдесетих година 5. века „монофизитски“ патри-
јарх Антиохије намерно je додао тренутном облику литаније „Свети
Крепки, Свети Бесмртни", risqué фразу, „Који си био распет за нас“.
Учинио je то y време кризе. Био je то додатак којим je резимиран
читав поглед на овај свет. У главном дворишту Велике цркве y Ан-
тиохији, саосећајна светина окупила ce око једног уличног уметника
који je извежбао свог папагаја да крешти ову литанију са кључним
додатком на крају „Који си био распет за нас“. У време невоља, ма
колико окрутно удаљено Бог деловао, монофизити су веровали да
ce Бог могао призвати овим речима које су му говориле о његовом
личном страдању као једног људског бића.57
Култ Дјеве Марије као Богородице, као „оне која je родила Бога“,
истицан je y једној атмосфери која je од Бога захтевала једно: да
његови односи са људским родом не остану на нивоу пуког парт-
нерства већ на нивоу нежног, немуштог (без речи) сродства no ис-
тој плоти. Формула коју je усвојио Сабор y Ефесу изабрана je да би
искључила Несторијеве ставове. „Веза no материци“ била je најјача
од свих веза међу људским бићима. Молбе за милост ономе ко има
власт, y ово време, наглашавале су чињеницу да je чак и најјаднији
и најнезаслужнији источни Римљанин био исто такво људско биће,
нечије дете које je мајка носила y својој утроби и дојила на својим
грудима. Стога je Марија била представљана, y уметности позног 5.
и 6. века, како држи Христа y свом крилу као да je и даље везан за
њену утробу. О Христу ce говорило и читава сабрања су га певала y
химнама као да je своје људско тело добио сисајући мајчино млеко
из Маријиних груди. Јер мајчино млеко je за људе из старине било
исто што и њена крв: то je била течна плот која je одојчету прено-
шена сисањем. Христос je морао да послуша оне који су ce молили
његовој мајци, јер га je управо она учинила y потпуности човеком.
Само она га je могла подсетити својим мајчинским ауторитетом на
то шта му je било заједничко с мученим људским телом онога ко
му ce обраћа.58

57 Isaac of Antioch, Memra 8. On the Bird that Sung at Antioch 149-450, G. Bickell
(ed), Giessen 1873,91-105.
58 P. Brown, Poverty and Leadership in the Later Roman Empire, Hanover, NH 2001,
97-111.
1б 2 Успон хришћанства на Западу

Ta питања поделила су хришћане Истока на начин који није-


дан цар није могао да ce нада да ће успети да разреши. Али то није
стога што нису ни покушавали. Сабор y Халкидону сазвао je цар
Маркијан 451. године, одмах после смрти Теодосија II. To je био нај-
већи сабор икада сабран. У Халкидону, модерном Кадикеју, одмах
преко мора од Константинопоља, састало ce преко 600 епископа.
Сабор je одржан под будним okom чланова Сената. Цар није же-
лео да ризикује. Али, за разлику од свог претходника, Теодосија
II, Маркијан je био новопостављен, војник. Попут већине монарха
који ce нађу y лошем положају, као нов на власти, Маркијан je морао
да покаже, што пре то боље, да je кадар да учини нешто одлучно и
спектакуларно.
Маркијан није чекао да источни епископи постигну договор. Уме-
сто тога, одлучио ce за богословску изјаву коју je срочио папа Лав.
Чувени Лавов Том представили су Сабору папини представници, a
епископи су га прихватили на Маркијанов наговор. To je био оба-
зриво састављен документ. Каснијој легенди (коју je Константино-
пољем проширио нико други до папа Григорије Велики) свиђало ce
да верује да je Лав ставио свој Том на гроб св. Петра како би добио
одобрење од самог светога.59 Латинским богословима то je била савр-
шена објава вере. Давала je потребну тежину и божанском и људском
чиниоцу y личности и животу Христовом. Али, управо зато није
била добра. Египатским следбеницима Кирила Александријског,
Лавово обазриво балансирање божанског и људског y личности Хри-
ста као да je указивало на то да су ce то божанско и људско y Христу
могли раздвојити. To их je враћало назад Несторију. Претило je да
још једном отвори дубоку пукотину између божанског и људског.
Лавови противници упорно су настојали на томе да су ce божанско
и људско сјединили y Христу тако да je људска личност Христова
била потпуно прожета божанском силом. Чак и додир Христових
прстију био je довољан да болеснима донесе исцељење.60 У Египту,
y добром делу Сирије и за многе мислеће људе на свим другим ме-
стима, Халкидонски сабор, сазван да буде последњи од свих сабора,
постао je познат као „Велико околишање". Према њиховом мишљењу,

59 John Moschus, The Spiritual Meadow 147, превод J. Wortley, Kalamazoo, MI


1992,120.
60 H. E. Chadwick, Preface, Actes du Concile de Chalcedoine. Sessions I II-VI, превод
A. J. Festugiere, Geneva 1982, 7-16, и „Eucharist and Christology in the Nestorian con­
troversy", Journal o f Theological Studies, ns 2 (1951): 145-164.
Virtutes sanctorum... stragesgentium: „Дела светаца... Покољ napada" 163

Сабор je разделио божанско од људског y Христу и тиме уништио


солидарност између Бога и људских бића.61
Kao што je хришћанству модерне Европе било потребно да прођу
векови да превазиђе проблеме који су ce пре 300 година јавили са
реформацијом, тако je позноантичко хришћанство остало заробљено
y проблеме које je окупио и, кобно, оставио неразрешеним Сабор y
Халкидону. Јер распру није изазвала само пренадражена ревност
теолога. У питању je био потпуни квалитет једне постмногобожач-
ке цивилизације. Хришћани су збацили богове који су некада тако
лако спајали небо и земљу. Уздигли су једног Бога no цену да га учи-
не толико удаљеним од људи. Остало им je да ce боре с начином на
који ce овај вишњи Бог сјединио с људским родом y личности Исуса
Христа. Тек разрешењем ове загонетке могли би поново да саставе
небо и земљу.
Ова питања прелила су ce преко граница Источног римског цар-
ства да би мучила хришћане посвуда. Све до краја 7. века христо-
лошке распре које су ce водиле y источним црквама непрестано су
расправљане и y Риму. Али за њих ce знало и на северу Галије, na
чак и y Британији. У том погледу Западна Европа нипошто није би-
ла издвојена зона, глува за проблеме Истока. Kao што ћемо видети
y шеснаестом поглављу, стихови једне англосаксонске поеме напи-
сане y Британији око 700. године односе ce на такве расправе - као
и молба источнохришћанских монаха упућена кинеском цару 635.
године (о чему ћемо говорити y дванаестом поглављу).
Ha Западу, међутим, више неће бити Римског царства унутар
кога би такве расправе гласно одјекивале као што je то био случај с
источним Средоземљем. Године 476. последњи западноримски цар
Ромул Августул je свргнут. Варварски краљеви су постали господари
Италије. Тек 536. године, под битно другачијим околностима, трупе
источноримског цара Јустинијана ушле су y Рим, још једном га начи-
нивши „царским“ градом. До тог времена, међутим, Римско царство
je постало тек нешто више од успомене дуж граница на западу. A те
границе ће саме ускоро постати центри нових облика моћи везаних
за нове облике хришћанства. Сада ce морамо окренути тим брзим
променама y тој пресудној пограничној зони која ce налази на много
седмица путовања на север од Марсеља и Рима.

м ,,s.v. Chalcedori', Council of. y: Late Antiquity. A Guide, 369-370; Frend, The Rise
o f the Monophysite Movement, 50-142.
Ha границама:
Норик, Ирска
и Франачка 5
Светитељ са границе: Северин из Норика

Војној граници Римског царства широм Западне Европе дошао


je крај y 5. веку. Житије једног светитеља, Северина, који je y про-
винцију Норик (већим делом на простору данашње Аустрије) стигао
454. године, a умро 482, пружа низ живописних сцена о томе како
ce овај процес одвијао y једној од пограничних области, на обалама
Дунава.

У време када je Римско царство још постојало јавним новцем су пла-


ћани војници мноштва градова ангажовани да чувају границу. Када
je с тим прекинуто, њихове војне јединице су распуштене, a граница
je ишчезла. Међутим, гарнизон y Пасауу ce и даље држао. Неки ње-
гови припадници беху пошли y Италију да донесу својим друговима
последњу плату, али нико није знао да су их на путу побили варвари.
Једнога дана, док je читао y својој келији, св. Северин наједном затвори
књигу и поче уздисати... Река [рече тада] ce црвени од људске крви. И y
том тренутку ce пронела вест да je речна струја избацила на обалу тела
убијених војника.1

Северин je био светитељ с отворене границе. Taj тајанствени ту-


ђинац пристигао je y Норик као пустињак око 454. године. Неки су
мислили да je одбегли роб, али говорио je финим латинским језиком
као Romanus из виших друштвених слојева. Све до своје смрти 482.

1 Eugippius, Life of Severinus 20.1, преиод L Bleler, Fathers o f the Church, 55, Wash­
ington, DC 1965, 78.
Ha границама: Норик, Ирска u Франачка 165

године кретао ce дуж Дунава, од једног утврђеног градића до дру-


гог, проповедао колективно покајање, организовао убирање десетка
за помоћ сиромашнима и јавно кудио оне који су гомилали залихе
жита y временима оскудице/
Romani дуж Дунава пронашли су уточиште унутар зидина својих
градова. Ти градови су били мали, са малим хришћанским сабра-
м>има. Црква y Лоршу, на пример, имала je око 200 верника, a била je
пета no величини катедрала y Галицији.23 За становнике тих градова
Римско царство je већ постало страно. Царство, чији je пад 453. годи-
не заиста изменио њихове животе, било je Атилино. Распад хунске
државе северно од Дунава омогућио je малим варварским племенима
која више нису била под влашћу Хуна да ce слободно убаце y жељене
„римске“ територије на јужној обали Дунава.4
Односи које су Romani одржавали с овим новим скупинама пре-
кодунавских народа били су двојаки. Слично као што ce y 19. веку
говорило (једним нецеремонијалним, али прикладним изразом)
да брђанске главешине источне Анадолије „једу“ села y равници,
mro ће рећи да ce према њиховом становништву опходе као према
извору прихода, тако су прекодунавска варварска племена - нпр.
Ругијци y области Лорша - наваљивали да „једу“ римске градове.
Они нису желели да их разоре. Уместо тога, понудили су њиховим
становницима осиону и непредвидиву заштиту y замену за данак и
повремено регрутовање људства вичног оружју. Становници градо-
ва били су „њихови“ Римљани. Бар их ниједно друго, супарничко,
племе неће „јести“.
Северин je остао упамћен и no томе како je осигурао да овај груби
споразум буде поштован. Ауторитативно ce односио према краље-
вима који су ce међусобно утркивали. Пред њим je устукнуо Гибулд
Алемански:

краљ je својим љ удим а п о д о р у ж јем објавио да н и к ада р аније, y б и ц и


или y ма каквој оп асн о ст и , није тако си л ови то д р х т а о .5

2 Е. A. Thompson, Romans and Barbarians, Madison, WI 1980, 113-133; R. Bratoz,


Severinus von Noricum und seine Zeit, Vienna 1983; W. Pohl and M. Diesenberger (eds.),
F.ugippius und Severin. Der Autor, der Text und der Heilige, Forschungen zur Geschichte
des Mittelalters 2, Vienna 2001.

’ A. Jenny, Forschungen in Lauriacum 1, Linz 1954; K. Genser, D e r ôsterreichische
Donaulitnes in der Romerzeit, Vienna 1986.
4 Eugippius, life o f Severinus 1,1.

’ Eugippius, life o f Severinus 19.2, 77.
166 Успон xpuudhtmcmea на Западу

Имали су утисак да овај тајанствени еремита управља њиховим


судбинама. Он je предсказао долазак на власт једног локалног ратни-
ка, Одоакара, који ће напослетку, као војсковођа, збацити последњег
цара, Ромула Августула, и владати Италијом од 476. до 493. године.

У то време [Одоакар] je био младић, висок и бедно одевен. Застао je


из страха да не удари главом о таваницу [Северинове] келије... „Иди y
Италију [каза му свети]. Иди такав, оденут y кожне рите. Ускоро ћеш
многе даривати скупоценим даровима. °

Верске границе, толико важне грађанском становништву Средо-


земља, овде, на граници, нису имале значаја. Северин je благосиљао
све племенске вође, католике, аријанце и пагане. Важнија je била
безбедност. Вечито оскудни y људству, посебно y вештим занатли-
јама, варвари с оне стране границе апсорбовали су Римљане (Ro­
mani) темпом који je звонио на узбуну. Изненадни препади робова
били су туробна будућност живота на граници. Најгнусније кршење
прећутног споразума становника подунавских градова с њиховим
заштитницима било je коришћење Римљана (Romani) које je неко
„јео“, њиховим продавањем y робље или расељавањем no шумским
селима Моравске. Ругијска краљица, Гизо, управо je то чинила, na
ју je брзо сустигла казна. Њен син Фридрих грешком je залутао y
брвнару y којој су умешни страни робови држани да израђују кра-
љевски накит. Робови су га шчепали и задржали као таоца док их
не ослободе.67 Оволико суморан je тек летимичан поглед на људску
цену - коју су платили многи - настанка крхких нових друштава
образованих интегрисањем „римске“ и „варварске" стране границе
да би ce образовале нове културне и друштвене јединке.
У случају Севериновог житија тај увид y последње дане римске
границе сагледан je с безбедне раздаљине. Севериново житије напи-
сао je 511. године Евгипије. Иако избеглица из Норика, Евгипије je
постао опат манастира смештеног над Напуљским заливом. Угледни
сусед и патрон тог манастира био je нико други до свргнути цар Ро-
мул Августул. Он je сада живео од врло пристојне пензије y вили која
je и даље носила име претходног власника, Лукула, чувеног римског
сладокусца из времена Августа! Евгипије je био y средишту круга
ученог римског племства, мушкараца и жена. За њих je чак саставио

6 Eugippius, Life o f Severinus 7.1, 65-6.


7 Eugippius, Life o f Severinus H.3,65 -6.
Ha границама: Норик, Ирска u Франачка 167

антологију дела св. Августина. Норик je тим људима био врло далек.
Евгипијева прича о крају римског урбаног живота на удаљеном Ду-
наву послужила je само да појача осећање безбедности које je и даље
господарило облашћу око Напуљског залива y Италији.89
Заправо, само су виши друштвени слојеви из градова y Норику
избегли y Италију. Хришћански гробови сиромашних Римљана на-
ставили су да ce вековима касније тискају око Северинове цркве y
Лоршу. Њихово хришћанство, умногоме лишено клерикалног вођ-
ства, постало je народна религија, и то до те мере да су успомене на
поједине обичаје ове посебне ранохришћанске и позноримске прак-
се, као на обичај јавног покајања, преживеле до модерног времена y
О
словеначким народним песмама.
Углавном су пограничне области биле изложене насиљу и раз-
дорима. Даље од опасних обала Дунава, y алпском залеђу Норика,
велике базилике, зидане no угледу на цркве северне Италије, оиви-
чене странопријемницама и ходочасничким светињама с егзотич-
ним моштима, наставиле су да ce граде и после Северинове смрти.
Ha Хемабергу, који ce уздизао над реком Савом (у Кернтену или
Каринтији*), на уском платоу било je чак четири велике цркве. To
je било имућно ходочасничко свето место слично многим широм
хришћанског света с краја 5. века, од св. Албана y Британији, пре-
ко св. Мартина y Туру, до нових светилишта Симеона Столпника
y северној Сирији и св. Мине y Египту. Римљани и варвари, na чак
ce може помишљати и католици и аријанци, састајали ce y таквим
центрима да посете мошти постављене над старим исцелитељским
извориштима.10

Доба тирана: Крај римске Британије

Оно што ce десило y Норику догодило ce и y Британији. Повла-


чењем римских војски после 406. године на овом острву je настао

8 С. Leyser, Asceticism and Authority from Augustine to Gregory the Great, Oxford
2000, 108-117.
9 Bratoz, Severinus von Noricum, 30.
* Kopyш ка - Прим. npee.
10 F. Glaser, Das frühchristliche Pilgerheiligtum aufdem Hemmaberg, Klagenfurt 1991.
и „Hine weitcre Doppelkirchenanlage auf dem Hemmaberg1, Carinthia I, 183 (1993):
163-186.
i68 Успон хришћанстм на Западу

вакуум y власти. Нестала je читава једна властодржачка елита. За-


копана блага која ce y великим количинама налазе похрањена y тлу
Источне Англије говоре о напрасном нестанку царског поретка. У
једној таквој ризници, недавно откривеној y Хоксну, y дрвене ков-
чеге je спаковано 14.600 златника и сребрњака. Само прибор за јело
броји 78 сребрних кашика. Ту je златна огрлица неке жене тешка 250
грама. Збирка тешких заштитних рукава космополитске варварске
израде, којим су ce шепурили римски официри широм Царства
указује на пренагљено напуштање старог кова.11
Ипак, упркос повлачењу римских власти, елита која je y Брита-
нији опстала осетила je да може да ce стара о себи и без царства које
би je штитило. Ho, y Британији ce није десило исто што и y Галији.
Насеобина саксонских пирата из отприлике 440. године, размеште-
них као „гости“ y традиционалном позноримском маниру, показала
ce неуспешном. Мале саксонске банде, без икаквог надзора власти,
дошле су да ce трајно настане y Британији, на месту улаза Ламанша
y Северно море. Запутили су ce y долину Темзе, делотворно одсекав-
ши јужну Британију од Мидландса. Саксонци су, заједно с другим
плаћеницима (попут ирског поглавице Кунорикса Мек Калена, који
je сахрањен с огамским спомеником y Врокситеру y близини Север-
на), учествовали y грађанским ратовима y којима су ce локалне вође
римског порекла бориле међу собом за власт на острву. Према томе,
погрешно je говорити о једној саксонској „најезди“ или „освајању"
Британије. Мале скупине Саксонаца биле су само један од чинила-
ца y друштву које ce урушило no нестанку вештачке потпоре y виду
римског царског система.
Никада не треба заборавити колико je била примитивна рим-
ска привреда, посебно y пограничним областима. У Британији,
као и y многим другим областима Западне Европе, градове, трго-
вину, монету и екстензивно градитељство (оне „доказе y камену“
који остављају тако дубок утисак на археологе римског света) није
природно издржавао свеукупан напредак и трговинска активност.
Они су зависили од принудне мобилизације и циркулације богат-
ства кроз немилосрдно опорезивање ради издржавања римских
војски. Када ce y „постимперијалном“ свету та велика машинерија
једном зауставила, привреда читавог Британског острва (a може ce
претпоставити и других области Западне Европе) убрзо je изгубила

11 R. Bland and С. Johns, 'lhi' lloxitï 'lVeasure, London 1993.


Ha грчницама: Норик, Ирска u Франачка 169

свој префињен римски лик. Британија je поново склизнула y услове


бруталније поједностављене чак и од оних својствених друштвима
гвозденог доба која су претходила доласку Римљана.
Археолози Британије после пада Рима открили су један разру-
шен пејзаж. Градови су углавном опустели, без новчића и развијене
грговине чак и предметима тако једноставним да ce произведу и
превезу као што je то била грнчарија. Некадашње раскошне виле
претворене су y пољопривредна газдинства. Дрвене зграде замениле
су некадашње римске камене дворане. Угрожена брдска утврђења
издигнута над селима сада су брањена широком употребом рово-
ва, подизаним колико против других Британаца толико и против
надирућих варвара. Далеко од тога да су они разарали Британију,
Саксонци су себи лагано крчили пут y свет који je већ престао
да буде „римски" пошто je његова елита престала да учествује y
огромним пореским структурама које je успоставила позноримска
држава.12
Тек седамдесетих година 6. века саксонски су краљеви победоно-
сно ушли y бедемима опасане градове западне Британије. Улазећи
y Бат, где ce некада налазио велики храм Минерве Сулис, били су
задивљени оним што су угледали:

Чудесно je украшен камен овог зида који je сада разрушила судбина.


Уређени делови града су ce урушили. Дело дивова je иструлило... Онде
су стајале сјајне градске грађевине, многа купатила, богатство узвише-
них забата.13

Тек тада су (не четрдесетих година 5. века него тек y 6. веку)


Саксонци испрели за себе ласкавију причу да оправдају свој неоче-
кивани успон до власти. Сада су тврдили да су директни наследни-
ци херојских лађа пуних ратника чије вође, Хенгист и Хорса, беху
отпловили директно са северноморске обале Јиланда да траже y

12 A. S. Esmonde-Cleary, The Ending o f Roman Britain, London 1989; B. Ward-


Perkins, „Specialized production and exchange", y: Averil Cameron, B. Ward-Perkins,
and M. Whitby, The Cambridge Ancient History 14. Late Antiquity: Empire and Succes­
sors A.D. 425-600, Cambridge 2000, 346-391. K. R. Dark, Civitas to Kingdom. British
Political Continuity 300-800, Leicester 1994, најбоља je од много, неизбежно спеку-
лативних, реконструкција овог раздобља.
13 'The Exeter Book: The Ruin 21, превод S. A. J. Bradley, Anglo-Saxon Poetry, Lon­
don 1982,402.
170 Успон xpuiuhtiHcnuia ни Западу

Британији своју „обећану земл>у“. Идсја о „доласку Саксонаца" била


je мит. Она ни на који начин не расветљава оно што je римску Бри-
танију задесило y столећу непосредно no повлачењу Царства.14
Нема извештаја неког светитеља, попут Северина из Норика,
који би нам описао процес којим су ce Саксонци настанили да би
„јели“ Романо-Брите и Романо-Брити да би „јели“ сами себе. Врло
мало знамо о хришћанству римске Британије. Могуће je да je црква
y Британији била мање сигурно утврђена него другде. Мера до које
je црква држала велике утврђене градове било je централно питање
y историји Галије. Али, градови y Британији 5. века су можда били
„аветињски градови“. Велика келтска светилишта на брдима, још
из преисторијских времена, засењивала су црквице no градовима
и на имањима богатих „римских“ земљопоседника.
Но, могуће je да je било и других разлога за овај недостатак ви-
соког профила међу хришћанским свештенством. Изгледа да они
нису имали „запажену“ улогу какву су врло успешно преузели y Га-
лији. У овом погледу Британија je можда платила цех од удаљених
последица теолошких контроверзи које су беснеле Средоземљем.
Видели смо како je важан био сукоб између Августина и Пелагија за
образовање Католичке цркве y Африци, Италији и Галији. Пелагије
je био из Британије. Многи британски епископи били су сумњиче-
ни за оданост ставовима свог земљака. Ta оданост можда није била
сасвим лична. Атмосфера једне провинције y опадању могла je би-
ти наклоњена пелагијанству. Можда су пелагијанци из Британије
сматрали себе „старим хришћанима" и непријатељима окружену
мањину y једној површно христијанизованој провинцији. У том
смислу су били налик првим Пелагијевим присталицама y Риму.
Они су били самопрокламована скупина „светитеља", неколицина
јунака, поносна на то што су остали морално надмоћна мањина y
земљи пуној насиља и погрешног веровања. Страствени морализам
једног каснијег британског писца попут Гилде (који je писао око 520.
године) могао je одражавати расположење ранијих пелагијанских
хришћана. У 6. веку ово упорно инсистирање на моралној чистоти
неколицине лако je могло довести до појаве озлоглашених беском-
промисних облика монаштва y западној Британији и Ирској. Све
y свему, y Британији после пада Рима монаси и епископи су били

14 В. Ward-Perkins, „Why did the Saxons not become more British?", English Histo­
rical Review, 115 (2000): 513-533.
Ha границама: Норик, Ирска u Франачка 171

критичари свог друштва. Они нису, као y Галији, претендовали на


то да буду њихове вође.15
Ову причу можемо само летимично сагледати с раздаљине због
непотпуности наших извора. Но, фасцинантно je оно што нам ти
извори говоре о улози хришћанства уопште на Западу после пада
Рима. To je било доба драстичног поједностављења привреде која je
пратила политичко „смањивање“ y многим областима. У Британији
ce чинило као да су стари римски центри ишчезли, a чак и најједно-
ставнији облици робе престали да круже. Па ипак, мреже за пренос
информација су ce одржале. Ha високом нивоу, скупине посвеће-
них верских експерата, писмени клирици y Британији и другде,
одржавали су прилично изненађујући степен међусобне комуника-
ције. Вођене су расправе о споровима актуелним на континенту, a
континентални стил хришћанске побожности и даље je био веома
распрострањен, повезујући Галију, Британију и, коначно, Ирску. У
свету y коме je инфраструктура коју je обезбедила римска држава
потонула на ниво пре доласка Римског царства, хришћански писци
и, може ce претпоставити, скромнији хришћански ходочасници и
патрони локалних цркава изгледа да су ce истицали као врхови узви-
шења. Видљивост с једног врха на други, преко великих раздаљина,
пружала je осећање мере и јединства члановима хришћанске елите
(попут оних који су читали Гилдин енергични латински) y време
када су локална друштва око њих потонула.16
Шта год да су хришћански верски експерти могли да учине, ствар-
на власт y Британији пала je, вероватно, y руке ратника. За разли-
ку од Галије, британском историјом 5. столећа господаре „тирани“,
успешне локалне главешине, a не „римски" епископи. Многи од ових
„тирана“ потекли су из недовољно романизованих брдских области
северозападног Велса и северне Британије. Њихови преци можда
јесу носили римска имена, као Тацит, али они су међусобно сада го-
ворили велшким. У Y Gododdin из Анеирина, подримски принчеви
севера јављају ce, до 600. године, као епски јунаци, y једној келтској
традицији. Младиће je сада y рат, да гину међу „ратним коњима и
крвљу умрљаним оклопима“, слала поглавичина медовина, „жута,

15 С. Thomas, Christianity in Roman Britain to a .d . 400, Berkeley, CA 1981; M. La-


pidgc and D. Dumville (eds.), Gildas: New Approaches,Woodbridge, Suffolk 1984.
1(1 R. Sharpe, „Martyrs and local saints in late antique Britain", y: R. Sharpe and A. T.
Thacker (eds.), Local Saints and Local Churches in the Early Medieval West, Oxford 2002,
7 5 - 154.
172 Успон хришћинспиш na Западу

слатка, која хвата y клопку“, a не свечана заклетва професионалног


војника своме цару.17
Па ипак, британски принчеви су и даље држали двор, макар y др-
веним одајама, y оквиру каменог утврђења Хадријановог зида. Своју
власт су прослављали раскошним даровима на Ddyw Calan Ionawr,
високи, царски дан јануарских Календи, што су широм римског
света јавно оптуживали хришћански епископи. Они су себе сагле-
давали као хришћане. Давали су „злато на жртвенике“ пре сваког
ратног похода, као и „злато барду“. Ако су ce криво клели, чинили су
то на хришћанским олтарима, баш као што су и своје саплеменике
убијали y светињама хришћанских манастира.18
Јужније, y западној Британији, јаки мушкарци бранили су дра-
стично поједностављен, али и даље „римски“ провинцијски пејзаж.
„Племенски" градови које су оснивали Римљани и даље су образова-
ли основне територијалне јединице на које je земља била издељена.
Имања су била организована око бивших римских вила. Документи
су и даље састављани no римском обрасцу. Нова брдска утврђења
могла су бар донекле представљати одјек „царског“ сјаја, на начин
на који ce онде гозбовало и кроз давање римских титула члановима
двора краљева ратника. Наравно, одржало ce и осећање „римског“
поноса, повезано с идејом „суграђанске солидарности“ против пре-
зрених варвара споља. Романобританска идеја о „грађанском" за-
једништву била je корен речи Cwmry, келтске речи за Велс, која je
првобитно значила „суграђани"19.
Нимало изненађујуће, ови опкољени Брити нису ce много брину-
ли што су Саксонци остали пагани. Човек попут Августина Хипон-
ског могао je веровати да je Католичка црква заиста била обећана
свим народима света. Али, већина римских хришћана није делила
ширину Августинове визије. Њихов свет ce завршавао на римским
границама. Брити су y том смислу били старомодни Romani. Сма-
трали су да je хришћанство предрагоцено да ce расипа на обичне
варваре. Од Саксонаца ce очекивало да наставе да живе на свој мо-

17 Aneurin, Y Goddodin 102 и 840, превод A. O. Н. Jarman, Llandysal 1990, 8 и


56.
18 Aneurin, Y Goddodin 286 и 362, 20 и 24; Gildas, On the Ruin o f Britain 28.1,
превод M. Winterbottom, London 1978, 29.
19 D. Dumville, „The idea o f government in sub-Roman Britain", y: G. Ausenda (ed.),
After Empire. Towards an Ethnography o f Europe’s Barbarians, Woodbridge, Suffolk 1995,
177-216.
Hrt грапицама: Норик, Ирска u Франачка 173

рално неприхватљив пагански начин - исто колико ce од хришћан-


ских Визигота y Галији није очекивало ништа више него да остану
аријански јеретици. Тек кад ce сама природа границе променила,
појавило ce заједничко хришћанство какво ће на исти начин при-
грлити и Римљани и варвари.

„С крајева земље“: Патриције y Ирској

Отуда ce најзначајнији развој догодио западно од Брита. Хадри-


јанов зид више није био делотворна граница. Када je баријера рим-
ског надзора једном уклоњена, северни и западни делови Британије
и до тада потпуно неримских источних обала Ирске ујединили су
ce образујући јединствени „Келтски Медитеран“ севера. Насеобине
Далриада Ираца (Шкоти, „ратни пљачкаши“ y нашим текстовима)
повезивале су Алстер с Голвејом и обалу Шкотске на север све до
острва Скај, y једну ирску хегемонију коју су одржавале флоте бро-
дова са седам редова веслача. Велс и естуар Бојна били су сучељени:
ирски краљеви женили су ce Бритонкама, a нови новчићи најхри-
шћанскијег цара, Теодосија I, јављају ce као вотивни дарови no ир-
ским храмовима y Њу Гренџу. Ha најзападнијој тачки Корнвола,
Тинтагел je постао град-тврђава, повремено снабдеван престижном
робом - вином, уљем и лампама из Африке, чак и из Египта. Огам-
ски каменови, знамење екстензивних ирских насеља, јављали су ce
широм југозападног Велса. Латински токови трговине и војног ста-
туса, позајмљени из подримских друштава западне Британије, сада
су продирали y староирски.20
Нису сви аспекти овог дискретног протока људи и идеја били
мирни. До 430. године многе колоније британских робова, хришћа-
на, морале су настати дуж источне обале Ирске, заједно с „романо"
британским трговцима који су сарађивали с ирским ратним госпо-
дарима на испуњавању поља Леинстера новом радном снагом, a до-
маћинстава главешина новим женама. Важно je било то да je посто-
јање ових јадника приметио један од водећих интелектуалаца јужне
Галије. Проспер Аквитански, као што смо видели, био je бранитељ
екстремних Августинових погледа. Касније je постао саветник самог
папе Лава. У једном трактату против пелагијанаца и y својој Хроници,

2(1 T. Charles-Edwards, Early Christian Ireland, Cambridge 2000,145-181.


174 Успон xpuuihtwcnwa т Нападу

поносно je приметио да je епископ Паладије био послат „Ирцима који


Берују y Христа". Паладијеву мисију сагледао je као логичну после-
дицу кампање којом je требало зауставити ширење пелагијанства y
Британији (у коју je, већ смо видели, био умешан и Герман Оксерски).
За Проспера je ово значило да ће „римско“ острво уједно постати „ка-
толичко“ и „варварско“ острво, a истовремено хришћанско.
Просперове белешке о „Паладијевој мисији“ више нам говоре о
томе како je један џентлмен из Средоземља сагледавао крај света
него што нам заиста кажу шта ce онде збивало. Паладијева мисија je
можда имала утицаја на област Леинстера, која je гледала преко мора
на мирни, делимично „римски" естуар Северна и на јужни Велс. Али,
гледано из Рима, ирска мисија била je помало налик „астронаутској
мисији на Месец“. Показала je, на велико задовољство Просперово и
његовог заштитника, папе Лава, да je Католичка црква била истин-
ски универзална и да je, као епископ Рима, Лав сносио посебну одго-
ворност за хришћане изван граница Царства. Цариградски патријарх
полагао je слично право на надзор над хришћанима „у варварским
земљама1. Његово старање протезало ce изван царске престонице
све до хришћанских заједница разасутих око Црног мора, no Кав-
казу, Криму и y областима преко Дунава. Лав није био човек који би
дозволио да га његов источни колега надмаши. „Спустити човека на
Месец“ - a то ће рећи поставити хришћанског епископа y потпуно
неримску Ирску - показало je величанствени домет Католичке цр-
кве, каквом ју je Августин дефинисао, као државе свих народа.21
Срећна je околност да y делима Патриција (касније познатог као
св. Патрик) постоји мноштво изузетних докумената који приповедају
унутрашњу причу о другој таквој мисији y Ирску. Попут Севериновог
житија, Патрицијева прича о његовом животу наједном нас одводи
y пограничну област, y најудаљеније крајеве римског света. Негде
четрдесетих година 5. века ирски нападачи окомили су ce на један
непознати британски град. Kao добростојећи шеснаестогодишњак,
Патриције, син ђакона, из породице градских већника, нашао ce
међу заробљеницима. Служио je као роб на атлантској обали гро-
фовије Majo. Па ипак, Патриције ce из овог искуства појавио готово
као Северин из Норика. У свом изгнанству, окренуо ce једној врсти
хришћанског аскетизма о ком није ни размишљао као младић из
клерикалне породице y Британији.

21 Charles-Edwards, Early Christian Ireland, 202-214 и 233-240.


Ha границама: Норик, Ирска u Франачка 175

Moja вера je расла, a мој д у х ce ком еш ао и зб о г тога б и х и зговар ао д о


ст о т и н у м олитви дн ев н о и го то в о и сто толи ко tokom н оћ и... na б и х ce
п р о б у д и о да ce м олим пр е свитањ а, n o сваком врем ену, снегу, м р а зу и
киши; и није м и би л о ниш та... сада схватам д а je т о зато ш то je д у х го-
р ео y м ен и .22

Патриције je одбегао из ропства, вратио ce y Британију и, пошто


je рукоположен, одлучио je да поново оде y Ирску. Био je то жестоко
оспораван корак да би га један британски епископ предузео. Патри-
цијевом потоњом каријером y Ирској превладавале су исте бриге
које су имали и епископи y Галији, као Цезарије Арлски. Укључио
ce, као епископ, да надзире страшни покрет људи повезаних с трго-
вином робљем. Када je Коротик, британски ратник-владар, похарао
хришћанску заједницу y Ирској, писма која je Патриције послао,
молећи да врати све крштене хришћане, била су одбијена: Коротик
и његови ратници „грохотом су им ce смејали". По Коротику ce ир-
ски „варвари“, крштени или не, никада нису могли надати да буду
убројани међу „суграђане Римљана".23 Патриција су ce његове бри-
ганске колеге одрекле као харизматичног чудака. Оптужили су га да
ce окористио својом мисијом - сакупљајући за своје циљеве сјајни
накит који су Иркиње високог рода гомилале, y виду вотивних да-
рова, на његовом олтару.24
Патрицијева Посланица Коротику и његова потоња Исповест су
тако добро познате, као дела из пера човека касније познатог под име-
ном свети Патрик, светитеља заштитника целе Ирске, да ce заборавља
колико су били изузетни ти документи. To су прва дела екстензивне
латинске прозе написана изван граница римског света. Њихов тон je
изненађујуће универзалистички. Патриције je преузео y потпуности
personam светог Павла. Он je био духом испуњен човек, „камен, ду-
боко заглибљен y блату.“ Бог га je издигао ради једног јединог циља:
„Гле, ми смо сведоци да ce Јеванђеље проповеда до границе иза које
више нема никога.“ Иако су га његове колеге звале да ce врати y Бри-
танију, он je објавио да ће остати међу Ирцима „да спасава народ који
тек сад прилази вери и који je Господ изабрао с краја света“25.

22 Patricius, Confessio 16, превод A. В. Е. Hood, St. Patrick, London, 1978, 44. B. и
превод и коментар D. R. Howlett, The Book o f Letters o f Saint Patrick, Dublin 1994.
23 Patricius, Letter to Coroticus 2 -3, 55.
24 Patricius, Confessio 49, 51.
25 Patricius, Confessio 12, 34 и 35, 43, 48 и 49.
176 Успон хришИинспш на Западу

Патриције je био прави савременик Северина y далеком Норику.


И он je, као Северин, био светитељ отворене границе, али његова пи-
сма га приказују y дефанзиви. Када je умро, можда око 490. године,
ни изблиза није било извесно да ће га његова мисија надживети.
Оно што je осигурало трајност успеху хришћанских заједница y
Ирској било je убрзавање ритма промена око „Келтског Медитерана1.
Ове промене водиле су успостављању хришћанских заједница дуж
источне обале Ирске tokom позног 5. и почетка 6. века. Али, хри-
шћанске цркве источне Ирске остале су необичне. Први пут tokom
много столећа хришћани су ce нашли y позицији да буду чланови
једне мањинске религије y паганској земљи. Ирске цркве имале су
врло мало великих амбиција и колективне нетолерантности својстве-
них постконстантиновском хришћанском царству и самоувереним
градским центрима Галије и Италије. Хришћанство je тежило шире-
њу с породице на породицу и с једног tüath на други tüath - на једно
no једно мало племе. Ta племена су била мале јединке. У Ирској их
je постојало y исто време преко 150. Хришћанске скупине je, према
томе, требало да ce уклопе y друштво међусобно тесно повезано, али
састављено из радвојених делова.26
Kao религија неких породица, али не свих, хришћанске цркве су
уживале готово потпуно одсуство гоњења. Хришћани су ce много
мање бринули за то како би могли христијанизовати своје суседе
него за то како да очувају свој идентитет. Један рани сабор, такозва-
ни Први синод св. Патрика, забранио je хришћанским клирицима
да делају као гарантодавци за пагане. Хришћани нису смели да ce
заклињу пред друмдима. Исто тако, килт и херојска распуштена коса
поглавица сматрани су неприличним за епископа:

Било који клирик... ви ђен б е з д у г е ту н и к е и који не покрије своје и н-


ти м н е делове тела [био je осуђиван као и они] чија коса није била кратко
подш и ш ан а како je дол иковал о „Р им љ аним а“.27

Из тог разлога су велике приче којима je испричано ширење хри-


шћанства око римског Средоземља значиле мало када je реч о овој зе-
мљи на северу. Овде ce не сусрећемо ни са каквим насилним гоњењи-
ма од стране неверника, ни са каквим драматичним егзорцизмима,

26 Charles-Edwards, Early Christian Ireland, 8-123 и 182-202.


27 The First Synod o f Saint Patrick, canon 6, превод I,. Bieler, 'Ihe Irish Penitcntials,
Dublin 1975, 55.
Hu границама: Норик, Ирска u Фршшчка 177

мити преобраћењима великих владара, нити пак са спектакуларним


разарањима паганских храмова. Уместо тога, с неколико изузетака,
касније ирске легенде о св. Патрику бавиле су ce, no избору, пробле-
мима који су били блиски једном одлучно неримском друштву.
Приче о Патрицијевој мисији биле су осмишљене да објасне про-
блеме које je један ирски, a не средоземни, хришћанин морао да
објасни. To je била земља y којој су страни посетиоци y потпуно-
сти зависили од добре воље оних који су одлучили да их приме.
Како je Патриције, који није био Ирац, a уз то je био хришћанин,
био примљен y једној паганској земљи? Ирски писци надугачко су
расправљали о резервама „природне доброте" Патрицијевих првих
домаћина које су их, иако су били пагани, морале навести да му пру-
же гостопримство, иако као потпуни странац преко мора није имао
никакво право на њих од раније.28
Ирска je, исто тако, била земља y којој су ce друштвени односи
успостављали разменом дарова. Ирци су инсистирали на коректној
равнотежи поклона и узвратног дара. У овом случају, питали су ce
хришћански писци, како je било могуће да са само неколико речи
благослова исписаних на белом пергаменту латинским језиком овај
хришћанин, туђинац, опчини толике шкрте поглавице да му дају
толико стварног богатства? Јер су Патриције и његови наследници
могли примати од лаика y Ирској земљу, злато, стоку, na чак и њихове
кћери као девице посвећене Христу.29 Добити нешто ни за шта била
je врхунска мајсторија тог варалице. Нимало изненађујуће, легенде
које су препричавале Патриково прво замишљено напредовање кроз
Ирску образовале су циклус који ce стопио с паганским годишњим
празником Lughnasa. Приликом празновања Лугнасе, Луг, архетип-
ски бог-варалица келтске митологије, исто je као Патрик преварио
суморну зиму да му, y замену за обичне речи, подари обилну жетву
наредне године.30 Представити мисионара као бога-варалицу, a не
као победоносног егзорцисту и разарача храмова, био je необичан
пачин да ce упамти долазак хришћанства y једну северну земљу.

28 С. Donahue, Beowulf, Ireland and the natural good, Traditio, 7 (1949/51): 262­
277.
24 Muirehu, Life o f Patrick 25, y: Hood, St. Patrick, 95-96.
M. McNeill, the Lughnasa, Dublin 1982.
178 Уаиш хришИанстаа ш Западу

Северна Галија:
Хлодовех (481-511) и успон Франака

Патрицијева мисија нам je позната само на основу шегових crni­


ca. Нико из тог времена не помиње Патриција. To није био случај с
образовањем, на тлу северне Галије и дуж Рајне, једног краљевства
новог стила, краљевства Франака - убрзо познатог под свеобухват-
ним термином Франачка - за време владавине краља Хлодовеха
(481-511).31
После шездесетих година 5. века северна Галија била je слична
Британији. To je била земља без царства. Њени водећи становници
почели су да прихватају ту чињеницу. To ce види на основу значајне
промене y локалним обичајима везаним за сахрањивање. Romani и
варвари, подједнако, било хришћани или пагани, почели су ce са-
храњивати с оружјем. Јер оружје, фини брошеви и тешки опасачи,
некадашње инсигније viri militates, били су посебне одлике неког
предводника локалне заједнице.32
У овом свету, све изразитије милитаризованом, Франци ни y ком
случају нису били новајлије. Многи од њих су служили y врховној
команди царских војски y 4. веку. Наведимо један пример: Бауто,
франачки поглавица y царској служби, постао je конзул 385. и том
приликом je добио панегирик, y Милану, и то управо до од младог
Августина. Побринуо ce да ce његова кћи образује y Цариграду, y
палати једног римског колеге генерала. Она ce удала за цара Ар-
кадија: тако je Аркадијев син, Теодосије II, творац најримскијег од
свих римских докумената, Теодосијевог кодекса, био бар четвртином
Франак! Франци попут Баутоа већ су били почасни Римљани. Они
су тврдили за себе да су, попут Римљана, наследници самих Троја-
наца. Њихов први краљ био je Пријам. Тек однедавно су - како су

31 S. Lebecq, Les origines francques, Ve-IXe siecle, Paris 1990, 9-60; E. James, The
Franks, Oxford 1988, 34-161; I. N. Wood, The Merovingian Kingdoms, 450-752, London
1994, 33-54. Извори за Хлодовехов успон и покрштавање преведени су y: Ј. Hill-
garth, Christianity and Paganism, 350-750, Philadelphia 1985, 72-83 и A. C. Murray,
From Roman to Merovingian Gaul: A Reader, Peterborough, Ontario 2000, 259-286.
32 G. Halsall, „The origins of the Reihengraberzivilisation: forty years on“, y; J. Drink-
water and H. Elton, Fifth-Century Gaul: A Crisis o f Identity?, Cambridge 1992, 196-207
и F. Theuws and J. Alkemade, „А kind of mirror of men: sword deposits in Late Antique
northern Gaul“, y: F. Theuws and J. L. Nelson (eds.), Rituals o f Power. From Late Antiquity
to the Early Middle Ages, Leiden 2000, 401-476.
Ha грапицама: Норик, Ирска u Франачка 179

Франци y близини рајнске границе одабрали да верују - дошли y


Германију из старе Троје!33
Нису сви Франци били попут Баутоа. Франци које je предводио
краљ Хилдерих, седамдесетих година 5. века, били су дивљачнији
л^уди. Хилдерих je био Меровинг. Касније легенде начиниле су Ме-
ровинге потомцима франачке краљице која ce сјединила с морским
чудовиштем док je пливала y Северном мору, легендарном дому
хероја.34
He можемо бити сигурни y то шта су о тој причи мислили људи
оног времена. Оно што знамо јесте да je, када je Хилдерих умро 481,
сахрана која му je уприличена y Турнеу оставила брижљиво сложену
слику о његовој власти. Откривен 1653, Хилдерихов гроб сведочи да
je то била најсјајнија варварска сахрана до тада виђена y Европи. Али,
била je истовремено, бар делимично, римска сахрана човека који
je тврдио да je римски службеник. Лежао je y близини хришћанске
базилике, изван римског града. Хилдерих je носио печатни прстен
римског званичника, којим je печатио своје документе. Ha њему ce
налазио његов портрет. Магично дуга коса меровиншког „дугоко-
сог краља“ падала му je преко набора одоре римског званичника.
'Гек 1983. су даљим ископавањима откривене велике јаме испуњене
скелетима коња. Раскошне коњске жртве, y паганском маниру, од-
играле су ce на сахрани Хилдериха, „римског" Франка - a могуће y
нидокругу хришћанске базилике.35
Хилдерихов син, Кловис - Хлодовех, „славни ратник" - наследио
je многе елементе очеве власти y Галији. Био je паганин, na опет je
примио писмо од Ремигија, католичког епископа Ремса: „Нека прав-
да потече са твојих усана.“36 Од самог почетка Кловис je желео да
буде краљ Франака y новом, силовитијем стилу. Када je 486. године
иао Соасон, a Франци поделили плен, Кловис, иако и даље паганин,
обазриво je настојао да задовољи католичког епископа. Он je наре-
дио Францима да одстране свете сасуде опљачкане из хришћанских

33 Fredegar, Chronicle 2.4-6 и Liber Historiae Francorum 1, превод Murray, From


Homan to Merovingian Gaul, 591-595; R. A. Geberding, The Rise o f the Carolingians and
the Liber Historiae Francorum, Oxford 1987,11-30.
34 A. C. Murray, „Post vocantur Merohingii. Fredegar, Merovech and sacral king­
ship’", y: A. C. Murray (ed.), After Romes Fall. Narrators and Sources o f Early Medieval
History. Essays presented to Walter Goffart, Toronto 1998,121-152.
39 lames, The Franks, 58-64.
,<s „Rcmigius to Clovis", y; Hillgarth, 76 и Murray, 260.
i8o Успон хришИанстшг иа Западу

цркава. Један од тих предмета био je драгоцени бокал, вероватно


коришћен за уливање вина y евхаристијски путир. Начин на који je
плен обично дељен може ce видети на многим изложбама, y савре-
меним музејима, онога што je данас познато као „сечено сребро“.
Изврсно позноримско сребро било je без околишења сечено на јед-
наке четвороугаоне плоче, како би ратне банде добиле подједнаке
количине сребра, y малим комадима, као дивиденде на крају похо-
да. Такво пажљиво сечење подразумевало je стриктно егалитаран
кодекс, пригодан насилним младим људима. Нимало изненађујуће,
један ратник изнео je примедбу на Кловисов осиони предлог да сма-
њи улог племенитих метала доступан својим компањонима тиме што
би ставио на страну један хришћански тањир:

у зд и г а о je своју ратн у сек и р у и уд а р и о бокал: „Н ећеш д о б и т и н и дел и ћ


плена“, рекао je, „оси м дела који ти п р и п ада.“

Мало касније Кловис je овог човека натерао да ce сагне, tokom


параде, да би подигао своју секиру.

Краљ К ловис у зди га о je со п ст в ен у ратну сек и р у y в а зд у х и њ ом е р асп о-


л у ти о лобањ у онога. „То си ти у р а д и о м ом бок а л у y Соасону."

Било je то оштро наравоученије с новим прерогативима краљев-


ске власти.37
Истовремено, могуће je да je Кловис издао, на латинском, зако-
ник за своје Франке. Lex Šalica, Салијски закон, узимао je паганство
франачких житеља рајнског естуара без поговора. Он je посебним
казнама штитио велике ушкопљене дивље вепрове који су издвајани
за жртвене гозбе: јер су вепрови били накострешени, магични га-
рантодавци заталасаног раста житних поља. Овај закон ce посебно
старао да легализује статус скромних франачких пољопривредни-
ка y односу на суседе Романе (Romani). Kao Franci (можда од Fekkr
,,жестоки“), Франци под оружјем, чак и најсиромашнији, могли су
уживати добар положај y Галији. Али све то им je било саопштено
текстом на латинском језику, који je издао краљ који je имао своје
латинске саветнике. Кловис je намеравао да подједнако чврсто влада
Римљанима и Францима као што je то чинио било који Romanus.38

37 Gregory of Tours, History 2.27, препод L. Thorpe, Harmondsworth 1974,139-140.


38 Превод K. F. Drew, The Laws o f the Salian Franks, Philadelphia 1991; Wood, 'Ihe
Merovingian Kingdoms, 108-115.
Ha границама: Норик, Ирска u Франачка l8i

До краја свог живота, 511. године, Кловис je изменио читаву при-


роду франачке краљевске власти. Елиминисао je конфедерацију
франачких „краљевских" поглавара и осигурао краљевску титулу
искључиво за своју породицу Меровинга. Касније генерације Фра-
нака уживале су y насиљу и препредености који су пратили сваки
потез Кловисовог успона до власти. Наведимо један пример. Кловис
je откупио ратничку банду Рагнакара Камбраиског заштитним ру-
кавима од лажног злата:

О во je врста злата [одговорио je када су пр евар у разоткрил и] коју м ож е


. . . -m
да очекује онаЈ ко je м ам и о свог го сп одар а y смрт.

У старости je желео да приведе посао крају:

К аж е ce да je н аправ ио сл едећ у п р и м ед б у о р о ђ а ц и м а које je у н и ш ти о.


„Како je т у ж н о то ш то ж и в и м као т у ђ и н ац п о п у т неког усам љ ен ог х о -
дочасни ка и да није о ст а о ни к о од м оји х рођака д а м и п ом огн е кад ce
надвије несрећа.“ To je рекао не зато ш то je ж а л и о зб о г њ и х о в и х см рти,
већ зато ш то ce на свој п р еп р ед ен и начин надао да п р о н а ђ е још неког
ж и в ог рођака кога би м огао да уби је.*40

Тако снажна краљевска власт захтевала je неке промене или бар


донекле нову разраду традиционалних верских обреда да би ce y
повољном светлу приказали амбициозни краљеви циљеви. Стара бо-
жанства могла су бити унапређена или уведена нека нова. Хришћан-
ски Бог могао je бити један од тих придошлица. Предање започето
Константиновим обраћењем хришћанском Богу сигурно би било
y потпуности разумљиво сваком германском ратнику. Очекивало
ce да одлучујуће битке, посебно с наслеђеним непријатељима, буду
иовезане с испољавањем божанске моћи. Па ипак, Кловис je потезе
вукао споро. Оженио ce хришћанком, од аријанских Бургунда, око
490. године - она je постала краљица Клотилда. Ипак, није начинио
следећи очигледан корак примања аријанског хришћанства. Показао
je да не жели да ce придружи „породици принчева“ коју су чинили
варварски владари западног Средоземља. За већину варвара y Запад-
ној Европи аријанско хришћанство je било уистину космополитска
религија. Заједничка аријанска вера, која ce оштро разликовала од

14 Gregory of Tours, History 2.42, 157.


10 Gregory of Tours, History 2.42, 158.
l82 Успон xpmuhiiHcnuM na Западу

вере њихових римских иоданика, повезивала je Визиготе из Тулуза


с Вандалима из Картагине и Остроготима, сада учвршћеним под
краљем Теодорихом y Равени.
Кловис je можда осетио да би могао посегнути за још искључиви-
јом оданошћу својих Romani. Другде, јужно од франачких територи-
ја, непрекидно и тихо подвајање „варвара" од грађанског католичког
становништва, као ex officio аријанаца и војника, било je одјек високо
издељених структура позноримске државе. Te структуре су пре-
живеле y сређенијим провинцијама, али су превазиђене y северној
Галији, y којој je разлика између војника и цивила била нарушена.
Није било разлога да сви становници једне области немају заједничку
религију, a још мање да владар буде искључен, као јеретик, из вере
својих поданика.
Мучени успоном нове силе Франака из северне Галије, аријански
Визиготи из јужне Галије били су спремни на све, изузев званичног
преласка y католичанство, да би придобили свесрдну оданост соп-
ствених католичких поданика. Године 506. визиготски краљ Аларих
II издао je скраћену верзију Теодосијевог кодекса - Breviarium Alarici-
anum. Носио je његово име. Ратификовали су га римски провинциј-
ски племићи и католички епископи. Исте године, иако сам аријанац,
сазвао je католичке епископе y Агд, ради првог сабора Католичке
цркве целог краљевства икада одржаног y Галији. Епископи су били
одушевљени:

и т а д а , п р и к л о н и в ш и своја к ол ен а, м о л и л и с м о ce за к р а љ ев ст в о
[А ларихово]... да Господ п р ош и р и краљ евство он ога ко н ам je ом огу-
ћ и о п р и л и к у да ce састан ем о.41

За Кловиса je то било питање: сад или никад. Ако би ce таква ода-


ност, коју су указали једном аријанском владару благодарни католич-
ки епископи, једном консолидовала унутар визиготског краљевства,
заувек би му затворила пут ка југу. Сада je био тренутак да ce окрене
на југ против Алариха II. Године 507. прорачунато je затражио про-
роштво од католичке светиње Св. Мартина y Туру:

Н атоварио je [своје гласнике] даровим а за цркву... „Господе Б ож е“, рекао


je, „ако си на мојој страни... удостоји м е д а ви д и м повољ но знам ењ е док
ови љ уди ул азе y цркву, како б и х зн ао да ћеш п одр ж ати свог сл угу Кло-

41 Council o f Agde, Concilia Galliae, C. Munier (ed.), Corpus Christianorum, 148,


Turnhout 1963, 192.
Ha границама: Норик, Ирска u Франачка 183

ииса.“ ... Док су улазили y цркву, догодило ce да je појац управо почињао


да поје антифон: И опасао cu ме снагом за бој, покорио си пода мном cee
који устају на мене [Псалам 18 39].42

Овај ратоборни стих био je довољан благослов за предстојећи


иоход. Кловисова најезда на визиготски југ ретроспективно je сагле-
дана као антиаријански крсташки поход једног католичког краља.
У оно време можда и није носила тако изражену верску ноту. Била
je то демонстрација силе, тобоже с намером да ce прикупе заостала
иореска дуговања. Њен стварни циљ могао je бити тестирање ода-
ности јужних Романа (Romani) Визиготима. У том случају Кловис ce
иреварио. Католичко племство Оверња, укључујући синове Сидо-
нија Аполинарија, снажно je стало y одбрану аријанских Визигота
против ових насилних уљеза са севера. Али Кловис их je ипак поту-
као. Једно читаво друштво с југа, католици и аријанци подједнако
- заједно са својим краљем, Аларихом II - изгинуло je y судбоносној
бици код Вујеа (или, можда, Вулона), јужно од Поатјеа, почетком
лета 507. године.43
Кловис je умео да прослави тријумф y пригодном римском и ка-
толичком стилу. Ha Божић 508. крстио ce са читавом својом војском,
a крштење je обавио католички епископ Ремса, Ремигије.44 Сила од
I'otobo 3.000 људи, ти војници били су делотворни „народ франачки".
Многи од њих су можда били римски отпадници. Они су ce борили
na југу. Имали су шире видике од сељака из своје отаџбине на северу
који сујош приносили вепрове на жртву. Лако их je било убедити да
следе пример свога краља. Била je то пригода за памћење.

Јавни тргови били су окићени шареним тканинама, црква украшена


белим драперијама, крстионица спремна, к4д je ширио мирисне облаке,
канделабри слаткастог мириса сјајно су треперили, a свето место било
испуњено божанским миомиром... [сви присутни] замишљали су да су
узнети y неки мирисни рај.45

42 Gregory of Tours, History 2.37,152.


43 Gregory of Tours, History 2.37,153-154.
44 Датум Хлодовеховог крштења и даље je предмет жучних расправа. Читалац
би требало да примети да ja y том питању прихватам аргументе y корист каснијег
дитума, које заговара D. Shanzer, „Dating the baptism of Clovis: the bishop o f Vienne vs.
the bishop o f Tours", Early Medieval Europe, 7 (1988): 29-57. Ранији датум би подразу-
мсиао другачију причу, посебно о Хлодовеховим односима са Визиготима.
4!' Gregory of Tours, History 2.31, 144.
184 Успон хришканстпа на Западу

Ha повратку, после победе над Визшотима, Кловис je део плена


даровао олтару Св. Мартина y Туру. Онде су га сачекали посланици
источног цара Анастасија, који су y овом скоројевићу са севера ви-
дели противтег остроготским, аријанским владарима Италије. Он
je Кловису послао свитке којим га je именовао за почасног конзула.
Попут великих царских војсковођа једног ранијег доба, Кловис je из
базилике, јашући на коњу, ушао y град, разбацујући златнике. Неки
памте чак и то да му je клицано као „Августу“.46

Краљевства без Рима: Северна Африка и Аксум

Иако je Франачко краљевство најбоље познато савременим Евро-


пљанима, то није била једина хришћанска држава која je настала на
ободу Римског царства y овом периоду. Далеко на југу, на простору
данашњег Марока и западног Алжира, маварске поглавице Високог
Атласа апсорбовале су римске градове y равници. Они су ce појави-
ли као заједнички „краљеви маварског и римског народа“. Симбиоза
берберских горштака-ратника с градским становништвом које je
говорило латинским језиком окончано je тек доласком ислама. Град-
ско веће римског стила, забележено на натписима на латинском, и
даље je постојало y Волубилису, близу атлантске обале Марока, до
педесетих година 7. века. Маварски краљеви усвојили су латинска
имена. Берберски владар који je крајем 7. века држао на одстојању
арабљанске војске звао ce Цецилије, што je било уобичајено латинско
име на тлу Африке, које je y своје време носио управо св. Кипријан!
Захваљујући њиховом утицају, познавање хришћанства продрло je
y оазе y унутрашњости Сахаре, тако да je, на језику Туарега, реч за
било какву жртву, tafaske, изведена из назива за највећи хришћански
празник Васкрсења/Пасхе.47
Сличан развој догађаја био je на јужном крају Црвеног мора, где je
трговина преко читавог Индијског океана била лако доступна Алек-
сандрији. Ратоборно краљевство Аксум овладало je обема странама
мореуза Баб ел Мандеб. Ово краљевство обједињавало je висоравни

46 Gregory of Tours, History 2.38, 154; M. McCormick, „Clovis at Tours: Byzantine


public rituals and the origin o f medieval ruler symbolism", y: E. Chrysos and A. Schwarcz
(eds.), Das Reich und die Barbare», Vienna 1989, 155-180.
47 G. Camps, „Rex Gentium Maurorum et Romanorum. Recherches sur les royau­
mes de Maurétanie des Vie et Vile siècles", Antiquités africaines 20 (1984): 183-218.
Ha границама: Норик, Ирска u Франанка 185

северне Етиопије (изврсни резервоар ратоборних племена) и Јемена.


Јемен je био богата област на јутозападном крају Арабије. Био je по-
знат no својим грађевинама и својим раскошним, зеленим терасама,
које су одржаване префињеним системима наводњавања.
Краљевство Аксум било je претеча каснијег хришћанског кра-
л>евства Етиопије. Оно je било изузетан одјек, с удаљеног краја Цр-
веног мора na све до обода Африке, Константиновог хришћанског
царства.48 Захваљујући својим контактима с Римским царством,
посредством Александрије, владари Аксума дуго су поистовећи-
вали хришћанство са снажном краљевском влашћу. Од владавина
Константина и Констанција II, солидни новчићи Аксума, ковани од
локалног злата, носили су знамење крста. Koja год да je религија била
религија већинског становништва, хришћанство je углавном било
религија двора. Подржавали су га локални господари чији су ратни
походи, на простору од Адена до Плавог Нила, били једнако жустри
као они које je подузимао Кловис. Они су своја освајања прославља-
ли на натписима постављаним на огромне гранитне stelae, више од
свих египатских обелиска и с меморијалним престолима, поставље-
ним y планинска утврђења Аксума, далеко од обала Црвеног мора.
Ела Адзбеха (око 519-око 531) био je млађи Кловисов савременик.
Његови натписи, као и натписи његових наследника, одјекују истим
ратоборним стиховима псалама које су чули и Кловисови гласници
када су први пут ушли y базилику Светог Мартина y Туру.

Господ je снажан и храбар, Господ je моћан y бици... y Њега верујем,


који ми je подарио снажно краљевство... Поверавам себе Христу да би
све што предузмем било успешно.49

„Овај савремени Израиљ“:


Нова историја нових краљевстава

Оно што je изузетно y погледу хришћанских краљевстава која су


иастала дуж периферије бившег Римског царства јесте то што, упр-
кос бројним позајмицама локалних римских пракси и повременим

'|н S. С. Munro-Hay, Aksum. An African Civilization o f Late Antiquity, Edinburgh


1491.
44 Kalcb Inscription, y: Munro, Aksum, 230.
l86 Успои хришћанства ни Западу

дипломатским односима с двором y Цариграду, нису желела да себе


виде искључиво као минијатурне Римове. Kao хришћани могли су
полагати право на припадност једној историји без Рима. Могли су
гледати y прошлост и мимо Римског царства право до Старог завета.
Kebra Nagast, Слава краљева (легенда о оснивању средњовековног
етиопског царства, чији нуклеус можда потиче из времена Еле Адзбе-
хе) третира источноримске цареве само као услужне партнере једне
етиопске царске династије која je тврдила да потиче од Менелика,
сина Соломона и царице Савске.50
О Кловисовом успону знамо поглавито на основу извештаја Гри-
горија, католичког епископа Тура. У Григоријевом извештају о Кло-
вису нема помена о таквим амбициозним претензије Франака на
какве наилазимо код царева Етиопије y легенди Kebra Nagast. Али,
када je написао своју књигу Историја, осамдесетих година 6. века
- што ће рећи пуних седамдесет година после догађаја које описује
- изненађује колико je мало пажње посветио Кловисовим односи-
ма с источноримским царевима. Уместо тога, Григорије je посебно
наглашавао Кловисову наводну мржњу према аријанским јеретици-
ма. Он je, исто тако, забележио, без назнаке моралне осуде, краљев
непријатан успон на власт међу Францима. За католичког епископа,
какав je био Григорије, Кловисова каријера била je достојна једног
старозаветног јунака. Јер Кловис није био налик неком римском
цару него цару Давиду, морално не беспрекорном, али енергичном
и ратоборном. Боље je било остати упамћен као сличан једном цару
из далеке прошлости древног Израиља него ли и само једном бити
жељен за савезника постојећег Источног римског царства.51
Када je, 520. године, или касније, британски клирик Гилда напи-
сао једини сачуван опис свог ратом разореног острва, Ha рушеви-
нама Британије, и он je Римљане видео као странце y својој причи.
Оно што je њему било важно били су његови „суграђани“, Брити. A
о Бритима je писао као о „савременом Израиљу". Попут Израиљаца,
они су били грешан народ, a Гилда je био Јеремија који je претио бо-
жанском казном за њихове грехе коју ће спровести страни народи,
посебно Саксонци.52

50 I. Shahid, „The Kebra Nagast in the light o f recent research", Le Mouséon, 89 (1976):
133-178.
51 Gregory of Tours, History 2.40, 156.
52 Gildas, On the Ruin o f Britain 26.1, 28; N. J. Higham, th e English Conquest. Gildas
and Britain in the Fifth Century, Manchester 1994,67-89
Ha грапицама: Норик, Ирска u Фрапачка •«7

Нонут грешног Израиља, Британија je сада имала своју историју.


Римљани, за Гилду, нису били ништа више до „вредни савезници“
вечито превртљивих Брита. Они су били достојни дивљења и систе-
матични, али y суштини туђинци. Гилда je поистовећивао Римљане
i'otobo искључиво с њиховом војском. Они су сада заувек отишли,
остављајући за собом масивне зидине преко острва као сведочанство
свог војног генија.53
Гилда je за нас толико фасцинантан аутор зато што je писао из-
узетно замршеним латинским, a можда je живео y делу Британије y
коме ce римска традиција и даље упорно задржавала, упркос кра-
ху многих препознатљиво „римских“ привредних и друштвених
структура. Његов немилосрдни памфлет Нарушевинама Британије
представљао je победу „текстуалне заједнице" читалаца латинског је-
зика над грчевитим околностима y којима су прави „Римљани" сада
живели y Британији почетком 6. столећа. Он je писао енергичним
латинским, с намером да га читају мале енклаве образованих хри-
шћана широм Британије. Kao хришћански писац Гилда je очиглед-
iio осећао да je Стари завет био праведнији према његовом бурном
времену од све блеђих успомена на Римско царство.
Његов старији земљак, Патриције, испољио je исту одлучну про-
мену перспективе. Патрицијев латински није био напросто „неуспео"
латински. To je био другачији латински - латински намерно обли-
кован, и то врло умешно, према јеврејским каденцама актуелних
латинских превода Старог завета.54
Све y свему, запажа ce ненаметљива, али одлучно спроведена
промена. Од Хадријановог зида до атлантске обале Марока и Pora
Африке, идеја Рима попримила je занемарљиве размере. Рим и ње-
гова историја нису више били y средишту маште становника нека-
дашње периферије Царства. Осећање римске прошлости заменила
je другачија историја - историја Старог завета. Ta историја постала
je иозната посредством Светог писма. Она je живописно и приклад-
iio описивала узбуркано ратоборно краљевство древног Израиља.
Таква прошлост била je примеренија бурној садашњости од сећања
na царски Рим.
С појавом угледних аутора и верских вођа као што су били Гилда
и 11атриције на далеком северу, и с појавом Франачког краљевства

55 Gildas, On the Ruin o f Britain 4 -6 и 13-20, 17-18 и 20-24.


1,4 Charles-Edwards, Early Christian Ireland, 231-233.
i88 Успон хришћанства на Западу

y северној Галији и дуж Рајне, ушли смо y једно ново доба. Kao што
ћемо y наредна три поглавља видети, хришћанске области средозем-
ног света - Шпанија, јужна Галија, Италија и Источно римско цар-
ство - одржале су и преобразиле наслеђе баштињено непосредно из
римског времена. Северније je, међутим, дошло до значајног раскида.
Родио ce један нови свет, с новим осећањем прошлости, дуж средо-
краће која ce развила стапањем римских и варварских области, дуж
онога што je некада била северозападна граница римског света.
Корбје
Л е М ан# Ч^Фагиу
Н.11ЕУС1РИЈлд«Ј

Бобио
швена<
.полетог
Т оледо Г ««Ш
■k. *cvl
MonTe'š
Касино

ГСИЦИЛИЈ

Западна Европа без Британских острва


Reverentia, rusticitas:
Од Цезарија Арлског
до Григорија Турског ’

Битка за mundus: Свет природе између


паганства и хришћанства

Петнаестог фебруара 495. групица римских сенатора ce, упркос


претходном папином упозорењу, постарала да y Риму и те године
буде одржана годишња церемонија очишћења, Lupercalia. Поново
су Римом јурцали наги младићи, како су то чинили још од праста-
рих времена. Папа je био згранут чињеницом да дотични сенатори
уопште нису пагани. Били су то добри „синови Цркве“, али и јавне
личности. Они су знали шта Риму треба после једне тегобне године
епидемија и лоше жетве: својом силеџијском јурњавом унаоколо ови
„млади вукови“ - Luperci - очистиће град припремајући га за наред-
ну годину. У граду с најдужом традицијом хришћанства на читавом
латинском Западу, колективно сећање и даље je упирало поглед ка
свету Ромула и Рема.1
Иако су богови и њихове церемоније прогнани из града, и даље су
ce надвијали над њим с небеса. Морамо имати на уму да позноантич-
ки људи, хришћани колико и пагани, нису дизали поглед ка празним
небесима. Mundus, свет природе y целини, остао je испуњен чудесним
силама. Загледати ce y звезде значило je гледати y „небеска тела“ y
правом смислу те речи. Звезде су била светлећа „тела“ богова, a сунце
најсветлије од свих. Обавијено славом, сунце je изискивало пошто-

1 G. Pomurès, Gélasc 1er: Lettre contre les Lupereales, Sources chrétiennes, 65, Paris
1959.
192 Успон хришћаиства na Нападу

вање. Године 440. папа Лав ce запањио сазнавши да би многи добри


хришћани - католици, успевши ce до врха степенишга које je водило
до храма светог Петра, окренули леђа базилици посвећеној овом све-
титељу да ce, y знак поштовања, поклоне излазећем сунцу.2
Рим je no много чему представљао изузетак. Римски сенатори су
и после обраћења y хришћанство остајали ватрено одани успоме-
нама на свој град. Наставили су да ce према Риму опходе као према
џиновском „тематском парку“ прехришћанске римске прошлости.3
Но, проблеми са којима су ce суочавали епископи Рима нису били
јединствени. Сматрано je да су градови y унутрашњости средоземног
света ушушкани y загрљају света природе који врви од религијских
значења. Свет природе, mundus, пресецале су невидљиве силе које
ће тек попримити свој хришћански лик.
С оваквом ситуацијом су ce, дакле, суочили хришћански пропо-
ведници 5. и 6. века. До 500. године хришћанска Црква постала je
једина јавна религија римског света. Паганство je званично забра-
њено. Али, права битка с паганством y Западној Европи тек je отпо-
чела. Она није вођена против старих божанстава Рима y њиховом
јасно препознатљивом, класичном облику - дакле, против статуа,
храмова и церемонија, већ je то заправо била битка за имагинативну
власт над светом природе (mundus). Свет природе, од вишњих небеса
до нижњих груда земље y пољима, требало je „демистификовати“.
Тек тако „демистификован“ могао je поново бити испуњен, овај пут
хришћанским личностима, посебно личностима хришћанских све-
титеља.
У Италији, Галији и Шпанији хришћанство ce учврстило само
no рубовима и даље застрашујуће великог света. Хришћанство je
постало значајно као религија римских градова.4 T okom 5. и 6. века
оно je продрло и y залеђе. Али, то што називамо „освајањем сеоског
залеђа“ одвијало ce поступно. Проистекло je из разноврсних потен-
цијално међусобно сукобљених иницијатива. He треба га сагледавати

2 Leo, Sermon 27A, превод С. L. Feltoe, Nicene and Post-Nicene Fathers, 12, Oxford
1895, 140.
3 N. Purcell, „The population of Rome in late antiquity: problems of classification and
historical description', y: W. V. Harris (ed.), The Transformations o f Vrbs Roma in Late
Antiquity, Journal o f Roman Archaeology: Supplementary Series 33, Portsmouth, R1 1999,
135-161, на стр. 135-137.
4 B. Beaujard, Le culte des saints en Gaule. Les premiers temps. D‘Hilaire de Poitiers à
la fin du Vie siècle, Paris 2000, 333-398.
Rcverentla, rusticitas: Od Цезарија Арпског do Григорија Чурско,• 193

искључиво као ширење хришћанског веронан>а и хришћанске opra­


ti изације из градова ка залеђу, спровођеног под покровитељством
градских епископа и клира.
Епископи су свакако имали своју улогу y христијанизацији сеоске
унутрашњости. Епископ Typa y Галији je, примера ради, поставио
око 24 цркве no селима Турена.5 Али епископи нису били једине лич-
ности задужене за приближавање цркве сељаштву. Широм Европе
су, од јужне Италије до Португала, велики земљопоседници почели
на својим имањима да граде цркве, манастире, na чак и вредне ба-
зилике. Модерна археологија открила je изузетне примерке оваквог
„пресађивања" хришћанства из градова y њихово сеоско залеђе.6
Историја сеоских цркава често je последњи чин дуге историје рим-
ских вила (villa). У случају римских вила, уграђивање цркве имало
je привредне и друштвене последице. Локалне тржнице одувек су
смештане око месних паганских храмова на имањима земљопосед-
ника. Сада су ти храмови замењени црквама. To je било време када
су локалне тржнице постале значајније. Слом ширих трговинских
мрежа учинио je сваки засебни регион далеко зависнијим од раз-
мене обављане на локалном нивоу и малом домету, која ce одвијала
на сеоским тржницама обележеним овим новим црквама. Ширење
хришћанства no селима Западне Европе надовезало ce на процесе о
којима још знамо премало - на процесе прерасподеле трговине и на
обрасце насељавања y доба после пада Рима.7 У мање питоме области
шума и планина хришћанство je најпре стигло не из градова него из
локалних манастира и преко пустињака.8
Према томе, до 550. године хришћанство je било присутно широм
унутрашњости. Но, оно што je далеко од извесног јесте одговор на

5 R. Fletcher, The Conversion o f Europe. From Paganism to Christianity 371-1386


л.п., London 1998, 3 4 -6 5 ; R Pergola (ed.), Allé origini della parrocchia rurale (IV-VIII
secolo), Rome: Vatican City 1999.
6 G. Volpe, San Giusto: la villa, le ecclesiae, Bari 1998 (спектакуларно налазиште y
јужној Италији); K. Bowes, ,,’Nec sedere in villarn. Villa-churches, rural piety and the
I’riscillianist controversy1, y: T. S. Burns and J. W. Eadie (eds.), Urban Functions and Rural
Contexts in Late Antiquity, East Lansing, MI 2001, 323-348.
7 S. Barnish, „Christians and countrymen at San Vicenzo c. a .d . 4 0 0 -5 5 0 “, y: R. Hod­
ges (ed.), San Vicenzo al Volturno 2, Oxford 1995, 131-137. и „Religio in stagno: nature,
divinity and the Christianization of the countryside in Late Antique Italy11, Journal o f Early
Christian Studies, 9 (2001): 387-402.
и J. N. Hillgarth, „Modes of evangelization of Western Europe in the seventh cen-
lury", y: P. Ni Chatham and M. Richter (eds.), Irland und die Christenheit, Stuttgart 1987,
311-331,
194 Успон хришИанства na Западу

питање какво je то хришћанство било. Градски еиископи регко су ce


суочавали с упорним сеоским паганством. Они су ce пре суочавали
с разним „домаћим" хришћанствима, која су непрестано претила да
ce отму контроли. Основна брига образованих епископа 6. столећа
није била да сузбију паганство, него како да наметну „исправно"
тумачење запањујућег дијапазона верских пракси, од којих je ве-
ћина претендовала на то да je „хришћанска“. To je био врло велики
задатак с обзиром на то да je Западна Европа била y основи рурално
друштво. Живела je од земље. Природни свет апсорбовао je енер-
гију преко 90% становништва сваке области, било земљорадника
или сточара. Они су сваке године зависили од променљиве среће
временских прилика и од жетве. За такве људе свет природе био je
далеко од неутралног простора, као што je то за нас данас. Звезде
и планете и даље су проговарале о древним божанствима. Ниже
сфере универзума врвеле су од демона и анђела. Посебно су облаци
сматрани сталним поприштима боја демонских и анђеоских сила.
У једном земљорадничком свету људско постојање зависило je од
исхода невидљивих борби y вишим деловима атмосфере. Моћ де-
мона могла ce y било које доба открити y удару грома, силовитим
градоносним олујама које су косиле виноградски род и уништавале
усеве.9
Није било довољно поставити једног, искључивог Бога на чело
света природе (mundus). Нити je било довољно што ce тај Бог спустио
y најнижи ниво универзума да ce као људско биће y личности Исуса
Христа креће међу другим људским бићима на начин на који су ce
хришћански теолози 4, 5. и 6. века тешком муком и тако дуго борили
да изразе (као што смо видели y четвртом поглављу). Хришћанство
je морало да ce објасни становништву које je себе одувек сматрало
сраслим са светом природе и од памтивека очекивало да je на тај
свет могуће утицати како би ce измамила његова великодушност
или одбиле његове велике опасности, обредима који су, y многим
деловима Европе, сезали до преисторијских времена.

9 V. Flint, The Rise o f Magic in Early Medieval Europe, Princeton, N) 1991, 108-115.
Reverentia, rusticitas: Od Цезарија Арлског do Ipusopuju Type kos 195

Победа лоших навика:


Нарације христијанизације Истока и Запада

Не би требало да потценимо пуки oncer и сложеност првобитног


постојања сакралног пејзажа на који су ce хришћанске цркве y За-
падној Европи сместиле. Остаци римског паганства испуњавали су
унутрашњост од Британије до јужне Италије.
Напуштени храмови са својим изанђалим идолима joui су ce ис-
тицали као злослутна и тајанствена присуства: „строги као и увек...
ружних обриса, и даље туробних лица“10. Пагански култови званич-
ио су забрањени од краја 4. века. Ипак, светилишта су остала активна
y многим удаљеним областима широм Запада. Крајем деведесетих
година 7. века, y неким деловима Шпаније вотивни дарови су и даље
ириношени идолима. Изворишта, раскршћа и врхови брда остали
су места на којима су ницале гомилице разних ex-voto. Ha дрвеће су
и даље качене вотивне крпице.11
Свака област имала je свој сакрални пејзаж. Њ егова физичка
својства, дрвеће и животиње, били су натопљени маштовитим асо-
цијацијама које још ништа нису дуговале хришћанству. У Галији je,
ма пример, земља и даље одисала светошћу. Чак и данас та област има
око 6.000 светих извора.12 Ha другом крају Средоземља, y Египту,
наилазимо на сличну ситуацију. Сјајан успон хришћанске цркве на
рачун паганских храмова само je одвратио пажњу са скромних сва-
кодневних односа између човека и светог дуж долине Нила.13 У тој
области ce мало шта променило. Животињски свет y Египту задржао
јс своје чудесне асоцијације на богове. Када je једном приликом га-
вран слетео на зид крај групе хришћанских лаика, који су дошли да
ce посаветују с великим хришћанским игуманом Шенутеом атрип-
ским (385-466), они су ce инстинктивно окренули да поздраве птицу:
„Да ли нам добре вести доносиш y свом кљуну, гавране?“ Гавран je,

10 Gildas, On the Ruin o f Britain 4.2: превод M. Winterbottom, London 1978,17.


11 Sixteenth Council o f Toledo (693), canon 2: J. Vives (ed.), Concilies visigoticos, Ma­
drid 1963, 4 9 8-500; J. Hillgarth, „Popular religion in Visigothic Spain", y: E. James (ed.),
Vlsigothic Spain: New Approaches, Oxford 1980, 3 -6 0 (сада y: J. N. Hillgarth, Visigothic
Spain, Byzantium and the Irish, London 1985).
12 A. Rousselle, Croire et guérir. La fo i en Gaule dans VAntiquité tardive, Paris 1990,
31 -5 2 и 65-75.
I). Frankfurter, Religion in Egypt. Assimilation and Resistance, Princeton, NJ 1998,
37-197.
196 Успон хришНанстаа на Западу

наиме, сматран пророчком птицом. Хришћанима лаицима y Египту


5. века гавран je са својим пророчким грактањем значио исто колико
и подстреци великог хришћанског игумана.14 Шенутеу ce тај призор
учинио бесконачним:

Чак и да вам одузмем све домаће идоле, могу ли прекрити сунце? Треба
ли да подигнем зидине целом дужином Запада [египатски Аменте je
земља богова и мртвих] да ce не бисте молили залазећем сунцу? Треба
ли да стражарим на обалама Нила, y свакој лагуни, да не направите
либације на његовим водама?15

Различите хришћанске области су ce с оваквом ситуацијом су-


очавале на најразличитије начине. Хришћани грчког Истока били
су склони да свој свет сагледавају y светлу победоносних прича на-
сталих y доба Константина. Kao што смо видели y трећем поглављу,
били су склони да ce према свом времену односе као према блиста-
вом новом добу. To су била „хришћанска времена". Христова власт
на земљи довела je до моћног преображења. Хришћански писци
истицали су како хришћански светитељи сада обитавају на горама
које су некада биле посвећиване божанствима; хришћанске цркве
су ce победоносно уздигле на темељима са земљом сравњених хра-
мова, a док су имена паганских богова падала y заборав, на свачијим
уснама сада су лебдела имена светаца и мученика.16 Чак и тада, кад
цркве нису грађене тачно на месту порушеног храма, о њима ce на
убедљивим натписима говорило као да je чињено управо тако.

Обитавалиште демона постаде дом Господњи.


Спасоносна светлост засја онде где све прекриваше сени.
Ту где су ce некада приносиле жртве и стајали идоли, сада плешу хо-
рови анђела.
Онде где ce Бог негда разгневио, сада je удовољено Богу.17

14 Besa, Life o f Shenoute 151-152, превод D. N. Bell, Kalamazoo, MI 1983, 84.


15 Shenoute, Letter 24, J. Leipoldt (ed.), Corpus Scriptorum Orientalium Christiano-
rum 96: Scriptores coptici 8, Louvain 1953, 45.
16 Theodoret of Cyrrhus, A Cure fo r Hellenic Illnesses 8.67-69, P. Canivet (ed.), So­
urces chrétiennes 57, Paris 1958, tom 2, 335. O спектакуларном недавном открићу
Митраеума под црквом y Хуарти (Сирија): М. Gawlikowski, „Un nouveau mithraeum
récemment découvert à Huarte près d’A paméc“, Comptes rendus de l'Académie d’inscripti­
ons et Belles Lettres, јануар-март 2000,1 6 1 -1 7 1 .
17 Corpus Inscriptionum Graecarum 4, no. 8027, Berlin 1877, 295.
Reverentia, rustkitas: Ob Цезарија Арлског bo Григорија ïÿpi Ko/ 197

Осећање паганске прошлости које je неонозино поражено дове-


ло je до извесне толеранције према завеш гањима класичног света.
Пагански споменици изгубили су своју моћ да узнемире хришћане.
Наведимо мали пример: статуе Августа и Ливија остале су да стоје
y грађанском центру Ефеса, али сада са знамењем крста дискретно
урезаним на челима. Тако ретроактивно „крштени“ они су озбиљно
посматрали хришћанске епископе које je сабрао Теодосије II - нај-
православнији владар, али и непосредни наследник Августов - на
важном Сабору y Ефесу 431. године.18
To заправо није значило да су многе области Источног римског
царства христијанизоване ишта брже од оних на западу. Грчка ин-
телигенција наставила je да окупља истакнуте пагане: хришћани
су их називали „Хеленима“. Они су били поносити заговорници
културе и богова старих Грка. Атина je остала универзитетски град
y коме су познати „Хелени“ подучавали хришћане уз пуну јавну
подршку све до 529. године.19 Ни села нису y потпуности примила
хришћанство. Истурена на безбедној раздаљини од великих градо-
ва y богатим планинским удолинама Анадолије, Либана и северне
Месопотамије, паганска села су гледала доле, углавном неометано,
на дисциплиноване равнице y којима je објављен тријумф нове ре-
лигије - барем званично.20 Ипак, источне хришћане није реметило
иостојање, усред њих, знатних „џепова“ паганства. Чињеница да су
живели y успешном и одлучно хришћанском царству била je довољна
да их убеди да je њихов свет y основи хришћански.
Насупрот томе, y Западној Европи су преовладали другачији ста-
нови. Слом Западног римског царства озбиљно je ослабио константи-
новски мит о хришћанском царству чија je очевидна судбина била да
прогна све паганско са лица земље. Владари варварских краљевстава
били су искрени хришћани. Они су спроводили и наново издава-
ли законе хришћанских царева против ма ког облика паганства.21
Али, они су владали друштвом које je све више попримало одлике

18 Peter Brown, Authority and the Sacred, Cambridge 1995, 95-96.


19 P. Chuvin, A Chronicle o f the Last Pagans, Cambridge, MA 1990,101 -1 1 8 ; P. Atha-
nassiadi, „Persecution and response in late paganism: the evidence of Damascus", Journal
oj Hellenic Studies, 113 (1993): 1-29.
20 Chuvin, Chronicle o f the Last Pagans, 131-148; F. Trombley, Hellenic Religion and
( Jiristianization c.370-529, Leiden 1994; R. MacMullen, Christianity and Paganism in the
Pourlh to Eighth Centuries, New Haven, CT 1997, 1-73.
21 J. N. Hillgarth, Christianity and Paganism. The Conversion o f Western Europe,
350-750, Philadelphia 1986, 105-110.
198 Успои xpuiuhancmm т 3unady

локалног, y коме je моћ државе слабила. Резултат тога био je да je те-


рет труда да ce свет бар на изглед учини хришћанским пао на плећа
локалних епископа и њиховог клира. Из града y град и из области y
област, савесни епископи су били ти који су диктирали темпо хва-
тања y коштац с паганском прошлошћу. Ha њима je било да објаве
која je пракса „паганска" a која није, шта треба забранити, a шта ce
може третирати као невини остатак лишен верског смисла.
Морамо имати на уму да ce бавимо историјом једног необично
тихог процеса. Широм Европе су локални епископи и појединачна
домаћинства самостално одлучивали о томе како да ce поставе пре-
ма паганској прошлости. Латински епископи, чији су ставови до нас
дошли (умногоме зато што су њихови списи кружили и били препи-
сивани), занимљиви су стога што имају нешто заједничко. Тежили
су да ce равнају према интровертној и помало песимистичној жици
y мисли Августина хипонског.
Kao што смо видели y трећем поглављу, Августинова победа над
Пелагијевим ставовима осигурала je Католичкој цркви на Западу да
о себи не мисли као о телу „светих“ - о Цркви херојских преобра-
ћеника који су сасвим напустили своју паганску прошлост. Људска
бића су одвећ слаба да би ce тако нешто икада десило. Зато je сваки
верник требало да, чак и после обраћења и крштења, настави борбу
против истрајности сопствених рђавих обичаја. A ти „рђави обичаји“
су неизбежно обухватали делове паганске прошлости. Издајнички
трагови навика стечених y тек недавно христијанизованом друштву
били су обележје понашања многих хришћана. Још rope je било
образованима. У њиховим главама су ce и даље мотали богови, јер су
римска историја и латинска књижевност коју су изучавали y школи
биле презасићене поменима славне паганске прошлости.
Тако гледано, према паганству ce никада није могло односити са-
мо као према пуком празноверју (superstitio), банкротираном верском
систему на безбедној раздаљини од Цркве. Њега није y потпуности
превазишао естаблишмент хришћанског царства, y шта су многи
хришћани веровали понесени победничким расположењем свој-
ственим 4. веку. Паганство je почело да ce сагледава као прирасло
срцу сваког крштеног хришћанина. Оно je y сваком тренутку вре-
бало, спремно да ce поново појави y виду „паганских остатака“. Ти
„остаци“ привлачили су пажњу, јер су третирани као докази снаге
рђавих навика на делу унутар саме Цркве. Исход овако озбиљног
погледа на Цркву јесте што главна приповест христијанизације, ка-
ко je предлагана на латинском Западу, није била прича о коначној
Rcvemitla, rusticitas: Od Цезарија Лрпског do Григорија Чурског 199

нобеди. To je пре била прича y којој je непревазиђена паганска про-


шлост увек изнова бацала сенку на напредујуће кораке хришћанске
садашњости.

„Стални глас“: Цезарије, епископ Арла (502-542)

Хришћански проповедник који je будућим генерацијама оставио


класичан израз овог особеног расположења био je Цезарије, епископ
Арла од 502. до 542. године.22 Цезарије je био одан Августину. Чак
je и умро истог дана y години y који je раније умро велики епископ
хипонски.23 Цезарије je беседе самог Августина, век раније пропо-
ведане y Картагини и Хипону, прилагодио становницима градића
Арла и сељацима Провансе.
Савесни епископ с почетка 6. века, Цезарије није веровао y ори-
гиналност. Подражавати беседе великог претходника једноставно
je значило опскрбити ce надвременом вештином против надвреме-
ног непријатеља. Са становишта ђаволове дуге и препредене опсаде
хришћанских душа, време je непомично стајало, a раздаљина била
безначајна. Грех и искушења ce нису променили. To што je сваки
проповедник морао да научи били су, како ce чини, прави шаховски
потези којима ће шахирати вечног шаховског велемајстора, ђавола.
Ти шаховски потези нису ce разликовали од места до места или од
времена до времена. Свагда су били доступни y облику стандардних
савета за одупирање одређеним искушењима и избегавање одређе-
них обичаја. Зато нимало не изненађује чињеница да су беседе, које
je Цезарије испрва y потпуности преузео од Августина, y Арлу, три
столећа касније, поново преузимане, с подједнаким жаром, да би ce
примениле y новообраћеним областима централне Германије (као
што ћемо видети y осамнаестом поглављу). Можда ce паганство y
1ерманији разликовало од оног y Прованси. Али, велемајстор који
ce иза њега крио, ђаво, остао je исти.24
To што je Цезарије својим беседама постигао био je пасторални
lour de force. Припитомио je застрашујућу неизмерност прехришћан-
ског духовног пејзажа Провансе. Паганство за њега није било низ

22 W. Е. Klingshirn, Caesarius o f Aries. The Making o f a Christian Community in


I,ale Antique Gaul, Cambridge 1994, 146-243.
23 Life o f Caesarius 2.48, препод W. E. Klingshirn, Liverpool 1994, 65.
14 Life o f Caesarius 1.54,36.
200 Успои хришНинспиш на Западу

појединачних пракси, обдарено још и чарима физичког света иро-


жетог тајанственим, нехришћанским силама. Он je паганство радије
представљао као ништа више од испарчане збирке „остатака". Она ce
састојала из мноштва „светогрдних навика“ и инертних „рђавих оби-
чаја“25. Према речима само мало каснијег сабора галских епископа,
паганство je само „прљавштина незнабожаца“ несмотрено унесена
y Цркву ногама немарних верника.26 To није био религијски систем
сам no себи. Једино паганство које je Цезарију било важно било je
паганство које je остало да лебди y хришћанским сабрањима.
Цезарије ce није претварао говорећи о онима који су уживали y
таквим обичајима. У Арлу je остао упамћен no свом „сталном гласу“
проповедника. Једном приликом je чак затворио врата базилике да
чланови његовог сабрања не би изашли пре проповеди. Рекао им je
да ни кад буду стајали пред Богом y време Последњег суда неће смети
да напусте собу!27 Испод намерне једноставности свог проповеднич-
ког стила, Цезарије je умногоме био гало-римски племић и производ
строге монашке дисциплине усађене y Лерину. Снажно je осећао
да припада елити. Паганство му није било само одбојно. О њему je
размишљао као о културно мање вредном спрам његове брижљиво
изграђене верзије хришћанства. Поново прихватити пагански начин
живота било би, сасвим искрено, испољити недостатак одгоја. To би
значило понашати ce као rustici, прости сељаци који су, лишени разу-
ма и непријемчиви за културу, гоњени само грубим страстима.28
Према Цезаријевом мишљењу, човек није ни морао да буде пага-
нин или сељак да би био rusticus. Префињене грађане je опомињао да
неуспех y покоравању строгом сексуалном правилу какво je одобрио
њихов епископ одаје rusticitas, недостатак пристојности. У кревету
ce свако могао понашати као rusticus. Водити љубав недељом или за
време жениног циклуса значило je не понашати ce ништа боље од не-
ке сељачине; a резултати таквог понашања, истакао je, позивајући ce
на туробно медицинско предање, била су деца каква би доликовала
непристојним акробацијама - деформисана, губава и епилептич-

25 Caesarius, Sermons 13.4 и 54.6, превод М. Mueller, Fathers of the Church 31,
New York 1956, 78 и 270.
26 Council o f Tours (567), canon 23, J. de Clercq (ed.), Concilia Galliae A.511-A.695,
Corpus Christianorum 148A, Turnhout 1963,191.
27 Life o f Caesarius 1.27, 22 и 2.32, 58.
28 Caesarius, Sermon 52.3, превод M. Mueller, Fathers of the Church 31, New York
1956, 260.
Revercntia, rusticitas: Od Цезарија Арпског do Григоријч Т^рског 201

на.29 Сасецање rusticitas сваке врсте међу крштеним хришћанима, a


не искорењивање паганства самог no себи и његово прогањање из
Цркве, било je основни циљ епископове пастирске бриге.
Сасећи rusticitas на овај начин значило je да je Цезарије морао да
постави изазов пред читав један менталитет. Требало je свргнути с
престола стару слику света. У његовим проповедима mundus, фи-
зички универзум, био je лишен своје аутономије. Није више имао
свој независан живот, изузев живота који му je подарен no Божијој
вољи.
Цезарије je овом проблему пришао из више углова. Време je, на
пример, одвојено од природе. Време није више бележило органски
пулс света природе, какав je приказиван сменом годишњих доба.
Уместо тога, хришћанско време бележило je велика Божија дела y
историји. Хришћански празници славили су тренутке када je Бог
уклонио mundus да би непосредно општио с људским родом. Отуда
његова посебна одбојност према празнику јануарских Календи. Није
њега нервирала проста фолклорна забава. Празник Календи давао je
пагански призвук кочоперном рођењу нове године (схватање дубоко
укорењено y идеји о сезонском обнављању природе) насупрот божан-
ској понизности Христовог рођења о Божићу.30 С истом прецизном
свешћу о њиховој „паганској", космичкој поруци, усредсредио ce и
на имена дана y недељи. Још од царских времена дани y недељи но-
сили су имена богова. Они су људе подсећали на богове који владају
земљом са својих престола на злослутним, нетреперавим лоптама
планета. Следећи Августина, Цезарије je терао хришћане да дане y
седмици броје од дана Господњег као prim a feria, secunda feria. (Taj
начин именовања дана усвојен je само y Португалу. Другде, колико
знамо, имена дана y седмици и даље носе одјек имена богова. Према
Цезаријевим високим стандардима, Португал би ce морао водити као
једина потпуно христијанизована земља y Европи!)31
Изнад свега, људима je ускраћена могућност да утичу на делање
mundus-a преко обреда на које су навикли. Мислити да људска воља
може да измени ток природних догађаја y материјалном свету y коме
сви догађаји зависе од воље Божије, био je, према Цезаријевом ми-
шљењу, врхунац глупости. T okom једног помрачења Месеца грађани

24 Caesarius, Sermon 44.7, 225.


30 Caesarius, Sermon 192, превод M. Mueller, Fathers of the Church 66, Washing-
Ion, DC 1972, 26-30.
31 Caesarius, Sermon 193.4,34.
202 Успон хришћанстпа на Западу

Арла беху ce окупили и гласним усклицима бодрења „иомагали му


y његовој невољи“. Повици Vince luna, „Напред, Месече", храбрили
су светлећег суседа људског рода да стресе са себе силе таме које су
га опхрвале. За Цезарија су све то биле бесмислице. Месец je над
Провансом висио недодирнут таквим „светогрдним повицима". Био
je једнако удаљен и таман за људска надања и недодирљив људским
обредима као што je и за нас данас. Само су његово помрачено лице,
y време помрачења, хришћани могли тумачити као „знамење“ дато
од Бога на упозорење људима. Изненадна помрчина која би прекрила
Месец била je мргођење y његовом гневу.32
Проћи ће много времена (можда све до саме смрти сељачке Евро-
пе tokom 19. века) пре него што менталитет који je Цезарије опту-
живао буде неповратно промењен. Тајанствену блискост човека и
природе, установљену од времена преисторије, није могло наруши-
ти неколико проповеди. To на шта ми наилазимо су заправо само
расути наговештаји једног спорог процеса компромиса на делу y
Арлу и другде. Многи хришћани покушавали су да изнађу некакав
„склад“ међу својом садашњом верском праксом и обрасцима једног
ранијег времена.
У том спором процесу прилагођавања хришћанство je често пред-
њачило. Пажња коју je Цезарије поклањао паганству као, y бити,
мноштву инертних „навика“ преживелих y његовом сабрању, даје
нам озбиљно непотпуну слику верског живота тог времена. Склони
смо да размишљамо само о „остацима паганства“ унутар Цркве. Че-
сто не поклањамо пажњу настојањима нехришћана да ce прилагоде
хришћанским обредима.33 Мада су нехришћани и хришћани остали
подједнако снажно заинтересовани за истраживање нових начина
успостављања веза са светом природе (mundus) и видљивим силама
y њему. Ове силе су им биле потребне исто колико и раније и били
су прилично спремни, упркос неодобравању свог епископа, да екс-
периментишу с новим комбинацијама обреда.
Снажан процес позајмљивања обреда између пагана и хришћана
одвијао ce, изгледа, y оба смера. Паганске заједнице усвајале су од
хришћана знамења и обреде. Знамење крста коришћено je на жр-
твеним гозбама. Имена хришћанских анђела и светаца узвикивана
су приликом свечаних здравица за столом.34 Изнад свега, монаси

32 Caesarius, Sermon 52.3, Fathers of the Church 31, 260.


33 MacMullen, Christianity and Paganism, 74-149.
34 Caesarius, Sermons 47.5 и 54.6, 241 и 270.
RevcrenHa, rustidtas: Od Цезарија Лрпског do Гршорији Турског 203

и клирици нудили су службе којима су раније пружали услуге не-


хришћански обредни стручњаци. Цезарије то није одобравао. Али,
није било ничег чудног y њиховом понашању. Многи чланови клира
су сигурно потицали из некадашњих паганских свештеничких по-
родица. Они су одувек били на гласу да поседују посебна знања о
натприродном. И управо су они сада користили посебне благослове,
посебна уља и посебне одломке из хришћанског Светог писма да би
справљали амајлије и лекове верницима.35
Хришћанство je, y околини Арла, позајмило чак и свој особени
укус основним обредима земљорадника. Примера ради, церемони-
ја шкропљења поља светом водицом, довођена y везу са сезонским
церемонијама лустрација, која je јачала жетву y сушним областима
северне Африке и Провансе, y ово време je мало померена да ce по-
клопи с даном Исусовог крштења на Јордану. Том малом променом
древне силе воде оснажене су новом великом моћи коју су хришћа-
ни приписивали обреду крштења.36 Нису ни сви чланови клира
били нефлексибилни y својим ставовима о сезонским празницима
као што je то био Цезарије. У Шпанији с краја 6. века једно полетно
градско свештенство доведено je y искушење да благосиља забаву:
њихови епископи су их осудили јер су певали хришћанску песму
Апипуја (суштински узвик радости везиван за Васкршњу литургију)
о празнику јануарских Календи, тиме додајући хришћанску ноту
еуфорији због рођења нове године.37

Reverentia:
Галија Григорија, епископа Тура (573-594)

Потребно je и мало поезије, што простодушни Цезарије није по-


седовао, да ce изведе маштовита христијанизација света природе
(;mundus). Ширење хришћанског култа светих tokom 6. века више je
учинило за давање хришћанског лика свету природе од проповеди
човека попут Цезарија. Култ није зависио од „сталног гласа“ про-
поведника. Он je пре циљао на стварање истрајних верских навика
примерених свим становницима.

35 Caesarius, Sermon 50.1, 354.


36 Caesarius, Sermon 33 A, 167.
37 Fourth Council o f Toledo (633), canon 11, Vives, 195.
204 Успон хришИанатш na Западу

Te верске навике усредсређивале су ce на идеју reverentiae. Под


појмом reverentia латински хришћани 6. века подразумевали су па-
жњу пуну поштовања према светима. Ta пажња била je, пре свега,
усмерена на велике градске светиње које су већ постале места ходо-
чашћа (као Храм св. Мартина y Туру, о чијем пореклу je било речи y
четвртом поглављу). Али она je исто тако била ту да ce понесе на било
које место и ма коју ситуацију. Reverentia je стварала „навику срца“.
Она je претпостављала да су свети и даље делатни и присутни на зе-
мљи, те да добра или лоша срећа зависе од начина на који ce њихови
поштоваоци односе према њима. Пажња те врсте - спремност да ce
дело руку светога уочи y свакодневним пословима - била je једини
сигуран одговор на rusticitas. Хришћански светитељи боравили су
на небесима, уз Бога. Али, када би им они који су им ce молили на
земљи приступили са reverentia, очекивало ce да свети изврше утицај
на Бога како би додирнуо mundus на сваком нивоу. Њихово залага-
ње излазило je y сусрет свакодневним потребама верника. Осећање
њиховог присуства прожело je свет природе y коме су људи одувек
трагали за сакралним с једним новим својством. Свети су својим
светињама и пејзажу подарили додир раја.
Човек чији су живописни и обимни списи били посвећени одржа-
вању оваквог погледа био je Григорије, епископ Тура од 573. до 594.
године.38 Рођен 538 (неколико година пре Цезаријеве смрти), Георгије
Флоренције Григорије потекао je из другачије области и сасвим дру-
гачије генерације од оне арлског епископа. Цезарије je био јужњак
старог света. Римски цареви сујош владали Провансом када je био
дете. Насупрот томе, Григоријева породица je дошла с нешто север-
нијег простора, из Лангра, Лиона и Оверња. Он није знао за друге
владаре сем за франачке краљеве меровиншке династије. Долазак на
епископски престо Тура још више га je приближио северном срцу
меровиншког краљевства, Франачкој (Francia ) y ужем смислу.
Много тога ce y Западној Европи догодило од времена Цезарија
до времена када je Григорије постао епископ Тура. Kao што ћемо
видети y седмом поглављу, цар Јустинијан (527-565) покушао je да
врати сат уназад y западном Средоземљу. Поново je освојио сву

38 W. Goffart, Narrators o f Barbarian History, Princeton, NJ 1988, 112-234; M.


Heinzelmann, Gregor von Tours „Zehn Bûcher der Geschichte". Historiographie und Ge-
sellschaftsmodell im 6. Jht., Darmstadt 1994; K. Mitchell, превод C. Carroll, Gregory
o f Tours: History and Society in the Sixth Century, Cambridge 2001. и 1. N. Wood, 'the
World o f Gregory o f Tours, Leiden 2002.
Reverentia, rustlcltas: Od Цезарија Арпског do Григорија Турског 205

сенерну Африку за Римско царство и скоро да je освојио и читаву


Италију. Напослетку je римски друштвени поредак y Италији сру-
шен због његовог неуспеха. Још rope, између 542. и 570. бубонска
куга „спржила je срце“ некада сјајног Источног римског царства и
испразнила обале западног Средоземља. Дубље y копну, y Галији,
куга je погодила јужне провинције које су Григорију биле најбоље
познате. До краја Григоријевог живота, власт и, са њом, културно
самопоуздање почели су несвесно да ce нагињу од Медитерана ка
северозападној Европи.
Григорије je био одан, премда повремено критички настројен,
поданик меровиншких франачких краљева.39 Очекивао je од њих да
буду моћни браниоци Католичке цркве. Наговарао их je да не губе
енергију на беспотребне породичне размирице.40 Меровиншко кра-
љевство није било Римско царство каквим je Римско царство желело
себе да види - сјајна, централизована и бирократска држава. Али,
није било ни друштво огрезло y бесциљном варварству. Галија под
франачком влашћу ce заправо нимало није разликовала од онога
какво je провинцијско друштво y последњим столећима Римског
царства y стварности било уклонимо ли грандиозну слику о себи
којом je Царство обдарило изглед своје власти y провинцијама. Била
je то конфедерација области. Сваком облашћу je, на груб и спреман
начин, владало локално племство y име удаљеног двора.41
Оно што ce променило био je састав ових племстава. Њих нису
више чинили цивили. Међу Францима су преовладавали војници.
A локални „Римљани" били су брзи y подражавању својих франач-
ких парњака. Ношење оружја и присуство оружаних пратњи била
су својства свакодневног живота чак и унутар зидова хришћанских
цркава. Насиље je било „у ваздуху". Али, као и y било ком другом
„средњовековном“ друштву којим je господарило наоружано плем-
ство, насиље je било брижљиво срачунато. Контролисале су га ра-

39 I. N. Wood, The Merovingian Kingdoms 450-751, London 1994, 5 5-101, и Gre­


gory o f Tours, Bangor 1994; E. James, „Gregory of Tours and the Franks", y: A. C. Murray
(ed.), After Romes Fall. Narrators and Sources o f Early Medieval History. Essays presented
to Walter Goffart, Toronto 1998, 51-66. B. грађу сабрану y A. C. Murray, From Roman to
Merovingian Gaul: A Reader, Peterborough, Ontario 2000, 287-445.
Gregory of Tours, History 5, предговор, превод L. Thorpe, Harmondsworth
1974, 253.
41 P. Fouracre, ,,’Placita’ and the settlement of disputes in later Merovingian Francia",
y: W. Davies and P. Fouracre (eds.), The Settlement o f Disputes in Early Medieval Europe,
Cambridge 1986, 23-44.
20б Успон хришНансмна на Западу

чунице политичке предности42 и сложени кодекси части.43 Галија


коју je Григорије описао била je неуређено друштво, али нипошто
друштво y коме су владали закони џунгле.
Франачки краљеви су завели ред y Галији. Успон Хлодовеха и
установљење јаке монархије на некадашњим територијама римског
лимеса y северној Галији и дуж Рајне (што смо описали y петом по-
глављу) донело je стабилност читавој провинцији после очајне не-
извесности 5. века. Галија није кренула путем Британије после пада
Рима. Јавила ce довољно јака држава око које ce локално племство
могло окупити. Галија je била безбедна. Њене границе биле су шти-
ћене. Један ancien régime који je једва пребродио олује претходног
столећа повратио ce да би ce прегруписао y оквиру „неизраженог"
али стабилног политичког система.
Странци су брзо приметили стабилност Галије. Године 566/567.
италијански песник Венанције Фортунат дошао je y Франачку (Fran­
cia) из Тревиза (у Венету, само мало јужније од Алпа).44 Образован
y Равени, овај генијални Италијан сместа ce представио као Орфеј
који je сишао међу северне варваре. Доста je допринео свом имиџу
префињеног представника јужњачке грацилности међу харфом-
звецкајућим leudes, „снагаторима“ франачког двора. Ово je, наравно,
била књижевна поза. У стварности je Венанције био задовољан што
je постао штићеник личности које су ce y његовој римској култу-
ри осећале једнако сигурно као и он сам. Док je пловио Мозелом и
обилазио велике епископе на њиховим сеоским имањима путујући
Галијом од Трира na све до Бордоа, могао je да примети да je y при-
лично великој мери солидност старог света постојала y Галији више
него y његовој родној Италији.45
Наиме, за живота Григорија Турског, уобичајена мапа Европе
окренула ce наопако. Сада je „болесник Европе“ била Фортунатова

42 Р. Fouracre, „Attitudes towards violence in seventh and eighth century Francia",


y: G. Halsall (ed.), Violence and Society in the Early Medieval West, Woodbridge, Suffolk
1998, 60-75.
43 N. Pancer, Sans peur et sans vergogne. De l’honneur et des femmes aux premiers
temps mérovingiens, Paris 2001.
44 J. W. George, Venantius Fortunatus. A Poet in Merovingian Gaul, Oxford 1997. и
Venantius Fortunatus: Personal and Political Poems, Liverpool 1995; S. Coates, „Venantius
Fortunatus and the image of episcopal authority in late antique and early medieval Gaul",
English Historical Review, 115(2000): 1109-1137.
45 M. Roberts, „The description of landscape in the poems of Venantius Fortunatus:
the Moselle poems", Traditio, 49 (1994); 1-22.
RevcrenUa, rustkitas: 0 д Цезарија Арпског do Iputopuja Чурског 207

Италија, a не меровиншка Галија. Италију су разарали непрекидни


ратови. Нашла ce y канџама привредне депресије која je y многим
областима запретила да оконча живот y градовима y некада најур-
банизованијим областима Западне Европе. С изузетком уског појаса
дуж обале, средоземна трговина ce повукла с овог полуострва. На-
супрот томе, недовољно урбанизован аграрни свет северне Галије
није био предмет тако насилног измештања.46 У областима које ce
налазе на рубу Григоријеве дијецезе, око Париза, y долини Сене и
даље на север и исток, према старом лимесу, једна нова немедитеран-
ска привреда почела je да омогућава франачком племству и њиховим
римским сарадницима да згрну богатство на начин који ће ce пока-
зати пресудним за будућу позицију Франачке (Francia ) y Западној
Европи. Венанције Фортунат je дошао на право место y право време.
Убрзо ce спријатељио с Григоријем Турским. Задовољан, окончао je
свој живот као епископ Поатјеа, пошто je умро недуго после свог
пријатеља, око 600. године.
Старе „римске“ породице преживеле су широм Галије, од Рајне до
Аквитаније. T okom 6. века стопиле су ce са Францима и образовале
нову класу potentes, „људи на власти“ мешаног франачког и римског
порекла. Лаичке припаднике новог племства уједињавала je зајед-
ничка католичка вера и заједничка похлепа. Седели су чврсто y седлу
y свакој области. Ти potentes који су преживели повремене сумануте
размирице моћнијих, кружећи око дворова супарничке меровиншке
браће, могли су очекивати напредак.
A y том новом мешаном племству, од франачких и римских „љу-
ди на власти“, нико није напредовао више од галских епископа. Сто
десет епископа Галије измењало ce tokom година. Од оних који су
одржавали морал опкољеном римском становништву, y опасном 5.
веку, смирили су ce и постали кључне личности новог Франачког
краљевства. Били су потребни локалном племству. Непрестано су
им ce обраћали ради арбитраже, као миротворцима и дипломата-
ма. Сваки je y своме граду био оличење реда и закона. To није било
само зато што су многи епископи били племићи. У њих ce искрено
гледало као y „првосвештенике“ своје области. После посвећења
епископ би био унесен y свој град y високој покривеној носиљци y
оквиру церемоније некада резервисане за римске конзуле. Његова

4ft с ' Wickham, „Overview", y: R. Hodges and W. Bowden (eds.), The Sixth Century:
Production, Distribution and Demand, Leiden 1998,279-292,
2o 8 Успои хришћанства на Западу

делатност y својству судије и миротворца сматрана je осгварењем


Божије и светитељске правде на земљи. Он je био одговоран за упра-
вљање свечаним церемонијама које су доносиле Божији благослов
заједници y целини.47
Било да су потицали из старих „римских" породица (као Григори-
је) или су ce до врха успели као краљевске слуге, многи епископи су
били баснословно богати. Наведимо један пример: епископ Бертрам
лемански био je носилац франачког ратног имена „славни гавран“
no великој птици која je кљуцала тела мртвих на бојном пољу. Бер-
трамов тестамент показује да je нагомилао приватно богатство од
300.000 хектара расутих широм западне Галије.48
Епископи су управљали системом расподеле милостиње и до-
нација побожних. У том су својству „спасавали“ богатство лаика,
претварајући га y сјајне храмове и грађевине. У друштву y коме je
лична промоција била веома важна и Римљанима и Францима, од
епископа ce очекивало да укаже на значај своје цркве задивљујућим
призорима богатства.49 Чинећи то, бавили су ce ништа мање него
неким видом натприродне алхемије. Злато и драгоцени предмети y
њиховим рукама су преображавани. Трепераво, жежено злато, ка-
кво je постојало y машти хришћанских савременика, упркос томе
што je било најокрутније, најлабилније и, најзад, најкруће и „најмр-
твије“ на овом свету, бивало je „спасено“ и оживљено даровањем
сакралноме.50
Олтарски сасуди и велики златом опточени и драгим камењем
украшени олтари који су прекривали тела светих y Галији говорили
су о магичном преносу који je чинио епископ. Обасипајући богат-
ством светитеље, епископ je „благо“ слао на небо да би учинио добро
душама дародаваца. To „благо на небесима" имало je свој земаљски
одраз y светињама које су сјајиле као смрзнуте капљице натприрод-
ног сјаја. Светлуцавост гробова била je јемац даљег „сјаја“ чудотворне
моћи за коју ce очекивало да ће je свети, посебно ако je био чувени
епископ, показати из гроба. Гроб св. Елигија (сен Елоа), епископа

47 М. Heinzelmann, „Bischof und Herrschaft vom spâtantiken Gallien bis zu den ka-
rolingischen Hausmeiern", y: F. Prinz (ed.), Herrschaft und Kirche, Stuttgart 1988, 23-82;
B. Jussen, „Liturgy and legitimation, or How the Gallo-Romans ended the Roman empi­
re", y: B. Jussen (ed.), Ordering Medieval Society, Philadelphia 2 0 0 0 ,1 4 7 -1 9 9 .
48 M. Weidemann, Das Testament des Bischofs Bertram von Le Mans von 27. Màrz
616, Mainz 1986.
49 D. Janes, God and Gold in Late Antiquity, Cambridge 1998, 84-164.
50 Venantius Fortunatus, Песма 1.15; Patrologia Latina 88; 79B.
Reverent la, rusticitas: Od Цезарија Арпског do Григаријп Турског 209

Нојона од 641. до 660, треперио je таквим сјајем да су га морали пре-


кривати ланеном тканином tokom Великог поста, a он je изливао
велом обавијене своје чудотворне моћи!51
Меровиншка Галија била je снажно локализовано друштво. Епи-
скоп je поистовећиван са својим градом. Сваки град имао je своју
галаксију локалних светитеља. T okom 6. века ти градови су ce изме-
нили. Велике области y сваком граду држали су њихови епископи
као брижљиво неговане оазе светости сред профаног и насилног
света. Бертрамов Ле Ман имао je 18 цркава, a Париз чак 35. Градови
више нису били ограђени, уређени простори као што су некада били
римски. Неки градови, попут Париза, су „изветрили". Његови главни
становници расули су ce no околним селима. Париз je био окружен
галаксијом светиња. Око светиња су ce налазиле административне
виле и ловачке куће углавном руралног племства. Чак и ти градови,
који су изгубили свој римски облик, остали су „римски“ no томе што
су ce понашали као средишта својих области. Њима су и даље, по-
пут дворца, доминирале римске зидине онога што je сада прерасло
y епископов „унутрашњи град“52.
Још од ранохришћанских времена епископ je требало да дела као
„љубитељ сиромашних“. Али, y Галији 6. века епископ није само из-
државао убоге. Он je трошио богатство и енергију ради одржавања
читаве градске заједнице.53 Представа доброг католичког епископа
као „оца“ свога града створена je y овом периоду. Она je постала оно
што je, можда, најтрајнији институционални идеал Западне Европе.
Врло мало ce изменила све до самог краја ancien régime.

Са свом својом друштвеном финоћом и својим изгледом световности,


[oh ] je испуњавао своје обавезе епископа као да није имао других брига
које би га ометале. Посећивао je болнице, великодушно, али правично

Audoenus, Life o f Eligius 2.41-42: B. Krusch (ed.), Monumenta Germaniae Histo­


rical Scriptores rerum merowingicarum 4, Hanover 1902, 725.
52 Beaujard, Le culte des saints en Gaule, 4 5 5-510, илустрације 11-15, 542-546; S.
I.ebecq, Les origines franques, Ve-IXe siècle, Paris 1990, 142-147. N. Gauthier, „Le réseau
de pouvoirs de l’évêque dans la Gaule du haut moyen âge“, y: G. P. Brogiolo, N. Gaut­
hier, and N. Christie (eds.), Towns and their Territories between Late Antiquity and the
harly Middle Ages, Leiden 2000, 173-207; S. Loseby, „Gregorys cities: urban functions in
sixth-century Gaul“, y: I. Wood (ed.), Franks and Alemanni in the Merovingian Period. An
Filmographie Perspective, San Marino, CA 1998, 239-284; I. N. Wood, „Topographies of
holy power in sixth-century Gaul“, y: M. de Jong and F. Theuws with C. van Rhijn (eds.),
Topographies o f Power in the Early Middle Ages, Leiden 2001, 137-154.
53 Brown, Poverty and Leadership, 45-73.
210 Успон хришИанства на Западу

делио милостињу, водио рачуна о спом клиру и верским кућама. Про-


нашао би време за све, a никад иије деловао заузето. Његов отворен дом
и великодушна трпеза одавали су утисак резиденције једног гувернера.
Па ипак je y свему то доликовало Цркви.54

Ово би могао бити опис било ког меровиншког свеца-епископа.


A, y ствари, реч je о великом духовном писцу, Фенелону, који je био
епископ Камбреа 1711, како je описан y Сен Симоновим Мемоарима\
Критеријуми доброг епископа тако су ce мало изменили за хиљаду
година!

Григоријев свет: reverentia, правда и мир

Григорије je потекао из групе породица које су помогле да ce такав


свет изгради y Галији. Он je био праунук, унук-нећак и нећак епи-
скопа. Одрастао je као озбиљно дете, окружено озбиљним рођацима.
Reverentia према светима била je део породичне традиције. Његов
отац увек je око врата носио златни медаљон пун моштију: оне су га
штитиле од „насиља бандита, опасности поплава, претњи необузда-
них људи и напада мача“55. Сам Григорије je свој први верски „лек“
справио чим je научио да чита. Kao добар католички дечак, излечио
je гихт свога оца магијским рецептом описаним y Књизи о Товији.
Кодекс Светог писма, a не раширено усмено предање rustici, постаће
његов водич. За њега није био тајанствени, домаћи, свет магијског
исцелитеља који je „шапутао припеве, бацао чини и везивао амај-
лије око врата“56.
Григорије je јасно ставио до знања да није rusticus. Кад год je био
погођен честим болестима, знао je како да ce обрати св. Мартину
као пријатељу и великом patronus, строгом заштитнику. Њ егова
надања и страхови tokom година су обликовани великом церемони-
јалношћу својственом односу позноримских штићеника и њихових
патрона. У сваком случају, свети Мартин je био његов „патрон“,

54 Historical Memoirs o f the Duc de Saint-Simon 2, превод L. Norton, London 1967,


155.
55 Gregory of Tours, Glory o f the Martyrs 83, превод R. Van Dam, Liverpool 1988,
108.
56 Gregory of Tours, Glory o f the Confessors 39, превод R. Van Dam, Liverpool 1988,
51; Miracles o f Saint Julian 45, превод R. Van Dam, Saints and their Miracles in Late An­
tique Gaul, Princeton, NJ 1993, 192.
Reverentia, rustkltas: Od Цезарија Лрлског do 1'ригорија Турског 211

његов господар и заштитник: „Пришао бих гробу, клекнуо на пло-


чу и заплакао."57
Епископ Тура већ са 34 године, Григорије je очекивао да сви ка-
толички хришћани испоље исто дубоко поштовање према светима
какво им je он указивао. Било je заиста суштински важно за његов
положај епископа да они тако чине. Тур je имао све мане „отвореног
града . Био je ходочаснички центар смештен на врло важном пре-
лазу преко Лоаре којим je франачка, северна Галија била повезана
с „римском Аквитанијом. Тур je, исто тако, лежао и на саставној
гачки двају супарничких краљевстава. T okom двадесет година Гри-
горијевог епископата Тур ce колебао између разних краљевстава
којима су владали сукобљени чланови династије Меровинга. Гри-
горије ce нашао y позицији да ce његовим градом владало редом из
Меца, Соасона и Бургундије. Његову дијецезу пустошили су чести
казнени пљачкашки походи. У правилним временским размацима
базилику св. Мартина испуниле би угледне личности које су тражи-
ле уточиште на његовом гробу. Kao епископ Тура и чувар Храма св.
Мартина Григорије je имао дужност да штити и посредује за многе
окрутне личности. Имао je јединствену прилику да potentes Галије
види y њиховим најтежим тренуцима када су били најрањивији. To
што ce свакодневно сусретао са таквим личностима није увећало
његову веру y људску природу.
Морамо имати на уму да je управо са тог становишта Григори-
је написао своју Историју. Он je Галију сагледао из светиње „свога
господара св. Мартина. Премда пријатељ и поштовалац отменог
Венанција, писао je „рустичним" латинским. Али то није чинио обра-
Бајући ce сељацима, нити зато што нико y Галији није био способан
за нешто боље. Григорије je намерно одабрао да пише грубим латин-
ским језиком за грубе људе. Он je писао да упозори potentes будућег
нремена, Франке и Римљане подједнако. Нерафинирани латински,
већ на добром путу да постане француски, био je језик који им je
био заједнички с Григоријем и његовим клиром. Ha том језику их je
гребало упозорити.
Назвати Григоријеву књигу Историјом Франака одвело би нас y
озбиљну заблуду. Грех и опроштај греха, a не етничка група, било je
I рш оријево свеобухватно занимање. Пишући историју свог времена,

,7 Gregory of Tours, Miracles o f Saint Martin 3.1, превод Van Dam, Saints and their
Miracles, 260.
212 Успон хришНанспиш нa Западу

Григорије ce постарао да ce неноље имућних грешника, франачких


и римских подједнако, добро упамте. Грађе му није недостајало: он
описује, често с незаборавним појединостима, насилне смрти три-
десетак политичара. О њима je писао зато што je био убеђен, и y то
je морао да убеди и друте, да су сви које задеси лош крај тако скон-
чали зато што су увредили Бога и његове свете. Франачки генерал,
Гунтрам Босо, на пример, умро je тако испробадан копљима да није
могао ни да ce изврне на леђа. Григорије je знао разлог. Грчевито по-
божан, Гунтрам ce обратио за савет и једној паганској пророчици. To
му није донело добра. Григорије ce постарао да савременици упамте
Гунтрама онаквог какав je заиста био:

непринципијелан човек, алав и похлепан, ж ељан туђег преко сваке мере,


дајући реч сви м а, a ником е je не од рж авш и .58

Али ни Римљанин Келсо није био ништа бољи:

човек висок, ш и р о к и х рам ен а, јаке руке, надм еног го во р а, б р зи х реак-


ција и учен y праву. Ч есто би п о сезао за црквен ом и м ови н ом ... Једнога
д ан а y цркви je чуо како ce чи та одлом ак из п р ор ош тав а... А вај оним а
који кући придодају кућу u нижу поњ е do п ољ а. К аж е ce да je на то рекао:
„То je бедно гледиш те! О нда би било и авај мени и мојој деци! 59

И имао je право. Његов син умро je бездетан, „завештавши већи


__ . . «
део своје имовине Цркви коју je његов отац поткрадао .

„Додир раја“: Григорије и духовни пејзаж Галије

Kao чувари моралног поретка које су на земљи заступали еписко-


пи, свеци су y пуној мери величани y градовима Галије. Свет Григо-
ријеве Историје углавном je урбани свет који je вапио за правдом
и миром. Његова дужност као епископа била je да им их обезбеди
и он je био убеђен да чинећи то само чини очигледним, на земљи,
снажно осећање правде свог патрона св. Мартина. Ипак, Григори-
је je написао и друге књиге Чуда. У њима описује чуда на гробу св.
Мартина и на гробу св. Јулијана y Бријуду. Још чуда ушло je y Славу

58 Gregory of Tours, History 9.10, Thorpe, 493.


59 Gregory of Tours, History 2,24, 218.
Reverentia, rusticitas: Od Цезарија Арпског do Григоријо Чурског 213

исповедника, Славу мученика и Живот отаца. Написао je чак и трак-


тат о звездама који обухвата каталог чуда природе. Ове књиге Чуда
опширне су као и његова Историја. Сам њихов обим и привлачна
подробност означавају ново одступање. Kao да ce Григорије латио
пера да бесконачно разноврстан пејзаж своје области одене y фину
мрежу хришћанских речи.60
Григорије je имао ваљане разлоге да пише онако како je то и учи-
нио. Није ce много бринуо за опстанак паганства y Галији.61 Али јесте
био дубоко забринут због лакоће са којом су ce алтернативне верзије
хришћанства јављале кад год би он и његове католичке колеге ма-
ло попустили y свом бдењу. Лутајући проповедници који су носили
мошти и тврдили да представљају никог другог до самог св. Петра
били су толико дрски да, када je он био одсутан, посете и сам Тур!62
У неким крајевима јавиле су ce пророчице. Оне су привлачиле велике
масе људи и сакупиле доста богатства тврдећи да могу да пронађу
лопове и раскринкају скривене грехе других.63 Када je бубонска куга
погодила Бери, 571. године, пустињак Патрокло суочио ce са сјајним
супарником. Жена no имену Леубела тврдила je да ју je посетио „ђаво,
претварајући ce да je св. Мартин, и да joj je дао предмете који ће, како
je рекао, спасити народ“64. Леубелина уобразиља била je испуњена
личношћу св. Мартина као и Григоријева.
Оно чему ce Григорије супротстављао no селима Галије није би-
ло истрајно паганство које je опстајало неизмењено y сеоском свету
недодирнутом католичким градовима. Оно на шта je он наишао пре
je био свет окарактерисан, на селу и y граду подједнако, плодним ре-
лигијским експериментисањем. Хришћанске обреде и хришћанске
свете личности локални верски експерти прилагођавали су како би
послужили потребама људи који су себе сматрали добрим хришћа-
нима. Према томе, Григорију je било важно да ce види како, ако ce
свети поштују на исправан католички начин, то утиче на све аспекте
сеоског живота Галије. Морало ce видети да свеци, како их je Гри-
горије схватао (a не како су личности попут Леубеле тврдиле да их

60 G. de Nie, Views from a Many-Windowed Tower. Studies o f Imagination in the


Works o f Gregory o f Tours, Amsterdam 1987.
M Y. Hen, Culture and Religion in Merovingian Gaul, a .d . 481-751, Leiden 1995,
154-206.
62 Gregory of Tours, History 9.6 и 10 .2 5 ,4 8 3 -4 8 5 и 584-586.
M Gregory of Tours, History 7.4, 426-427.
M Gregory of Tours, hives o f the Fathers 9.2, препод E. James, Liverpool 1985, 80.
214 Успон хришНанства na Западу

знају), могу да одговоре на сваку хитну ситуацију, да ce тичу сваке


локалне легенде и везују за сваку благотворну пројаву светости.656
Да би то осигурао, Григорије je непрестано радио и писао. Kao
резултат тога, природном свету je враћено нешто од његове пређа-
шње магичности. Наравно, Григорије није представио природу као
изобилну чудесним животом са засебним постојањем, независним
од Бога. Свет природе сагледавао je као тежак свилени вео. Његова
шушкава површина одавала je y позадини скривено присуство гал-
ских светаца. За Григорија су „мошти“ биле физички делић трајног
„трага“ који je за собом y материјалном свету остављала потпуно
спасена личност, светац, који сада обитава y Божијем рају. Један по-
божан Григоријев пријатељ рекао му je једном приликом да ce вода
захваћена с извора мученичке светиње претворила y балзам слатког
мириса. Григорија то није изненадило. „То су аутентичне мошти које
je моћ мученика издвојила уз додир раја.1166
Рај je био врло близак хришћанину 6. века попут Григорија. To ни-
су била апстрактна небеса већ место бујне вегетације, попут драгуља
сјајно и блиставих боја. Григорије извештава како je једна монахиња
имала једном визију раја:

Дошли су до великог извора. Његова вода ce блистала као злато, a тра-


ва око њега сијала као треперава светлост милијарди драгуља... „Ово je
извор живе воде за којом сте толико дуго жеднели.“67

Мошти су доносиле рај y садашњост. Цркве Галије 6. века чини-


ле су то очигледним. Тужно je за историчара што je толико великих
ранохришћанских базилика no градовима модерне Француске већ
дуго замењено готским катедралама. Исход тога je што меровиншка
Галија делује сиромашно, a није заправо била таква. У оно време je
само требало ући y неку светињу y којој je било моштију светаца na
да ce човек нађе y „делићу раја“68. Непрестано осветљене скупоценим
сјајем ул>аних лампи с мирисним супстанцама, базилике светаца y

65 S. Boesch-Gajano, „Uso e abuso del miracolo nella cultura altomedioevale", Les


fonctions des saints dans le monde occidental (IlIe-XIIIe siècle), Collection de l’École fran­
çaise de Rome, 149, Rome 1991,109-122.
66 Gregory of Tours, Miracles o f Saint Julian 41, Van Dam, Saints and their Miracles,
189.
67 Gregory of Tours, History 6.29, 357.
68 Life o f Desiderius o f Cahors 16, B. Krusch (ed), Corpus Christianorum, 117, Tur-
nhout 1957, 362.
Reverentia, rustkitas: Od Цезарија Арлског do Григорија Јурског 215

Галији истицале су ce на тамном, насилном и смрдљивом свету као


места на којима ce могао пронаћи рај на земљи.69
Одемо ли y Италију, још можемо видети мозаике из 6. века слич-
не онима који су постојали y базиликама y Галији. Ha њима су били
приказани свети како стоје y рају, на светлозеленом тлу начичканом
скерлетним цветовима. Али повремено je, тако je Григорије мислио,
и само рајско цвеће могло пасти на земљу. Свештеник Храма св. Ју-
лијана y Бријуду (светиње омиљене Григорију и његовој породици)
једном je ушао y светињу половином новембра и затекао Јулијанов
гроб и под око њега посут дивовским црвеним ружама:

Њихов мирис био je омамљујућ. Te руже биле су тако свеже да си могао


помислити како су тог тренутка одсечене са својих стабљика.70

Доћи на гроб великог светитеља попут Мартина y Туру значило


je удахнути мало рајског исцелитељског ваздуха. Мирис тамјана и
мирисних уља испуњавао je светилиште око Мартиновог гроба. Али
тај мирис само je био симбол стварног исцелитељског поветарца раја
који je струјао из гроба. Бити исцељен на таквом месту значило je
искусити тренутни процват тела. Када описује излечења на гробу
св. Мартина, Григорије ce до ситних појединости задржава колико
на физичком ритму излечења толико и на његовом исходу. Јер je
ритам излечења показивао сасушено и уништено људско тело како
враћа своје првобитно преобилно здравље везивано за рај и рајски
врт- Дрхтава рука ce променила: „попут сунђера који снажно упија
течност... кожа je постала црвена као ружа.“ „Можеш видети њего-
во бледо држање како постаје црвено као ружа.“ Дете убогаљено
лошом исхраном „поново je процвало“71. Ha моменат je био дирнут
свеисцелитељском изобилношћу раја из кога je Адам изгнан, a y коме
св. Мартин сада живи.
Григорију je било важно да ова искуства не буду ограничена само
на његов град и на гроб св. Мартина. Његова вера y мноштво светих
и блискост раја навела га je да пригрли јединственом непомућеном
визијом и галско село. Kao што смо видели, његово искуство еписко-

69 Р. Fouracre, „Eternal light and earthly needs: practical aspects of the development
of Frankish immunities", y: W. Davies and P. Fouracre (eds.), Property and Power in the
Early Middle Ages, Cambridge 1995, 53-81.
7(1 Gregory of Tours, Miracles o f Saint Julian 46b, 193.
71 Gregory of Tours, Miracles o f Saint Martin 2.43 и 55, 251 и 255.
2 l6 Успон хришћанствн нп Зпппду

na одговорног за Храм св. Мартина y Туру није ra навело да очекује


много светих међу својим просечним савременицима, имућним и
моћним меровиншким становницима Галије. Наш утисак о насиљу и
нестабилности политичког живота y меровиншкој Галији умногоме
дугује укусу с којим je Григорије y својој Историји испричао невоље
тих људи и како су добили примерене казне за своје занемаривање
светаца.
Усредсређујући ce на такве сцене насиља, као да je њима резими-
рано све што треба да знамо о меровиншкој Галији, заборављамо
другу страну приче коју нам Григорије приповеда. Озлоглашени
грешници нису били једини људи које je Григорије одабрао да опише.
Осврћући ce на дугу историју хришћанске Галије, Григорије допушта
да превлада оптимизам. T okom векова хришћанске цркве Галије да-
вале су и, према његовом мишљењу, још дају многе личности оба по-
ла и разних класа, pača и из разних области, становнике раја. Њихове
мошти су свуда расуте широм целог хришћанског света. У свакој
области има трунки прашине другачијих од других трунки праши-
не, делића костију другачијих од осталих, и гробова различитих од
других. Неки су већ јасно видљиви: међу позноримским саркофазима
нагомиланим y једној разрушеној вили на врху брда један je могао
бити прекривен свилом извезеним велом с лампом која гори пред
њим - то je гроб чије су чудесне моћи доказале да y њему лежи све-
та личност.72 Други наговештаји сталног присуства светих били су
дискретнији. Фрагмент увезан y свилену траку појавио ce нетакнут
из ломаче.73 Слатки гласови могу ce зачути како певају међу мрачним
редовима гробова изван Отона.74 Непрекидни сјај дашка небеског
мириса међу купинама пустог врха једног брда y Турену одају при-
суство „места хришћана" дуго напуштеног и обраслог y шуму после
пустошења 406. године.75 Ти неземаљски догађаји наговештај су да
небројени свети мушкарци и жене, становници раја, спремно стоје
на свим местима, na чак и најзабаченијим, чекајући да помогну ка-
толичким верницима y њиховим свакодневним потребама. Они су
настанили пејзаж који je хришћанству некада деловао тамно.
Посредством ових многих светих câM рај je лагано протицао y
свет. Сама природа je била спасена. Због своје вере y близину раја,

72 Gregory of Tours, Glory o f the Confessors 21, 26.


73 Gregory of Tours, Lives o f the Fathers 2.3, 38.
74 Gregory of Tours, Glory o f the Confessors 72, 76.
75 Gregory of Tours, Glory o f the Confessors 21, 36.
Reverentia, rusticitas: Or) Цезарија Арлскогдо Григорија Турског 217

Григорије je дозво/шо светости да лагано натапа пејзаж Галије. Село


je поново добило свој глас да проговори једним древним духовним
говорним језиком о присуству светих. Вода je поново постала све-
та. Отисак копита његовог магарета могао ce видети крај извора
на коме je св. Мартин изазвао да вода шикне из земље код Нјел ле
Санта.76 И дрвеће je повратило нешто од своје величанствености.
Дрво које je Мартин благословио крај пута y Нјел ле Лијер y Туре-
ну и даље je стајало, иако сада мртво јер му je кора сасвим огуљена
ради справљања медикамената.77 Широм Галије велико дрвеће je
преобилно цвало над гробовима светаца. Григорије je посматрао
то дрвеће задовољним погледом. Оно му више није проговарало о
паганским обредима - блиставим крпицама које лелујају на њего-
вом грању док оно црпе своју снагу из мрачних и неизвесних сила
земље. To дрвеће je сада са неба на земљу доносило додир неограни-
чене вегетативне енергије самог Божијег раја. Указивало je на то да
душа светога погребеног y близини „сада цвета као палмино дрво
y Божијем рају“78.
Григоријев неуморан ритам приповедача лако нас може уљуљ-
кати y веровање да нам je казао све што треба да знамо о франачкој
Галији. Није тако. Он je no својим интересовањима био изразито
регионалан. По сопственом избору ce осврнуо само на прошлост
малих римских градова y јужној Галији. Једва да нам нешто каже о
ширењу северних територија Франачког краљевства, a баш ништа о
Британији и Ирској. Примао je као датост своју припадност ширем
и старијем хришћанском свету, дефинисаном римским градовима
и њиховим светитељима. Ha Тур je гледао као на један хришћански
град међу многима, смештен y северозападном кутку пространог
хришћанског света који ce протезао на југ све до Волубилиса на
атлантској обали данашњег Марока, и на исток, преко Италије и се-
верне Африке, до територија Источног римског царства, персијске
Месопотамије и планина Загроса. Григорије ce још осећао судео-
ником међународне хришћанске културе Средоземља и Средњег
истока којом смо и отпочели ову књигу y време Вардесана. Догађања
из удаљене Едесе, na чак и Персије, била су му једнако важна као и
збивања на северу Галије y франачком Рајнланду. До времена Григо-
ријеве смрти, 594. године, међутим, источно Средоземље и Средњи

76 Gregory of Tours, Miracles o f Saint Martin 4.31, 298.


77 Gregory of Tours, Glory o f the Confessors 7, 25.
78 Gregory of Tours, Glory o f the Confessors 50, 60.
2 l8 Успон хришћанства на Западу

исток претрпели су одлучујуће промене. Пођимо стога y наредном


поглављу за судбином Источног римског царстава y 6. веку - веку
којим je доминирала владавина великог цара Јустинијана (527-565). A
затим ћемо ce (y осмом и једанаестом поглављу) још једном вратити
Западу, да ce позабавимо људима који су, иако, грубо гледано, беху
вршњаци Григорија Турског, потекли из доста другачијих светова и
оставили битно другачије трагове на хришћанство Западне Европе
од његових - римским папом Григоријем Великим (540-604) и Ир-
цем Колумбаном (540-615).
Епископи, град,
пустиња: Источно
римско царство

„Одржавати добар поредак“: Епископи и


њихов град y Источном римском царству

Августа 452. године, само десет месеци после судбоносног Сабора


y Халкидону, Петар Иберијац, бивши грузијски принц, изабран je за
епископа Мајуме, лучког града y области Газе, на јужној обали Пале-
стине. Суочио ce с ревносном паством која je претила да ће га спали-
ти заједно с базиликом не буде ли сместа с њима одслужио литургију
као њихов епископ. Када je дошао до свечане молитве освећења и
преломио свети евхаристијски хлеб, из просфоре je шикнула крв и
поплавила читав олтар. Он ce окренуо и угледао крај себе Христа:

П релом и хл еб, еписк опе... У ч инио сам то за своју славу, да сви знају где
je истина и ко je онај ko ce држи праве вере. 1

Петар je, y ствари, био бескомпромисни противник Халкидон-


ског сабора. Нису га сви (поготово не папа Лав!) сматрали „право-
славцем". Али, и халкидонци и антихалкидонци су ce слагали да je
дужност епископа да дела као првосвештеник свога града. Свечана
служба евхаристије од стране епископа на литургији била je јавни
чин који je обезбеђивао Божију наклоност читавој заједници. Одно-
си епископа с његовим градом изражавани су јавним церемонијама.
Сачуван je текст церемоније епископовог уласка y свој град из 6. века.

1 Life o f Peter the Iberian, превод R. Raabe, Leipzig 1895,57.


220 Успон хришћанстоа на Западу

ИСТОЧНО РИМСКО ЦАРСТВО, OKO 500 - око 650.


С и м еон С толпник 3 9 0 -4 5 9 .
С евер А н ти охи јск и 4 6 5 -5 3 8 .
В арсануф ије из Газе 4 7 0 -5 4 7 .

Јустинијан 527-565.
издаје C od ex Ju stin ian u s 529.
п о б у н а Н и к а 532.
и згр адњ а С вете С оф и је 533.
издаје Д и гест е и И н ст и т уц и је 533.
рек он к и ста А ф рике 535.
Р им 535.
Р авена 540.

Куга 5 4 3 -5 7 0 . Х о зр о е I А н у ш и р в а н 5 3 0 -5 7 9 .
п у ст о ш и А н ти о х и ју 540.

П ети васељ енски сабор:


О су д а Т ри поглављ а 554.

Јаков Варадеј (Барадај) о сн и в а


„јаковитску" цр к в у 5 4 3 -5 7 8 .

Л ангобардска најезда y И талији 568.

С лов ени и А вари п р о д и р у на Балкан


550+

Јован Е ф еск и 5 0 7 -5 8 8 .
Јован М о с х о 5 6 0 -6 3 4 .
Л еон ти је Н ап уљ ск и 5 7 0 -6 5 0 .______

Улазећи епископ je благосиљао капелу на капијама града, обавијају-


ћи je облацима када. Затим би предводио свој клир појући молбене
прозбе кроз град где би окадио тетрапилон - споменик са четири
стуба који je означавао центар града. После служења литургије y
својој катедралној цркви, повукао би ce y свој двор. Онде je примао
градске већнике и представнике царске власти.2

2 G. Khoury-Sarkis, „Réception d’un évêque syrien au Vie siècle", L’Orient syrien, 2


(1957): 137-184.
Епископи, град, пустиња: Источно римско царство 221

Јавно чинодејствовање епископа и његовог клира чинило je град


светим. Епископово присуство као почасног председавајућег град-
ском већу, уз помоћ виђенијих месних личности, град je чинило
уређеним. Готово исто колико су епископи Галије Григорија Турског
били јавне личности y својим градовима, били су то y својима и епи-
скопи Источног римског царства. И опет, као y Галији, неки од њих
су били упадљиво богати. Године 610. александријски патријарх je
y ризници своје цркве имао 8.000 фунти злата. Издржавао je 7.500
убогих са свог списка сиромашних (док су галски епископи издржа-
вали једва нешто више од стотинак). Трговачка флота патријархова
пловила je из Александрије све до Марока и Корнвола.3
Но, велики патријарси су били изузетак. За разлику од Галије
и Шпаније, међу клирицима je било врло мало земљопоседничког
племства. Просечни епископ Источног римског царства био je бри-
гама опхрвана незанимљива личност. Прослављени градски већник.
Свој положај дуговао je начину на који je посредовао између свог
града и импозантне царске власти. У Источном римском царству
царски систем који су створили Диоклецијан и Константин одржао
ce. Простирући ce од Јадранског мора до Месопотамије, Источно
римско царство je обухватало пространство готово једнако велико
као потоње Османско царство. Епископи Источног римског царства
били су завртњи y машинерији неумољиво наметљивог и централи-
зованог система власти.
До 500. године хришћански епископ и његов клир су ободрени
царевима преузели на себе многе дужности које су некада, y класично
доба, обављала градска већа.4 Припадност клиру била je ствар пре-
стижа y граду. Један епископ ce пожалио да локални виђенији људи
желе да плате пријем y клир само да би били виђени „у одежди клири-
ка“5. Црква je постала нови прилаз локалном статусу и престижу.
Подизање цркава пружало je нове могућности за разметање.
У 5. и 6. веку управо je клир одговоран за талас нових грађевина

3 Leontius, Life o f John the Almsgiver 9 и 45, превод N. H. Baynes and E. Dawes,
'three Byzantine Saints, Oxford 1948, 217-218 и 256; V. Déroche, Études sur Léontios de
Néapolis, Uppsala 1995, 146-153; C. Haas, Alexandria in Late Antiquity, Baltimore, MD
1997, 249-258.
4 M. Whittow, „Ruling the late Roman and early Byzantine city: a continuous hi­
story", Past and Present, 129 (1990): 3-39; J. H. W. G. Liebeschuetz, The Decline and Fall
o f the Roman City, Oxford 2001.
5 Severus of Antioch, Letter 1.8, превод E. W. Brooks, Select Letters o f Sever us,
London 1903,43.
222 Успон хришћанетва на Западу

којима je измењен урбани састав градова на Средњем истоку. Архе-


ологе и даље изненађује бројност великих нових цркава поплоча-
них мозаицима које откривају широм данашњег Балкана, Турске,
Сирије, Израела и Јордана. Многе од ових цркава налазиле су ce
y центру градова. Њихове подове прекривали су велики мозаици
с натписима који изричу похвале великодушности, побожности
и интелигенцији епископа и клира, њихових ктитора.6 Чак и no
сразмерно малим селима Сирије и другде клирици су олтарима
поклањали велике примерке сребрних сасуда на којима je редовно
стајало њихово име и имена чланова њихових породица.7 Црквено
градитељство ових размера указивало je на коначну победу хри-
шћанства y Источном римском царству. Хришћанство ce није више
представљало као ратоборна вера, забрављена y борби с религијом
и културом паганског света. У једном хришћанском царству сада je
сматрано да хришћанство држи најбољу позицију y читавој циви-
лизацији. Било je то доба синтезе, обележено великом увереношћу
y то да древне вештине класичне Грчке - реторика, поезија, исто-
риографија, филозофија и уметност - могу послужити да изразе
хришћанску поруку.8
Ha нешто практичнијем нивоу царска влада ce клиром служила
као својим локалним контролорима. Епископима je било наређено
да ce служе својом „свештеничком слободом“ y извештавању цара
о провинцијским управницима кривим за изнуђивање или неспо-
собним да уберу порез. Епископи су проверавали мере и тегове
коришћене на месним тржницама и старали ce о раду на одржа-
вању градских зидина.9 Управо су они били цареви представници
y својим гадовима. Царске наредбе сада су читане наглас месним
угледним људима y епископовој дворани за пријеме, a затим поста-
вљане на трем месне цркве како би читав град могао да их прочи-

6 Piccirillo, The Mosaics o f Jordan, Baltimore, MD 1994; P. D onceel-Voûte, Les p a ­


vements des églises byzantines de Syrie et du Liban, Louvain 1988; R. Schick, The Christian
Communities o f Palestine from Byzantine to Islamic Rule. A Historical and Archaeological
Survey, Princeton, NJ 1995,225-484.
7 M. Mundell Mango, Silver From Early Byzantium, Baltimore, Maryland 1986.
8 Averil Cameron, Christianity and the Rhetoric o f Empire. The Development o f
Christian Discourse, Berkeley, CA 1991,189-202; P. Brown, Power and Persuasion in Late
Antiquity. Towards a Christian Empire, Madison, WI 1992,118-152.
9 Codex Justinianus 1.4.26 (530), превод P. R. Coleman-Norton, Roman State and
Christian Church 3, London 1966, 1058-1061; D. Claude, Die byzantinische Stadt im 6.
Jht, Munich 1969,195-229.
Впископи, град, пустиња: Источно римско царство 223

та.ш Епископ Бостре „учинио je своме граду услугу" саградивши


сопствени затвор за смештај и исхрану злочинаца y ишчекивању
суђења.1011 У кризним временима епископи су чак благосиљали паљбу
из катапултова с градских пушкарница и учествовали y њој - као
епископ Теодосиопоља (Ерзерум y источној Турској) који je убио јед-
ног хунског поглавицу каменом избаченим из „црквеног" катапулта
прозваног „свети Тома“12. Све y свему, епископи Истока дубоко су
поистовећивани с одбраном и стабилношћу својих градова, na са-
мим тим и са судбином Царства:

Д у ж н о ст je еп и ск оп а [зап и сао je а н т и о х и јск и патријарх јед н о м свом


п одр еђ ен ом ] да сасеца и за узд ава н ер егу л и са н е п о к р ете светине... и да
ce стара о д о б р о м п ор ет к у y гр адови м а и стр а ж а р и над м и р н о д о п ск и м
понаш ањ ем о н и х који ce х р а н е и з њ егове р ук е.13

Према томе, градски живот највеће политичке јединке y Средозе-


мљу био je чврсто заснован на савесној осредњости њених епископа.
Савременици су поистовећивали спајање епископа и града с брод-
ском кобилицом која je давала стабилност Царству на локалном ни-
воу. Али, није ce све завршавало на локалној политици. Хришћанска
црква претендовала je на универзалност и поседовање универзалне
истине. Остало je отворено питање хоће ли икада бити могуће убе-
дити епископе, врло спремне да одржавају закон и ред на локалном
нивоу y својим градовима, да усвоје формулу веровања која би Цркву
и на доктринарном плану учинила онолико јединственом колико je
то било Царство које јује штитило.
Kao што смо видели y трећем и четвртом поглављу, још од времена
Константина, постигнуће доктринарног јединства сматрано je raison
d ’être - заиста врхунским достигнућем - хришћанског царства. Али
страсти узбуркане и пре и после Халкидонског сабора показале су да
ће то јединство бити крајње тешко постићи. И то не стога што није
било покушаја. Кроз читаво раздобље с краја 5. и почетка 6. века цар-
ска влада била je убеђена да ће, уз праву меру споја наредби и убеђи-

10 D. Feissel and I. Kaygusuz, „Un Mandement impérial du Vlème siècle dans une in­
scription d’Hadrianoupolis d’Honoriade", Travaux et Mémoires, 9 (1985): 397-419.
11 P. L. Gatier, „Nouvelles inscriptions de Gérasa: la prison de l’évêque Paul", Syria,
62 (1982): 297-305.
12 Theodoret of Cyrrhus, Ecclesiastical History 5.36, превод B. Jackson, Library o f
the Nicene and Post-Nicene Fathers 3, Oxford 1893, 156.
13 Sever of Antiohia, Letters 1.9, 46.
224 Успон хришНанства на Западу

вања, јако царско усмераваше y иогледу хришћанске догме створити


јединствену „Православну" цркву. Такав ток догађаја je пропао. A
пропао je врло упадљиво tokom владавине једног од најсамопоузда-
нијих владара које je Римско царство икада дало, цара Јустинијана
(527-565). Јустинијанов пораз показао je да ово хришћанско царство
можда и није било тако складно уједињено као што je идеологија тог
времена навела многе за општи интерес ангажоване епископе да то
очекују. Источноримско друштво показало ce сложенијим и с више
полуга привржености y питањима вере него што су с тим рачунали
цареви и њихове слуге, епископи. Дугорочно гледано, показало ce
да ни источноримска држава ни градови преко којих je владала нису
имали довољно принудне силе или моралног ауторитета да наметну
верско јединство.14 Важно je видети зашто je то тако.

„Сатанина црква“: Световне традиције y граду

Ha првом месту, епископи су имали мање моралног ауторитета


него што би то њихов званични положај y градовима могао да наго-
вести, јер су градови били само делимично христијанизовани. Др-
жећи челне положаје y градовима, епископи су ce нашли уплетени
y све што je било најокорелије профано y источноримском друштву.
Победничке приче о „тренутној“ христијанизацији победом над бо-
говима оставиле су нетакнутом добар део прошлости y источнорим-
ским градовима. Широм Царства je монументални украс градова још
постојао. Статуе богова и бивших римских царева могле су ce видети
на свим улицама. У Оксиринху, омањем граду y средњем Египту,
примера ради, кип последњег паганског цара, Јулијана Отпадника,
и даље je стајао. Говорило ce да ноћу силази са свог постоља и вреба
неопрезне пролазнике.15
Иако су y Источном римском царству импресивни хришћански
споменици сада преовладавали, још много тога je y сваком источ-
норимском граду говорило о облицима прослављања и ставовима о
власти и напретку који нису имали никакве везе са хришћанством.
Још су постојала позоришта. Сада ce y позориште могло ући кроз
капију на којој je над традиционалним зазивањем Тихе, тајанствене

14 Ј. Meyendorff, Imperial Unity and Christian Division. The Church 450-680, Crest-
wood, NY 1989.
15 Life o f Peter the Iberian, 72.
Епископи, град, пустиња: Источно римско царство 225

добре cpehe града, био постављен крст. Ho, y самом позоришту ce


мало шта променило. Облаци Kâfla још су пружали један изглед та-
јанствене свечаности спектакуларној игри пантомимичара-плесача
чији су чудесни скокови и таласасти покрети често извођени спрам
позадине митолошких фризова исклесаних y камену. Te позадине
(као и сама позоришта) потичу из класичних времена. Већ су биле
вековима старе. Све y свему, позориште ce истицало као солидан
делић врло старе прошлости сред новог хришћанског града.16
Људи који су одлазили y позориште нису обраћали пажњу на упо-
зорења свог свештенства: „Не идем тамо да бих веровао него да ce
насмејем. To je игра, не паганство."17 Чак и y већ дуго хришћанском
граду Едеси, долазак трупе грчких плесача био je велики догађај:

О н де с у дош л и п он ов о y вр ем е тог ф ести вал а када ce певају н езн а б о -


ж ачке песм е; a грађани су ce око тога п о м у ч и л и чак виш е него о би ч н о.
Упаљене су светиљ ке [пред плесачима], a он и су палили тамјан и држ али
бден и је цел е н о ћ и и д у ћ и гр ад ом и хв ал ећ и пл есаче д о јутра, певајући,
узв и к ујућ и и п охот н о ce понаш ајући... н и су оти ш л и ни на м ол итву [и]
... и зр уги в ал и с у ce ск р о м н о ст и св оји х очева који, рекош е он и , „нису
зн ал и како да раде ствари као м и “.18

Епископ je често био одговоран за одржавање таквих представа.


Крајем 6. века антиохијски патријарх ce вратио из Константинопоља
са трупом пантомимичара-плесача и владиним средствима за обно-
ву хиподрома. Његови непријатељи оптуживали су га да обнавља
„Сатанину цркву“19. Али, као епископ, он je делао y својству јавне
личности. Обновио je пантомиму како би становништву свог града
учинио задовољство y тешким временима. .
Јер, сваком граду je још била потребна „Сатанина црква“. Хипо-
дром (место коњских трка) био je пресудан за младалачку културу
источноримских градова. A y 5. веку та младалачка култура ce изме-

16 R. Webb, „Salomes sisters: the rhetoric and reality of dancers in Late Antiquity and
Byzantium", y: Liz James (ed.), Women, Men and Eunuchs. Gender in Byzantium, London
1997, 119-148; R. Lim, „Consensus and dissensus in public spectacles in early Byzanti­
um", Byzantinische Forschungen, 24 (1997): 159-179.
17 Jacob of Sarug, On the Spectacles o f the Theater 5, превод C. Moss, Le Mouséon,
48(1935), 108.
18 'The Chronicle of Joshua the Stylite 30, превод W. Wright, Cambridge 1882, 20-21.
14 John of Ephesus, Ecclesiastical History 5.17, превод R. Payne Smith, Oxford 1860,
226.
226 Уепон хришИанства иа Западу

нила с драматичним последицама. Младићи - посебно повлашћени


синови грађанске елите - одувек су подржавали такмичарске актив-
ности y својим градовима. Сада je то надметање постало израженије
и једнообразније широм Царства. Сваки град ce званично поделио
на две главне „странке" - на „плаве“ и „зелене“. Ове странке су под-
стицане на међусобно надметање y бодрењу супротстављених из-
вођача свих врста y позоришту и на хиподрому. Такмичење je било
посебно жестоко између супарничких тимова „плавих“ и „зелених"
тркачких кочија. Чести крвави сукоби између супарничких банди
навијача сваке од фракција толерисани су јер су саме представе по-
примиле царску атмосферу. Одигравале су ce да би славиле оданост
дотичног града цару. Чак je и супарништво странака доприносило
тој атмосфери одлучне оданости. Наиме, надметање странака оси-
гуравало je да, y свим градовима, све главе буду окренуте ка цару и
његовим представницима. Окупљени y својим одвојеним клупама
на хиподрому и позориштима свих великих градова, окупљени y
центру града или око градских капија о државним пригодама, мла-
дићи „плавих“ и „зелених“ активно су ce такмичили y испољавању
свог одушевљења за удаљеног цара. Трудили су ce да надмаше јед-
ни друге y певању оданих акламација цару и оптуживању његових
непријатеља.20
Ове странке биле су потпуно профане и необично обухватне. Бу-
дући младићи „плавих“ или „зелених" странака, верски отпадници,
попут Јевреја, уживали би потпуно иста права као „православни
хришћани. За сваког je било места y клупама локалног хиподрома. A
оно што je приликом трка кочија слављено била je, сасвим отворено,
Тиха, Срећна дама. Хиподром je уједно био јавно коло среће и јавна
победничка парада. Онде ce прослављало херојско умеће кочијаша
који су слепу срећу претварали y победу јурећи вртоглавом брзином
око тркалишта. Популарна уобразиља доводила je ове победе на тр-
калишту y везу с евентуалним победама самог царства. Сви су y томе
учествовали, од цара na наниже. Из царске ложе, на челу дивовског
хиподрома y Константинопољу, цар ce сусретао са „својим" народом.
A чинио je то делећи са њима исту страст. И он je подржавао једну
од странака. Отуд je хиподром, иако су га хришћански писци јавно
оптуживали као „Сатанину цркву“, остајао место мистике царства

20 С. Roueché, Performers and Partisans at Aphradisias in the Roman and I,ate Ro­
man Periods, London 1993, 129-156.
RnucKonu, град, пустиња: Источно римско царство 227

која je сезала дубоко y римску прошлост. У амбициозној источнорим-


ској држави 6. века добра срећа и победа остале су својство живота
y „Римском" царству.21

„Одржаван њиховим молитвама“: Аскетизам и


друштво y Источном римском царству

Отуда парадокс y источноримском друштву. Ha Западу су ce епи-


скопи осећали све сигурнијим, имајући контролу над преживелим
градовима. Обично су гледали из тих оаза брижљиво одржаване
хришћанске пристојности да ce супротставе ширењу села y којима
je хришћанство деловало мање сигурно укорењено, a свакако теже
за надзор. Насупрот томе, y Сирији и Египту могло ce учинити као
да су градови, центри царске власти и резиденцијална места већи-
не епископа, били енклаве профаног живота усред становништва
богобојажљивих земљорадника. Дуж Нила, села која су некад била
повезана око свог паганског храма сада су нашла нову кохезиону
силу y свом хришћанском клиру и нов идентитет y својој жаркој
оданости монофизитским патријарсима Александрије. Управо су ак-
тивностима клирика сиријски и коптски постали главни књижевни
језици. Иако су оба језика имала дубоке корене y прехришћанској
прошлости, поистовећивани су с победоносном хришћанском сада-
шњошћу. Коптски и сиријски остали сулитургијски језици великих
локалних цркава на Средњем истоку.22
Аграрно друштво северне Сирије, око Антиохије и Алепа, заиста
je било ново и y процвату. Од 4. века популација y порасту преузела
je маргиналне земље. До 500. године северозападна Сирија била je
густо насељен пејзаж начичкан селима. Изузетне цркве које су ста-
новници тих села подизали сачувале су ce до данас. Спектакуларне

21 Alan Cameron, Circus Factions. Blues and Greens at Rome and Byzantium, Ox­
ford 1976; G. Dagron, „^organisation et le déroulement des courses d’après le Livre des
Cérémonies", Travaux et Mémoires, 13 (2000): 3-180.
22 H. Kennedy, „Syria, Palestine and Mesopotamia", y: Averil Cameron, B. Ward-Per-
kins, and M. Whitby (eds.), The Cambridge Ancient History 14. Late Antiquity: Empire and
Sucessors a d 425-600, Cambridge 2000, 588-611; J. G. Keenan, „Egypt", y; Cambridge
Ancient History 14, 612-637; S. Brock, „Syriac Culture", и M. Smith, „Coptic Literature",
y; Averil Cameron and Peter Garnsey, Cambridge Ancient History 13: The Late Empire,
Cambridge 1998, 708-719 и 720-735.
228 Успон хришћанатш на Западу

ризнице сребрнине недавно су ce иромоаиле из ове области. Оне ода-


ју утисак богатства које су локални земљопоседници били спремни
да издашно дарују локалним црквама. Један читав нов хришћански
свет настао je изван онога y градовима.23
Напредан и разметљиво побожан свет села y северној Сирији и
другде изржавао je своју кохезију кроз велика ходочашћа спекта-
куларним свецима и манастирима који су ce за њих везивали. Ha
хиљаде људи стизало je из нових села да ce сваке године окупе око
светилишта св. Симеона Столпника. Симеон je био први „столпник".
(Његово име изведено je из грчке речи стуб, stylos.) Онде je стајао на
молитви тридесетак година, до своје смрти 459, на врху стуба високог
18 метара, на рубу кречњачког масива који и данас носи његово име,
Џебел Симан. Овај масив налази ce y видокругу главног пута који
води од Антиохије ка Еуфрату. Нов, драматичан облик хришћанства
јавио ce на новом хришћанском пејзажу y виталној зони одбране
између Антиохије и источне границе.24
Важно je објаснити утицај личности попут Симеона Столпника
на источноримско друштво. Они су своју моћ црпли из чињенице
да најзначајнија подела од свих y хришћанској уобразиљи Источног
римског царства није била подела на град и село, већ подела на „пу-
стињу“ и „свет“. Ту je лежао идејни бездан. Раздвајао je два простора
блиско постављена један уз други: „пустињу“ везивану за „ангело-
образан“ живот аскета и „свет“ с оклевању склонијим хришћанским
понашањем људи „у свету“ (kosmikoi). За разлику од аскета из „пу-
стиње“, људи y „свету“ били су ухваћени y клопку обавеза према
друштву. Из тог разлога нису били слободни да ce y потпуности
предају Христу. „Светски" људи могли су бити и мирјани, мушкар-
ци или жене. To су могли бити и епископи с пуним рукама посла и
чланови њиховог клира. У поређењу с основном идејном поделом
на „пустињаке“ и „световњаке“, све остале поделе источноримског
света - на село и град, градске епископе и сеоске дијецезе, na чак
и на клир и лаике - деловале су безначајно. „Свет“ као целина био
je y сенци присуства „ангелообразних" светих људи везиваних за
„пустињу".

23 G. Tate, Les campagnes de la Syrie du nord du lie au Vile siècle, Paris 1992.
24 R. Doran, The Lives of Simeon Stylites, Kalamazoo, MI 1992; P. Brown, „Holy Men“,
y: Cambridge Ancient History 14, 781-810; и „The Rise and Function of the Holy Man in
Late Antiquity: 1971-1997“, Journal of Early Christian Studies, 6 (1998): 353-376; S. Har­
vey, „The Stylite’s liturgy", Journal of Early Christian Studies, 6 (1998): 523-539.
Епископи, град, пустиња: Источно римско царство 229

У том погледу источно хришћанство ce битно разликовало од


западног. Ha Западу je јака струја мишљења, која je почела још с
Августином, очекивала да ce победоносна благодат Божија прика-
же унутар друштва, y виду светих личности које су најчешће биле
позиване да преузму вођство унутар Католичке цркве. Благодат je
таквим личностима омогућавала да „надвладају свет“. И то су обично
и чинили y служби Католичке цркве, као епископи и клирици. Све-
тост и црквена служба тежиле су стапању да би дале врсту епископа
какве сусрећемо y свету Григорија Турског - владаре градова и оте-
ловљење закона и реда y Галији и другим западним областима.
Ha Истоку није било тако. У Сирији и Египту, и y другде на про-
стору Источног царства, сматрало ce да je Свети дух уздигао мно-
штво светих мушкараца и жена изван друштва, y пустињи. Њихов
ауторитет проистицао je из тога што су остајали y пустињи, изван
институционалних структура Цркве. У Египту и Сирији та „пусти-
ња“ није била непроходна дивљина. Често ce налазила на ходом лако
савладивој раздаљини од градова и великих села. До 6. века сеоске
средине y Сирији, Египту и Палестини - посебно Јудејска пустиња
надомак Јерусалима - биле су оивичене задивљујућим манастирима,
којима су биле својствене чврсте грађевине. To су била села y малом,
често смештена y центру прстена брижљиво изграђених келија пу-
стињака. Већина их ce налазила y видокругу насељеног света. Они
нису имали ништа од дивљине или привременог, али су сматрани
„пустињом" y израженом контрасту према „свету“.25
Јер je само y „пустињи“ - на месту ван простора с облицима стал-
них насеља - неколицина великих аскета могла повратити, дугим
покајањем и мукотрпним подвигом својих тела, додир анђеоске
славе који je Адам уживао y рајском врту.26
Отуда значајна разлика између Истока и Запада. Један западни
епископ, попут Григорија Турског, трагове раја би потражио међу
мртвим свецима. У источном Средоземљу, насупрот овоме, живи
људи су сматрани способним да поново задобију рај на земљи. У

25 D. Chitty, The Desert a City, Oxford 1966, 82-142; Y. Hirschfeld, The Judaean
Monasteries in the Byzantine Period, New Haven, CT 1992; J. Patrich, Sabas, Leader o f
Palestinian Monasticism: A Comparative Study o f Eastern Monasticism in the Fourth to
Seventh Centuries, Washington, DC 1995; E. Wipszycka, Études sur le christianisme dans
l'Egypte de l'antiquité tardive, Rome 1996.
26 B. Flusin, Miracle et histoire dans l’o euvre de Cyrille de Scythopolis, Paris 1983,
125-128.
230 Успон хришНанстт иа Западу

Египту би земљорадници јурили да иокуие песак отрт са стопа аве


Аполоса док je ходао y близини своје келије, на рубу пустиње. Taj пе-
сак би затим носили да њиме поспу своје њиве y долини. Аполосова
светост претварала je мртви песак, антитезу зелене долине Нила,
y најплоднију земљу од свих - земљу раја.27 Исто je било y Сирији.
Облаци небеског тамјана редовно су окруживали стуб Симеона
Млађег (521-592), дрског имитатора Симеона Столпника. Са седам
година Симеон Млађи je одлутао из Антиохије да би ce настанио
y планинама y близини града (данашњи Самандагли - Симеонова
планина, западно од Антиохије/Антакије). Веровало ce да ce Симеон
играо с планинским лавовима, називајући их „мацама“. Настањен
на високом планинском врху, премда доступном ходочасницима
из Антиохије и других крајева, Симеон je, према веровању, за свог
живота вратио на земљу слатки миомир раја и наговештај Адамове
невине надмоћи над животињским царством.28
„Анђеоски" свети људи нису напустили свет y смислу да су зао-
штрили све односе са њим. Они су пре, y машти својих савременика,
преобразили његове дивље рубове. Они су окружили бригама изну-
рено човечанство блиставом надом о повраћеном рају. Спровели су
симболичну размену на дубоко имагинативном нивоу. Испразнивши
из себе сваку назнаку мрачних страсти које владају светом, уважили
су свет непрестано ce молећи за њега:

помоћ ист иче из њ и х о ви х ко ст и ју сваком е ст ворењ у.


Ц и ви ли зац и ја, y којој п р евл а да ва беза ко њ е
држи ce њ и хови м м о л и т ва м а .
A свет , обрем ењ ен грехом ,
ч ува ce њ и хови м заст уп н и ш т во м .
Зем њ а, која ce н ади м а п р о т и вр еч н о ст и м а ,
одрж ава ce за х в а љ ују ћ и њ им а.
М уч ен у сп екулац и јам а,
Њ и хово бдењ е и сп уњ а ва je сп окојем .29

27 Historia Monachorum 11: Patrologia Latina 21: 431D.


28 Life ofSymeon the Younger, 15: P. Van den Ven (ed.), La Vie ancienne de S. Syméon
le Jeune, Brussels 1970, 13-14; и Evagrius, Ecclesiastical History 6.23, цитат y: Van den
Ven, 93*.
29 Pseudo-Ephraim, On Hermits and Desert-Dwellers 497-505, превод J. G. Amar,
y: V. Wimbush (ed.), Ascetic Behavior in Greco-Roman Antiquity, Minneapolis 1990,
79.
Епископи, град, пустиња: Источно римско царство 231

Ова мистична симбиоза „пустиње“ и настањеног света била je сре-


дишња за духовни живот источних хришћана. Јер су спектакуларни
животи неколицине великих светитеља образовали модел за делање
небројеног