SANDRA VUJOVIĆ

APARTMAN SAVOJA 2016.

JEDNOČINKA
LICA:

NIKOLA – duboka starost, gotovo deseta decenija života. Uprkos tome, opire se
godinama. Danas živi u prošlosti, a nekada je živio na dvoru Savoja.
PETAR – 55 godina, uspješni biznismen i pripadnik savremene poslovne elite, u
krizi srednjih godina
LENA – 25 godina, pravnica na početku karijere.

Apartman Savoja je ukusno, gotovo luksuzno, opremljen apartman u kome

dominiraju antikviteti. Na prvi pogled djeluje kao skupocjeni, dvorski salon sa
početka 20. vijeka.
Apartmanom dominira masivni krevet od rezbarenog punog drveta i sa
baldehinima u boji ciklame. Iznad uzglavlja je okačen veliki uramljeni portret
Jelena Savojske.
MUZIKA
SLIKA 2:
LENA: Šta je ovo, jebote?
PETAR: E, pricaj!
LENA: Kao da sam ušla u vremeplov.
NIKOLA Gospođo...
LENA: Ica.
PETAR: Gospodjica, Lena!
LENA : Petar i ja nismo u braku.
NIKOLA: Da. Moderna vremena.
PETAR): Šta OK? Nije OK!
LENA : Je li pravi?
NIKOLA: Naravno. Sve je autenticno do poslednje sitnice. Sakupljao sam ih decenijama. A
sve je pripadalo njenom visocanstvu.
LENA: Koliko je ovo staro?
NIKOLA : Draga moja gospođice, on i ja smo vršnjaci.
LENA : Stvarno?
PETAR: Ajde, objasni.
NIKOLA: Njeno Visočanstvo je mnogo držalo do tehničih novina. Bila je jako moderna žena.
Gramofon joj je darivao Kralj nakon povratka sa jednog putovanja, 1930, nekoliko sedmica
nakon mog rođenja. Sjećam se godina u kojima su zvuci italijanskih opera sa gramofona donosili
radost na Dvor. Djakomo Pucini je svoju cuvenu operu madam Baterflaj posvetio njenom
visocanstvu.
LENA : Hit.
PETAR : Prođite ponovo kroz sve papire. Ne može da se ne slaže!
LENA: Koje je ovo cvijece?
NIKOLA: Ciklame. Ona ih je obozavala. Svakog jutra on je dolazio u njenu sobu i donosio
svjež, tek ubran buket ciklama. Njih dvoje su se mnogo voljeli.
LENA: Ko je kome donosio ciklame i ko se to toliko volio?
PETAR: Za koji kurac vas plaćam, majku vam jebem lopovsku i nesposobnu?! Slušaj me,
magare, ili ćeš to da središ ili se nosi u tri pizde materine!
NIKOLA : Kralj i Kraljica su se mnogo voljeli.
PETAR: Kakvi kralj i kraljica?
NIKOLA: Njegovo Visočanstvo, Vitorio Emanuele terco od Italije i Njeno Visočanstvo, Jelena
Petrović od Crne Gore.
LENA: Vi to ozbiljno?
NIKOLA: Da, gospođice Lena. Ogledalo je, na primjer, iz Palate Savoja u Rimu. Našao sam ga
u,Via di sanmarcelo set u jednoj antikvarnici. Njeno Visočanstvo je pred njim sjedjelo svakog
jutra, a moja majka, Danica plela joj je pletenice. Razgovarale su na našem jeziku, nikad na
italijanskom. A ja bih se prikrao, šćućurio kraj vrata i gledao ih. Bile su prijateljice od prvog
dana. Danica, je bila sobarica Njenog Visočanstva. Pričali su mi da je moju sitrotu majku
pronašla kako prosi na ulici odbačenu od porodice jer je zanijela sa nekim oženjenim čovjekom.
Osramoćena i noseća, prebjegla je iz CG u Italiju. Ona, grande Redjina, moja Jelena, moja druga
mati, primila ju je pod svoj krov. Kada se Danica porađala, lično je porodila i dala mi ime po
svom ocu, Nikola. Bio sam njeno kumče, njen dragi dječak. Mio caro bambino, mio tesoro, mio
Nikola, znala je da mi govori od milošte.
LENA: A je l' imate negdje sliku svoje majke?
NIKOLA: Nažalost, nemam. Umrla je mlada, sirotica. Nije mnogo uspomena iza sebe ostavila,
a i to što je ostavila, izgubio sam tokom rata.
PETAR :Je li ti se sviđa?
LENA: Meni je super.
PETAR: Ostajemo?
LENA: Da.
PETAR: Stari, kad plaćamo? Hoćeš odmah ili kasnije?
LANA: Ovo je stvarno bilo njihovo?
NIKOLA: Gospodjice sve što vidite pripadalo je njima, a ja sam ga sakupio i pohranio ovdje da
sačuvam od zaborava.
LENA: Strava!
PETAR: Znači, mi ćemo veceras da imamo kraljevski tretman. Ovo će, mislim, biti dovoljno.
NIKOLA: Dali ste previše.
PETAR: Nisam, nisam. Samo hoću da pokažem da znam da cijenim trud. Odlična ti je fora sa
dvorom. Da si malo mlađi, zvao bih te da zajedno razvijamo biznis. Vidi se da bi mogao i
Eskimu led da proda.
NIKOLA: Gospodine čini mi se da vi meni ne vjerujete?
PETAR: Nije važno, vjerujem li ti ja ili ne. Turisti sigurno otkidaju kad im uvališ ovo za Kralja i
Kraljicu. Mogao bih ja da te dovedem kod mene u firmu da malo podučiš one moje neradnike.
Opasno si ti namazan.
NIKOLA: Gospodine... Odrastao sam na dvoru Savoja.
PETAR: Dobro dobro. Već si nas obradio. Ostajemo večeras ovdje. A i platio sam ti. Nema
potrebe da nas i dalje smaraš.
LENA: Petre!
NIKOLA: Ali, vi meni ne vjerujete!
PETAR: Koga boli kurac da li ti ja vjerujem ili ne. Dami se sviđa soba i zato ostajemo, dobio si
pare i ostavi nas da ovjerimo ovaj tvoj kraljevski apartman.Izlazi. Jebem ti senilnu budalu!
LENA: Petre, baš si grub. Meni je on skroz simpatičan.
PETAR: A, simpatičan ti je, je li? Kažeš, simpatičan. Ako ti je simpatican zato ću sad da te
kraljevski karam u kraljevskom apartmanu.
LENA: Čekaj. Hoćeš da nam naručiš neko vino? Pije mi se vino. Naruči i neku hranu.
PETAR: To možemo i kasnije..
LENA: Onda nismo ni morali da iznajmino apartman. Mogli smo i u kolima. Ili da ti prosto
ispusim na parkingu.
PETAR: U redu. Poručiću vino.
LENA: Mislis li da on stvarno laže?
PETAR: Ko?Sto posto. Mogu da se opkladim u svoju firmu da dere turiste na ovu priču.
LENA: Ne znam...Ja ne mislim. Nekako mi se sviđa da vjerujem da je ovo istina. A i podsjeća
me na mog pokojnog đeda. Usamljeni, tužni starac koji živi u prošlosti.
PETAR: Ne budi glupa.
LENA: Dušo, ja sam sve sem glupa. To bi morao da znas. Kao što sam odmah kad sam tebe
ugledala provalila da si ti đubre. Tako mogu da kazem da je ovaj čikica OK.
PETAR: Tako, dakle?
LENA: Da. Želim vino. Bijelo. Javi se slobodno.
PETAR: Ej, ćao, ljubavi. Još sam na poslu. Nemojte me čekati. Moraću da radim cijelu noć.
Znam, ali šta mogu. Ne mogu sad da pričam. Ma, ne mogu sad, kad ti kažem. Dobro. Dobro! Daj
mi je. Zdravo, sunce tatino. Je li se nešto dogodilo u školi? Kupiće i tebi tata! Najnoviji telefon, i
tablet i najskuplje patike. Obećavam. Tata sad mora da ide. Ljubi je tata, najviše, najviše, najviše.
Šta je sad?
NIKOLA: Vaše vino, gospodo.
PETAR: Dobro. Samo požuri.
NIKOLA: Da li gospodin želi da isproba vino?
PETAR: Gospodin ne želi da isproba vino! Gospodinu se jebe za vino.
LENA: Izvinite, molim vas. Ali ja želim.
NIKOLA: Izvolite, gospođice. Sauvignon Blan. Berba 2003.
LENA: Odlično je. Jako volim bijelo vino.
NIKOLA: Baš kao Njeno Visočanstvo.
LENA: Stvarno!
NIKOLA: Ona je najviše voljela Brolo iz vinarije Barona Ricosoli-ja, iz Toskane. Nažalost, ja
nemam vina Barona Ricosoli-ja inače bih vam ponudio...
LENA: Napravili ste odličan izbor. Hvala.
NIKOLA: Toliko je voljela Brolo, da je Baron, čim bi vino bilo spremno za izlazak iz podruma,
prve pakete slao Njoj, a ona bi vino sipala baš u ove čaše. Izašla bi u baštu i, uživajući u ukusu
vina, fotografisala predvečerje
PETAR: A, majko mila, je li ovo moguće?!
LENA: Stvarno?
NIKOLA: Da. Njeno Visočanstvo je od trenutka kada je dobila prvi fotoaparat cuvenu Lajku
bila zaljubljena u fotografiju.
LENA: I ja obožavam fotografije.
NIKOLA: Evo, imam album koji je sama napravila. Bašta dvora Savoja. Jolanda , Mafalda,
Djovana, Marija, Franceska...Ovo je Njegovo Visočanstvo, Princ Umberto. Sprema se da ide u
lov...
LENA: Pravi princ? Strava!
NIKOLA: Jeste. Umberto Nicolo Tommaso Giovanni Maria di Savoia, plemeniti princ od
Italije.
LENA: A zašto sve ovo radite?
NIKOLA: Da je ne zaboravimo. Ne smijemo da je zaboravimo. Imala je veliku dušu i nikad nije
zaboravljala. Nikoga. Ni svoju djecu, ni svoj narod, ni svoju zemlju. A mi to ne cijenimo. Mi
ništa ne cijenimo. I jednog dana, kad ja odem, sve ovo će da istrune. Draga djevojko, ona ne
zaslužuje da bude zaboravljena, a zaboravili su je.
PETAR: Važno je da ti nisi!
LENA: Petre, molim te!
PETAR: Šta sam sad rekao? Shvatili smo. Da nije bilo tebe, sve bi propalo. Hvala ti što si spasio
ovu kulturnu baštinu. Ne znam kako da ti se odužimo. Eto, lično ću da urgiram da ti se,
posthumno, oda priznanje.
NIKOLA: Gospodine, meni priznanja nisu potrebna. Uradio sam ono što sam morao. Ono što je
ispravno.
PETAR: Što je mnogo, mnogo je! Izlazi napolje.
NIKOLA: Dozvolite da objasnim...
PETAR: Meni je sve jasno! Koji kurac još oćeš? Jesmo li uzeli sobu? Jesmo! Sad nas ostavi na
miru.
LENA: Petre,molim te!
PETAR: Ja mislim da si ti stvarno naivna, što je beskrajno slatko. I što me strašno pali.
LENA: Nisam naivna...
PETAR: Ako nisi, onda si stvarno dobra, a to ti dođe na isto.
LENA: Šta si rekao?
PETAR: Da mislim da si dobra riba...
LENA: Ne mijenjaj temu. Ti misliš da sam ja naivna?
PETAR: Pa šta drugo da mislim kad si progutala sva ova sranja.
LENA: A zašto ti ide na živce kad je ljubazan i samo radi svoj posao?
PETAR: Zato što te ne viđam svakog dana. Zato što kad te, najzad,vidim želim da nas niko ne
ometa.I zato što sam popio vijagru.
LENA: Pa što lijepo ne kažeš.... Ali prvo da mi obećaš nešto.
PETAR: Lena... eksplodiraću.
LENA: Obećaj, ili ništa od seksa.
PETAR: Obećavam! Sve obećavam!
LENA: I bićeš pristojniji, makar dok je on tu.
PETAR: Oću. Gdje smo stali?
LENA: Kod tvojih natečenih jaja.
PETAR: Samo se ti zajebavaj.
NIKOLA: Vaša večera gospodo.
PETAR: Večeraćemo kasnije!
LENA: Ja sam gladna.
PETAR: Večeraćeš kasnije!
LENA: Ne govori mi šta ću da radim!
PETAR: Lena, ne izazivaj me!
LENA: Pusti me.
PETAR: Neću. Da li ti ovo namjerno izbjegavaš sex?
LENA: Ne glupiraj se. Pusti me.
PETAR: S kim se jebeš? Reci mi! Reci! Znam li ga? Jesam li vas ja upoznao?
LENA: Petre, molim te. Pusti me!
NIKOLA: Gospođice? Je li sve u redu?
LENA: Jeste. Jeste.
NIKOLA: Donosim vam riblje specijalitete, nadam se da ćete uživati.
LENA: Obožavam ribu.
NIKOLA: Ovo je po receptu Njenog Visočanstva. Kraljica je jako voljela da sama priprema
hranu za svoju porodicu. Uživala je u tome, posebno ako je pripremala ribu koju je sama
upecala.
LENA: Mmmmmm. Ovo je odlično!
NIKOLA: Gospodin neće večerati?
PETAR: Neće!
NIKOLA: Zašto, pobogu? Ohladiće se.
PETAR: Zato što gospodina boli kurac!
NIKOLA: Probajte makar malo. Pa, gdje ćete, sad?
PETAR: Da drkam!
LENA: Petre!
PETAR: Šta „Petre“?! Sta?!
LENA: Ništa! Ako „Gospodin“ neće da večera, ne mora. Nikola, da li bi mi vi pravili društvo?
Šteta je da propadne ovako ukusno jelo.
NIKOLA: Hvala, gospođice, ne bih da smetam.
LENA: Ne smetate, ni najmanje, cak naprotiv. Mrzim da jedem sama.
NIKOLA: Onda će mi biti zadovoljstvo.
PETAR: Pita li se iko šta je sa mojim zadovoljstvom?!
NIKOLA: Molim?
LENA: Ne obraćajte pažnju, Nikola. „Gospodin“ je danas odlučio da se ponaša kao idiot.
PETAR: Ma, nosite se oboje!
LENA: Nikola, izvinite, molim vas. Ne znam šta mu je danas. Da li mogu nešto da vas pitam.Da
li je ovo ste stvarno istina? Mislim, ovo za Kraljicu nemojte se ljutiti.
NIKOLA: Ne ljutim se, razumijem. Danas niko nikome ne vjeruje. Živimo u dobu u kome se
čast prodaje za male pare.
LENA: Da... danas sve ima svoju cijenu.
NIKOLA: Nema dok je sami ne okačimo.
LENA:.Da je moj đed ovdje, složio bi se sa vama. Bio je divan čovjek. Pjesnik. Umro je prije
deset godina. Vi ste sakupili sve ove stvari. On je sakupljao knjige. Želio je da ih pokloni
gradskoj biblioteci. Ali kad je umro moj otac je bacio sve knjige. Knjige bacio, đedovu kuću
prodao. Novac od kuće uložio u biznis. Biznis je počeo da propada... Zadužio se kod kamataša.
Da... a onda se razbolio. Jedna operacija, druga, treća.... Odjednom je, sem dugova, sve nestalo.
Ništa nije ostalo. Ni od đeda, ni od kuće, ni od novca ni od biznisa. Petar je dao novac da se
isplate kamataši i platio tatino liječenje. Otac ozdravio, a ja otišla... Često se pitam šta bi đed
rekao... Osjećam kao da sam ga iznevjerila.
NIKOLA: Eh, dijete drago, niste vi nikog iznevjerili, jedino možda sebe... Pokazaću vam nešto.
LENA: A šta to?
NIKOLA: Moj najveći teret i moje najveće blago. Kraljevi memoari. Kralj je htio da obezbijedi
kraljicu da ih ona objavi nakon njegove smrti i proda da ne bi skoncala u siromastvu. Princ
prestolonasljednik se plasio da ce mu rijeci mrtvoga oca pokvariti planove pa ih je spalio. Nije
znao da postoje kopije. Svojim rukama sam prekucao svaki list. Kraljica mi je naredila da sve
unistim. Nijesam je poslusao. Prvi put sam je iznevjerio.
LENA: I to vas grize?
NIKOLA: Grize me više od pola vijeka. Nisam mogao tek tako za spalim njihove živote,
njihove tajne i sjećanja. Pokušao sam da ispravim stvar. Mislio sam, ako je dovedem kući, u
njenu Crnu Goru, možda mi oprosti na onom svijetu... Sve sam založio da je sačuvam. Dao pod
hipoteku. Ovo je trebao da bude njen dom....
LENA: Vi... vi izdajete ovaj apartman da bi plaćali kredit?
NIKOLA: Ne zamijerate mi? Morao sam. Kuću će prodati, stvari će pobacati, spaliće sve spise.
Neću im dati. Neću im dati. Ne dam. Ne dam.Ne dam.
LENA: Molim vas, uzmite malo vina. Smirite se. U redu je. Niste je iznevjerili, vi ste je sve ove
godine čuvali.
NIKOLA: Jesam, jesam. Obećao sam joj da neću dozvoliti da je njena zemlja zaboravi, zakleo
sam se da ću ispraviti nepravdu i vratiti je kuci...Napraviti zadužbinu...Njen muzej...
LENA: Izvinite sto sam vas uznemirila. Popijte još malo vina. Taaako. Smirite se. Sve je u redu.
NIKOLA: Vi ste divna djevojka. Divna djevojka. Zašto vi...? Šta vi...?
LENA: Šta tražim sa Petrom?
PETAR: Trazi kurac.
LENA: Ostavi ga. Vidiš da mu nije dobro.
PETAR: Oooo, nisi valjda obradila starog foliranta?
LENA: Prestani.
NIKOLA: Nemojte, nemojte.
LENA: Ako ne prestaneš, ja odlazim.
PETAR: Ostani tu, kad ti kazem!
NIKOLA: Gospođice, ne morate to da trpite.
PETAR: Šta se ti miješaš, koji kurac? Hoćeš li još malo da nam pričaš kako si sakupljao ovo
smeće decenijama? Ajde, pričaj nam! Pričaj nam kako si ga kupovao i kako si ga cuvao od
propasti.
NIKOLA: Nijesam ga sakupljao da bi ga skrnavili ljudi poput tebe.
PETAR: A,kakvi su to ljudi poput mene? Kakav sam ja to čovjek?
LENA: Petre, molim te...
PETAR:Reci zelim da cujem! Kakav sam ja to čovjek?
NIKOLA: Savremen.
PETAR: Ti mene zajebavaš, pička ti materina senilna? Cijeli dan me zajebavaš! Eeej, i to za
moje pare! Ma, pišam ti se u muzej! Lena, idemo.
LENA: Ne idem s tobom. Gotovo je.
PETAR:Sta je gotovo. Gotovo je kad ja kažem da je gotovo. Stari, izlazi napolje!Gospodjica
Lena želi da nas ostaviš da razgovaramo nasamo.
LENA: Lena želi? Lena želi?! Od kad je tebe briga šta Lena želi?! Nemaš ti pojma! Jebo te, pa ti
čak ne znaš ni šta ti želiš.Ne znaš sta zelis od svoje porodice. Ali misliš da znaš šta ja želim!
PETAR: Reci mi šta želiš!
LENA: Više nije važno. Mogu samo da ti kažem šta ne želim. Ne želim više da me tretiraš kao
svoju kurvu.
PETAR: Kurvu?! Ko te tretira kao kurvu?! Kad sam te tako tretirao?! I ako jesam, to je bilo na
početku...
LENA: Da. Na početku. Tretirao si me tako na početku. Tretirao si me tako i u sredini, pa je red
da isti tretman dobijem i na samom kraju. Drugačije ne bi valjalo. Stvari nazvati pravim
imenima.
PETAR: Šta je tebi?!
LENA: Danas je zadnja rata. Poslednja od cijelih 84 000.
PETAR: Molim?
LENA: 7 godina, puta 10 snošaja mjesečno, puta 100 eura. 84 000. Sve što ti dugujemo za
operacije i kamataše. Do poslednjeg centa. Računica je tačna, ti si je sam napravio.
PETAR: Ostala je još jedna rata.
LENA: Sad smo kvit.
PETAR: Šta radiš to...?
LENA: Cijeli dan sam odlagala to „plaćanje zadnje rate“. Htjela sam da nam ovaj dan bude
poseban. Da bude lijep... Trebalo je da bude poslednji put iz obaveze i po prvi put zato što želim.
Zato što to stvarno želim! Ali si ti prosto morao sve da usereš, da obesmisliš, da uprljaš. Zašto
me tako gledaš, Petre? Nemoj mi reći da nisi znao. Da nisi primijetio. Sedam godina, jebo te!
Sedam godina! Naravno da sam se zaljubila. I, znaš šta je najgore od svega, što nisam željela da
se ovo završi. Kada bi odlazio od mene zamišljala bih kako izgleda zaspati pored tebe. Bez
svijesti o tome da je sve ovo običan poslovni aranžman ili dužnička obaveza. Bez tog...tog
dužničkog ropstva. Slobodna i zato što to beskrajno želim. Pa, shvataš li ti, čovječe, da sam ja
poslednjih godina imala ljubav u ratama… vodila ljubav u ratama. Davala ti se u ratama. A
patnja se gomilala i rasla kao kamata. Ne mogu više da budem ovdje. Treba mi vazduha...Moram
da idem.
PETAR: Gdje ćeš?! Leno, čekaj! Stani!
LENA: Pusti me. Dug je isplaćen. Sad smo kvit. Ne zovi me, ne traži me, ne želim više da te
vidim.
PETAR: Ne dozvoljavam ti! Ne sad, kad...
LENA: Kad, šta? Kad te volim? Kad me voliš? Šta, Petre?
PETAR: Lena... ti znaš da ja ne mogu...
LENA: Znam. Ali ne mogu ni ja. Gotovo je.
PETAR:Nije gotovo!Šta želiš? Reci? Dacu ti sve.
LENA: Slobodu. Ljubav. Poštovanje. Da li to možeš da mi daš? Ne možeš, Petre, jer nisi
sposoban za to. Ti ni ne znaš šta to znači.Ti sve kupujes. Čovječe, pa ti kupuješ ljubav sopstvene
kćerke!
PETAR: Lena!
NIKOLA:Odlazi! Odlazite!Odlazi!
PETAR: Misliš da si bolji od mene?Nijesi ti nista bolji. Njeno Visočanstvo...Njeno
Visočanstvo... Napravio si joj ovo...ovo... svetilište da na njemu zgrćeš novac.
NIKOLA: Ma neznas ti nista.
PETAR: Pa, izdao si je!
NIKOLA: Ti si budala.
PETAR: Izdao si svoju kraljicu onog trenutka kad si izdao ovu sobu!
NIKOLA: Nisam je izdao! Nikada je nisam izdao! Ja sam je čuvao! Ja sam je čuvao! Nisam je
izdao! Nisam!
PETAR: Jesi...jesi... I još si našao mene da zajebevaš.
NIKOLA: Zajebavate vi mene, cijelog života. Uništavate sve čega se latite. Svojim prokletim
parama satirete sve pred sobom. Ne znate vi ništa! Ništa! Od svojih silnih para ne vidite koliko
ste mali. Jadni i bijedni. Brišete tuđe živote, otimate i prošlost i budućnost. Sve ste mi već uzeli,
ali ovo ne dam! Nju vam ne dam! Ne dam je! Ne dam! Ne dam vam je, čujete li me!

Pjesma NESANICA