Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет
Одсек за филозофију

Семинарски рад из Хеленистичко-римске

филозофије

Тема: Филозофска мисао Луцијa Сенекe

Студент: Ментор:
Бранислав Петровић проф. Никола Таталовић

Нови Сад
септембар 2015.
Апстракт: Аитор у раду настоји да прикаже основне филозофске мисли Луција
Сенеке, са освртом на основне стоичке идеје, чији је припадник био сам Сенека, а с
обзиром на то да су највише утицале на изградњу његовог генија. Такође, аутор је
издвојио основне етичке проблеме у доба Римске империје, као и 'решења' која је сам
Сенека имао за њих, односно ставови који су се могли одразити на практично решење
истих.

Кључне речи: Сенека, стоици, етика, врлина, практичкост, теоријске поставке.

-1-
 САДРЖАЈ

КОЈА РЕЧ О ДРУШТВЕНО-ИСТОРИЈСКОМ МИЉЕУ .................................................... 3

СЕНЕКИНО МЕСТО У ЛАНЦУ СТОИЦИЗМА ................................................................. 5

БИО-БИБЛИОГРАФСКИ ПОДАЦИ .................................................................................... 7

ФИЛОЗОФИЈА КАО ПРАКТИЧНА ДИСЦИПЛИНА ДУХА ........................................... 8

ИПАК ПОСТОЈЕ ТЕОРИЈСКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ! ......................................................... 10

КЉУЧНИ СТАВОВИ ЛУЦИЈА СЕНЕКЕ .......................................................................... 12

- О врлини ..................................................................................................................... 12
- О срећи ....................................................................................................................... 12
- О космополитизму и против аутаркије ................................................................... 13
- О казни ....................................................................................................................... 14
- О самоубиству ........................................................................................................... 14

-2-
 КОЈА РЕЧ О ДРУШТВЕНО-ИСТОРИЈСКОМ МИЉЕУ

Једно од објашњења 'грчког чуда' (које се односи на невероватне домете у митологији,

уметности; нарочито филозофији и утемељењу многих наука) истиче улогу слободних
устава полиса. Друштвено уређење тих 'градова-држава' омогућило је најнепосредније
учешће грађана у доношењу пресудних одлука, у ратним дејствима, речју, у
целокупном животу. Изашавши на трг (агору) он постаје самосвесно и самоделатно
биће са великом одважношћу и самодостојанством без којих не би било тако снажних
узлета ума. Врхунац (акме, цват) духовног развоја била је филозофија бројних праваца
и школа, а нарочито у подучавању Сократа и у делима врхунске снаге Платона и
Аристотела.

Пошто је кулминирала генијалним системима Платона и Аристотела, грчка филозофија

почиње лагано да се гаси. За време последњих осам векова свога трајања, од
Аристотелове смрти до (322. г.п.н.е.) до затварања последње филозофске школе на
заповест Јустинијанову (529. г.н.е.), постаристотеловска филозофија даје већином слабе
и бледе филозофске продукте.

Узрок томе је уништавање самосталности грчких полиса од стране Александра

Македонског, а њихова неслобода и провинцијализам настављена је ширењем римске
империје. Те гигантске државе поништавају дух заједништва, солидарности, здруженог
напора да се остварује просперитет свих сегмената друштва, а нарочито културе.
Започиње епоха индивидуализма – човек се затвара у субјективну 'љуску' из које назире
само један важан проблем: како да не буде угрожена његова физичка егзистенција и
како да некако очува друштвени интегритет (рекли бисмо данас: а да човек не пукне). У
ситуацијама када живот мало вреди, када се у стварности не потврђује пуни људски
живот, бујају теорије и гледишта о могућности проналажења смисла живота.

Карактеристика те историјске епохе назване 'хеленизам' остаје вечити образац како

самога живота људи тако и теоријског његовог објашњења у духовним наукама: велике
империје (Александрова, Цезарева, Јустинијанова, Наполеонова или данашњи
глобализам вођен мултинационалним компанијама) без разлике захтевају беспоговорно
уклапање јединке у систем, потпуно подређивање своје личности економским,
политичким и правним, као и свим другим нормама понашања и једино што човеку
остаје на располагању јесте најинтимнији део душе, везан за осећања, намере и моралне
вредности према самоме себи. Из тог разлога се филозофија хеленизма изграђује
превасходно као етика, тј. као умно испитивање проблема морала. Пре него што се на
-3-
истоку рационални грчки логос трагично претопио у мутне концепције оријенталних
народа, дао је он подстрек да се у границама нове Римске државе створи једна
изразито практична филозофија. Јер Римљани, пре свега обдарени способностима за
просперирање у практичном животу, тражили су од филозофа поуку како да живе и
да умру. Поред других, мање значајних доктрина створени су тада и етички систем
оригиналног атомисте Епикура и морална схватања стоика која су упућивала људе
достизању мира и непоколебљивости душе, и упућивали их како да се снађу и савладају
у немирима живота.1

1
Атанасијевић К., предговор из књиге: Сенека, Л.А. Писма пријатељу, Дерета, Београд 2003, 1978., стр.
7

-4-
 СЕНЕКИНО МЕСТО У ЛАНЦУ СТОИЦИЗМА

Поред горе поменуте епикурове школе, потом скептичке филозофије, једна од

најзначајнијих и најдуготрајнијих школа чије идеје и дан данас надахњују уметнике и
мислиоце који у жижу својих размишљања стављају проблеме човека, била је стоичка
школа. Формално, она траје од времена када је Зенон феничанин (336-264 г.п.н.е.)
испод шареног трема (отуда и назив стоици – наиме, тај трем се називао stoa poikile)
започео предавања којима је слушаоце хтео да подучи вештини живљења коју је имао
Сократ, па све до филозофа цара Марка Аурелија (121-180 г.н.е.); дакле равно пет
векова.

Како сам у првом сегменту уводног излагања напоменуо, та филозофија је превасходно

усмерена на истраживање могућности како да човек преживи најтеже време које
историја памти. Зато је за стоичку филозофију карактеристично откривање бројних
поступака чији је назив са префиксом [A] који иначе на грчом језику представљају
негацију: апатија, атараксија, афазија, апраксија... рецимо како је pathos претерана
осећајност, страст, захтева се вештина овладавања и контролисања страсти које по
правилу доносе човеку невоље, и то стање бестрашћа стоици називају апатија. Термин
атараксија дословно значи душевни мир. Он има шире значење и не односи се само на
сузбијање осећања већ и на уздржавање од ризичних мисли и поступака. Још један
важан појам за стоичку мисао јесте аутаркија (autarkeia) и он означава самодовољност:
човек мора да се труди да живи живот са што мање захтева чиме би искључио
могућност зависности од других људи који заузврат ограничавају слободу јединке.
Узгред да напоменем, оснивач школе Зенон заједно са боксером Клеантом и логичарем
Хрисипом припадају првом периоду стоицизма, у литератури названом 'Стара Стоа'. У
њој јесте преовладавала морална филозофија али је такође изграђено и целовито
онтолошко становиште, тј. учење о начину и законитостима постојања света у целини.
То учење се карактерише строгим детерминизмом који се у крајњем случају може
назвати и фатализмом. Будући да је за схватање света преузета Хераклитова идеја о
вечној живој ватри која се 'пали и гаси' по логосу, неумитном светском закону, све
ствари, процеси и догађаји су судбински предодређени и не могу се никаквом људском
акцијом преиначити. Такво филозофско полазиште у потпуности објашњава каснији
став свих стоика да се мора уздржавати од акције која ионако ништа не би могла да
промени. Људској слободи ту нема никаквог места, а пошто без слободе нема ни човека

-5-
излаз је пронађен у схватању слободе као сазнате нужности. Човек је дужан да себе
максимално образује како би сазнао све неумитне нужне законе кретања природе и
људског друштва и да делује само у оквиру преосталих могућности, рекли бисмо данас,
да не иде главом кроз зид. Ови увиди су необично важни за разумевање Сенекине
мудрости.

Но, пре Сенекиног доба постојао је у петовековном развоју стоицизма један период
назван 'Средња Стоа' којој припадају Панетије и Посејдоније. То је време краја другог и
почетак првог века пре нове ере, а поменути мислиоци, еклектички, веома учено
обједињују филозофска и научна достигнућа свих минулих времена антике; нпр. за њих
је читав космос прожет 'животном силом' и та категорија ће надахњивати велике
мислиоце све до данашњих дана, а нарочито Анрија Бергсона и његов појам elan vital.

Последњи стадијум стоицизма је 'Римска' или 'Нова Стоа' која започиње са Сенеком,
обухвата и једног роба Епиктета и једног цара Марка Аурелија, а године њиховог
живота говоре о њеном трајању од скоро два века. Док се у претходна два периода
стоичка филозофија бави онтолошким и гносеолошким питањима, у римском периоду
филозофи су искључиво усмерени на практичне проблеме, а појам практичног у антици
везан је за сферу морала.

-6-
 БИО-БИБЛИОГРАФСКИ ПОДАЦИ

Луције Анеј Сенека (Lucius Annaeus Seneca) рођен је у Кордоби, у данашњој Шпанији
4. г.п.н.е. Као дечак био је болешљив, али даровит. Његов отац је био ретор и хтео је да
Сенека настави његовим стопама те га је и васпитавао у том правцу. Међу Сенекиним
учитељима налазили су се еклектик Сотион и стоик Аталеус. Они су у Сенеки
пробудили интерес за филозофију. Успех талентованог Сенеке онеспокојио је
императора Калигулу. После погибије Калигуле Сенека је отворио филозофску школу.
Императору Клаудију се млади стоик допао али не и његовој супрузи, злогласној
Месалини, због које је Сенека био седам година протеран на Корзику. Тамо је написао
'Мајци Хелевији Утеху' (Cousolatio). После Месалининог убиства, Агрипина се удаје за
Клаудија и 47. године нове ере ослобађа Сенеку и поверава му свог сина Нерона из
првог брака. Сенека са радошћу прихвата да буде васпитач будућег монструозног цара
Римске империје. Када је Агрипина отровала Клаудија, на престо је довела горе
поменутог, сина Нерона. Сенека се трудио да га као владара учини бољим, веровавши
да ће га својим учењем оплеменити, али пошто је Нерон убио Британика, сина цара
Клаудија, Сенека оставља свој новац и напушта двор да би се касније препустио
медитацији.

Када је скована завера и убијен злогласни Нерон, Сенека је био оптужен и осуђен на
смрт. Једнога дана седевши са својом другом женом Помпејом Паулиному пољу близу
Рима дошао је центурион и донео му вест да је осуђен на смрт и да му морају бити
пресечене вене. Сенека је вест примио мирно затраживши да му се донесе тестамент.
Па добро, рекао је пријатељима: Пошто ми не дају да наградим вашу верност,
завештаћу вам пример мога живота (imaginem vitae meae). Помпеја, његова жена
затражила је да умре заједно са њим. Сенека се дуго опирао и на крају јој дозволио.
Тада је исто гвожђе Сенеки и Помпеји пресекло вене. У великим боловима, али и даље
прибран, Сенека је издиктирао један диван говор, чувен и много читан у Тацитово
време, али нажалост изгубљен. Крв му је јако споро текла, јер је био стар и слаб. Како
су болови постајали све јачи наредио је да га изнесу да га жена не би гледала како се
мучи. Иако је узео отров да убрза смрт, она никако није наступила. Када су овом хероју
болови постали неиздржљиви, наредио је да га положе у топло купатило где је
издахнуо угушен од паре, стар 65 година.

-7-
Као што је Сенека сам одредио, док је још био здрав и богат, његово тело је спаљено
без икакве церемоније.

ФИЛОЗОФИЈА КАО ПРАКТИЧНА ДИСЦИПЛИНА ДУХА

Сенека наглашава практичну страну филозофије, тј. етику. Два су разлога што је читава
хеленистичко-римска мисао, а посебно она римских стоика практична. (1) Практичност
Римљана и потпуна уклопљеност, чак хедонистичка у реална друштвена збивања; (2)
Онтолошка схватања стоицизма као и скоро свих филозофских праваца тог периода.
Реч је о својеврсном пантеизму, једниству материјалног и друштвеног света са Богом.
То тројединство је уједно и ванвремено, вечито постојање, једно као свој сопствени
узрок (causa sui). Одатле следи потпуни идентитет делова или целине, једног и
мноштва, нужно јединство или судбина као екстремни вид детерминистичког учења о
бивству и бићу. Због тога сазнање те објективне нужности има морални призвук. Када
увидимо и нужне законе постајемо блиски оном божанском у стварима. Морални
живот је одређен савешћу и практичним остварењем склада човека и света. Срећа је у
слагању душе са тим складом. Мудрац је онај који сједињује мисаоност и делатност:
сазнајући он схвата разлог универзалног склада; делујући он даје допринос том складу.

Из оваквог схватања света произилази етика која је више заинтересована за

упражњавање врлине него за теоријска истраживања њених својстава. Сенека не трага
за интелектуалним знањем ради самог знања, што је био идеал грчке мудрости, већ се
бави филозофијом као средством за спајање врлине са филозофијом која има практичне
сврхе на уму. То не значи да Сенека није био свестан значаја филозофске
проблематике: Филозофија ми подиже дух само ако се не изопачи у ситнице и
некорисна мудровања. Дух жели да се ослободи телесног терета и да се врати онамо
одакле је дошао. Тело је то бреме и та казна за дух. Оно га оптерећује и држи га као у
затвору, ако му не придође филозофија која му указује на посматрање природе,
одвраћа га од онога што је земаљско и упућује га божанским стварима. Тако се стиче
слобода духа и његово спасење.2

Провести време у проучавању слободних вештина и притом немати практичан циљ на

уму, то је за Сенеку убијање времена. Само је оно проучавање истински слободно, које
човека чини слободним. У 88. писму аутор наводи пример граматичара и пита да ли
можда набрајање слогова, брига око речи и учење текстова напамет отвара пут ка

2
Сенека, Л.А., Писма пријатељу, Дерета, Београд 2003., стр. 135

-8-
врлини, или можда ослобађа човека страха, или га ослобађа страсти. Потом се осврће
музици: она ме учи како настаје хармонија али не учи моју душу да буде у хармонији
сама са собом нити мене учи како да поступам а да моје одлуке не буду међу собом у
супротности. Геометар ме учи како да мерим велике поседе али нас не учи да одмеримо
колико је тога човеку доста. Сенека даље набраја многе науке и вештине које за човека
немају поучну вредност, а код астрономије цитира Вергилија: Ако посматраш кретање
сунца и сложено кретање звезда, ти се нећеш преварити у односу према сутрашњем
времену, а да ли те то знање спашава подмуклости једне ноћи?3

Следи савет Луцилију да остави ону учену филозофију која се игра словима и то сматра
најузвишенијим проблемом осакаћујући и понижавајући дух ситницама и
бесмислицама које не поучавају. А прави смисао и циљ филозофије јесте да нам открије
највише добро које је одмах ту до нас. Нису потребне многе речи и тобожња висока
ученост да се одреди то највеће добро. На њега треба указати само прстом и не
упуштајући се у расправљања. Највише добро је оно што је часно, тј. врлина коју треба
усрдно волети и онда ће све што се буде врлином постигло за нас бити срећно и
довољно, ма како то другима изгледало: и само мучење, ако притом будеш духовно
спокојнији од свог мучитеља; и болест, ако не будеш проклињао своју судбину и ако
пред њом не клонеш, једном речју све што други људи сматрају за зло ублажиће се и
претворити у добро, ако се будеш филозофским увидом уздигао изнад свега тога
(касније ћу се још вратити на овај став у филозофији познат као sub speciae aeternitatis –
све треба посматрати под видом вечности).

3
Сенека, Л.А., Писма пријатељу, Дерета, Београд 2003., стр. 231

-9-
 ИПАК ПОСТОЈЕ ТЕОРИЈСКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ!

На почетку првог одељка сам сажето изложио онтологију стоицизма као једног од
узрока практичне усмерености Сенекине филозофије. Међутим, могуће је из расутих
фрагмената склопити извесну слику конкретно Сенекине прве филозофије.

Његово полазиште је свеопшти материјализам. О томе он изричито говори китњастим

стилом и са много аналогија у 57. писму: Као што се пламен не може пригушити јер
бежи од онога што га потискује, као што се ваздух не може повредити и расцепити
на двоје шибом, тако се ни дух, који је састављен од најситнијих честица не може
ухватити и утиснути у неко тело, већ због своје финоће пробија кроз оно што га
ограничава.4 Такође у 117. писму Сенека истиче да наши (мисли на стоике) тврде: Да је
оно што је добро, добро је због тога што делује. Што је добро, то користи; али све
што треба да користи мора деловати, а ако не делује онда је тело. Кажу да
филозофија води добру из чега произилази да се и она мора називати телесном. 5 Да би
разрешио већ присутну неразумљивост (као на пример: филозофија је тело) Сенека у
66. писму развија својеврсну дијалектику пантеистичког материјализма: Све што је
смртно то се смањује, троши, повећава се, ицрпљује, па се опет попуњава. И све је
међу собом неједнако, зато што је зависно од непоуздане судбине: а што је божије то
има само једну природу. А разум није ништа друго до један део божанског духа
зароњен у човеково тело. Ако је разум божански, а ни једно добро није без разума, онда
је божанске природе све што је добро. Између божанске ствари не постоји никаква
разлика па нема разлике ни између добара. Према томе, једнаки су и радост и храбро и
истрајно подношење мучења, јер се и у једном и у другом налази иста величина духа.
Једном је дух миран и попустљив, други пут је борбен и затегнут.6 Једном речју,
Сенекино учење је материјализам – све што постоји јесте телесно, сама човекова душа
је телесна и све је у њој у крајњој инстанци ватра; потом то учење је телеолошко, тј.
сврховито и фаталистичко али засигурно је пуно противречности. Бог је рецимо, ватра,
телесна ствар али је и идеја, ум, творачка моћ. Обоготворује се судбина и закон
природе, а потом се тврди како се закони природе протежу на сву стварност па и на

4
Сенека, Л.А., Писма пријатељу, Дерета, Београд 2003., стр. 117
5
Сенека, Л.А., Писма пријатељу, Дерета, Београд 2003., стр. 352
6
Сенека, Л.А., Писма пријатељу, Дерета, Београд 2003., стр. 138

- 10 -
Богове. Коплстон указује да, упркос наведеним ставовима о свему присутном
материјализму, Сенека у пракси показује склоност да Бога схвати трансцендентно,
онострано. Та тенденција ка метафизичком дуализму јесте природна последица
Сенекиног психолошког дуализма. Она додуше говори о сукобу између душе и тела,
између стремљења ка вишим вредностима и учења о телесности: Ово тело је терет и
казна душе, која се притиснута и уоквирена њиме налази у оковима.

Дуализам или у најмању антиномичност се огледа у судару Сенекиног прихватања

доследног детерминизма и извесног степена људске слободе. Наилазимо на честа
тврђења да сваки човек, будући да је разумно биће има моћ да крене путем врлине само
ако хоће да поступа тако. Природа даје довољно снаге, ако се користимо њоме (116.
писмо). Уз то, бог помаже онима који истрајавају на томе да помогну себи: Богови нису
охоли: онима који се пењу пружају руку – јадан ти ако не хајеш за таквог помагача.
(73. писмо, а слично каже и у 43. писму). Човек који себи истински помаже, који
савлађује своје истинске страсти и води живот у сагласности с исправним разумом,
бољи је од наших предака из златног доба који су и из незнања чинили морална дела.

Из ових свих навода јасно је приближавање чувеном стоичком ставу о слободи као
сазнатој нужности. Сенекин мудрац је донекле разрешио парадокс слободе и
детерминизма: све што се догађа, догађа се праведно и не може се догодити
неправедно; човекова душа је само еманација душе света па је способна да непосредно
увиди присуство доброте у свету. Стоички морал жели да помири човека и свет.

- 11 -
 КЉУЧНИ СТАВОВИ ЛУЦИЈА СЕНЕКЕ

Велики мислиоци се дотичу кључних питања која човек поставља ради откривања
смисла свог постојања. Тако је и са Сенекиним делима. Како замисао и сврха мога рада
није писање исцрпне монографије о Сенеки већ изношење карактеристичних мисли, ја
ћу се определити за оне проблеме које наводе историчари филозофије, или су мени
привукли пажњу, као на пример ставови о казни и испосништву.

- О врлини

Врлина која се састоји у унутрашњој постојаности душевних моћи (мишљења, знања,

карактера, воље...) стиче се у непрестаној борби са нашим прохтевима и афектима. Нас
све мами што пружа задовољство, али су ту учинци краткотрајни, често се плаћају
накнадним болом и срамотом, а нарочито тиме што другим људима не наносимо срећу.
Упутство за стицање врлине даје нам филозофија, стоички схваћена као етичка
култура. Највиша међу врлинама је љубав према свима (одатле потиче хришћански
термин за љубав – agape). Нико није гори од другога, чак ни роб. Највећа срећа састоји
се у животу за друге: altera vivas oportet, si vis tibi vivere – мораш да живиш за другога
ако желиш да живиш за себе. И поред детерминизма Сенека тврди да сваки човек има
слободу да крене путем врлине само ако хоће да поступа тако. То је свакако најтежа
одлука; чини се да су богови ретки који као Одисеј одолевају божанском зову сирене.
Богови помажу онима који настоје да помогну себи. Богови нису охоли – онима који се
пењу пружају руку.

- О срећи

Главни Сенекин циљ је да одговори на питање како човек може постићи блажени
живот; он налази да то човек може постићи само онда када се ослободи од спољних
пролазности живота и нашао тежиште у самом себи. Када је схватио да се блажен
живот не састоји у насладама него у животу према природи, када је врлину заволео
као једно добро човеково, када је избегао срамоти као једином злу, када се тврдо

- 12 -
уверио да све остало богатство, положаји, здравље, снага и власт не припадају ни
добрима ни злима, него се налазе у средини између тога двога.7

- О космополитизму и против аутаркије

Из строгог детерминизма који влада космосом произашао је код стоика један нарочити
етички идеал: добровољно потчињавање светском току који се рађа из сазнања
нужности целокупног збивања. Одатле произилази изграђено мишљење о човечности,
свеопштем братству и човекољубљу. Снажним, сугестивним језиком прожетим
пророчким тоновима учили су о узајамности и солидарности људи и дужности која из
тога припада појединцу да свој живот посвети благостању других. Доброчинство и
спремност да се помогне најважнији су делови моралне савремености.

Из појма јединства свемира, нарочито свеприсутности ума, из божанског карактера

душе следи да на разлике међу људима, на све поделе друштвеног, политичког,
националног карактера, не треба гледати као на нешто битно; то су тзв. адијафоре.
Битно је да сви људи припадају једној великој заједници, да су по својој суштини и
пореклу подједнако и међусобно сродни.

Истине ради, учвршћивању идеје космополитизма римски стоици су дали велики

допринос али главни подстицај долази од развоја и учвршћивања моћи Римског
Царства. Чини се да уз излагане идеје о космополитизму и потребе за другим људима,
одговара и критика аутаркије, исихије (самодовољност и повлачење у усамљеност и
будуће ћутање) од стране Сенеке. Он мисли да је бескорисно повлачити се у самоћу.
Промена места не значи и промена нарави, јер где год да одете мораћете да се борите са
самим собом. После оваквих речи не чуди настанак легенде о Сенекином дописивању
са Апостолом Павлом: Победимо и ми све оно за што награда није ни венац ни палма.8
Наглашавајући сродство измеђи свих људских бића нужно је да се самодовољност
мудрог човека помешана са презиром према другима преобрати у помоћ ближњему и
праштање онима који су нас повредили. Треба да живиш за другога ако желиш да
живиш за себе. Сенека се, дакле, залаже за активну и делатну доброхотност (добру
вољу, добро хтење и настојање). Зато он у 'Расправи о блаженом животу' каже: Природа
ми заповеда, да будем користан овим људима, били они робови или слободни...Где год

7
Сенека, Л.А. О гневу, Рад, Београд, 1959., стр. 116
8
Сенека, Л.А., Писма пријатељу, Дерета, Београд 2003., стр. 78

- 13 -
има људи ту је прилика за доброчинство. Нек те сви воле док си жив и жале кад
умреш.9

- О казни

Упркос позиву на праштање не може се одстранити казна из регула које усмеравају

друштвени живот, а нарочито из корпуса правних санкција (утицај стоичког учења на
формирање чувеног Римског права је проблематика за посебно истраживање; ја ћу се
само дотаћи главне тезе. Нужно је кажњавање оних који чине зло: bonis nocet quimalis –
доброме штети онај који штити рђавога). Али казна може да има делотворно дејство
само ако је најблажа, донета као плод сагледавања комплетне ситуације и са циљем да
поправи карактер прекршиоца закона. Сенека је оштар противник ius talionis-a или
регулативне теорије казне транспарентно исказиване ставом 'око за око, зуб за зуб'. Та
теорија му се чини оптерећена срџбом приликом кажњавања или жељом за осветом.

- О самоубиству

Извесна противречност стоичког учења уопште, а посебно Сенекиног, која се испољава

у неспојивости захтева да се на судбинску нужност гледа с душевним миром а
истовремено се захтева преданост у борби против зла, одражава се нарочито на став о
самоубиству. Колико је то питање филозофски значајно сведоче бројне расправе о
њему кроз историју филозофије, а посебно у савременом егзистенцијализму (истакао
бих овде дела Албера Камија). Из целине Сенекиних погледа сасвим је природан
закључак да човек може добровољном одлуком да заврши свој живот онога часа када
туга и бол превагну над јачином нагона за самоодржањем. Али мудар човек би, каже
Сенека, пронашао начин да буде срећан у свим околностима које га задесе. Патња и зло
које могу човека задесити, најбоље су средство да се мудрост потврди (попут наше 'у
добру је лако добар бити'). Узгред, ово место показује колико су стоици заслужни за
хришћанску идеју о патњи као божијем дару на коме почива 'школа патње'.

Сасвим је сигурно да су стоички мислиоци уочавали антиномију па су одобравали

самоубиство, и не само одобравали – многи припадници стоицизма су га и одабрали, па
извршили. Пружени су и емпиријски и теоретски аргументи. Први, губитак добара

9
Сенека, Л.А., Расправа о блаженом животу, Графос, Београд 1978., стр. 57 и 58

- 14 -
нужнх за опстанак, односно егзистенцију индивидуе (неизлечива болест и слично);
други, и живот и смрт су адијафоре (небитне чињенице пред којима треба бити
равнодушан), оне нису ни добре ни зле, па је сваком остављено на вољу како ће са
њима. По мишљењу Фридриха Јодла, сам Сенека није имао јасан став по овом питању.
Код њега има сјајних упоређења у корист веровања смрти која се према животу односи
као светло према мраку, слобода према затвору, небо према земљи...уз њих постоје
места која говоре о пожељности овог живота пуног патњи.

Постојала је намера Сенекине мисли о смрти али се чини да су оне блиске управо у
дискутованој проблематици. У нечему његов став је близак Епикурејевом: смрт не
треба да нас се тиче, јер када има нас, нема ње, а када она наступи, неће бити нас.
Сенекине речи: Постоји нешто у чему мудар човек надмашује самог Бога; овај има да
захвали својој природи што се ничег не боји, а мудар човек има да захвали самом себи10
биће надахнуће за многе потоње мислиоце, рецимо Канту за извођење аутономије
категоричког императива.

У 94. писму Луцилију истиче се да смрт морамо прихватити на основу општег закона
бића, али нам код ње велику утеху чини што се она никоме не враћа. Природа самог
бола је најбоља у томе што он не може бити исувише јак, ако дуго траје, нити пак може
дуго трајати ако је сувише страшан. Очигледно је Сеникин приступ реалистичнији од
Епикурејевог. Он не говори о смрти по себи на апстрактно-онтолошки начин који нас
свакако може оставити равнодушним према смрти. Сенека циља прави проблем –
егзистенцијално преживљавање умирања и трпљења животног бола. Ако му је
веровати, тај бол кратко траје. Ево још једне мудре изреке о смрти: Она је небиће.
После мене дешаваће се оно што је било пре мене. Ако претходно нисмо патили, значи
да нећемо патити ни после. Ми смо као светиљка којој после гашења не може бити
горе него пре паљења. Само смо у кратком интермецу осетљиви на бол.11

10
Јодл, Ф., Историја етике, Веселин Маслеша, Сарајево, 1965., стр. 67
11
Сенека, Л.А., Писма пријатељу, Дерета, Београд 2003., стр. 54

- 15 -
 ЛИТЕРАТУРА

- Сенека, Луције Анеј: Писма пријатељу, Дерета, Београд, год. 2003

- Сенека, Луције Анеј: Расправа о блаженом животу, Графос, Београд, год. 1978
- Сенека, Луције Анеј: О гневу, Рад, Београд, год. 1959
- Јодл, Фридрих: Историја етике, Веселин Маслеша, Сарајево, год. 1965
- Копслтон, Фредерик: Историја филозофије – Грчка и Рим, БИГЗ, Београд, год.
1988
- Ђурић, Милош: Историја хеленске етике, БИГЗ, Београд, год. 1976
- Крешенцо, Лућано Де: Историја грчке филозофије, Нови Сад, год. 1993
- Димон, Жан-Пол: Античка филозофија, Добра вест, Нови Сад, год. 1990
- Павићевић, Вуко: Основе етике, БИГЗ, Београд, год. 1974

- 16 -