59.

Mit o sudaru civilizacija

Hantingon daje argument da će glavna i najopasnija dimenzija globalne politike koja se pojavljuje, biti
sukob između grupa iz različitih civilizacija. ,,Sukobi civilizacija su najveća pretnja svetskom miru i
međunarodni poredak, zasnovan na civilizacijama, najsigurnija zaštita od svetskog rata“. Godine posle
hladnog rata posvedočile su početak dramatičnih promena u identitetu naroda i simbolima tog identiteta.
Globalna politika je počela da se preoblikuje. U Sarajevu se 1994. okupilo 2000 ljudi mašući zastavama
Saudijske Arabije i Turske. Mašući tim zastavam, umesto zastavama UN, NATO ili Amerike, narod se
identifikovao sa svojim sunarodnicima muslimanima i saopštili svetu ko su njihovi pravi i ne-tako pravi
prijatelji. U posthladnoratovskom svetu ističu se zastave i drugi simboli kulturnog identiteta, krstovi,
pokrivanje glava, zato što se računa da je kultura i kulturni identitet ono što je najznačajnije za većinu
ljudi. ,,Nema pravih prijatelja bez pravih neprijatelja“. Za ljude koji teže identitetu i ponovnom
pronalaženju etniciteta, postojanje neprijatelja je suštinsko, i nastaju potencijalna neprijateljstva duž
granica između glavnih svetskih civilizacija. Kultura i kulturni identitet, koji je na najširem nivou
civilizacijski identitet, oblikuju sukobe u posthladnoratovskom svetu. Ravnoteža sila među
civilizacijama se menja; po uticaju Zapad opada; azijske civilizacije šire svoju ekonomsku, vojnu i
političku snagu; islam se demografski širi.
Pojavljuje se svetski poredak zasnovan na civilizaciji: društva koja dele kulturne afinitete i sarađuju
jedna s drugim, zemlje se grupišu oko vodećih država ili država koje čine jezgro njihove civilizacije.
Zapad dolazi u sukob sa drugim civilizacijama, najozbiljnije sa islamom i Kinom, na lokalnom nivou
ratovi se javljaju zbog neodgovarajuće granice, uglavnom između muslimana i nemuslimana. Zapad
reafirmiše svoj identitet i Zapadnjaci usvajaju svoju civilizaciju kao jedinstvenu i univerzalnu.
Izbegavanje globalnog rata civilizacija zavisi od toga da li će svetske vođe prihvatiti i sarađivati u tome
da održe multicivilizacijski karakter globalne politike.
U posthladnoratovskom periodu prvi put u istoriji globalna politika postaje multicivilizacijska. Tokom
najvećeg dela ljudskog postojanja dodiri između civilizacija bili su u prekidima ili nepostojeći. Preko
400 godina nacionalne države zapada Britanija, Prusija, Nemačka, SAD, Austrija takmičile su se i vodile
međusobne ratove, kolonizovale druge civilizacije. Tokom hladnog rata svet je bio podeljen na tri dela.
Grupa najbogatijih i demokratskih društava predvođena SADom takmičila se sa komunističkim
društvima predvođenim SSSRom. Dobar deo ovih sukoba odvija se na teritoriji onih siromašnih,
neutralnih, nesvrstanih zemalja. . Osamdesetih pada komunizam i hladnoratovski sistem postaje istorija.
Razlike kod ljudi prestaju da budu ideološke i ekonomske već kulturne. Ljudi sebe definišu pojmovima
predaka, religije, jezika, istorije, vrednostima, običajima. Oni se identifikuju s kulturnim grupama:
plemenima, etničkim grupama, religioznim zajednicama, nacijama i na najvišem nivou-civilizacijama.
Takođe koriste i politiku da definišu svoj identitet ,,mi znamo ko smo samo kada znamo ko nismo i
često, kada znamo protiv koga smo. Najvažnija grupisanja država nisu više tri bloka hladnog rata,
negoglavne svetske civilizacije(Zapadna, Latinskoamerička, Afrička, Islamska, Kineska, Hindu,
Pravoslavna, Budistička, Japanska). Nezapadna društva razvijaju svoje ekonomsko bogatstvo, vojnu
moć i politički uticaj, potvrđuju svoje vrednosti i odbacuju one koje im nameće Zapad. U novom svetu,
lokalna politika je politika etniciteta, globalna politka je politika civilizacija. Suparništvo supersila
zamenjeno je sukobom civilizacija. Najopasniji sukobi neće biti između društvenih klasa, bogatih i
siromašnih nego između ljudi koji pripadaju razlličitim kulturnim etnitetima. Druge države i grupe iz
ovih civilizacija se okupljaju da podrže ,,srodne zemlje”. U jugoslovenskim sukobima, Rusija je pružila
diplomatsku podršku Srbima, a Saudijska Arabija, Turska, Iran osigurala su finansijska sredstva i oružje
za Bosance, ne zbog ekonomskih, političkih razloga, već zbog kulturnog srodstva. Filozofske
pretpostavke koje su u osnovi društvenih odnosa, običaja i ukupnog pogleda na život, značajno se
razlikuju među civilizacijama. Oživljavanje religije širom sveta pojačava ove kulturne razlike.
Da bi se na najbolji način objasnila stvarnost na kraju hladnog rata, napravljeno je nekoliko paradigmi
svetske politike. Tomas Kun; ,, intelektualni i naučni napredak sastoji se u uklanjanju paradigme koja
je postala nesposobna da objasni nove činjenice i njenom zamenom novom paradigmom koja te
činjenice objašnjava na način koji mnogo više zadovoljava.
Jedan svet – euforija i harmonija. Ova paradigma zasnivala se na pretpostavci da je kraj hladnog rata
značio i kraj sukoba u globalnoj politici i pojavu jednog harmoničnog sveta. Fukujama tvrdi da smo
svedoci kraja istorije kao takve. Sukoba više neće biti. Možda će ih biti u trećem svetu ali su globalni
sukobi završeni. Očekivanje harmonije bilo je uveliko prihvaćeno. Berlinski zid je pao a i komunistički
režimi. Bivši hladnoratovski režimi trebalo je da se angažuju u stvaranju mira stvarajući određeno
partnerstvo. Trenutak euforije na kraju hladnog rata stvorio je iluziju harmonije, ali je ona uskoro bila
razbijena umnožavanjem etničkih sukoba i ,,etničkim čišćenjem’’ kao i pojavom novih saveza i sukoba
među državama.
Dva sveta: mi i oni. Dok se očekivanja koja se odnose na jedan svet pojavljuju na kraju svih važnijih
sukoba, tendencija dva sveta ponavlja se u toku ljudske istorije. Ljudi su uvek u iskušenju da dele ljude
na nas i njih, našu civilizaciju i one varvare. Naučnici analiziraju svet pojmovima Istok-Zapad, Sever-
Jug, centar-periferija. Muslimani dele svet na Dar al-Islam i Dar al-Harb, boravište mira i boravište rata.
Najuobičajena podela koja se pojavljuje pod raznim imenima jeste između bogatih (modernih i
razvijenih) i siromašnih (tradicionalnih i nerazvijenih) zemalja. Istorijski korelat ove ekonomske podele
je kulturna podela između Zapada i Istoka, gde je naglasak manje na razlikama u ekonomskom
blagostanju, a više na razlikama u filozofiji, vrednostima i načinu života. Razlike u bogatstvu mogu da
dovedu do sukoba između društva ali to se događa prvenstveno onda kada bogata i moćnijja društva
pokušaju da osvoje i kolonizuju siromašna i tradicionalna društva.
184 države, više ili manje. Treća mapa posthladnoratovskog sveta potiče iz onoga što se često naziva
,,realistička teorija’’ međunarodnih odnosa. Saglasno ovoj teoriji, države su jedini važni činioci u
svetskim poslovima, odnos među državama je odnos anarhije i da bi osigurale svoj opstanak i
bezbednost, države nepromenljivo pokušavaju da maksimalizuju svoju moć. Ako jedna država vidi da
druga država povećava svoju moć i postaje potencijalna pretnja, ona pokušava da zaštiti svoju sopstvenu
bezbednost jačajući svoju moć i/ili udružujući se s drugim državama. Interesi i akcije više ili manje od
184 države posthladnoratovskog sveta mogu da se predvide iz ovih pretpostavki. Države jesu i ostaće
dominantni entiteti u međunarodnim poslovima. One drže vojske, vode diplomatiju, pregovaraju, vode
ratove, kontolišu međunarodne organizacije, utiču i u znatnoj meri oblikuju proizvodnju i trgovinu.
Vrednosti, kultura i institucije snažno utuču na to kako države određuju svoje interese. Interese država
oblikuju i međunardone norme i institucije. Država sa sličnim kulturama i institucijama imaće
zajedničke interese. Demokratske države imaju puno zajedničkog sa drugim demokratskim državama i
zato se međusobno ne bore. (npr Kanada)
Pravi haos. Slabljenje država i pojava ,,neuspelih država’’ doprinosi četvrtoj slici sveta u anarhiji. Ova
paradigma naglašava slom autoriteta vlade, pucanje država, pojačanje etničkog i religioznog sukoba,
pojavu međunarodnih kriminalnih mafijaških organizacija, izbeglice koje se umnožavaju na desetine
miliona, obilje nuklearnog oružja masovnog uništenja, širenje terorizma, masakre i etničko čišćenje.
Svet može biti haos ali on nije sasvim bez poretka.
Svaka od ovih 4 paradigmi nudi različitu kombinaciju realizma i štedljivosti. Ove paradigme
inkompatibilne su jedna sa drugom. Svet ne može da bude podeljen samo na dva dela. Nacionalna država
ne može da bude teljemac međunarodnih odnosa ako je pocepana građanskim sukobima. Nijedna
paradigma nije zauvek dobra. (Primer Ukrajine- Iako postoje kulturne, istorije veze između Rusa i
Ukrajinaca postoji mogućnost cepanja. Rusija želi deo Uk i duboko zadire u suverenitet Ukrajine.
Civilizacijski pristup ohrabio bi dijalog, promovisao mir ali znamo da je došlo do nemira na Krimu...
Neke paradigme su se i ostvarile. Nakon hladnog rata došlo je do razbijanja SSSRa, Jugoslavije, etnički
sukobi. Islamisti ratuju protiv svakog neislamiste.)