Milan Rakić - Iskrena pesma

Po osnovnom tonu i stilu Iskrena pesma je, u skladu sa tradicionalnom klasifikacijom, ljubavna pesma.
Međutim, u tri od devet strofa javljaju se izvesne neravnine koje narušavaju sklad sistema (ili paradigme)
ljubavne pesme i izneveravaju očekivanje. Po tome je ovo jedinstvena ljubavna pesma u našoj poeziji - pesma
o ljubavi, ali i pesma o lažnim uzdisajima i lažima u ljubavi, o sukobu osećanja i razuma, nežnosti i cinizma.

Početak pesme, prva strofa, potpuno je u tonu ljubavne pesme:

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,

Ostavi misli nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.

Snažna ljubavna osećanja, razrojavanje misli u lepotama ostvarenog sklada duše i tela, potreba za ćutanjem
i mirom jer bi izgovorena reč narušila bezmernu milinu trenutka. Ova strofa predstavlja zaokruženu
sadržinsku, intonacionu i ritmičku celinu.

Druga, treća i četvrta strofa čine jednu intonacionu celinu širokog zahvata, ubrzanog ritma, ali promenljivog
smisla. I dalje je to ton nežne ljubavne pesme, iskaz snažnog napona čula, izraz duševnog sklada:

Ćuti, i pusti da sad žile moje

Zabrekću novim, zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred veličanstvom prirode;

... ali se neosetno javljaju nagoveštaji odstupanja od emotivnog sklada ("da sad žile moje", "da zaboravim")
jer lirski subjekt ističe sebe a zapostavlja lirski objekt, predmet ljubavi. Treća strofa je emotivno i sadržinski
neutralna jer ne tvori samostalnu sintaksičku celinu i "visi" između prethodne i naredne strofe. Četvrta strofa
donosi emotivnu, sadržinsku i sistemsku promenu:

Ja ću ti, draga, opet reći tada

Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako.

Izraz "otužnu pesmu o ljubavi" iskače iz sistema ljubavne pesme, a iskaz "u tom trenutku ne osećam tako"
odstupa od paradigme ljubavnih iskaza.

Peta strofa predstavlja treću samostalnu sadržinsku i intonacionu celinu, ali još više pojačava negativni naboj
tona kazivanja izrazima "bedna ženo" i "reči lažne": to su neuobičajeni izrazi za lirski objekt i za ljubavnu
pesmu - degradiraju i unižavaju predmet pevanja, izvor osećanja, motiv buđenja čula.

Četvrta celina, šesta i sedma strofa, razjašnjava promenu iz prethodne celine, razjašnjava uzrok neprimerenog
stava lirskog subjekta:

Ti nećeš znati šta u meni biva -

Da ja u tebi volim sebe sama,
I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale ko plima!

Tu je sukob osećanja i razuma: osećanja su navalila kao plima, a on u njoj voli sebe sama. Iz te sebičnosti
provaljuju teške i ružne reči, obezvređivanje objekta ljubavi.

Pretposlednja celina i strofa pesme sadrži poentu:

Za taj trenutak života i milja,

Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I ovde je suprotstavljenost emocija i razuma: na jednoj strani je zahvalnost za pružene trenutke života i milja
("Nek te srce moje blagosilja"), a na drugoj strani je kategorično odricanje ljubavi (Al' ne volim te, ne volim
te, draga). Reči "ne volim te", dvaput ponovljene, padaju svojom težinom kao malj razbijajući sve iluzije,
rušeći nade i otkrivajući laži i sebičnosti.

Poslednja celina i strofa pesme, posle poentiranja u prethodnoj strofi, deluje smirujuće, kao lažni kraj: ona je
variranje prva dva stiha prve sgrofe (O sklopi usne, ne govori, ćuti / ostavi misli nek se bujno roje - I zato ću
ti uvek reći: ćuti / ostavi dušu nek spokojno sniva) čime se naglašava potreba za ćutanjem / mirom; ona je i
opis prirode (Dok kraj nas lišće na drvetu žuti / I tama pada vrh zaspalih njiva) koji se ne naslanja na prethodnu
sadržinu - otuda se ovakav završetak i naziva lažni kraj.

Ako je Iskrena pesma nesvakidašnja ljubavna pesma po iskazanim mislima i osećanjima, po upotrebljenoj
leksici i cinizmu, ona nije daleko od životne stvarnosti i njenih istina. Ona nije rezultat Rakićeve umetničke
igrarije ili filozofnranja o ljubavi, nego je realna slika o odnosima muškarca i žene, pevanje o lažima i
sebičnostima u ljubavi.

__________________________________

Milan Rakić - Iskrena pesma

Iskrena pesma je jedna od onih pesama koje su antologijske, jer većini ljudi, čak i onima koji nisu ljubitelji
knjiga, prva asocijacija uz Rakića bude upravo ona. Šta je to što je toliko interesantno, neobično i privlačno
kod ove pesme? Ljubavna pesma, ali u njoj nema uzdaha, tuge, čežnje i želje za prisustvom neke osobe, ili
patnje što je ona daleko, što je ljubav nemoguća i neostvarena, možda neuzvraćena. Ne, to je već prevaziđeno
i pomalo ostavlja otiužan utisak. O tome su pevali romantičari, Petrarka i mnogi drugi. Rakićeva pesma je
iskrena, kako sam naslov obećava, jer ona je odjek duše mladog i modernog čoveka, čoveka dvadesetog veka
koji otvoreno govori o erotici bez ljubavi i iskonskoj želji za drugim bićem u čisto fizičkom smislu. Lirski
subjekat nastupa iskreno i otvoreno, on ne daje ženi obećanja koja ne može ispuniti, već bez eufemizama i
lažne nade kaže: „Al' ne volim te, ne volim te, draga!". To je ono što je moderno doba donelo sa sobom: čovek
je oslobođen stega koje su ga nekada sputavale, više nema ugovorenih i nametnutih brakova, ljubav postoji,
ali postoji i želja i potreba koja nema veze s njom. U ovoj pesmi Rakić se obraća ženi kao objektu svoje fizičke
želje. On voli trenutke provedene s njom, ali sve to ništa ne znači i ne obavezuje ga. Možda bi on i mogao da
je slaže i da joj kaže „otužnu pesmu o ljubavi, kako čezne i ljubi je, mada u tom trenutku ne oseća tako." Da
li je mogao neposrednije i tačnije da opiše sitaciju između muškarca i žene koje povezuje samo fizička strast?
Ipak, nije ovde samo reč o muškoj bezosećajnosti i sebičnoj želji, jer pesnik je i odlučio da nastupi iskreno.
Mogao bi sve to da joj kaže, ali neće, jer to nije tako.
 Ljudi se, otkad je sveta i veka, boje starenja, prolaznosti, gubitka mladosti i životnog elana. Ove reči i ovakav
stav prema životu i ljubavi, pre svega su odraz nemoći da se zaustavi vreme i produži mladost, bar još neko
vreme. U pesmi se javljaju poznati i ustaljeni simboli koji predstavljaju starenje, prolaznost i propadljivost
ljudskog tela i snage. Šta je drugo žuto lišće, nego znak starenja? Pa onda ta "tama koja pada vrh zaspalih
njiva"? Kao što ne primetimo da je lišće oko nas već žuto i da su se laste već odavno odselile u neke toplije i
lepše krajeve, ili da se lepi letnji dan već primakao kraju, isto tako ne primetimo ni da su godine prošle i da,
gle čuda, ali više nismo mladi.

Ima neke tuge u ovoj pesmi, to je "žal za mlados' " na jedan novi način. Da li je sve u moderno doba osuđeno
da traje privremeno, da li je sve prevaziđeno i obezvređeno, pa čak i ljubav prema drugom biću? Težak je
odgovor na ovo pitanje i verovatno će svako odgovoriti drugačije, ali sigurno se svaki odgovor mora smatrati
tačnim. Jer, ko vas može naučiti da stvarno i iskreno volite? I da li to svako ume, može, pa čak i sme? Ma, to
je već neka druga tema. Da vidimo šta nam još pesma nudi. Što se tiče tehničkih odlika, pesma ima devet
strofa, od kojih su sve katreni. Rima je ukrštena u svim strofama. Celu pesmu prati jedan ciničan ton, jer se
ismevaju osećanja i patetični izlivi ljubavi:

Ja ću ti, draga, opet reći tada

otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem i stradam i ljubim te, mada
u tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda

slušati rado ove reči lažne,
i zahvalićeš bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.

Možemo reći da pesma ima prstenastu strukturu jer se smisaono ponavljaju prva i poslednja strofa. One nisu
od reči do reči iste, ali pesnik nas vraća na početnu sliku jer je to opet onaj imperativ: "Ćuti" i simboli lišća
koje žuti i tame koja se polako spušta.

Vratili smo se na početak, na ono što je već rečeno, međutim, da li je sve baš ostalo nepromenjeno u saznaju
lirskog subjekta, ali i u našem doživljaju?

Evo da uporedimo prvu i poslednju strofu:

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,

ostavi misli nek se bujno roje,
i reč nek tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.

I zato ću ti uvek reći: ćuti,

ostavi dušu nek spokojno sniva,
dok kraj nas lišće na drveću žuti
i tama pada vrh zaspalih njiva.

U početnoj strofi to je jedan lep večernji pejzaž u ranu jesen. Možemo da zamislimo taj prizor: dvoje ljudi
podelilo je neke lepe trenutke i sada sede i ona bi želela da govori i da čuje od njega izlive osećanja i nežnosti,
ali on nema šta da joj kaže.
U poslednjoj strofi ta dva stiha koja se ponavljaju imaju jedno drugačije značenje koje smo otkrili tek posle
čitanja svih prethodnih strofa. Ovo je sada ne prostorni, nego vremenski pejzaž. Lirski subjekat sada govori o
proticanju vremena koje je neumitno. Lišće već žuti, a bilo je do skora zeleno, veče već pada, a do malopre je
bio dan, mladost prolazi, a čovek toga nije svestan. Zato on nju moli da ćuti i ne kvari lepotu trenutka, jer
ništa u životu se ne može zadržati ni zaustaviti.