Posvećeno Kloe Begbede

2
„Moj jedini cilj je da budem slobodan. Sve sam žrtvovao tome. Ali često, vrlo
često, razmišljam o tome šta će mi sloboda omogućiti... Šta ću činiti sam, usred
nepoznate gomile?“
Dostojevski, pismo bratu, 16. avgust 1839.

3
 PRVI DEO
ZIMA (ЗИМА)
„Ponovio sam bezbroj puta da nema vrata, ali da je svejedno trebalo zakucati
na ta vrata koja ne postoje.“
Lav Šestov, odgovor na misao Gabrijela Marsela

4
 1
Kada sam napunio četrdeset godina, potpuno sam poludeo. Pre toga sam se, kao i
svi drugi, samo pretvarao da sam normalan. Pravo ludilo nastupi tek kad prestane
društvena komedija. A to se desilo posle mog drugog razvoda. Ostalo mi je nešto
novca, pa sam napustio zemlju. Voleo sam, i voleću ponovo, ali sam se nadao da ću
moći da živim bez ljubavi, bez tog „smešnog osećanja koje prate nečiste radnje“, kako
bi rekao Teofil Gotje. Prestao sam sa svim teškim drogama, pa ne vidim zašto bi
ljubav bila izuzetak. Po prvi put od kad znam za sebe, živeo sam sam život, i
nameravao sam da pametno iskoristim taj trenutak. Ličio sam, možda, na onaj
razlabavljeni period sopstvenog života. Priznajem da je mukotrpno živeti bez kičme.
Ne znam kako se beskičmenjaci snalaze. Odrastao sam u rasturenoj porodici, pre nego
što sam rasturio svoju. Nisam imao domovine, ni korena, niti me je bilo šta vezivalo,
osim jednog zaboravljenog detinjstva, čije su fotografije delovale lažno, i jednog lap
topa sa wi-fi konekcijom, koji mi je davao iluziju da sam povezan sa ostatkom sveta.
Amneziju sam smatrao vrhuncem slobode; to je veoma rasprostranjena
bolest današnjice, ali mislim da ću se na to vratiti kasnije. Putovao sam bez prtljaga i
iznajmljivao nameštene stanove. Vi mislite da je depresivno živeti s nameštajem koji
niste sami izabrali? Ne slažem se. Grozno je provoditi sate i sate u prodavnicama,
oklevajući u izboru različitih vrsta stolica. Ni automobili me nisu zanimali. Žalim
muškarce koji porede cilindre svojih automobila; prosto je strašno koliko
vremena gube u nabrajanju raznoraznih marki. Čitao sam džepne knjige u kojima sam
podvlačio hemijskom-olovkom izvesne rečenice, a onda bih u korpu bacio sve
zajedno (i knjigu i hemijsku-olovku). Pokušavao sam da ništa ne sačuvam osim glave;
imao sam utisak da su me stvari opterećivale, kao i misli uostalom, da su čak
zauzimale više mesta nego što je bilo potrebno. Moji stari televizori stoje naslagani u
kutijama i pokriveni ceradom u dnu nekog magacina u predgrađu Pariza.
Posedovao sam veliku biblioteku, raštrkanu po starim kancelarijama, u četvrti
Odeon, gde sam jedno vreme radio kao izdavač savremene književnosti. Precrtavao
sam u agendi prohujale dane, kao što zatvorenik urezuje crtice na zidovima svoje
ćelije. Pošto više nisam čitao francuske novine, saznavao sam novosti sa nedelju dana
zakašnjenja: „Šta, Edi Barkli je umro? Stvarno?“ Provodio sam nedelje ne
izlazeći, bio sam povezan sa svetom preko farmaceutskih i spenking sajtova na
intemetu. Godine 2005. nisam ništa pojeo. Mislio sam da sam se otarasio prošlosti
kao da sam otkačio neku ženu: kukavički, ne usuđujući se da se suočim sa njom.
Zamišljao sam da sam građanin sveta. Evropa je za mene bila stari spomenik koji se
mogao posetiti bez pratnje vodiča, dovoljan je džepni GPS, mala crna kutija iz koje

5
izbija oštar glas neke dame koja izdaje naređenja: „Pripremite se da za 500 metara
skrenete desno“. Pisao sam razglednice koje nisam slao. Gomilao sam ih u kutiji od
cipela, zajedno sa onima koje su mi se vratile sa napomenom „Vraćeno pošiljaocu,
primalac više ne stanuje na toj adresi“. Želeo sam da izbegnem tugu, ali ništa se ne
može zaboraviti samo zato što smo to tako sebi naredili. Ne znam zbog čega vam sve
ovo pričam. U stvari, želeo bih da vam ispričam kako sam naučio da je tuga nužna.

6
 2
Moj posao se ne bi baš mogao nazvati „talent scout“, čak i sam naziv zvuči
patetično. Bio sam plaćen da pronađem najlepšu devojku na svetu, a u Rusiji sam
imao ogroman izbor. Ponekad mi se činilo da sam parazit, švercer ili podvodnik; neka
vrsta strvinara koji se hrani svežim mesom; kapetan Ahab, čiji se beli kit zvao
Mirjana, Ljuba ili Varvara. Moja karijera zavisila je od nekoliko telesnih mera,
obima grudi, oble zadnjice ili nestašnog profila. Umeo sam da u trenu uočim prćast
nos, ljupka usta, ispupčeno čelo, lutku zatočenu u svilenoj čauri. Tražio sam
odgovarajuću geometriju u rastojanju između očiju i u dužini vrata, savršenu
kontradikciju drskosti zapupelih grudi i nevinosti nežne jamice ključne kosti. Lepota je
matematička jednačina: rastojanje između korena nosa i brade mora, na primer, da
bude isto kao i rastojanje između gornje ivice čela i obrva. Postoje razna pravila: tako
je „zlatni broj“ (1,61803399) visina Keopsove piramide podeljena sa polovinom
svoje osnovice. Ako podelite vašu visinu sa rastojanjem od poda do pupka, treba da
dobijete taj broj, koji, opet, mora da bude jednak rastojanju između poda i pupka
podeljenim sa rastojanjem pupak-teme. Inače ste nejebivi.
Moji dani su bili jednostavni: kasno buđenje, negde oko dva po podne, kastinzi i
foto-snimanja kasno posle podne, deljenje vizitkarti uveče. Moj uzor bio je Dominik
Galas, čuveni Francuz koji je otkrio Klaudiju Šifer 1987. godine u jednoj diskoteci u
Dizeldorfu. Upoznao sam ga na ostrvu Sant Bartolome kada se penzionisao sa 43
godine, spečen od sunca i šarmantan, u relativno dobroj kondiciji, budući da nije
spavao dvadeset godina. Naš posao estetskih vrhovnika bio je težak: koliko sam samo
puta poverovao da sam naišao na retku zverku, buduću top manekenku, s oblinama
veka, da bih, kada bih joj prišao, zaključio da pred sobom imam neku uvenulu,
bubuljičavu, masnu kreaturu špicaste brade i kvrgavih kolena, kojoj otiču članci na
nogama, kosa otužno visi, a korpe grudnjaka zvrje prazne! Galas je ponavljao izreku
(suprotnu čuvenoj izreci Oskara Vajlda): „Čuvaj se prvog utiska, jer je on uvek
pogrešan.“ Klaudija Šifer nije ličila ni na šta kad ju je ugledao kako se bacaka po
pisti za ples. Bila je to visoka germanska grančica, nalik hiljadama drugih, s
četvrtastim ramenima i istim takvim zubima. Ali, umeo je da u njoj nasluti
potencijal buduće Brižit Bardo. Kao i Gia, gruzijski skaut, koji je otkrio
Nataliju Vodianovu u Nižnjem-Novgorodu, ili Tlgran, Jermen, koji je glavni
za regrutaciju u Moskvi, koji ima oštro oko i debele veze. Ovde ne
možete improvizovati posao model skauta, treba naći dobre kanale, imati veze i
poštovati izvesna pravila, od kojih ću vam sada predstaviti šest najvažnijih:

7
 1. Ne iskorišćavati devojke seksualno (osim ako one same to ne traže);
2. Nikada ne tražiti broj telefona devojci koja već ima potpisan ugovor sa Giom ili
Tigranom;
3. Kretati se isključivo u kolima sa šoferom i telohraniteljima;
4. Ne obraćati se nikada devojkama koje noću nose naočare za sunce;
5. Ne pipnuti kokain;
6. I ne zaljubiti se, nipošto.

Fotogeničnost je misterija. Neke devojke, koje su prelepe u životu, ne izgledaju

nikako na fotografijama. Bolje je tucati ih nego potpisati ugovor sa njima. Najlepše
devojke u prirodi na svetlu ne izgledaju dobro, pa tako neka bezvezna devojka s tupim
nosom i zbijenim očima može da bude rentabilnija ako se ispostavi da ima nebeski dar
- da je kamera voli. To je pitanje kostiju i ličnosti, senke na obrazima, odrežite brade,
melanholije ili nečeg životinjskog u držanju. Zato ja nikada ne izlazim bez mog starog
dobrog foto-aparata. Numerički aparati nivelišu reljefe, digitalni maste kosu. Kada je
Korin Dej otkrila Kejt Mos u prvoj seriji fotografija objavljenih u časopisu The
Face, bilo je to zahvaljujući tome što je nabasala na polaroid Sare Dukas iz londonske
agencije „Storm“, koja je videla Kejt na njujorškom aerodromu. Mala Engleskinja
imala je tada četrnaest godina i sanjala je da postane stjuardesa; danas zarađuje 30
miliona funti godišnje (sad zamislite da skaut uzima 10 odsto od svake njene zarade!
Dešava mi se da noću sanjam o tome.) Ne znam da li Kejt Mos još uvek putuje javnim
avionskim kompanijama.

8
 3
Moj posao sastojao se u tome da procenim šta će to paliti frajere. Devojke u
reklamama podstiču žene na kupovinu i uzbuđuju njihove muževe. A muškarce je na
početku XXI veka uzbuđivala čistota. Svi su želeli čistotu jer su ljudi sebe verovatno
smatrali ogavnima. Muškarce su privlačila samo detinja tela, pa su se žene, samim
tim, maskirale u ružičaste devojčice. Oduvek sam bio nepoverljiv prema muškarcima
koji su se muvali sa klinkama; za mene su to foliranti iz Sen Tropea, ili latentni
homoseksualci. Šepure se pred njima kao vlasnici novih kabrioleta. U to doba, kada je
lepa žena postala trofej, zabave su počele da liče na takmičenje jazavičara: pobednici
su bili oni koji su pod rukom vodili najsvežije životinjice. Muškarci su poredili tela
svojih pratilja, veličinu njihovih očiju, miris kose i dužinu povoca.
„Pogledaj moju mladu verenicu nebesko plavog pogleda.“
„A ti pogledaj moju porcelansku lutkicu s kovrdžavim trepavicama.“
„Matora je. Šta, stradao ti filter za gabore?“
„A tvoja liči na moju babu, pardon, bolje reći dedu! Da nema možda mlađu
sestru?“
„Ova tvoja sigurno ima lepšu ćerku!“
„Ha-ha. Sreća, pa ove ćurkice ne govore francuski!“
„Ajde, poljubi je u obraz, obrisaćeš joj sloj šminke bradom, zablistaće joj
bebeći ten!“
„Ćuti, mislim da sam se zaljubio.“
„Pozajmicu ti sve osim nje.“
„Neću ja polovnjaču.“
Žene su se takođe neprekidno odmeravale, kao prostitutke na trotoaru.
„Moje sise su veće od tvojih!“
„Da, ali moje su bar prave!“
Tela su na sve strane bila merena kao na pijačnoj tezgi. Svi su želeli da budu
jedinstveni, ali su, u stvari, svi želeli da liče na istu naslovnu stranu časopisa. A na
osećanja se uopšte nije obraćala pažnja. Ljudi su mislili da se zaljubljuju, ali su, u
stvari, samo poslušno pratili diktat Guess reklame. Ušli smo u eru seksi neljudskosti.
Ja, naravno, nisam poznavao neko drugo vreme, pa mi je teško da pravim poređenja,
ali ne verujem da su ljudi ikada bili tako ljubomorni jedni na druge. Totalno su
poblesaveli otkad je egocentrizam postao vladajuća ideologija. Tvorci reklama
određivali su svetski look, pa su samim tim imali snagu da zadaju istorijski udarac bez
presedana. Godišnje investicije za zakup oglasnog prostora mogle su da, već deset
puta do sada, reše problem gladi u svetu, ali se smatralo da je hitnije isprati mozgove

9
kako bi marke luksuznih proizvoda ostale on the top of mind izgladnelih. Jedan filozof
iz Karlsruea, Peter Sloterdajk, krstio je ovaj sistem imenom „žudnja bez granica“. Da
je konzorcijum „Conde-Nast“ sugerisao rat, verujem da bi velika većina
mladih žudnika prihvatila da ratuje, samo da bi se pojavila u sledećem broju Vogue-a.
Jer, upravo se sve to dešavalo u doba kada je jedina utopija bila fizičkog
karaktera. Televizijska serija Reži me najbolje je rezimirala prvu deceniju XXI veka.
U njoj dva plastična hirurga iz Majamija objašnjavaju svojim klijentima da je „ako
prestanemo da se borimo za savršenstvo, onda bolje da umremo“. Neke dijaloge iz
serije znam napamet. Jedna devojka peva u špici visokim glasom: „Make
me beautiful. A perfect mind, a perfect face, a perfect life.“ Moja omiljena epizoda je
treća, u kojoj jedna gojazna žena sebi puca u usta jer je doktor MekNamara odbio da
joj uradi liposukciju. Njena krv isprska fotografije fotomodela koje je debela okačila
po sobi. Zaista dirljiva scena, dripping hemoglobina po grlu Eli MekFerson, zatim
panoramski kadar na leš, strovaljen na itison kao kit na Saut Biču. Plan
devičanski plavog neba Floride simboliše odsustvo svake nesreće.
Ne može se poreći da ljudsko oko spontano privlače pravilne crte lica, gladak
epiderm i površina usta. Pravilna nazalna kost olakšava ljudske odnose. Nije slučajno
što Francuzi raskošna prsa nazivaju „konverzacijom“, jer je ona često pokreću.
Logično je što su lepi ljudi više plaćeni od ružnih, jer oni donose više novca. Dakle,
treba ubrizgati toksin botulin kako bi se dobila veća plata, periareolnim zasecanjem
dodati po 50 grama u svaku dojku kako bi se napredovalo u firmi, preoblikovati mast
u obrazima i povećati vilicu kako bi se popeli na društvenoj lestvici. Razmislite pa
ćete videti da više volite da radite sa mladim i lepim ljudima, da se bolje osećate u
društvu onih koji nemaju podočnjake, da se spontanije pokoravate lepim, glatkim
licima, nedeprimiranim godinama i posledicama nervoze. Prividi ne čuvaju samo
ugled, nego i vladaju.

10
 4
Nisam siguran da imam srce, ali sam siguran da imam telo koje pulsira. Nisam
ubeđen da zaslužujem oprost Vašeg Gospoda, ali će mi ova priča sigurno pomoći
koliko i psihoanaliza, i još će me manje koštati. Vaša ogromna crkva načičkana
ikonama, najraskošniji je divan uprkos stalnoj promaji! To sam otkrio jedne veoma
hladne noći kada me je oholost, potpomognuta pijanstvom, nagnala da
odbijem prijatelje i vratim se kući pešice. „Za 50 metara skrenite levo“, govorila mi
je moja prijateljica robot, sklonjena u džep kaputa. Zaslepljujuće pun mesec natakao
me je na Vaš zvonik kao kurvu na mušteriju. Zaustavio sam se da osmotrim tu
gigantsku puslicu, podignutu na brzinu na obali zaleđene reke. Senke dizalica išpartale
su sneg kao mrežu ukrštenih reči. Da li je mesec nadigao plimu u mom mozgu?
Nisam mogao da odvojim pogled od Vašeg masivnog hrama koji me je podsetio na
kupolu Invalida u kojoj je sahranjen Napoleon pošto je odustao od osvajanja Vaše
zemlje. Uprkos preklinjanju gospođice GPS, obrnuo sam krug oko platoa dok se nisam
zaledio (sećate li se, bilo je -39?!). Kada sam se konačno stidljivo približio Vašoj
svetoj građevini, možete samo zamisliti moje iznenađenje kada sam Vas, oče
Jeropromandrite, video kako izlazite iz nje, umotani u debeli kaput pokriven injem!
Bili ste samo pomoćnik popa, što bi se popularno na francuskom reklo - pop na
praksi, kada sam Vas upoznao u ulici Daru, u doba kada sam bio kolumnista za Voici.
A sada ste šef najveće crkve u Moskvi! Nisam imao pojma da se do Moskve može
stići pravo iz ulice Daru, a da se prethodno ne prođe kroz Carigrad! Vi se niste
promenili, ali ja jesam; zbog brade pune snežnih pahuljica, trebalo Vam je malo
vremena da me prepoznate. Zatim ste prasnuli u smeh, pa smo se sakrili pod trem, pre
nego što smo ugovorili seansu ispovedanja. Sećate li se naših pijanki u „Daruu“,
ruskoj kafani, pre manje od deset godina? To je bilo u XX veku, kada je na Vašu crkvu
bila podignuta hajka... Kako se zvala lepa konobarica koja nam je dolivala šotove
votke... Olga? Ah da, Olga, služi Vas sećanje... Priznajte da ste bili slabi na nju! Jedna
od prvih plavuša u mom životu. Sećam se njenih okruglih grudi, toplih kao sveže
ispečeni brioš. Mogla je da svrši samo bradavicama, a da je uopšte ne pipneš dole,
dovoljno je bilo da je ih pritisneš jako, kao voće, i padala je u nesvest. Da, moj
mitropolite, imao sam sa njom afericu od koje su se tresli zidovi njenog sobička...
Ljubila se kao eskim, trljala je svoj nosić o moj. Mnogo Vas je volela. Trebalo je da
je zaprosite, kad već pravoslavni sveštenici mogu da se žene! Šta, još uvek ste
neoženjeni? Ha, ha, ha, nije pop lud! Pardon, zafrkavam se. Kako mi je drago što Vas
vidim, oče, posle toliko godina! Koincidencije ne postoje, trebalo je da se sretnemo.
Mislio sam da ću umreti od hladnoće one noći kada sam se zakleo da ću doći da Vas

11
vidim. Od tada radim isto što i drugi: nosim smešnu šubaru i zelenu jaknu od gorteksa.
Zimogrožljivost leči dendizam.

12
 5
Treba sačekati da se plen sagne da pokupi nešto iz svoje tašne. Praistorijski
pokret koji one u nekom trenutku svakako naprave, kada treba da nakarminišu usta,
izduvaju nos, ušmrknu ventolin protiv astme, ili upale cigaretu, i onda iskoči predator,
do tada šćućuren u senci, u iščekivanju roze tanga gaćica koje će izvireti iz Diesel
farmerki... One se osete ranjivo i kao na izvol'te kada se frajer sagne pored
njih. Budalasta majmunska poza stvara bliskost. Raširenih nogu i izložene trtice manje
se foliramo, međusobno se ispitujemo pogledom. To bi se moglo nazvati babuinskim
bratstvom.
Moja tehnika prilaženja sastojala se u fotografisanju bez prethodnog traženja
dozvole. Prvo bi protestovale: ko si mi pa ti, seljačino, šta me spopadaš, a onda bih
svojim francuskim akcentom objasnio situaciju, moj poziv i potragu za ultimativnom
lepotom. Da se ne zovu možda Tatjana, Ana ili Olena? Jesu li čule za ruski Fashion
Week? Šta bi rekle da postanu ikone masovnog tržišta? Ponekad je bolje da se prvi
kontakt odvije bez reči. Zašto? Zato što im se potrošači, koji će videti samo sliku,
nikada neće obratiti. Voleo sam da ih zamišljam kako poziraju za reklame kojima če
biti oblepljene autobuske stanice. Kad otkinete na plen, treba da budete strpljivi, kao
zaljubljeni lešinar; da sednete na nekoliko metara od nje i posmatrate je u sitna
crevca. Zašto su sve nosile isti parfem (Chanel „Chance“)? Da li su im zubi zdravi
ili treba ugraditi keramičke navlake? Da li je to prirodna boja kose, ili je ofarbana
bojom iz supermarketa? Da li na glavi nosi produžetke hin-du prosjakinja iz
Bangalora ili, kako bi produžila nezgrapne prste, ima sintetičke lažne nokte od
badema? Da li su joj grudi dovoljno okrugle ili treba da ugradi ergonomske proteze
od 295 kubnih centimetara? Da li su joj noge dovoljno dugačke ili vara na visini
noseći sandale sa platformom? Da li joj je dupe ravno i visi, da li mu treba
gluteoplastija (silikonski spoljni implant) ili lokalna injekcija fosfatidilholina da
istopi mast na struku? Da li joj je nos tanak ili ga treba malo ostrugati? Da li joj je
koža na licu zdrava ili zakrečena tenom za pokrivanje bubuljica i osunčana u
solarijumu? Da li je pretesterisala kukove? Da li je više za fotografiju ili za revije -
drugim recima, da li joj je držanje podjednako dobro kao i lice? Kako hoda? Kako
diše? Da li želim da je poljubim (dobar znak), da je oženim (još komercijalnije), ili
da je ujedem za vrat (i odmah potpišemo ekskluzivan ugovor)?
Danas su sve žene lepe na prvi pogled. Sve znaju da prikriju svoje nedostatke.
Naš posao je da zanemarimo sočiva u boji, lažne trepavice, preterano rumenilo, crne
haljine koje stanjuju, haltere koji utežu, vonderbra koji prkosi Njutnu (Isaku, ne
Helmutu), liposukcije, rinoplastiku i hijaluronsku kiselinu koju ubrizgavaju u usne već

13
od šesnaeste godine. Da bi nas nasankale, pribegavaju svim vrstama lukavstava:
profesionalni scouting sastoji se u razlučivanju dobrog proizvoda od maskiranog
gmaza. Nemamo pravo da pogrešimo. Greška skupo košta: između avionskih karata,
iznajmljivanja stanova u Parizu, pravljenja kompozita1, flaša šampanjca u
boksovima, plus droga, pa nećemo valjda opteretiti bukere da bi godinu dana kasnije
poslali Natašu u rodnu tundru, s podočnjacima, depresivnu i navučenu? Razume se,
imamo mi pametnija posla nego da izigravamo bebisitere budućim striptizetama u
Jekaterinburgu ili Kalinjingradu. Najbolji u struci (Dejvid Kejn iz „Reservoir Tops“-
a, Žan-Fransoa Blondel iz „Melody“-ja, Džon Vegas i Bertran Foli iz „Aristo“-a,
Andrej Krapotkin iz „Starsystem“-a, Ksavije Antoan iz „Marylou“ i frajeri iz agencije
„Lumière“ u Sao Paulu) mogu da za deset sekundi navedu mere bilo koje žene koju
vide. To je postala moja omiljena noćna igra: da priđem devojkama i odvalim tri
sudbonosne brojke. „Let me guess: 85-59-81?“ (Ponekad poboljšam mere da bih im
bio simpatičniji: „One meter seventy-eight? Fourty-nine kilos?“ ) Napolju snažna
vejavica; na crvenim pločicama toaleta u „First“-u pisalo je Trussardi; ispred kafea
„Vogue“, tri taksi kočije cvokotale su na snegu čekajući da me, za 200 rubalja, odvezu
mrtvog pijanog u „Galeriju“. Ponekad sam drhtao pri pogledu na taj bajkoviti dekor,
belina je svemu vidljivom davala božanstvenu auru, i tada, u tom mikrotrenutku, svet
mi se činio organizovanim.
Trebalo je pronaći devojke pre nego što nalete na nekog benzinskog magnata ili
bankara koji bi ih razmazio. Posle toga više neće da rade, brzo dobiju stan i kola.
Čekajte, pope, ne kažem da su sve ribe drolje, samo, sirotice koriste svoje jedino
oružje. U Moskvi moraš brzo da reaguješ, treba što ranije da ih otkriješ, dakle sve
mlađe. Pogledajte Anu Kuznjecovu, zvezdu „Avant Agency“, otkrivenu u seocetu
Midvec. Ima 17 godina, a karijera joj je gotovo završena! Tanja Djagiljeva već čeka
iz zasede sa svojom serijom fotografija koje je radio Dejvid Sims prošlog meseca...
Odre Mame počela je sa 14 godina, a sada radi filmove i reklamira nakit, karijera joj
je gotova... Da, oče, duboko sam zagazio u rat labudova. Sećam se kako mi je većina
skauta koje sam upoznavao predstavljala svoje devojke ističući odmah njihove
godine:
„Ovo je Nadia, 15 godina.“
„May I introduce you to Ouliana, 14 years old?“
„Poznaješ Svetlanu, 13 godina?“
„Ok, pobedio si, ćao!“
A ja sam se pitao: postoji li donja granica? Pravna granica za seks je petnaest
godina, ali svi znamo da one počinju sa trinaest-četmaest; ispod toga je već neukusno.
Ali gde je podvučena granica za fotografiju, reklamni spot, foto-sešn vebkamom,
reviju donjeg veša, test kozmetičkih preparata na koži? U početku sam imao utisak da

14
mene jedinog brine glomazna industrija koja srlja u pedofiliju. Kako se mojim
kolegama ova situacija činila normalnom, uskoro sam prestao da se opterećujem. I
tako sam, mirne duše, u muškarcima celog sveta počeo da budim želju da spavaju sa
decom.

15
 6
Dok sam posmatrao devojke, postao sam grbav od silnog grickanja noktiju.
Muvao sam najnevinija lica da ih ne bih želeo. Ponekad sam ih tucao, da ih ne bih
ljubio. Imao sam utisak da jebem gladak papir. Zabavljalo me je da gužvam te lutke iz
časopisa. Imao sam izoštreno oko muškarca koji je iz frustracije prešao direktno u
dosadu. Mladim manekenkama dopadala se moja proračunata ravnodušnost. Između
dve večeri provedene sa najlepšim ikad rođenim devojkama, lečio sam se lekovima.
Kad se samo setim kako su muškarci svesno prihvatali da pate! Moja generacija je to
oduvek odbijala. Nikada nisam tolerisao depresiju, uvek sam spreman da momentalno
progutam pilulu. Odrastao sam pod anestezijom, ali to nije najstrašnije: bolje da Vam
odmah kažem sve - nisam imao pojma kakvu ženu tražim, ni šta sam u životu hteo.
Naše društvo veruje da može da se liši volje, ali to što ne znamo šta hoćemo, u suštini,
predstavlja ozbiljan problem. Svima je potreban precizan cilj, a naš cilj postao je sve
maglovitiji. Bez snova postajemo sumorne životinje, izgubljeni šetači. Prazni smo,
izgubljeni. To može da bude prijatno u jednom trenutku, kao kada pogrešimo ulicu u
nepoznatom gradu. Možemo iskoristiti priliku da lutamo, da odložimo trenutak kada
ćemo pitati nekoga kuda da idemo, možemo da sednemo i posmatramo oblake, kao
sisar koji pase u prirodi. Ali brzo nas obuzme panika. Kopamo po džepovima u
potrazi za planom, skrovištem, za kutijom uređaja za Globalno Praćenje Satelitom.
Lovimo starosedeoce. Dozivamo taksi. Vrlo malo ljudi ima hrabrosti da se zaista
izgubi. U svakom slučaju, ne verujem da sam to poželeo. Četrdeseti rođendan darovao
mi je na poklon samoću. Toliko je komplikovano biti slobodan. Sloboda je balast koji
se pripitomljuje, kao i smrt. U Rusiji to znate bolje nego igde.
Do đavola, još Vam nisam rekao zašto sam došao ovde. Pa evo: ja sam žrtva
ženske lepote, mondijalizovane požude, seksualnog društva, i kada sam od toga
napravio profesiju, odlepio sam. Došao sam kod Vas zato što hoću da se promenim.
To mora da prestane, neću više tako da živim, iako ne smatram da sam odgovoran za
svoje postupke. Čak i dok ovo mrmljam, svestan sam svog kukavičluka. Znam da je
priznanje sopstvene sluđenosti vrhunski komfor. Pa eto, to mi odgovara, ali
izjavljujem neopozivo:
Opsednut sam devojkama jer sam izbombardovan seksualnim slikama još od
rođenja - i smatram da sam žrtva nove alijenacije.
Moji roditelji krivi su za to što sam lud; nasledio sam njihovo ludilo; moji
problemi nisu moji, a njihovi nisu bili njihovi, itd, možemo tako da odmotamo film
daleko u prošlost: dva prva svetska rata, Stogodišnji rat, Borba za vatru...
Želim da napustim sve, ali da mene niko ne napusti.

16
 Niko nije namemo zao, ali ima onih koji zlobu začikavaju.
Izgleda da moje cerekanje zvuči ranjivo.
Kako god bilo, sve moje neuroze dragocena su prednost u poslu kojim se bavim.
To mi je rekla Šari Amirhanova, glavna urednica ruskog Harper's Bazaar-a.
Žene su crkva kojoj se molim. Želim da ih osvojim kao što se osvaja zemlja ili
kontinent. Želeo bih da budem Kristofer Kolumbo manekenki ili Vasko de Gama
lepotica.
Izvini, šikama (što na ruskom znači „fenomenalna“), ali to je jače od mene: želim
da budem Doktor Livingston tvojih usta, Nil Armstrong tvog vrata. Kad ti budem sisao
bradavice, urlaću: „It’s a small step for a man, but great step for mankind.“ Zatim,
kada te budem osvojio, učiniću isto što i prvi čovek koji se popeo na Mesec:
zabošću zastavicu, pre nego što se spustim na zemlju.
Pravio sam rang-liste devojaka, fizičke hit-parade, liste lica. (Na ženi je
najuzbudljivije lice; ne verujte muškarcima koji kažu da vole njihove grudi ili dupe, to
je zato što im riba ima odvratnu facu, pa se koncentrišu na nešto drugo.) Skupljao sam
u plastičnim fasciklama iscepane stranice Max-a, FHM-a, Elle-a i Purple-a. U sobi
imam komodu s fiokom prepunom fotografija iz časopisa. Mora da sam u
jednom trenutku više patio nego što sam stvarno mogao da podnesem. Moj mozak
izbrisao je tu patnju, ali ona i dalje vlada. Ako ličite na mene, žao mi vas je: vi ste
moderan čovek.

17
 7
Sergej, moj prijatelj oligarh, često mi kaže: „Zatknis (začepi), Oktav, prestani da
se žališ, dobro ti je, šta bi bilo da si proktolog?!“ Upoznao sam ovog komičnog
milijardera tokom mojih noćnih istraživanja. Nazvao sam ga „Idiot“ u slavu
Dostojevskog. Živi okružen isključivo wannabitches koje ga podsećaju na njegov
uspeh. Imao je javnu aferu sa ruskom verzijom paris Hilton (izvesnom
Ksenijom). Ogromna naftna grupa, kojom Sergej rukovodi, poseduje (između ostalog)
dve fabrike za proizvodnju jedinstvenih sastojaka, retkih esencija, suptilnih čestica
koje uklanjaju bore oko očiju. On gaji tajnu porekla tih esencija mladosti kao što
Coca-cola čuva formulu u dnu nekog sefa. Jednoga dana moraću da ga pitam kako
pravi te svoje kreme za večnu mladost. Njegovi patenti (i veze sa Kremljem) napravili
su od njega jednog od najmoćnijih oligarha u ovom trenutku. Njegova dača nedaleko
od Moskve veoma je komforno mesto, u kome možete prijatno provesti noć na dušeku
od ljudskih tela. Ali, čak me ni Idiot ne može sprečiti, moram stalno da kritikujem svoj
život. Imam puno toga da ispričam o cipelama top manekenki.
Najozbiljniji problem u manekenstvu nije pedofilija, čak ni anoreksija, već
rasizam. Kad već svi jurimo za lepotom, treba stvari nazvati njihovim pravim
imenom: to je, dakle, zato što smo fašisti. Nacisti su više voleli plavuše; sigurno bi
obožavali Karolinu Kurkovu, Evu Hercigovu, Veroniku Varekovu i Petru Nemcovu (na
kraju krajeva, nije Hitler slučajno napao prvo Čehoslovačku! Firer je imao svoje
prioritete!). Vrhovnici manekenki uzdižu u nebesa arijevsku rasu, njene visoke
jagodice, svetle oči, zdrave zube, plavu mišićavost. Znate da je Staljin bio naročito
sklon mladim balerinama i lepim amazonkama. Bio je antisemita kao i Hitler. Žene
koje nisu odgovarale estetskom ukusu diktatora bile su eliminisane na ovaj ili onaj
način. Danas, u ovom našem, najboljem od svih svetova, vreme je napravilo selekciju:
stare i ružne umiru sporije nego da su deportovane, ali su ipak isključene. Lepota je
sport u kome je sedenje na klupi česta pojava. Ima li ičeg fašisoidnijeg od izbora za
mis? Kakva je razlika između javnih eliminacija na takmičenjima u lepoti i pogroma
Cigana od strane skinhed bandi po moskovskom metrou? Kad izgovorim odluku žirija
pred adolescentkinjama u kupaćim kostimima, koje brižnu u plač od sreće ili od očaja,
imam utisak da sam čuvar koji probira deportovane na ulazu u logor, znate onaj što
novopridošlima kaže da stanu u dva reda. Ista je situacija i na ulazu u „Klub
Diagiljev“: to nasilje naziva se face control (tako se čak zove časopis posvećen
moskovskom noćnom životu). Smisao kontrole lica jeste kažnjavanje razlike. Istorija
se stalno ponavlja, demokratija tu neće ništa promeniti. Ako želite da vas Paša
(najčuveniji moskovski izbacivač) pusti da uđete u njegov lokal, bolje je biti

18
tajkunska verenica na štiklama nego čornije - Jermenin debelog vrata kao u bika, ili
tamnoputi Gruzijac. Reč „model“ poštenija je, gledano na taj način, nego „maneken“,
jer bolje navodi na ideju o superiornoj rasi i poklonjenju dominantnom fizičkom
izgledu. U Francuskoj je identična situacija sa našim fizionomistima u
noćnim klubovima koji odbijaju Arape, osim ako nisu zvezde. Razumem muslimanske
integriste: islamski veo manje je fašisoidan od žirija Fashion Contest-a ili kontrolora
fizionomija na ulazu u diskoteku. Krijući lice, muslimani žele da makar daju šansu
rugobama. Fundamentalisti feredže sigurno su mačo muškarci koji zabranjuju ženama
da voze, rade ili varaju muževe, pod pretnjom silovanjem ili kamenovanjem, ali
priznajmo: oni su jedini estetski antirasisti. Nošenje feredže bori se protiv zavođenja
izgledom i totalitarizma lepog lica. Sa feredžom, svaka žena ima šansu da se dopadne
na drugačiji način, ali ne time što će javno pokazivati kanone lepote koje je definisao
poslednji broj časopisa Numéro. Ko je sada veći fašista: burka ili moj buker?
Eto zašto će se moja priča loše završiti. Diktatura lepote rađa frustraciju, a
frustracija rađa mržnju. Ne možemo učestvovati u takvoj ideologiji i ostati nekažnjeni.
Počnemo tako što izlepimo zidove slovenskim plavušama kako bismo prodavali
šampon, a završimo u krvavoj kupki koju su organizovali neonacistički pokreti na dan
Hitlerovog rođendana (svakog 20. aprila), pogromom Jevreja, prebijanjem crnaca,
ubijanjem Kavkažana, bombardovanjem Čečena, progonom Dagestanaca. Možete mi
reći da Vas je baš briga, pope, nisu oni pravoslavci. Ali mene je briga, jer se isto to
dešava u Francuskoj. Kod mene se na granicu sprovode deca rođena u Francuskoj,
kojoj su roditelji prebegli plivajući, u prtljažnicima, kargom, ili nabijeni u
hladnjači. Moja zemlja, nakon što je Afrikancima vekovima krala dijamante, odbija da
im izda papire. U mojoj zemlji se deca imigranata tretiraju kao delinkventi svih 365
dana u godini, sve dok to i ne postanu, jer su, siroti, toliko poslušni da završe tako što
zapale autobuse i automobile iz kurtoazije, da bi ličili na sliku koja im je namenjena
od rođenja. Tačno je da ne liče na reklamu za L'Idéal koju ću snimati u naredna tri
meseca. To bi bilo gotovo laskavo da nije odvratno - kon-statovati da moje fotografije
prave isto toliko žrtava koliko i dekolonizacija. Nije samo u Francuskoj ekstremna
desnica prošla prvi krug! I u Poljskoj, Slovačkoj, Bugarskoj, Mađarskoj i Rumuniji,
ksenofobični ultranacionalisti dobijaju u anketama kad ne osvajaju vlast. Ponekad se
pitam da li se to nova Evropa izgradila na istrebljivanju Jevreja. Šest miliona mrtvih
nije bez posledica: uništili smo evropske Jevreje da bismo ustoličili dominaciju
plavih Slovenki. Nacisti su dobili bitku; naše agencije samo su nastavile da
paradiraju.

19
 8
Posle izlaska iz zatvora, održavao sam prepisku mejlom sa devojkom koju nikada
nisam video, čak ni na fotografiji. Našla je moju adresu u almanahu bivših učenika
škole „Bosue“. Bila je to genijalna devojka, usamljena i obrazovana; slala mi je citate
iz retkih pesama, daunloudovala muziku koju je volela: Mazzy Star, Dasti
Springfild, Anthony & The Johnsons. Imali smo isti ukus. Zasmejavala me je, i sve što
je pričala bilo je vrlo erotski. Jedva sam čekao da se uveče dokopam kompjutera i
nađem njene tužne viceve i lascivne anegdote. Pričala mi je o seansama masturbacije
u toaletu svoje kancelarije, o momcima koje je volela a koji nisu voleli nju, i onim
drugima koji su joj vrlo brzo postajali naporni, o izlascima tokom kojih se ljubila
sa drugaricama u lezbijskim barovima, o votki sa sokom od jabuke koju je pila u
hektolitrima. Posle nekoliko nedelja mislio sam da sam se zaljubio. Zamolio sam je da
se sastanemo. Nije htela da se sretnemo, a da me ne bi zavlačila, rekla je da ču se
razočarati. Toliko sam insistirao, da je morala da popusti. Konačno smo se videli u
baru jednog hotela u Parizu i sve se srušilo: bila je kratka i široka kao komoda
Luj XV, sa debelim naočarima nabijenim na debelu, bubuljičavu kljovu. Bilo mi je
jezivo neprijatno što ne uspevam da sakrijem odvratnost. Danima pre toga usplamsalo
sam izjavljivao ljubav tom čudovištu... Preklinjao sam je da prihvati da izađe sa
mnom na piće. Čak sam i rezervisao sobu u hotelu, u slučaju da odmah poželimo da
vodimo ljubav, ali sam ustao posle 15 minuta ljubazne konverzacije i rekao: „E pa,
vidimo se onda uskoro“, znajući (kao i ona), da je to značilo „sad i nikad više,
gmazu“. Poljubio sam njenu debelu ruku i pobegao. Od tada više ne odgovaram na
njene ogorčene mejlove. Da, sramota me je što sam odvratan rasista, fashion fašista.
Njen namučeni mozak i surovi humor savršeno su me razumeli, imala je idealan duh,
njeno srce bi me, bez ikakve sumnje, učinilo srećnim. Ali ja sam odvratni fašista, i ne
može mi se oprostiti, tim pre što sam i sam doživeo istu vrstu diskriminacije u
mladosti... Istina je: ja sam bivši gabor koji se sveti sebi sličnima.
Ja sam prava žena za tebe.“
„Samo da imaš dvadeset kila manje!“
„Kretenu.“
A trebalo je da joj kažem:
„Kada sam imao devet godina, plastični hirurg mi je zalepio uši pod opštom
anestezijom. Tehnika se sastoji u tome što ti, iza Dambo ušiju, naprave rez kako bi
oblikovali hrskavicu i namestili ušne školjke, a zatim ih usko zašili hipoalergijskim
koncem. Nosio sam beli zavoj oko glave deset dana, a noću povoj preko glave tokom
mesec dana. Drugovi iz razreda prestali su da me zovu „Karfiol“ i prozvali su me

20
„Mumija“. Kada su mi dvadesetog dana skinuli krvave zavoje i plave konce,
natopljene lepljivom skramom, niko nije primetio da mi uši više ne vire ispod kose.
„Zbog lepote se mora patiti“: veruj mi, smisao te izreke mi je veoma dobro znan.
Plakao sam od bolova samo da ne bih više bio ružan. Isekli su mi oči napola da ne bih
bio cvikeraš. Prilagođavanje društvenom obrascu je beskorisno, veruj mi, niko
nas neće čuti kako vičemo u pomoć. Idi, ne mrzim te uopšte, mrzim sebe. Moja mržnja
prema sebi pokvarila mi je odnose prema ostatku ljudskog roda. Zbogom, čudovištu
mog života.“

21
 9
I eto mene: Oktav Parango, francuski lovac na talente, dospeo u zemlju trideset puta
veću od njegove. Radim za ljude koji smatraju da je žena starija od 23 godine van
upotrebe. Moja aktivnost ostavila je traga: nisam proslavio četrdeseti rođendan.
Starim u svetu u kome je zabranjeno stariti. Maskiram se u mladića: crna
izgužvana košulja preko farmerica iscepanih na kolenima, džemper od kašmira sa „V“
izrezom Zadig et Voltaire na golo telo, razbarušena kosa kao da sam upravo ustao iz
kreveta, brada od osam dana kako bih ličio na buntovnika (zamislite boljševika kako
drži mašinicu frizerskog šegrta u zubima), patike za sport koji ne treniram, uske polo-
majice da bih ličio na mršave pevače, britanske, razume se, košulja koja viri iz slim-
farmerica niskog struka da ne bih utezao stomak koji sve više raste. Ne stavljam
dezodorans jer je mladalački smrdeti. Nisam kupio jednu jaknu od prevrnute kože,
kupio sam dve! Svakog jutra plačem od bola dok depiliram sede koje mi rastu na
glavi, u ušima i nozdrvama. Mažem obraze sredstvom za samopotamnjivanje da bih
bio narandžast umesto zelen. Neprekidno provlačim prste kroz kosu kako bih se uverio
da je još uvek tu. Uveče, dok se kupam, skupljam dlake koje plutaju po vodi i spuštam
ih na ivicu kade, kao neki manijak oboleo od opsesivno-kompulsivne neuroze, pre
nego što ih svečano sahranim u korpu za đubre. Isprobavam sve nove anti-ejdž
kreme kao matori transvestit: Dior Homme Dermo System sa B-ekdisonom i fosfatom
vitamina E, koja leći ožiljke, piling u gelu sa komoračem Ocealys, piling za lice
Biotherm, piling sa kuglicama koje se kotrljaju po koži kao hemijski pesak, i da ne
zaboravim, Skeen anti-ejdž korektor koncentrat sa čistim retinolom. Botoks i koktel
DHEA-melatonin čuvam za sledeću godinu. Slušam Diam's da bih ostao u kontaktu sa
Ne-Ne generacijom. Ispravio sam kratkovidost laserom, iseckali su mi beonjaču kao u
Bunjuelovom Andaluzijskom psu da ne bih nosio naočare (pre toga sam ličio na Iv-
Sen Lorena, a sada sam k'o Isus Hrist). Nameravam da kupim porcelanske zube kako
bih imao isti osmeh kao Kit Ričards (čisto beo, a ne bež). Jedino što me sprečava
u tome jeste ponuda mog zubara: 20 000 evra za postavljanje zuba u pet navrata,
skupo je za veštake. Takođe sam na milimetar do odluke da se upišem u teretanu kako
bih vibrirao na pauer plejtu. Pre nego što povedem devojku kući, uzmem tabletu
viagre 100 kako bih bio siguran da ću izdržati tri-četiri puta zaredom, kao da imam
dvadeset godina manje. Volim da ponavljam kako je moja glupost glupost moga
vremena, ali, u suštini, znam da mi vreme služi kao izgovor, a da mi moja glupost
pripada. Sa četiri banke, iako izgledamo daleko mlađe, postajemo odgovorni za
sopstvenu nesreću. Ah da, zaboravio sam da kažem da me je žena ostavila jer je bila
mojih godina.

22
 I eto: ja sam mator protiv svoje volje. Nemojte se smejati: postoje ljudi koji su
srećni što stare. Ali oni nisu na vlasti.

23
 10
Da bih bolje objasnio kako sam postao fašista, moram da pomenem svog oca jer
mislim da sam to povukao na njega. Pošto su se moji roditelji razveli, što se odigralo
u mom ranom detinjstvu, svaki put kada se otac vraćao sa puta iz Hong Konga,
Singapura ili Sidneja, moj stariji brat i ja provodili smo vikende kod njega u stanu.
Živeo je u dupleksu koji je imao grede na plafonu, u ulici Metr-Alber, u kome smo
brat i ja spavali na spratu, svaki u svojoj sobi. Već tada sam patio od nesanice. Čuo
sam noću kockice leda kako odzvanjaju u kristalnim čašama za viski i pampure kako
odskaču u vazduh. Zvono na vratima često je zvonilo. Smeh devojaka odzvanjao je
donjim spratom. Subotom uveče moj otac je organizovao večeri na koje su dolazili
njegovi prijatelji - Amerikanci na funkciji direktora firmi i glavne face iz kluba
„Kaštel“ - okruženi manekenkama iz agencije „Paris-Planning“ i matorim lovcima,
osunčanim tokom čitave godine, s raskopčanim košuljama na maljavim grudima i
lažnim vizitkartama, kojima su se predstavljali kao modni fotografi. Slušali su
narandžasti album Stivija Vondera Songs in the key of life, moju omiljenu ploču svih
vremena. Dupli album izašao je tih dana, što znači da se sve to dešavalo 1976.
godine (pouzdanije je orijentisati se u vremenu prema Stiviju Vonderu nego prema
izotopu ugljenika C14). To znači da sam imao jedanest godina i par novih novcijatih
ušiju. Kako nisam mogao da zaspim, dešavalo mi se da siđem sav razbarušen, u plavoj
pižami i penjoaru; trljao sam oči i - šta sam mogao da vidim? Devojke od dvadeset
godina u kratkim suknjicama, koje bi sinule od radosti kada bi me ugledale: „That is
your SON? He is so CUTE!“ Uglavnom bih otrčao do toaleta da se smirim i ublažim
crvenilo. Kada bih izašao iz skrovišta, otac bi mi, paleći cigaretu, namignuo: „Upravo
smo mu prilepili uši.“ Devojke giganti, koje su se zvale Nina, Kim ili Elizabeta,
razgledale su mi ožiljke ispod kose i prestrašeno jaukale, a onda su hvalile moje
zelene oči, ili se rugale mojim papučama. Sad Vam je jasno u čemu je problem. Otkrio
sam žene tako što sam skakutao na krilima švedskih, danskih i holandskih manekenki,
koje su mirisale na pačuli i pucketale prstima pevajući „When you feel your life's too
hard, just gotta have a talk with God“. Bile su svetle kose kao moja majka, kao žuto
svetio širokih abažura i kao šampanjac koji im je penušao u ustima. Milovale su me
po glavi, gledale mi u dlan, predskazujući lepu budućnost glumca ili pilota aviona,
pitale me iz šale da se udaju za mene, „Look, he's blushing again, your son is so
ROMANTIC!“, postavljale indiskretna pitanja o životu mog oca u zamenu za indijski
oraščić i kockice milka čokolade, predlagale mi da me kidnapuju i da podelimo novac
od otkupa, a tada bi se moj otac umešao: „Dosta je bilo, kasno je, idi da spavaš, da te
majka vidi budnog u ovo doba, ubila bi me“, pa bi me nordijske lepotice pratile u

24
sobu, ljubile u čelo, nos, članak na ruci ili u vrat, pažljivo izbegavajući usta, koja sam
im pružao zatvorenih očiju (jer sam, da budem iskren, jedino želeo da me ove boginje
seksualno zlostave), zatim bi me ušuškale u pokrivač, izdišući duvanski dim na moj
jastuk, i umilno se smeškale kada bih im tražio da me zagrle još jednom, a onda bih
čuo njihove tanke potpetice kako klepeću na stepenicama, pre nego što bih usnuo u
čudesnu zemlju naručja manekenskih zvezda, u zemlju u kojoj još uvek živim, i u kojoj
bih želeo da izdahnem u što kraćem roku.

25
 11
Živim u Moskvi već godinu dana, u gradu Izneverenih Očekivanja. Ovde je
lepota nacionalni sport. Rusija je velika, a njeni stanovnici su siromašni: njihova
jedina zabava sastoji se u recitovanju pesama dok šetaju kroz brezove šume, ili u
popodnevnoj dremci na obali širokih, nepokretnih reka. Njihove crkve liče na zlatne
sladolede. To su otmeni siromasi, baš kao što postoje i otmeni buržuji. To je zemlja u
kojoj muškarci umiru sa pedeset godina, a njihove udovice prodaju mačiće na izlazu iz
metroa. S vremena na vreme neka starica pogine probodena stalaktitom koji se sruči
sa skele. Zima je kod Vas zaista spektakularna.
Rusi su, po prirodi stvari, ogromni kao stepe centralne Azije ili siberijske
tundre: ponizni ali poetični, siroti a gordi. Užasno se trude da liče na likove iz
Čehovljevog Galeba. Govore o najdubljim temama u kuhinjama u kojima se suše
šampinjoni i fermentiše kvas. Nemaju ni prebijene pare, ali su im drveni stolovi
prekriveni krompirom u ulju, štrudlama sa makom, usoljenom ribom, kiselim
krastavčićima sa mirođijom, flašicama votke, na kojima su izgravirane
ptice, džemovima i čajem, koji kipi iz bakarnih samovara. Čim ih upoznate, počnu da
vam pričaju o taštini u ljubavi, sreći koja više ne postoji, svetskom ludilu. I dugo, dok
vam dolivaju čaše i tove piroženojima2, govore o tome. Ponosni su na svoj fatalizam:
da, Rusija je propala, to je tako oduvek, tu se ništa ne može, jesi li žedan? „Moralno
ljuljuškanje“, toliko drago Dostojevskom, najbezbolniji je način prihvatanja
života: tako niste na meti lepih iznenađenja.
Na kraju krajeva, video sam brezove šume samo kroz prozor taksija, na putu
između aerodroma i grada. Bela stabla u nizu liče na providne slamčice koje srču sneg
i raspršuju ga prema nebu. Nema ovde ništa više mladih naivnih devojaka,
razbarušenih pesnika, frustriranih ljubavnika, ni ogorčenih filozofa tako dragih Antonu
Pavloviču, nego što ih ima u Parizu. Kuhinje su modernije nego što ih prikazuju u
knjigama, što će reći manje, i jedu Chicken McNugget's sa barbikju sosom kao i svi.
Istina je da su im razgovori energičniji i originalniji, ali njihov način života isti je kao
i svuda: najprijatnije moguće samoubistvo. Možda ti Moskovljani koje sam
upoznao nisu reprezentativni primeri ove velike nacije? Poznajem uglavnom tipove
koji briju glave, nose Dior majice, poseduju noćne klubove i, kao manijaci, voze
nemačka kola - nove bogataše koji voze slalom između sedam gotičkih Staljinovih
nebodera, kamenih čudovišta, koja su noću osvetljena kao egipatske piramide. Ja sam
kozak! Jebeni ludi vitez!“ Video sam kako se zgrade smanjuju u retrovizoru dok
sa radija trešte pesme na ruskom a ja vrištim od straha na francuskom, be-em-ve koji
cilja pešake, „Pazi! Gledaj! Trudna žena! Crveno je, dete u kolicima na stepenicama,

26
koči!“ I, gledao sam devojke; boga mi, ruske devojke su...nacionalna industrija!
Ruska lepota nije samo književna ili šumska, ona je pre svega ženstvena. Mnogo
se govori o prirodnim izvorima ove zemlje ugljovodonikom, ali se zapostavlja
njegovo glavno bogatstvo. Amerikanke su previše nervozne, Francuskinje previše
hirovite, Nemice previše odane sportu, Japanke su previše potčinjene, Italijanke
previše ljubomorne, Engleskinje previše pijane, Holanđanke preslobodne, Španjolke
preumorne! Ostaju Ruskinje. Ruske devojke gledaju u pod kao deca koja su nešto
zgrešila; kao da samo što ne zaplaču, kao da su im tirkizne oči natopljene jecajima
kojima je uzrok drevna hladnoća, večna nesreća, roditeljsko silovanje u porodičnoj
dači, prazan tanjir usred zime, Božić bez poklona, na koji se ne sme žaliti jer će otac,
inače, biti prebačen u logor u Krasnojarsk, neki lažov koji je pobegao a da nije rekao
„do svidanija“, a njihovi carski obrazi privlače milovanje kao dojke, i nikada ne
zadrhte, čak ni na minus dvadeset, one oblizuju zube ali ne skreću pogled, samo im
kapi rose sijaju na usnama kao molitva ili izazov. One su cveće nadvijeno nad
muškom slabošću, praštaju im i manipulišu njima, provlačeći prstima kroz kosu; čak
im i znoj lepo miriše, i bilo koji muškarac postaje igračka u njihovim bledim rukama,
koje lebde u vazduhu kao labudova krila. Od kada je planeta postala jedna jedina
zemlja, svi to znaju. Ostatak sveta poznaje moć ruskih devojaka; zbog toga odbijaju da
im daju vize za inostranstvo. Žene svih nacionalnosti mrze ih jer je njihova lepota
nepravda, a nepravde se moraju suzbiti. Ruskinje su neprijatelj. Nije to prvi put da
anđeli imaju toliko neprijatelja, pročitajte ponovo Bibliju, to je sam katalog spaljenih
anđela.

27
 12
Prihvatio sam, dakle, tu neobičnu misiju: da nađem novo lice za L'Idéal, svetskog
lidera kozmetičke industrije. I, kako sam Vam već objasnio, u našem blaziranom svetu
jedino još nevinost može da proda proizvod. Odeljenje L'Idéal-a, koje se bavi
plasiranjem proizvoda širokog spektra, želelo je da „modemizuje“ svoju
ambasadorku marke (drugim recima: „da otkači matorku“). Izdelili su svoje
ciljne grupe prema starosnoj dobi: 15-35 godina (problemi s
aknama); tridesetogodišnjakinje (koje veruju da još uvek imaju dvadeset godina);
četrdesetogodišnjakinje (koje maštaju da još uvek imaju trideset godina);
pedesetogodišnjakinje (koje se nadaju da im se lifting ne vidi previše). Ja sam imao
sreće pa sam se bavio grupom od 15-35, što će reći, više petnaestogodišnjakinjama
nego onima od trideset pet. Bio sam nominovan za skauta manekenske agencije
„Aristo“. Prijatelj moga oca vodio je francusko predstavništvo. Kada sam izašao iz
zatvora, zeznuo sam tv emisiju u prime-time terminu, i žestoko sam nadrljao u
Francuskoj. Emigriranje na takav posao bio je lep poklon. Verujem da ne postoji bolji
način za upoznavanje božanstvenih žena koje se posle mogu odvući u krevet. Moram
da priznam da u Francuskoj nisam nikada, čak ni dok sam živeo u sjaju i luksuzu,
bio okružen takvim lepoticama. To nisu ni topovi, ni avioni, ni atomske bombe; ovo su
nuklearne rakete, oružje za masovno istrebljenje, međuplanetarne rakete. Baza
raketnog lansiranja Sojuz ne nalazi se u Bajkonuru, nego u Moskvi! Većina Francuza,
koja se doseli u Moskvu, više nije u stanju da se vrati kući, jer vrlo dobro znaju da u
Francuskoj ovakvim lepoticama ne bi nikada mogli da priđu. One im se jednostavno
ne obraćaju, ne sreću ih na ulici; u Francuskoj veoma lepe žene žive u paralelnom
getu, zaštićene nevidljivim barijerama od progona neotesanih seljačina. Ovde ih
dovode u paru, po tri ili četiri. Upoznao sam Francuza koji više nije u stanju da vodi
ljubav samo sa jednom ženom. „Samo dve dojke? Zaboravio sam šta treba da radim sa
njima!“ Najlepše Ruskinje žele samo jedno: da se neki bogataš zaljubi u njih, a ako ne
to, onda da ih neki stranac povede na put. Čak su i gabori prijatni! Uvek te ubede kako
strašno žale što ne mogu da spavaju sa tobom, kao što ti vratari u kazinu objašnjavaju
da je večeras puno, ali uspeju da te ne uvrede kako bi ti ipak ponovo došao
sutradan, nikad se ne zna, život je dugačak. I paklene su, pardon, rajske! Seks je samo
tehnika, izvinjitje moj oče što Vam pričam ovako otvoreno, ali postoji izvesna serija
pokreta koje Ruskinje izvode tako božanstveno prirodno, i to već od prve večeri: ne
bih da budem skaredan, ali, recimo da iskazuju velikodušnu strpljivost i vrlo kreativnu
umešnost... O, prestanite da gunđate, priroda je božanska tvorevina, nema ničeg lošeg
u korišćenju njenih dobrobiti. Moskovske ženke naizmenično sisaju i taru penis, u

28
kreščendu, sve do bukalne eksplozije, i uvlače vam kažiprst u anus baš u trenutku kada
se on zgrči od uživanja; sve progutaju, ali ne čekaju dugo da vas ponovo šćape, kako
biste otvrdli bez prezervativa, i nabijaju se na vaše seks-igračke cuclajući prvo svoje
grudi, pa onda vaše testise, sve dok ne povičete u pomoć, dobro, u redu, prestaću s
ovim nabrajanjem, oče, izvinite, hteo sam da Vas zabavim u ovo popodne, ma u redu
je, šalim se, nemojte mi glumiti katolika. Ne znam gde to Vaše žene uče ovakve osnove
koje žene sa Zapada izvode tek posle šest meseci izvođenja na večere. Niko ne ume
tako dobro da mazi kao Ruskinje, niko se ne nudi tako spontano osim, možda, jedne
Marokanke, u koju sam nekada bio zaljubljen, ali sam zaboravio njeno ime. Tokom tri
četvrt veka seks je bio jedina zabava Rusa (zajedno sa votkom i prokazivanjem);
rezultat toga je umeće koje je jedinstveno u svetu. Poznajem jednog Francuza
koji ovde živi jer mu se više ne diže na Francuskinje. Dobro, provalili ste me: ja sam
taj Francuz! Ali, nemamo mnogo vremena, otegao se red iza mene. Vaš metod
ispovedanja me malo nervira, svi ti vernici koji mi čekićaju za leđima. Čak i kod
zubara postoji čekaonica! Više bih voleo da imam dominikanskog ispovednika, ali mi
nije bio pri ruci.
Iskušenja je bilo bezbroj, ali ne bih smeo da odugovlačim: L'Ideal-u su bili
potrebni novi emblemi, morale su se obnoviti zalihe visokih jagodica i crvenih usta.
Standardizacija požude ne može da čeka! Potražnja je bila veoma jaka, trebalo je
napraviti kataloge, press materijal, insertere, reklame na kioscima i tizinge sa
testerima za časopise. Natalia Vodianova nije mogla da postigne sve; bili su
nam potrebni novi modeli, jeftiniji, manje poznati, raspoloživiji. Imao sam posla
napretek! Morao sam da izvrtim sva lica industrije hidratantnih gluko-aktivnih krema.
Moj šef, Bertran, često mi je govorio preko telefona, kao zli džin iz Palčića: „Donesi
mi sveže meso.“ To je bilo to: snabdevao sam proždirače ljudskog mesa Lolitama, čiji
je zadatak bio da podstiču svetski libido.
Razumite me. Prozračna ženka neophodna je za valjan rad kapitalističke
ekonomije, i potrebno je često je menjati: turnover romantičnih pojava povlači za
sobom obrt čiste zarade. Na nesreću, manekenke ne mogu dugo da očuvaju svoju
čistotu. Pre ili kasnije, naši top-modeli završe s nekim fudbalerom kavgadžijom ili
glumcem alkoholičarem, ili ih slikaju mobilnim telefonom kako šmrču nedozvoljene
supstance u bacferoom-u, pre nego što završe u slivniku. Samo je Kejt Mos to
preživela, i niko više. Video-snimak se vrteo na internetu, domaćice su menjale marku
kozmetike, a kozmetičke marke su raskidale ekskluzivne ugovore; kako god da bilo, ja
sam taj koji je morao da iskopa sledeću internacionalnu facu. Sve se brzo pohaba
(otud fenomen „manekena klineks maramice“). Dobijao sam procenat od honorara
devojaka, ali je isto tako činjenica da moramo da ih zamenimo čim ih lansiramo: zbog
toga sam za svaku devojku tražio fiksnu platu i nisam uzimao procenat od njihove

29
zarade (čak ni 10 odsto od njihovog ugovorenog honorara nije bilo dovoljno unosno, a
nisam imao načina da proverim brojke). Našim žargonom rečeno, teže mi je bilo da
„razvijem“ devojke nego da ih „pokrenem“. Ranije je uspešna devojka mogla da traje
i po deset godina; sada je lepota trajala maksimalno tri godine.
Tiražio sam „green“ (tako mi žargonski zovemo početnice, a kažemo i „new
faces“) u Moskvi i Sankt Peterburgu, na izlazu iz gimnazija u Smolensku ili Rostovu, u
školama za glumce u Novosibir-sku, Ćeljabinsku, Kursku, u mesarama Murmanska,
Jekaterinburga, na univerzitetima Ufe, Samare, Nižnjem-Novgorodu, gde bilo
širom Ruske Federacije, jer najčednija lica bila su dovoljno neoprezna da se rode baš
u toj mutantskoj zemlji. Naravno, uvek su ona najbožanskija lica bila negde dalje.
„Sviđa ti se mačkast izgled Uzbekistanki crnih očiju? To je zato što još nisi video
Kirgizijke s kosim očima oker boje.“
„Okrugle usne Kazahstanki, kažeš? Čekaj samo da osetiš pune usne Tatarki sa
Krima!“
„Diviš se čulnosti Tatarki plave kože? Ibeba što pre da pomiluješ tanane biste
Turkmenistanki koje mirišu na cimet.“
Bio sam plaćen da posećujem rezervate žena. Uvek je najjo-gunastija bila
sledeća, ali nažalost, u izvesnim zabačenim regijama bivšeg SSSR-a, komšinice su
često veoma daleko, pa se mora putovati ledenim vozovima ili zarđalim avionima.
Ličilo je to na neku nemoguću potragu za Gralom u obliku nimfe. Kako biti zadovoljan
čak i na jedan dan? Čim bih fotografisao neku sirotu seljanku nepodnošljive
savršenosti, čuo bih za neko fantomsko selo, u kome je neka poslastičarka rodila
princezu, a zatim i za neku zabitu ravnicu, u kojoj je jedna sirena progonila reku, ili za
dvorište neke napuštene zgrade na samom kraju glubinke3 u kojoj je svetlucala neka
vila u patikama, okružena pijanim mužićima. A kada bih se ukrcavao u stari tupoljev
134 kompanije Siberian Airlines, koji samo što se ne surva negde između
Donjepropetrovska i Donjeproderžinska,
Stjuardesa mi pruža bording kartice
Kakva dvojnica Uspavane lepotice!

30
 13
Sećam se da sam putujući u Nižnji-Novgorod spavao u vozu tamnozelene boje,
koji je delio zemlju prekrivenu snegom na dva dela, kao džinovski tart od kokosovog
oraha. Vagoni su se kretali između dva reda topola koje će oživeti u proleće: drveće,
kao i Hrist, vaskrsava svake godine. Kao što znate, moj oče, na obali Volge uzdižu se
neke od najlepših crkava karakterističnih za moskovski barok (Svetog Arhangela,
Hristovog rođenja, Preobraženja i manastir Blagovesti); zimi ove sferne građevine
liče na kugle sladoleda koje je neko spustio na zaleđeni prah. Kada se pređe široka
reka, vide se izdaleka, kao lepi deserti u restoranu, koje vidimo na poslužavniku na
drugom kraju sale. Još kada sam bio dete i kada sam se dosađivao za
porodičnim ručkom u Pou, potraga za sladoledom bila mi je jedino izbavljenje. Ali,
dok sam špartao lokalnim barovima u potrazi za apoteozom seks-simbola sa
šljokicama na usnama, garantujem Vam da sam brzo zaboravio moju bearnešku
mladost. Kada sam stigao na stanicu u Nižnjem, sećam se da sam primetio kako kiša
pljušti po džinovskoj statui, koju je narod mrzelo da sruši, statui Lenjina, jer „Lenjin
je živeo, Lenjin živi, Lenjin će živeti!“, a zatim i da je McDonald's okružen porno
bioskopima u hladnoj izmaglici - isti prizor dočeka vas i na izlasku sa bilo koje
železničke stanice u Francuskoj - te sam odmah potražio šalter na kome se kupuju
povratne karte. Bio sam spreman da sednem u stari antonov, zavaren lemilicom i
zakrpljen selotejpom, ili u iljušin 19 slomljenog nosa, onaj isti koji se srušio u
Tomsku i ubio 103 putnika, bilo mi je svejedno. A onda sam ugledao Tanju, i ostao.
Zbog nje sam bio spreman da uđem u sve minijaturne i buđave trabante s istočne
strane Volge.
Ispričaću Vam anegdotu koja dokazuje da onda kad se trudite da se ne zaljubite,
na kraju izgubite i samu tu sposobnost. Možda je to nešto najgore u životu: da ne znaš
kako da se zaljubiš. U „Sedam petkova“ (najfensi restoranu u Nižnjem-Novgorodu)
naleteo sam na kandidatkinju za titulu Najiznemoglije Lijane Istoka na Svetu. Dizao mi
se već pri samom pogledu na njene obrve boje lešnika i, posle nekoliko koktela sa
ukusom maline, svaki muškarac poželeo bi da umre duboko u njoj. Zvala se Tanja, i
bilo je divno gledati je kako se povija; krio sam se iza svoje čaše kako bih mogao što
duže da je gledam. Savetovao sam joj da se drži pravo, jer se, kao i sve devojke koje
prebrzo izrastu, držala pogrbljeno, što zbog lenjosti, što zbog toga što je htela da
izgleda niže. Njena duga smeđa kosa padala je u talasićima na ramena, u kojima su
pletenice utisnule očajničku sinusoidu. Posle nekoliko vlažnih šotova, pristala je da
me poljubi, krišom od svojih drugarica, i da pođe sa mnom u hotel, iako je bilo kasno.
Nije htela da skine grudnjak sa jastučićima jer se plašila da ne pomislim kako

31
ima premale grudi. Razuverio sam je:
„Ma, hajde, ostavi taj push-up, ja mrzim stvarnost!“
„Pašol na huj!“ (Marš u pičku materinu!)
Bila je to Beloruskinja u mini suknjici, koja nije želela da se vrati u Minsk; njena
zemlja bila je poslednja komunistička diktatura u regiji (zajedno sa Severnom
Korejom i Turkmenistanom); u njoj su devojke bile jeftinije, a politički opozicionari
nestajali su tokom zime u svetskoj ravnodušnosti. Proveli smo noć u priči, nežno se
češkajući po leđima, kritikujući „Nižnji Fucking Novgorod“. Četrnaest godina ranije
taj grad se zvao Gorki jer je u njemu rođen Maksim; naučnik Andrej Saharov bio je tu
u zarobljeništvu; gotovo da sam, da ne bih nikad morao na napustim Tanju, želeo da
imitiram taj grad, ali sam se previše kontrolisao. Rekla mi je da mi je koža nežna kao
njena, pitala me da li može još da mi sisa prste kao da su lilihip, i tako te
slatke stvari... Pitao sam je zašto se ne bavi manekenstvom, a ona mi je rekla da je
prestara (21 godina), i da je majka tera da jede. Nisam prestajao da mislim na talent
skauta koji je otkrio Nataliu Vodianovu, malu prodavačicu cveća od četrnaest godina,
umotanu u veštačko krzno, na pijaci svog rodnog grada Nižnjeg Novgoroda; ko se još
seća toga? Bogatstvo u džepu, vrabac na grani... (poslovica vrhovnika). Tanja me je
zasmejala kada mi je rekla nešto što ni Kalvin Klajn sigurno nije znao: Natalija
Vodianova nije prodavala cveće već krompir i to blizu metro stanice „Sreća“, a lovac
na talente nije je otkrio na pijaci već na času glume, gde je delila svoje fotografije sa
brojem telefona kao svaka pridošlica. Naravno, sve devojke u Nižnjem mrzele su je;
to je ljudski: otac joj je bio alkoholičar, majka pretučena žena; Natalija Vodianova
udala se za dvadest drugog bogataša Velike Britanije.
Zalazak sunca na Volgi bio je znak da smo ogladneli. Vidiš, pomislio sam, pošto
je nebo rože, ili je neka nuklearna centrala eksplodirala u blizini ili je vreme za
večeru. Moja velika pošast mirisala je na sapun, usne su joj bile slatke jer je sve
vreme žvakala žvake od lubenice. Imala je neverovatno tanane ruke, s dugim
beskrajnim prstima, kao što su joj bile i noge. Pila je votku iz cuga, ni ne
trepnuvši. Gutljaj oranž đusa bio joj je dovoljan da ugasi vatru u grlu. „I am cellulite
free!“ Rekao sam joj da su joj noge dve strele zabodene u moje srce. Nije mi
verovala, i bila je u pravu. Šteta: da mi je poverovala, možda bih poverovao i ja. Ali
sam ipak insistirao:
„Hvala vozu s hrapavim kušetima koji je me doveo do tebe...“
„Blablablabla“, odgovarala je ironično.
„Došao sam u Ni-No u čaršavima od šmirgl papira koji su me manje grebali od
tvojih noktiju samo da bih tebe našao.
„Blablabla.“
„Došao sam da te kidnapujem sa obale Volge...“

32
 „Blabla.“
„Ok, popij to piće i opali mi French kiss.“
„Bla.“
„Nije da se hvalim, ali trenutno nisam u vezi. Ovakva prilika ti se neće ukazati
dvaput u životu, baby. Pođi sa mnom, upoznaćeš mnogo sveta...“
„Bl.“
Bila je dvaput mlađa od mene, samim tim i iskrenija. Uzdizao sam samog sebe,
pokušavao sam da joj objasnim od čega se sastoji moj posao, ali sam u njenim očima
bio samo obični seksualni turista. Nadao sam se da joj se neću dopasti zbog svoje
vulgarnosti, i da ću tako izbeći svaki oblik bola. Kada me je Tanja napustila u ranu
zoru, ili, bolje reći, kada sam je pustio da ode, ne uzevši joj broj telefona (jer se tako
danas rastajemo, zaboravljamo da zapišemo nekoliko cifara), posmatrao sam je u
pomračim, pokušavajući da zapamtim poslednje obrise njene siluete tanane kao
šibica, presečenu senku na zavesama koje je osvetljavao izlazak sunca, i sećam se da
sam jedva čekao da izađe iz mog života kako bih konačno mogao na miru da žalim za
njom. Mrzeo sam Tanjinu strogoću, zavideo sam joj što je kao ja: siroti mali predator i
mitoman tvrdog srca. Kada mi je rekla hladno na francuskom A u revoir, osetio sam u
grlu knedlu nostalgije i zahvalnosti. Izašao sam iz sobe trčeći i video kako se vrata od
lifta zatvaraju preko njenog tužnog umora, podočnjaka ispod očiju, preko
Chanelove „Chance“. Pitao sam je:
„Zašto sve nosite 'Chance'?“
Nasmešila se:
„I gave you one chance, you've just missed it.“
Onda sam joj, u žalosnom napadu lirizma, rekao: „I hate you.“ Trebalo je da joj
budem zahvalan: zahvaljujući Tanji shvatio sam da je i samo odsustvo patnje - patnja.
Zavidim liftovima koji klize,
Što te na spratove nose niže.

33
 14
Ah, znate, mogao bih da Vam ispričam gomilu ovakvih priča! Anja, Juna, Irina,
Evgenija, Marta, Galina, sve same kraljice koje sam otkrio rastavljene, izgubljene,
izbegavane, suzdržane, zaboravljene, etiketirane, izabrane, šortlistirane, upoređivane,
prezrene, zavedene, odbačene, prežaljene... Takav je bio moj posao: morao sam
lepoti da priđem da bih je spustio na zemlju. Za to je prvo bilo potrebno da ubedim
devojku u svoje poštenje, zatim da zablistam rubljama pred njenim roditeljima, da bi
agencija, na kraju, prodala mladost za sitne pare firmi krema protiv bora. L'Idéal je
bila jedna od najbogatijih francuskih firmi; osnovao ju je genijalni hemičar čiji su
naslednici umeli da iskoriste pronalaske pod nemačkom okupacijom. Postala je
svetski lider u kozmetičkoj industriji jer je prežvakavala ključnu rečenicu na stotinak
jezika: Jer ja sam ti“. Znate li da izraz „kozmetika“ potiče od grčke reči cosmos koja
znači red, ali i svemir? Etimološki, šminka jeste red koji vlada svemirom... Kozmetika
je kosmička. Bog je samo šminka, dragi moj pope! Ali kriza se približavala:
Greenpeace je otkrio da L’Idéal-ovi proizvodi sadrže sintetičke hemijske aditive
na bazi benzinskih derivata, koji se koriste kao aktivne supstance, mirisi ili
konzervansi, a koji imaju tu žalosnu karakteristiku da izazivaju rak jajnika i dojke.
Poverljiva studija AFSSAPS (Francuske agencije za sanitarnu bezbednost
zdravstvenih proizvoda) pokazuje da su tokom 2005. godine 122 ozbiljne nesreće bile
izazvane korišćenjem krema za sunčanje i krema protiv starenja. Alergije
neverovatnih razmera zahtevale su hitnu hospitalizaciju (otekline, gigantski
ekcemi, utrostručeni kapci, gubitak epidermske osetljivosti). Ukratko, L'Idéal-ovi
proizvodi truju svoje potrošače kao što FSB4 truje svoje agente koji se kriju u
Londonu. Opasnost se krije u svakodnevnoj upotrebi toksičnih supstanci na koži
(ftalati, veštački mošus, hlorna jedinjenja, formaldehid i galaksolid). Za razliku od
farmaceutskih laboratorija, proizvođači kozmetičkih preparata nisu u obavezi da
testiraju svoje proizvode na životinjama ili čoveku pre nego što ih
komercijalizuju. Francuski zakon smatra da kreme nisu tako toksične kao lekovi.
Prava sreća za industrijalce, koji po licu mogu nesmetano da nam mažu šta hoće, čak i
da lansiraju antirid u pilulama, od koga ćemo izgubiti kosu kao da smo bili izloženi
polonijumu 210.
Zato je, dakle, potraga za novim licem bila od izuzetne ekonomske važnosti: nova
ambasadorka marke gurnuće u zaborav otrov koji se krije u kremi. Kompanija L'Idéal
upravo je kupila The Nature Stores kako bi povratila svoj ekološki imidž. Cena
operacije: 940 miliona evra. Lice koje sam tražio poslužiće i kao ekološka maska. Eto
zašto sam imao tako veliki budžet za razne troškove: L'Idéal je trošio 25 miliona evra

34
godišnje za reklamu, i to samo u Francuskoj. Lepo se poklopilo: dok sam u Parizu
radio kao copywriter u marketingu, a zatim (vrlo kratko) i kao voditelj na televiziji,
navikao sam da mnogo trošim. Između dve neuzvraćene ljubavi, opijao sam se od
zadovoljstva u „Oh la la“ i „Shandri“. Izvinite, pope nad popovima, što se pred
Vama prisećam tih striptiz barova. Ali, ako se već ispovedam, treba sve grehe da
navedem, zar ne? I to do najsitnijih detalja? Moram da priznam da me ništa nije
zanimalo osim zadovoljenja mojih prohteva razmaženog deteta. Lekovi protiv
anksioznosti toliko su me štitili od romantizma da više nisam bio u stanju da osetim
bilo kakvu emociju. Ako Vas to šokira, pope, prekinite me, ne bih želeo da pogoršam
svoj slučaj. Pakao je ovde, a ja sam došao da mi kumujete za člansku kartu za raj.

35
 15
„Kakvo ludilo, Tanja, jedeš bez prekida, a ne gojiš se ni grama!“
„Hm, Oktav... Zavisi!“
Previše je šmrkala da bih joj poverovao. Da, ipak sam se ponovo video sa
Tanjom iz Nižnjeg; bila je preterano polaskana jer nije znala da sam je pozvao samo
da bih je zaboravio. Dobro, u redu, maločas sam se hvalisao da nisam zapisao njen
telefon, ali sam delimično slagao. Izmamio sam ga od njene najbolje prijateljice
Katje, koja je izašla sa Žan-Mišelom, mojim drugarom koji je kratko boravio u
Nižnjem. U pivnici nam je dosađivala ciganka koja je prodavala ruže. Kupio sam sve
bukete.
„Ne, hvala, Oktav, ne želim cveće, to je tako tužno: uvenuće na nekoj sofi u
diskoteci.“
„Isto kao i ti!“
Najbolji način da mi se neka žena smuči bio je da po danu vidim onu koja mi se
dopala jedne pijane noći. Nije mi ostala dužna:
„Poslednji put kad smo se videli bio si toliko pijan da si ličio na Kineza!“
„To je zato što sam, za razliku od tebe, prestao sa kokainom.“
Jeli smo barsku nutriju, malog mesnatog glodara, koji je imao ukus krtice. Ne
znam šta nam bi da naručimo nešto tako odvratno, možda baš zato što je sadržaj na
tanjiru bio odvratniji od nas samih. Zbog samoljublja, ili profesionalne nade, moje
regrutkinje bile su uvek, kada sam ponovo stupao u kontakt sa njima, dobro
raspoložene, iako je to samo bio znak da pokušavam da ih izbrišem iz svog libida.
Treći poziv ne bi nikad usledio. Počnu da pate posle drugog sastanka: drugi sastanak
je pravi casting. Dnevna kontrola. Potvrda rastanka. Izbrisao sam njen broj iz
mobilnog telefona da ne bih pao u iskušenje da je pozovem u gluvo doba noći. Mora
da je naslutila jer je na kraju ručka prestala da mi se ruga. Oboje smo bili podjednako
dirnuti saznanjem da se više nikada nećemo videti. Kad imate 21 godinu, brzo
zaboravite svoje bližnje, zar ne... Trošio sam vlastito vreme, dok je njoj ostao čitav
život da ga proživi.
„Sanjao sam te, đubre malo.“
„You in my heart.“
Zamolila me je da joj izmerim puls kako bih video kako joj srce lupa ubrzano.
Rekao sam joj „Paka“ (doviđenja), grizući se za unutrašnju stranu obraza da ne bih
briznuo u plač.
Tanja je bila signal, što sam tek kasnije shvatio, čitajući Stari Zavet. Mirijade,
vojske, legije anđela (deset hiljada miliona u „Knjizi proroka Danila“) nisu više

36
mogle da me spasu. Ali u to vreme nisam znao da mi je Satana već posekao krila.

37
 16
U početku sam bio bled kao sneg. U životu nisam video više mrtvaca nego u
Vašem gradu. Umire se prelazeći Tverskuju ulicu, gde nema semafora: automobili
ubrzavaju da bi ubili. Panduri su me jednom napali i uzeli mi kreditne kartice, pare i
dokumenta. Morao sam da im dam 500 dolara da bih nastavio Gagarinovim
bulevarom. Mrtvi na ulicama, u barovima, u tučama. Prolazak Moskvom ravan
je borbi: ili si blokiran tri sata u gužvi u saobraćaju ili umireš u lađi koju vozi pijani
Čečen. Voleo sam da skijam u Moskvi na belom brdu koje se spušta ka Boljšoju.
Mogao si da voziš slalom ispred nekadašnjeg sedišta KGB-a (ljudi su to radili već u
doba Brežnjeva: na Trgu Lubjan-ka prelazili su na drugu stranu ulice da ne bi čuli
proteste potkazanih i krike mučenika). Stvarno? Nismo ih čuli jer su zatvorski
podrumi veoma duboki? Svašta ću naučiti od Vas, oče. Dobro su to smislili. U suštini,
KGB se nije preselio, samo je promenio dva suglasnika u imenu. Rasklimatali ste
statuu Đeržinskog5 ispred zgrade FSB-a pre nego što ste izabrali za predsednika
primemog radnika, bivšeg poručnika KGB-a, koji je bio na službi u NDR-u6. Svi
problemi Vaše zemlje potiču odatle; niste presekli pupčanu vrpcu sa krvnicima. Rusija
je zemlja nekažnjenih zločina i svesne amnezije. Molim, šta ste rekli? Oprost
grehova? Ali oče, Vi biste morali znati da oprost treba tražiti, a ovde niko nikoga ne
moli za oprost, pola administracije ostalo je nepromenjeno. Ako ste zaista hteli da
napravite rez, onda je trebalo da gradske vlasti prihvate postavljanje kamena iz
Solovedskog logora nasred trga, umesto što su ga nabili na neki omanji skver. Trebalo
je da uradite isto što i Južnoafrikanci: da amnestirate počinioce koji su priznali svoj
zločin. Javna ispovest zahteva hrabrost, ali je i jedino rešenje nakon kolektivnih
zločina; drugo rešenje je građanski rat. Vama je bilo draže da se pravite kao da se
ništa nije dogodilo. Vrlo je jednostavno rezimirati ono što se zapravo dogodilo: a
desilo se, moj oče, PET HOLOKAUSTA. Znam šta mislite: Vaš sagovomik je popio
previše votke. Istina je. Ali vrlo dobro znam šta govorim: mi smo u Francuskoj gajili
istu amneziju posle Višijevskog režima, Madagaskara, Indokine, Alžira. Kaže se da
treba iči napred, jer, ako otvorimo arhive, svi će biti uprljani kao što se dešava danas
sa politikom „lustracije“ u Rumuniji, Bugarskoj i Poljskoj. U Aušvicu je, na mestu
nekadašnjeg koncentracionog logora, izgrađena diskoteka i nosi lepo ime - „Sistem“.
U Kambodži je trebalo da prođe trideset godina da bi se počelo sa presudama protiv
genocida nad Crvenim Kmerima, i to onda kad su glavni krivci bili odavno pokojni. A
Turci odbijaju da priznaju ubistva počinjena nad Jermenima. Hoće li Rusija biti
spremna na iznošenje prljavog veša do 2030? U prljavim epohama samo su još mrtvi
čisti. Skijanje u gradovima daleko je zabavnije od skijanja na planinama. Bolje je

38
klizati nego hodati. Treba sakriti prljavštinu ispod tepiha. Klizanje je način mišljenja,
a možda i života. Skijanje po nesavršenoj egzistenciji, surfovanje između prepreka, iz-
begavanje sile gravitacije ulascima u luksuzne radnje u Merkuriju i Gumu preko puta
Lenjinovog mauzoleja, budući da danas samo nekoliko metara razdvaja Pravdu od
Prade.
Dešavalo mi se, takođe, da surfujući po poledici na izlasku iz hotela „Ararat
Park Hajat“ uletim pravo u ruke dvojnici Miše Barton. Kada sam se klizao niz Ulicu
pozorišta, mogao sam da sa desne strane vidim grupu odbijenih klabera na ulazu u
„Osen“, a tačno preko puta stoji spomenik Ivanu Fjodorovu - ruskom Gutenbergu,
dok trešti r&b, a oko njega načičkani Bentley radnja, Ferrari koncesionar
i draguljarnica Bulgari. Čovek koji je osnovao rusku književnost u XVI veku danas je
stešnjen između kluba u koji izlaze kurvice i luksuzne garaže, primoran da po ceo dan
sluša Jenny from the Block... kukavne li sudbine! Sto metara dalje, spomenik Karlu
Marksu izgleda deprimirano, prisiljen da posmatra Boljšoj kako se stropoštava pod
gigantskom ceradom koja služi kao reklama za Rolex satove. Četrnaest godina ranije u
Vašem gradu nije bilo reklamnih panoa; sada ih ima više nego u Parizu. Pod
Marksovim nogama stoji krilatica: „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“ (što bi bio
odličan slogan za švajcarskog sajdžiju). Zar nije isti taj Marks napisao da „ništa ne
može umaći ko-rozivnom dejstvu kapitalizma“? Jeste, to je taj... Kad se samo setim da
četrdesetak ljudi poseduje četvrtinu Rusije. Kakav fatalizam... Jedan totalitarizam
progoni drugi: demokratija je ovde prividna, „kraj komunizma je takođe označio i kraj
demokratije, naše doba nije samo postkomunističko, već i postdemokratsko“, napisao
je Aleksandar Zi-novjev. Da bismo opisali sistem koji danas vlada planetom, ključna
reč više nije „kapitalizam“, već „požudna plutokratija“. Vekovi evropskog humanizma
svedeni su na jednu veliku kašu, u kojoj su se pomešale kolektivistička i komercijalna
utopija. Dosađujem Vam? Možda ste u pravu: ko smo mi da ovako pričamo o politici,
nepotrebno kopamo po govnima, a da i ne pominjemo da su desetine miliona ljudi
poginule ni zbog čega. Pa ipak, pitam se da li to ruski nacionalizam, odnosno Vaša
crkva i vlasti, služe da bi se zataškala mukla tišina raspada komunizma. Sve:
neonacistički progon „crnih“, trgovina mladim devojkama, bogatstvo oligarha koje je
odredila država kako bi otkupili zapadnjačke konzorcijume i ućutkali drsku štampu,
opsednutost moći u cilju kontrole snabdevanja Evrope energentima i
uništavanja islamskih provincija po cenu 20 000 civilnih žrtava, sve te dobre akcije
moguće su jedino zahvaljujući tišini koja je usledila nakon pada komunizma. U
odsustvu pravde vlada strah. Zato je Vladimir Bukovski zahtevao da se povede
Nirnberški proces protiv komunizma. Dok god zemlja odbija da pogleda istoriji u
lice, biće nesrećna, jer će svi njeni stanovnici živeti u strahu. Svoju prošlost ne
možemo birati. Rusija, posle 1991. godine, liči na Nemačku 1945, Španiju posle

39
Franka, Italiju posle Musolinija, Francusku posle Petena, i na mene posle
Francuske. To što ćemo izgubiti pamćenje neće nam pomoći da pronađemo pravi put.
Odlepio sam, izvinjitje, sigurno me tamjan ošamutio... Možda sebe vidim kao Rusiju!
Na kraju krajeva, i ja mrzim da se sećam. I ja se plašim svoje prošlosti; zabranjujem
sebi da sanjam, zato sam ovde.

40
 17
Nisam nosio kratke skije, moje glatke mokasine načinile su od mene kralja surfa
ulicom Petrovka, među kloparavim tramvajima i ogromnim crnim automobilima
parkiranim u duplom redu ispred „Galerie“. Znao sam kako da utolim samoću -
gomilao sam gole devojke na mom paperjastom dušeku. Oče, nikada nećete
saznati kako je slatko zapovedati im da se ljube isplaženih jezika, dok ih još samo
spaja tanak mlaz pljuvačke. Ne znam zašto se toliko palim na pljuvačku plesačica.
Volim da pijem sadržaj njihovih usta, stalno im tražim da me pljuju. Pljuvačku, makar,
ne mogu da simuliraju.
Maštam o kolgerli koja bi imala stalaktite koji vise sa gornje usne, o zamrznutoj
striptizeti kao vampirki sa Karpata. Spreman sam da se ponovo zaljubim kao dete, da,
zašto da ne, po poslednji put... Dok cvokoćem na ulici Arbat, muzika u magli u meni
budi želju da umrem zbog ljubavi prema devojci koja ne postoji... Očajni šetač
u širokom mantilu. Kao u najlepšoj pesmi Majkla Džeksona, „Stranger in Moscow“.
Znate li, o sveti čoveče, da je ovo viđenje izuzetno efikasan antidepresiv? Nisam
mogao da zamislim da će mi ovaj susret ovoliko prijati, da će ispovedanje u hramu
Hrista Spasitelja biti veći hedonistički čin od posete „Hungry Duck“-u (koji je New
York Times proglasio za „najluđi bar severne hemisfere“). Pokušao sam da
tražim pomoć u psihijatrijskoj bolnici u Vašem gradu, ali je dežurni lekar odbio da me
u nju zatvori. Vaši azili su puni. Imao sam sreće: izgleda da ove bolnice nisu tako
gostoljubive kao što su bile u Solženjicinovo doba. Vaša zlatna kupola bolje čuva
moju krivicu. Pod njom se osećam sićušno, zdravo i zaštićeno. Vaša crkva je nedavno
obnovljena, Moskovljani je mrze jer je gradonačelnik Luškov sabio u nju sav gradski
budžet. Tu na miru, u opscenoj kapeli novopečenih bogataša, možemo tražiti oprost
grehova. Ali, udaljavam se od teme, a iza mene stoji puno pacijenata koji čekaju da se
požale. Vidimo se uskoro oče, imam utisak da bi mi Vaše ćutanje moglo spasiti život.
„Ne znam šta bih mogla da kažem o njemu: prišao mi je u 'Night Flight-u',
prihvatila sam da pođem sa njim u hotel, i eto... Bio je fin, malo čudan, vrlo
romantičan, čak previše nežan za jednu takvu mušteriju... Naše fine mušterije uvek
nas plaše, pitamo se zašto nam tako svečano izjavljuju ljubav kad im uzimamo 500
dolara za pola sata i više im se nikada ne javimo! (...) Sve vreme govorio je da traži
neko lice, pa sam pomislila da je to možda mogućnost za posao: neprestano je
ponavljao da su moje veštačke grudi tvrde kao moje jagodice. Zato sam mu ostavila
vizitkartu sa kompozitom. Znate, većina devojaka u 'Night Flight-u' pozira za
erotske fotografije i sve imamo vizitke sa portretom, slikamo se u donjem vešu. Slike
koje ste pronašli u njegovoj sobi sigurno se nalaze u sobama mnogih muškaraca

41
širom Moskve.“
Ksenija V, kolgerla

„Proveo sam nekoliko večeri sa Oktavom, ali ga ne poznajem i ne bih mogao

ništa da kažem o njemu. Nikada nije pomenuo svoje namere, i moram da kažem da
sam šokiran i skandalizovan vašim metodama. (...) Da, potvrđujem da sam to ja na
fotografijama iz ’Golden Dolls'-a, ali to ne znači ništa. Ponavljam da nemam ništa
sa tim, I NE, JA NE RADIM ZA OBAVEŠTAJNU SLUŽBU, koliko puta treba to da
vam ponovim? (...) Potvrđujem da sam platio račun za tri devojke, šampanjac i šlag.
Stojim na raspolaganju ruskoj policiji za sva pitanja na temu masakra.“
JMD, uvoznik antiradarskih GPS-ova

„He said he was looking for new faces. It was my dream to become a model so
I accepted to take pictures at his studio. He was very professional so we had an
affair together. It didn't last long. He said I was too young, he was nervous, always
asking for my I.D. card. But Karolina Kurkova was 15 when she signed her first
contract with Miuccia Prada! l don't see the problem.“7
Jurgita P., model, agencija „Aristo“, Moskva

„Ne znam ništa o njemu, ali mi je pričao da poznaje popa. Pravoslavna crkva
je vrlo bliska vlasti, moguće je da je hteo da se izda za bojevika, čečenskog
pobunjenika, da ga ne bi sumnjičili ako pobegne. Ko bi ga znao?“
Irina V., free-lance predstavnik za štampu, PR događaja Aristo Style of the
Moment

„Ne znam koliko će vam ova priča biti korisna za razumevanje onoga što se
dogodilo. Jednog dana, kada smo se videli u studiju, psihopata mi je rekao da bi
mogao da me rasplače nekom pričom i to čak dva puta. Želeo je da mi se oči sjaje
kako bi slika dobila emociju. Rekla sam mu da pokuša.
'Zamisli', reče on, 'bebu belog medveda na santi leda kako radosno skakuće
oko svoje majke. Odjednom, lovac puca u nju. Ona sklizne i padne na bok, mala
crvena mrlja počne da se širi njenim čisto belim krznom. Ropće od bola. Meće ne
primećuje ništa, nastavlja da skakuće sve dok ne primeti da majka više ne mrda. U
početku pomisli da ona spava. Gurka je, gricka joj njušku, miriše sklopljene oči.
Pokušava da joj podigne jednu šapu, pa drugu, ali one teško padnu u crveni i
lepljivi sneg. Pokušava, tako, deset, dvadeset, trideset minuta da probudi svoju
majku. Polako shvata da mu je majka upravo umrla pred očima. Počinje da uzdiše,
to je najpre hrapav zvuk, diskretan, koji liči na uzdahe povređenog deteta, zatim

42
viče, plače, laje na mesec. Pokušaj da zamisliš sliku mečeta koje shvata da je sada
samo na svetu i koje neljudski urla, ili možda čak ljudski (što je gore gledano iz
ugla životinje), usred lokve krvi koja se širi.'
Kada mi je opisao taj prizor, počela sam da plačem. I on je plakao. Bilo je vrlo
napeto. Nastavio je:
'Vidiš, malo meče plače od bola. Zove u pomoć, oseća se napušteno, očajno.
Ogromna nesreća smrti roditelja primorava nas da odjednom odrastemo u krvavom
užasu. Ali pre nego što se konačno udalji od sante leda, kao da ga odjednom obuzme
sumnja, i belo meče okreće se po poslednji put ka svojoj majci. Pokušava da joj
podigne kapak, liže joj njušku. Uporno je. I odjednom se desi nešto neverovatno:
mama medved začkilji na jedno oko, pa na drugo! Mrda se, diše, počinje da zeva i
da se rasteže! Beba medved zaurla, ali ovoga puta od radosti. Igra po ledu, skače
na svoju majku, nežno je gurka... Možeš li da zamisliš taj prozor? Mama medved u
stvari ima samo jednu ogrebotinu, lovčev metak je nije usmrtio, samo se onesvestila
dok je rana zarastala. Čudo. Čovek je otišao, dete i majka približili su se
jedno drugom da bi se zagrejali, pre nego što nestanu u izmaglici, sretni kao da
su se ponovo rodili.'
I Oktav je bio u pravu, počela sam ponovo da plačem, toplim suzama. Bilo je
divno. Slikao je suze od kojih mi se razmazala maskara. Moja tuga bila je
fotogenična: reklo bi se - reklama za Sisley.
’Vidiš’, reče na kraju Oktav, ’tvoje druge suze su još lepše jer su to suze
vaskrsnuća. Upravo sam ti ispričao najlepšu priču na svetu - Jevanđelje.’“
Irina K., model, agencija „Aristo“, Moskva

„Kako ste pronašli moj broj telefona? Ah, Francuz me je pomešao sa

Beloruskinjom, al' sam ga zeznula, kretena, znala sam da nije trebalo da
mu zapišem ime i telefon. Preklinjao me je cele noći da mu dam broj
telefona! Tražio je drogu, rekao je da je prestao, ali je sve ureme pričao o tome,
kao narkoman u krizi. Jadničak! Držim se jednog principa: ne dajem nikad
svoj telefon, to samo donosi probleme, a vaš poziv to i potvrđuje!“
Tanja S., studentkinja, Nižnji-Novgorod

„Ne znam šta da vam kažem o mom sinu. U šoku sam. Slike tela... Izvinite.
Mogu Ii da dobijem, molim vas, čašu vode? (...) Bilo je to živahno dete. Oduvek je
voleo da se ističe, skakutao je, pravio kerefeke, danas bismo rekli da je bio
’hiperaktivno dete’, ali u to doba govorilo se 'nedisciplinovan đak'. Doživljavala
sam negodovanje njegovih profesora kao komplimente, naučila sam ga da bude
bezobrazan, pobogu, šta mi slite, da sam ja kriva što je on poludeo? (...) Sama sam

43
ih odgajila, njega i brata, nije bilo lako, pretpostavljam da je poricao svoju
melankoliju kao što sam je i ja prikrivala... Deca osećaju vibracije tuge. Ne mislim
da sam podsticala Oktavovu želju prema meni, nit i da sam ga terala da se takmiči
sa starijim bratom. Ali je tačno da sam bila veoma polaskana što u kući imam dva
dečaka koji su ludi za mnom! Teško je to razumeti. Nikada mu nije nedostajala
ljubav. Možda je bilo i previše? Ne možete prigovoriti majci da je previše volela
svoju decu?! Razvod je, nažalost, banalna stvar, danas sva deca prolaze kroz to,
dosta toga pripisujemo razvodu i često okrivljujemo razvod za razne probleme, ali
ako bi sva deca razvedenih roditelja automatski postajala luda, svet bi bio
pun ludaka koji šetaju na slobodi. Zar ne mislite tako?“
Sofi de L., majka osumnjičenog, Pariz

(svedočenja sakupljena u glavnoj policijskoj stanici u Moskvi posle katastrofe)

44
 DRUGI DEO
PROLEĆE (BECHA)
„29. aprila nevreme je snažnom kišom opralo moskovske ulice, vazduh je
postao lakši i prijatniji, duša smirenija, ponovo sam osetio želju za životom.“
Mihail Bulgakov, Pozorišni roman

45
 1
Zdravstvujte, papaša! Imaju li manekenke dušu? Stvorio sam metafiziku top-
modela ušavši na vrhovima prstiju u Vašu atomsku pečurku. Taksista koji me je
ostavio ispred Vaše kuće bio je vrlo srdačan kada sam mu rekao da zadrži kusur.
„Želim ti da imaš isto onoliko novca koliko i Roman Abramovič, koji je kupio
pola Engleske, i da živiš 107 godina kao moja babuška!“ Napojnica razvija
prijateljstvo. Hvala što ste me ponovo primili, dragi moj pater noster. Ovog
poslepodneva u vodi koja okružuje Vašu zlatnu kupolu oslikava se ljubičasto nebo
izgrebano žutim kranovima, koji tutnje po vetru u Moskoviji, hoću da kažem, lepo je tu
kod Vas, pod uslovom da volite apokaliptičnu atmosferu. Kakva radost preći most
Luškova iz pravca ostrva na kome se proizvodi čokolada i na kome se nalaze vile
bogatih, da bi se propelo sivim i roze stepenicima, kao oblačićima, i obišli kandelabri
kojima je prošarana Vaša „luda mastionica“. Sa druge strane sive reke kućica na obali
još uvek je onako „gostoljubiva“ kao iz Ribakovljeve priče. U raskošnim moskovskim
stanovima oligarhiju je zamenila nomenklatura: trebalo bi da mi neko objasni tu
razliku, ne razumem svrhu vaših silnih revolucija ako one nikad ne donesu nikakve
promene. Mada: ranije su kolaboracionisti imali pogled na bazen, a sada mogu da
posmatraju Vašu crkvu8. To je, bez sumnje, napredak. Ali moram da Vam kažem da su
reljefi od imitacije bronze, koji krase Vašu fasadu, savršeno ogavni, kao i pločnici od
lažnog mermera. Zašto, prosto, niste zalepili komadiće nekadašnje crkve Hrista
Spasitelja koji štrče na groblju Donskog manastira? Vaša skroz nova crkva dobila bi
time patinu. Jedva da su Vam se osušile freske, zidovi su previše čisti, imam utisak da
gledam filmski dekor, nedostaje atmosfera svetosti; čak i molitve zvuče lažno.
Izvinjitje, mnogo kritikujem ono što vidim. Evo, kad se već žalim, da dodam i to da je
zamorno ispovedati se stojeći. Leđa su me bolela još dok sam dolazio. Zašto niste
napravili ispovedaonice kao u katoličkim crkvama? Zbog Vašeg mazohističkog rituala
moramo da pričamo stojeći usred ove gomiletine bakica s maramama na glavi koje
upijaju svaku našu reč. Još mogu da budem srećan što ne govore tečno francuski kao
Vi posle pariskog egzila devedesetih. Nekada su Rusi govorili moj jezik: Dostojevski
ga je govorio sa svojom decom, Turgenjev sa Floberom, Nabokov sa Pivoom, a
Gabrijel Maznef sa mnom. Danas se ta navika izgubila, engleski je nadvladao, kao i
svuda. U mom idiomu od pariskih kozaka ostala je samo reč „bistro“ {koja znači
„brzo, brzo“), ali nju najčešće i koristim, što nije zanemarljivo9. Kada govorite
izumrli jezik, čuvate se od indiskretnih ušiju. Ali ovo stajanje stvarno Vas ne podstiče
na molbu za oprost grehova! Vaše liturgije, koje traju po četiri sata (neke i šest, evo

46
uskoro, za Uskrs), nisu baš preporučljive sutradan posle pijančenja i žurki. Poslednji
put kada smo se videli, poredio sam Vas sa psihoanalitičarem, ali kod Frojda ste bar
mogli da se ispružite.
Strašno sam ljut na sebe što se nisam oglasio mesecima, ali me je zadržao posao.
Morao sam da se vratim u Pariz da bih prisustvovao sastancima sa klijentima. Moram
da kažem da je atmosfera tamo još zloslutnija nego u vreme kada ste držali liturgiju u
crkvi Aleksandra Nevskog, u ulici Daru; koliko god tamo zima bila manje oštra
nego ovde, Francuzi su depresivniji od Rusa. Šta ćete, oni se još nisu odrekli svojih
iluzija, još uvek tragaju za svetlom u dnu tunela, dirljivi su. Molim? Da, istina je, neki
još uvek veruju u Vašeg Gospoda. Ali su takvi, u manekenskoj branši, u manjini. A da
bismo nekako nadomestili taj nedostatak nade, većina se odaje prekomemim užicima,
kao, uostalom, i ja. Mogu li da Vam kažem nešto u poverenju? Ja sam ovde, ipak,
samo zbog toga. Mislim da većina Vaših vernika pribegava Bogu a da i ne veruje
zaista u njega, jer je bolje verovati u Boga nego u kapitalizam. Obnavljanje tradicije
nudi već spreman odgovor na sva ona mučna pitanja iskrsla posle sloma sovjetskog
režima. Opšti hedonizam drži se istog principa kao i staljinistička vlast: lažovi se
obraćaju kretenima. Ali, hedonizam je isprazniji od komunizma, to je religija sujete!
Bog je, shodno tome...bolji od gulaga a jeftiniji od bentlija! Kakav čudan vek... Čemu
onda sedamdeset godina revolucije da bi Moskva na kraju bila pretvorena u Las
Vegas, a ljudi se vratili crkvi da ispovedaju svoje grehe?
Uveravam Vas da većina ateista, koje poznajem, deli istu zabavu kao i Vaše
nedavno oslobođeno stado: trudi se da ne misli. Izbegavanje nezgodnih pitanja jeste
posao s punim radnim vremenom (Jesam li srećan, zaljubljen, sjeban? Jesam li živi
mrtvac, napušten nasred jalove zemlje? Imam li razlog da živim i plaćam toliki
porez? Kako da sačuvam svoju muževnost u matrijarhalnom svetu? Čime ćemo
zameniti Boga ovoga puta: vebkamom, korbačem ili kućnim ljubimcem?) Da bi
nastanili svoju samoću i prevarili tišinu, nevernici kupuju automobile na kredit ili
daunlouduju muziku, počinju da piju već za vreme ručka, uzimaju stimulanse ujutru a
pilule za spavanje uveče (ponekad i obrnuto), skroluju imena na mobilnim telefonima,
često telefonskim sekretaricama izjavljuju „volim te“, pretplaćuju se na kablovske
porno programe, ispunjavaju agende sastancima koje otkazuju u poslednjem trenutku iz
straha da će briznuti u plač usred razgovora na javnom mestu, hodaju ulicom čitajući
SMS-ove i ne gledajući oko sebe (pa se tako nađu sa govnima labradora na desnom
đonu), masturbiraju čitajući Playboy ili In Style, skice od sreće kad kapiten fudbalske
ekipe zada udarac protivničkom igraču, jure s jednog na drugi kraj tržnih centara,
koji liče na zabavne parkove, preskačući klošare koji leže na podu, biju se da kupe
Nintendo Wii konzole pre svojih komšija, zovu SOS lekare u zoru kako bi čuli
prijateljski glas, kupuju DVD boks drugog serijala serije Dua metra pod zemljom,

47
koji će ostati u svom celofanskom pakovanju jer više vole da se pipkaju gledajući
sadomazohističke stripove, a ostatak vremena provode trčeći u suprotnom smeru po
pokretnoj traci kako bi zaboravili da se ozonski omotač istanjuje iz sata u sat.
Industrija hedonizma predviđa užasnu količinu razonode koja će zaokupiti naš
um. Ali zar to nije, u stvari, samo zato da bi nas sprečili da se njim služimo? Nije to
nikakva novost (Platon i Paskal odavno su primetili da ljudsko biće beži od
stvarnosti), ali se fenomen zalaufao. Čovek razmišlja samo o jednom - a to je kako da
sebi razbistri misli. Beži od nečega u uživanje, ali, po mom mišljenju, zapravo traga
za nečim drugim. Pa, šta mi to, onda, tražimo? Ljubav? Mislite? O, molim Vas,
poštedite me tih propovedi postkomunističkog pravoslavca. Boga? To je tek utopija.
Sanjamo o snu. To znači da spavamo stojeći, kao Vi sada, dok me slušate.

48
 2
„Gospodo, naš cilj je jednostavan: tri milijarde žena treba da želi da liči na
jednu istu ženu. A moj problem je da nađem tu jednu.“ Nije loš uvod u materiju, a? U
Parizu sam prikazao fotografije sa kastinga moskovske agencije „Aristo“ u sedištu
L'Ideal-a, sećate se one kancerogene kreme za obraze o kojoj sam Vam pričao
poslednji put? Na nesreću, posle uvoda, totalno sam zeznuo stvar: nijedna riba im se
nije dopala, bili su nestrpljivi, hteli su stvarno da podmlade lice svoje marke u
budućnosti, i to je bilo toliko važno da moji klijenti nisu bili u stanju da donesu bilo
kakvu odluku. Sve devojke koje sam im pokazao imale su neku falinku: Jurgita je bila
premlada, Katarina previše vulgarna, Tanja previsoka, Irina previše nasmejana,
Aljesija previše anoreksična, Ksenija previše kurvica, Dana previše frigidna... Šefovi
proizvoda balili su na ovakve devojke, kakve u životu neće sresti (osim tokom deset
minuta snimanja, kada će im one pružiti ruku ni ne pogledavši ih, s papilotnama na
glavi i mobilnim telefonom na uvu, smešeći se ljubazno, a onda prepričavati svoj
seksualni život šminkeru). L'Idéal je samo svojom probirljivošću mogao da osveti
svoje buržujske frustracije.
„Ova je previše slovenski tip.“ “Druga je dobra, ali njen mladež previše podseća
na Sindi Kraford.“
„Da nemate neku koja je više zapadnjački tip? Malo manje u fazonu
osamdesetih? Više glowy? Manje pulpy?“
„Treba nam jedna koja govori francuski, zbog PR-a na TV-u.“ „Vaše devojke su
previše girly, nisu dovoljno wild.“
„Da, tačno, mi ne želimo da podmladimo marku.“
„Treba nam rokenrol, glamur...žurka! (posramljeno), hoću da kažem, trash...“
„Polako, polako, ipak smo mi mainstream marka.“
„Da, ali trash je danas mainstream!“
Tip koji je to rekao obrisao je čelo papirnom salvetom, na kojoj je bio
izrezbaren slogan: „L'Idéal - Jer ja sam ti“.
„Treba da idemo ka budućnosti, da budemo u pokretu, da rizikujemo.“
„Zašto ne bismo organizovali jednu veliku paparacijadu, na kojoj bi jedna vaša
devojka šmrkala ogroman lajn? To je obnovilo Kejtinu karijeru.“
„Razočaran sam, to je predvidljivo.“
„Pa ne možemo da greenlight-iramo stanje stvari.“
„Sve su nekako umrtvljene. Nedostaje im ličnost. Sve su disposable.“
Jedan alžirski transseksualac s tamnim naočarima došao je sa zakašnjenjem i
odmahnuo u stilu: „samo vi nastavite, nisam tu“, što je značilo da je morao biti jedina

49
važna žena na ovom sastanku. Veoma visoka, obučena u izuzetno dekoltirani sako
pripijen uz telo, dugačke kose skupljene u perčin, shemale je milovala svoj konjski
rep u vrednosti od 25 miliona evra godišnjeg zakupa oglasnog prostora:
„Nešto sam razmišljala: zašto ne Čečenka umesto Ruskinje?“
„Fenomenalna ideja!“
„You're so bright!“
„Jedna Čečenka bi nam donela ogromne dodatne prednosti.“
„Ova je dobra! To bi dalo L'Idéal-u humanitarni imidž, to je charity, žešći up-
branding !“
„Muslimanka se baš ne slaže s našim best-practices, ali možemo malo da
uzdrmamo kodove. Pa ipak, trebalo bi to čekirati sa regionalnim direktorima.“
„To je benčmarketirano! 800 odsto sam za!“
„Stani, hoćeš Čečenku koja šmrče, ili normalnu Čečenku?“
„Vrlo smešno. Shut up. Too many jokes.“
Bivši generalni direktor postao je generalna direktorka L'Idéal Paris
Intemational-a tako što je promenio pol, isto kao i jedan od dvojice braće Vačovski.
Ova novopečena žena (upravo je ugradio par grudi veličine 90 C) bila je jedna od
najmoćnijih ljudi na svetu: ukus Rašida Banija određivao je izgled milijardi
konzumentkinja. Kad je on otvarao usta, ostale direktorke su ih zatvarale: direktori
reklamnih kampanja, direktori odeljenja, šefovi grupe i šefovi proizvoda naprasno bi
zaboravili da govore. Čovek koji je bio u stanju da promeni pol, svakako zna šta je
ženstvenost. Njegova reč imala je veću težinu od reči bilo kog muškarca ili žene, jer
je on bio i jedno i drugo istovremeno. Rašid je otišao dalje od svih svojih kolega kako
bi bolje shvatio svoje mušterije: definitivno odsecanje penisa bio je sveti zalog
profesionalne savesti. Brzo sam shvatio da ovoga puta nećemo prodavati sveže meso.
Mogao sam da spakujem svoju isporuku. Želeo sam da kažem klijentima:
„Kako se usuđujete da kritikujete ovaj kasting? Pogledajte prvo moje devojke, a
onda pogledajte svoje žene!“
Ali sam se uzdržao. Aristo se strašno plaši da L’Idéal ne unajmi konkurentsku
agenciju ili da nas napusti bez upozorenja, ili još gore: da potpiše ugovor sa nekom
filmskom glumicom. Bio sam pod paklenim pritiskom, ako smem da upotrebim takav
epitet u Božijem domu. Ali „šta nam je činiti“, kako je govorio drug Lenjin? Neću
valjda da idem da lovim neku Čečenku po Groznom dok padaju bombe... Stvarno
mogu da kažem da sam svuda širio svoj network: postao sam radnik Stakhanov
klabinga, izopštenik lutalica. Raspitivao sam se kod svih heteroseksualnih plejboja u
Moskvi, molio sam sve frenetične jebače zlatne ruske mladosti da me upute na lepe
devojke koje poznaju, zapisao sam stotine mobilnih telefona, zakazao isto toliko
sastanaka i doživeo isto toliko ispaljotki, išao sam svako veče u „Turandot“,

50
„Gazgoljder“, „Krišu“, „Podval“ i „Lubu“ u potrazi za malom guzom i velikim
grudima (koje su i same bile u potrazi za izgla-dnelim oligarsima), čak sam i izašao iz
Vašeg carstva, išao sam u Kijev, Rigu, Beograd, Zagreb, Bukurešt, Budimpeštu (u
istočnoj Evropi čak i imena liče: misliš da si u Rumuniji, ali ne, ti si u Mađarskoj,
debilu!), prečešljao sam sve Fashion Loung-e u kojima devojke koje defiluju
na plazma ekranima liče na one koje služe u baru, imam člansku kartu svih Prajvat
džentlmens klubova, čak sam postao ortak sa Guliverom (gazdom „Djagiljeva“) i
Sašom Sarokinom (gazdom „Kabarea“), sve to da bih se vratio u zavičaj bez ulova.
Počinjem da sumnjam u svoje umeće.

51
 3
Nema veze, ako ništa drugo, dobro sam se zabavljao. Svašta sam doživeo od
kada smo se poslednji put videli u Parizu: tada sam radio u marketinškoj agenciji,
proputovao sam ceo svet, zatim sam napisao knjigu da bih dobio otkaz, čak sam bio
nešto malo i u zatvoru jer sam bio okrivljen za saučesništvo u ubistvu (nemila
anegdota koja mi se dogodila jedne noći na Floridi kada sam bio trešten
pijan)... Zatim sam malo radio na televiziji u Francuskoj, što je bilo potpuno bez veze,
ali šta reći, tražio sam svoj put... Otkad živim ovde, imam utisak da sam pronašao
sebe. Sumnjivo je to, u Moskvi još nijednom nisam bio depresivan. Verovao sam da
sam na sigurnom, okružen mladim nosiljama push-up-ova kovrdžave kose koje sam
izvodio na večere u „Puškin“ i „Prado“, da bi mi zatim skakutale u krilu u „Osenu“ ili
„Letu“, pokraj lenje reke... Govorio sam im:
„Poljubi mi sat, on je najvredniji na meni!“
Neke su ga lizale, neke grickale, a neke sisale. Nisam ih dovoljno lagao da bi se
vezale za mene. Uvek sam ih vozio kući pre nego što bih krenuo po javnim kućama
(sve javne kuće u Moskvi pripadaju izvesnom Francuzu, Žan-Mišelu, obožavaocu
Džima Harisona, sa kojim sam se, naravno, sprijateljio). Moram da pomenem i
genijalan restoran „La Cigogne“ (Aist), u kome su gangsteri redovno pucali. Iz-
begavanje metaka u pucnjavi veoma je cenjen sport u Moskvi, nešto kao veleslalom na
Alpima. Posle opijanja išao sam u javno kupatilo „Sanduni“ da me debeli rvači
dlakavih leđa bičuju granama čaja ili šimšira u pregrejanom hamamu. Kada bi mi telo
dobilo ljubičastu boju, uranjali su me u drveno bure ledene vode, zatim bi mi bacali
na lice lavore kipuće vode, i tu bih počinjao da se cerekam, šibajući se dodatno
brezovim granama kako bih dokazao da sam muškarac. Mamurluk bi tako postepeno
čileo iz mog organizma, zamenjen čistim i zdravim bolom.
Za one tvrdokornije, koje su odbijale da uopšte primete moje prisustvo, imao
sam tajno oružje: nakon što sam se operisao od kratkovidosti, hirurg mi je prepisao
hilokomod kapi za vlaženje rožnjače. Odlazio sam u toalet i nakapavao ih u oči do
maksimuma. Moje lažne suze smekšavale su i najnepokornije ždrebice; neke su se čak
momentalno zaljubljivale (ruski momci ne plaču nikad, osim tokom služenja vojnog
roka). Citirao sam Turgenjeva: „Stidljivo osećanje, nežna melodijo, iskrenosti i
dobroto duše u zanosu, čeznutljiva radosti prvih ljubavnih nežnosti, gde si sada?“
Tako nešto im niko nikad nije priredio. Francuz koji cmizdri i deklamuje odlomak iz
Prve ljubavi - padale su na to iz prve; šta ćete, profesionalac sam u svom
poslu. Frajeri u Moskvi ne ulepšavaju muvanje. Oni su direktniji: piju kao smukovi i
cepaju po nozdrvama jer umiru od straha, to su razbacane momčine u strukiranim

52
odelima Roberto Cavalli tamnosive boje, koji se useravaju u gaće kao pederčići kad
se nađu pred gracioznim lepoticama kojima se ne usuđuju da priđu. A kada se konačno
okuraže, nemaju mnogo vremena za priču, pijani su i brutalni, napastvuju ih svojim
alkoholisanim zadahom, vuku ih za rukav, od čega devojkama ostaju masnice po
rukama. Nekima se to dopada, navikle su se. Sve što mogu da Vam kažem to je da je
moja metoda bila drugačija. Bio sam nežni plačljivko koji citira mrtve pesnike i nudi
ugovor sa svetskim kozmetičkim liderom. Ubijao sam! Nikada ne bih mogao
ponovo da se naviknem na drugi način života. Ne znam kako to rade obični frajeri, oni
što se decenijama zadovoljavaju jednom te istom ženom. Zar to još uvek postoji, moj
oče?
Moj profesionalni romantizam nije me sprečavao u tome da mlade manekenke
posmatram kao stoku; nisam bio u stanju da osetim bilo šta prema tim devojkama kada
sam ih, u kolima, iz zvuka „adolescentskog plesa“ prevodio u Buđenje proleća (posle
pet sati disko muzike u „Djagiljevu“ mladice nisu imale predstavu da ovaj klub
nosi ime osnivača ruskog baleta!). One su za mene bile mali paunovi zarobljeni u mom
ljudskom zoološkom vrtu.
Izvinjitje, moj vladiko! Bilo mi je lakše što sam pronašao poslušnije žene od
mojih sunarodnica, lepotice koje me neće odmah kastrirati. Da li je to slučajno što se
na engleskom rob kaže „slave“10? Istini za volju, zaboravio sam da postoje divne
žene, koje ne moraju, pod obavezno, da uštroje muškarca. Otkrivao sam položaj
muškarca onakav kakav je bio pre ženskog pitanja. Verovatno je postojalo vreme u
kome su sve žene obarale pogled kao male Ruskinje: idilične lutkice koje su izgledale
posvećeno i odano kako bi bolje vodile glavnu reč. Nisam ženomrzac, ali primećujem
da je feminizam ukinuo humor, koji je ranije i ženama i muškarcima pomagao u tome
da se međusobno ne poubijaju. Neko je dunuo u pištaljku, kraj velikog odmora je!
Sada, kada smo jednaki, više se ne zabavljamo. Sada smo jedni drugima konkurenti u
dugačkoj trci samoće.
Voleo sam i njihovo siromaštvo, to što se tako brzo daju u zamenu za room
Service u Mariott-u, njihovu odeću s lažnim etiketama, veštačko krzno, imitacije
dragog kamenja, jeftine toaletne vodice koje smrde na sintetičku ružu... strahovito me
uzbuđivalo sve što je podsećalo na njihovu bedu. Jednom mi je jedna devojka tražila
kartu za metro da bi se vratila kući. Okrenuo sam Sergeja, i ona se, od tada, vozi samo
hamerom; industrijalci znaju kako da nagrade dobro obavljen posao.

53
 4
„Oktav, jesi li siguran da ti ona mala čečenska bomba nije pri ruci?“
„Alo, majku mu!!! Jebo te, šefe, hoćeš da nas ubiju? Da nisi NIKADA glasno
izrekao tako nešto nasred ruskog aerodroma! Izvinite, gospodine cariniče, on se to
samo malo šalio, njegova dokumenta su u redu, to je Francuz, znate, naš humor je malo
težak... da li biste prihvatili novčanicu od 100 evra kao naknadu, pažalosta,
diplomat, dokumenti, možemo li da preteknemo ove što čekaju u redu? Ambasad,
Guvemement, hvala, spasiba.“
Bertran, moj voljeni gazda agencije „Aristo“, bio je veoma zabrinut kada smo
izašli iz L'Ideal-a, i čim smo stigli u Moskvu zatražio je da vidi sve Čečenke koje su
bile na kastingu od 1991. godine... Podsvesno sam uveren da je zaljubljen u Rašida
Banija, generalnog direktora-hermafrodita L'Ideal-a. Bio je opsednut idejom da
ne sme da ga razočara. Naravno, ja sam već bio proverio situaciju, ali na lageru nismo
imali ništa. Naše poslednje čečenske manekenke bile su uveliko majke ili pokopane u
zajedničke rake. Odveo sam Bertrana na Rubljovku, u „Idiot“, koji ima nekoliko
nivoa: diskoteku-oružarnicu-streljanu za automatske pištolje, zagrejani bazen, sprat sa
orijentalnim budoarom načičkan jastučićima, u kome se puše nargile, klimatizovani
bioskop, design loft za orgije i terasu od tikovine sa zimskom baštom, palmama,
solarijumom i heliodromom. Milana, Sergejeva lična sekretarica, i dve uzbekistanske
adolescentkinje poslužile su mu pilav11 na stomaku, što bih mogao da okarakterišem
kao borderline. Istina je da nisam prodao novo lice u Parizu, ali dokle god
ove Bertranove fotografije budu u mom vlasništvu, neću nikada dobiti otkaz. Nije li to
onaj isti čovek koji mi je, kada me je pre godinu dana zaposlio za mršavu platu,
objasnio da je najdragocenije u ovom poslu ono što se dobija u naturi? Nipošto ne
treba zaboraviti da su agencije za manekene napravljene zato što su ružni muškarci
želeli da spavaju sa vrlo lepim ženama i u tome su uspeli preko svake
granice pristojnosti.
Do đavola! Ona mora da se krije negde, ta žena koju bi sve druge da imitiraju.
Da bih je otkrio, moraću ponovo da organizujem ono što mrzim najviše na svetu:
takmičenje u lepoti u fazonu Aristo Style, sa defileom devica i ugovorom sa
kozmetičkim gigantom. To je čudovišno rešenje: polepimo plakate po svim gradovima
u unutrašnjosti i objavimo oglase u lokalnim novinama. „Vi ste sveža seksi
Čečenka? Dođite na naš fenomenalan kasting. Upišite se još danas
na www.aristostyle.com da biste postale novo lice svetske kampanje za prestižnu
marku L'Idéal. Pažnja: da biste učestvovale u izboru, treba da nam pošaljete dve
fotografije u boji (anfas portreta i cele figure) i da imate važeći pasoš. Agencija će

54
obezbediti vize za jednu ili više laureatkinja.“ Dovoljno je pobednici organizovati
slikanje u nekoj ostavi, i ona će poverovati da je ostvarila veliki uspeh (u dnu
plakata piše sitnim slovima da je L’Idéal odgovoran samo za ishod
lokalnog takmičenja i da se fotografije mogu koristiti worldwide bez ograničenja, pa
nismo mi baš tolike budale). Ponosan sam na svoju krilaticu na flajeru: „USKORO
ĆETE SVE BITI JEDINSTVENE“. Moramo malo i sebi da ugodimo. Radio Mileva
će odraditi posao jer se, osim ekskurzija sina Filipa Tesona, baš i ne dešava bogzna
šta glamurozno istočno od Volge. Svaki put kad ostanemo praznih šaka, Bertran
predlaže da napravimo ovakvo finale i mi prionemo na zadatak: iznajmimo staro
pozorište, pojavi se 300 neznanki a naše je da, u toj gomili, iskopamo pravu. Dobro,
nije baš tako jednostavno, ponekad treba platiti put, smeštaj u nekom osrednjem
hotelu, iole pristojnu hranu, kako im ne bi poiskakale bubuljice na licu. Učimo ih da
hodaju kao da su na cat-walk-u, kako da drže glavu, dajemo im brojeve, imaju dva
izlaska (jednom obučene, drugi put u kupaćem kostimu), dajemo im ocene od 1 do 10;
pred porodicama, koje ih snimaju starim kamerama sa ručicom, teramo ih da plešu u
gaćicama ispod projektora, i na kraju uvredimo njih 299. Sirotice. Da bismo se malo
zabavili, postavimo im male zamke, kao, na primer - stavimo nekoliko parea u ložu.
One koje defiluju umotane u pareo momentalno su eliminisane (već prema
aksiomu plaže Bidar: „Pareo oko struka krije veliku zadnjicu“). Karmen
Kas otkrivena je tako na jednom takmičenju u Paidi, u Estoniji. Bila je mis Jarva-Jane
sa 14 godina, kada ju je Erik Duboa otkrio na plaži Baltičkog mora. Isti je slučaj i sa
Žizel Bundšen, laureatkinjom konkursa Elite Model Look-a u Brazilu. Naravno da to
pali, ne kritikujem princip, samo kažem da je manje elitan nego ranije. Ranije je
neplanirani scouting na ulicama i barovima zahtevao smelost, odvažnost, smisao za
improvizaciju, rizik, trebalo je znati zavesti trinaestogodišnjakinje i
četmaestogodišnjakinje, nasmejati ih, umiriti, smuvati. Ništa nije bilo dato unapred.
Neki frajeri postali su legende u toj umetnosti jer, da se razumemo, to jeste umetnost,
mora se priznati. Išli su pravo u juriš, s cvetom u pušci i bez zamki. Rizikovali su da
ih 'ladno otkače, da ispadnu kreteni. Odmeravali su snage. Istina, lovci na devojke
nisu nikada praktikovali udvaranje (u onom trubadurskom smislu, nije to bio njihov
fah), ali su se makar izlagali poniženju, pili šljage, izigravali budale svake večeri.
Ali, to vreme je prošlo; dolaskom interneta udvaranje se racionalizovalo, dovoljno je
objaviti mali oglas da bi se hiljade njih pojavilo i javno ponizilo zarad trista pedeset
rubalja u spektaklu koji je rasprodat svuda u svetu. Navodimo kriterijume i pojavljuju
se gomile imena sa fotografijama, mejl adrese; girl scouting je tehnologijom izgubio
na poetičnosti. Svet se promenio: nekada smo mi bili na kolenima pred njima, sada su
devojke te koje nas preklinju.
Sutra će se pobuniti, opustošiti naše kongresne sale, zapaliti sedišta naših

55
agencija, kidnapovati naše bukere! Prva Glam-revolucija, prenesena uživo na Fashion
TV-ju, dogodiće se ovde, u Rusiji, jer je ovde revolucija, kao i u Francuskoj,
nacionalni hobi. Jedva čekam da jedna boginja pronese moju glavu nabodenu na
kolac.

56
 5
Molim, šta kažete, stari moj? Poznajete jednu lepoticu? Sačekajte trenutak,
pažalosta, dozvolite mi da izvadim notes, slušam Vas, hvala Vam što mi ukazujete
poverenje, kunem Vam se da ću se promeniti, neću više biti isti, Vi ste moj spasilac.
Ime, prezime? Lena, Dojčeva. Kako se to piše? Da. Je li lepa? Dobro, jedan anđeo
više u Vašoj crkvi. Je li Čečenka? Dobro, nema veze, slagaćemo. Ne, ne, nikako oče,
ne sumnjam u Vaš sud, ali priznaćete da je situacija pomalo neobična: nikada ne bih
pomislio da ćete mi predstaviti ćerku jedne vernice! Sanja da postane manekenka, ali
je Vi niste nikada upoznali? Boga mi, ima mnogo devojaka koje sanjaju da zarade
milione ne radeći ništa, ali to ne znači da su sve Ducen Kros. Nadam se da nije tako
bradata kao Vi! Šalim se, oče. Ima li ta kreatura mobilni telefon ili adresu? Ide
u gimnaziju u Sankt Peterburgu? Savršeno, baš sam tamo planirao da organizujem moj
model search contest, lepo se poklopilo, beskrajno spasiba. U Piteru će nam pokret
„građanskog otpora“ pomoći, mladi izvan Moskve su hrabriji. Ne dolazi u obzir da
idemo u Čečeniju, previše je opasno! Zamislite samo takmičenje tinejdžerki dok
padaju bombe! Više volim seks bombe, a jedini napadi koji me zanimaju su napadi
na sramežljivost. Nisam ja izabrao ovaj posao da bih se šunjao po Vašoj zaraćenoj
zemlji među protivpešadijskim minama i ručnim granatama. Reći ću da sam od Vas
dobio telefon i predstaviću je Bertranu kao finalistkinju izbora za Mis Čečenije.
Nadrealno, zar ne? Nije sigurno da će nas policija pustiti: kod Vas se oglasni prostor
ugovara sa agencijom koju kontroliše predsednička administracija, Putin nikada neće
dozvoliti da izaberemo Čečenku, makar ona bila i lažna! Nema veze, probaćemo, a
kada bude postala zvezda, niko se neće usuditi da je ubije, čak ni Berezovski. Nisam
ni sanjao da ću vrbovati u Vašem hramu! Znam, reći ćete mi da ne vidite gde bi to
drugo natprirodne sile mogle biti na delu ako ne u crkvi. Da li ima makar izražene
jagodice? Zube pravilno nanizane kao dirke na klaviru? A oči bademaste, puna usta,
pogled uplašene srne, tanane butine? Izvinite na ovom maničnom ispitivanju, ali ako
ova ispovest treba da se pretvori u posao, onda bolje da budemo precizni. Da li ima
zamagljen pogled, tamnocrvena usta, porcelanski ten, lice ovalno kao Faberžeovo
jaje? „Izgleda“ je pravi jezuitski odgovor. Može li se istovremeno biti jezuita i
pravoslavac? Valjda može, isto kao što neko može da bude Čečen i da živi u Sankt
Peterburgu... Pre neki dan jedan kolega mi je najavio da stižu lascivne Čečenke, sve
same anoreksičarke istraumirane silovanjima ruskih vojnika; one što vrede nečemu
već su trudne. „Žao mi je“, rekao sam mu, pokazujući mu na čelo, „ovde ne pise
Amnesty International!“. Nismo mi ovde da bismo pomogli društvenu readaptaciju
ugnjetenih siročića. Pozvaću svakako Vašu malu hrišćanku. Verujem Vašem sudu.

57
Čovek koji komunicira sa Bogorodicom mora da se razume u čestite adolescentkinje.

58
 6
Počastvovan sam poverenjem koje mi ukazujete, moram to da ponovim, i znajte
da ću to umeti da cenim. Došao sam da Vas vidim jer želim da postanem drugi čovek.
Ne mogu više sebe da trpim. Beskrajno mrzim sebe. Potraga za identitetom,
samoispitivanje i ostalo, dugo sam mislio da je to samo mlaćenje prazne slame. Ali...
Prošle godine u Parizu uhvatila me je manija obigravanja oko crkava. Svaki put kada
su me droge puštale, lutao sam oko Notr-Dama, San-Sulpisa, ili Svetog Tome
Akvinskog, u potrazi za dozom svete vodice. Ali moje omiljeno skrovište je bazilika
svete Klotilde, na uglu ulice Le Kaz i ulice Kazimira Perijea u VII arondismanu, ne
znate to mesto? Obiđite ga kada sledeći put budete došli, to je jedno od najlepših
francuskih hodočašća: dva neogotička šiljka iz XIX veka na trgiću preko puta skvera,
po kome dečica, odevena u Bonpoint kaputiće, skakuću pod budnim okom filipinskih
dadilja. Redovno klečim pred njenim gotičkim lukovima (koji nisu nuklearni!12),
sukobljavam se sa smrknutim pogledima bogatih vernika, ležem stomaka okrenutog
ka zemlji popločanoj pustim kamenim pločama, a prašnjavo dupe osvetljava mi
nekoliko sapatničkih svetiljki dok vičem:
„Silazak u klozet u 'Matisu' ravan je silasku u pakao!“
Hrist je bio osvetljen čitave noći na platou, širio je ruke ka meni i osećao se
usamljeno u tom mrtvom gradu. Ne znam da li se žrtvovao za nas, ali znam da se
osećamo mnogo bolje kada ga redovno posećujemo. Dopada mi se njegov pogled
Boga, koji je postao čovek i uvideo, mada malo kasno, svoju grešku. Nežno nas
posmatra, ljubazno, bez trunke prezrenja (ali ipak zapanjeno), kao da hoće da
nam kaže isto što i Tomi u Jevanđelju po Jovanu“: „Srećni su oni koji veruju ne
videći.“ Kul je tako bradat i skroman. Došao je da nas spase, a mi ga, u znak
zahvalnosti, mučimo i ubijamo, dok nam on prašta našu nezahvalnost. Isus Hrist:
zovemo ga u pomoć, a on od nas traži oprost. Ne izigrava nekog frajera, iako je Božji
sin. Poznajem mnoge „tatine sinove“ koji se foliraju mnogo više od Njega. Kada samo
pomislim da je hteo da nas uzme u naručje, a da smo mi to iskoristili da bismo
ga prikucali za dasku, kao Nabokov svoje leptire!
Zašto su crkve zatvorene noću, baš onda kada su nam najpotrebnije? Dešavalo mi
se da zaspim na podu. Golubovi su po mom hrkanju mogli da pogode da se nisam
molio. Ličio sam na palačinku. Palačinku u odelu Hedi Slimane. S rukama široko
raširenim na podu, zavideo sam drveću: ono je bar imalo korena. Do sada sam
prenebregavao moje katoličko obrazovanje, a sad odjednom tražim oprost nebesima
pod izgovorom da sam u neurotičnoj depresiji. Zanimljivo, zar ne? Ponekad bi mi se
otela pokoja otrovna suza, zacaklila se na crnim podočnjacima i mladoj bradi. Kada

59
biste samo znali kako mi je bilo lakše kada nisam morao da se osmehujem. Zamorna je
ta gimnastika cerekanja, kojim prikrivamo očaj. Ne, ja nisam imao vizije kao sveta
Tereza iz Avila, ako su Vam već potrebne neke reference, onda bolje da citiram
Durtala, pisca koji se zatvorio u podrum crkve Notr-Dam-de-l'Atr u Uismansovom
romanu Na putu... U džepu mi je i Čouek želje Luja Kloda de San Martena (1790): „U
svakom trenutku našeg postojanja, moramo oživeti mrtve“... tek da budemo šik.
Shvatio sam da bi mi bilo bolje da obožavam Večito Odustvo umesto što volim
nedostupne žene. Bolje da budem lud za nečim što ne postoji! Ne znam zašto sam
odbijao da volim Boga, najvećeg ispaljivača. Na „Credo quia absurdum“ starog
Tertulijana (Verujem jer je apsurdno), želeo sam da odgovorim suprotnim: „Verujem
jer to nije ništa apsurdnije od svega ostalog“. Eto, hteo sam da izvmem Tertulijana da
bi zvučao kamijevski. Opšta apsurdnost može da obuhvati božansko postojanje;
apsurdnost je veoma gostoljubiva. Bog je apsurdan koliko i ja, i ne razumem zašto
Kami nije bio pobožan. Mislim da je bio vernik a da toga nije ni bio svestan. Hvala
Vam na dobroti, oče, znao sam da će Vas moja junačka pesma raznežiti. Telo mi
se stopilo s betonom. Ali kako da postanem so na zemlji kada je ona od armiranog
betona? Lagano se približavamo cilju, videćete.

60
 7
Na šta sam se ja to, na kraju krajeva, žalio? Sve same sitnice: brak mi se ponovo
raspao; nisam bio sposoban da brinem o ženi; vraćao sam se kući sve kasnije, toliko
kasno da je bilo rano; sa četrdeset godina dojadilo mi je da se stalno ponašam kao
nezreli dečačić koji za sobom niže vodviljske scene i lupanje vratima. Moj ljubavni
život ponavljao je isti ciklus: išao sam na žurke na kojiima sam upoznavao poneku
divnu, izuzetnu, uzbudljivu ženu, izjavljivao sam joj ljubav s toliko žestine da bi se
ona zaljubila u mene, onda bismo počeli da živimo zajedno, i meni bi uskoro izlasci
postali zabranjeni, a histerična paranoičarka na antidepresivima i pilulama
za spavanje neprestano bi se svađala i drala na mene. I ciklus bi ponovo krenuo
ispočetka: lagao sam sve više, išao na žurke, upoznavao neku drugu divnu, izuzetnu,
uzbudljivu ženu, koju bih isto tako, na kraju, pretvorio u agresivnu harpiju, ljubomornu
vešticu, pakosnu zmiju. Prosto neverovatno koliko imam dara da najlepše žene
pretvorim u najružnije, to je jedinstven talenat. Jedne večeri žena mi je rekla: „Toliko
si loš u krevetu da moram da mislim na vibrator da bih mogla da svršim!“ Nemojte da
se smejete, stari moj, ovako nešto nije prijatno čuti. Kada sam je pitao kako može da
voli Umiruću zver Filipa Rota i da čeprka po mojim džepovima u potrazi za
prezervativima, inteligentno je odgovorila: „Volim da čitam Filipa Rota, ali se nikada
ne bih udala za njega!“ Ne samo da nisam bio slobodan, nego sam morao da žrtvujem
svoje želje, da obuzdam svoj libido muškarca genetski programiranog da umnožava
osvajanja, da se uzdržavam od svoje muškosti, ukratko, da ubijem zver u sebi, a
istovremeno, bio sam i serial heartbreaker, koji je uništavao osetljive žene, dok je
moj stan sve više ličio na pomoćno krilo zatvora Guantanamo. Je li to naša greška, nas
muškaraca, što je Tvorac tako načinio naše telo? Zašto stalno moramo da se
pravdamo? Zašto naše žene stalno od nas traže da se ubijemo? Zašto nijedan muž
nema hrabrosti da jednostavno svojoj ženi kaže istinu? „Draga, volim te, uvek ću te
voleti, ti si zaista prava osoba za mene, ali ja želim da vodim ljubav i sa drugim
ženama osim tebe. To je možda nepodnošljivo za tebe, ali si ti, u stvari, ta koja
je nepodnošljiva, jer poričeš suštinu moje muškosti. Ne bi bilo strašno to što spavam
sa drugim ženama da me ne ispituješ o detaljima i ne čitaš moje mejlove. I ti možeš
isto to da radiš, ne zabranjujem ti, naprotiv, uzbuđuje me saznanje da te drugi muškarci
žele, jer sam i ja, kao i svi muškarci, latentni peder. Tvoja ljubomora je toliko
nazadna da si ti sama dokaz da je seksualna revolucija doživela poraz. U mene ne
voliš, ti samo želiš da me poseduješ, a to nije ista stvar. Da me voliš onoliko koliko ti
misliš, želela bi da uživam, sa tobom ili bez tebe, kao što ja to tebi želim, sa mnom ili
bez mene. Moraću da te napustim zbog tog glupog, mada - moja odluka to i dokazuje -

61
izuzetno ozbiljnog razloga: moram da dodirujem druga tela kako bih se uverio da
najviše volim tvoje. Zbogom, aždajo mog života, nesposobna da shvatiš šta je muž.
Predlažem ti da se ubiješ ili da postaneš lezbejka kako bi okončala svoje neznanje o
suštini muškosti. Pogledaj me dobro jer me više nikada nećeš videti. Upravo si me
izgubila jer si želela da me poseduješ.“ Jednog jutra izrecitovao sam Čehovljevo
pismo jednoj ženi psihijatru u aveniji Grand Arme (logično mesto, budući da sam
upravo objavio rat ženama13): „Ne bih mogao da podnesem sreću koja traje iz dana u
dan, proteže se iz jutra u jutro. Obećavam da ću biti odličan muž, ali dajte mi ženu
koja se, kao i Mesec, ne pojavljuje svaki dan na mom horizontu.“ Posle sat vremena,
po ceni od 120 evra, rezimirao sam svoju priču pitanjem: „I eto, doktorka, ja pijem i
drogiram se svako veće kako bih zaveo sve devojke sa kojima ne živim, jednom rečju,
normalan sam muškarac, nisam valjda bolestan?“ A ona me je mimo pogledala,
otvorila svoj rokovnik i rekla: „Moraćete češće da dolazite.“ Nikad više nisam otišao
kod nje; umesto toga, kupio sam majicu na kojoj je pisalo: „I’M MARRIED. PLEASE
SHOOT ME.“

62
 8
Sve što sam želeo (ali tada to nisam znao) bilo je da me majka što duže mazi i
pazi. Majka prestaje da nas dodiruje u adolescenciji. Pušta nas u prirodu, i od
puberteta ona naše telo više ne steže, ne ljuljuška, ne gnječi, ne liže, ne mazi, ne pipa,
ne masira. Sasvim je izvesno da koža ljudskog bića ima dnevnu potrebu za velikom
količinom poljubaca, kao što je ljudskom želucu potrebna hrana. Koža prima poljupce
samo na početku života (i to ako ima sreće); već sa 13-14 godina, sve nas manje ljube.
Sa širenjem anti-pedofilske paranoje, situacija se pogoršala: onaj ko se usudi da priđe
adolescentu, rizikuje preventivni zatvor, sve dok sudija ne odluči je li adolescent
mitoman ili istraumiran. Zapad je sjeban. Naših 2000 kubnih centimetara kože gladni
su za prstima, našim epidermima nedostaju usne. Zato su spa centri tako popularni:
ljudi su spremni da debelo plate samo da bi ih neko pipao pola sata (kad već nema
usta, dobri su i dlanovi). Drogirani smo požudom. Potrebna nam je doza svežih i novih
tela, društvo nas je formatiralo da budemo ljubljeni kao razmažena, egocentrična
deca koja pate od amnezije. Što se mene tiče, rekao bih da moja minimalna dnevna
porcija iznosi hiljadu poljubaca. Ako moj vrat nije u dodiru sa vlažnim usnama
hiljadu puta na dan, nisam ni za šta. Pogledajte me: ličim na ukrajinskog premijera!
Trebalo bi ispraviti Očenaš:
„Daj nam danas naše poljupce!“
Da, poljupci, radije nežni poljupci nego čvrsta ljubav, ah, a tek Ruskinje među
sobom, oče moj, OČE MOJ! Oduvek sam obožavao da gledam devojke kako se ljube,
naročito ako nose samo ogrlice. To je tako lepo, prizor nikako da vam dosadi; žao mi
je što više volite da gledate u nebo nego u devojku koja otkopčava bluzu drugoj i
ledom joj prelazi preko bradavica. Obožavam kad se uvrću da bi otkopčale grudnjak,
kao zmije koje se njišu u plesu. Mislim da sam normalan. Selin je govorio: „Oduvek
sam voleo lepe žene i lezbejke.“ Prevario se za mnogo stvari, ali ovde je imao pravo.
Ali da, znam, ja mogu, ja ću se promeniti, postaću neko drugi uz Božju pomoć. Dosta
mi je devojaka obučenih u Valentino koje žvaću žvaku od cimeta na Staljinovoj jahti
(„Maksim Gorki“), s telima namazanim šljokičastim i mirišljavim uljem; da, naravno,
krst koji im visi između grudi je znak, uh, da se smirim malo, gde sam ono stao?
Po svemu sudeći, raskidajući sa svim ženama koje sam voleo, samo sam
ponavljao svoje detinjstvo. Sve to prenemaganje trebalo je samo da uspori proces
starenja! Da biste bili mladoliki, budite infantilni. Za to je sasvim dovoljno voleti
žene koje nemate i ostavljati one koje imate. Možda nisam bio sposoban za ljubav.
Kad niste sposobni, onda ste krivi. Drogirao sam se da bih osetio ono što više nisam
osećao. Šta sam ja tu mogao što sam želeo sve žene? Tenesi Vilijams rekao je nešto

63
glupo: želja nije tramvaj, nego članak, oblina kuka ili grla, poluotvoren kapak,
šupljina iznad guze, povijena lopatica na leđima prekrivena paperjastom dlakom, luk
stopala u lakovanoj sandali, trag od sunčanja vidljiv u ranici; takav prizor upropasti
vam čitav dan. Mrzim svoju banalnost, ali istina je da sam se plašio žena i
njihove rastuće moći. Plašio sam se da mi ne pobegnu ili, što bi bilo još gore, da me
prihvate. Plašio sam se laži. Plašio sam se da će mi poverovati, ili još gore, da neće.
Plašio sam se da će me zavoleti, ili da me neće voleti. Sve sam ih želeo i mrzeo sam
ih što prolaze pored mene a da se ne okrenu. Čim bi mi rekle „da“, trudio sam se da ih
se otarasim, a kada bi mi rekle „ne“, izgarao bih od želje. Žene su me gušile
svojim prisustvom, kao i svojim odsustvom. Možda sam ih mrzeo? Žene su u pravu što
mrze muškarce hiljadama godina unazad. Da bi se osvetile za vekove muške
dominacije, one žele da budemo nesrećni, da nas ukrote, odomaće, da nas poreknu,
izopšte. Počnu tako što nas kastriraju, a onda se žale da ih više ne tucamo! Daju nam
život, a onda ne prestaju da ga zagorčavaju. Možda je zato njihova mržnja
postala recipročna: muškarci se ljute na žene jer im one ne praštaju. Rekao sam Vam:
to je rat. Sledeći rat neće sukobiti zemlje ili religije, biće to rat između muškaraca i
žena, i biće daleko suroviji. Za to vreme muškarci će postati ženomrsci, a onda
pederi. Možda sam ja to već postao, ali zašto onda sve vreme želim da milujem sferne
grudi i svilenu kosu? Pederi ne treba da teraju sebe da spavaju sa ženama. Ne verujem
da sam latentni homić, ali sam princip podrazumeva da ja toga nisam svestan. Jedna
stvar je sigurna: kada sam sa jednom ženom, uvek gledam druge, i one zbog toga pate,
a i ja patim, i taj bol, taj drugi bol, bol muškarca koji ne može da obuzda svoju strast,
svoju radoznalost, svoje divljenje, niko ne poštuje. Patnja Trifoovog Čoveka koji je
voleo žene nije smešna, ona zaslužuje našu pažnju. Niko ne poštuje njegov neutaživi
apetit i divljenje pred novom, novootkrivenom lepotom. Ne, on je bedni izdajnik,
prostak koji bali, patetični napasnik. Odvratni povratak morala (naročito onog koji
promoviše žuta štampa, veoma puritanska, koju najčešće čitaju samo žene mlađe od 24
godine) pokazuje prstom, okrivljuje, stigmatizuje jadnička „požudnika“, koji se usudio
da spusti pogled na neku drugu ženu koja nije njegova. To je najporicanija opsesija,
najomalovažavanija, iako ona inspiriše najveće pesnike, slikare, pisce i sineaste, sva
ona bića koja se drogiraju divljenjem i neprestano veličaju nebeske darove, naročito
one u providnim Victoria's Secret bretel-majicama i s psećim ogrlicama oko vrata.
Jedne takve noći, dok sam ležao pred vratima crkve Sant-Klotild, nesposoban da
se pomerim, odlučio sam da prihvatim ponudu agencije „Aristo“ i odem u Moskvu.
Ideja je bila da drogu zamenim gracioznošću, bolnicu svete Ane Crvenim Trgom. Da,
Vaša svetosti, Vaša zemlja sručila mi se na glavu kao nebo.

64
 9
Ja nisam ni vernik ni ateista: nisam nigde i čekam da mi devojke padnu s neba.
Usred haosa kojim odiše moj život, religija mi izgleda kao lepo sećanje iz detinjstva,
prijatna regresija, pojas za spasavanje. Shvatio sam da je imati Boga nešto kao imati
svoju zemlju, granicu, kuću, oca. Religja je dobro skrovište. Mogao sam mnogo
ranije da shvatim da ne možemo odjednom da ukinemo sve - veru, porodicu, narode,
prošlost. Vera nas greje, to je utešnije nego da postojimo kao svetsko biće izolovano u
snežnoj vejavici, na parkingu hipermarketa, između redova praznih kolica, plastičnih
kesa koje lete na sve strane i svetlećih neona na kojima piše: „Izaberite Dobro,
izaberite But“14. Eto kako sam postao četrdesetogodišnjak koji se moli noću. Kada se
molim za svoju dušu, imam utisak da gledam stari film: šta ima utešnijeg od tih
automatizovanih pokreta, tog zastarelog držanja, tekstova koje znamo napamet? Crkva
upisana u mermeru istovremeno mi je i orjentir i pribežište. Pošto govorite tečno
francuski, oče Jeropromandrite, razumećete ovo saglasje, koje se ne može prevesti na
ćirilicu.
Prihvatiti svoj sitan ljudski položaj početak je inteligencije. Neke fraze
katoličkog rituala pomažu mi da se osetim bolje. Izvinite, ne poznajem tako dobro
pravoslavni katehizam, oprostite što ne mogu da razlučim veliku razliku koja bi
opravdala hiljade godina vizantijskog raskola. Znam da je Vaš obred meditativniji,
dovoljno je da prebrojite sveće koje Vas okružuju. Vi volite tamne ikone koje
osvetljava titravi plamen, a Vaše sveto učenje sastoji se u pripevanju, ako je moguće
polifonom, zatvorenih očiju kao što to čini Njegova Svetost patrijarh Aleksej II, koji,
među nama budi rečeno, ne izgleda baš kao neki veseljak. Ne, ne, nemojte se nervirati,
slažem se sa Vama, ni papa Benedikt XVI ne izgleda baš kao neko ko voli žurke i
lumpovanje! Rimokatolici neprestano ponavljaju: „Smiluj nam se“, refren koji tera na
tugu, ali, ako malo bolje razmislimo, to je izuzetno zdrava ideja. Izmisliti nekakvog
Tvorca gore na nebu da bismo mogli da ga molimo da se sažali na nas. Smešno, ali
itekako efikasno! Kad se vratite sa orgijanja sa iznajmljenim devojkama, i kad ni
pilule za spavanje vaše žene sakrivene ispod kreveta ne reaguju više na vaš mozak, šta
ima zdravije od predstave nekog imanentnog bića koje nas pos-matra, nekog kome
ćemo se izviniti, bez obzira na to što on ne postoji. To nam prija - sažaljeva nas neko
drugi do nas samih. Obožavam i ono: „Oslobodi nas od greha“. Potpuno otkačeno.
Ljudi koji su smislili te tekstove bili su bolesno genijalni! Stvorili su Univerzalan
Besplatan Prozak. „Ne uvodi nas u iskušenje, nego nas izbavi od zla, amen.“ Kakav
ludački slogan! Sadašnji svet živi bukvalno suprotno: gotovo svi ljudi sa kojima radim
dobijaju platu da po ceo dan neke druge ljude navode na iskušenje. To je naš posao,

65
mi smo iskušavatelji. Plaćeni iskušavatelji! Mi smo zakleti protivnici duševnog mira.
Duševni mir je neprijatelj kapitalizma: odsustvo uzaludnih želja, mir duše i
stoička mudrost tržištu preprečuju put. Svet je u rukama stotinak Chiefs Executives
Officers-a, kojima je jedini cilj da onemoguće svaku vrstu duševnog mira na planeti.
U biznis školama, širom sveta, najbolji studenti uče kako da pobede duševni mir.
Potrošačko društvo treba da bude prekršteno u Društvo iskušenja. „Ne uvodi nas u
iskušenje“ mogla bi da bude krilatica alterglobalističkih transparenata! Svaka
čast onima koji su ovo napisali. Zašto se autori molitvi nisu potpisivali? Ne znamo
ime tipa koji je smislio „Oče naš“, ili „Zdravo Marijo“. Zamislite samo koliko bi
novca od autorskih prava palo svake godine u njegovu kesicu? Božanska mana, da,
naravno, harašo. Bog se ne meša u autorska prava? Smešni ste kad počnete tako.
Naravno, koštao bi nas mnogo na mesečnom nivou.

66
 10
Da rezimiram: imam 40 godina, ne znam ko sam, a ne znam ni ko sam bio.
Anksioznost četrdesetogodišnjaka kome se bliži rođendan samo je dodatak na dve
postojeće katastrofe, ono što biste dobili kad biste pomešali bejliz i šveps ili kad
biste bacili mentos bombonu u flašu koka-kole. Gubitak identiteta i vreme koje prolazi
spajaju se u hemijskoj reakciji koja stvara talog mučnine, braonkasti gejzir. VIŠE NE
ZNAM KO SAM. Neki to ne mogu da prežive, pa se obese, kao moj drugar Tijeri Le
Valoa februara 2006, ili pomešaju lekove kao Gijom Dustan oktobra 2005. „Ali, ja
uopšte nisam spreman da napunim četrdeset godina!“ Pogledajte zajapurene
četrdesetogodišnjake kako škrguću zubima; njihovi prijatelji trljali su oči na
sahrani, pokušavajući da shvate smisao tog poteza i onoga što je trebalo da učine da bi
spasli nesrećnika. Uzaludno je tražiti smisao tamo gde ga nema: to što ne znate šta
niste bili već je samo po sebi dovoljno da vas pretvori u samoubicu. Vrtoglavicu smrti
osetimo tek onda kada obrišemo ime prijatelja u mobilnom telefonu.
Da li biste došli u Sankt Peterburg da vidite buduća lica s naslovnice Muteen
kako hodaju bosa po linoleumu? Hajde, pozivam Vas na pijacu ždrebica. Biće tu dosta
sveta kome treba udeliti blagoslov, izgubljenih duša koje treba spasiti, za popa koji
gradi budućnost biće posla na pretek! Dobro, razumem šta hoćete da kažete,
takmičenje maloletnica u lepoti nije baš odgovarajuće mesto za teološku meditaciju.
Šteta, rado bih Vas uključio u žiri. Pravoslavac u žiriju Aristo Style Contest-a - to bi
utrostručilo naše pojavljivanje u medijima. Pa dobro, nikom ništa, kandidatkinje
ovoga puta neće podleći sudu Božanskog poslanika! Obećajte mi ipak da ćete se
moliti za njihovo spasenje dok sam tamo. Ne znam kako možete da odolite mom
pozivu, imate snagu koju ja nemam. Kako neko može da živi u Društvu iskušenja a da
nikad ne poklekne? Za slučaj da neko jednoga dana odluči da učini sve muškarce
depresivnim i frustriranim, naše doba već je pronašlo i primenilo najbolju moguću
metodu. Oče moj, shvatite me: dosadilo mi je da stalno molim za oprost kao
neki dečačić. Dosadilo mi je što sam nesposoban da budem kao Vi.
Ok, dob rij večer, i mene boli glava, i ja zapevam. Hajde, žedan sam, pustiću Vas
na miru, imate pametnija posla s Vašim bogomoljkama. Obećavam, kad se vratim iz
Sankt Peterburga, doći ću kod Vas. Vaš mir me pročišćava. Ovo je verovatno prvi put
u životu da me neko sluša. Sigurno me neće slušati u „Zimi“ ili „First“-u, hramovima
r&b kulture, u kojima muzika nadjačava moje tužbalice. Devojke ritmično tresu
glavom, umesto da čitaju Viktora Peljevina, Andreja Gelasimova i Vladimira
Sorokina. One poznaju samo pop-literaturu ciničnih pridošlica kao što su Frederik
Begbede ili Sergej Minajev, pisce koje čitaju oni koji ne čitaju! Ta mesta služe za

67
nešto drugo: da urlamo a da nas niko ne primeti. Da se utopimo u gomili samoća. Tu je
svako za sebe, buka će zaglušiti tvoje jecaje, u mraku niko neće primetiti tvoje
grimase. Naravno da izlazim večeras, Vaše slušanje me oživljava! Znate li šta za
mlade u Moskvi znače inicijali „r&b‘? Ne, ne „rhythm & blues“, nego „Rich &
Beautiful“! Do svidanije, dragi spasioče kurtoaznog slušanja! Davaj, harašo i dabro!
Ponavljam ove ruske reči po ceo dan a da ni ne znam šta znače - dobro, hajde, idemo,
ok, u redu, dobro, napred - dovoljno je da ih samo razmenim sa ljudima i razgovor
poteče, nema potrebe da tražimo smisao u recima dok god one istanjuju rastojanje
među ljudima. Čujem buku koja nastanjuje moj nepokretni život. Kako što kaže Džojs:
„Tišina, egzil i lukavstvo“. Nisam to još postigao, ali, zahvaljujući Vama, svakog
tromesečja sve više napredujem! Ćao, amen!
„Moj muž bio je kao kap vode na dlanu, nikako nisam mogla da ga zadržim.
Nije bio postojan; živeti sa njim bilo je ravno životu sa nevidljivim čovekom. Oktav
je sve vreme bežao, kao voda iz stare česme. A ja sam mislila da sam vodoinstalater.
Bio je odsutan čak i na dan našeg venčanja, ne znam o čemu je razmišljao. Mora da
je već bio isplanirao naš razvod. Ne znam zašto sam se udala za njega, verovatno iz
mazohizma. Verujem da smo se voleli, iako bih radije sve to zaboravila, previše me
boli. Nema sumnje da me je želeo, ali je pomešao želju i ljubav. Bio je vrlo
strastven, stalno je ejakulirao, svuda i vrlo brzo. Mislim da nikada nije ni znao šta
znači voleti, niti šta podrazumevaju radoznalost, humanost i velikodušnost (osim
alimentacije). Verovala sam da me je voleo jer je to stalno ponavljao, ali je, u
stvari, samo želeo da finansijski zavisim od njega, hteo je da od mene napravi roba,
i u početku mi se dopadala ta situacija, jer sam i sama verovala da ga
volim, razumete li? Bio je sentimentalno opasan, „zaljubljenik u ljubav“, kako se to
kaže, a u prevodu: neko ko nije zaljubljen u jednu osobu, nego u pozu, gest, princip.
To su najgori perverznjaci: oni što misle da su čisti, ali više vole ideju osećanja
nego samo ljudsko biće. Takva ljubav, savršeno infantilna i lepa, kao na filmu,
stvara samo bol i razočaranje, niko to ne može da preživi. Divno je u prve dve
nedelje, mesec dana, tri meseca, ali je strašno kad se odjednom probudimo iz tog
stanja. Najgore od svega je to što su milioni ljudi zaraženi tom ružičastom
estetikom, pa sam očigledno podlegla i ja, kako sam inače mogla da progutam takvu
budalaštinu? (...) Čak i kada smo vodili ljubav, nije bio prisutan. Sigurno je maštao
o nekoj ljubavnici. A kada je bio sa nekom od ljubavnica, uveravao me je da je
mislio na mene! Jedinstveno je iskustvo spavati sa takvim šizofrenikom; počela sam
i sama da maštam o drugim muškarcima, pa tako niko nije bio svestan onoga što se
dešavalo u našem krevetu. Naučio me je bračnoj ravnodušnosti, bezosećajnom
životu. Ne mrzim ga, ali mi više nije žao što ga nemam, da budem iskrena, jedva da
ga se i sećam. Živeti sa Oktavom je kao da živite pored njega. Htedoh da kažem „u

68
njegovoj senci“, ali to nije tačno, jer on nema senku, budući da je providan. To nije
ljudsko biće, to je bestelesni android, obris humanoidnog oblika, neko ko je večito
odsutan. Stalno sam ga čekala, pokušavala da mu skrenem pažnju na sebe, ali se
ništa nije dešavalo, taj tip je kao mehur od sapuna, i to sapuna koji prlja. Živela
sam u stalnoj frustraciji: nije poštovao žene, a naročito ne svoju, i mislim da to
potiče iz detinjstva. Odgojila ga je samohrana majka, pa je idealizovao žene, samo
što ih je sve doživljavao kao čuvare zatvorenika, tamničarke, kapoe u logorima.
Često sam mu govorila: „Ti misliš da tražiš oca, glupsone, ali, u stvari, bežiš od
svoje majke!“ Tada bi se strašno naljutio, ali mi je kasnije rekao da je to bila
najpametnija stvar koju mu je jedna žena ikada rekla. Mnoge samohrane majke,
iako zvuči paradoksalno, veoma su naudile slici žene: žena je za njihovu decu
sinonim Zakona kome se treba potčiniti, ona je istovremeno nemogući apsolut i
naporni pritvor. I, naravno da nijedna žena nikada neće biti na visini prve
žene njihovog života. Jedan francuski pisac ruskog porekla nazvao je taj
kompleks „obećanjem praskozorja“. Ali kada Roman Gari pripoveda svoje
detinjstvo, ono je originalno, dirljivo i poetično; danas je postalo pravilo da
samohrane majke podižu decu. Tako nastaju muškarci koji se užasno plaše samoće.
Više vole da žive u nameštenim trosobnim stanovima sa prvom ženom koja
naiđe, nego da se sami probude u krevetu. A kada jednom počnu da žive sa
njom, prigovaraju joj da im je ukrala njihovu slobodu. Takvi muškarci,
nesposobni da odrastu, kolateralne su štete seksualnog oslobođenja. Šta činiti sa
takvim pojedincima, koji nisu u stanju da budu sami, a istovremeno su
nesposobni da budu sa nekim u vezi? To su moćne ljudske bombe. Terorizam,
masovna ubistva, serijske ubice, zasigurno su indirektna posledica evolucije
muškosti na Zapadu. I mene je odgojila samohrana majka, znam o kakvom
užasu govorim. Dovoljno je čudno odrasti sa jednom odraslom osobom bez
partnera, koja treba da nam bude uzor, to nam deluje normalno, naviknemo se,
a onda više nismo u stanju da bilo koga podnesemo. Nikolu Sarkozija odgajila je
samohrana majka, koju je otkačio muž plejboj: rezultat pogledajte sami! Odrasti
bez oca u kući osuđuje vas na život u kome nikada nećete znati ko ste, ni šta želite,
osim da neprestano osvajate ljude koje ne uspevate da zavolite. Oktav je
perverznjak jer je u detinjstvu bio previše vezan za svoju majku. Njegov Edip nije
svaren, on mu samo podriva strah od smrti: ako ih sve ne zavedem, umreću
napušten. Kako nazivamo razmaženo dete koje je poraslo? Razmažena odrasla
osoba. (...) Ne poznajem tu Lenu, čula sam za nju, kao i svi ostali, iz novina, posle
tog dramatičnog događaja, to je ona Čečenka sa kojom ga je upoznao sveštenik?
Razumem da je posle mene želeo da bude sa mladom devojkom koja mu ne bi
smetala, jadnik... Toliko sam mu zagorčala život da mi je ponekad žao, ali tu grešim,

69
on je bio lud, a ne ja! Ne znam šta moje saslušanje može da pomogne u ovom
slučaju. Volela bih da vam budem od koristi, ali je, nažalost, prekasno, a
preturanjem po našem bračnom neuspehu nećete saznati ništa bitno o širenju
islamskog terorizma. (...) Ne, ne znam da li je imao saučesnike, izgubili smo kontakt
od kada smo se razveli. Pretpostavljam da je tehnički komplikovano organizovati
takvu operaciju bez tuđe pomoći. Ne, nikada mi nije pričao o svojim poznanstvima u
krugu industrijalaca ili čečenskih autonomaša, i molim vas da me ne mešate u
ovaj slučaj, bila bih vam zahvalna da ne navedete moje ime, želim da živim!
(...) Imam sreće što sam preživela tog psihopatu. Izvinite, to što sam rekla nema veze
sa onim što se dogodilo... nespretna sam. Imala sam više sreće nego drugi. Znala
sam da se odselio u Moskvu, mislila sam da je otišao tamo da se jebe s kurvama, ali
mi nikada nije palo na pamet da bi to moglo da se pretvori u nasilje. Kao i svi
sadisti, bio je vrlo nežan, oduvek se hvalio da je fizički slab. Nisam mislila da je u
stanju da bilo kome naudi osim meni. Iskreno mi je žao zbog svih tih žrtava, osećam
se odgovornom, da sam znala da ću izazvati takvu katastrofu... Stalno je govorio
kako je lud, ali mu nisam verovala. Ne vidim kako bi neko ko ne postoji mogao da
bude lud.“
(Odlomci pisma bivše supruge osumnjičenog upućenog oficirima UBOP-a -
službe za borbu protiv organizovanog kriminala, dodatak dokumentu o slučaju iz
hrama Hrista Spasitelja)

70
 TREĆI DEO
LETO (ЛЕТО)
„... Аl' s mukom ćete U Rusiji pronaći mesto S tri para vitkih ženskih
nogu, Ah, dugo već ja dve ne mogu Da smetnem s uma. I sad često Već hladne
misli zbog nijh blude...“15
Aleksandar Puškin, Evgenije Onjegin

71
 1
Proleće je trajalo svega nedelju dana, sneg se istopio i počelo je da biva toplo;
princip leta je svuda isti. Kazina trepte na vlažnim avenijama, ogromni digitalni
reklamni ekrani svetle među starim crkvama koje su nekim čudom preživele XX vek.
Sunce je poranilo. Jesen če nam poslužiti da dočekamo belinu. Voz Moskva-Peterburg
kreće sa stanice Lenjingrad - u Moskvi je Sankt Peterburg sačuvao svoje staro ime.
(Razumem vas: ne mogu Rusi da menjaju imena stanica svaki put kada promene
totalitarni režim.) Ko zna, možda će Sankt Peterburg uskoro biti prekršten u Putingrad,
pa ćete morati da promenite manje slova na fasadi trga Komsomoljkaja. Voz se
zaustavio nekoliko puta u toku noći, svaki put kada bi pregazio nekog medveda
ili seljaka sa astraganskom šubarom. Kada sam stigao, primetio sam na kraju perona
starice koje su prodavale rukavice, cveće, čarape, kisele krastavce, džemove i mačke.
Pomislio sam da mlađe mora da su negde dalje, i bio sam u pravu: mlade žene su uvek
malo dalje, u dnu tunela.
Dobri den, moj oče. Doneo sam Vam teglu foa gra, probajte molim Vas tu divotu;
najbolji proizvodi iz Bearna stižu do mene Fed-Ex-om. Nije to zato što mi moji rodni
Pirineji nedostaju, nego zato što ne podnosim crveni kavijar. Ne mogu više da jedem
vašu presoljenu hranu. U Rusiji ste sve vreme žedni jer stalno žderete riblju ikru,
haringe, jegulje i dimljeni bakalar, i to za doručak, ručak i večeru. Od vaših zakuski
postaje se alkoholičar! Kod nas, u Pou, drugačije je: mi sipamo vino na rane i tovimo
patke dok ne poplavimo svoja ždrela njihovom jetrom. Zatim natapamo sve te organe
armanjakom i zaspimo za stolom, s nosom zabijenim u ostatke guščijeg loja.
Srećan sam što ste dobro. Pre mesec dana bili ste iscrpljeni, ličili ste na grofa
Tolstoja s poslednjih fotografija iz 1910, kada je napustio ženu da bi otišao da umre
na stanici u Astapovu. Danas Vaša bela brada šija nad crnom mantijom, moj pope,
ličite na toplu čokoladu sa šlagom! Vaša duga svetlucava brada moj je svetionik u
noći. Svaka joj čast! Ako smem da kažem, bilo bi dobro da je operete s vremena na
vreme, jer smrdi kao moja duša. Još Vam nisam ništa rekao o liku Lene Dojčeve.
Voleo bih da je više ne zovem Lena Dojčeva. Ne znam da li treba da Vam se zahvalim,
Svetosti, što ste mi predstavili nepodnošljivo blistavu Lenu Dojčevu. Ali, da bih
mogao uopšte da Vam pričam o njoj, moram da predstavim događaje po hronološkom
redu: moj dolazak u sumnjivo bledilo peterburškog proleća, naš sastanak u Kavijar
baru hotela „Evropa“, predivni dani koji su zatim usledili, prijem organizovan u dači
oligarha. Tu me je savladala infantkinja Lena Dojčeva, njena otrovna ljupkost, grlo od
alabastera i odvažnost njenih četrnaest godina. Sve je to Vaša greška, oče.
Uzmite još jedan zalogaj foa gra dok Vam pripovedam svoje posrnuće. Istina,

72
nemamo prepečeni brioš sa suvim grožđem, ali to je pravi luksuz - jetra sirote patke iz
Poa! Srednje je zapečena, kao što su i svi stanovnici grada mog detinjstva. Nije greh
uživati u dobrima koje nam Svevišnji udeljuje. Volim da Vas slušam kako
žvačete, ujednačeni zvuk Vašeg žvakanja pomaže mi da se koncentrišem. Tom bradom,
podsećate me na moju teksašku baku, koja je, pre nego što je obolela od raka, često
boravila u bašti vile Navar, u aveniji Trespoe. Dok ju je uspavljivalo mreškanje vode
u bazenu okruženom ružičnjakom i čangrljanje kockica leda u kristalnoj čaši,
mrmljala je sebi u bradu kao Vi. Da li je razmišljala o protraćenom detinjstvu svoga
sina (mog oca), zatočenom u internatu kod sveštenika u Sore-zu? Možda joj je, ipak,
nedostajao drugi sin. Možda je čak imala i srce, ko bi ga znao? Moj otac bio je u
internatu od 1948 dol955. godine, i već početkom šezdesetih oženio se i dobio dvoje
dece - može li se od jednog muškarca zahtevati da nikada ne bude slobodan? Kako
starim, sve više ličim na njega, tim pre jer sada radimo isti posao (on je lovac na
gazde, a ja modelhunter). Sorez je veoma stara benediktinska opatija, koja se nalazi u
dnu Cme planine, u močvarnom mestu blizu reke Sor (Vi, koji nikada niste kročili
tamo, treba da znate da se ta zabit nalazi negde na pola puta između Tuluza i
Karkasona). Disciplina dominikanskih sveštenika pedesetih godina bila je veoma
stroga. Deca od deset godina bila su noću zatvarana u zasebne ćelije veličine
dva metra puta metar i po, koje su imale metalnu kvaku samo sa spoljnje strane. (Sa
dvanaest godina jedva da im je bilo malo bolje: delili su kolektivne spavaonice
kojima se širio miris nogu i zvuci masturbi-ranja, budili su se s kaladontom na
kurčevima i trpeli, manje-više neprestano, brucoške šale.) Svakog jutra, decu su
budila zvona u 05:30 h. Svako jutro prvo su podizali zastavu, a onda bi usledila
prozivka pitomaca, koji su cvokotali na hladnoći u uštirkanim uniformama. Misa je
počinjala u 7 h. Na nju se čekalo u redu. Zatim su učili do 20 h. U spavaonici su se
gasila svetla u 21:30 h. Decu bi često, usred noći, budila glad ili hladnoća. Pitomci su
zimi grejali cigle na peći na ugalj da bi se zagrejali. Za drske učenike postojala je
kazna zvana „sekvestar“: dete bi nabili u ledenu tamnicu s otvorenim
prozorom, postavljenim visoko na zidu, i stolom prikovanim za zid, a jedina hrana,
tokom čitavog dana koje je provodilo prepisujući stranice teksta u svesku, bio bi mu
suv hleb sa vodom. Katkad bi se stariji učenici pobunili, popeli bi kravu i svinje do
prvog sprata, u spavaonicu nadzornika. Legenda kaže da su neki učenici ukrali jednu
mumiju iz kapele u Sorezu (trofej koji je Napoleon doneo sa pohoda na Egipat),
i stavili je u krevet jednog izuzetno strogog sveštenika. Školski direktor često je u
svojoj kancelariji nalazio fekalije. Tada bi kazne bile kolektivne: učenici koji nisu
hteli da potkazuju svoje drugove imali su neprijatelje među cimerima. Batine su se
ponekad pretvarale u silovanja tako što su u anus gurali razne predmete (olovke,
lenjire, krede). Internat u Sorezu zatvoren je tek 1991. godine. Pričam Vam sve ovo jer

73
očigledno postoji direktna veza između vaspitanja naših roditelja i našeg sadašnjeg
ludila - mi nadoknađujemo njihovo zakašnjenje. Ne nasleđujemo samo porodično ime
i nešto love, nasleđujemo i neuroze, lišavanja, nelečene depresije, neosvećene
frustracije. Kao što su to činili Rusi pre petnaest godina, posle Gorbačova, kada
nijedan dželat nije otišao u zatvor, i kada je trebalo pretvarati se da su milioni mrtvih
još uvek u životu. Svi mi imamo svoj intimni gulag, duboko u nama je nepravda preko
koje nećemo nikada preći. Svi smo mi Rusi koji pate od amnezije. A što se tiče naše
porodične kuće, upravo je u vili Navar Pol-Žan Tule napisao 27. oktobra 1901.
godine: „Zar ne mislite da sam najviše na svetu voleo žene, alkohol i pejzaže?“
Mnogo mi se dopada ova pobednička trojka: 1) žene, 2) alkohol, 3) pejzaži. Sredstva
za bežanje od samoga sebe.

Dozvolite da napravim moje

Kao Tule Trojstvo svoje,
Jer osećam kao svoj
Očaj predaka opor.

74
 2
Sećam se takođe da je Gabrijel Marsel u Pou pio čaj u biblioteci moga dede i
slušao tiho brandeburški koncert. Bio je to stari mudrac sede kose pred kojim je moj
otac šaputao: „Oktav, nemoj da smetaš gospodinu, to je veliki filozof, poznavao je
Hernija Bergsona, pusti ga da razmišlja o Da Sen...“ Tada sam imao sedam godina i
uporno sam pokušavao da ulovim najsitnije činjenice i pokrete koji bi mi pomogli da
shvatim šta znači Da Sen (i još uvek nisam shvatio). Gabrijel Marsel je zbog svojih
velikih sedih brkova ličio na maršala Petena, mada malo namrštenijeg, iako su mu se
oči caklile od dobrote. Trčao sam po bašti sa rođacima, obučen u austrijske čakšire, a
on nas je posmatrao sa smeškom, kao da je gledao požutelu fotografiju. Sada ga bolje
razumem: u našem detinjstvu video je smrt, bio je to naš Ašenbah, a mi smo se igrali
kao mali Tadzio na bearneski način. Taj trenutak budi u meni nostalgiju, kao što je i on
osećao tada. Kasnije sam saznao da se krstio sa četrdeset godina. Moj deda je voleo
da poziva pisce u svoju lepu kuću: Žan Kokto, Rene Benžamin... Njihova poseta
najavljivana je nekoliko dana unapred, bio je to veliki događaj nedelje. Nesumnjivo
je više voleo da bude u njihovom društvu nego u društvu svojih sinova; deda mi je
razvio želju za pisanjem. Danas je vila Navar postala hotel; ako poželite, možete da
spavate u sobi Gabrijela Marsela i uživate u pogledu na duboku i plavu planinu
optočenu čempresima, drenom, lalama iz Virdžinije i gigantskim sekvojama... Sobu
možete rezervisati na 05 59 14 65 66, ili otići na sajt villanavarre.fr. Strašno sam se
dosađivao u toj provincijskoj tišini; kako je moguće da danas osećam tako prijatnu
melanholiju kad mislim na nju? Večeravali smo u kapeli koja je postala bar (sve crkve
na kraju postanu diskoteke, kao „Limelight“ u Njujorku i Londonu, možda to zadesi i
Vaš hram jednoga dana...). Stari intelektualci udišu pirinejski vazduh s osmehom u
krajičku usana, Amerikanke grde španske kuvarice, deca beže od kuće, zidovi su
prepuni knjiga, a ispred kapije šofer glanca haubu dajmlera: to je moj zeleni raj,
osećam da se ključ mog ludila krije u tom britanskom zamku. Znate li da je ta kuća
pripadala Madleni de Montebelo čiji je muž Gustav bio ambasador u Sankt
Peterburgu? Za vreme njegovog mandata potpisana je francusko-ruska alijansa
iz 1893. Vidite, oče, da vila mojih mladalačkih leta nije tako daleko od Rusije... Samo
jedan korak deli Bearn od Neve... Moj Rozebud je Utopija, ona ista imaginarna
zemlja Tomasa Mora. To je takođe i košmar koji me progoni. Sećam se da mi je otac,
kada sam bio mali, govorio: „Ako te zaboli stomak, odmah mi kaži“, jer se sećao
druga iz internata koji se nije usudio da se požali na bolove u stomaku očevima u
Sorezu. Posle nekoliko dana našli su ga mrtvog zbog unutrašnjeg krvarenja, zatočenog
u ledenoj spavaonici. Zašto se toga prisećam danas? Čudno kako nam sećanje trebi

75
otpatke - da nam memorija možda nije sklona recikliranju đubreta? Nabokov kaže da
je „mašta oblik sećanja“. Ako je moja priča izmišljena, da ne izvrće možda
moja sećanja?
Ako je sećanje ekološko, ne vidim zašto bi onda moja memorija odbijala da
izbriše lice Lene Dojčeve. Lena nikoga ne zagađuje (mada...bih baš voleo...).
Priznajem: razumem da neko može da postane neizlečivi udvarač ako je proveo celo
detinjstvo iza rešetaka. Ali čudno je kad neko postane to isto iako je imao
najslobodnije detinjstvo u Istoriji čovečanstva. Možda sam zato tako seksualno
korektan. Želeo bih da oženim mladu devojku koja se pretvara da je Čečenka. Zar to
ne znači da sam već započeo borbu protiv Putinovog režima, nije li to tako, o, oče
moj, tako blizak izvoru moći? Što se više trudim da se prisetim, to mi crte njenog lica
sve više izmiču. Moram da pogledam fotografije u telefonu da bih se prisetio njenog
lika. Pogledajte samo kako zrači na ovoj slici, vidite li odsjaj izmaglice koja obavija
njena obla ramena - eto objašnjenja, možda je radioaktivna, na kraju krajeva, rođena
je nedaleko od Čemobila. Podseća me na ono što je Gabrijel Marsel napisao: „Kada
volimo neko biće, zar mu implicitno ne poručujemo: ti nikada nećeš umreti?“ Od kada
se pojavila Adriana Lima, Brazilka iz agencije „Elite“, koju je otkrio skaut agencije
„Ford“ dok je kao trinaestogodišnjakinja njuškala po super-marketu u Baiji, ništa
čednije od nje nije bilo tako seksi. Osim Bogorodice? Izvinjitje, moj oče, oprostite
mi, skrenuo sam u svetogrđe, ali da ste samo videli Lenu, ni za šta više ne biste imali
poštovanja, čak ni za tamne oblake iznad manastira Danilovski. Pakao je
razdvojenost od one koju smo jednom sreli. Danas znam kako da budem srećan: više
nikada ne treba da vidim Lenu Dojčevu. Sada znam da me samo smrt može izlečiti, jer
je Lena besmrtna. „Voleti nekoga, to je verovati u njega zauvek.“ Ovako je Gabrijel
Marsel definisao ljubav, dok je sedeo na verandi u Pou, sa kravatom oko vrata; i
ponovo vidim sebe, dečaka u pantalonama od sivog flanela, kako posmatram tog
starog čoveka koji će umreti naredne godine (1973), tog hrišćanina čiji ću „metafizički
dnevnik“ pročitati trideset godina kasnije, prisećam ga se kako šeta po parku sa mojim
dedom, na koga se naslanja u hodu, ne pomišljajući da će mu Bog oduzeti život
nekoliko meseci kasnije. Tako da je u redu, verovaću u Lenu vekovima, ali pod jednim
uslovom: da mogu da se ubijem pred njenim nogama.

76
 3
Morao bih da Vas mrzim, vaša Visosti... Kako ste znali da će mi se toliko
dopasti? Bože moj, kako sam glup! Svakoga dana muškarci dolaze da Vam se
ispovede, a Vi ih pošaljete kod Lene Dojčeve, kao na klanje, to me ne čudi. Zamišljao
sam, kao poslednji kreten, da sam jedina raspamećena žrtva. Ali u Vašoj ledenoj
crkvi, ova vila verovatno je jedna od najvrelijih tema ispovesti. Koliko lije mušterija
ovde došlo svake nedelje da Vam opiše plavetnilo njene vatre, njene za-pupele grudi i
providne kapke? Vašoj čestitosti treba kompenzacija: slušate o Leni, proždiračici
srca, tokom čitave godine, možda to predstavlja Vašu omiljenu zabavu? Zato dajete
njeno ime svim zabludelima koji kriziraju od nevinosti... Mora da je prijatno zabraditi
se u rutavu tišinu i periodično klimati glavom dok slušate iste
jadikovke, prouzrokovane istim, surovim detetom? Vaš crkveni život odiše izvesnim
luksuzom - Vaš zavet štiti Vas od tih demona, ali Vam Vaše uši dozvoljavaju da u
njemu uživate preko opunomoćenika. Kako je Vaša disciplina lepa! Zavidim Vam na
snazi, jer sam slab. U svakom slučaju, znate da ne mogu da se ljutim na Vas što ste me
odveli Leni Dojčevoj. A tajna ispovesti štiti nas od policije.
Sutradan, po dolasku u Sankt Peterburg, pozvao sam njenu majku telefonom i
ostavio joj kratku poruku: „Draga gospođo Dojčeva, recite Vašoj kćerki Leni da je
pozvana na kasting za takmičenje Aristo Style of the Moment, u hotel 'Evropu',
23.maja u 15 časova. Otac Jeropromandrit iz hrama Hrista Spasitelja dao mi je Vaš
broj telefona.“ Zatim sam je zaboravio. A sad nikako da se povratim.
Kada je ušla u „Kavijar bar“, izgledala mi je banalno, nespretno, šeprtljasto, s
nogama okrenutim ka unutra, stidljivo, jednom rečju, neodoljivo. Engleska reč clumsy
jedna je od mojih omiljenih reči. Lena je oksimoron na nogama: telo joj je u
kontradikciji sa licem. Čudno, pomislio sam, kako liči na mene. Njeno lice mi je
poznato, mora da je to zbog svojeglave brade, isturene kao što je i moja. Mrzim da
upoznajem devojke za koje imam utisak da ih već poznajem, naročito nakon što sam
jeo krompir sa lukom, haringe sa lukom i plave patlildžane sa lukom. Do đavola, sad
vidim da neću biti u stanju da pričam o tome. Moji pridevi su nespretni, tresu se od
emocija. Odakle da počnem? Ljupkost ne poznaje mane. Možda da počnem od noktiju.
Nokti su joj isticali prste, bili su spušteni na vrhove kao kapi rose. Izjedeni, ali ne od
nervoze, više izgrickani. Koščati članci od sirove nežnosti, kao liči? Na rukama
narukvica od glatkog srebra, metal preseca put svile. Osećalo se da joj je ta narukvica
teška, da je jedva nosi na malenom članku. Njeni dlanovi iziskuju psalme, po jedan
svaki. Različite nijanse bledobele, od svetloroze do puderasto bež, činili su
daltonsku dugu kada je pružala ruku, celu ruku, sve do ramena, na kome se usecala

77
bretela jeftinog rublja. Ramena u obliku apscise, na kojoj grudnjak ima ulogu
ordonate: lepota obožavanja dostojne tinejdžerke ličila je na tehnički crtež. Čipka je
otkrivala rublje krotke devojčice koja je spavala van kuće i obukla se na brzinu da bi
se vratila kod mame. Bila je to Miloska Venera sa obe ruke: male sike čvrste kao
skulptura, bista od mermera, kosa koja vijori; povijena na isti način, iste
besmrtne boje, bela kao ljiljan protkan plavom, natopljen providnim venama na vratu,
kao delta reke. Pod plavim šiškama dve obrve, izvijene kao zagrade, natkriljuju
plavetnilo očiju, belinu jagodica, crvenilo usana. Njeno lice nosilo je boje francuske
zastave! Zubi zdravi kao sveže oljušteni bademi. Žao mi je što joj trunka peršuna nije
bila zalepljena za desne, tako bih mogao da se oduprem njenom zanosu. Put joj je bila
tako sveža, kao da se hranila samo roze grejpfrutom. Nadahnula me je željom da
duboko dišem ili da budem vazduh koji bi ušao u njena pluća i izašao kroz nos u
obliku karbonskog gasa, željom da poletim u oblake, ali ne kao lastavica, već kao
čovek koji bi odjednom poleteo, ustreptao od ljubavi, mašući snažno rukama. Kosa joj
je bila žuta kao luster pod kojim sam sedeo zavaljen. Obrazi ružičasti od vetra sa
Nevskog prospekta, zbog čega je izgledala kao dete koje zrači, sa usnama kao beba i
zdravljem seoske devojke koja se upravo vratila sa popodnevne dremke na gomili
sena, sa ili bez konjušara. Lena je bila kao kralj Mida: kada smo je gledali, sve je
sijalo kao zlato, njen vrat, noge, minijaturna stopala propeta na jeftine sandale, sve,
vazduh oko nje, čak je i njen jezik, da smo mogli da ga vidimo, postajao zlatan, i Žan-
Luk Delaru u Parizu, u istom trenutku, pretvarao se u zlato, toliko sam bio siguran u to
da sam mogao da stavim ruku u vatru, u kojoj je moja duša već gorela. Dok sam je
gledao, osećao sam se privremeno, nestalno, staro, neutešno. Poželeli biste da budete
šumeća tableta i da se istopite u čaši vode koju bi ona popila kad je zaboli glava, da
budete deo tih mehurića koji joj golicaju jezik pre nego što ublaže njenu glavobolju.
Da poželite da je gledate kako spava narednih trista godina, znajući da vam taj prizor
neće nikada dosaditi. Njene sjajne oči bile su previše blede da biste mogli neprekidno
da ih posmatrate. Pa ipak, njene oči bole su oči drugih. Bušile su sve oklope. Niste u
stanju da odredite da li će prasnuti u smeh ili u plač. Usta su joj kao leptir koji skuplja
med između nosa i brade. Reći ćete mi: pčele sakupljaju med, a ne leptiri. A ja ću
Vam odgovoriti: začepi pod-patrijarše, vidi se da je ne poznaješ, jer na Leni leptiri
skupljaju med, jaganjci riču, orlovi muču, koprive ćuču, i tačka. Obavijen
demodiranom maramom, njen vrat bio je kao grančica koju bi Stendal zamočio u inje
da bi blistala kao svetlucava ogrlica. Uši: dva usisivača poljubaca sa kojih su plesali
biseri. Kroz muslin se naziru čvrste i meke grudi, meke i čvrste (ukratko: mekočvrste),
koje pupe, trepere, drhte, rastu u haljinici na bretele, kao kita u šlicu. Rezervisana, kao
mačka koja zazire od uljeza, Lena je već bila svesna svoje moći, a da nije imala
vremena da je iskoristi. Gledati u nju bila je najprijatnija moguća stvar, gledati

78
Lenu bila je droga, ali pre svega mučenje, jer nisam mogao da prestanem da mislim na
patnju nakon rastanka. Za njom se žali unapred; jedan tako vredan dragulj uskoro će
biti ukraden. Ponavljao sam u sebi: „Hajde, video si ti i druge! Nećeš valjda da se
zaljubiš u plavušicu od četrnaest godina, to je patetično! Saberi se, momče!“ Ali što
više sebi govorite takve stvari, više se zakopavate. Metoda Kue ne može ništa protiv
ljubavi na prvi pogled. Da li sam ja to bio zasenjen narcisizmom samo zbog njene
brade? Da li to posmatram sebe dok gledam u nju? Beskorisno je razotkrivati čudo.
Ako sam već narcis, imao bih šansu da se utopim u njoj... Evo šta me je Lena naučila:
kada kažemo „mislim da ću poludeti“, to znači da već jesmo.
Sama pomisao da ću, sada ili kasnije, za nekoliko minuta ili nekoliko sati, morati
da gledam nešto drugo, da razgovaram sa nekim drugim, da se vratim u normalan
život, u život od pre pet minuta, u život pre nje, život bez Lene Dojčeve, bila mi je
nepodnošljiva. Lena je san iz koga ne želite da se probudite. Vi ste to već znali, zar ne,
moj zli jeromonaše? Znali ste da je moja potraga završena. Znali ste da postoji
mogućnost da oživim.
Nezgoda sa uskrsnućem je u tome što prvo treba umreti.

79
 4
Međutim, kao što sam Vam već rekao, ranije sam uspevao da odolim lepim
Ruskinjama. Znao sam da se zaštitim u svakom smislu te reči - stavio bih mentalni
prezervativ. Kao što sam Vam rekao, nisam ih uvek pipao: tražio sam im da se poviju
u luku, zategnu, da budu bolno senzualne, zadovoljavao sam se
diskretnim olakšavanjem gledajući u fotografiju pred kojom se masno
oblizuje. Penetracija mi je bila dosadna: sat vremena ranije treba popiti cialis, oprati
se ispod pazuha (i depilirati voskom između bradavica), treba navući hermetičnu
gumu na svaku senzaciju (osim one koju već nosite oko srca), stenjati kao trkač i
ispustiti ljubazni hropac na kraju. Ništa ne propuštate, oče, time što ste se zavetovali
na celibat, izvinite što toliko insistiram na tome. Fizička ljubav stvara Vam utisak kao
da ste na ispitu ili da radite sklekove. Ja sam isti kao i svaki muškarac posle dva
propala braka - više volim da organizujem svoje zadovoljstvo nego da žrtvujem
sopstvenu nezavisnost; to mi se čini ekonomičnijim i manje prinudnim.
Kandidatkinjama dajem vrlo precizne instrukcije: moraju da štipaju bradavice
klečeći, da plaze jezik i lapću po podu, da široko otvore vilicu i spuste pogled, da
stave ruž na usta svoje posestrime, da joj obriju stidnu kost mojom mašinicom za
brijanje, da balave po svojim grudima, da se lepo ponize. Nema tu ničeg neobičnog:
čovek je predvidljiva mašina i svi smo mi veoma banalni kad svršavamo. Donju usnu
isturimo napred, ispuštamo isprekidane zvuke, znojimo se i crvenimo
kada masturbiramo, kao da lažemo. U suštini, moja seksualnost liči na svešteničku: to
je kratkotrajno i sramno zadovoljstvo koje ostavlja mrlju na unutrašnjoj strani
pantalona. Nemojte se skandalizovati, moj poštovani svešteniče bogatih! Pratio sam
klinke do vrata studija, čuvao sam njihove polaroide, kao i sve druge trofeje, koji bi,
ako zatreba, produžili moje fantazije. Fotografije su šarmantne, reklo bi se, slatkiši
golicavih boja, mogu sporo da se tope ili da se grizu... Te slike čine moju glavnu
seksualnost. Anja, šesnaest godina, otvorena, raširenih butina, namiguje, jezikom
dodiruje obraz iznutra, levom rukom prolazim joj kroz mokru kosu dok ona šapuće:
„Atsasiiii“ (liži me)... Nastja, petnaest godina, puna životne energije, zadiže suknju,
stoji prava kao strela, odevena u dugačku ogrlicu, koja joj pada između grudi i
providne čarape... Vesna, devetnaest godina, napućenih usana, imitira Anđelinu Džoli,
čuči kao da piški, da bi joj stopala bila što izvijenija a listovi mišićaviji... Juna,
sedamnaest godina, jaše svoju sestru bliznakinju Ninu golih grudi, imitirajući
igrača poloa na snegu, u Moskovskom Klubu... Eugenija, četrnaest godina, s cigaretom
u ustima, svira zamišljenu gitaru po svojim stomačnim mišićima, u pupku joj pirsing u
obliku krsta ukrašen dijamantima... Svetlana, osamnaest godina, s šljokicama po telu,

80
namazana novom kremom Victoria's Secret, Hottest Body, ponosna na svoje zube,
pije koka-kolu na slamčicu pred ventilatorom, od koga joj se ježi koža oko
bradavica... I predivna Snežana, šesnaest godina, sa očima boje meda, s mladežima
boje senfa posutim oko vrhova grudi dugačkih kao cucle. Snežana, najsiromašnija od
svih, koja nije imala para ni za sendvič, i koju sam slikao kako jede piroške da bih je
posle stavio na Tantalove muke... Glad koja je usecala njene obraze činila
je erotičnijom dok je molila:
„Finger me...hajde, brzo... Nećeš da završimo? Nema veze, neću ni ja. Jer sam
strašno gladna... Wait a minute, očvrsnućeš mi u ustima, to će nam oboma prijati.
Ispravi prste i gumi ih ovde, tu, aaaaaaaaa, uuuuu, kako je klizavo, vidiš kako dobro
klizi čim nema dlaka?! Hajde, ispuni mi pussy, spasibaaa...“
U Majstoru i Margariti lik Volanda (Đavola, Satane) oblači žene u pozorištu u
haljine koje nestaju čim one kroče na ulicu. Nadam se da je Bulgakov srećan što danas
mnogo moskovskih ženki bukvalno sledi njegove preporuke. Kada sam posetio
njegovog mačka Begemota, u „Kući Baljšaja Sadovaja“, video sam mnogo više
mladih žena nego kod Gorkog, gde su mi stare džangrizave čuvarke naredile da
navučem kaljače preko cipela. Potomstvo je neka vrsta višeg suda, može se reći da je
pravda konačno zadovoljena: cenzurisani je okružen procvetalim studentkinjama dok
staljinista, okružen akademskim slikama u svoju čast, mora da trpi odvratne veštice!
Žalim što Đavo nije skinuo Dašu, novinarku Good Morning Russia koja je podelila sa
mnom svoja sećanja na kuću mrtvih pisaca... Još jedan izgubljeni anđeo, na kraju ću i
ja početi da uzimam morfijum.
Nisam ja stvorio ta čudesa, nego Vaš Gospod! Često sam vodio ljubav sa ovim
fotografijama. Neretko sam žalio što sam izgubio prijatelja, Žan-Fransoa Žonvela. On
bi ih veličao... Sa njim sam mogao da pričam o svežini žena, misteriji ovih divljih
zveri. Od njega sam naučio nekoliko caka: da im kažem da se ujedu za usta, da
dodirnu potiljak, da podignu ruku kako bi im grudi bile okruglastije a
stomak zategnutiji, da im zabranim da se smeju jer to nije erotično, da im zabranim da
zatvore usta jer ih to smanjuje, da ih ovekovečim sleđa, pogleda uprtog u pod, u znak
potčinjavanja, ili da ih slikam odozdo kako bi im vratovi bili izduženiji. Ramena uvek
moraju biti zabačena unazad da bi telo bilo bilo čvršće, a eye contact prisutniji. Ili,
ako ne gledaju u objektiv, treba da spuste pogled kao devojčica koja se oseća krivom
jer je uhvaćena kako krade bombone u pekari. Ako mogu još i da drže korbač u ruci,
ili među zubima, to je još bolje. Ventilator uvek treba držati u pozadini, kao i muziku:
od ova dva sastojka leti kosa. Duplikate fotografija slao sam po kuriru prijateljima u
Novu Nomenklaturu da izaberu. Žetva novih devojaka začiniće vladine večere na
Rubljovki, na bivšem sovhozu „Gorki-2“ (zatvorena farma koja je postala ruski
Neji16). Osećao sam se korisno a zaradio bih i koju paru priđe. Oče, kada bih Vam

81
doneo moj katalog sledeći put, da li biste bili ekskomunicirani? Oh! Smirite se,
gospodine! Naravno da se šalim!

82
 5
Postao sam kontrolor heruvima. Tokom godinu dana, sa svakom novom lepom
devojčicom koju sam video u „Zimi“, „Letu“, „Osenu“ (Jeseni“) - smešno, u Moskvi
su otvorili klubove koji nose imena svih godišnjih doba; samo je „Proleće“ - Vesna -
fusion food restoran. U „Titaniku“, „Kabareu“, u „Jet Set“-u, u „Seven“-u, „Šambali“,
„Zeppelin“-u, „Circus“-u, „First“-u ili „Roof‘-u, postavljao sam sebi ista pitanja,
istim redosledom, gledajući iste devojke: da li ove grudi stoje normalno u odnosu na
vertikalnu osu, a ako da, da li ove guze poništavaju Njutnov univerzalan zakon
gravitacije (Isaka, a ne Helmuta), a ako da, da li su ovi listovi tanki kao hleb baget, a
ako jesu, da li su ovi prsti dugi kao olovke, a ako jesu, da li je njen struk tanak kao da
nosi korset (iako ga ne nosi), ako jeste, da li su joj usta otvorena zbog
razređenog kiseonika koji vlada u prostoriji ili naslućuje moje misli? A ako da, kako
joj uspeva da sakrije krila na leđima? Na svako novo lice primenjivao sam istu listu.
Ja nisam upoznavao žene, ja sam ih proveravao. Uvek sam ih posmatrao samo odozdo
na gore, profesionalno, a zatim odozgo na dole, ne osmehujući se i ne pozdravljajući
ih. Žene su uvek prolazile kod mene gomilu testova, pravi check-list kao kad pilot
pregleda svoj avion, štiklirajući u svom bloku stavke pomalo namršteno, znajući da će
se avion srušiti onoga dana kada sve bude funkcionisalo, jer savršenstvo ne postoji.

83
 6
Toga dana, lagana izmaglica obavijala je zgrade, kao vodena para koja lebdi,
koprena koja prikriva svetlost. Teško je opisati miris koji se širio: bila je to mešavina
pokvarene ribe, jeftinih parfema, prosute vodke, benzina, algi i luka. Sušta esencija
godišnjeg izveštaja grupe Gazprom. U Kavijar baru hotela „Evropa“, razmazivao
sam crnu ikru po toplim palačinkama i razgovarao telefonom sa Parizom na temu
organizacije velikog takmičenja manekenki za Aristo Style of the Moment. Leto se
približavalo. Za susednim stolom sedeo je opčinjeni Žan-Pol Gotje: „Kakvo magično
mesto...“ Svi ljudi koji bi se obreli u Sankt Peterburgu nisu prestajali da ponavljaju
reč „magija“. Ja ne verujem u magiju, verujem samo u maštu ludaka. Izblaj-hani modni
kreator bio je član žirija na mom takmičenju, zajedno sa Žan-Luk Brunelom, Etjenom
Folijem, Timom Džefrijem, Omarom Harfusom i Sergejem Idiotom. Pre večere
prošetao sam po carskom letnjem vrtu, među statuama i lipama, duž aleje u kojoj je
Petar Veliki organizovao zabave, vatromete i noćne bankete. Često sam se u mislima
vraćao na to mesto... Ta šuma je moj izgubljeni raj. Puškin je tu dolazio da čita na
klupi, u svom šlafroku, kao jabuka. Na tom istom mestu, sutradan po našem susretu,
Lena mi je potvrdila da sam gotivniji od Emanuela Kanta (vi Rusi čitate neke stvari
pre nas jer nemate uvek novca da kupite portabl plejstejšn). Vazduh je bio plav, nebo
toplo, mi smo se držali za ruke, i tada sam joj rekao: „You are my utopia.“ Nisam
znao da je ta reč toliko obeščašćena kod vas; kod nas i dalje uživa veliki ugled.
Objasnila mi je da je u Rusiji uvredljivo reći nekome da je utopija. Poljubio sam je
da bih je ućutkao. Kada sam je pitao: „Da li me voliš?“, odgovorila mi je: „Da,
mnogo.“ Poželeo sam da joj uzvratim replikom Žana Marea upućenoj Katrin Denev u
filmu Magareća koža Žaka Demija: „Mnogo nije dovoljno“, ali smo pričali
na engleskom, što bi izgledalo ovako: „Do you love me?“ „Yes, I like you.“ „Like is
not love.“ Ukratko, nije bilo tako bajkovito kao što je moglo da bude da mi je rekla:
Ja tebja ljublju.“ Kupili smo koka-kolu na kiosku u parku. Zatim sam počeo da joj
prikazujem stvari u blistavom svetlu:
„Zaista možeš da prođeš kao Čečenka?“
„Pitate me to jer sam plava sa plavim očima? Takvih ima u Čečeniji onoliko
koliko i u celom Sovjetskom Savezu.“
„Ne, ovaj, pitam to onako. L'Idéal samo želi da podrži borbu hrabrog naroda za
slobodu...“
„Nikada nisam upoznala svoga oca. Možda je on bio takav! Moja majka kaže da
je bio Francuz.“
„Savršeno: francuska Čečenka, uspeh je zagarantovan!“

84
 Kao da je anđeo sišao sa neba i dodirnuo nas, dobro, bila je to ona koja je
mahala rukama dok smo hodali... Radije bih da promenim temu.
„Ako budeš spavala sa mnom, obećavam ti da ćeš imati mnogo uspeha u
medijima.“
„Shut up!“
„Ne zezam se, moja check-lista je štiklirana. Spremna si za poletanje. Moram
obavezno da te odvedem da osunčaš trbuščić u 'Klub 55’ u San Tropeu.“
„Why?“
„Da bih mogao da te upoznam sa Kraljem Fotografije Mladih Devojka u Cvetu,
Dejvidom Hamiltonom. On tamo ručava svaki dan, poludeće za tobom. Obnoviće
svoju karijeru tako što će tebe lansirati.“
„Na zdarovje!“, reče ona i podiže svoju limenku.
„Živela ti meni. Telom i dušom. Volim te, sojkice.“
Otkad mi je kardiolog dijagnostikovao srčanu hipertenziju, disao sam smireno i
izbegavao nagle pokrete. Ali, u ovom slučaju - a kako je uopšte moglo biti drugačije?
- patio sam od astme. Shvatio sam šta je osetio Odisej kada je čuo pesmu sirena -
opasnost od povišenog EKG-a pred suštom lepotom. I sam treptaj njenog oka bio je
događaj za sebe. Oko joj se sporo zatvaralo, kao električni pano, gornje
trepavice lagano su se susretale sa donjima, preplitale svom dužinom, praveći zanosni
crni zavoj, da bi se onda protrljale, posvađale, uvređeno napustile, oko se zatim
lagano otvaralo ka svetlu, a svet se ponovo rađao; svaki treptaj njenog oka bio je novo
jutro. Neverovatno! Mora da sam izgledao kao matori satir, ali me nije bilo briga.
Njena mala stopala s lakiranim noktićima u obliku trubica, blagi parfem koji se jedva
naslućivao (imitacija „L'Heure Bleue“), jamice u obrazima dok se smešila: sve vreme
davala mi je razloge da je volim, a sve i da me nisu slomile ove tri stvari, morao sam
da pokleknem pred njenim preširokim braon mantilom, pred stidljivošću smerne
devojčice (koja se mogla shvatiti i kao prezir), obrazima koji rumene ni zbog
čega, načinom na koji gricka nokat na palcu obarajući pogled, maše stopalom dok joj
cipela visi na vrhovima prstiju, uvija glavu da bi mogla da gricka pramen kose ili
otkriva svoj vampirski zub (četvorka gore levo). A tek njen glas! Čak i previše
spokojan, usporen za njen uzrast, kao da se princeza već navikla da je niko nikad ne
prekida dok govori. Sve životinje utihnule bi kad je ona govorila, priroda je htela da
uživa u toj melodiji, balalajke su mogle da se sakriju pod tepih, čak se i
vetar umirivao kako bi joj dozvolio da zapali cigaretu.
Bilo je i nekoliko tačaka raskola:
„I love Pete Doherty! On je novi Džim Morison. Luda sam za njim.“
„Ne bi izdržala ni pet minuta sa tim narkomanom.“
„On je pesnik.“

85
 „Pobegla bi čim bi ti se ispovraćao u suknju.“
„Ti si ljubomoran. On se drogira jer pati.“
Ja ljubomoran na tog klošara? Pizdjec!“
„Ko te je naučio da to kažeš? Vulgaran si. Sve mi se zgrči u stomaku kad slušam
pesme Pita Doertija.“
„A meni kad tebe gledam.“
„Doerti je možda džanki, ali bar nije lovac na manekenke kao ti.“
„Ah!! Reći ću ti samo dve reci: Kejt Mos.“
„Ok, ali Doerti ne provodi dane buljeći u druge devojke i tražeći par velikih sisa
i malu guzu!“
„Ja gledam druge samo da bih potvrdio ono što već znam: da si ti najlepša
devojka u čitavom univerzumu. Da su tvoje oči veće od čitave galaksije zajedno sa
sazvežđem strelca i Andromedinom galaksijom.“
Dok smo se tako svađali, primetio sam da se ljuti više od mene jer je bila mlađa,
samim tim i ranjivija. Obuzdavao sam se da je ne silujem, a ona da ne zaplače. Ali, to
je bilo ono što se naziva ljubavlju u povoju. Kad upoznajemo mladu ženu, najlepši su
upravo ovi trenuci sitnih svađica, malih nevažnih sukoba koji služe samo da zapečate
izmirenje i malo nas uplaše kako bismo bolje shvatili koliko smo srečni što smo
konačno dirnuti nečim što ne gledamo samo u bioskopu ili na televiziji. Kada jedno
lice izazove naše suze, normalno je da se malo naljutimo na njega.
Osećao sam se toliko živim dok sam joj slao nedvosmislene poruke. Pogledajte,
moj jedini pope, sve sam ih sačuvao u telefonu.
„Zaboravila si me ili spavaš ili si mrtva ili si me otkačila ili me voliš?“
„Volim te još i još.“
„Vreme prolazi sporo kad nisi tu. Sutra je iduće godine.“
„Tražim te 40 godina.“
„Hvala Gospodu što ti je dao život, tvojoj majci što te je odgojila, i ocu
Jeropromandritu što nas je upoznao.“
„Kad zatvorim oči, vidim tvoje.“
„Život bez tebe nije život.“
„Ne bi trebalo da ti pišem sve ovo. Svaki iskreno zaljubljeni muškarac je luzer.“
„Naš zajednički život će biti genijalan.“
„Tvoje oči boja kurasaoa su moja sudbina. Volim te do zagrcnuća.“
Ja sam tvoj dvojnik i tvoja polovina.“
„Volim te kao dete koje će postati porno zvezda.“
„Dok mislim na tebe, ne prestajem da se blesavo osmehujem.“
„Bez tebe sam hendikepiran, tetraplegičan, retardiran, komatozan, paranoičan,
nervozan i manično depresivan. Zatvori oči, spustiću ruke na tvoje lice i šaputaću ti na

86
uvo da ću te zauvek voleti. Čuješ li moje suze kako teku u tvoje uši?“
„Večeras imam puno posla, ali bih rado overio tvoje depilirane prepone.“
„Nalazim se u autobusu, umesto u tvojim ustima.“
„Ti si vazduh koji ispunjava moja pluća i podmlađuje moju opustošenu dušu.“
„Toliko se dosađujem bez tebe...jer mi nedostaješ.“
„Ima mnogo stvari koje mrzim, a malo koje volim, a ti si jedna od njih.“
Plače mi se dok ih čitam jer sam u nastupu besa izbrisao sve njene odgovore.

87
 7
Od šezdeset sunčanih dana godišnje, ja sam doživeo četiri, što nije malo. Noć
prestaje da pada u Peterburgu već u maju, pa je teško spavati. U ponoć je svetlost lila
boje, a onda postane Klajn plava. U tri ujutru sunce zađe na sat vremena, i nema šanse
da spavate duže od njega. Lena i ja obilazimo kanale na malim barkama, kao da smo u
Veneciji; pažnja, Sankt Peterburg nije Venecija Severa (ostavimo taj debilan naziv
Amsterdamu i Brižu, siguran sam da ćete se složiti, oče). Nije baš svih 300 mostova
osvetljeno, ali Lenino lice je toliko sijalo da je bilo nemoguće da se udavimo.
Ribolovci su nas ljutito gledali jer smo im našom malom motornom barkom
rasterivali ribe. Neki mostovi su se podizali, otvarali na Nevi, da bi
propustili brodove koji idu ka ostrvu Ladoga. U Peterburgu postoji klasična tehnika
muvanja: odvedete devojku na drugu obalu reke i ona će garantovano ostati sa vama
sve dok se most ne spusti, negde do pet ujutru. U Sankt Peterburgu stalno sam se
gubio: Lena je mislila da sam podlegao „topografskom kretenizmu“. Šta ćete, voleo
sam da se gubim u tom mermemom lavirintu kao silueta u magli, kao senka između
kamena i vode koja poplavljuje kanale. Kažu da na jesen vetar potera vodu iz
Finskogskog zaliva sve do podruma Likovne akademije, gde uništi stare knjige i slike
velikih majstora. Krovovi su bili zlatni kao ramena striptizeta iz „Golden Dolls“-a.
Nebo je bilo ružičasto kao buntovna litvanska dojka. Mostovi su se širili kao
noge. Previše seksulanih metafora, znam, izvinite your holyness, ali jedino mi još one
nisu dosadile. Kako da vam se spava kad noć nikada ne pada? Tamne uličice liče
jedna na drugu; dok gledam lica prolaznica, imam utisak da listam book agencije
„Karin“. Nabokov je lepo izabrao mesto rođenja, isto kao i predsednik Putin. U Piteru
svi izgledaju kao da su sišli sa naslovne stranice Vogue-a. Neke boginje dolaze
u klubove džet-skijem sa Fontanke. Srećom, tu je Nevski prospekt koji mi je služio
kao kompas, sa svojim neonima koji imitiraju Brodvej i turističkim kaljinkama koje se
ore, na kraju tog odsustva noći u „Zabava Baru“ (striptiz klub koji se nalazi na splavu
na Nevi). Uvek sam nalazio svoj hotel prateći rokoko fasadu, koja je okrečena u
žuto kako bi se stekao utisak da lepo vreme vlada čitave godine. Sa malom Elenom
Dojčevom obišao sam stan u kome je Dostojevski napisao „Braću Karamazove“: u
stanu nema ničeg naročito zanimljivog osim mekanog šešira koji je zaboravio u
Parizu. Sat koji ne radi pokazuje vreme njegove smrti: 8:36 h, 28. januara 1881.
Shvatam kako se pišu remek-dela: dovoljno je da živite u turobnom stanu sa mekanim
šeširom na glavi da bi se pred vama ispisale stranice teksta. I tako začas, hop,
dovoljno je da uroniš, i ako uspeš, tvoj stan će ostati sačuvan u nedirnutom stanju.
Obišli smo i Puškina: njegova biblioteka veoma je bogata ako se ima u vidu da je

88
umro sa 37 godina. Zamolili su nas da skinemo cipele i obujemo papuče da ne
bismo oštetili drveni pod. Lena i ja smo klizili po podu s podignutim rukama kao
umetnički klizači, dok nas je starica koja čuva muzej zapanjeno gledala. I tu je sat bio
zaustavljen na času njegove smrti: petnaest do tri, 10. februara 1837. Tu je i pištolj sa
dvoboja koji ga je koštao života. Dva pištolja lepo su izložena u staklenoj vitrini.
Dugo sam posmatrao pištolj kojim je Francuz D'Antes pucao Puškinu u stomak na
obali Cme reke. U to vreme sa ljubavlju se nije šalilo. Obuzet nekontrolisanim
zanosom, rekao sam Leni:
„Voleo bih da umrem na tvojim rukama.“
„Oh, no please! I will have to remove the body!“
„Znaš li priču o starcu koji je čuo za Puškinovu smrt?“
„Njet.“
„Puškin je umirao lagano, a onda su odjednom objavili njegovu smrt. Kada je
čuo vest, jedan starac, koji je stajao ispred kuće, stade gorko da plače. Pitali su ga:
'Jeste li Vi član porodice?' 'Ne', rekao je starac, 'ja sam Rusija'.“
Eto zašto više volim Sankt Peterburg od Moskve: tamo su želja za lakim novcem
i gracioznim prostitutkama utaženi kulturološkom i istorijskom ponositošću. To je grad
zaustavljenih satova, neprome-njenih stanova, bajatog crnog hleba, koji se jede čak i
takav. Prošlost se neprestano vraća i ostavlja dubok trag u sadašnjosti. U Moskvi
postoji želja da se prošlost zaboravi jer se smatra da prošlost usporava budućnost. U
Sankt Peterburgu prošlost garantuje budućnost: Hitler je ovde izgubio rat. Tokom 900
dana opsade Lenjingrada, stanovnici su je li lepak i užegli jogurt. Od tri miliona
stanovnika, umrlo je 800 000. Bilo je tu bodies to remove! Rusi se ponašaju kao moj
mozak: gaje samo omiljena sećanja. Lista kolaboracionista sa KGB-om: izbrisana.
Gulag: arhive su čuvaju u nekom podrumu. Otpor nacistima: naširoko proslavljen.
Poginuli za staljinizam: loš ukus. Heroji ruske vojske: dozvoljeni (osim onih koje su
ostavili da se uguše u podmornici Kursk). Starost daje zgradama veličinu koja se ne
može steći. Na svakom ćošku rokoko pozorišta i književni barovi. Oče moj, znali
ste Vi dobro da mogu da se zaljubim u ovom legendarnom gradu. Čak se i trendi
diskoteka zove „Onjegin“, po romantičnom dendiju koga je stvorio Puškin. Ako
jednoga dana otvorim klub u Piteru, nazvaću ga Grušenjka, prema autodestruktivnoj
ćerki, proždiračici muškaraca iz Braće Karamazova. Imajte na umu da je Sankt
Peterburg grad u kome se podižu spomenici pijanoj razmaženoj deci, noćobdijama,
frivolnim i pokojnim ženskarošima. Puškin, taj lažno neozbiljan pisac, opisao je Sankt
Peterburg kao „otvoreni prozor ka Evropi“. Windows on Europe? Postoji i „Litteratur
Caffé“, u kome je pesnik popio poslednju čašicu pre nego što je u dvoboju stradao od
ljubavnika svoje žene. Lena mi je sve pokazala; još uvek ne znam zašto me je u noći
šetala kao što dete šeta psa kad treba da piški. Verovatno zato što je htela da bude

89
ljubazna prema prijatelju sveštenika svoje majke. Na nesreću, ja sam njeno lepo
vaspitanje shvatio kao početak naklonosti... Nisam znao gde pre da gledam: u Lenu ili
u Peterburg? Nelojalna konkurencija. Ali ona je češće pobeđivala: život pobeđuje
mermer, treperava mladost smrvljuje mineralne karijatide. Tamo je sve staro tri veka.
Čak i pijanistkinja u mom hotelu, koja je spustila svećnjak i ružu na svoj crno-beli
klavir.
Samo Lena nije imala trista godina. Hodala je diskretno, s book-om u ruci, i
dugom stepenastom kosom koja se spuštala niz ramena u slapovima, razbarušena od
radosti življenja i zdravlja. Napamet mogu da izrecitujem prvu rečenicu koju je
izustila u „Kavijar baru“: „Hi, I am visiting you on behalf of father
Ierokhpromandrit. My name is Elena but everybody calls me Lena.“ Ništa me u
životu nije tako sludelo. Bilo me je sramota što sam momentalno dobio želju da
arlaučem na mesec pred ovom plavušicom od četrnaest godina, da joj gurnem jezik
u usta, mlada kao trešnja u proleće, i da legnem na zemlju da bi ona mogla da pređe
preko mene govoreći „spokojnije“ noći. Prijatelji su mi rekli da sam, dok sam joj u
holu grčevito stezao ruku čitav minut, ne želeći da je pustim, postao ljubičast. Nikada
neću zaboraviti svoje prve reči: „My name is Octave Parango, I work for Aristo
agency and I have been looking for you since I arrived in Russia.“ Mora da je i
Frederik Serko iz agencije „Madison“ isto tako iskolačio oči kada je
ugledao petnaestogodišnju Leticiju Kastu na plaži u Kalviju. Odmah sam obećao toj
devojčici mlečno bele puti da će pobediti na takmičenju, da ono ionako nije imalo
nikakvog smisla, budući da je ona odnela pobedu daleko ispred ostalih samim tim što
se rodila, da ću poslati njenu fotografiju Elen von Unvert i Mariju Sorentiju, da će se
Bazaar otimati o nju po celom svetu, ali da ona nije vredna njih, da mora da nauči da
prikrije svoju darežljivost, da se više ne eksponira, da će joj njena neobičnost i
disciplina dati snagu kao Kirovljevim plesačicama; dajte kavijar i votku za sve, život
je lep zahvaljujući njoj i zbog nje, a Bog postoji jer ju je stvorio. Mislio sam da se
smejala, a ona je, u stvari, pokazivala zube... Trebalo je da se čuvam te njene prve
šale, kada sam joj rekao da su joj oči boje hotelskog bazena, a ona odgovorila: „Znam
kakva je ta voda - prljava.“ Tada je trebalo da shvatim da sam u čitavoj toj priči
kandidat bio ja, a ne ona. Došla je u moj apartman dok sam skenirao njen kompozit
koji sam poslao mejlom svim bukerima širom sveta. Iako su fotografije bile govnjive
(cmo-bele, sigurno ih je napravio neki njen drugar, student sanktpeterburške
Likovne akademije u zamenu za njeno devičanstvo), bile su zaprepašćujuće perverzno
prostodušne. Pozirala je golih grudi, i tu sam video njenu dušu. Dušu: do tada nisam
znao šta ta reč znači. Odjednom sam video sliku duše. Nijedan pridev nikada neće
moći da opiše šta je bilo predstavljeno na toj slici koja me je podsetila na Degaov
crtež olovkom koji se čuva u Muzeju Orsej (Polunaga devojka u ležećem položaju,

90
1865). Čuo sam ranije za rusku dušu. Verovanje u Boga je pleonazam u Vašoj zemlji.
Ono što sam ja shvatio u sekundi jeste da je Bog mlada ruska devojka zapupelih grudi
i carskog pogleda, koja skakuće kao paun Leona Baksta u palati Jekatarine Velike.
Nešto nadmoćno privremeno se smestilo u to telo, uselilo se u taj zemljani omotač za
vreme jednog ljudskog života. Kada toliko dugo iščekujete milost, zahvalnost je teško
izmeriti. Pretrpeo sam noći na preuskim kušetima, obroke na bazi raskuvane jagnjetine
po kafeterijama od narandžaste jeftine plastike, ture votkaformike u porodicama
rumenih obraza, sve to da bih na kraju doživeo taj čudesan momenat; Aleluja! Lena je
sažela moju misao u poslovicu: „No pain, no gain.“ Već sam predvideo da bi rezultat
mog internet networking-a mogao da natera žiri da donese odluku u njenu korist. Čak
se i moj fotoaparat, kada sam je slikao, posramio. Ispraznio sam mini-bar isplazivši
jezik kao koker. Napravio sam sve početničke greške! Nisam više znao da li sam
zaslepljen ljubavlju ili blicevima. Koliko puta su mi ponovili da u ovaj posao
nikada ne petljam osećanja! Klasična zamka: maneken početnik dobije sve od vas - od
vašeg procenta do žurki Karla Lagerfelda. Bolje da sam se obesio o luster od lažnog
kristala. Ali šta ćete, i moj otac je voleo mlade devojke, ne vidim zašto bih ja bio
izuzetak.

91
 8
Videvši da neću popustiti, Lena je sutradan pristala da pođe sa mnom u dvorac
Peterhof na obali mora. Trebalo je da budem oprezniji: prebrzo je počela da gaji
simpatije prema meni da bi bila iskrena. Šta bi učinio Petar Veliki na mom mestu?
Unakazio je iz mesta. Tamnica ili čerečenje. Ili bi učinio isto što i ja: odvukao je na
kraj puteljka u magli, okruženog brezama i četinarima, u svoj mali paviljon
pod imenom „Moje Zadovoljstvo“, odakle se mogu posmatrati brodovi ledolomci
kako prelaze Kronstat među laticama zapupelog leta. Nehajnu Lenu nije bilo briga za
mene, to mi je bilo jasno: želela je samo da namestim da dobije finale. Ali pogled na
Finski zaliv pod beskrajnim nebom i belim suncem, prijateljski oblaci i njeno
detinjasto ponašanje u tom malom Trianonu od crvenih cigala... Imao sam utisak da
čujem muziku. Otkinuo sam na sliku, šta ćete, moj pope, ja sam esteta - profesionalna
deformacija. Osim toga, uložio sam mnogo novca u to istraživanje. Nisam imao druge
nego da se strahovito zatreskam u tu malu gerontofilku bombastog torzoa. Puštala je da
je pokvasi magična fontana. Padala je kiša, a ja sam pao na nju. Punio sam pluća
čistim i prljavim vazduhom. Nedavno sam pročitao dva Pastemakova stiha koja su me
podsetila na taj trenutak:
„Pruži mi grudi svoje da ih ljubim, pruži ih kao vodoskoku da ih nudiš!
Prodrmaj mi dušu! Za tren nek se poplavi, nek zapenuša!“
Mlaz vode iz fontane u obliku gigantskog cveta natapao ju je, mokra bluza lepila
joj se za bradavice koje su se providele ispod tkanine, boja njenih areola slagala se sa
njenim ružičastim usnama, botičelijevska kosa prekrivala joj je čelo da bi se
anarhično uvijala oko dojki kao cma reka, zemlja je pod njenim nogama
postajala rastresita, a ja sam žudeo da se utopim u tom lustralnom blatu. Nije li to
definicija harmonije? Bilo je kao da me je taj prolećni dekor sa baltičke razglednice
konačno prihvatio. Kao da su mi moja rugoba i slabost bile konačno oproštene - više
nisam bio uljez. Kao da mi je njena lepota davala pristup u neokaljani svet, kao da je
njena naivnost pojednostavljivala moj život; uživao sam u tom privremenom miru kao
da sam bio pod dejstvom pilula za spavanje. Bila je dovoljna jedna sekunda da osetim
da sam dostigao cilj. Jeste li ikada osetili tako nešto? Da se ne usuđujete da se
pomerite iz straha da nešto ne polomite? Bog mi je pružao ruke, i ja sam se osetio
spremnim. Milost je poklon, ili radije prezent, jer u tim trenucima ne postoji ni
prošlost ni budućnost. Postajemo pejzaž.

92
 9
Brr... Napolju je toplo, unutra hladno. Bravo: visina Vašeg plafona inovirala je
besplatni klima uređaj. U Vašem ledenom hramu nos počinje da mi curi usred leta.
Napolju ljudi šetaju u šortsevima, ili leže goli na travi, sunčaju se na obali reke.
Pogledajte samo šta se dešava kod Vas: para mi kulja na usta, mogao bih da pravim
krugove kao da pušim cigarilos. Dok god su crkve hladne, religija će biti u krizi. A
rekao sam Vam već koliko volim da se molim! U Moskvi često klečim, kao što sam to
činio u Parizu. Kleknem u barice vode, ispred crkvi u koje ne ulazim, i molim nebesa
za oprost grehova. Volim da se obratim recima Velikom Odsustvu. Okrenut ka
nebeskom svodu, molim i zvezde da me unapred oslobode grehova koje se
spremam da počinim. Zatim dođem kod Vas da se ispovedim. Tako su moji zločini
lepo organizovani. Isto je činio i Ivan Grozni u hramu Vasilija Blaženog, zar ne?
Između dve seanse mučenja, odmarate se povijenih kolena. Neću da ispadne da se
hvalim, ali često sam grešio. Često pomislim da bi ljudski život bio jednostavniji da
je silovanje legalno. Nažalost, pre nego što upotrebite neko vitko telo, treba prvo
tražiti dozvolu. I konačno stižem na kraj ove ispovesti: posle nekoliko meseci u
Moskvi, moje čestite foto-seanse počele su da izmiču kontroli. Želja je postala
lakomost, lakomost zavist (jedan od sedam smrtnih grehova), a zavist mržnja. Da sam
Vam ovo ispričao prošlog puta, ne biste me nikada upoznali sa Lenom, i bili biste u
pravu. (Ako prevedem ovu rečenicu na engleski, upoznati bih rekao „uvesti“!) Vrlo
se jasno sećam dana kada sam posrnuo. Jedna Saša lizala je lilihip u mom ateljeu. S
pegicama i kikama, strpljivo je čekala moj sud. Osetio sam da mogu sve da joj tražim,
pa sam to i učinio: „Stani pravo da bi ti sike izgledale veće.“ „Sada zadigni suknju i
nagni se napred.“ „Želim da ti ližem ribicu.“ „Spusti čarape i gaćice. Raširi noge.
Lepo se otvori. Mogu li da te zovem Sezam?“ Zadržao sam krupne planove njene piće
boje lososa i snimak njenog jadikovanja dok sam joj delio packe. Bilo je izvanredno:
nikad ništa uzbudljivije nisam čuo od njenog protestovanja. Nikada nije podnela tužbu
jer me moj kriša, Sergej oligarh, štiti. Vidite li, o neokaljani proroče, problem s moći
je taj što se na kraju uvek poslužite njome. Seksualni razvrat je tradicija u autoritarnoj
Rusiji još od Lavrentija Berije. Ako jedna nimfica želi da uspe u manekenskom poslu,
ne srne da se posvađa sa mnom. Ja sam neka vrsta obavezne deonice na putu ka
sunlights-u. Ja sam Sveti Petar naslovnih stranica! Modni Kerber!
Kašljete? To je bar znak da ne spavate. Moram konačno da ispljunem priznanje
koje me muči i koje odlažem već mesecima. Pa evo: pre nego što sam upoznao Lenu,
silovao sam dvanaest žena za godinu dana. Nemojte da se mrštite, to mu dođe jedna
mesečno... Znate, mi iz umetničkih branši lako se naviknemo na izvesne

93
stvari... Dobro, kad kažem „silovanje“, malo preterujem, ponekad sam im samo
zavlačio prst ili ih terao da se trljaju sve dok ne svrše. Nemojmo preterivati s
traumiranjem: nisam im kopao oči, sekao ruke, i spreman sam da potpišem sve
peticije protiv sakaćenja ženskih polnih organa na malim Afrikankama. Da, da, vidim
da mislite da sam seljačina. Pa ipak, ako bih mogao da biram, radije bih da me
neko siluje u dupe nego da mi čekićem polupa zube ili da izgorim u zapaljenom
autobusu. Seksualni čin je previše dramatizovan; silovatelj je osuđen na manje godina
zatvora od jednog kopača očiju, iako je njegov gest manje jeziv. Dozvolite mi da Vam
predstavim svoju metodu. Zamolim ih da se pokažu kako bi moj objektiv bolje
uhvatio njihovu senzualnost. Pričam im o „filmogeničnosti“, profesionalnom sex
appeal-u, porn chic attitude-u, trashy style-u. Citiram aktuelne andergraund
fotografe: Terija Ričardsona, Rankina, Larija Klarka, Jurgena Telera, Ričarda Kerna,
Roja Stjuarta, Grigorija Galicina, Endrjua Blejka, sve one kategorisane kao X. Onim
intelektualnije nastrojenima pričam o nepravdi nanesenoj velikom sineasti Žan-Klodu
Brisou, o tome kako ga je Luj Skorecki viteški uzeo u odbranu u slučaju hot kastinga
zbog koga je francuski zakon osudio reditelja Jedna rečenica posebno me je prepala:
„Gospodinu Brisou je bilo stalo samo do satisfakcije ličnog zadovoljstva, što svako
umetničko ili kinematografsko delo isključuje.“ Sramno! Skandalozno! Šta bi drugo
jedan umetnik mogao da radi ako ne da traga za „satisfakcijom ličnog zadovoljstva“?
Rođenje masturbirao pred svojim modelima! Klimt takođe! Ali pređimo sad preko
toga, vidim da ću se iznervirati, počinjem da se znojim, što je odvratno. Pomo look je
moderan, igrati na kartu seksi izgleda ne znači obavezno prostituisati se, sve zvezde
prošle su kroz to (što je i istina: većina manekenki počela je s manje ili više hardcore
erotskim fotografijama). Uostalom, seks nije bio problem, nego predmet proučavanja,
način izražavanja. One su se opuštale, nudile se, kvasile, stenjale, sisale, gutale,
svršavale, urinirale na moj zahtev. Umetničko opravdanje dozvoljavalo je sva
zadovoljstva. Obožavale su da se osećaju kao da su isplatile dug. Ja sam plaćao
kulturološku kauciju, a one su mi pozajmljivale svoj otvor: bili smo bliži
razmeni dobara nego iskorišćavanju.
Molim, Vaša visosti? Naravno da me niko nije potkazao. Policija je, uostalom, na
našoj strani. Male su znale da tužbama neće dobiti ništa, a da su naše represije
neumoljive. Jednom je jedna htela da me izvede na sud. Nekoliko telefonskih poziva
bilo je dovoljno da je od toga odvrati. Pre svakog našeg susreta, stavim im do znanja
da znam gde žive i gde im žive roditelji. Naši „banditi“ znaju kako da uteraju strah:
vrlo su razbacani, s niskim čelom, zvone na vrata, uhvate vas za okovratnik, otvore
prozor, izbace vas kroz njega da visite nad ulicom i pitaju ima li nekih problema.
Odgovor koji uglavnom dobiju je: „Ne, nema, kakav problem? Nema problema. Nikad
ih nije ni bilo.“ U Rusiji su se problemi tako rešavali oduvek. Od Petra Velikog do

94
Vladimira Putina ništa se nije promenilo, zar ne? Kočije od zlata zamenjene
su blindiranim mercedesima, ali zastrašivanje je glavna batina ruskog društva. Ne
znam šta se desilo tvrdoglavima, verovatno se kriju u nekoj izbi u tajgi ili pod nekom
jurtom u Mongoliji, u nedođiji vaših snežnih i zaboravljenih provincija, nedaleko od
frižidera u kome truli Hodorkovski, Youkos-ov milijarder koji je hteo da se proda
Amerikancima... Purin i ja volimo da damo primer s vremena na vreme, to umiruje
pobunjenike. Priznajem da sam dobro vodio svoj biznis. Navodio sam klinkice na
orgije nove nomenklature, a zauzvrat su mi moji prijatelji na visokim funkcijama
nudili sigurnost i bezbrižnost. Ponekad me je stid što sam se prodao za petrorublje, ali
nisam siguran da žalim zbog toga. Tako je jednostavno postati odvratna zver kad smo
već povampirili bezazlenost. Uništavao sam te kaćiperke jer mi nije bilo dobro, a nije
mi bilo dobro jer sam mužjak. Kakav problem? To je problem?

95
 10
Polako sam napuštao svoj posao: L’Idéal mi je donosio manje novca od
Oligorgije. Prodavci kancerogenih krema mogli su da se slikaju, više sam voleo da
dovlačim blato svinjama! Razlika je upadljiva: kozmetička industrija liči na start-up
studenata na praksi u odnosu na prodavce aluminijuma i gasa. Sviđalo mi se da dodam
dve-tri nule na moj račun u banci samo zato što sam upoznavao druge ljude, samo zato
što sam bio veliki mangup. „Aristo“ me je progonio telefonom, ali sam brzo naučio da
budem nedostupan: dovoljno je da se više ne javiš kad telefon zazvoni i odjednom
postaneš jako važan. Čudo jedno kako telefonska sekretarica impresionira one koji su
okrenuli tvoj broj. Stanovao sam za džabe kod moskovskih milijardera u renoviranim
palatama u kojima sofe upadaju u kašmirski tepih, a uši u sofe od samurovine. Kad je
trebalo otići u kupovinu, razmišljali smo da li da idemo helikopterom ili džetom, da
bismo na kraju poslali nekog da to uradi umesto nas. Devojke su bile oduševljene što
ne moraju više da idu na kastinge; a ako ćemo iskreno, valjati se po
svilenim čaršavima manje je zamorno od višesatnog stajanja pred objektivom na
promaji. Samo su me još avenija Montenj i Kurševel vezivali za moju nekadašnju
zemlju. Brzo se udaljimo od sebe, to je toliko prijatno da je gotovo zastrašujuće.
Voleo sam da vidim kurve kako se valjaju po kaljuzi. Za šta služi moć ako se njome ne
koristimo?
Lena me je dovela do Vas, kao što ste Vi mene odveli njoj. Ne, ne brinite, nisam
je silovao, jedva da sam je dotakao. Lena ima uska stopala, pa sam joj sisao prste
preko čarapa, to je bio jedini seks sa njom. Jedini put kad smo spavali zajedno, bilo je
lice uz lice, i tokom tog sna usporio sam disanje kako bismo disali u istom ritmu.
Njen san ličio je na Pikasovu sliku Žene koja spava, samo manje kubistički. Nisam
mogao da je dodirnem... Zbog žena od porcelana imate utisak da ste slon u prodavnici
u Limožu. Bio sam ponosan što sa njom ulazim u klubove, i rumeneo sam od
zadovoljstva kada joj je face controler tražio ličnu kartu da bi proverio je li
punoletna. Sergej je tada pružio svežanj novčanica kako bi strvina isfolirala da ne vidi
Leninih četrnaest godina. Nije pobegla od mene, nego od Sergej a. Hvalio se kako
organizuje bizarne žurke, na kojima devojke nose bedževe sa prodajnom cenom.
Poseduje fabriku ljudskog mleka i fabriku suza potčinjenosti. U ovoj prvoj, devojkama
koje su se upravo porodile, mašine muzu mleko koje on zatim prodaje L'Idéal-u.
Rekao mi je to kad je bio pijan: tajna mladolikosti krije se u majčinom mleku! Izgleda
da se možete podmladiti za deset godina ako ga mažete po licu. Nije trebalo da mu
pokažem Lenu, sada hoće da ona zatrudni kako bi mogao da je izmuze! Njegova druga
fabrika je originalnija: devojke su vezane i vise glavom na dole, iznad lavora u kome

96
se skupljaju njihove suze dok ih tuku koprivom. Prodaje suze devica na
hektolitre, zarađuje pravo bogatstvo! Ne šalim se, prodaje preko intemeta čak i DVD-
jeve sa scenama mučenja. Sirote robinjice proizvode veliku količinu suza dnevno.
Stravično je lepo, ta količna bola koju kamera za nadzor može da snimi u čečenskom
hangaru. Na jednom snimku čak sam prepoznao Sergeja glavom, stoji nagnut nad
božanstvenom žrtvom, nagom i obešenom, i šapuće joj na uvo:
„Ne brini, mala, uskoro ćemo te ubiti. Kad to budeš dovoljno uporno tražila.“
Zatim joj ubada igle u grudi i pipetom skuplja suze po licu. Suze koje se skinu
direktno sa lica čistije su (u lavoru se mešaju sa ispljuvcima, znojem, pljuvačkom i
vaginalnim lučenjem, a ukus suze sa lica je najbolji, tvrde poznavaoci). Proizvod je
redak jer ga je teško sakupiti. Tela plačljivica moraju biti čvrsto vezana kako bi se
izbegao i najmanji gubitak. Flašica suza od 10 ml prodaje se na intemetu za 150 000
evra, skuplja je hiljadu puta od kavijara! Gustira se putem tanane pipete, one drop is
enough! To je mlaka i slana voda koja ima afrodizijačko dejstvo, neki ih sipaju
direktno na genitalije, to ih ne-verovatno uzbuđuje pred orgije. Mogu se koristiti i kao
začin jelima (na blinima, rovitim jajima, krompiru pečenom u remi...) ili za
lečenje ožiljaka na leđima posle bičevanja.
Rugao sam se Leni, vređao je, i u trenutku kada sam je izgubio, shvatio sam da je
ona bila moja poslednja šansa. Lena je moja kazna; zaljubio sam se u nju kao da sam
čuo smrtnu presudu. Ljubav počinje strahom. Odmah sam poželeo da je se otarasim.
Tada to još uvek nisam shvatao, ali sam odlaskom na party kod Sergeja
zapravo testirao stepen svoje bolesti. Želeo sam da znam da li mi je stalo do nje, i
kazalo mi se: kada sam joj postao odvratan, kada sam je izdao, bacio kao pomije,
znao sam da joj pripadam, ali bilo je prekasno, već se bila smrtno naljutila na mene.
Pustite me da završim, oče Jeropromandrite! Nisam odmah shvatio da sam bio lud za
njom, odnosno da sam hteo da joj se oduprem; mislio sam da je kao druge, da ću
moći da je zamenim, brzo zaboravim, ili da će mi se dopasti ako pobegne od mene, da
će me uzbuditi stoje vidim kako se jebe sa sadistima, kao Rene u Priči o O (znate onaj
rimejk Jevanđelja u kome Hrista igra žena mazohista). Ali ja sam bio taj koji je osetio
bol, veliki bol, užasan bol. Ljubomora nije afrodizijak, svingeri nisu zaista zaljubljeni,
inače bi se sve orgije završile u krvi. Ispovedam Vam svoje gadosti jer želim da
je nađem. Možete da pretpostavite koliko sam joj pričao o Vama, znam da se krije
ovde od one večeri u dači. Ako to ne učinite zbog mene, učinite to zbog nje, zbog
njene porodice, zbog njene budućnosti! S profesionalne strane, već propušta mnogo.
Moja telefonska sekretarica puna je ponuda! Neće valjda žrtvovati svoju karijeru da
bi odbranila svoju adolescentsku čast? L'Idéal želi da je bukira za dvanaest pariskih
kampanja, agencija „Aristo“ zakazala je tri snimanja u avgustu, ceo modni univerzum
odlepio je na njenu auru, na njen izgled, prerafaelitski look, a ta mala rospija se

97
sigurno krije u Moskvi, tamo gde sam joj izgubio trag. Treba je sprečiti da ostane kod
Sergeja! Ako Vi to ne učinite za mene, učinite da biste spasili nju. Znam šta će joj se
dogoditi ako je ne zaštitimo. U najboljem slučaju navući će se na kokain i lako će se
prodavati, postaće noćobdija koji priča o šopingu, glumičica koja čita žutu štampu da
vidi da lije neko pisao o njoj, supruga impotentnog bogataša, napuštena i prevarena
žena, manijačno depresivna prostitutka rošave kože, biće korumpirana, stara,
banalna. Nosiće majicu „DONT TELL MY BOOKER“ ili „FUCK ME I'M
FAMOUS“. Uskoro će se ugojiti od Džeka Danijelsa. U tašni će nositi
debele svežnjeve novčanica. Usta će joj smrdeti na pepeljaru. U najgorem slučaju,
Idiot će je zatvoriti u svoju fabriku suza. Mleko trudnica slabije se prodaje od
devojačkih suza. Nije tako komplikovano za proizvodnju! Samo trudnice u
poodmakloj trudnoći mogu se izmuzavati, a da bi se dobile suze, dovoljno je
kidnapovati nekoliko tinejdžerki u Čečeniji - okrenuti drugare u Kadrovu i Sergej će
moći da bira po selima do mile volje - veže ih za hangar, šiba ih ceo dan i skuplja
suze u koritima. Ogromno tržište na vidiku! Hiljade mušterija širom sveta bogato će
platiti flašicu devičanskih suza. Ne samo L'idéal. Devojačke suze koriste se i za
koktele, proizvodnju parfema, kao začin rafiniranim jelima ili kao afrodizijak.
Milijarderi ih sipaju na genitalije kao svetu vodicu. Idiot planira da sa Ričardom
Bransonom pokrene Virgin Tears, koje će biti u obliku kapljica sa pipetom, kao
rivotril. Sve mi je ispričao jedne večeri na speed-ball-u. S obzirom na to u kakvom je
stanju bio, sigurno se ne seća da mi je otkrio sve tajne,...
Želite li da Lena tako završi, obešena za stopala, da plače u mašini za crpljenje
jecaja? OČE MOJ, SPASIMO LENU ZAJEDNO. Gotovo sam siguran da će doći kod
Vas, ako to već nije učinila. Uveravam Vas da sam dobar čovek. Ne verujem u Vašeg
Boga, ali Vam se kunem da sam verovao u Lenu (reč vera potiče od latinskog fides,
poverenje). Sećate li se da ste mi prošli put rekli kako je ljubav dragocena?
Odgovorio sam Vam: „Ljubav je igra.“ Odgovorili ste mi da nije, da je ljubav
krhka misterija, čudo, želja. Znao sam da će jednoga dana to biti suština problema, da
ću zameniti svoju potragu za vrhunskom manekenkom potragom za Vrhovnim Bićem.
Bog bi razumeo moju strepnju. Bog opsednutih, epikurejaca, depresivaca, uživalaca i
kukavica. Novi Bog koji neće biti ni novac, ni seks, Bog koga treba pronaći, Bog koga
treba stvoriti, Bog koga mi je dosadilo da čekam. Znao sam da će odgovor biti negde
u ovoj najvećoj zemlji na svetu. Sa svakim silovanjem mislio sam da ću tražiti
najveću zvezdu lepote, ali sam zapravo tražio Mesiju. Platon u Fedru kaže da je glad
za lepotom želja za Bogom. Da, eto šta sam hteo da Vam kažem, oče: Lena Dojčeva
možda nije Sveta Devica, ali je Hrist! Isus Hrist je Čečenka! Kako to: „Marš
napolje“? Upravo sam se pokajao, a Vi me tako nagrađujete? Dobro, ako insistirate,
priznajte Lenino bezgrešno začeće: nevina infantkinja ne nosi u sebi praroditeljski

98
greh! Ok, ok, znam da vas pravoslavce nije briga za taj katolički izum iz 1854, evo,
izlazim. Jao! Štipate me za ruku, oče! Pustite me, mužčino, znam gde je izlaz. Vratiću
se ja u Vašu parohiju, što bi rekao Terminator, I'll be back! Aleluja, Vaša ekscelencijo!
Treba samo da pređem ulicu Valhonku da bih došao do Puškinovog muzeja gde
Renoarove device imaju više milosti od Vas. I vratite mi moju teglu foa gra!
Nije važno što mrmljam najvažniju rečenicu u ovoj ispovesti.
Nije važno što nikada nećete čuti:
Voleo sam, i bio sam voljen, ali nikada jedno i drugo u isto vreme.

ODLOMCI BLOGA LENE DOJČEVE (dodatni dokazni materijal u slučaju

hrama Hrista Spasitelja)
Nedelja. Imam samo jednu želju: da zapalim iz ove zemlje. Život mi je dosadan
kao večita nedelja. To što se nisam još ubila samo znači da sam često mrtva.
Gledala sam mnogo puta kako pijane kretenčine prebijaju mamu, od takvog bola se
umire. Kad odu, mama me šamara da bih prestala da plačem. Uglavnom se sve
završi tako što obe plačemo, ona me moli da joj oprostim, mazi me po kosi, sve dok
ne zaspim, natopljena njenim suzama krivice. Napolju pada sneg sve vreme. Ne
preterujem, dođite pa ćete se uveriti i sami.
Ponedeljak. Tabu tema u našoj kući je otac. Rodila sam se neposredno nakon
pada SSSR-a. Čudno je kad pomislim, da mi nije poznato ništa od onoga što mi
mama priča: zajednički stan koji smo delili sa dve porodice, čekanje u redu za
kupanje, kuhinja sa podeljenim ormarićima, sve to... Ja zamišljam zajednički život
kao nešto zabavno, cimere kao iz Prijatelja, ali izgleda da to nije tako zabavno kad
je pod prinudom. Nisu mogli da biraju na koga će naleteti i morali su da vode
računa šta pričaju. Zato je mama otišla u Francusku da radi kao kelnerica. Ljudi su
bili nepoverljivi prema njoj zbog onoga što se dogodilo njenom ocu, kao da je ona
bila kriva. A kad se vratila, mrzeli su je još više. Niko nije mogao da razume zašto
je posle pada zida došla u Lenjingrad da se porodi. Njen otac (moj deda) ubijen je
1937. jer je tokom neke komemoracije Staljinov portret spustio na zemlju. Mama mi
je uvek govorila da je Staljin ubio sve pametne ljude u zemlji, da su ostali
samo pijanci koji su umirali sa pedeset godina. Pa ipak, nije mogla da živi
negde drugde (a ja o tome sanjam). „Zemlja se rađa iz svog pepela.“ Ponavljala
je tu rečenicu kada sam bila mala. Bile su joj potrebne godine da otkupi sobe
od cimera, jednu po jednu, sve dok na kraju nismo ostale samo nas dve. Ne znam šta
je bilo ranije, ali nisam primetila da se išta ponovo rodilo od kada sam se ja rodila.
Pepela nije bilo, ali prašine je bilo na sve strane, a vetar nosi sneg.
Utorak. Nisam nikada upoznala svog oca. Mama me uverava da je bio dobar
čovek, lep, osećajan Francuz, pametan, ali da je imao svoj život u Parizu, i da joj je

99
bilo draže da me voli sama, bez njega. Da, ja sam kopile, kako se to tamo kaže.
Ćerka jedne mame-devojčice. Volela bih da saznam nešto više o njemu, ali ona uvek
prvo brizne u plač pre nego što počne da mi odgovara. Danas sam u jednom
časopisu pročitala rečenicu glumca Pitera Justinova: „Roditelji su kosti na kojima
njihova deca oštre zube.“ Meni nedostaje otac da ga glođem.
Sreda. Sunce mi je jutros izmamilo osmeh. Mrtva sam. Odlučila sam: neću više
da se pipkam. Bojim se da ne steknem loše navike. Ne želim da budem previše
autonomna u svom zadovoljstvu. Želim da imam potrebu za nekim drugim da bih
doživela zadovoljstvo, čekam da se Vitali vrati.
Četvrtak. Nosim majicu na kojoj piše „Be tough“, i koja mi doseže do pupka,
na koji bih rado stavila pirsing, ali mi mama ne dozvoljava. Prošle godine
tetovirala sam neku vrstu orla-zmaja na ključnoj kosti, a ona je insistirala da je iz
brišem! Sirota ptica jedva da je stajala dva dana na mom ramenu... Veće je
smaranje skinuti tetovažu laserom nego nacrtati, više boli. Odrasla sam potpuno
sama. Vaspitala sam samu sebe, kao da sam divlje dete. Moja majka nikad nije bila
tu, radila je po ceo dan u nekom restoranu, odlazila je rano a vraćala se kasno.
Ponekad su efemerni očusi doručkovali sa mnom, a mama je dolazila uveče, pa smo
večerale same. Da li je to velikodušnost ili egoizam kad odlučiš da zadržiš dete za
koje znaš da će odrasti samo u malom stanu? I jedno i drugo. Moja majka se
žrtvovala žrtvujući mene. Pitam se da li bih i ja učinila isto. Podariti život zahteva
od tebe da zaboraviš svoj. Tanja misli kao ja. (Tanja je moja najbolja drugarica iz
škole.) Gotovo je sa takvom vrstom ropstva. Mi želimo da uspemo, da iskoristimo
naše adute kako bismo izgradile sopstvenu sudbinu. Nećemo imati dece, to je jedini
način da ostanemo zauvek tinejdžerke. Osim toga, čuvam jednu bebu
(bebisitujem) tri-četiri večeri nedeljno, i stvarno mislim da je bedno napraviti dete
da bi ga odgajala bebisiterka. Imam utisak da beba više voli mene nego svoju
majku, normalno, mene češće viđa nego nju. Ja je kupam, uspavljujem, mazim,
pevam pesme Avril Lavinj... Žao mi je zbog nje, imam utisak da je napuštena, što mi
je dobro poznato... Grickam nokte jer bih volela da mogu da držim ruku u ustima
kao beba.
Petak. Moja majka ima vibrator u obliku ruža za usne, našla sam ga u njenom
noćnom stočiću. Umorna sam na nervnoj bazi. Koristila sam ga celo popodne, što je
naporno, kao neka droga na dohvat ruke koja se može obnavljati beskonačno i
potpuno besplatno. Sram me je od odvratnih stvari na koje mislim da bih stigla do
vrhunca, zato vam ih neću ni reći. Ali to, to... s tom paklenom mašinom... Sva
znojava i crvenih obraza na licu nevinog anđela otišla sam u kuhinju da pripremim
večeru. Prekrstila sam se da osvetim obrok i platim dug.
Još u petak, izračunala sam da sam provela četvrtinu svog života ispred

100
televizora. Ne znam da li bih ga radije slomila ili ušla u njega. Danas je mamu
pozvao otac Jeropromandrit iz Moskve, njen stari prijatelj. Poznaje nekog tipa koji
će organizovati kasting za Aristo Style takmičenje. To je ona vrsta takmičenja na
kojima mlade krembilke pokazuju svoje dupe odvratnim matorcima, to mi je isto što
i televizija. Ne ide mi se baš nešto, ali 'ajde. Ili to ili časovi fizike, to jest moj
dosadni život, fantomski grad... ništa me ne košta da probam. Sve ću vam ispričati
na sajtu. Pokušaću da stavim slike onlajn, ako uspem da ih skinem. Ako ne,
pogledajte slike Saše Gačulinkove koje je slikala Elina Kečičeva, nisu uopšte loše
(toooo gorgeouuuuus !!)
Subota. Volela bih da umrem mlada, ali je prekasno. Želim da budem ikona.
Mama mi se ruga. Ne vidim zašto, budući da je ona ta koja me je navikla da budem
obožavana. Njena vera se prostire pred ikonama. Nije greh želeti da i sama to
budeš. Uostalom, ona me je poslala na to takmičenje, ona me je vodila kod zubara
da mi stavi metalne proteze na zube, konci su mi sekli desni zajedno sa onim
ružičastim aparatima ljigavim od ogavne pljuvačke, sve to samo da bih imala
najlepši osmeh u kraju. Ne može da mi zameri što želim da naplatim tu bukalnu
investiciju. Bolje je paradirati manekenskom nego vojnom pistom. Ukratko, ne znam
tačno šta hoću, ali znam da ću to imati!
Nedelja. Kasting je u utorak, u hotelu „Evropa“ Tanja i ja smo ceo dan
isprobavale krpice. Šminkale smo se kao gotik lolite, super smo se zezale. Ona je
potpuno luda: ukrala je starijoj sestri sav veš. Glumile smo lezbejke nimfomanke,
slikale se obučene kao sobarice, u odeći i bez nje, ma šou. Ona je ubeđena da ću
pobediti. Dobro, istina je da smo nas due super seksi manga maids, i žao mi je,
dragi moji čitaoci, što još uvek ne mogu da daunloudujem svoje slike, mada bi one
onda uništile svu misteriju ovog bloga. Više volim da nas zamišljate kako se ljubimo
na krevetu pokrivenom haljinama u pas-telnim bojama s ružičastim tračicama...u
čizmicama na pertlanje...dok se valjamo među plišanim medama.
Ponedeljak. Imati svoj blog već je samo po sebi neka vrsta egzibicio-nizma,
možda čak opasnijeg od defilovanja podijumom pred francuskim manijacima bez
odeće na sebi.
Utorak. Sastanak u hotelu „Evropa“ dobro je prošao. Organizator se zove
Oktav, i primiče me kao kandidatkinju, pod uslovom da se predstavim kao Čečenka;
čak me je pozvao da napravimo slike u njegovoj sobi. Pravi džentlmen, rekao da mi
je da su mi noge dve strele zabodene u njegovo srce. I da je moja lepota toliko jaka
da mora da nosi naočare sa UVB zaštitom (Ultra Violet Beauty). Ja sam mu
odrecitovala jedan Bodlerov stih: „Lepa sam, o smrtnici, kao san kameniti“, što mu
je začepilo usta. Nije zadržao Tanju, što je nju izbezumilo. Večeras vlada odvratna
atmosfera, kao u „Onjeginu“. Na kraju smo se posvađale dok smo pušile džoint na

101
ulici. Da bih je umirila, rekla sam joj da mi je pop iz Moskve namestio da me prime
na takmičenje.
Sreda. Svaki put kada mi Tanja priča o Vitaliju, mom voljenom, osetim da
crvenim, pa se bacim na vezivanje pertli. To je postao Pavlovljev refleks. Dovoljno
je da neko izgovori njegovo ime pa da kleknem, spustim glavu ka mojim Converse
patikama kako bih sakrila crveno lice. Ali sam dozvolila Francuzu da me poljubi u
letnjoj bašti. Šetali smo čitav dan, išli smo taksijem u Petrov dvorac, neverovatno
koliko je stidljiv u odnosu na dečake iz mog razreda. Odvela sam ga u „Ruskaju
Ribalku“, restoran na obali mora, u kome mušterije mogu da ulove ribu koju će
zatim pojesti. Dok smo šetali parkom dvorca Petra Velikog, počeo je da plače.
Moram da priznam da sam ga malo napalila jer sam pustila da me pokvasi fontana
iznenađenja u obliku bora; kad se približiš velikom crvenom cvetu, polije te jak
mlaz. Kakav je car bio šaljivdžija! 100 000 mrtvih za ove klinačke šale. Oktav se
prvo smejao, a onda je počeo da me fiksira, i tada sam shvatila da je ozbiljan. Nije
da se hvalim, ali sam se navikla na tu fazu: svaki put kad neki momak prestane
da se smeje i počne da me fiksira ne trepćući, postane sav melanholičan i krene da
uzdiše, znam da nevolje počinju. Tako mršav i izgubljen, čupave kose, s velikim
podočnjacima i u crnom sakou, ličio mi je na Raskoljnikova. Kao kad pijanac u
krčmi na početku knjige kaže: „Svaki čovek mora da zna kuda ide.“ Pomalo sam
smetena, ne znam zašto se Oktav više zanima za mene nego za druge devojke. Kao
da ne vidi da sam hirovita, obična, lakoma, nepostojana, povrh svega glupava i
banalna. Kad mi kaže da sam šikarna (fantastična), ne mogu da razlučim da li mi se
ruga ili govori istinu. Dok god nam je lepo zajedno, možda nije ni važno. Kao i svi
depresivci, stalno uzdiše, kao da mi zahvaljuje što pati zbog mene. Čudno kako su
stariji romantičniji od nas. Kakvo gubljenje vremena! Ili je to kao droga za njih,
pucaju se osećanjima. Možda sam zato oduvek više volela da budem sa starijim
dečacima, počela sam da duvam sa trinaest godina, probala sam ekstazi i seks
prošle godine. Želim da budem stara i slobodna. Nisam baš imala pravo detinjstvo,
mama je šmrkala koku na moje oči kada sam imala osam godina, svako jutro
za doručak neki drugi tip sedeo je u gaćama u kuhinji i krao mi žitarice, bila
sam agresivna, lagala sam i krala, izbacili su me iz svih škola, sada sam beba u telu
žene, s licem deteta i dobro sakrivenim srcem koje strogo čuvam i koje samo čeka da
se napuni suzama. Osećam da ću loše završiti, ali ne odmah, molim vas, gospodine
Dželate, dajte mi još malo vremena.
Četvrtak. Oljenka mi se ruga ceo dan, iz fazona „alo, zvezdo, hello Baby
Vodianova“, i slično. Tanja je još uvek ljuta na mene što sam prihvatila da
defilujem nakon što je nju Oktav otkačio kao krpu. Ubijam se da joj objasnim da me
je izabrao jer sam prihvatila da glumim za njegovog klijenta sluđenu Čečenku - kad

102
nam se već ceo svet ruga, i mi ćemo njemu.
Petak. Sutra ću se obrukati pred celim Sankt Peterburgom. Zašto uvek imam
utisak da se svi zabavljaju osim mene? Da li i druge devojke to misle ili samo meni
fali daska u glavi? Baš me briga, znam da sam srećna kada slušam Mišel Branč
celo popodne, ležeći na travi u Aleksandrovskom parku, i mislim na Francuza...
Rekao mi je da je razlika u našim godinama kao vremenska razlika. Vidim kako me
dečaci gledaju kad sednem u „Tiffany's“ na Nevskom prospektu. Pokušavaju da
budu fini, ali vidim im po očima da su zabrinuti. Možda sutra... Ne želim da misli da
nešto osećam prema njemu. Moj život može da se promeni, ali sve i da ostane isti,
neće mi smetati. Uvele ću imati moju mamu, i pesme na mp3-ju, noćas sam do pet
ujutru gledala Džeri Li Luisa kako pleše, zauvek će postojati Trg Umetnosti i mali
mostovi preko kanala na kojima ću moći da sedim dok ne padne mrak... A Spas
na krovi17, crkva sagrađena na krvi Aleksandra II koji je poginuo 1. marta 1881. od
terorističke bombe. Liči na sladoled u kometu od pistaća, vanile i jagode, koji se
topi po turistima obučenima u samurovinu.
Subota. Pardon, nisam imala vremena da pišem blog zbog svega što se juče
dogodilo. Pokušaću da, kako ne bih ništa zaboravila, prepričam dan po redu, mada
neće biti lako jer se mnogo stvari dogodilo u veoma kratkom roku... Dobro, prvo
sam pobedila na takmičenju Aristo Style of the Moment! To za vas nije ništa novo,
jer je bilo u svim novinama. Ići ću u Pariz da se slikam za reklamu za L'Idéal!
Ceremonija je bila užasna, ništa nisam videla od silnih bliceva, mislila sam da ću
se onesvestiti i pasti na žiri! Mama je plakala, ja sam plakala, Oktav je urlao u
mikrofon, svi su aplaudirali Mis Čečenije u Peterburgu, bilo je nadrealno. Tada sam
počela da pijem, osećala sam se tako prljavo dok sam stajala na tim pločicama u
loži, pogledala sam se u ogledalo u toaletu i odlepila: prvo, šta ću ja tu, drugo,
pobedila sam - bila sam odvratna sama sebi.
Onda je Oktavu pozlilo kada sam nagradu javno posvetila Vitaliju, mom
voljenom surferu, koji je otišao na šest meseci da vozi snoubord na Antarktiku.
Oktav izgleda mlađe nego što jeste. Pravi se da je blaziran, ali mu je pogled tako
tužan, da prosto poželiš da ga zagrliš, da ga umiriš. Htela sam da mu kažem: „Ako
želiš, spasiću te, mogu da te odvedem daleko odavde, ali neću spavati sa tobom.“
Glupo je, znam, ali mislim da se stvarno zaljubio u mene. Zaboravila sam da vam
ispričam da smo jedne noći, prošle nedelje, spavali zajedno, mami sam rekla da ću
prespavati kod Tanje, ali sam u stvari bila u njegovoj sobi i gledala Očajne
domaćice, a Oktav je uzeo pilule za spavanje, tako da se nije desilo ništa, ne znam
čak ni da li sam to želela ili ne... Znam da sam bila verna Vitaliju, ali možda bih
popustila da je nešto pokušao. Oktav je rekao da me previše voli da bi me
napastvovao, i da imamo sve vreme ovoga sveta da to učinimo kasnije, da mu se ne

103
žuri. Gluposti. Dobro, vratimo se sada na Miss Aristo. Posle pobedničkog koktela,
terao me je da pijem još u „Russky Standart“-u... Hteoje da glumimo venčanje u
njegovom apartmanu. Kako sam bila pijana, iskopala sam neku belu haljinu
Izabel Maran u garderoberu agencije, a on je obukao drugu crnu košulju i
nove farmerke (bio je, doduše, isto obučen, ali bar u čistim stvarima). Poklonio
mi je verenički prsten koji sija, a ja sam mu dala moju marihuana narukvicu. To mi
je tada delovalo smešno i neozbiljno, ali kada malo bolje razmislim, bilo je zapravo
jadno.
„Elena Olgovič Dojčeva, gimnazijalko, želiš li da uzmeš za muža Oktava Mari
Fransoa Parangoa, nezaposlenog reklamdžiju i lovca na devojke, ovde prisutnog?“
„Treba da razmislim...“
„Nipošto!“
„Dobro, onda da.“
„Oktav Mari Fransoa Parango, pišče i latentni homoseksualce, šverceru
ljudskih tela, prihvataš li da uzmeš za ženu Elenu Olgovič Dojčevu, učenicu koja
često izostaje iz škole, ovde prisutnu, da joj budeš veran i da je greješ dok vas smrt
ne rastavi?“
„Da vidimo., .možete li da ponovite pitanje?“
Jebi se!“
„Da!“
Posle razmene pristanaka pred ogledalom u kupatilu, bacili smo na sebe
pirinač koga je bilo na sve strane, sve do ulaznih vrata! Pozvao me je na ples, a ja
sam izabrala pesmu „Everytime“ Britni Spirs na njegovom iPod-u Bose. Otkad sam
mu objasnila da Lenočka znači mala Lena, sve vreme je kao debil ponavljao
Lenočka, Lenočka. Neverovatan tip. Nikad nisam upoznala takvog. Stalno pravi
gluposti, kao neko dete, imam utisak da sam starija od njega! Stalno me zasmejava.
Kada mi je rekao da me voli, rekla sam mu „volim te“ iz šale, ali mislim da se on
nije šalio. Sramota je to reći, ali mislim da volim da budem tako voljena, to me
hrani, daje mi snagu. Majka me je često upozoravala na tipove koji tako naglo
izjavljuju ljubav - ti su najopasniji, zbog njih ćeš patiti više nego zbog onih koji
hoće samo da te zaskoče. Opijaju te lepim recima sve do jutra, porede te sa
Kranahovom Venerom ili Džesikom Albom, gledaju ti u dlan i pogađaju tvoj
horoskopski znak, nemoj da gubiš vreme sa njima, što kaže jedna pesma Džarvisa
Kokera. Volim da slušam njegov glas dok korača kraj mene i objašnjava mi stvari,
sa njim mi se život čini jasniji, jednostavniji i zabavniji. Gledam njegovu
iznošenu jaknu, i imam utisak da više ništa nije komplikovano. Ponekad otvorim
oči kad me ljubi, da vidim da li su njegove zatvorene. A pošto i on radi to
isto, izgledamo kao budale koje se ljube razrogačenih očiju. Pa ih onda

104
zatvorimo, pa ponovo otvorimo, oboje u istom trenutku. Pa se smejemo. Kretenski.
Volela bih da mi je prijatelj, stariji iskusniji drug koji bi mi pomogao da
otkrijem svet. Pričala sam Oktavu o tome kako nikada nisam upoznala svoga
oca, kako je bilo teško odrastati bez njega, nalaziti prezervative na patosu
majčine sobe, ne shvatajući čemu služi taj plastična vrećica ispunjena
koncentrisanim mlekom. Ispričao mi je priču koja me je rasplakala. O detetu pred
čijim očima otac doživljava infarkt. Dete ima četiri godine, previše je mlado da bi
odmah shvatilo, pokušava da podigne kapke svoga stvoritelja, da mu prodrma
ruku, golica ga. Posle izvesnog vremena skapira da mu se otac više neće
pomeriti. Detence nosi oca u rukama, sve naopako. Onda brižne u plač, doziva u
pomoć, bespomoćno. Ljubi lice svog nepomičnog oca... I tada otac otvori jedno
oko, prasne u smeh. To je bila samo šala, pravio se da je mrtav, ne bi ga tek
tako ostavio na cedilu! Dok mi je brisao suze, rekao mi je da mi je upravo
ispričao Hristov život; po prvi put shvatila sam nešto o tome. Isus Hrist nije Božiji
sin, već naš otac. Odsutan otac, koji je otišao na nebo, ali živ, nije mrtav. Odveo me
je na žurku kod oligarha, bila sam potpuno pijana, sećam se da je Sergej ostavljao
napojnice od po 10 000 dolara, nikad u životu nisam videla toliko novčanica
najednom mestu. U kolima je pričao sve same gluposti:
„Adam i Eva su bili u raju i zajebavali se sa svojim telima, bilo im je lepo, bili
su goli kao roboti, nisu shvatali da su bili goli, a Bog im je rekao da ne jedu sa
edenskog drveta, ali je prvi par na svetu bio podjednako glup kao i svi drugi, te dve
jajare htele su da imaju slobodu izbora, zato smo tu gde jesmo, još od postanka
sveta, ta jebena sloboda uništila nas je, i zato sada želim da zagrizem tvoju
jabuku!“
Kod Sergeja se sva dekoracija sastojala od svećnjaka i ravnih ekrana, tananih
zavesa i belih kreveta, nisam nikad kročila u tako lepu kuću, nikad nisam videla
toliko lepog sveta, a Oktav je samo nestao. Ništa mi nije bilo jasno. Od tada ga više
nikad nisam videla. I ne želim više da ga vidim. Mislim da mi je neko stavio pilulu
za spavanje u čašu, ne znam ko, sigurno je to bio on.
Ne sećam se šta se zatim dogodilo, mora da me je neko vratio kući, probudila
sam se u svom krevetu. Obučena u odeću od prethodne večeri, užas! A moj debilan
trofej stajao je na noćnom stočiču. (U stvari, sećam se nekoliko stvari, ali me je
previše sramota da vam ih prepričam. Svršila sam mnogo puta, skičala sam kao
prava svinja.)
Ponedeljak. Imam četrnaest godina i tri meseca: Oktav mi je rekao da je toliko
imala i Šekspirova Julija. A Džeri Li Luis, idol moje majke, oženio se svojom
rođakom Mirom kada je imala trinaest godina. Ja sam sa trinaest godina stavljala
vatu u grudnjak da bih imala grudi i mogla da uđem u diskoteku. Pušila sam džointe

105
u učionici svaki dan, uzimala sam i ekstazi, ali koku nikad (prečesto sam gledala
majku kad se spuštala). Oduvek sam se vukla sa momcima dosta starijim od sebe,
mrzela sam školu, izbacili su me deset puta, bila sam agresivna iz sramežljivosti,
sve vreme sam lagala i krala po prodavnicama, prava klepto-mitomanka!
Razdevičena sam sa trinaest, mrtva pijana, mnogo sam cirkala, kao i svi iz mog
razreda, frajeri su mi bili zamena za oca, sve vam ovo pričam da bih vam objasnila
zašto me jedno veče kod Sergeja nije istraumiralo. Često sam govorila sebi: ulazim
u „Onjegin“ a nemam još ni menstruaciju! Lagala sam koliko imam
godina, govorila sam da imam sedamnaest, šminkala sam se i oblačila kao da
sam starija, stavljala crnu senku oko očiju, nosila vrlo visoke potpetice i
veoma kratke suknje. Često sam ostavljala frajere da ne bih morala da se
tucam. Sve devojčice iz mog razreda jebale su se već sa trinaest godina, ali ja
nisam imala drugarica, bila sam asocijalna, a kako sam često menjala škole,
nisam imala vremena da se vežem za nekog. Terala sam se na seks bez uživanja, i
bilo mi je mnogo lakše kada bi to prošlo. Pa ipak, želim da se preselim u Taškent.
Tamo se živi kraljevski, u kući sa poslugom, za 100 dolara mesečno. Hrana je
ukusna, ljudi su ljubazni, lepo je vreme, pisala sam Vitaliju da bismo u Taškentu
mogli biti srećni, da bih volela da budem njegova uzbekistanska princeza kad sam
već prošla kao čečenska manekenka. Odavde treba otići. Nastaviću s blogom čim
budem mogla, dotle: zbogom i izvinite što vas ostavljam na cedilu, moji
mnogobrojni fanovi i grupiji! Ničevo, ničevo... (Nema veze, ništa strašno...)“

ODLOMCI PRESLUŠAVANJA LENE DOJČEVE OD STRANE UPRO SLUŽBE,

KOJE SE ODIGRALO U PROSTORIJAMA FSB-A POSLE KATASTROFE.
„On je bio izgubljen, a ja sam pokušavala da pronađem sebe, sudbina je htela
da se sretnemo. Ne, samo ne batine, molim vas, biću dobra... iskoristite moja usta i
pustite me da idem, ja nisam odgovorna za tu tragediju. Ne, ja nisam Čečenka, to je
laž smišljena za marku L'Idéal, a čak i da sam Čečenka, to ne znači da sam SAMIM
TIM 'šehid' 18! Mogu li da telefoniram, poznajem osobe koje su na vrlo visokim
funkcijama, ne želim da imam problema, a ako ih nećete ni vi, bilo bi vam bolje da
me pustite! (...) Ja nemam ništa sa tim, osim što sam upoznala Francuza koji je
došao do mene preko nekog popa koga je moja majka upoznala u Parizu kad je tamo
radila kao kelnerica u restoranu. Nudio mi je karijeru svetski poznate manekenke.
Videli smo se nekoliko puta u Sankt Peterburgu. Da, imali smo vezu, ali je ona bila
platonska. Šarmantan čovek, izgledalo je da se zaljubio u mene, ali ja sam
veoma mlada, uvukao me u svoj romantični delirijum, bilo je kao na filmu, ili se
bar meni tako činilo, ne znam više, baš ste me jako udarili po leđima
maločas, molim vas, recite gospodinu Pohotniku da prestane da me gleda, mogu

106
li, molim vas, da obučem košulju? Ne moram da budem gola da bih odgovarala na
vaša pitanja. (...) Oktav me je spasao, znam da niko ne želi da to čuje od mene, ali
to je istina. Kao što kaže ona starica u Titaniku: 'Spasao me na sve one načine na
koje neko može nekoga da spase.’ Osim jednog. Da, mogla bih da kažem da sam
osetila mini crush prema tom čoveku, ali ništa više od toga. Malo smo flertovali u
njegovoj sobi, ništa posebno, rekao je da se oseća neprijatno preda mnom, da sam
premlada, da će sačekati da postanem punoletna. Nije mi palo na pamet da bi
mogao da bude tako poremećen. Bio je tih i pažljiv, sve dok nije okončao našu vezu
tako što mi se više nikada nije javio, posle jedne večeri kod Sergeja O., koji je
chairman of the board grupe Oilneft. Sam je insistirao na tome da me odvede kod
svog prijatelja. Nisam znala da je ljubomoran, kad me je upoznao sa Sergejem, ovaj
ga je pitao: 'Jeste zajedno?', a Oktav je odgovorio: ‘Ne, mi smo srećni.' Kasnije
sam saznala da je pokušao da me dobije na kućni broj nekoliko puta, ali sam ja tada
bila u Kurševelu sa Sergejem i promenila sam broj mobilnog telefona. Sigurno je
mislio da će moći ponovo da stupi u kontakt sa mnom ako počini takav zločin... Kao
onaj ludak koji je pucao na američkog predsednika ne bi li se dopao Džodi Foster.
Mama mi je ispričala tu užasnu priču... (jecaji) Ne razumem šta je moglo da se desi
u glavi tog Francuza. To je grozno, grozno... Izgledao je pametno, imao je lepe ruke,
ne razumem, ljubio se kao devojčica... Mada sam zbog njegove brade više imala
utisak da se ljubim sa jožikom (ježom)! Šta sam mogla da učinim? Kako sam mogla
da pogodim da će se desiti nešto tako ekstremno? Sada mi je karijera upropašćena,
gotova sam, mrtva sam za branšu, šta će biti sa mnom? Nisam kriva zbog
tog užasnog dana. Ja ću zauvek biti malerozna devojka. Moja majka samo
plače, pustite me da razgovaram sa njom, ipak je ona bila ta koja me je poslala na
taj sastanak, možda bi trebalo nju da ispitate... Olja je postala čudna otkad se
desila ova drama. Zatvorila se u sobu, moli se po čitav dan, kao da je to njena
greška. Nikako ne mogu da utešim moju Oljenku... (tišina) Srećom, imam Sergeja,
možete da ga pozovete, neće mu baš biti drago da vam odgovori na pitanja, bilo bi
vam bolje da sa mnom drugačije razgovarate, u čemu je problem? Koji je vaš
matični broj, molim vas? Ne, ne vidim zašto bi Sergej imao bilo šta sa tim
atentatom, nije ovo 1999-ta, za rat nisu potrebna opravdanja, jao, JAO, prestanite,
rekla sam to iz šale, ne znam više šta govorim, tako sam umorna... (...) Gospodine,
molim vas, odvežite me, budite ljubazni, tražim od vas samo čašu vode bez
polonijuma 210, već dva dana nisam ništa pila, ni spavala, volela bih da mi vratite
odeću, spasiba, ne, milost, nemojte me više udarati tim baštenskim crevom,
ja...sarađivaću sa vama, samo mi dajte, molim vas, čašu vode bez otrova, budite
milostivi, bole me članci na rukama i boli me stomak, imam grčeve, ne želim da
se drugi gospodin vrati, molim vas, grudi me mnogo bole, prošli put me je

107
jako štipao električnim štipaljkama...“
(prevod Igora Sokologorskog iz Francuske ambasade u Moskvi)

ODLOMCI IZJAVE SERGEJA ORLOVA POD ZAKLETVOM, C.E.O.-A

OILNEFT-A.
„Upoznao sam Oktava Parangoa preko prijatelja sa Korzike koji mi je prodao
jahtu i kuću u Porto Vekiju, u koju još nisam imao prilike da kročim. Tražio je nove
regrutkinje za franko-američku agenciju za manekene, ponudio sam mu da mu
pomognem pošto posedujem deonice u nekoliko marketinških agencija u Moskvi i
Sankt Peterburgu. Studirao sam matematiku, nisam mogao da pretpostavim da ću
postati profesor ekonomije, pa bankar i na kraju industrijalac; počeo sam kao
đubretar, sâm sam se probio tokom devedesetih i nikom ništa ne dugujem.
Petrohemijska i metalurška grupa Oilneft poseduje, između ostalog, fabriku za
proizvodnju kozmetičkih komponenti koje snabdevaju Virgin Tears i L'Idéale
Monde. Preko ove druge firme video sam se sa Parangoom nekoliko puta tokom
prošle godine (regrutovao je nove devojke za nju), ali preda mnom, niti u prisustvu
mojih bližnjih, nikada nije pomenuo svoj kobni projekat. Naglašavam da nisam
imao pojma o njegovim prethodnim ogrešenjima o zakon, a posebno da nisam znao
da je bio u zatvoru u Francuskoj zbog sumnje da je bio saučesnik u nekakvom
ubistvu u Americi (ubistuo gospođe Vard, aneksni dokument 99F). Svaki put kada je
kritikovao Rusiju, mislio sam da se šali, kao - umetnik je, salonski socijalista
(objavio je neki pamflet protiv reklame u Francuskoj, i prema informacijama
kojima raspolažem, bio je savetnik kandidata francuske Komunističke partije
na predsedničkim izborima 2002). Oružje koje je ukrao u mom peterburškom domu
bilo je u sefu, ne znam kako je uspeo da ga otvori. Odmah sam ponudio FSB-u i
moskovskoj policiji da im dam listu ljudi koji rade u mojoj službi obezbeđenja, kako
bi ti elementi poslužili u daljoj istrazi, nije isključeno da je imao saučesnike među
mojim obezbeđenjem. Ceo upravni odbor Oilneft-a stoji na raspolaganju vlastima
kako bi se na svetlost dana izneo najgori teroristički atentat koji je počinjen u
Moskvi posle 2002. godine. Grupa Oilneft formalno demantuje sve glasine koje se
tiču postojanja nekakve fabrike za preradu majčinskog mleka u Čečeniji ili
nekakvog mesta za proizvodnju ljudskih suza u Komsmolsku, u kome su zatočene
radnice protiv njihove volje, a u cilju prodaje njihovog proizvoda u anti-ejdž
kozmetičke svrhe. Tvrdnje Novaie Gazete groteskne su izmišljotine: veza sa
sadomazohističkim internet sajtovima na kojima se bi čuju i razapinju žene na krst
(extreme pain.org, whipped ass.com, extreme brutality, inhuman sadism, executions
of virgins, teentit torment i crucified teens) nije nikada utvrđena niti dokazana, a
kao predsednik grupe Oilneft formalno ih demantujem. Što se tiče osetljivog

108
hostage.com, unwanted fuck ifresh russian tears, to su zaštićene marke
druge filijale grupe koja komercijalizuje hardcore DVD-jeue pornografskog
karaktera, čiji su učesnici punoletni i saglasni. Prljave glasine su
puritanski pokušaj neprihvatljivog profesionalnog destabilizovanja usmerenog
protiv prestižnih marki naše kompanije koje će naše preduzeće izvesti
pred odgovarajuće sudsko telo u Ruskoj Federaciji, a i šire (kompanija
L'Idéale Monde već se obratila Evropskom sudu za pravdu). Nemam ništa uiše
da dodam о ovom slučaju, koji me šokira i rastužuje kao i sve građane našeg grada,
a naročito pravoslavnu zajednicu, kojoj i sam pripadam, kao i moja porodica i moji
bližnji, čiji bol možete samo da zamislite. Podsećam vas da sam, uprkos jevrejskom
poreklu još od 1994. osnivač komiteta donatora, koji je započeo finansiranje
konstrukcije hrama Hrista Spasitelja. Dozvolite mi da izrazim svoju solidarnost i
saučešće svim porodicama žrtava stradalih u ovom užasnom aktu destrukcije i
svetogrđa. Pridružujem se molitvama cele ujedinjene Rusije, i bezrezervno
podržavam predsednika Putina u njegovoj borbi za istinu. Jednoga dana moraćemo
da oslobodimo našu svetu zemlju svih tih bojeuika i kaznimo sve one koji žele da
oskrnave naš nacionalni ponos i dušu naše večne domovine. To je borba našeg
predsednika, koju će nastaviti i njegov naslednik, ko god to da bude. Dok god
ovakve opasnosti budu pretile našoj nacionalnoj koheziji, našu demokratiju moraju
da vode ljudi spremni da im stanu na put.“

109
 ČETVRTI DEO
JESEN (OCEHЬ)
„Mila moja, nezaboravu moj! Dok god zagrljaj moj pamti telo tvoje, Dokle
na ramenu mome budeš i na usnama mojim, Sa tobom biću.
Skupiću sve suze u nešto dostojno tebe, što će biti večno. Upisaću tvoj lik u
slike nežne, krhke i tužne toliko da slamaju srce. Ostaću ovde dok ne bude gotovo.
A onda, i sam ću otići.“
Boris Pastemak, Doktor Živago

110
 1
Imam na čelu jednu sedu koja se vijori kao zastava iste boje, najavljuje smrti da
joj dolazim. Hvala što ste me ponovo primili u Vaš mermemi dom, oče
Jeropromandreviču. Na koki sam do daske. Od pre tri nedelje ponovo sam počeo da
šmrčem, ha ha ha! Jesenja kiša ispija mi krv. Ne razumem ovu belu nijansu neba: čas
ledi, čas guši. A hteo sam da se penzionišem u Rusiji! Potreban si svome stadu,
pa neću da trošim tvoje sveto vreme na moje kokainske ludorije. Došao sam da se
izvinim zbog skarednih priča od prošlog puta, i naročito da ti se zahvalim što me nisi
prijavio vlastima. Savršeno razumem tvoju uvređenu reakciju. To što ispovest ostaje
tajna među nama ne znači da po ceo dan moraš da trpiš nastrane priče. Botoks
paralizuje mišiće, a meni bi bila potrebna jedna doza u mozak. Izvini 77 puta 7 puta,
što će reći 539 puta! Savršeno mi je jasno da ti uopšte nije bilo stalo da me ponovo
vidiš, naročito pošto sam izneverio tvoje poverenje time što sam izopačio Veoma
Milu Lenu Dojčevu. Žao mi je što sam bio primoran da postavim dinamit oko tvog
predivnog zdanja i veličanstvenih stubova, i što sam obmotao eksploziv oko struka.
Naravno, bilo bi strašno ako bih povukao detonator, ali na kraju krajeva, Staljin je već
uništio ovu katedralu 1931, a Hruščev je u njoj napravio zagrejani bazen pod
otvorenim nebom! Najveći na svetu, sećaš li se? Video se izdaleka, toranj dima peo se
ka nebu, okružen snegom, a mlaka para ličila je na atomsku pečurku... Takve prizore
radije bismo sačuvali samo u sećanju, ne bismo baš da ih gledamo uživo. Zgrade su
popustljive, kao i naše postojanje zar ne? Kakvo neobično sveto mesto, mračno i
osvetljeno istovremeno. Obožavam tvoju vlažnu i pustu lađu, ali ponekad me stresira!
Kad se samo setim da je Staljin hteo da izgradi na mestu crkve džinovski neboder,
„Lenjinovu kulu“, sa spomenikom osnivaču SSSR-a na vrhu zgrade, tim dragim
Vladimirom Iljičem Uljanovim, s dlakavom bradom, kao što je moja, kako, uspravan
među oblacima, ujedinjenoj zemlji pokazuje put ka istini! Kakva banda bolesnika, a!
Šteta što je od te crkve ostao samo podzemni parking, na kome je u ovom trenutku
parkiran moj auto. Mnogo mi je stalo do njega: novi novcijati kajen sa kožnim
sedištima i tri DVD plejera, koji mi je poklonio moj Novi Omiljeni Rus. Milost,
ne daj da ga smrska gomila ruševina, makar one bile i svete!

111
 2
Kao što ti je poznato, moj teolože, svaki put kad sam u down-u, volim da posetim
Isusa Hrista. Taj čovek je moj protivotrov. A pošto si ti njegov dostojan predstavnik,
sve bih učinio samo da se tebi is-povedim. Ne sekiraj se, neće biti žrtava. Istina je da
se osećam bolje čim dođem ovde da se pomolim, crkva je moj bensedin. Na tvom
oltaru Isus je vrlo lepo osvetljen. Ove sveće u peristilu greju mi srce. Da li se Mesija
zaista žrtvovao za nas, kao kakav čečenski kamikaza? Prestani da me gledaš tako
razjareno i užasnuto! Što jeste-jeste, Hrist je loše prošao. U pravu si. Vaskrsao je. I
eto, to je razlog mog dolaska ovamo. Toliko sam želeo da ga imitiram. Zašto bi samo
muslimani bili mučenici? Hrišćani su bacani lavovima u jamu, nisu druge
podmetali. E pa, vreme je da se i to promeni: ja ću biti prvi katolički kamikaza koji će
spaliti pravoslavnu crkvu. Hrist Akbar! Jop la bumski!
Sedi patrijarše, sedi. Treba da me saslušaš do kraja, nemoj me terati da
pretvorim hram Hrista Spasitelja na vodi u Ground Zero pod Moskovom. Ti vrlo
dobro znaš da će policija, ako je obavestiš, otrovati plinom sve vernike pod ovom
kupolom (kao u atentatu 2002. u pozorištu u ulici Dubrovka), ili će ispaliti
plamenobacače (kao u školi u Beslanu septembra 2004), i da me neće sprečiti da je
dignem u vazduh. Bolje strpljivo sačekaj da se ispovedim, daj mi oproštaj i pusti me
da odem odavde mirno i spokojno. Čim mi se Lena Dojčeva bude vratila, obećavam ti
da ću zauvek nestati iz tvog života. Da li u pravoslavnoj veri postoji oprost grehova?
Preklinjem te, obrati pažnju na moju jadikovku, ja sam samo izgubljeno jagnje koje ti
se baca pred noge. Uveravam te da će se svi izvući ako mediji prenesu moju molbu
plavoj Čečenki koja je pobedila na peterburškom Aristo Style Contest-u da promoli
svoj prćasti nos. Došao sam ovde da zovem u pomoć i da molim za oproštaj.

112
 3
Sačekaj da šmrknem lajn, Pariz-Vladivostok, sa presedanjem u Novosibirsku...
Draga, smanjio sam koku, ura! Najveća glupost koju možeš da uradiš kad si na koki
jeste da prestaneš da je uzimaš! Jesi li siguran da nećeš? O Prečista Nozdrvo! Ko te
jebe, my Lord! Vratiću se na početak priče o svađi sa Lenom, a ti ćeš me pažljivo
slušati jer je suština tvoga posla ljubav prema životu i njegova odbrana. Razumem te:
i ja sam se često hvatao za život kao za slamku spasa. Sa četrdeset godina, svaki put
kad doživiš nešto, kažeš sebi da ti je to možda poslednji put. Menja ti se ponašanje
kad znaš da si prevalio polovinu života. Možda i ne bih bio ovde da sam dvadeset
godina mlađi. Rekao sam ti, sve dok nisam upoznao Lenu, mislio sam da sam
sentimentalno hendikepiran. Kad te vaspitaju razne dadilje i očevi za
jednokratnu upotrebu, brzo naučiš da se nikad ne vezuješ. Kad sam bio u
pubertetu, devojke me nisu dovoljno želele; a danas, iz profesionalnih razloga,
žele me i previše. Ne poznajem tajnu ljubavi. Ja sam hedikepirani altruista. Nisam
imao prilike da upoznam tvoga Gospoda i, nažalost, sve do sada nisam uspeo nikog
drugog da upoznam. U bogatim zemljama situacija je tužno banalna: već odavno se
niko ne zanima za svog bližnjeg. Vi to možda u Rusiji još uvek ne osećate; naša
civilizacija ne počiva više na želji, toliko ju je zloupotrebljavala da je na kraju
uništila. Odavno sam shvatio da je ono što nazivamo individualizmom samo oblik
slobode. Ali danas znam: sloboda vodi samo u nemoć pred ravnim ekranom,
u samoubistvo u kupatilu punom ogledala. Sloboda, koja sloboda? Sloboda da
masturbiramo pred ogledalom? Da ne zavisimo ni od koga? Mnogo mi cenimo
slobodu. Sloboda je samo laž, iluzija, neka druga vrsta utopije! Da li je
individualizam velika pobeda filozofije prosvećenosti ili pojava najnarcisoidnije
samoće u istoriji čovečanstva? U vašoj zemlji sloboda je stara koliko i Lena. Sloboda
u Rusiji je u pubertetu. U stvari, ljude baš briga da budu slobodni, a ti to dobro znaš,
bilo bi im dovoljno da imaju razlog za život.
Lena je mislila da ću je tretirati isto kao i druge, sve one kurvetine koje su me
opisale kao seksualno čudovište. Do đavola, kako sam samo mogao da se sažalim na
ta bića prema kojima nisam ništa osećao? Kad nikog ne voliš, nemaš šta da izgubiš.
Nije to nihilizam, to je kapitalizam. Civlizacija mekušaca i kukavica, pandurski sistem
u kome se bojimo svojih bližnjih. Sećam se da me je u Parizu tešila tuga zbog bede
siromašnih zemalja koju sam gledao na televiziji. Moja patnja delovala je smešno u
poređenju sa patnjom siromašnih. Nesvesno znam da to što sam se preselio ovde nije
bilo zato da bih jurio sveže meso, već da bih se uverio u to da li sam ljudsko biće.
Mislio sam da ste zemlja trećeg sveta, puna četvrtastih lada. (Znaš li onaj ruski vic:

113
koja je razlika između lade i side? Ladu ne možeš nikom da preneseš, ha ha! Gde sam
ono stao, do đavola?) Shvatio sam vrlo brzo da o Rusiji, zapravo, ne znam baš ništa.
Čitao sam vaše pisce, učio vašu istoriju, religiju, a sada počinjem da naslućujem
istinu: i vi ste podjednako izgubljeni kao i ja, ali ste to barem prihvatili. Sanjate da u
životu ne radite ništa i da dobijete u kazinu, da preko noći nasledite fabriku gasa ili
naftnu bušotinu, kao Mihail Prohorov ili Puškinov ribar, kome zlatna ribica pokloni
zlatni dvorac. Vi ste Irealisti, što bi rekao Pjer Mero19. Trebalo je da budem Rus; tako
bih voleo da sam rođen u vašoj zemlji lišenoj razuma, radije nego u Bearnu,
planeti skučenoj između planina i okeana. U vili Navar osećao sam se otprilike kao
Rusi u Rusiji: nekada je to bila naša kuća, a sada više nije. U vašoj zemlji družio sam
se samo sa bogatima jer je moj posao bio da tragam za lepim devojkama, a lepe žene
izlaze sa bogatim osobama, onima koji voze jaguare, a ne ladu. U Moskvi postoji 280
000 milionera (kada se njihovo bogatstvo prevede u dolare), taj svetski rekord može
bogato da bira. Tajna skautskog zanimanja leži u sledećem: da biste što brže stupili u
kontakt sa što većim brojem devojaka u bilo kojoj zemlji, počnite da se družite sa
milijarderima. Družeći se sa njima otkrio sam da novac ubija ljubav, da se o
njoj može pričati na mondenskim večerama, ali da ljubav nije moguća kada se
dostigne izvestan nivo života. U svakom slučaju, mislim da ljubav više ne postoji, da
u našoj prepredenoj civilizaciji više nikada neće postojati potrebni uslovi za ljubav.
Kako da se zaljubiš kad je u Rusiji romantizam bio tako strogo kažnjen? Godine 1991.
nije umro samo Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika, već i ljudska lakovernost.
Nemogućnost postojanja ljubavi posledica je pada komunizma. Taj poraz ne tiče se
samo Rusije, već i čitavog sveta. Hedonizam je ideologija ljudi koji su izgubili nadu.
Danas su zabranjeni svi prividi. Ljubav je zabranjeni san, kao i svi drugi, osim
revolving kredita. XXI vek nije u stanju da se oporavi od toga što je ljubav izvrgao
ruglu.

114
 4
Molim te, ćuti, pobožni hartofilakse, vidiš li moj palac? Treba samo da spustim
ovu ručicu i prah će postati prah. Dastal! Zamolio sam te samo da saslušaš moju priču,
a onda ćemo zajedno pozvati Lenu preko medija. Kad bude videla svoje ime pored
mog po novinama i u dnevniku, vratiće se...a ako se ne vrati, nas dvojica ćemo umreti
zajedno, kakve veze ima? Nemamo šta da izgubimo. Curi mi nos, ušmrkujem slinave
suze. Ubio si me u Peterburgu... Peterburže, o Peterburže! Ne zvuči loše kad
ponavljam njegovo ime nekoliko puta, zvuči poetično. Kad mi je Lena pričala o svom
detinjstvu, srce me je bolelo od tuge jer sam imao utisak kao da prepričava moje.
Detinjstvo bez oca, beskrajna samoća, tužna majka... Lenin život pomešao se sa
mojim. U svakom slučaju, danas svi imaju živote koji liče na moj. Naše priče se
ujedinjuju, tako bih voleo i da nam se sudbine ukrste. Rusi kažu da treba živeti u
Moskvi, a umreti u Sankt Peterburgu, zar nisam ja to učinio?
Voleo sam Lenu uprkos njenoj lepoti. Uveravam te, nije me privukao samo njen
fizički izgled, već njena nesreća, stid zbog toga što je lepa, njena blistava teskoba.
Oduvek sam mislio da je nešto najerotičnije što postoji mlada lažna plavuša koja
izgovara užasno dosadne fraze tipa: „Dobro veče, kako se zoveš?“ Nedodirljiva
mlada deva u providnom topu na cvetnoj livadi, ili bebi-dol kombinezonu, sa šiškama
na čelu i plastičnom ogrlicom oko vrata, i lancem od bižuterije oko struka. Pa, ipak,
moram da priznam da sam želeo da se hvališem kako je posedujem. Želeo sam da se
šepurim sa njom, da sve pršti oko nas, raspada se od njene lepote, da skupljam mrvice
njene sjajne zvezde, da budem njen samovar. Čekao sam da me zarazi. Kao i svi
kompleksaši, žudeo sam da budem u blizini lepote, da je obožavam kao svetinju.
Uživao sam da šetam peterburškim ulicama sa njom, sa tom tako veličanstvenom
kreacijom, u sumraku mlečnom kao što je njena paklena koža. Da si samo video face
frajera koji su prolazili pored nas! Naročito Francuza! Od samog pogleda na Lenu pali
bi na kolena pred njom, ako mogu da se izrazim metaforično, onda bi gledali u mene,
kako je stežem oko struka, i želeli su da crknem. Pogled drugih ljudi uzbuđivao me je
dok sam jednog popodneva, posle šetnje po Petrhofu, pokušavao da vodim ljubav sa
njom u sobi broj 403 u hotelu „Evropa“. Zato mislim da su svi muškarci koji vole lepe
žene pederi. Razmišljaju o pogledima drugih muškaraca dok ih tucaju. Kad izlaziš sa
lepom ženom, ne vodite ljubav samo vas dvoje. Svi oni muškarci što lude za njom
takođe su u sobi i gledaju je kako se svlači, njihovo prisustvo začinjava sve pokrete.
Čujem ih kako šapuću: „Hajde, Oktav, uzmi je i za nas. Učini to za sve one koji to
nikada neće moći. U naše ime.“ Da, ja vodim ljubav sa ženama misleći na muškarce.
Bodler se prevario, ne uživaju pederski oni koji vole pametne žene, već oni koje vole

115
najlepše žene na svetu. Eto, to je objašnjenje mog potpunog fijaska one večeri:
bio sam pod prevelikim pritiskom. Zamišljao sam tri milijarde muškaraca kako mi
zvižde. Nikada se nisam tako znojio od sramote, nisam imao nijednu tableticu vijagre
pri sebi. Bila je to savršena propast.
„Kakva glupost, želim da vodim ljubav sa tobom osam sati.“
„A ne, to je previše.“
„U pravu si, osam minuta je više nego dovoljno. Kakva šteta.“ „Džaba insistiraš,
nema svrhe.“
„Popio sam toliko votke sa ibuprofenom da više nisam ni pijan. Lena, sada ću ti
reći šta zapravo mislim.“
„Mogu li prvo da upalim cigaretu?“
„Harašo.“
Upalila je cigaretu, a plamen šibice je tako osvetlio njene oči da mi se učinilo da
su reka u kojoj su se moje misli izgubile, i više nisam znao šta sam hteo da kažem.
Nešto tipa: ljubav je uzrok tehničke dis-funkcionalnosti.
„Lena?“
„Mhm?“
„Stigao sam do kraja puta.“
„Mhm.“
„Uskoro će kraj.“
„Mhm.“
„Umreću.“
„Lena, ja sam veliki nesrećnik okružen lepotom zato što mešam dobro i lepo.“
„Ne mešaš ti, nego Platon. Tuga te čini privlačnim, ali ti to nikada nećeš shvatiti.
Zašto zapisuješ sve što govorim?“
„Zato što nemam pamćenje. Vidi šta sam sve zabeležio: Budući da si tako
vatrena, bolje je da ne vodimo ljubav jer osećam da će biti strahovito prijatno i da
ćemo obožavati da se tucamo, i stalno ćemo to raditi i stenjati glasno, toliko će nam
biti dobro da ćemo možda biti srećni, a to bi onda zaista moglo da bude veliko
sranje.“
Njena kosa: slapovi sreće, požar u krevetu. Kao da mi se jastuk upalio.
„You set my bed on fire.“
„Ugasi me.“
„Treba mi zaštitno odelo od azbesta i maska. U pomoć!“
„Izvini.“
Dok sam joj sve ovo govorio, ona je slala poruke svom dečku. Ko se ne bi
naljutio, ali jesam li imao izbora? Najviše me je ponizilo to što je zaspala dok sam joj
recitovao „Pesmu nad pesmama“: „Potkrepite me žbanovima, pridržite me jabukama,

116
jer sam bolan od ljubavi.“20 Kad sam je probudio poljupcima po belom vratu, nije se
opirala niti žalila, pustila me je poslušno da je ljubim, predući kao mačka koja mirno
čeka da je ostave na miru. Nije me nijednom udostojila ni najmanje romantičnom
izjavom, čak ni najmanje indirektnom aluzijom ili komejevskom litotom (u stilu „ne
mrzim te nimalo“). Samo je jednom, one famozne noći kada smo spavali zajedno,
ispustila uzdah usred noći: „Osećam se čudno...“ Lena pripada generaciji koja
toliko sebi zabranjuje da voli da uopšte ne zna šta to znači. Ljubav je toliko mrtva, da
je bolje reći „čudan sam“, nego usuditi se reći „volim te“, što je preopasno i otrcano.
Vrlo jasno se sećam da je rekla: „I feel weird“, kao što je Luj Žuve rekao Marselu
Karneu: „Rekli ste 'čudno'? Kako je to čudno...“ Činjenica, ljubav je u XXI veku
neobična drama.

117
 5
Molim, moje starčestvo? Rado ću ti poverovati. Kada ti se objavilo božansko
postojanje, shvatio si da ekstaza više ne mora biti čulne prirode. Od tog jutra, kada si
snažno osetio da te On voli, veruješ u druge oblike orgazma. Amen. Ali ja verujem u
Nju. Lenu Dojčevu koja sedi na klupi, s bradom okrenutom ka Baltičkom moru, u beloj
svetlosti sunca u zenitu. Kad zatvorim oči, osećam njen parfem, mogao bih da se
onesvestim. Sveta Leno, Božja kćeri, moli se za nas sirote grešnike, sada, i u času
naše smrti. Vilinska Leno u raznobojnoj vodi, pod žuborom vodopada, među brezama
u dubokom naklonu pred tvojom milošću. Spasi me od tog anđela smrti. Znaš li onu
Elvisovu pesmu „The Devil in Disguise“? Učini mi uslugu: pozovi je smesta. Ako je ti
budeš pozvao, doći će, apsolutno sam siguran. To je sve što tražim. Samo da dođe
ovde, i ja ću otići sa njom, nikog neću povrediti. Objasniću joj da sam bio previše
zaljubljen da bih se usudio da je dodirnem. Zbog svoje čistote moći će da shvati
moju. Rečna vila blagoslovena je među svim ženama. Dozvaćemo taksi na snegu i više
se neću osećati napušteno. Ostarićemo zajedno u nekoj udaljenoj kući sa velikom
baštom, na obali jezera, u kojoj će zauvek vladati leto, gde nikada neće pasti noć ni
doći jesen. U vašoj zemlji svi automobili su taksi-vozila: svaki neznanac će vas
povesti za šaku rubalja kroz uralo-altajsko stanovništvo. Pričala mi je o Taškentu,
znam da bi želela tamo da živi. Rekao sam joj da ću je odvesti na večeru u restoran
„Uzbekistan“, pod uslovom da ne jede pilav za doručak, ručak i večeru. Ako treba, ići
ću za njom čak i u Čečeniju! Harašo, moj oče, čekam ovde u ispovedaonici, samo
pazi: moj prst se neće pomeriti sa detonatora. Spreči me da ne raznesem sve u vazduh.
Moj život više nije važan, razvalio sam se, kunem ti se da sam spreman za veliki skok.
Imaš pet minuta. Spasiba, o vrhovni đakone bogate dlake! Za sve si ti kriv: nisi morao
da mi priuštiš pristup večnoj ljubavi.

118
 6
Sveštenik je otišao, mogu da povučem crtu.
(Tišina u trajanju od 300 sekundi, samo se čuje moje disanje.)
Evo o čemu razmišljam u ovom trenutku:
Na kraju Biblije, Apokalipsa najavljuje kraj svih vremena kao lepu vest. Godina
2005. bila je najtoplija u poslednjih 12 000 godina, jupi! Uskoro će i Moskva biti na
obali mora, a Peterburg ćemo obilaziti batiskafom. Grenland će svake godine biti
lakši najmanje za po 100 milijardi tona. Ne razumem zašto se Zemljani toliko plaše
topljenja leda na Grenlandu, širenja pustinja, atmosferskog zagrevanja, podizanja
nivoa mora ili deforestizacije u Amazoniji, trebalo bi da se raduju što prisustvuju
velikom spašavanju istorije. Degradirano je preko 60 odsto ekosistema, čovečanstvo
je na putu samouništenja, ispuštanje gasova sa efektom staklenika nastavlja da raste,
broj preuranjenih rakova i deformacija pri rođenju ne prestaje da raste, a plodnost
opada. Svet možda ide ka svom kraju, ali to nije strašno, budući da je svaki kraj
nekakav početak. (Kada sam bio mlad, jedan klub u ulici Koloseuma nosio je ime
Apokalipsa... Danas se taj klub zove „Les Planches“, i tamo izlaze
petnaestogodišnjaci. Kad bi naša deca samo znala na kakvom minskom polju plešu!)
Naš način života ubrzava konačni pokret, a petrolski lobiji odolevaju promeni.
Možda i C.E.O. (Chiefs Executives Officers) multinacionala jedva čekaju da nastupi
Poslednja Apoteoza. A možda:
Samo se besno svete
Što nemaju više petnaest godina.

119
 7
Ah, tu si, konačno! Već sam bio spreman da okončam mnoge živote. Uključujući
tvoj i moj. Bilo bi mi žao - ali da li jedan razneseni leš može nešto da žali? Ma, šta
kažeš, ima jedna dobra i jedna loša vest! Dobra vest je da Lena stiže! Fantastično!
Baćuška, obožavam te, presrećan sam, sav drhtim, drhtim od sreće. Aleluja, father!
Tako bih voleo da se ova priča dobro završi. Loša vest? Ok, specijalne jedinice su
nas opkolile. To sam i mislio, i baš me briga. Njihova tehnika je opšte poznata:
sačekaće da zaspim da bi bacili hemijsko oružje i doveli grupu komanda „Špecnaz“,
bacače granata. S obzirom na to koliko sam toga sabio u nos, ostalo nam je desetak
sati. Bog te blagoslovio! Pretpostavljam da to čini redovno, jer ti to zaslužuješ.
Lena stiže, posramio sam se... E pa, sačekaćemo je zajedno!
Moram da ti prepričam jedinu noć koju sam proveo sa njom. Pitao sam Lenu šta
uči u školi. Dok je skidala svoje blatnjave čizme, počela je da mi priča o nuklearnoj
fizici:
Juče smo učili Šredingerov paradoks.“
Je l'?“
„Ne znate šta je Šredingerova mačka?“
„Ne, ali možeš ti da mi kažeš.“
„To je eksperiment iz 1935. Šredinger je zamislio šta bi se dogodilo kada bi
stavio mačku u kutiju otrovanu raspadnutim urani-jumskim jezgrom. Zaključio je da je
jedan radioaktivni atom linearna kombinacija mrtve i žive mačke. To smo učili na času
fizike.“
Znao sam da su Rusi obrazovaniji od Francuza, tako da nisam bio iznenađen
njenim znanjem, koje bi se moglo porediti sa znanjem jednog francuskog naučnika.
Dok mi je opisivala eksperiment, otkopčavala je jedno po jedno dugme na svom
dobro popunjenom džemperu.
„Ne razumem se u kvantnu mehaniku... Lena, ne moraš da se svlačiš, možemo
samo da popijemo piće, odvešću te kući posle...“
„Atom nije determinisano stanje. Istovremeno je aktivan i mrtav. To je linearna
kombinacija dva stanja. Makroskopski ne reaguje kao mikroskopski.“
Reči ove ona izgovori,
I bluzu svoju ukloni.
Već sam ih video na slici, ali sada su mi upadale u oči svojom belom
mekočvrstinom, oble kao planete, kako kraljevski odolevaju sili teže. Ta mekana put,
naga, obla, devičanska, okačena na to malo dečje telo...od skrušenosti se nisam
usuđivao čak ni da vrhovima prstiju dotaknem to ružičasto blago, gnjecavo i toplo.

120
 „Neverovatno kako su čvrste!“
„Pa kad takve ne bi bile u mom uzrastu, bilo bi baš strašno!“
Potpuno sam saosećao sa Šredingerovom mačkom, istovremeno živom i mrtvom -
napuklom. Žena-dete uzela mi je ruku i spustila je na svoje zapupele radioaktivne
grudi, a ja sam bio u raju mrtvih, usred one gomile muškaraca koji me ohrabruju kao
elektroni, sve muške želje iz svih ljubomornih ulica sveta kružile su oko mene
i koncentrisale se u moju ruku, koja je opipavala, opasavala, vibrirala, drhtala,
štipkala konture površine srca galaksije začete fuzijom bradavice i dojke. Solami
sistem je atom. Lena je sunce. Nikada do sada nisam tako mjaukao kao te večeri.

121
 8
Mogao bih da ti pričam o Leni u peterburškom „Fashion Loung“-u, o tome kako
usisava usta svoje drugarice Luize, o Leni u „Moskvi“, restoranu koji se nalazi na
vrhu jedne zgrade, kako posmatra sunce koje ne može da se spusti na reku, o Leni na
„Zabava boat“-u, brodu koji se ljulja pod štulama striptizeta koje je ona proždirala
pogledom, o Leni širom otvorenih očiju kao Zimska palata, Leni u penjoaru, dok izlazi
iz mog hotelskog kupatila, i jednom rukom drži čašu soka od grejpfruta, a drugom pere
zube, o Leni u ružičastim gaćicama koja vrti kablovske kanale, ili o Leni koja sluša „I
just don't know what to do with myself“ (obrada White Stripes Dasti Springfild) ukrug
na iPod-u dok vadi maslinku iz neke posudice, držeći je između palca i kažiprsta, i
približava je usnama da bi pljunula košticu, pitajući me zašto zevam u nju otvorenih
usta, ili o istoj toj sceni, s tom razlikom što sada drži prst u tegli džema, okreće ga u
njoj i onda posisa, gestovi od kojih čovek može da poludi, ili o Leninoj sobi u
ulici Građanskaja, u kojoj svi kozmetički proizvodi stoje razbacani na sve strane,
otvorenih poklopaca, jer ona nije u stanju da zatvori poklopac ili da složi odeću, nego
je samo baca na pod, ili o Leni koja me pita da joj izmerim puls kako bi zaključila da
joj srce brzo lupa dok se grlimo, da se prosto guši, ili o Leni koja govori ruski
imitirajući porno glumicu: „Da da ebi menija kak blad! Mne nravica tvoj boljšoj
francuski ksju! Trahi minija kak suka! Da, da!“ Govorila je engleski kada se skidala,
ali je rekla da može da svrši samo na ruskom. Još nisam imao prilike da proverim tu
informaciju. Rekla mi je da ne mora da depilira vaginu jer joj dlake još nisu porasle.
Imala je, tačno iznad uva, fine svilene paperjaste dlačice, to je možda bilo najmekše
mesto na svetu u koje bih zagnjurio nos, kao da sam udisao pile koje se upravo rodilo
(ali bez mirisa živine).
„Octave, what is your favorite drug?“
„Moja omiljena droga? Miris tvoje kose.“
„What?“
„Želeo bih da me sahrane u tvojoj kosi.“
„Zaljubio si se u moj parfem!“
„Koliko imaš godina, Lena?“
„Četrnaest, ali izgledam kao da imam dvanaest.“
„Ja sam vampir koji se hrani tvojom mladošću. Ne mogu da te volim a da te ne
uništim.“
„O prinče Vlad! Popij moju devičansku krv umesto aperitiva!“
„Nemoj da mi se rugaš. Dante se zaljubio u devojčicu od trinaest godina. A Džon
Kazablankas se oženio petnaestogodišnjakinjom.“

122
 „Znam. Ali ko je taj Dante?“
„Onaj što je napisao Pakao.“
„Je li to portret tvoje verenice?“
„Vrlo smešno. Čudno, znaš za Kanta, a ne znaš za Dantea.“
„Nemački mi je drugi jezik. Kako znaš da si zaljubljen?“
„Stalno sam gladan i nikad mi nije hladno. Ništa me ne zanima osim tebe.“
Ne sećam se da sam ikada nekoga tako voleo. Ah, do đavola, čim se setim toga
počinjem da cmizdrim, spasitje izvinjitje. Nisam znao da još uvek imam srce, oče
moj, shvati me, ti si me bacio u njen zagrljaj. Tako mi Boga, između voleti i biti
voljen, biram da volim. Kako je lepo patiti! Žalim te ako to nisi doživeo. Šta? Jesi, u
Parizu? Kelnerica, da, sećam se, naravno, ali nisam znao da ti je bilo stalo do nje...
Izvini što ovako plačem, smešno je. Moram da obrišem nos o sako jer se bojim da ću
slučajno pritisnuti detonator ako uzmem maramicu; s obzirom na to u kakvom sam
stanju, to može lako da mi se dogodi. Nisam ti ispričao zašto je Lena pobegla kada je
pobedila na takmičenju Aristo Style of the Moment na splavu na Nevi. Sergej je
organizovao veliku žurku u svojoj crno-beloj dači sa zastakljenim zidovima koji
gledaju na crveni bazen. Pogrešio sam što sam je tamo odveo. Reći ću ti nešto važno:
Stendal je bio u pravu. Lepota je obećanje sreće. Samo je zaboravio da napomene da
je u pitanju neostvareno obećanje.

123
 9
„Daj gas, i barel će se uskoro popeti na 100 dolara!“
Sergej je skupljao velike automobile jer su oni trošili njegov benzin:
„Obogatim se svaki put kad dam gas! Što je benzin ređi, više mu skače cena,
samim tim se meni više sliva u džep. Mi smo u Rusiji prešli direktno sa lišavanja na
privatizaciju. Što se planeta više zagreva, to moj račun u Švajcarskoj bubri! Sagori taj
jebeni benzin!“
Ti to znaš bolje od mene: u Rusiji nema starih bogataša zbog komunizma; sve
bogatstvo je skorijeg datuma i često je vlast ta koja ga je dodelila da Amerikanci ne bi
otkupili velike grupe. Rekao sam ti već: najlepše žene u zemlji kruže oko gospode
koja su se obogatila naglom privatizacijom industrije 1990-te. Za mene bi, da se
nisam družio sa njima, to bila profesionalna greška. Ali moram da dodam da sam se
vrlo prijatno osećao u njihovom društvu. Ne troše svi bogataši svoj novac na tako
dobar način kao oni. Kada sam upoznao Sergeja Orlova, nisam, naravno, mogao da
naslutim da će Lena nestati zbog njega. To je jedan zdepast i vulgaran čovek, koga
književnost fascinira kao i mene (napravio je vernu kopiju verande prema
Čehovljevoj verandi u Melihovu), i toliko je ciničan da je smešan. Prvi put kad
smo razgovarali, rekao mije:
„Volim Rusiju kao svoju majku alkoholičarku.“
„Tvoja majka je alkoholičarka?“
„Da, ali je volim. Pijana je, pije sve dok se ne sruši na patos, ali to je moja
majka! Voleo bih da mogu da odem, kao Berezovski ili Abramovič, ali ne mogu. Prvo,
bio bih nezahvalan, drugo, ja prosto nisam u stanju da živim bilo gde drugo osim u
ovom ledenom i štrokavom mestu, to je moja jebena zemlja!“
Sve vreme ponavljao je reč „pozitivno“.
„Želim nešto pozitivno, pozitivno veće, da budem pozitivan, kaži mi nešto
pozitivno.“
Bio je ubeđen da su Rusi najmazohističkiji narod na svetu i da je vreme da
promene mentalitet. Video je sebe kao gurua buduće Rusije; ta nova misija ispunila bi
dokolicu koju oseća kao biznismen, čijih narednih dvanaest generacija ne mora više
ništa da radi. Bio je iskreno ubeđen da će osloboditi vaš narod te kulture fatalizma.
Kao i svaki normalan heteroseksualac, onesvestio se pred Lenom, a ja nisam baš bio
adekvatan konkurent. Odlepio je na nju i njenu „pozitivnu“ anđeosku auru.
„Sweetheart, make my desires reality! Ooo she so kicks ass!“

Kratka digresija o oligarhu

124
 Ruski tajkuni mi nisu ništa odvratniji od francuskih: ne vidim zašto bi neko
trebalo manje da se druži sa Romanom Abramovičem nego sa Bemarom Amoom.
Nema Rusija monopol nad brzim obogaćivanjem koje pomaže država. Zar uspon
Fransoa Pinoa ne duguje isto onoliko vlasti kao i uspon Mihaila Hodorkovskog?
Pri tom, ovaj drugi dreždi u radioaktivnom sibirskom zatvoru u Krasnokamensku,
njegovih 15 milijardi dolara ga nisu zaštitile. Kako je to čudno, Hodorkovskog sam
upoznao u „Kastelu“ i „Paleti“ 1989. Uvozio je kompjutere sa mojim starim
drugarom sa žurki, Mišelom Lebronjem. Vozio je poršea, njegova firma Menatep
nalazila se u ulici Mome, svi su bili arogantni prema njemu, kao prema nekom
sirotom crkvenjaku. Zato mi je teško da zamislim da je završio u zatvoru pošto se
oglušio o Putina, koji, uzgred budi rečeno, poseduje 4 odsto njegovog glavnog
konkurenta, Gazproma (odnosno 4 odsto od 300 milijardi dolara, pa izračunajte
sami, meni je matematika slaba strana, i ne bih želeo da odmah umrem). Sedam se
Hodorkovskog, koji je nosio naočare s tankim metalnim okvirom, njegovog
simpatičnog lica, kako sedi u bašti kafea u ulici Sene s čašom belog vina. Mora da
ludački pati od 22. septembra 2005. u zatvorskom odeljenju YaG 14/10. Možda i
nije morao da finansira dve opozicione partije (Jabloko i SPS). Nikada ne treba
verovati onome što piše u novinama: da je Rusija postala demokratska zemlja i
slične budalaštine... Naše dve države liče: plaču nad svojom prošlošću jer su
pokušale da se prilagode ekonomiji tržišta, svaka na svoj način, ali ih je ščepala
stvarnost. Francuska i Rusija povezane su jer se njihova državna ekonomija
pretvara da je slobodna. Preduzetnici koji umnogome zavise od državne komande
poseduju najvažnije medije, to je kod nas uobičajeno. Francuski graditelj Martin
Buig poseduje prvi kanal nacionalne televizije, trgovac lovačkim avionima Amo
Lagarder postepeno je otkupio Kanal+, a proizvođač miraža Serž Daso kupio je
Figaro. U Rusiji je Gazprom otkupio dnevnik Izvestia, a magnat čelične industrije
Ališer Usmanov, inače blizak Gazpromu, kupio je dnevnik Kommersant. Što se tiče
Romana Abramoviča, on je izvukao pouku na Hodorkovskljevom primeru: nemoj da
ti padne na pamet da se posvađaš sa Putinom, pa je, bez oklevanja, prodao svoju
naftnu industriju Sibneft Gazpromu. Bolje je dosađivati se na jahti nego u ćuzi.

Sećam se kako se Sergej, novopečeni, pravio važan:

„Vi Francuzi ste, u stvari, kao Ukrajinci: volite slobodu pod u-slovom da vam ne
poskupljuje gas.“
„Ej, polako, Francuska je velika i bogata zemlja.“
„Kako da ne! Devojke, jeste li čule šta je rekao? Hellooo! Oktav, probudi se,
imam vesti za tebe: Francuska je MALA I SIROMAŠNA ZEMLJA! Navešču ti tri
imena velikih bogatih zemalja: Rusija, Kina, Indija, ok? Vi, Francuzi, i dalje mislite

125
da smo mi bedni prosjaci, a zaboravljate da ste zapravo vi ti koji su u dugovima do
guše, i da bi rezerve naše Centralne banke bile dovoljne da pet puta pokriju vaš
budžetski deficit. Vi čete uskoro prositi od nas: mi smo unapred otplatili 23 milijarde
dolara pariskom klubu, uskoro ćemo otkupiti sva vaša preduzeća koja proizvode
avione i časopise, videćemo da li ćemo vas ostaviti u upravnom odboru, nešto nisam
siguran, mada mi se sviđaju vaši ćelavi matorci s pompeznim imenima, to deluje vrlo
šik na mom pearl blekberiju... Dobro, nećemo vas sve otpustiti, obećavam, lep ste
ukras.“
Nisam se trudio da branim svoju domovinu. Možda je Francuska ipak umrla, kao
i sve druge komunističke zemlje.
„Od 1998. godine BDP u Rusiji raste za po 6.8 odsto godišnje.“ „Da, ali se zato
ljudski život skratio za tri godine. Alkoholizam, tuče, ubistva, saobraćajne nesreće... U
Rusiji je 2004. poginulo 800 000 ljudi, što je ravno broju stanovnika u Marseju.
Priznajem, Aeroflotova biznis klasa daleko je udobnija od Air France-ove, ali vaša
nasilnička država ne deli mnogo svoje bogatstvo, i ne pravite decu.“
„Zato smo i bogati!“
„Grozni ste prema Čečenima. (Rekao sam to da bi se Lena pravila da je
uvređena.) Od 800 000 ljudi ubili ste njih 200 000.“
„Zamisli da Korzikanci uzmu francuske škole i pozorišta kao taoce. Kako bi
francuske vlasti reagovale na to?“
„Loše, ali vi ste veći rasisti od nas...iako su vama imigranti potrebniji (1991.
imali ste 150, a danas imate 142 miliona stanovnika!).“
„Ma nemoj? U kojoj još zemlji Nacionalni front ima 20 odsto biračkog tela? Kod
nas Žirinovski u najboljem slučaju može da dostigne bedna 3 procenta!“
Sergeju niko nije protivrečio. Kao i svi moćnici, navikao je da nadugo i naširoko
govori bez rasprave. Dopuštao sam da njegova bude poslednja, pod uslovom da on
plati račun.
„Vidiš li caku? Odnosi u svetu su se obrnuli: Amerikanci održavaju cenu benzina
i na taj način podržavaju Rusiju na račun Kine. Razumeš? Amerikanci pozajmljuju
stotine milijardi od Kine da bi kupili arapsku naftu, spalili je i zagadili atmosferu!
Genijalno, zar ne?“
Sergej je bio zabavniji kad mi je prigovarao što viđam matore žene.
„Koliko je imala poslednja? 22 godine? Oktav, prestani da se glupiraš. Od sad
pa ubuduće, moraš da izlaziš samo sa devicama. I device su svetice u francuskoj
religiji, zar ne?“
„Ja nisam svetac, širim oreol samo ispod pazuha.“
„Pa, stavi etiaksil anti perspirant, prijatelju!“
Sergej je spavao samo sa devojkama od petnaest-šesnaest godina. Imao je teoriju

126
o nevemosti:
„Brak uzrokuje sve te silne razvode. Da porodica ne postoji, bilo bi mnogo
manje ubistava. Zna se šta ljude baca u očaj: bračni par se i dalje predstavlja kao uzor
sreće, iako je to u našoj civilizaciji neostvarljivo. I dalje prodajemo ideal nemogućeg.
Ceo svet umire od frustracije!“
„Svejedno, Sergej, ne možemo baš svako veče spavati sa drugom ženom. Mora
da je moguće iskontrolisati ’paklenu želju'. Sveti Avgustin je u tome uspeo.“
„Ali to je bilo iz ljubavi prema Bogu.“
„I Buda je uspeo.“
„Bio je gojazan i ćelav, niko ga nije hteo!“
„Ako ljudi već žele da ostanu u braku, mora da postoji neki razlog za to...“
„Reklama. Film. Ženski časopisi. Te tri stvari nameću neverovatno reakcionaran
model, kao da šezdesete nikad nisu ni postojale.“ „Ne. To je ljubav. Ljudi sanjaju da
održe ljubav što je duže moguće. Ne održava brak samo želja, i seks je bolji kad ima
ljubavi. Žene nisu zamenljive. To postoji - postepeno vezivanje, tajnovitost jednog
bića koje mislimo da nikada nećemo upoznati do kraja, radost sloge i neprestanih
otkrića, duboka emocija večnog osećanja. Menjati svako veče telo partnera stasalog
za brak drugim ćosavim telom znači ući u apsurdnu trku za sve neuhvatljivijim i
iluzomijim užitkom... To je put zločina. Ne ubija brak nego samoća. Ljudskom biću je
potrebno da sa srodnom dušom nešto gradi udvoje...“
Tišina. Sergej me zapanjeno gleda.
„Oktav, jesi odlepio?“
„Ne... Od ljubavi se umire.“
„Ti stvarno misliš to što si upravo izrekao?“
„Ma, jesi poludeo?! Ha, ha, ha, al sam te prešao!“
„Skote! Jebeni Francuz! Devojke, jeste li čule kako je malo falilo da me ovaj
francuski mamojebac zajebe?!“
Nisam mogao dugo da odolevam mondenskom cinizmu, iako nisam verovao u
njega. Iskreno zaljubljeni čovek ovakvim stavom može da ubije atmosferu, a ja
nipošto nisam želeo da pred Lenom ispadnem kao zaljubljeni cmizdravko koji se lepi
za nju.
„Znaš li kakva je razlika između braka i razvoda? Brak se slavi samo jednom, a
razvod svako veče!“
„Zato je razvod naporniji od venčanja.“
„Pa ipak, samo ako si veran možeš da tucaš bez kurtona.“
„A ima i para.“
„Kad već pričamo o tome, tokom sledećih predsedničkih izbora, da li ćeš morati
da biraš kome ćeš se prikloniti, klanu Abramovič-Putin ili Berezevski-Hodorkovski?

127
 „ZAČEPI, OKTAV! Tako mi Stivena Sigala, da više nikad nisi izgovorio ta imena
u mom prisustvu, je l’ jasno?!“ (Drmusao me je za okovratnik Prada sakoa svojim
crvenim i pomahnitalim pesnicama.)
Dok god nije bilo reči o probušenim naftovodima i internoj politici među nama,
Sergej i ja smo se odlično slagali. Kao i većina milijardera, voleo je da bude okružen
manekenkama početnicama i lakoumnim džet-seterima. Dok smo leteli Moskvom u
blindiranom 4x4, obavezno su nas pratila kola s telohraniteljima u borbenoj opremi
i limuzina puna gudriranih tinejdžerki. Uključivao sam iPod na njegov radio u kolima,
služio sam kao DJ na točkovima (plejlista: 2 Many DJ's, The Methadones, Prodigy,
Džastin Timberlejk, Aerosmith i Abba). Pomagao sam mu da tu i tamo obnovi svoje
stado ribica, ali niti sam ja bio potreban njemu, niti on meni. Tako se rađaju čvrsta
prijateljstva. Bacali smo ključeve kola livrejisanim parking majstorima koji su i sami
bili u pratnji izbacivača sa bubicama na uvetu i faca u crnim majicama deformisanima
futrolom za oružje. Devojke su u početku bile impresionirane brojem gorila koje su
išle sa nama svaki put kada bismo poželeli da odemo na večeru u neki od restorana
nouvelle cuisine. Svaki put kada bismo ulazili u hol boje peska, Sergej bi urlao:
„Ima li u sali jebenih Čečena? Dođi da ti se najebem majke majčine!“
One bi se pretvarale da su zbunjene, šokirane debelim napojnicama bačenim na
pod. Ali već posle nekoliko dana, naručivale bi flaše kristal šampanjca od tri litra,
koje koštaju 20 000 evra po flaši, i orgijale po brodu zajedno sa ostalima. Sergeju je
bilo stalo do detalja: posedovao je tri jahte u San Tropeu, dve manje služile su za
transport projektora koji su osvetljavali veliku. Odlazili smo džetom tamo i nazad na
jedno veče. Devojke su se brzo navikavale na ovakav način života. Sećam se jedne
koja je govorila:
„Ne izlazim sa frajerom čiji je Price Earning Ratio niži od 80.“
Druga, koju sam pitao za koga će glasati na predsedničkim izborima 2008,
odgovorila mi je:
„Obožavam Dior!“
Ležeći ispred niskih stočića prekrivenih belim prahom u „Shatus“-u, „Opera
Club“-u ili „Seven“-u, slušale su balkan groove, poredile veličinu svojih satova,
kritikovale klimu u avionu zbog koje ih je nazeb pratio tokom čitavog leta. Brzo su se
primale; posle im je bilo teško da se odviknu.
Još jednu supu od jastoga, majku mu!“
Čudo jedno kako se neke žene brzo pokvare. Od droge izgube deset kila za dve
nedelje, obrazi im upadnu, grudi se ispumpaju. Ro-zikasta lica postanu siva. Više se
ne smeše, ili još gore, smeju se, sve vreme pokazujući veštačke zube. Postepeno se
pretvaraju u klošarke; ured večere počnu da viču: Joj, zaboravila sam na šofera!“
Povraćaju od roze šampanjca u helikopteru. Greše što se tako brzo zapuste i poružne,

128
jer ih mi šutnemo bez žaljenja.
Moj problem je bio u tome što sam izlazio sa najboljom. Njene raskošne grudi,
jamice i pregib na leđima... Čuvao sam se da se ne razmećem njome, ali su me sve
vreme plašile dve stvari: da mi je neko ne preotme ili da prestane da bude najbolja.
Sve sam ih držao na oku: momke koji su mi bili pretnja i potencijalne konkurente. Ne
znam šta bi me više ušplašilo: da me Lena ostavi zbog nekog drugog ili da bude manje
bolja od neke druge pa da se sve završi pre nego što i počne. Sve vreme bio sam na
oprezu. Život mi se sveo na razrogačene i preke poglede. Bio sam dečko najbolje na
svetu, samim tim najoprezniji čovek u Rusiji. Toliko sam podložan uticajima, oče, da
mi je teško da živim. Sećam se jedne božanstvene devojke -Tanje, devojke iz Nižnjeg,
pričao sam Vam o njoj na početku godine. Bilo je dovoljno da mi dva ortaka kažu
kako ima konjastu facu, velike desne i predugačka stopala, i više nikad nisam
progovorio ni reč sa njom. Ne odlučujem ja o tome da li ću voleti ovu ili onu osobu,
uvek su drugi odlučivali umesto mene, to je tako bilo oduvek i u svim oblastima. Ja ne
biram ništa, ni svoj posao, a ni svoju ženu. Nikad nikog ne odbijam, to je za mene
preteško. Prepuštam se jer želim da sve vreme budem voljen, da se uvek i
svima dopadnem. Više ličim na pampur nego na ljudsko biće.

129
 10
„Ladies and gentlemen, welcome to the Official St Peterburg's Aristo Style of
the Moment Contest!“
Reditelj je ugasio svetla u sali kako bi podstakao publiku da aplaudira. U
bekstejdžu devojke su cvokotale od hladnoće, trljale su jedne drugima ruke kako bi se
zagrejale. S vremena na vreme majke ili tetke štipale bi ih za obraze kako bi dobile
lepu boju u licu, ili su im podizale grudi u bodijima da bi im dekolte ostao ugraviran
u sećanju žirija. Neke devojke imale su tamne podočnjake jer su celu noć pile u
„Zabavi“ ili „Onjeginu“. One će prve biti eliminisane. Ukrajinac Omar Harfuš
insistirao je da izbacimo sve devojke koje žvaću žvaku. Svi mi imamo svoje sitne
navike. Naredio sam Leni da mi diskretno ispljune u dlan žvaku od kajsije, da nabaci
prezriv irzaz lica i da hoda pravo po zamišljenoj liniji. „Gledaj u daljinu, traži
horizont. Nemoj da mlatiš rukama, bolje ih stavi na kukove; ako ti se ruke budu klatile,
izgledaćeš kao orangutan. Hodaj velikim koracima, kao da si najsrećnija devojka koju
su ikada videli. Vodi računa da ne zabacuješ stopalima ka napolje, bolje hodaj ka
unutra, izgledaćeš kao devojčica izašla iz obdaništa, tako ćeš se makar dopasti
pedofilima, to je dobro za merače aplauza, ima ih puno u sali. Be determinated, be
fierce.“
Novinari su postavljali osrednje zanimljiva pitanja: „Where do you come
from?“ „How old are you?“ „Why do you want to become a model?“ (mada je jedino
pravo pitanje bilo: „What is your room number, angel?“) Ceremonija je bila prilično
jednostavna: prvi izlazak u odeći, drugi u bikiniju, ocene žirija, nekoliko masnih
komentara izgovorenih u mikrofon, i stvar je bila rešena. Nisam čak ni morao da
namestim takmičenje, s tom njenom ganutljivom nevinošću, kao što je bilo i njeno
poreklo, Lena je odnela pobedu daleko ispred ostalih, svako poređenje bilo je izlišno,
ni slika ne bi mogla da dočara njen uspeh (iako su je toga dana vrlo često slikali).
Nisam se prevario, ženske noge su kompasi zabodeni u mom oku.

130
 11
Želiš li da plešeš slow slovenski,
Da prodreš u moj rov dubinski
Na tvoje rizike i opasnosti
Da trepćem od radosti?

Ja sam Ruskinja duše slovenske

Privlače me olupine svetske,
Moj romantizam stvar je perfidna,
Ja sam ciklotimična.

Želim gnezdo da napustim,

Život manje neobuzdan.
Pošto s Istoka dolazim,
Ti mi, bajo, nisi solidan.

Elena Dojčeva
Na ove reči zazeva,
Na obali plave reke Neve
Udade se jednog podneva.

131
 12
Lena u prekratkom šortsu i majici bez bretela American Apparel u sobi 403:
„Tako, znači, ti bi da prodaš moje lice proizvođačima tumora? Čudno.“
Ja: „Da, ali ne prave oni samo to, prave i melanome i metastaze... Čuvaj se
Idiota, on će te iskasapiti u fabrici suza, ili će ti napraviti dete da bi ti izmuzao mleko.
On je taj koji prodaje L'Ideal-u kozmetičke sastojke protiv starenja. Od njega dobijaju
rak sve mušterije večne mladosti.“
Lena: „Ali zašto onda upoznaješ svoju pobednicu sa takvim ludakom? Jesi li
siguran da me voliš?“
Ja: „Da, ljubavi moja.“
Lena: Jesi li siguran?“
Ja: „Da, ljubavi moja.“
Lena: „Siguran da sigurniji ne možeš biti?“
Ja: „Da, ljubavi moja.“
Lena: „Baš baš siguran?“
Ja: „A to ne. Niko ne može da bude baš baš siguran, nemoj tražiti previše. Tvoje
lice može da spasi Zapad. Da bi mogao da prodaje, Velikom Kapitalu potrebne su
tvoje oči i tvoji zubi! Ti možeš pomoći Zapadu da dominira planetom još nekoliko
meseci! Te tvoje šiške, te uši, trepavice...“
Lena. „Prestani da se zaljubljuješ u fizičke detalje! Voli duh!“
Ja: „Lepo i dobro su isto. Platon je to rekao u Fedru.“
Lena: „I Balzak je verovao u fiziognomiju, znam, učili smo morfopsihologiju u
školi.“
Ja: „Imamo lice koje zaslužujemo, čak i sa 14 godina. To što mi se sviđa tvoj
fizički izgled samo znači da mi se sviđa i sve ostalo. Tvoja inteligencija, tvoja
glupost, tvoje grudi čvrste kao da su lažne, tvoja odvratna nestrpljivost, ambicija od
koje ti se zarumene obrazi, guza koja bi mogla da odskoči od zemlje, tvoja ljubav
prema neuhvatljivim muškarcima, tvoje plave i sjajne oči, tvoja elastična koža, sve to
zajedno. Dugo sam verovao da požuda može da se ustroji razumom i da upravo
najlepša devojka na svetu treba da me privuče. Prevario sam se: dogodilo mi se
upravo suprotno. Otkad sam te upoznao, s tim tvojim izgrickanim noktima i zašiljenim
četvorkama, pubertetskom usamljenošću, stopalima koja idu ka unutra, i tim tvojim
izražajnim očima, neobičnom lektirom i rupicom na levom obrazu, znam da si postala
najlepša devojka na svetu. A ako govorimo o lepoti, objektivnost ne postoji. Samo nas
subjektivnost može navesti na put, zajedno sa svim što povlači za sobom:
mojim sećanjima, tvojom budućnošću, svetom i njegovim srušenim avionima, pesmom

132
koju voliš, zemljama kroz koje smo putovali i kojima ćemo putovati...“
Lena: „Mnogo uzdišeš, to je čudno.“
Ja: „Često govoriš 'to je čudno'.“
Lena: „Čudno.“
Ja: „Prestani da žvačeš tu žvaku kad se zaljubljujem u tebe, mučno mi je! A da
napravimo dete?“
Lena: „Ne, mnogo si mator! Dete ne bi provelo mnogo vremena sa tobom!“
Ja: „Hvala.“
Mazila je gornju usnu kafenom kašičicom. Nasmejao sam je tako što sam
namazao mus od čokolade na zube. Bila je previše lepa da bi morala da nosi išta
drugo do bele majice.
Ja: „Misliš li da ćeš me voleti jednoga dana?“
Lena: „Ljubav je duga, posao je to... Citiraš Platona, a pročitao si ga odavno. U
tvom famoznom 'Fedru' Lisija preporučuje da svoju naklonost darujemo samo onima
koji nas ne vole.“
Ja: „Ok, mrzim te, nikada te neću voleti!“
Lena: „Prekasno!“
Ja: „Tačno. Mislim da si se pojavila da bi popunila prazninu u mom srcu. Nemaš
pojma koliko si lepa.“
Lena: „Ne, ne znam... Izgleda...zavisi... I šta imam od toga? To plaši
najzanimljivije frajere i izaziva ljubomoru kod devojaka...“
Ja: „Hvala ti još jednom, kučko. Ugrizi se za donju usnu da vidim nešto.“
Više se nije smejala na moje gluposti, bio sam naporan (u Francuskoj bi devojka
njenih godina rekla „žakte“). Od kad smo stigli na after kod Sergeja organizovanom u
čast njene pobede, shvatio sam da nema ništa od toga. Ulazna vrata sa sistemom za
digitalno i vokalno prepoznavanje, elektronska špijunka, video kamere za nadzor,
naoružano obezbeđenje na krovu: Sergejeva rezidencija impresionirala je lažnu
Čečenku. Ponašala se kao zaljubljeno dete, otvarala je prozor na automobilu da bi
izbacila glavu napolje, u vetar, a ja sam, dok sam potezao iz flaše, ponavljao u sebi:
„Nemam ja hrabrosti da budem sa ovakvom ribom. Nemam hrabrosti.“ Posle pet
minuta počela je da priča na ruskom sa Idiotom i njegovim kolegama; plamen sveća
poigravao je u njenim očima. Postao sam sekundaran u njenom životu. Oni su pričali
na jeziku koji nisam razumeo, ona ga je palila (možda da bi me napravila
ljubomornim, možda zato što je mislila da će me to uzbuditi, a možda samo zato što je
želela tu njegovu ćelavu glavu i surovi osmeh). Pokušavao sam da delujem
opušteno, ali sam izgarao u sebi. Bio sam zatočenik te devojke koja mi je
sada izmicala, iako sam ja bio taj koji je isplanirao njeno bekstvo. Trebalo je da
pokažem svoje neslaganje, ali se pred moći novca pretvorim u jajaru, čak sam otišao

133
da otvorim flašu Dom Ruinart-a, kao neki sluga ulizica. Glupavo sam se durio u ćošku,
a u pokušaju da je napravim ljubomornom, masirao sam leđa nekim prostitutkama.
Patriotski i socijalno ponovo sam postao stranac, a Lena me je iz sekunda u sekund
sve više zaboravljala. Nikada do tada nisam tako jasno osetio kako vreme prolazi:
svaki trenutak odvajao me je od nje, bledeo sam u senci Sergejevih viceva. Ona je
nosila kratku haljinu boje mesa, nije se jasno videlo gde se završava tkanina a gde
izbija koža, da izludiš. Ponovo sam osetio nalet užasne ljubomore, kao da sam
odjednom shvatio smisao reči napuštenost. Popio sam naiskap nekoliko votki Putinka,
u nadi da će me alkohol definitivno anestezirati. Teturao sam se od bola koji sam
suzdržavao u sebi i ledene mržnje. Smešio sam se kao grogi bokser koji je upravo
primio tonu udaraca ali odbija da prizna da je nok-aut. Čekao sam gong. Nisam ipak
mogao da padnem na kolena i kažem joj: „Lenočka, volim te, hajdemo odavde!“
Sada žalim što to nisam uradio, bojeći se da ne ispadnem smešan. Bože moj, kako je
strah od smešnog smešan! Bilo me je sramota da pred mojim prijateljima-životinjama
priznam da sam zaljubljen. Gledao sam Lenu arogantno, otvoreno sam je prezirao,
nisam je poštovao da bih ispao kul pred drugima (ali čim bih se našao pored nje,
topio sam se, bežao sam od nje kao Gete od Frederike Brion). Sergej me je vređao na
ruskom, nje slučajna („ništa nije slučajno“, ponavljao je), njegovi dvorjani su ga
okruživali, Lena se udaljavala od mene i približavala njemu, a ja nisam učinio ništa da
je u tome sprečim, a ona nije radila ništa kako bi me odbranila. Odvukao ju je u salon
za orgije, onaj u kome su sve devojke klečale golih grudi. Zatvorio sam oči da bih
zadržao suze od besa, okrenuo sam se... Lena me je pitala da li želim da idem kući.
Rekao sam joj: „Laku noć“. Bio sam tužan što sam tužan, Lena je bila srećna što je
bila tužna. Nesporazum između muškaraca i žena naročito je veliki kad ne znaju da li
se vole. Nisam hteo da ona vidi moju emociju. Slomljena srca koja nadimaju
grudi, eto šta su postali muškarci: Valmoni koji su zamenili perike mobilnim
telefonima sa blue tooth slušalicom. Tada sam je video poslednji put. Kroz prozor sam
gledao kako joj devojke drže ruke na leđima, lascivno je svlače, ljube u usta, teraju je
da liže muškarce odozgo na dole. Sergej je davao uputstva, a ona ih je poslušno
izvršavala. Posmatrao sam scenu dok sam koračao unazad. Nadao sam se da će
me pozvati u pomoć, ali se prepustila. Ili me je možda i pozvala u pomoć, ali sam ja
već bio daleko, nisam je čuo, bio sam ljut na nju što je pošla sa mnom, mrzeo sam
svoj kukavičluk, želeo sam da žali za mnom, da me preklinje: „Oktav, povedi me sa
sobom, šta ćemo mi ovde?“ ali se upustila u igru, čežnjivo se prepustila
poluzatvorenih očiju. Nije mogla da me zove u pomoć jer joj usta nisu bila slobodna.
Možda je volela da prima naređenja; možda nisam nikad postojao za nju.
Poslednja slika koje se sećam: naginje se da lapće nad Sergejevim prstima, zatvorenih
očiju. U parku dače svežnjevi novčanica od 500 evra plutali su po vodi bazena.

134
Kelneri su klečeći pokušavali da izvuku novčanice zaglavljene u plastičnoj rešetki
odvoda.
Dostojevski je bio ubeđen da će lepota spasiti svet; a šta ako ga ona, baš
naprotiv, uništi? U seriji Reži me doktor Troj kaže da je „lepota prokletstvo ovog
sveta“ (kad stavi kesu od papira na glavu nekom akrepu koga tuca). Oče moj, ovo što
ću ti reći je veoma važno: kao i u Zločinu i kazni, mogu da odlučim hoću li pritisnuti
dugme i uništiti sve, ili neću, ta odluka nije samo moja, već i tvoja i Lenina, i možda
Božja, ako se on uopšte zanima za nas. Ako pritisnem ovo dugme, neću biti jedini
uzrok eksplozije, svi ćemo počiniti kolektivni zločin. Ja sam za kolektivizaciju
zločina. Ja sam komunista.

135
 13
Herca ni od korova. Znao sam kako se veče završilo. Svi su bili toliko pijani da
su se zabavljali rasporivanjem jastuka. Kad su pobacali sve guščije perje u vazduh,
zalili su medom zvanice i uvaljali ih u paperje. Orgija je postala pravi ljudski
kokošinjac. Čuo sam da su spremačice sutradan tražile povišicu. Lenjine, vrati se, svi
su poludeli!
Neko kao Sergej ne traži lepotu, on je gori od toga: on traži novost (kao
Kazanova: „Novina je tiranin moje duše“). On samo želi novo ime na svom spisku
lovačkih trofeja. Otkad sam otišao sa žurke, Idiot me više ne štiti. Zna da više nisam
njegov prijatelj. Takvi ljudi mrze sve one koji su im učinili uslugu. Prijatelj koji vas je
upoznao sa odličnom proizvođačicom suza može da postane samo jedno:
vaš neprijatelj. Baš me briga, on je taj koji me je naučio da se služim eksplozivima.
Električne žice, plastika, detonatori povezani mobilnim telefonom, ozbiljno, njegov
sam dužnik. Razumeš? Ako ode sve u vazduh, to će biti njegova zasluga. On sakuplja
vatreno oružje. Kod njega sam pronašao pravi arsenal: uzije, granate, bazuke, TNT...
Kad vam vlast deli nacionalne industrije, da vam i sredstva da ih zaštitite, to je neki
minimum ako već ne želi da velike grupe ponovo padnu u šake naroda kad se ovaj
pobuni. One večeri kada sam pobegao i prešao u ilegalu, poslužio sam se municijom
iz njegovog podruma, ukrao sam hamer napunjen eksplozivom. Menjao sam Lenu za
kamion vredan Nadnice za strah. Dovoljno da raznesem ovu „ludu mastionicu“!
Lena stiže... Uzeću je za ruku i zamoliti je za oprost kao da molim za pomoć.
Razumi me, starče moj, počinio sam veliku grešku: zamolio sam je da pobegne od
mene i ona me je poslušala! Već od naše šetnje Letnjom baštom, posle one uzvišeno
grozne prve zajedničke noći, kad sam seo na klupu, pod hrast, hteo sam pametno da
odigram:
„Kada budeš postala moja, dosadićeš mi i debelo ću ti to naplatiti.“
„Ma nemoj?“
„Da, tako sam napravljen. Voleću te dok god me ti ne budeš volela.“
„Zašto koristite tako velike reći? Drhtite, smirite se...“
Pila je pivo iz flaše, s noktima plavim poput boje njenih očiju. „Lena, da li bi ti
smetalo da prestaneš da mi se obraćaš sa vi, molim te?“
„Ali ja ne govorim francuski!“
„Da... Na engleskom ti i vi istovremeno postoji i ne postoji, kao i Šredingerova
mačka.“
„Čudni ste, Oktav. Govorite mi zle i romantične stvari, a proveli smo samo jednu
noć zajedno.“

136
 „Jedna noć može trajati kao nekoliko života.“
„To nije realno.“
„Realnost nije bitna.“
„Bajke ne postoje.“
„Postoje. To je jedina istinska stvar. Treba biti hrabar pa zaroniti u bajku.
Verovati Perou i braći Grim kao što verujemo u Boga ili Deda Mraza, ljubav i sreću,
podelu bogatstva i univerzalnu pravdu, jednu vladu na svetu, Vaskrsnuće tela i
Besmrtnost duše.“
„Trebalo je da me probudiš. Sviđalo mi se da se ljubimo, znaš, ja nisam nevina
već godinu dana, mogla bih da se naviknem na tebe, čak želim da vas upoznam.“
„Nastavi da bežiš od mene, o strana i poznata mi kreaturo. Veruj mi, tako je bolje
za oboje.“
„Dobro, onda do svidanije.“
Naglo je ustala, zbog čega sam se zakašljao. Sigurno da postoje lepše stvari, ali
ja ne znam za njih. Okrenuo sam glavu ka vrhovima borova, u pravcu iz koga je jedan
galeb rikao. Parčići Sankt Peterburga ogledali su se, uprkos muljevitoj vodi, u jezeru
parka. Zgrabio sam je za ruku u mačo stilu (zamišljao sam da sam Mihail Strogov).
Tužno me je pogledala.
„Isti si kao i drugi, dovoljno je da odem da biste trčali za mnom. Razočarana
sam.“
„Ja nisam.“
Ja nisam kao ti, ja mogu da volim. I can love. You are just pre tending.“
A zatim je dodala nešto na francuskom:
„Tu es sûr que tu veux que je te tutoie21?“
Spustio sam pogled, nisam mogao da joj odgovorim.
„Da, želim ti da me ubiješ.22“
Dopustila mi je da je uhvatim za ruku. Legao sam na klupu, a ona je sela na mene,
skupivši noge sa jedne strane, čvrsto stegnutih kolena ispod kratke suknje, i ja sam
tada shvatio da možemo voleti nekoga držeći ga zauvek za ruku.

137
 14
Urađen sam... Holy man, znaš da ne mogu uvek da razumem kako ti
uspeva...Uopšte mi nije jasno kako se može raditi bilo šta drugo osim vođenja ljubavi.
Kad stiže? Zašto se smeješ? Oče moj, nije lepo rugati se osećanjima! Kad sam ti već
poverio nešto tako lepo, veliko, nadmoćno, zašto mi se prezrivo smeješ, nije u redu,
mogao bih da se naljutim i pritisnem dugme, i tako okončam naš razgovor...
Suzdržavam se da ti ne raznesem ovu novu crkvu samo zato što čekam Lenu da dođe i
da je odvedem u Ngoro Ngoro Crater Lodge, u masajsku kolibu, da probudimo
ružičaste flamingose u tanzanijsku zoru. Kako to, neće doći? Šta kažeš...ulica Daru?
Šta nas briga za ulicu Daru, govorim ti o ljubavi i o ženi mog života! Mislio sam da
smo se dogovorili: ti mi vratiš Lenu, a ja tebi crkvu. Kakve veze ima Lena Dojčeva sa
ulicom Daru gde smo se upoznali devedesetih? Kako? Kelnerica iz ruske kafanice? Pa
šta, slatka je bila ta Olga, Oljenka, kako beše, dobro, spavao sam i ja sa njom, pa šta?
Šta? Kako se zvala? NE. Dojčeva, nije moguće, to je L... Datumi se ne poklapaju.
Čekaj... To sa Olgom je bilo... 1992... Ne, zezaš me. Tvaju matj! Ne, nisam to mogao
biti ja, reci mi da se šališ, baš me briga, zahtevaću DNK test za utvrđivanje očinstva!
Kako si mogao da mi učiniš tako nešto, znao si to još od početka, zaljubio si se u
Parizu u njenu majku, i hoćeš da se osvetiš četrnaest godina kasnije, zato Lena toliko
liči na mene, nesvesno sam to sve vreme znao, hteo si da me vratiš na put vere i da me
odvedeš kćeri, O BOŽE, PLAČEM, TO JE GNUSNO, PRESTANI DA SE SMEJEŠ,
TI SI ĐA
Ekipe moskovskih vatrogasaca prestale su da traže preživele posle petnaest
dana. Vojnici ruske vojske raskrčivali su ruševine tokom dva meseca, desetak
zemalja poslalo je trupe i materijal kako bi im pomoglo, „French Doctors“ i
nekoliko grupa terenskih psihologa pomagali su u lečenju i tešenju brojnih
povređenih lica izvučenih iz ruševina, koje su pronašli lovački psi. 526 osoba je
poginulo i nestalo, 326 ranjeno. Teto Oktava Parangoa nije nikada zvanično
identifikovano.
Gradom su dugo kolale glasine o tome da je nekoliko svedoka videlo osobu
koja bi odgovarala njegovom opisu (mršavi bradati dugonja dugačke kose) kako se
tri dana posle katastrofe izvukla iz ruševina, nekim čudom neozleđena, skinula
prašinu sa svog poderanog sakoa, preskočila ruševine i nestala za volanom
kamiona internacionalnog Crvenog krsta. Policija i FSB tragali su za tim vozilom,
ali ga do dana današnjeg nisu pronašli. Prisluškivali su telefonsku liniju njegove
ćerke Lene Dojčeve, manekenke navodno čečenskog porekla, koja je potpisala
ugovor sa L'Ideal-om, ali nisu ništa saznali. Glasine, međutim, tvrde da se terorista

138
pridružio devojci u Taškentu, gde se sakrila sa svojim verenikom, čuvenim
snouborderom Vitalijem Rostovim, posle skandala. Priča se da je porodica pod
zaštitom ruske tajne službe, jer je atentat potpomogao usponu aktuelne vlasti.
Nekoliko novinara, koji istražuju veze između Oilneft-a i atentata, poginuli su u
mesecima koji su usledili. Temeljna istraživanja ostala su bez posledica, budući da
je pobesneli počinilac proglašen za iice nestalo u ruševinama. Istraga o
razoriteljima hrama Hrista Spasitelja u Moskvi zatvorena je 20. aprila, na dan
izbora Sergeja Orlova, bivšeg generalnog direktora Oilneft-a za predsednika
Rusije, posle kratke kampanje zasnovane na odbrani bezbednosnih, moralnih
i hrišćanskih vrednosti.
Drugi - jadnici! - prave se kao da se nikad ništa nije dogodilo.
Moskva-Pariz, 2005-2007.

139
1 Kompozit - manekenski portfolio, book (Prim. prev.).

2 Piroženoj - kolačić (Prim. prev.).

3 Duboka provincija (Prim, prev.)

4 FSB (ruska Federalna služba za bezbednost); aluzija na događaj iz 2006. kada je

FSB otrovala polonijumom 210 bivšeg agenta KGB-a u Londonu (Prim. prev.).

5 21.08.1991. masa demonstranata srušila je spomenik Feliksu Đeržinskom na trgu

Lubjanka ispred zgrade tadašnjeg KGB-a. današnjeg FSB-a (Prim. prev.).

6 Aluzija na Putina, bivšeg agenta KGB-a koji je proveo deo svoje službe u Istočnoj
Nemačkoj (Prim. prev.).

7 „Rekao je da je tražio nova lica. Moj san je bio da postanem model, pa sam
prihvatila da se slikam u njegovom studiju. Bio je vrlo profesionalan, pa smo imali
malu romansu. Nije dugo trajala. Rekao je da sam vrlo mlada, bio je nervozan, stalno
me pitao za ličnu kartu. Ali Karolina Kurkova je imala petnaest godina kada je
potpisala prvi ugovor sa Mijučijom Pradom! Ne vidim u čemu je problem!“
(Prim.prev.).

8 Hram Hrista Spasitelja, u kome se Oktav sve vreme ispoveda, imao je bumu
istoriju: podignut je 1883. godine u slavu pobede nad Napoleonovom vojskom, da bi
zatim, 5.12.1931. bio srušen za vreme sovjetskog režima kako bi se na njemu podigao
kompleks namenjen sovjetskoj eliti. Međutim, svaki graditeljski pokušaj bi se
izjalovio, te je 1958, za vreme Hruščovljeve vlade, izgrađen otvoreni bazen sa toplom
vodom. Smenom vlasti bazen je zakopan i započeta je izgradnja današnjeg hrama
Hrista Spasitelja, koja je trajala od 1990. do 2000. Ceo geografski opseg od izuzetnog
je istorijskog i turističkog značaja (Prim. prev.).

9 Igra reči, bistrot (isto se izgovara) na francuskom znači „kafanica“ (Prim. prev.).

10 Igra reči, stave na francuskom znači Sloven, Slovenka (Prim. prev.).

11 Ragu od crknute ovčetine koja se kuva deset sati u svom loju sa braon povrćkama
koje plivaju po površini i masnim pirinčem: tradicionalno jelo Samarkanda. Probati
samo u slučaju neizbežnog ratnog sukoba sa jednom od republika koje se nalaze na
granici Aralskog mora (Napomena autora).

140
12 Igra reči: gotički luk asocira autora na špic nuklearne rakete (Prim. prev.).

13 Avenue de la Grande Armée, ulica Velike vojske; ime avenije dato je u čast vojske
iz doba Napoleonove vladavine (Prim. prev.).

14 Slogan francuske marke bele tehnike But (Prim. prev.).

15 XXX pevanje, prevod Vuk Đuriać, izdanje Publik Praktikum, Zemun, 2005.

16 Neji (Neuilly, fra.) - bogato predgrađe Pariza (Prim. prev.).

17 Crkva Vaskrsenja Hristovog, ili Crkva prolivene krvi jer je car Aleksandar II
ubijen na njenom gradilištu (Prim. prev.).

18 Šehid - religionzni termin u islam«, mučenik za veru, danas bombaši samoubice

(Prim. prev.).

19 Istoimeni roman savremenog francuskog pisca (Prim. prev.).

20 Sveto pismo Starog i Novog zaveta, „Pesma nad pesmama“. Glava II, stih 5,
prevod Đura Daničić, Imprimator, Sremska Mitrovica, 2006.

21 Jesi li siguran da želiš da ti govorim ti? (Prim. prev.).

22 Igra reci, odnosno zvučanja: „Oui, je veux que tu me tues, toi“; Oktavov odgovor
fonetski zvuči : „Da. želim da mi govoriš ti“, ali znači; „Želim da me ubiješ.“ (Prim.
prev.).

141
Table of Contents
PRVI DEO ZIMA (ЗИМА) 4
1 5
2 7
3 9
4 11
5 13
6 16
7 18
8 20
9 22
10 24
11 26
12 28
13 31
14 34
15 36
16 38
17 41
DRUGI DEO PROLEĆE (BECHA) 45
1 46
2 49
3 52
4 54
5 57
6 59
7 61
8 63
9 65
10 67
TREĆI DEO LETO (ЛЕТО) 71

142
 1 72
2 75
3 77
4 80
5 83
6 84
7 88
8 92
9 93
10 96
ČETVRTI DEO JESEN (OCEHЬ) 110
1 111
2 112
3 113
4 115
5 118
6 119
7 120
8 122
9 124
10 130
11 131
12 132
13 136
14 138

143