AROS - PITANJA I ODGOVORI

1. Šta je arhitektura, a šta organizacija računara? Šta je struktura, a šta funkcija sistema? Koje su četiri
osnovne funkcije sistema na najvišem nivou? Nacrtati strukturu računara na najvišem nivou.

• Arhitektura računara, odnosi se na atribute sistema koji su vidljivi programeru i koji imaju
direktnog uticaja na izvršavanje programa (skup instrukcija, broj bitova koji se koriste da bi
predstavili razne tipove fajlova, U/I mehanizme i tehnike za adresiranje).

• Organizacija računara, odnosi se na operacionalne jedinice i njihove međusobne veze koje

realizuju arhitekturu, uključuju atribute nevidljive za programera (upravljački signali, interfejs
između računara i periferijskih uređaja i upotrebljena memorijska tehnologija).

• Struktura: način na koji su komponente u međusobnom odnosu.

• Funkcija: rad svake pojedinačne komponente kao deo structure.

• Na najvišem nivou postoje 4 funkcije sistema:

1. Obrada podataka
2. Skladištenje podataka
3. Premeštanje podataka
4. Upravljanje prethodnim funkcijama

Struktura računara na najvišem nivou 

2. Šta je Fon Nojmanova mašina? Iz čega se sastoji IAS računar? Nacrtati strukturu IAS
računara.

• Fon Nojmanova mašina je arhitektura računara koja je dizajnirana krajem 1940. godine i ostala
je koncept sve do danas.
-Tada je prvi put došlo do skladištenja instrukcija i podataka u istu memoriju.
-Sadržaj te memorije se mogao adresirati na osnovu lokacije bez obzira na vrstu podataka.
-Izvršavanje se vrši na sekvencijalan način dok se to eksplicitno ne promeni, dok ne dođe do
operacije grananja.

• IAS računar se sastoji iz glavne memorije u koju se skladište podaci i instrukcije.

-Upravljačka jedinica mora biti opšte namene, interpretira instukcije u memori i izvršava ih.
-Aritmetičko logička jedinica ima zadatak da radi sa binarnim podacima i izdvojena je za
izvođenje najčešćih operacija i U/I modula.
3. Generacije u razvoju računara, karakteristike i tehnološka osnova za svaku generaciju?

• Prva generacija (1946-1957)

-Prvi računar u ovoj generaciji napravljen je na univerzitetu u Pensilvaniji, nazvan je ENIAC.
-Tehnologija je zasnovana na vakuumskim cevima (vakuumske cevi je našao Edison u 19.veku).
-Mašina je bila teška 30 tona i zauzimala je 140 kvadratnih metara, imala je 18.000 cevi i
obavljala je 5.000 operacija u sekundi.
-Koristio je decimalni sistem (0-9).
-Korišćen je za projektovanje Hidrogenske bombe.
-Programiranje se vršilo ručno pomoću prekidača i uključivanjem i isključivanjem kablova.
-Problem koji su imali bilo je preveliko zagrevanje i često pregorevanje delova.

• Druga generacija (1958-1964)

-Zasnovana je na tranzistorima koji su manji, jeftiniji i zračili su manje toplote.
-Korišćeni su poluprovodnički elementi od silicijuma.
-Imao je diskretne komponente (tranzistori, kondenzatori, otpornici).
-Prvi računari ove generacije sadržali su oko 10.000 tranzistora, a taj broj se kasnije povećavao.
-Prvi računar druge generacije bio je PDP11 i bio je veličine frižidera.
-Izvršavao je 200.000 operacija u sekundi.

• Treća generacija (1965-1971)

-Zasnovana na integrisanim kolima.
-Izrada čitavih kola vršila se na parčetu silicijuma.
-Povećava se brzina rada, čak do million operacija u sekundi.
-Manji su zahtevi za napajanjem.
-Manji problem sa hlađenjem.
-Broj elemena na štampanoj ploči se udvostučavao svake godine do 1971, a nakon toga na
godinu i po dana – MUROV ZAKON.

• Oko sledećih generacija nije baš usaglašeno, ali najveći prodor su bili mikroprocesori.
-Celi su sklapani na jednom čipu.
-Prvi procesor je napravljen 1971. godine i zvao se INTEL 4004 (korišćen je za satove), a prvi
mikroprocesor opšte namene napravljen je 1974. godine i zvao se INTEL 8080.
4. Nacrtati strukturu računara na najvišem nivou sa detaljima (CP, memorija, U/I). Navesti
procesorske registre i objasniti funkciju svakog od njih, podela registara?

• Procesorski registri su:

1. Programski brojač (PC – Program counter) sadrži adresu instrukcije koja treba sledeća da se
izvrši.
2. Instrukciski registar (IR – Instruction Register) sadrži tekuću instrukciju koju izvršava proceor.
3. Memorijski adresni registar (MAR – Memory Address Register) određuje adresu u memoriji
za sledeće čitanje ili upisivanje.
4. Memorijski bafer rigistar (MBR – Memory Buffer Register) koristi se za privremeno
prihvatanje podataka.
5. U/I adresni registar (U/I AR) specificira određeni U/I uređaj.
6. U/I bafer registar (U/I BR) koristi se za razmenu podataka između CPU i U/I modula.
• Registri se dele:
1. Po načinu pristupa na:
a) registre vidljive korisniku
b) upravljačke i statusne register (PC, IR)
2. Po nameni na:
a) registre podataka (MBR, U/I BR)
b) adresne registre (MAR, U/I AR)
c) registri za izvršavanje instrukcija:
- programski brojač (PC – Program Counter)
- instrukcijski registar (IR – Instruction Register)
- statusni registri (PSW – Program Status Word)
5. Šta je prekid i kakva je njegova funkcija? Načini generisanja prekida. Kako se obrađuje
prekid? Spoljašnji i unutrašnji prekid?

• Prekidna rutina predstavlja prekidanje normalnog rada procesora (suspenduje se trenutno

izvršavanje programa i čuva se njegov kontekst).
-Prekidi se obezbeđuju kao način da se poveća efikasnost obrade.

• Načini generisanja prekida:

1. Programski prekid – generišu ga aritmetička prekoračenja (deljenje nulom, pokušaj da
se izvrši nelegalna mašinska instrukcija).
2. Tajmer – generiše ga sam CPU usled isteka određenog vremenskog intervala.
3. U/I prekid – generiše ga neki U/I uređaj da bi signalizirao završetak neke operacije.
4. Hardverski otkaz – kao što je nestanak napajanja električnom energijom.

• Prekid se obrađuje na sledeći način:

-Izvršavanje trenutno izvršavanog programa se suspenduje i čuva se njegov kontekst.
Zatim procesor postavlja programski brojač (PC) na vrednost koju je dobio u instrukciji prekida i
počinje ciklus donošenja instrukcija .
Kada se instukcije prekida završe procesor vraća PC na vrednost prethodno obrađivanog
programa.

• Spoljašnje zahteve za prekid mogu da generišu:

1. Kontroleri periferija da bi procesoru signalizirali spremnost za prenos podataka.
2. Uređaji računara koji kontrolišu ispravnost napona napajanja, transvera na magistali…

• Unutrašnje zahteve za prekid generiše procesor kao rezultat otkrivene nekorektnosti u

izvršavanju tekuće instrukcije.
Ako je zadat takav režim rada procesora, kroz postavljanje bita T u programskoj statusnoj reči
(PSW), da se posle svake instrukcije skače na određenu prekidnu rutinu (I), kao rezultat
izvršavanja instrukcije prekida INT (ovo piše programmer u programu).

• Prioriteti prekida:
1. Instrukcije prekida INT
2. Procesorski prekidi
3. Spoljašnji prekidi
4. Prekid posle svake instrukcije
6. Šta je magistrala? Struktura magistrale. Vrste magistrala? Metode arbitraže. Vremensko
usklađivanje? Uticaj širine magistrale?

• Magistrala je komunikaciona putanja koja povezuje dva ili više uređaja.

- Ona je deljeni prenosni medijum (koristi je više uređaja, ali ne u istom trenutku, jer samo jedan
uređaj može da predaje podatke u jednom trenutku).
- U praktičnom smislu magistrala je skup linija koje prenose bitove sa jednog računarskog
modula na drugi.
- Što više linija ima, to se više bitova istovremeno može preneti.

• Struktura magistrale:
- Sistemska magistrala (magistrala koja povezuje CPU sa glavnom memorijom).
- Obično se sastoji od pedesetak do više stotina posebnih linija, svakoj od tih linija dodeljuje se
posebno značenje ili funkcija.
- Magistrala se sastoji iz tri komunikacione grupe linija:
1. Linije podataka (obezbeđuju putanju za pomeranje podataka između modula. Linije
podataka čine magistralu podataka).
2. Adresne linije (koriste se da odrede izvor ili odredište podataka na magistrali
podataka).
3. Upravljačke linije (koriste se za upravljanje linijama za podatke i adrese)

• Vrste magistrala:
1. Namenske magistrale – uvek su dodeljene ili jednoj funkciji ili fizičkom podskupu
računarskih komponenata.
-Odnosi se na korišćenje višestrukih magistrala za prenos.
-Prednost: velika propusna moć
-Nedostatak: povećanje dimenzija i cene.

2. Multipleksirane magistrale – koriste iste linije za prenos i adresa i podataka.

- Prednost: upotreba manjeg broja linija i samim tim i cena je manja.
- Nedostatak: potrebno je složeno elektronsko kolo unutar svakog modula.
• Metode arbitraže:
1. Centralizovana – imamo jedan hardverski element (arbitar) i on dodeljuje vreme na
magistrali ostalim modulima .
- Uređaj može biti poseban modul ili deo procesora.

2. Distribuirana – u distribuiranoj arbitraži nema arbitra nego svaki modul sadrži

pristupnu upravljačku logiku.
- Moduli rade zajedno, deleći magistralu.

• Vremensko usklađivanje:
1. Sinhrono – pojavu događaja na magistrali određuje generator takta.
2. Asinhrono – pojava događaja na magistrali sledi i zavisi od prethodnog događaja.

• Uticaj širine magistrale:

- Što je magistrala šira, veći broj bitova može da se prenese odjednom, drugim rečima dobijamo
veći protok.
7. Zašto postoji hijararhija magistrala? Tradicionalna i napredna hijararhijska struktura?
Nacrtati i objasniti.

• Razlog postojanja hijerarhija magistrala jeste taj, da kada bi se svi moduli povezali na jednu
magistralu ona bi morala da bude veoma dugačka, a to bi loše uticalo na performance (veće
kašnjenje), takođe magistrala može postati usko grlo ukoliko se zbirni zahtev za prenosom
podataka približi njenom kapacitetu. Ti problem se rešavaju hijerahijskom organizacijom
magistrala.

• Kod tradicionalne strukture postoji lokalna magistrala koja povezuje procesor sa keš
memorijom.
- Kontroler keš memorije osim što povezuje keš sa lokalnom magistralom, povezuje ga i sa
sistemskom magistralom na kojoj se nalazi glavna memorija.
- Na magistrali za proširenja nalaze se U/I uređaji, a između nje i sistemske magistrale nalazi se
interfejs magistrale za proširenje (baferuje prenose podataka između U/I kontrolera na
magistrali za proširenje i sistemske magistrale).
• Kod napredne strukture se dodaje još jedna ili više magistrala u odnosu na tradicionalnu, da bi
se odvojili zahtevniji moduli od manje zahtevnih.
- Magistrala velike brzine se takođe povezuje na keš kontroler pored sistemske magistrale.
- Na sistemskoj magistrali se i dalje nalazi glavna memorija, a na magistrali velike brzine nalaze
se moduli za grafičku, video , lan, FireWire, SCSI koji su znatno brži i od mogula koji se spuštaju
na sledeći hijerarhijski nivo, odnosno na magistralu za proširenja.
- U magistralu poroširenja spadaju: serijski uređaji, modemi i FAX.
- Prednost: - je što magistrala velike brzine dovodi zahtevne uređaje u bližu integraciju sa
procesorom, a u isto vreme je nezavisna od procesora, što znači da promene u arhitekturi
procesora ne utiču na magistrlu i obrnuto.
8. Karakteristike memorijskih sistema (lokacija, kapacitet, metode pristupa...). Šta je reč,
adresabilna jedinica, jedinica pristupa? Kakav je uticaj širine magistrale na kapacitet?

• Pojam lokacije:
- Odnosi se na to da li je memorija unutrašnja ili spoljašnja za računar.
- U unutrašnju memoriju spadaju: glavna memorija, keš memorija i procesorski registri.
- U spoljašnju memoriju spadaju: optički diskovi, magnetni diskovi i trake.

• Kapacitet:
- Za unutrašnju memoriju on se obično izražava u bajtovima ili rečima.
- Za spoljašnju memoriju on se u opštem slučaju izražava u bajtovima.

• Metode pristupa:
1. Sekvencijalni pristup – memorija je organizovana po jedinici podatka koji se zovu zapisi.
Koristi se deljeni mehanizam za čitanje i upisivanje, a on mora da se premešta sa svoje trenutne lokacije
na željenu, prolazeći i odbacujući svaki zapis koji se nalazi između, što znači da je vreme pristupanja
nekom proizvoljom zapisu veoma promenljivo.
2. Direktan pristup – kao i kod sekvencijalnog i kod direktnog pristupa se koristi deljeni
medijum za upisivanje i čitanje, međutim zapisi imaju jedinstvenu adresu zasnovanu na fizičkoj lokaciji,
pristup se ostvaruje direktnim pristupom.
3. Slučajan pristup – svaka adresibilna jedinica u memoriji ima jednistven fizički ožičen
mehanizam za adresiranje, vreme za pristup je konstantno, glavna memorija i neki keš sistemi koriste
slučajan pristup.
4. Asocijativni pristup – koristi ga vrsta memorije sa slučajnim pristupom koja omogućava da
se porede željene lokacije bitova unutar reči. Kod ovog pristupa izvlači se reč na osnovu njenog sadržaja,
a ne na osnovu fizičke lokacije ili adrese, kao i kod obične memorije sa slučajnim pristupom, svaka
lokacija ima sopstveni mehanizam za adresiranje i vreme izvlačenja je konstantno, keš memorije mogu
da koriste ovaj pristup.

• Reč – prirodna jedinica organizacije u memoriji.

- Veličina reči je u opštem slučaju jednaka broju bitova koji se koriste da bi se predstavio ceo broj i dužina
instrukcije.

• Adresibilna jedinica – u nekim sistemima adresibilna jedinica je reč, međutim mnogi sistemi
dozvoljavaju adresiranje na nivou bajta.

• Jedinica pristupa – za glavnu memoriju to je reč, dok je za spoljašnju memoriju to blok (niz reči).

• Uticaj širine magistrale na kapacitet je očigledan, što je manje adresnih linija na magistrali, manji je
broj adresa u memoriji koje je moguće adresirati.
9. Memorijska hijerarhija. Koji su kriterijumi za projektovanje memorije i kako se menjaju
karakteristike memorije kako se ide kroz hijerarhiju? Nacrtati sliku. Šta je lokalnost reference i
kako se ona koristi prilikom projektovanja memorije?

• Postoji kompromis između tri klučne karakteristike memorije (kapacitet, vreme pristupa i
cena) taj kompromis može se nazvati memorijska hijerarhija.
- Projektant gleda da za što manje novca dobije više kapaciteta sa što manjim vremenom
pristupa naravno to ne bi bilo moguće na jednom hijerarhijskom nivou i zato se uvodi više
hijerarhijskoj nivoa.

• Kriterijumi za projektovanje:
1. Kraće vreme pristupa, veća cena po bitu
2. Veći kapacitet, manja cena po bitu
3. Veći kapacitet, duže vreme pristupa

• Karakteristike memorije se menjaju kroz hijerarhiju na sledeći način (gledajući odozgo na dole)
1. Smanjuje se cena po bitu
2. Povećava se kapacitet
3. Povećava se vreme pristupa
4. Smanjuje se učestalost pristupa memoriji od strane procesora

• Lokalnost reference:
– Procesor najčešće pristupa
malom broju instrukcija ili
podataka u nekom
vremenskom periodu (npr.
petlje ili tabele).
– Organizujemo memoriju tako
da procenat pristupa nižem
nivou bude značajno manji od
pristupa višem nivou.
10. Šta je keš memorija i na koji se princip oslanja? Nacrtati i objasniti strukturu keša (jasno
naznačiti šta je blok).

• Keš memorija – memorija namenjena da pruži brzinu sličnu onoj koju imaju najbrže
raspovožive memorije, a u isto vreme da obezbedi veliki kapacitet sporijih memorija
(poluprovodničkih) , jer su one jeftinije.
-Keš sadrži kopiju delova glavne memorije. Kada processor hoće da čita reč iz memorije napravi
se provera da li je reč u kešu, ako jeste reč se isporučuje procesoru, a ako nije učitava se blok iz
memorije u keš, a onda se reč isporučuje procesoru.

• Oslanja se na princip lokalnosti reference.

• Struktura keša – svaki red u kešu predstavlja jedan blok iz memorije.

- Redova u kešu je manje nego blokova – zato se moraju menjati.
- Tag identifikuje koji je blok uskladišten . Tag je deo adrese glavne memorije.
11. Objasniti proces (algoritam) funkcionisanja keša. Nacrtati sliku organizaije keša. Zasto je
bitna veličina keša i veličina bloka?

• Keš se povezuje sa procesorom preko linija za podatke, upravljanje i adrese.

- Kada se desi pogodak u kešu, baferi za podatak i adresu se onemogućavaju – komunikacija se
odvija samo između procesora i keš memorije.
- Kada dođe do promašaja u kešu, željena adresa se stavlja na sistemsku magistralu (podatak se
vraća i u keš, i u procesor).

• Veličina keša: - bitna je za projektovanje keša. Najbolje je kada je keš mali, tako da mu cena po
bitu bude kao kod glavne memorije, a da takođe bude dovoljno velika tako da prosečno vreme
pristupa bude malo.
1. Veliki keš – skupa realizacija.
2. Mali keš – lošije performance.

• Veličina bloka:
- Veći blok povećava verovatnoću da će se sledeći podatak naći u kešu, ali usporava rad zbog
duže komunikacije sa glavnom memorijom pri prenosu.
12. Nacrtati i objasniti poluprovodničku memorijsku ćeliju (ulazi/izlazi). Šta je DRAM, a šta
SRAM memorija? Uporediti karakteristike jednih i drugih.

• Osnovni element poluprovodničke memorije je memorijska ćelija.

- Poluprovodničke memorijske ćelije imaju izvesne osobine:
1. Imaju dva stabila stanja koja se upotrebljavaju da bi se predstavile binarne cifre (o ili 1)
2. One su takve da se u njih upisuje (bar jednom) kako bi uspostavile stanje.
3. One su takve da se iz njih čita kako bi se saznalo njihovo stanje.

- Ćelija najčešće ima tri terminala koji su u stanju da nose električni signal.
1. Terminalom za izbor bira se memorijska ćelija za operaciju čitanja ili upisivanja.
2. Upravljački terminal ukazuje na čitanje ili upisivanje.
- Za upisivanje, drugi terminal obezbeđuje električni signal kojim se stanje ćelije postavlja na 1 ili
0.
- Za čitanje, taj terminal se koristi za izlaz stanja ćelije.

• DRAM – Dinamička RAM memorija, pravi se od ćelija koje skladište podatke kao naelektrisanja
na kondenzatorima.
- Prisistvo ili odsustvo naelektrisanja na njima se posmatra kao binarna cifra 0 ili 1.
- Kako kondenzatori imaju prirodu da se prazne, oni zahtevaju naelektrisanje da bi se održalo
skladištenje podataka.
- Dinamička RAM memorija koristi se za glavnu memoriju.

• SRAM – Statička RAM memorija, je digitalni uređaj, koristi iste elemente kao i procesor.
- U njoj se binarne vrednosti skladište koristeći konfiguraciju flip-flop kola. Osnovna memorijska
ćelija je flip-flop, koji predstavlja jedan bit.
- Statički RAM omogućava višestruko učitavanje, ali sadržaj se briše odmah posle isključivanja
napajanja. Ovaj problem se rešava tako što se ugrađuje baterijsko napajanje.
- Statički RAM se koristi za memorije manjeg kapaciteta, poput keš memorije
13. Šta je ROM, PROM, EPROM, EEPROM i fleš memorija?

• ROM memorija (Read only memory) - memorija iz koje se podaci mogu samo čitati.
- Trajna je, ne zahteva izvor napajanja da bi održavala vrednost bitova.
- Iz nje je moguće čitati, ali je nemoguće upisivati naknadno nove podatke.
- Primenjuje se:
1. U mikroprogramiranju
2.U biblioteci potprograma za često zahtevane funkcije
3. U sistemskim programima
4. U tabelama funkcija
- Prednost je što su program ili podaci stalno u glavnoj memoriji i ne moraju se učitavati.

• PROM (Programabilna memorija samo za čitanje) je vrsta digitalne memorije.

- Trajna je, i u nju se može upisivati samo jednom.
- Upisivanje se vrši električnim putem, može ga izvršiti prodavac ili kupac (sa specijalnom
opremom).

• EPROM (izbrisljiva programabilna memorija samo za čitanje) je vrsta memorije koja zadržava
svoj sadržaj nakon prestanka napajanja.
- EPROM je stalna memorija.
- Pre upisivanja se sve ćelije za skladištenje moraju vratiti na prvobitno stanje, to brisanje se radi
ultravioletnim zračenjem.
- Proces brisanja može se izvoditi više puta.
- Skluplja je od PROM memorije.

• EEPROM (elektirčno izbrisiva memorija) je vrsta memorije u koju se može upisivati u bilo kom
trenutku bez prethodnog brisanja sadržaja.
- Upisivanje traje mnogo duže od čitanja.
- Skuplja je i ređa od EPROM-a.

• Fleš memorija nazvana je tako zbog brzine reprogramiranja (ponovno pravljenje programa,
preuređivanje).
- Koristi tehnologiju električnog brisanja i cela se može obrisati za nekoliko sekundi.
- Moguće je obrisati samo blokove memorije, a ne ceo čip.
14. Magnetni disk. Organizacija i formatiranje diska. Metodi rasporeda podataka na disku.
Fizičke karakteristike diskova. Vrste mehanizama glave. Parametri performansi diskova.

• Disk je kružna ploča, konstruisana od nemagnetnog materijala koji se zove supstrat (uglavnom
od aluminujuma, a uveden je i stakleni), presvučena materijalom koji se može namagnetisati.

• Organizacija i formatiranje diska:

- Glava je relativno mali uređaj, sposoban za čitanje iz dela ploče koja rotira ispod njega, ili za
upisivanje u taj deo ploče.
- Organizacija podataka unutar ploče (skup prstenova) naziva se staza (iste širine kao i glava).
- Podaci se prenose na disk u sektorima, i sa njega se šalju u sektorima.
- Sektor je dužine 512 bajtova.
- Između staza i sektora postoje razmaci.
- Disk se kreće fiksnom brzinom (konstantnom ugaonom brzinom – CAV).
- Prednost CAV-a: pojedinačni blokovi podataka mogu direktno da se adresiraju po stazi i
sektoru.
- Nedostatak CAV-a : količina podataka koja može da se upiše. Savremeni sistemi koriste
upisivanje u više zona da bi se povećala gustina. Zone koje su dalje od centra imaju više bitova.

• Metodi rasporeda podataka na disku:

- Neki diskovi mogu da smeste višestruke ploče, naslagane vertikalno sa međusobnim razmakom
od dela inča, tada se koristi pokretna glava.

• Fizičke karakteristike:
1. Glava može da bude:
a) Fiksna (postoji samo jedna glava za čitanje i upisivanje po stazi)
b) Pokretna (postoji samo jedna glava za čitanje i upisivanje. Glava je motirana na
ručici. Da bi glava mogla da se postavi iznad svake staze, ručica može da se produžuje ili
skraćuje)
2. Neizmenjivi disk: montira se u uređaju diska (hard disk).
3. Imenjivi disk: može da se izvadi i zameni drugim diskom (diskete i ZIP ketridži).
4. Dvostrani diskovi: sloj koji se može namagnetisati nanesen je na obe strane ploče.
5. Jednostrani diskovi: koriste jeftiniji sistemi.
• Vrste mehanizma glave:
- Glava za čitanje je na fiksnom rastojanju iznad ploče.
- Glava dolazi u fizički kontakt sa medijumom (disketa).
- Winchester glave (rade bliže površini diska, dozvoljavajući na taj način veću gustinu podataka).

• Parametri performansi diskova:

- U sistemu sa pokretnom glavom, vreme koje je potrebno da bi se glava postavila na stazu zove
se vreme pozicioniranja (uglavnom je ispod 10ms).
- Vreme koje je potrebno da bi početak sektora stigao do glave zove se rotaciono kašnjenje.
- Zbir vremena pozicioniranja (ako ga ima), i rotacionog kašnjenja daje vreme pristupa, koje
predstavlja vreme potrebno da se dođe na položaj za čitanje ili upisivanje.
- Vreme potrebno za prenos je vreme prenosa (najviše zavisi od brzine rotacije diska).
- U nekim vrhunskim sistemima za servere, koristi se tehnika poznata kao rotaciono poziciono
detektovanje (RPS).

15. Šta su RAID diskovi? Karakteristike.

• Kod ovog sistema se više diskova (najčešće dva) kombinuje u jednu logičku jedinicu.
- Sve diskove koji su članovi niza operativni sistem vidi kao jedan jedinstveni fizički disk.
- Ovim se dobija brži rad diska ili veća sigurnost snimljenih podataka (otpornost na greške
diska).
- Veća sigurnost se dobija redudantnim upisivanjem podataka na dva diska, tako da ako jedan
disk otkaže, kopija podataka se može dobiti sa drugog diska.
- Informacije o konfiguraciji svakog člana niza se zapisuju u jednom rezervisanom sektoru na
disku, koji identifikuje disk kao člana niza.
- Razni RAID nivoi imaju različite performanse, sigurnost podataka i cene.
- U računarima se najčešće koriste nivoi RAID 0 i RAID 1.
16. RAID nivoi 0,1,3,5 (posebna pitanja). Stratifikacija, redundansa, bitovi parnosti. Nacrtati
slike.

• RAID nivo 0
- Nije pravi član porodice RAID-a (ne uključuje redudantnost da bi povećao pouzdanost).
- Glavna i jedina funkcija mu je povećavanje performansi i kapaciteta, a niža cena mu je značajnija od
poboljšanja pouzdanosti.
- Kod RAID-a 0 svi podaci se raspoređuju po svim diskovima u nizu. To ima ogromne prednosti u odnosu
na jedan disk velikog kapaciteta.
Npr. Dva različita U/I zahteva čekaju na dva različita bloka podataka, postoji velika verovatnoća da se ta
dva bloka nalaze na dva različita fizička diska, iz čega sledi da se dva zahteva mogu izdati paralelno što
znatno smanjuje U/I vreme čekanja.

• RAID nivo 1
- Razlikuje se od RAID-a 2 i RAID-a 6 po načinu na koji se postiže redudantnost.
- Kod RAID-a 1 redudantnost se postiže kompletnim preslikavanjem diska na drugi disk.
Npr. Otkazom bilo kog diska može se ubaciti novi disk na koji će se prekopirati sadržaj diska koji je ostao
funkcionalan.
- Nedostatak: je cena i smanjenje performanse prilikom upisivanja (zahteva upisivanje na dva diska).
- Prednost: zahtev za čitanje može da se opsluži pomoću bilo kod od dva diska (ima minimalno vreme
pozicioniranja i rotacionog kašnjenja).
- Ne moraju se izračunavati bitovi parnosti što ubrzava proces upisivanja i oporavak od otkaza je
jedostavan. Kada jedan uređaj otkaže, podacima se odmah može pristupiti na drugom uređaju.
• RAID nivo 3
- Slične je organizacije kao i RAID 2, s tim što RAID 3 zahteva samo jedan redudantni disk bez obzira
koliki je niz diskova.
- Umesto koda za proračunavanje grešaka, proračunava se jednostavan bit parnosti.
- U slučaju otkaza pristupa se uređaju za parnost i podaci se rekonstruišu sa preostalih uređaja.

• RAID nivo 5
- Raspoređuje trake za parnost po svim diskovima (podela je po šemi sa kružnim dodeljivanjem).
Npr. Za niz od n diskova, traka za parnost je na različitom disku za prvih n traka, a onda se uzorak
ponavlja. Rasporedom traka za parnost po svim uređajima, izbegava se potencijalno U/I usko grlo koje se
nalazi u RAID-u 4.

• Stratifikacija:
- Deljenje podataka na trake (strip) po raspoloživim diskovima.
- Svaki disk je podeljen na trake.

• Redudantnost:
- Predstavlja višestruko memorisanje podataka u cilju povećanja sigurnosti.
Ukoliko dođe do oštećenja orginalnih podataka, moguće je te podatke povratiti. Negativna
strana toga je što zauzima dodatni prostor.
17. Keš diska.

• Keš memorija – manja i brža memorija koja se na osnovu principa lokalnosti koristi za smanjenje
prosečnog vremena pristupa većoj i sporijoj memoriji.
- Ukoliko je sa diska potreban jedan podatak, velika je verovatnoća da će uskoro biti potreban neki od
susednih podataka.
- Ukoliko se u glavnu memoriju učita ceo sektor ili više susednih sektora, velika je verovatnoća da kod
sledećeg čitanja podatka uopšte neće biti potrebno pristupati disku.
- Operativni sistem troši deo glavne memorije za realizaciju keša diska kako bi se ubrzao pristup disku.

18. Optičke memorije. CD, DVD. Objasniti način rada.

• Čitanje sa diska se radi laserom male snage.

- Laser baca svetlost, a ta svetlost se odbija različitom jačinom od diska (tu različitost otkriva fotosenzor).
- Intenzitet svetlosi lasera se menja kada on naiđe na otvor (pit).
- Površine između otvora nazivaju se polja (lands).
- Informacije se nalaze u spiralnoj stazi koja počinje sa sredine diska i završava se blizu ivice diska (ta
staza je neprekidna).
-Optička memoja je uvedena 1983. godine.

• Vrste optičke memorije:

1. CD (compact disk):
a) CD-ROM: Memorija samo za čitanje na kompaktnom disku (korisnik ne može da upisuje).
b) CD-R: CD na koji se može upisivati, samo jednom.
c) CD-RW: CD preko koga se može prepisivati, može da se izbriše i ponovo upiše na disk više
puta.

2. DVD:
- Digitalni video disk.
- Na DVD mogu da se smeste veliki obimi podataka, čak sedam puta veći nego na CD-ROM. To se postiže
manjim rastojanjem između otvora, podaci se smeštaju bliže jedni drugima.
- Može imati dva sloja (jedan preko drugog).
- Podešavanjem fokusa laserskog zraka može da se čita svaki sloj posebno (to udvostrčuje memoriju
DVD-a na 8,5 GB).
- Postoje i oni koji su dvostrani (imaju podatke na obe strane) – to povećava memoriju na 17 GB.
- Ima još i onih visoke definicije: HD DVD i BlueRay (25 GB na jednom sloju).
19. Magnetna traka. Način zapisivanja i formatiranje.

- Medijum: savitljiva poliesterska traka presvučena magnetnim materijalom.

- Podaci strukturirani u stazama koje se pružaju po dužini.
- Sistemi su sa 9 (8 za bajt i 1 za bit parnosti), 18 i 36 staza.

• Način zapisivanja:
1. Paralelno
2. Serijsko zapisivanje (danas se koristi serijsko).
- Serijsko zapisivanje: redom na jednoj stazi, kao kod magnetnog diska.
3. Serpentinsko zapisivanje – ide se serijski do kraja jedne staze, pa se onda upisuje u
sledeću traku, ali u suprotnom smeru.
-Radi povećanja brzine glava čita i upisuje više staza istovremeno.

• Formatiranje:
- Podaci se upisuju u susednim blokovima na traci – fizički zapisi.
- Blokovi se razdvajaju razmacima između zapisa.
- Traka se formatira kao i disk.
- Traka je uređaj sa sekvencijalnim pristupom, za razliku od diska, CD-a
DVD-a, koji imaju direktan pristup.