Anda di halaman 1dari 9

Adam Svift – Politička filozofija

Ili, uzmimo navodno pravo na nošenje oružja u SAD. To pravo ljudi mogu da prihvataju
ili odriču, a u obrazloženju tih stavova i mogu i ne mogu da se pozivaju na Ustav. Ipak, teško je
shvatiti u kom smislu je društvo koje dozvoljava svojim građanima da nose oružje više
demokratsko od onog koje (na demokratski način) odluči da to ne čini. (208, 209)

Da li je zaista dobro da narod sam donosi zakone po kojima će živeti? Odgovore na to


pitanje možemo podeliti u dve grupe. Postupak se može ocenjivati kao sredstvo, na osnovu
ishoda za koje se očekuje da će proizvesti. Ili suštinski, kao takav, nezavisno od ishoda koje bi
mogao da izazove. (212 – greškom numerisana kao 222)

Za mnoge demokrate legitimnost zakona ne zavisi od toga da li su oni valjani, već da li


predstavljaju pravi izraz onoga što ljudi žele, narodne volje - da li mogu ili ne mogu da izdrže
filozofsku proveru. Ovde je reč o razlici između ispravnosti i legitimnosti. (213)

Odluke donete referendumom, kada narod neposredno izražava svoju volju, očigledno su
„demokratskije" od onih koje donose izabrani predstavnici. To, svakako, ne znači, da su one
bolje. Mogu i da ne budu bolje. Referendumi, sami po sebi, ne moraju predstavljati bolji način
donošenja odluka. No, jesu demokratskiji. (214)

Ako su neki toliko siromašni da neprestano moraju da brinu da li će imati šta da jedu, dok
su drugi od rođenja navikavani da razmišljaju o političkim pitanjima, da ih analiziraju i da stiču
sposobnost da svoje stavove predstavljaju argumentovano i uverljivo, onda oni ne mogu
ravnopravno učestvovati u samoupravnom procesu. Donete političke odluke neće odražavati
stavove naroda kao celine - odražavaće stavove one njegove podgrupe koja je u stanju da im
posveti potrebno vreme, energiju i sposobnost. Te odluke nisu u potpunosti demokratske. ... Kada
na osnovu elementa ravnopravnosti procenjujemo demokratičnost političkog odlučivanja, da li
bitnim smatramo ravnopravnost političkog učešća ili ravnopravnost mogućnosti takvog učešća? I
na koji način možemo ustanoviti da li dve osobe imaju zaista iste mogućnosti? (220)
U zapaženom članku pod naslovom „Ozbiljan pristup pravima" američki filozof Ronald
Dvorkin (rođen 1931) tvrdi da prava pojedinaca u demokratskom odlučivanju potiču od one iste
vrednosti koja čini osnovu same demokratije. Političke odluke trebalo bi donositi na demokratski
način, koji se zasniva na stavu većine, jer takav postupak obezbeđuje ravnopravnost birača.
Stavovi svih se ravnopravno uzimaju u obzir, a usvaja se onaj za koji se izjasni većina. (Da, to
jeste veoma uprošćeno, ali osnovna zamisao sprečava komplikacije.) No, navodi Dvorkin, to što
država tretira građane ravnopravno - „s podjednakom brigom i poštovanjem", kako on to kaže -
takođe opravdava ograničavanja dometa većinskog odlučivanja. Prava pojedinaca u sprezi sa
izražavanjem demokratske volje trebalo bi da budu garancija da će svi građani biti tretirani kao
ravnopravni. Ako bih ja, na primer, glasao za zabranu homoseksualnog ponašanja, to bi značilo
da nastojim da drugima nametnem svoj stav o tome kako bi se trebalo ponašati kad je reč o
seksualnom životu. Bilo bi to ispoljavanje onoga što Dvorkin naziva „eksternom preferencijom"
i, ako bi odluka zaista odražavala stavove ljudi kao što sam ja, podrazumevala bi neku vrstu
„dvostrukog aršina". Kako „dvostruki aršin" sam po sebi predstavlja kršenje načela
ravnopravnosti, i razlozi da uopšte budemo demokrate koji se zalažu za većinsko odlučivanje,
razlozi ravnopravnosti, takođe su razlozi da poštujemo prava pojedinaca, kad je reč o odlukama
koje inače mogu biti donete većinskim demokratskim odlučivanjem.
Većina filozofa smatra da taj konkretni argument nije dovoljno čvrst. Nije sasvim sigurno
da možemo dosledno praviti razliku između stavova o načinima života za koje se pojedinci sami
opredeljuju i „eksternih preferencija", a da se uključivanje ovih drugih ne smatra „dvostrukim
aršinom". Ipak, mnogo toga govori u prilog te ideje u celini - da ograničenja dometa demokratije
mogu poticati od iste one vrednosti koja nas uopšte čini demokratama. No, čak i ako prihvatimo
takvu tvrdnju, ne čini se korisnim da ta ograničenja nazivamo „demokratskim". Prava pojedinaca
u vezi s demokratskim odlukama možemo obrazlagati pozivanjem na ravnopravnost, a
ravnopravnost smatrati osnovnim razlogom zašto demokratski postupak smatramo legitimnim
(kada on to jeste), ne odustajući od stava da ta ograničenja zaista predstavljaju ograničenja
demokratije. (224, 225)

Prema kojim kriterijumima bi trebalo da ocenjujemo procedure odlučivanja? Jasno je da


želimo da odluke donosimo na najbolji način. No, da li to znači da želimo način koji dovodi do
najboljih odluka? Neki na to pitanje bez oklevanja odgovaraju potvrdno. Oni smatraju da je ono
što proces odlučivanja čini dobrim ili lošim upravo kvalitet odluka koje iz njega proističu. (226)

No, ima i onih koji smatraju da bi o procedurama trebalo da donosimo sud na sasvim
drugačiji način. Umesto da na njih gledamo kao na sredstvo koje služi za ostvarivanje određenih
ciljeva, ili da o njima donosimo sud na osnovu očekivanih ishoda ili posledica, trebalo bi da ih
ocenjujemo na osnovu njihove suštinske vrednosti - na osnovu vrednosti otelotvorenih u samim
procedurama. Posmatrano iz te perspektive, ako je demokratija dobra, to nije zato što
demokratije obično stvaraju dobre zakone, već zato što donošenje zakona na demokratski način
samo po sebi podrazumeva primenu određenih vrednosti - kao što su pravednost, ravnopravnost i
nezavisnost. ... Činjenica da je demokratija vredna zato što ostvaruje ili otelotvoruje jednakost ne
znači da ona ima vrednost samo kao sredstvo, u ovom slučaju za ostvarivanje cilja jednakosti. Da
bi demokratija imala vrednost kao sredstvo, sud o njoj trebalo bi donositi na osnovu posledica
koje izaziva. No, jednakost o kojoj ovde govorimo nije posledica demokratije. Ona nije nešto što
proizlazi iz demokratije. Ne moramo da čekamo da vidimo rezultate demokratije da bismo
zaključili da ona ostvaruje jednakost. Demokratska procedura otelotvoruje i stvara tu vrednost
sama po sebi, ona je deo nje. (227)

Neki se, na primer, zalažu za demokratiju sa obrazloženjem da učešće u političkom


odlučivanju doprinosi razvoju intelektualnih i moralnih svojstava građana. (Čuvena je tvrdnja
Džona Stjuarta Mila u tom smislu.) (228)

Stabilnost i pokoravanje zakonima mogu biti dobri, ako u svakom drugom pogledu vlada
jednakost, ali ona ne vlada uvek. Ponekad je potrebna upravo pobuna ili revolucija. (229)

Ishod jedne procedure može se smatrati legitimnim - postoje moralni razlozi za


prihvatanje i poštovanje takvog ishoda - jednostavno zato što je proistekao iz legitimne
procedure (ili, mogli bismo reći, procedure koja obezbeđuje legitimnost). (231)

Sve te priče o „pravim odgovorima" i „greškama" mogu zbuniti neke čitaoce. „Da",
mogli biste pomisliti, „shvatam da sportske sudije i sudske porote mogu davati prave odgovore
na konkretna pitanja. Shvatam i da mogu postojati pravi odgovori na tehnička politička pitanja -
kakvom politikom će se na najbolji način ostvariti konkretni ciljevi (niska inflacija, efikasne
socijalne službe i sl.). No, kao što ste naveli u uvodu, političke odluke nisu samo tehničke. To su,
bar na način koji se podrazumeva, i odluke o tome koje ciljeve uopšte treba da ostvarujemo. To
ih, u krajnjoj liniji, čini moralnim pitanjima. Da li na takva pitanja zaista postoje „pravi"
odgovori? Ako ne postoje, kako može imati smisla govoriti o ispravnosti ili pogrešnosti jedne
političke odluke? (232, 233)

Zaista, smatraju neki, kada bi postojala moralna pravila kad je reč o političkim pitanjima,
demokratija bi predstavljala čudan način da se do njih dođe. Prihvatanje demokratije kao
sredstva za donošenje zakona znači tretirati kao podjednako dobre stavove svih ljudi - bilo da su
oni obrazovani ili neobrazovani, mudri ili lakomisleni. A to ima smisla jedino ako nema ničeg u
vezi čega bi ti ljudi bili u pravu ili grešili. To donekle liči na mišljenje koje navodno liberalizam
dovodi u vezu s moralnim subjektivizmom, što je objašnjeno u četvrtom poglavlju: na ideju da
ljudima ima smisla omogućiti da se opredeljuju za sopstveno poimanje dobra jedino ako u
vrednosti poimanja nema razlike. Kao i u tom primeru, ne može se biti subjektivist u pogledu
svih vrednosti i istovremeno smatrati da je demokratija legitiman način političkog odlučivanja.
Ako nema ispravnih i pogrešnih moralnih sudova, šta demokratiju čini legitimnijom od
diktature? Takav stav se mora temeljiti na određenim moralnim tvrdnjama: možda na tome da u
vladavini ljudi samima sobom postoji određena vrednost. To je kolektivna varijanta liberalnog
stava da nije toliko bitno da se ljudi opredeljuju ispravno, već da se opredeljuju nezavisno. I, kao
i taj stav, sasvim je u skladu s tom idejom da su neka opredeljenja bolja od drugih. Apsolutno
možemo biti demokrate, čak i kada smatramo da ima boljih ili lošijih rešenja za politička pitanja
i čak i kada ne smatramo da je demokratija naročito dobar način da se do njih dođe. Demokrate,
dakle, ne moraju da veruju da sva mišljenja o tome kakvi bi zakoni trebalo da budu predstavljaju
podjednako dobra rešenja za ta pitanja. Mogu verovati u nešto slično, ali suštinski drugačije,
recimo, da bi svačije mišljenje o nekom pitanju trebalo, u okviru legitimnog postupka,
ravnopravno da bude uzeto u obzir. Mišljenja, kao doprinos donošenju zakonodavne odluke,
mogla bi biti podjednako vredna, a da istovremeno ne predstavljaju podjednako dobra rešenja za
pitanje kakav bi zakon bio najbolji. To zbog toga što svi građani imaju pravo da ravnopravno
učestvuju u postupku donošenja zakona. Mogla bi biti i zbog toga što ne postoji druga u
odgovarajućoj meri javna i legitimna osnova za odlučivanje koja su rešenja bolja od drugih.
(233, 234)

Kada je reč o legitimnosti procesa odlučivanja, svakako je od ogromnog značaja


činjenica da obično postoji neslaganje među ljudima oko toga kakvi zakoni treba da budu. No,
taj se značaj često pogrešno shvata. Takvo neslaganje - čak ni duboke i, naizgled, nepomirljive
razlike - nije, kako mnogi smatraju, dokaz da nema ničeg u vezi čega bi se bilo u pravu ili
grešilo. Iz toga se ne može izvući takav zaključak. To što ljudi o nečemu imaju različita mišljenja
ne mora da znači da ne postoji pravi odgovor na pitanje ko je od njih (ako je iko) u pravu.
Neslaganje je značajno ne zato što podrazumeva da bi sve odluke bile podjednako dobre, već
zato što se javlja moralni problem - problem legitimnosti - privoljavanja ljudi da postupaju u
skladu s politikom s kojom se ne slažu. Država predstavlja prisilu. Ona koristi svoj aparat prisile
da primora građane da prihvate njene odluke. Ono što se, u stvari, dešava jeste da jedna
podgrupa stanovništva svima nameće svoj stav o tome kakve stvari treba da budu. Tvrdnja da je
stav o kome je reč ispravan ne može biti opravdanje za takvu prisilu. Zašto ne može? Odgovor na
to pitanje ima određene veze s ravnopravnošću ljudi kao građana, kao pripadnika političke
zajednice. Moguće je da u tome ima udela i ideja 0 poštovanju svojih sugrađana. No, ako se
opredelimo za takav način razmišljanja, moramo biti obazrivi. Ja veoma malo poštujem mišljenja
nekih od mojih sugrađana. Možda je reč o oholosti, ali nisam sklon tome da činjenicu da se
njihova mišljenja razlikuju od mog smatram čvrstim dokazom da ja nisam u pravu. Niti me naše
neslaganje skeptički navodi na razmišljanje da postoji išta u vezi čega bi se bilo u pravu ili
grešilo. No, iako se uopšte ne slažem s njihovim stavovima, poštujem njihov status kao mojih
sugrađana. Prihvatam da njihovi stavovi, ma koliko bili pogrešni, treba ravnopravno s mojim da
budu uzeti u obzir u okviru našeg kolektivnog procesa odlučivanja. To je, u uslovima neslaganja
među ljudima s ravnopravnim statusom, ispravan način donošenja političkih odluka. Ovde je reč
o pravljenju razlike između poštovanja njihovih stavova (kojeg nemam) i poštovanja njih kao
ravnopravnih članova naše političke zajednice (kojeg imam). Nešto ranije naveo sam
Arnesonovo obrazlaganje demokratije kao sredstva. Prema njemu, da ponovim, „demokratija se,
kada je pravedna, u potpunosti odnosi na tendenciju demokratskih institucija i prakse da dovedu
do pravednih ishoda, u skladu sa standardima koji su idejno nezavisni od standarda koji određuju
demokratski ideal." Džeremi Voldron (rođen 1953. na Novom Zelandu) smatra da to ne izražava
suštinu stvari: „Svaka teorija koja čini vlast zavisnom od valjanosti političkih ishoda radi protiv
sebe same, jer, upravo zbog toga što se ne slažu o valjanosti ishoda ljudi moraju da uspostavljaju
i priznaju vlast." Ubeđenje u valjanost jednog zakona sasvim je u skladu s prihvatanjem da se
drugi s tim u toj meri ne slažu da bi bilo nelegitimno da im nametnete svoje gledište. Sama
činjenica da se ljudi ne slažu u vezi s tim šta je ispravno, a ipak se moraju pokoravati zakonima
koje su doneli, znači da nam je potreban mehanizam kojim ćemo takva neslaganja razrešavati.
Taj mehanizam mora i sam da bude moralno utemeljen. Mnogi filozofi smatraju da je
demokratija, u nekom svom obliku, taj mehanizam. (234, 235, 236)

Politička zajednica koja ne obezbeđuje svim svojim članovima mogućnost odgovarajućeg


nivoa obrazovanja ili dozvoljava da neki od njih žive u krajnjem siromaštvu praktično lišava
sebe mogućnosti odlučivanja pravednom procedurom. U stvarnosti se, svakako, političke odluke
uopšte ne donose takvom procedurom. Neki smatraju da bi sama ta činjenica bila dovoljna da sve
takve odluke budu smatrane nelegitimnim. No, suština je u tome da bi čak i u idealnom slučaju -
kada su svi zaista ravnopravno učestvovali u kolektivnom odlučivanju - značaj sprovođenja
ispravne procedure u velikoj meri ograničio obim mogućih ishoda. Opšti zaključak je da što
detaljnije određujemo svoju demokratsku proceduru, to se prostor za demokratsko odlučivanje
smanjuje. Ako demokratija ne može legitimno sebe da ukine ili da naruši sopstvenu
demokratičnost, tada neka pitanja - ona koja čine jedan politički sistem demokratskim - ne mogu
biti predmet demokratskog odlučivanja. Ako bismo otišli u krajnost, mogli bismo doći do tako
detaljnog shvatanja legitimnosti demokratskog postupka da bi, konačno, veoma malo stvari
moglo doći na spisak za demokratsko odlučivanje. (244, 245)

Da li se demokratskim procedurama može ugroziti demokratija (kontekst Orban i Vučić,


možda Erdogan ali o Turskoj ne znam skoro ništa)? Čini mi se da Dal tvrdi da je to nemoguće,
jer smatra da odluka nije demokratska ako ukida demokratske procedure koje su bile dostupne u
onima koji odluku donose, ali šta se dešava kada vladajuća većina, koja je putem demokratskih
procedura osvojila vlast ukine demokratske procedure u narednom izbornom ciklusu, a da to ne
uradi sam demos?
Možda bi bolje bilo učiniti ono što je već navedeno, a to je nastojati da se ostvari
poštovanje prava pojedinaca, kao argument protiv većinskog odlučivanja, na osnovu iste brige za
jednakost kojom se taj postupak u načelu opravdava. (247)

Robert Dal – Demokratija i njeni kritičari

KRITIčAR: Sve je to vrlo lepo, ali da nisi preterano formalista? Na kraju krajeva, šta ako
većina, delujući kroz savršeno dcmokratski postupak, liši manjinu njene slobode govora?
PRISTALICA: Ali, zar ne vidiš da u tom slučaju većina ne bi delovala - i ne bi mogla
clelovati - po savršeno dcmokratskom postupku? Ona specifična prava - nazvaću ih primarna
politička prava – jesu integralni deo demokratskog procesa. Ona nisu ontološki odvojena ili
važnija, to jest superiornija, od demokratskog procesa. U meri u kojoj taj proces u jednom
političkom sistemu postoji, moraju postojati i sva primarna politička prava. U meri u kojoj ta
prava ne postoje u sistemu - demokratski proces i sam ne postoji. ...
Demokratski proces, medutim, nije nešto sto je vremenski neograničeno. Ako bi većina
lišila manjinu, ili čak samu sebe, bilo kog primarnog političkog prava, onda bi sam taj akt značio
povredu demokratskog procesa. Ako takva odluka većine ne bi bila njena obična greška, svakako
bi se moglo reći da takva većina nije u potpunosti privržena samom demokratskom procesu. Ili
obrnuto, ako su građani verni demokratskom procesu, oni ne bi, izuzev u slucaju greške, krsiti
primarna politička prava bilo kog građanina.

Razumc se da vecina moze imati moe ili snagu da lisi manjinu njenih politickih prava. U praksi
ipak, kako se meni cini, snazna manjina mnogo cesce lisava vecinu njenih politickih prava nego obrnuto.
To je, ipak, empiricko pitanje i mi o tome ne raspravljamo. Pitanjc jc moze li vecina s prui'Om koristiti
svoja primarna politicka prava da bi lisila manjinu njcnih primarnih politickih prava. Odgovor je jasan: ne
moze. Iii, logicki jc netacno da clanovi ncke asoeijacije treba sami sobom da upravljaju, a da istovremeno
vccina u takvoj asoeijaeiji moze, s pravom, odricati manjini prava potrebna radi funkeionisanja
demokratskog proeesa. Time bi, u stvari. vecina potvrdila da asocijaeija ne treba da upravlja sama sobom
putem demokratskog proecsa. Ncmoguce joj je, naimc, da cini i jedno i drugo.
KRITlC AR: Tvoj argument je mozda savrseno logican. ali vee inc nisu uvek savrseno logicne. One
mogu verovati u demokratiju do izvesnc mere, a da ipak krse njena nacela. 1, sto je jos gore, moguce jc i
da ne ,·eruju u demokratiju, a da ipak cinicno koriste demokratski proccs kako bi unistili demokratiju. u
tvojoj teoriji pojedinacnih prava, sta to specava !jude da jednostavno odluce da se vise ne pridr.Zavaju
demokratskih procesa'.' Zar nc bi mogli svesno da upotrebe demokratski proces kako bi zamenili
clcmokratiju neclemokratskim rezimom'? Zar sc sad nc suocavas sa paracloksom za koji ncma resenja?
Ljucli. naimc. iii ncmaju pra\'O da upotrcbc demokratski proces da bi unistili demokratiju - u kom slucaju
postaju nesposobni cia sami sobom upravljaju na clemokratski nacin. ili to pravo imaju. pa tako mogu
clemokratski da se odluce za diktatunL U oba slucaja clcmokratski proces mora da izgubi. Bez izvesnih
ograniccnja. kako moralnih tako 1 ustavnih, demokratski proces postaje protivrccan samom scbi. zar nc'?
PRISTALICA: To sam bas i pokusavao cia clokazcm, Naravno da demokratija ima svojih granica.
Moja teza je, medutim. cia su one uklopljcne u samu priroclu procesa o komc raspravljamo. Ako predete
tc granicc. nuzno krsite demokratski proccs, Objasnicu ti sta mislim kad koristim tvoj primer vccine koja je
neprijateljski raspolozena prema samoj demokratiji, Empirick1 je ocigleclno da !judi mogu odluciti cia
pomocu dcmokratskog proccsa unistc sam taj proces, Na kraju krajcva. ako demokratski proccs postoji.
on cc tesko postati nepremostiva prepreka vccini da tako i postupi, Pitanjc kojc odmah sledi je. medutim.
moze li demos s prai'Om ciniti ono sto mo::c da cini iii. da upotrebim drugaciju terminologiju. ima li on
ovlascenje da ucin1 ono sto je u njegovoj moci da ucini, Izrazcn na ovaj nacin. argument Ju demos moze s
pravom koristiti demokratski proccs kako bi unistio demokratiju. u istoj meri je lose konstruisan kao i
prethodni urgument po komc vecina moze s pravom lisiti manjinu njenih prava. Posto su ta elva
argumenta u sustini istovetna, dilema je i u jednom i u drugom slucaju lazna. Ako je pozeljno da narod
treba da vlada sobom na demokratski nacin. ne moze biti celishodno da takva vladavina treba da bude
ncdemokratska. Ako !judi veruju da je demokratija pozeljna i opravdana. logicki je nemogucc da
istovrcmeno veruju i da jc nepozcljna i cia. na taj nacin. opravdaju to sto unistavaju demokratski proces.
KRITJC'AR: Ti nastavljas da izbegavas argument koji ja zclim da izncsem. Tvoje vesto baratanje
logikom stvara samo slahasnu prcpreku tiraniji vecinc. I evo nas opet na pocetku: potrcbnc su
institucionalnc garantijc materijalnih prava i pravicnih ishoda. a ne samo formalnc procedure!
PRISTALICA: Protiv toga nemam nista. U praksi. mcautim. clemokratski proces ncma mnogo
izgleda da opstanc ako !judi u jcdnoj zemlji u svojoj vecini ne veruju da je on koristan i pozcljan i ukoliko
ta uvercnja nisu utkana u njihove navike. praksu i kulturu. Odnos izmedu dcmokratskog procesa i
primarnih politickih prava i nijc toliko apstraktan kao sto izglcda. On je sasvim clostupan prakticnom i
zdravom razumu. Razmisljajuci u clcmentima i uslovima svog politickog sistema. demokratski orijcntisan
narod. njegovi intclektualci, njegovc politicke vodc i njegovi pravnici svakako uvidaju prakticnu potrebu za
primarnim politickim pravima i za njihovom zastitom. Samim tim, kod generalno demokratski
oprcdcljenih !judi. verovanjc u pozeljnost primarih politickih prava moze sasvim vcrovatno da postanc
nerazdvojno od njihovog verovanja u demokratiju kao tabu. U jcdnoj stabilnoj demokratiji zato ce
privrzenost zastiti svih primarnih politickih pnl\ a postati bitan element politicke kulture. posebno ako tu
kulturu stvaraJu, tumacc i prenose !judi koji imaju narocitu odgO\ornost kod tumaccnja i ostva- . . .
nvan_1a prava - pravmc1, na prnner. Ukoliko demokratski proccs i primarna politicka pr~l\a koja su :za
njcga potrebna nemaju ovahu podrsku politicke kulture naroda. mali su izglcdt da se taj proces odrzi.