Antigona

AUTOR: SOFOKLE

Tragičar Sofokle napisao je Antigonu, tragediju čija se radnja vrti oko Edipove
kćerke. Edip je bio tebanski kralj. No nakon Edipove smrti, Polinik i Eteoklo,
Antigonina braća, poubijaju se sa ciljem da se neko od njih dočepa vlasti.

Tada na tebanski presto dolazi Kreont, Antigonin ujak. On naređuje da se kralj Edip
sahrani sa počastima. Isto tako Polinika proglašava izdajnikom domovine i
zabranjuje njegov pokop čak i pod pretnjom smrti.

Polinikove sestre, Antigona i Izmena prihvataju novonastalu situaciju svaka na svoj

način. Izmena odlučuje da se prikloni onome što je Kreont naredio, dok Antigona ne
može da se suzdrži i želi da se Polinik sahrani i posipa prahom kako bi se njegova
duša smirila.

Antigona odluči da preduzme sve kako bi pripremila i sahranila brata. No, za vreme
sahrane, pronalazi je Kreontov čuvar. Ona priznaje Kreontu sve o tome kako joj je
proradila savest i kako je htela da sahrani brata, a on ne može sebi da pomogne i
odustane od izrečene pretnje. Tada naređuje da se Antigona pokopa živa u
kraljevsku grobnicu.

Hemon, Antigonin verenik i Kreontov sin, odlučio je da je spase, ali kada je stigao do
nje već je bilo kasno. Antigona je bila mrtva. Pošto nije htela da zadnje dane svog
života provede u gladovanju, patnji i bolu, sama je sebi oduzela život. Kada je
ugledao, Hemona je obuzeo očaj te i on izvršava samoubistvo. Tada i žena Kreonta,
koja je saznala da joj se sin ubio, i sama sebi oduzima život. Na kraju ove tragedije
Kreont, koji je prikazan kao tiranin, ostaje sam.

Ideja za radnju ove tragedije nađena je u životnoj priči tebanskog kralja Laja. Lajev
sin, Edip, ubija ga i ženi se majkom Jokastom. Na kraju kada cela istina biva
otkrivena, Edip je oslepljen, a Jokasta se obesi. Tada stradavaju i sva Edipova deca.

Sofokloe je pak ovu dramu napisao stavljajući u prvi plan i glavni događaj sukob
između Kreonta i Antigone. Kreont brani svoje interese i njegova radnja se bazira
isključivo na logici, dok je Antigona vođena svešću i ljubavlju prema bratu, verujući u
zakone religije i etike.

Sofokle namenjuje Kreontu tešku i groznu sudbinu te je kažnjen od bogova. On

prenosi svima da je bolje biti plemenit i umreti čiste savesti kao Antigona nego biti
tiranin kao Kreont, bez imalo savesti i morala.
Vrsta dela: tragedija

Vreme radnje: 5. vek

Glavni lik: Antigona, Kreont

Autor: Sofokle

Beleška o autoru

Sofokle (495.-406. g. pr. Kr.) Bio je jedan od najvećih grčkih pesnika te najveći pisac
drame u antičkoj književnosti. Rođen je u Kolonu, gradu blizu Atine i potiče iz bogate
porodice.

Sofokle se smatra predstavnikom Periklovog vremena. Radi se o razdoblju kada je

Atina doživela procvat u kulturi te intelektualnom i političkom životu.

Bio je starogrčki dramaturg. Takođe, jedan od trojice velikih tragičara, sa Eshilom i

Euripidom. Iako je bio poznat pesnik, bavio se aktivno i državničkim poslovima.
Napisao je 130 drama, a samo njih 114 je ostalo poznato.

Napisao je više od stotinu tragedija, ali sačuvano ih je samo sedam. Tako su

poznate tragedije: “Antigona”, “Elektra”, “Kralj Edip”, “Trahinjanke”, “Ajant”, “Filoktet”,
“Edip na Kolonu”. Sačuvan je i samo deo drame “Sledbenici”.

Uneo je neke novitete nakon Eshila. Tako on uvodi trećeg glumca, povećava broj
osoba u horu pa ih više nema 12 nego 15, no hor sada samo prati radnju. Čovek mu
je u prvom planu, delovanje i životne strasti. Isto tako napustio je mitski, grčki svet.

Citati

 “A ja samo za ljubav na ovaj dođoh svet.”

 “Čovek najviše onakav vredi, što je svakog znanja pun.”
 “Nerazbor za čoveka je nesreća baš najveća.”
 “Za nemogućim uopte ne valja ić.”
 “Al ne za mržnju, već za ljubav rodih se.”
 “Od nereda ti nema više goreg zla. On ruši gradove, on kuće raskapa, u boju kida redove i u beg ih zna gonit. A
gde opet ljudima vlada red, tu mnogu njima glavu posluh očuva.”
 “Ta može li bit veće rane, neg je rđav prijatelj?”
Antigona je prema grčkoj mitologija bila ćerka tebanskog kralja Edipa koju je on
dobio sa svojom majkom Jokastom.

Mit koji je Sofokle (496. p. n. e. — 406. p. n. e.) dramatizovao u Antigoni pripada

krugu tebanskih legendi. Izdavanjem zapovesti da Polinik, Antigonin brat, ostane
nesahranjen, Kreont, novi vladar Tebe, sledi atinski zakon koji ne dozvoljava
sahranu neprijatelja države. Porodica preminulog ima, međutim, obavezu prema
njemu: mrtvi moraju da budu sahranjeni, makar simbolično, kako to Antigona i
čini, pokrivanjem tela tankim slojem zemlje. Izvršavajući obavezu prema
bogovima kojima pripada duša poginulog, ona krši Kreontovu zapovest.

Antigona: analiza i kratak sadržaj

Antigona je klasična tragedija starogrčke dramske umetnosti. Pored dela od 5
epizoda ima i još početni deo - prolog i završni deo - eksodu, u koji je uključena i
katastrofa drame. Glavni likovi u drami su: Antigona, ćerka tebanskog kralja
Edipa, njena sestra Ismene, novi kralj tebanski Kreont, njegov sin Hemon,
njegova žena Euridika i prorok Tiresija. Antigona dolazi kod sestre Ismene i
govori joj o novom zlu koje se sprema: kralj Tebe, ujak Kreont, izdao je zapovest
da se Eteokle, njegov mlađi brat, poginuo u odbrani prestola i Tebe, može
sahraniti sa svim počastima, ali ne i stariji poginuli brat Polinik, koji je ušao u
Tebu da preuzme presto od brata uveren da njemu pripada. Odlukom Kreonta
njega niko ne sme niti pokopati, niti oplakati. Ismena ne želi ništa da razrešava
na svoju ruku jer im je nesreće dosta: otac Edip, kralj Tebe, saznavši da se
greškom oženio svojom majkom i sa njom izrodio četvoro dece rukama je sebi
iskopao oči, a majka im se obesila, dok su braća u međusobnoj borbi izginula.
Antigona to doživljava kao izdajstvo brata i spremna je da kao sestra, umre, ali
ne i da nosi sveti greh i dopusti da ptice i psi raznose bratovljevo telo. Ismena
odbija da učestvuje u tome.

Antigona - prva epizoda

Kreont upoznaje podanike sa svojom odlukom da se Polinik ne sme sahraniti na
tradicionalan način jer u njemu vidi čoveka koji je hteo da sruši Tebu i da uništi
njen život. Dolazi stražar koji saopštava da je neko već pogazio njegov zakon:
Polinikovo telo je prekriveno zemljom. Ta vest u Kreontu je izazvala bes i
naređuje da se krivac pronađe. Oglašava se hor i ta horska pesma je himna
čoveku i jedno od najlepših mesta u drami.
Antigona - druga epizoda:
Stražar dovodi Antigonu pred kralja Kreonta, uhvaćenu u trenutku oplakivanja
brata. Iz dijaloga se vidi da ona ne pristaje da ljudski zakoni budu iznad Božijih i
svetih zakona jer su oni stariji i svako treba da ih se drži. Dolazi Ismena koja bi
da podeli odgovornost sa sestrom, na što Antigona ne pristaje. Hor se oglašava
pesmom.

Antigona - treća epizoda:

Dijalog između Kreonta i sina Hemona, zaljubljenog u Antigonu. Hemon odvraća
oca od namere da je usmrti jer je nedužna i narod je na njenoj strani. On smatra
da je mudrost saslušati šta drugi govore i misle. Kreont tada ističe da državom
upravlja kralj, a ne narod i da je strogost nešto po čemu se meri moć vladara. On
donosi odluku da Antigonu živu zazidaju, i da hranu dobije tek toliko da preživi.

Antigona - četvrta epizoda:

Antigona, odlazeći u smrt, jadikuje što umire mlada i neostvarenih snova.

Antigona - peta epizoda:

Na scenu stupa mudrac Tiresija; ubeđuje Kreonta da odustane od izvršenja
kazne, pozivajući se na svoje mudračko iskustvo. Kreont oseća da greši, ali sad
je već sve kasno.
Eksoda (završni deo):
Glasnik donosi tragičnu vest o ishodu Kreontove odluke: Hemon je ušao u
grobnicu kod Antigone, ali kasno - ona je već bila mrtva, (obesila se). Kada je
naišao otac Kreont sa namerom da oslobodi Antigonu, na njega je jurnuo
Hemon, da bi se nakon toga probo mačem. Majka Euridika, od žalosti za sinom,
ubija se, a Kreont jadikuje nad gubitkom sina i žene, kriveći sebe za udes koji ga
je snašao. Tragediju završava hor pesmom.

Antigona - kritički osvrt:

U središtu dramskog zbivanja je Antigona i njena sestrinska ljubav, a izvor
sukoba i uzrok Antigoninog stradanja je nesklad između naloga i zakona vlasti na
jednoj strani, i naloga ili diktata srca i nepisanih zakona morala - na drugoj strani.
Pojedinac (Antigona) suprotstavljen je vlasti u liku Kreonta. Antigona u prevodu
znači - "protiv generacije". U tom suprotstavljanju pojedinac je usamljen i
nemoćan,te je njegovo stradanje neminovno. Glavni junak, Antigona, od samog
početka zna da će tako biti, ali, i pored toga ne odustaje od svojih namera koje
su uzvišene. Iz tih razloga je i ovo stradanje glavne junakinje poprimilo oreol
tragičnosti,jer ona se bori za pravo na ljubav prema bratu koja je starija od
svakog zakona, za pravo da sama odlučuje kako će postupati. Iako strada i
ispašta, Antigona ne mrzi.Između ljubavi i mržnje ona bira ljubav jer kako kaže:
za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena. U borbi za slobodu odlučivanja, a za
ljubav, za to prirodno pravo da bratu oda dužnu poštu, Antigona pokazuje
hrabrost, odlučnost i doslednost, ali ujedno i nežnost i požrtvovanost. Snagu joj
daje i uverenje da postupa časno i da se zalaže za pravednu stvar koja ne
povređuje društvene norme. Međutim, ona ipak strada. (U tome i leži njena
tragička krivica - svesno je izabrala ono što je zabranjeno). Naravno, na njenoj
strani su i božji zakoni, za koje će sama reći da su nepisani ali večni. Dramski
tokovi, zbivanja, ispoljavanja ostalih junaka drame i nastupi hora razotkrivaju svu
tragiku junakinje. Lepota Sofoklove drame je i u tome što ni Kreonta, uzročnika
Antigoninog stradanja i tragike, ne prikazuje kao suviše mračnu i izopačenu
ličnost. Kraj drame, naročito njegova jadikovanja pokazuju da je i sam veliki
stradalnik i najveći gubitnik.

Analiza likova Antigone

Antigona
Samostalna je i beskompromisna. Hrabra je i ustrajna kod svojih odluka. Oseća
sestrinsku ljubav i zato ne sluša tuđe naredbe,već sledi svoje srce. Svesna
posledica srlja u propast. Ona je pozitivan lik svakom smislu vođen ljubavlju: "A
ja samo za ljubav na ovaj dođoh svet." Antigona se našla u neizbežnoj situaciji,
tj. na nju je svaljena tzv, tragična krivica koja je specifična za sve tragedije. Ona
je imala na izbor slušati naredbu vladara i biti bezosjećajna prema mrtvom bratu
ili brata sahraniti, kako joj je govorilo srce. Ona je svoje srce i poslušala znajući
šta je čeka ako je neko otkrije. Toga se nije uopšte bojala, jer je imala samo
jedan cilj koji je i ostvarila. Antigona je još jedan lik kad nam pisac pokušava
objasniti i dokazati da je ljubav uvek ispravna odluka i da je vredna čak i
žrtvovanja. Upravo to je Antigona znala i sledila.

Kreont
Apsolutistički vladar bezosećajnog i hladnog srca. Naredba kojom zahteva
poslušnost je bezobzirna mera koja nije odraz volje naroda, već njegova
samovolja. Antigonu šalje u ponižavajuću smrt uprkos tome što je ona kći
njegove sestre i zaručnica njegovog sina. Mržnju uspe pobuditi i u vlastitom sinu
kojeg ne sluša iako ga sin moli da ne osudi Antigonu. Naprotiv, on čak želi nju
ubiti pred njim: "Zar tako meni ti sine? No Olimpa mi mog veseliti se neće dugo
lavež taj.(pratnji) Dovedite mi odmah onaj njegov skot. Nek umre tu pred licem
zaručnika svog." Kreont je čovek koji ne sluša nikog osim sebe i svoje hladno
srce. Tek na kraju posluša Tiresiju zbog strahopoštovanja prema bogovima. Kao
što se on boji bogova, narod Tebe se boji njega. Kreont je savršen primer
okrutnog vladara koji širi strah oko sebe. Ta ga ohololost i dovodi do propasti. On
se naposletku i kaje, ali prekasno. Sudbina je već odlučila da ostane sam,
propao kao otac, suprug i vladar.

Ismene, Antigonina sestra

Smatra da, kao žena, ima da se povinuje svemu što je naloženo da se uradi,
poštuje kraljeve zapovesti. Ona se, dakle, nasuprot Antigoni ponaša vrlo
racionalno. Ismena žali brata i svojeglavu sestru, pa je na kraju i ona spremna da
deo krivice uzme na sebe, mada u njoj nije učestvovala. Hoće i ona da umre, ali
je u toj nameri sprečava Antigona.

Hemon
Kreontov sin je pravedan i odlučan, neizmerno voli Antigonu. Drži datu reč, kad
vidi mrtvu Antigonu, probada se mačem pred zloćudnim ocem i umire.

Antigona - stil i jezik

Kao u svim grčkim, pa i u ostalim tragedijama u Antigoni nalazimo uzvišen način
govora. Uz monologe i brojne dijaloge pisac povremeno upotrebljava kratke
didaskalije kojima najčešće najavljuje odlazak jednog, a dolazak drugog lika ili
uputstva koje je jedan lik dao nekom drugom liku na sceni. Uz dostojanstven
govor nalazimo i druga obeležja tragedije: tragičan lik, tragičnu krivicu i naravno,
tragičan završetak. Delo sadrži i mnoga stilska izražajna sredstva poput epiteta,
matafora, poređenja itd.

Antigona - vantekstovni odnosi

Vantekstovne odnose Antigone sadrži drama Kralj Edip koja je (kao što je već
opisano u fabuli) usko povezana sa samom Antigonom. U delu Kralj Edip se
opisuje sukob Edipovih sinova i taj sukob se kasnije odražava na radnju
Antigone. Sami motiv Antigone se nalazi u Kralju Edipu u mržnji novog kralja
Kreonta prema Antigoninom bratu Poliniku, kojeg Kreont optužuje za izdaju i
zabranjuje njegovu sahranu. Može se čak reći da je Antigona, na neki način,
nastavak drame Kralj Edip.
Antigona - kritika dela
U središtu dramskog zbivanja je Antigona i njena sestrinska ljubav, a izvor
sukoba i uzrok Antigoninog stradanja je nesklad između naloga i zakona vlasti na
jednoj strani, i naloga ili diktata srca i nepisanih zakona morala - na drugoj strani.
Pojedinac (Antigona) suprotstavljen je vlasti u liku Kreonta. Antigona u prevodu
znači - protiv generacije. U tom suprotstavljanju pojedinac je usamljen i
nemoćan, pa je njegovo stradanje neminovno. Glavni junak, Antigona, od samog
početka zna da će tako biti, ali, i pored toga ne odustaje od svojih namera koje
su uzvišene. Iz tih razloga je i ovo stradanje glavne junakinje poprimilo oreol
tragičnosti, jer ona se bori za pravo na ljubav prema bratu koja je starija od
svakog zakona, za pravo da sama odlučuje kako će postupati. Iako strada i
ispašta, Antigona ne mrzi. Između ljubavi i mržnje ona bira ljubav jer kako kaže:
za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena. U borbi za slobodu odlučivanja, a za
ljubav, za to prirodno pravo da bratu oda dužnu poštu, Antigona pokazuje
hrabrost, odlučnost i doslednost, ali ujedno i nežnost i požrtvovanost.
Snagu joj daje i uverenje da postupa časno i da se zalaže za pravednu stvar koja
ne povređuje društvene norme. Međutim, ona ipak strada. (U tome i leži njena
tragička krivica - svesno je izabrala ono što je zabranjeno). Naravno, na njenoj
strani su i božji zakoni, za koje će sama reći da su nepisani ali večni. Dramski
tokovi, zbivanja, ispoljavanja ostalih junaka drame i nastupi hora razotkrivaju svu
tragiku junakinje. Lepota Sofoklove drame je i u tome što ni Kreonta, uzročnika
Antigoninog stradanja i tragike, ne prikazuje kao suviše mračnu i izopačenu
ličnost. Kraj drame, naročito njegova jadikovanja pokazuju da je i sam veliki
stradalnik i najveći gubitnik.
Sofoklovu tragediju obeležava karakter koji je psihološki osvetljen i motivisan.
Sofokle će reći da on prikazuje ljude onakve kakvi treba da budu, a Euripid
onakve kakvi jesu. Sofoklovi junaci su oblikovani prema idealnim normama. To je
kod Sofokla svesni postupak. Jačinu karaktera glavnog junaka naglašava
postupkom uvođenja junaka sa crtama karaktera suprotne prirode: hrabroj i
odlučnoj Antigoni suprotstavljena je plašljiva Ismena. Sofokle je prvi tragičar koji
je u dramu uveo junakinje.
Antigona - o drami
Drama se deli na: tragediju, komediju i dramu u užem smislu.

Osnovni elementi drame su:

1. Radnja je sažeta i intenzivno teče kroz ekspoziciju, zaplet, kulminaciju,
peripetiju i rasplet. Odigrava se na sceni, pa gledaoci doživljavaju sudbine
dramskih junaka.
2. Junak se ne slika svestrano, već se otkriva samo jedna, dominantna crta
njegovog karaktera.
3. Remarke ili didaskalije (epski elementi u drami) su opisi i objašnjenja na
početku činova ili kratki delovi teksta u zagradama.
4. Čin je deo drame, bez prekida od jednog dizanja pa do narednog spuštanja
zavese. Činovi se dele na pojave - trajanje radnje od ulaska jedne ličnosti na
pozornicu, pa do njenog izlaska sa pozornice.
5. Replika je pojedinačni govor svakog lika.
6. Dijalog je razgovor između dva lika.
7. Monolog je produžena replika, kad jedno lice duže govori na pozornici o
onome što misli ili oseća.
Nauka koja izučava vezu drame i pozorišta je teatrologija.
Tragedija - najstarija vrsta drame, nastala u 5-om veku p.n.e. u Grčkoj. Junak
drame dolazi u sukob sa sredinom i strada, iako je jaka ličnost i iznad običnih je
ljudi. Stil tragedije je uzvišen, patetičan, a jezik biran i bogat poetskim slikama.
Tragični junak - pojedinac u sukobu sa ustaljenim normama i nametnutim
poretkom sa kojima se ne može pomiriti.
Tragička krivica - junak je od početka svestan svoje krivice i sluti do čega ona
dovodi, a kad načini iskorak i izrazi neslaganje i prkos dolazi do tragedije.
Kroz legendu
Biti Antigona znači biti hrabra i odlučna licnost. Znala je da se suočava sa smrću,
tamom podzemlja, a nisu je zaustavili ljudski stvoreni zakoni i naredbe. Odlučila
je, iako svesna krivice koju će ispastati, da poštuje Božije odredbe i pustila da je
vodi ljubav sestre prema bratu.
Sinoć dok me magla vodila u praprošlost, njena ispovest u tamnoj jami glasila je
otprilike ovako:
O grepko moja, zar si greška? Zar ja da prihvatim da mi brata rastrgnu zveri, da
mu telo raznesu ptice? O sudbino, zašto si me takva izabrala? Zar bi ti svog
brata dala raznosacima semena, da li bi mogla živeti posle? O živote moj kratki,
više svetla ne videla, više zore ne dočekala. Da je Sfinga moje patnje znala,
pitanja bi o meni postavljala. Hemone, tebi žena nisam bila; tebi, nerođeno dete,
majka nisam bila. Bogovi vas sam moralni zakon poštovala, probala sam mrtvo
telo pepelom posuti i Vama ga predati, ljudska reč me kazni. A sad primite i
mene, novog stanovnika podzemlja.
Mesto radnje: Atina
Vreme radnje: Oko petog veka pre Hrista
Ideja: Treba poštovati one zakone koji ne ugrožavaju ljudski moral i ljudsko
dostojanstvo.

Autor: Sofokle
Književni rod: drama
Književna vrsta: tragedija
Tema: U Antigoni u sukob dolaze Kreont i Antigona zbog zahteva države i zahteva porodice, a
kako ni Kreont ni Antigona ne odstupaju, tragedija je neminovna. Pošto se Kreont ogrešio i o
božje zakone postoji i sukob između bogova i Kreonta, a budući da su bogovi svemoćni, tu
gubitnik mora biti Kreont.
Ideja (poruka): Treba poštovati one zakone koji ne ugrožavaju ljudski moral i koji podstiču
ljudsko dostojanstvo.
Mesto i vreme radnje: Atina oko petog stoleća pre nove ere.Antigona: Ime u prevodu znači:
"nesalomiv", "protiv generacije".
Fabula
Antigona je klasična tragedija starogrčke dramske umetnosti. Pored dela od 5 epizoda ima i
još početni deo-prolog i završni deo-eksodu, u koji je uključena i katastrofa drame. Glavni likovi
u drami su: Antigona, ćerka tebanskog kralja Edipa, njena sestra Ismene, novi kralj tebanski
Kreont, njegov sin Hemon, njegova žena Euridika i prorok Tiresija. Antigona dolazi kod sestre
Ismene i govori joj o novom zlu koje se sprema: kralj Tebe, ujak Kreont, izdao je zapovest da
se Eteokle, njegov mlađi brat, poginuo u odbrani prestola i Tebe, može sahraniti sa svim
počastima, ali ne i stariji poginuli brat Polinik, koji je ušao u Tebu da preuzme presto od brata
uveren da njemu pripada. Odlukom Kreonta njega niko ne sme niti pokopati, niti oplakati.
Ismena ne želi ništa da razrešava na svoju ruku jer im je nesreće dosta: otac Edip, kralj Tebe,
saznavši da se greškom oženio svojom majkom i sa njom izrodio četvoro dece rukama je sebi
iskopao oči, a majka im se obesila, dok su braća u međusobnoj borbi izginula. Antigona to
doživljava kao izdajstvo brata i spremna je da kao sestra, umre, ali ne i da nosi sveti greh i
dopusti da ptice i psi raznose bratovljevo telo. Ismena odbija da učestvuje u tome.
Prva epizoda:
Kreont upoznaje podanike sa svojom odlukom da se Polinik ne sme sahraniti na tradicionalan
način jer u njemu vidi čoveka koji je hteo da sruši Tebu i da uništi njen život. Dolazi stražar koji
saopštava da je neko već pogazio njegov zakon: Polinikovo telo je prekriveno zemljom. Ta
vest u Kreontu je izazvala bes i naređuje da se krivac pronađe. Oglašava se hor i ta horska
pesma je himna čoveku i jedno od najlepših mesta u drami.
Druga epizoda:
Stražar dovodi Antigonu pred kralja Kreonta, uhvaćenu u trenutku oplakivanja brata. Iz dijaloga
se vidi da ona ne pristaje da ljudski zakoni budu iznad Božijih i svetih zakona jer su oni stariji i
svako treba da ih se drži. Dolazi Ismena koja bi da podeli odgovornost sa sestrom, na što
Antigona ne pristaje. Hor se oglašava pesmom.
Treća epizoda:
Dijalog između Kreonta i sina Hemona, zaljubljenog u Antigonu. Hemon odvraća oca od
namere da je usmrti jer je nedužna i narod je na njenoj strani. On smatra da je mudrost
saslušati šta drugi govore i misle. Kreont tada ističe da državom upravlja kralj, a ne narod i da
je strogost nešto po čemu se meri moć vladara. On donosi odluku da Antigonu živu zazidaju, i
da hranu dobije tek toliko da preživi.
Četvrta epizoda:
Antigona, odlazeći u smrt, jadikuje što umire mlada i neostvarenih snova.
Peta epizoda:
Na scenu stupa mudrac Tiresija; ubeđuje Kreonta da odustane od izvršenja kazne, pozivajući
se na svoje mudračko iskustvo. Kreont oseća da greši, ali sad je već sve kasno.
Eksoda (završni deo):
Glasnik donosi tragičnu vest o ishodu Kreontove odluke: Hemon je ušao u grobnicu kod
Antigone, ali kasno - ona je već bila mrtva, (obesila se). Kada je naišao otac Kreont sa
namerom da oslobodi Antigonu, na njega je jurnuo Hemon, da bi se nakon toga probo mačem.
Majka Euridika, od žalosti za sinom, ubija se, a Kreont jadikuje nad gubitkom sina i žene,
kriveći sebe za udes koji ga je snašao. Tragediju završava hor pesmom.
Kritički osvrt:
U središtu dramskog zbivanja je Antigona i njena sestrinska ljubav, a izvor sukoba i uzrok
Antigoninog stradanja je nesklad između naloga i zakona vlasti na jednoj strani, i naloga ili
diktata srca i nepisanih zakona morala - na drugoj strani. Pojedinac (Antigona) suprotstavljen
je vlasti u liku Kreonta. Antigona u prevodu znači - "protiv generacije". U tom suprotstavljanju
pojedinac je usamljen i nemoćan,te je njegovo stradanje neminovno. Glavni junak, Antigona,
od samog početka zna da će tako biti, ali, i pored toga ne odustaje od svojih namera koje su
uzvišene. Iz tih razloga je i ovo stradanje glavne junakinje poprimilo oreol tragičnosti,jer ona se
bori za pravo na ljubav prema bratu koja je starija od svakog zakona, za pravo da sama
odlučuje kako će postupati. Iako strada i ispašta, Antigona ne mrzi. Između ljubavi i mržnje
ona bira ljubav jer kako kaže: za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena. U borbi za slobodu
odlučivanja, a za ljubav, za to prirodno pravo da bratu oda dužnu poštu, Antigona pokazuje
hrabrost, odlučnost i doslednost, ali ujedno i nežnost i požrtvovanost. Snagu joj daje i uverenje
da postupa časno i da se zalaže za pravednu stvar koja ne povređuje društvene norme.
Međutim, ona ipak strada. (U tome i leži njena tragička krivica - svesno je izabrala ono što je
zabranjeno). Naravno, na njenoj strani su i božji zakoni, za koje će sama reći da su nepisani
ali večni. Dramski tokovi, zbivanja, ispoljavanja ostalih junaka drame i nastupi hora razotkrivaju
svu tragiku junakinje. Lepota Sofoklove drame je i u tome što ni Kreonta, uzročnika
Antigoninog stradanja i tragike, ne prikazuje kao suviše mračnu i izopačenu ličnost. Kraj
drame, naročito njegova jadikovanja pokazuju da je i sam veliki stradalnik i najveći gubitnik.
O piscu
Sofokle (Σοφοκλης) (rođen oko 495. god. pre n.e. na Kolonu Hipiju, umire 406. god. pre n.e. u
Atini), jedan od najznačajnijih predstavnika helenske tragedije, pored Eshila i Euripida. Sofokle
je bio na prilično visokim državnim položajima. U ratu sa Samom bio je član strateškog saveza
zajedno s Periklom. Radio je kao diplomata, političar i sveštenik. Osnovao je zajednicu za
Muze koja je okupljala najslavnije umetnike toga doba. Epitaf mu glasi: "Krijem u ovom grobu
Sofokla, koji je prvi mesto stekao tragičkom umetnošću, najčasniji ukras.
Sofokle - Antigona
Radnja ovog djela je usko vezena sa dramom "Kralj Edip". U njemu se (između ostalog)
opisuje sukob Edipovih sinova. Naime, jedan od njih, zvan Polinik, odlazi iz Tebe jer mu
njegov brat Eteoklo nakon godinu dana vladavine ne prepušta vlast po dogovoru. Ovaj se
vraća nakon nekog vremena sa namjerom da pokori Tebu. Uskoro dolazi do sukoba same
braće koji u isti trenutak, jedan drugome, probadaju mač u tijelo, te oboje umiru. Vlast
dobiva brat Edipove žene Kreont, koji naređuje da se Eteoklovo tijelo dostojno pokopa, a
Polinikovo tijelo zbog njegove izdaje ostavi bez obrednog pokopa. Tada počinje radnja same
"Antigone" u kojoj istoimena djevojka, Edipova kćer, govori svojoj sestri Ismeni da
namjerava tajno pokopati svog voljenog brata Polinika. Ismena odbija sudjelovati u tom
činu i pokušava odgovoriti Antigonu od svog nauma. Antigona, unatoč sestrinoj zabrinutosti,
svjesna posljedica, odlazi do mjesta gdje joj leži mrtvi brat, te neprimjetno posipa nešto
praha po bratovu tijelu i izvršava uobičajeni obred. Kad stražari uvide što je učinjeno protiv
kraljeve naradbe, jedan od njih odlazi reći kralju. Kreont, uznemiren i zaprepašten naređuje
da se nađe krivac ili će se okriviti stražari. U međuvremenu stražari maknu prah sa mrtvog
tijela, te ubrzo nekon toga nalaze uplakanu Antigonu kraj mrtvog brata. Tada ju odvode
Kreontu koji ju osuđuje na smrt. Antigona svjesno stoji iza svog djela i objašnjava Kreontu
da ona voli svoju mrtvu braću jednako, te da se moraju, prije svega, poštivati Božji zakoni o
pokapanju mrtvog čovjeka.

Unatoč njenom objašnjenju, Kreont Antigoni ne oprašta. Nakon toga njegov sin Hemon, koji
je ujedno i zaručnik Antigone, dolazi Kreontu moleći ga da oprosti Antigoni. Kreont mu se
protivi, te naređuje da se Antigona pokopa u kraljevsku grobnicu, te da joj se da piti i jesti
tek toliko da ne umre. Dok ju odvode u grobnicu u stijeni, Antigona se jada obraćajući se
Tebancima i svemoćnim bogovima. U Tebu nakon toga dolazi Tiresija, tj.slijepi prorok sa
dječakom u pratnji. On razgovara sa Kreontom, te mu govori da će ga snaći gorka sudbina
ako ne oslobodi Antigonu i smjesta ne pokopa mrtvo Polinikovo tijelo. Nakon što Tiresija
odlazi, Kreont se uplaši onoga što mu je ovaj rekao i naređuje da se smjesta krene i tajno
pokopa Polinikovo tijelo, te da se oslobodi Antigona. Tada glasnik izvjesti Tebance i
Kreontovu ženu o sudbini koja je snašla Kreonta. Glasnik opisuje kako je Kreont otišao sa
slugama osloboditi Antigonu, te tamo zatekao svog sina kraj obješene djevojke. Sin je
ogorčen krenuo ubiti mačem oca, ali mu je ovaj pobjegao, te si je sin od bijesa zabio mač u
tijelo. Nakon što je glasnik to rekao u Tebu ulazi ogorčen Kreont i čuje vijest da mu se i
žena Euridika maloprije ubila. Kreont se tada pokaje, ali kasno - oskvrnuće božanskog
načela strmoglavilo je u propast i dinastiju i grad.

Prva epizoda - Kreont upoznaje podanike sa svojom odlukom da se Polinik ne sme sahraniti
na tradicionalan način jer u njemu vidi čoveka koji je hteo da sruši Tebu i da uništi njen
život. Dolazi stražar koji saopštava da je neko već pogazio njegov zakon: Polinikovo telo je
prekriveno zemljom. Ta vest u Kreontu je izazvala bes i naređuje da se krivac pronađe.
Oglašava se hor i ta horska pesma je himna čoveku i jedno od najlepših mesta u drami.

Druga epizoda - Stražar dovodi Antigonu pred kralja Kreonta, uhvaćenu u trenutku
oplakivanja brata. Iz dijaloga se vidi da ona ne pristaje da ljudski zakoni budu iznad Božijih
i svetih zakona jer su oni stariji i svako treba da ih se drži. Dolazi Ismena koja bi da podeli
odgovornost sa sestrom, na što Antigona ne pristaje. Hor se oglašava pesmom.

Treća epizoda - Dijalog između Kreonta i sina Hemona, zaljubljenog u Antigonu. Hemon
odvraća oca od namere da je usmrti jer je nedužna i narod je na njenoj strani. On smatra
da je mudrost saslušati šta drugi govore i misle. Kreont tada ističe da državom upravlja
kralj, a ne narod i da je strogost nešto po čemu se meri moć vladara. On donosi odluku da
Antigonu živu zazidaju, i da hranu dobije tek toliko da preživi.
Četvrta epizoda - Antigona, odlazeći u smrt, jadikuje što umire mlada i neostvarenih snova.

Peta epizoda - Na scenu stupa mudrac Tiresija; ubeđuje Kreonta da odustane od izvršenja
kazne, pozivajući se na svoje mudračko iskustvo. Kreont oseća da greši, ali sad je već sve
kasno.

Eksoda (završni deo) - Glasnik donosi tragičnu vest o ishodu Kreontove odluke: Hemon je
ušao u grobnicu kod Antigone, ali kasno - ona je već bila mrtva, (obesila se). Kada je naišao
otac Kreont sa namerom da oslobodi Antigonu, na njega je jurnuo Hemon, da bi se nakon
toga probo mačem. Majka Euridika, od žalosti za sinom, ubija se, a Kreont jadikuje nad
gubitkom sina i žene, kriveći sebe za udes koji ga je snašao. Tragediju završava hor
pesmom.

Vrsta djela - Tragedija od sedam činova u dijalozima.

Književni rod - drama

Mjesto i vrijeme radnje - Radnja se odvija u gradu Tebi za vrijeme Kreontove vladavine, u
6. stoljeću prije Krista.

Tema - U Antigoni u sukob dolaze Kreont i Antigona zbog zahteva države i zahteva porodice,
a kako ni Kreont ni Antigona ne odstupaju, tragedija je neminovna. Pošto se Kreont ogrešio
i o božje zakone postoji i sukob između bogova i Kreonta, a budući da su bogovi svemoćni,
tu gubitnik mora biti Kreont.

Ideja - Treba poštovati one zakone koji ne ugrožavaju ljudski moral i koji podstiču ljudsko
dostojanstvo.

Glavni motiv - Kreontova mržnja prema Poliniku.

Antigona - Ime u prevodu znači: "nesalomiv", "protiv generacije"

Kompozicija djela - Kompozicija Antigone počinje uvodom, tkz. prologom u anapestičkoj

stopi. Taj prolog je u ovoj tragediji u obliku dijaloga. Nakon prologa slijedi parados ili
paroda, tj. korska nastupna pjesma (ona se na pozornici izvodi pjevanjem kora uz pratnju
instrumenata). Zatim po ustrojstvu slijede epizode tj. činovi koje sačinjavaju dijalozi. Nakon
činova slijede stasimone (stajaće pjesme) bez anapesta i troheja koje se po tome razlikuju
od paradosa. Zadnji dio kompozicije je eksodus ili eksod koji dolazi nakon poslijednje
stasimone i završni je dio svake tragedije, pa tako i Antigone. Osnovno ustrojstvo
kompozicije ove tragedije je da nakon svakog čina dolazi stajaća pjesma koju pjeva
zbor. Antigona se sastoji od sedam činova i pet stajaćih pjesama.

Likovi

Glavni likovi: Antigona - Edipova kćer, Kreont - Antigonin ujak, Tebanski kralj

Sporedni likovi: Ismena - Antigonina sestra; Euridika -Kreontova žena; Hemon - Kreontov
sin, Antigonin zaručnik; Tiresija - Prorok; Dječak - Tiresijin; Zbor - Starci Tebe; Pratnja -
Kreontova i Euridikina; Zborovođa; Stražar; Prvi glasnik; Drugi glasnik

Antigona - Samostalna je i bezkompromisna. Hrabra je i ustrajna kod svojih odluka. Osjeća

sestrinsku ljubav i zato ne sluša tuđe naredbe, već slijedi svoje srce. Svjesna posljedica
srlja u propast. Ona je pozitivan lik u svakom smislu vođen ljubavlju: A ja samo za ljubav
na ovaj dođoh svijet. Antigona se našla u neizbježnoj situaciji, tj. na nju je svaljena tzv.
tragična krivnja koja je specifična za sve tragedije. Ona je imala na izbor slušati naredbu
vladara i ponijeti se bezosjećajno prema mrtvom bratu ili brata sahraniti, kako joj je
govorilo srce. Ona je svoje srce i poslušala znajući što je čeka ako je netko otkrije. Toga se
nije uopće bojala, jer je imala samo jedan cilj koji je i ostvarila.

Antigona je još jedan lik kojim nam pisac pokušava objasniti i dokazati da je ljubav uvijek
ispravna odluka i da je vrijedna čak i žrtvovanja. Upravo to je Antigona znala i slijedila.

Kreont - Apsolutistički vladar bezosjećajnog i hladnog srca. Naredba kojom zahtjeva

poslušnost je bezobzirna mjera koja nije odraz volje puka, već njegova samovolja. Antigonu
šalje u ponižavajuću smrt unatoč tome što je ona kći njegove sestre i zaručnica njegova
sina. Mržnju uspije pobuditi i u vlastitom sinu kojeg ne sluša unatoč njegovoj razumnoj
molbi da ne osudi Antigonu. Naprotiv, on čak želi Antigonu ubiti pred njim. Kreont je čovjek
koji ne sluša nikog osim sebe i svoje hladno srce. Tek na kraju posluša Tiresiju zbog
strahopoštovanja prema bogovima. Kao što se on boji bogova, narod Tebe se boji njega.
Kreont je savršen primjer okrutnog vladara koji širi strah oko sebe. Ta ga ohololost i dovodi
do propasti. On se naposljetku i kaje, ali prekasno. Sudbina je već odlučila da ostane sam,
propao kao otac, suprug i vladar.

Ismene - Antigonina sestra, smatra da, kao žena, ima da se povinuje svemu što je naloženo
da se uradi, poštuje kraljeve zapovesti. Ona se, dakle, nasuprot Antigoni - ponaša vrlo
racionalno. Ismena žali brata i svojeglavu sestru, te je na kraju i ona spremna da deo
krivice uzme na sebe, mada u njoj nije sudelovala. Hoće i ona da umre, ali je u toj nameri
sprečava Antigona.

Hemon - Kreontov sin je pravedan i odlučan, neizmerno voli Antigonu. Drži datu reč; kad
vidi mrtvu Antigonu, probada se mačem pred zloćudnim ocem i umire.

Stil i jezik - Kao u svim grčkim, te i u ostalim tragedijama u "Antigoni" nalazimo uzvišen
način govora. Uz monologe i brojne dijaloge pisac povremeno upotrebljava kratke
didaskalije kojima najčešće najavljuje odlazak jednog, a dolazak drugog lika ili upute koje je
jedan lik dao nekom drugom liku na sceni. Uz dostojanstven govor nalazimo i druga
obilježja tragedije: tragičan lik, tragičnu krivnju i naravno, tragičan završetak. Djelo sadrži i
mnoga stilska izražajna sredstva poput epiteta, matafora, poredbi itd.

Izvantekstovni odnosi - Izvantekstovne odnose "Antigone" sadrži drama "Kralj Edip" koja je
(kao što je već opisano u fabuli) usko povezana sa samom "Antigonom". U djelu "Kralj Edip"
se opisuje sukob Edipovih sinova i taj sukob se kasnije odražava na radnju "Antigone". Sami
motiv "Antigone" se nalazi u "Kralju Edipu" u mržnji novog kralja Kreonta prema
Antigoninom bratu Poliniku, kojeg Kreont optužuje za izdaju i zabranjuje njegov pokop.
Može se čak reći da je "Antigona", na neki način, nastavak drame "Kralj Edip".

Kritika djela - U središtu dramskog zbivanja je Antigona i njena sestrinska ljubav, a izvor
sukoba i uzrok Antigoninog stradanja je nesklad između naloga i zakona vlasti na jednoj
strani, i naloga ili diktata srca i nepisanih zakona morala - na drugoj strani. Pojedinac
(Antigona) suprotstavljen je vlasti u liku Kreonta. Antigona u prevodu znači - "protiv
generacije". U tom suprotstavljanju pojedinac je usamljen i nemoćan,te je njegovo
stradanje neminovno. Glavni junak, Antigona, od samog početka zna da će tako biti, ali, i
pored toga ne odustaje od svojih namera koje su uzvišene. Iz tih razloga je i ovo stradanje
glavne junakinje poprimilo oreol tragičnosti,jer ona se bori za pravo na ljubav prema bratu
koja je starija od svakog zakona, za pravo da sama odlučuje kako će postupati. Iako strada
i ispašta, Antigona ne mrzi.Između ljubavi i mržnje ona bira ljubav jer kako kaže: za ljubav,
ne za mržnju, ja sam rođena. U borbi za slobodu odlučivanja, a za ljubav, za to prirodno
pravo da bratu oda dužnu poštu, Antigona pokazuje hrabrost, odlučnost i doslednost, ali
ujedno i nežnost i požrtvovanost.

Snagu joj daje i uverenje da postupa časno i da se zalaže za pravednu stvar koja ne
povređuje društvene norme. Međutim, ona ipak strada. (U tome i leži njena tragička krivica
- svesno je izabrala ono što je zabranjeno). Naravno, na njenoj strani su i božji zakoni, za
koje će sama reći da su nepisani ali večni. Dramski tokovi, zbivanja, ispoljavanja ostalih
junaka drame i nastupi hora razotkrivaju svu tragiku junakinje. Lepota Sofoklove drame je i
u tome što ni Kreonta, uzročnika Antigoninog stradanja i tragike, ne prikazuje kao suviše
mračnu i izopačenu ličnost. Kraj drame, naročito njegova jadikovanja pokazuju da je i sam
veliki stradalnik i najveći gubitnik.

Sofoklovu tragediju obeležava karakter koji je psihološki osvetljen i motivisan. Sofokle će

reći da on prikazuje ljude onakve kakvi treba da budu, a Euripid onakve kakvi jesu.
Sofoklovi junaci su oblikovani prema idealnim normama. To je kod Sofokla svesni postupak.
Jačinu karaktera glavnog junaka naglašava postupkom uvođenja junaka sa crtama
karaktera suprotne prirode: hrabroj i odlučnoj Antigoni suprotstavljena je plašljiva Ismena.
Sofokle je prvi tragičar koji je u dramu uveo junakinje.

Dramske inovacije - Sofokle je značajno doprineo razvitku drame jer je uneo nekoliko
novina: oslobodio je pisca obaveze da igra protagonistu, uveo je trećeg glumca, hor u
njegovim dramama nema sižejnu funkciju, prvi je uveo u svoje drame junakinje. Povećava
hor s 12 na 15 osoba, ali mu smanjuje uticaj. Njegov hor ne utiče na radnju, on je samo
pasivni promatrač koji sa zanimanjem prati radnju, a u svom se sudu ne uzdiže nad običnim
ljudima. Njegovi likovi nisu više bogovi i idealizovana bića kao kod prethodnih pisaca, nego
su to stvarni ljudi koji sami odlučuju o svojoj sudbini. Iz svih njegovih tragedija izvire
duboka humanost i visoki moralni principi koji upravljaju postupcima likova. Radnju pokreće
slobodna ljudska volja.

Sofoklovi su likovi psihološki produbljeniji od likova njegova prethodnika Eshila. Kaže se da

je Sofokle jednom rekao: "Ja prikazujem ljude kakvi bi trebalo da budu, a Euripid kakvi
jesu." Čovek postaje tragični heroj jer se Sofokle usredsređuje na slikanje karaktera,
osećanja i strasti u čoveku. Ono u čemu blista njegov talenat ,jeste duboko poniranje u
tajne ljudske volje kao osnove na kojoj se vrši sudbina, tananija psihološka motivacija i
složenija dijalektika, koju on kao čist religioznik i etičar unosi u zasvetljivanje i rešavanje
moralno-religioznih i socijalno - političkih problema.

Antigona - o drami

Drama se deli na: tragediju, komediju i dramu u užem smislu.

Osnovni elementi drame su:

1. Radnja je sažeta i intenzivno teče kroz ekspoziciju, zaplet, kulminaciju, peripetiju i

rasplet. Odigrava se na sceni, pa gledaoci doživljavaju sudbine dramskih junaka.

2. Junak se ne slika svestrano, već se otkriva samo jedna, dominantna crta njegovog
karaktera.

3. Remarke ili didaskalije (epski elementi u drami) su opisi i objašnjenja na početku činova
ili kratki delovi teksta u zagradama.
4. Čin je deo drame, bez prekida od jednog dizanja pa do narednog spuštanja zavese.
Činovi se dele na pojave - trajanje radnje od ulaska jedne ličnosti na pozornicu, pa do
njenog izlaska sa pozornice.

5. Replika je pojedinačni govor svakog lika.

6. Dijalog je razgovor između dva lika.

7. Monolog je produžena replika, kad jedno lice duže govori na pozornici o onome što misli
ili oseća.

Nauka koja izučava vezu drame i pozorišta je teatrologija.

Tragedija - najstarija vrsta drame, nastala u 5-om veku p.n.e. u Grčkoj. Junak drame dolazi
u sukob sa sredinom i strada, iako je jaka ličnost i iznad običnih je ljudi. Stil tragedije je
uzvišen, patetičan, a jezik biran i bogat poetskim slikama.

Tragični junak - pojedinac u sukobu sa ustaljenim normama i nametnutim poretkom sa

kojima se ne može pomiriti.

Tragička krivica - junak je od početka svestan svoje krivice i sluti do čega ona dovodi, a kad
načini iskorak i izrazi neslaganje i prkos dolazi do tragedije.

Kroz legendu

Biti Antigona znači biti hrabra i odlučna licnost. Znala je da se suočava sa smrću, tamom
podzemlja, a nisu je zaustavili ljudski stvoreni zakoni i naredbe. Odlučila je, iako svesna
krivice koju će ispastati, da poštuje Božije odredbe i pustila da je vodi ljubav sestre prema
bratu.

Sinoć dok me magla vodila u praprošlost, njena ispovest u tamnoj jami glasila je otprilike
ovako:

O greško moja, zar si greška? Zar ja da prihvatim da mi brata rastrgnu zveri, da mu telo
raznesu ptice? O sudbino, zašto si me takva izabrala? Zar bi ti svog brata dala raznosacima
semena, da li bi mogla živeti posle? O živote moj kratki, više svetla ne videla, više zore ne
dočekala. Da je Sfinga moje patnje znala, pitanja bi o meni postavljala. Hemone, tebi žena
nisam bila; tebi, nerođeno dete, majka nisam bila. Bogovi vas sam moralni zakon poštovala,
probala sam mrtvo telo pepelom posuti i Vama ga predati, ljudska reč me kazni. A sad
primite i mene, novog stanovnika podzemlja.
________________________________

Antigona je komad o ličnosti koja je mogla da pođe samo jednim putem, jer je on bio
neizbežno određen njenim bićem.

Radnja započinje u trenutku kad je prošlo zbivanje iz Eshilove "Sedmorice protiv Tebe",
kada je Teba oslobođena opasnosti, a muški porod ukletog roda potamanjen u
bratoubilačkom sukobu. Dok je Eteokle poginuo kao zaštitnik i branitelj zavičaja, Polinik je
bio na suprotnoj strani; zbog toga, prema zapovesti gospodara grada, Kreonta, njegovo telo
mora da ostane nepokopano, da bude hrana psima i pticama. Kreontova zapovest je
ogrešenje u odnosu na božansku zapovest, koja zahteva da se mrtvac poštuje. Zbog toga
za Antigonu ne postoje nikakve nedoumice, čvrsto je rešena da svom bratu obezbedi ukop.
Na temelju suprotnosti između Antigone i njene sestre Ismene koja, mada se ne slaže sa
Kreontom, ipak ne želi da mu protivureči, može se reći da je pesnik stvarao po principu
kontrasta. Antigona je, kao i svi veliki Sofoklovi junaci, osuđena na samotništvo.

Kreont i Antigona stoje jedno nasuprot drugom u nepomirljivoj suprotnosti. Ona kaže u ime
čega se bori i pati: u ime velikih i nepisanih zakona bogova pred kojima je bezvredan svaki
propis koji bi njima da se naruga. Zatim izgovara: Ne mržnju, nego ljubav ište život moj,
reči koje ilustruju onu humanu širinu koju upravo smatramo posebnim obeležjem
sofoklovskog duha.

Antigona je, odlukom novog gospodara čiju je zapovest prekršila, osuđena na smrt: ona
treba da bude živa pokopana. Sada tek postaje očigledna veličina njenog poduhvata, jer -
dok žali nad svojim životom kojem ostaje uskraćeno ispunjenje u bračnoj sreći - ona ipak ne
može da se odrekne dela koje je počinila, svesno se žrtvujući.

Hegel je u Antigoni video objektivni sukob između dva opravdana interesa - interesa države
i interesa porodice - međutim takvo tumačenje nema uporište u samom delu. Antigona se
bori za nepisane i neprikosnovene zakone bogova, kojima polis nikada ne bi smeo da se
suprotstavi. Vidimo da je glas polisa jednodušno na strani Antigone, pa Kreontova zapovest
predstavlja svojevrsnu drskost i prestup. Prorok Tiresija, kroz kojeg govore bogovi,
obznanjuje strašnu krivicu i sramotu koju je Kreont svojom zabranom doneo sebi i gradu.
Tek pod pretnjom kobi koja će njega lično pogoditi, Kreont odlučuje da promeni stav, ali
prekasno, jer Antigona se već obesila u svojoj grobnici. Ubija se i Hemon, njen verenik, a
zatim i kraljeva supruga Euridika. Kreont ostaje potpuno psihički uništen. Večni zakoni su
potvrđeni žrtvom Antigone, koja je smatrala da za njih treba da da svoj život, i slomom
Kreonta, koji se tim zakonima suprotstavio.
_________________________________

Sofokle - Antigona - Analiza dela

Antigona je klasična tragedija starogrčke dramske umetnosti. Pored dela od pet epizoda
(činova) ima još početni deo - prolog i završni deo - eksodu, u koji je uključena i katastrofa
drame. Glavni likovi (akteri) u drami su: Antigona, ćerka tebanskog kralja Edipa, njena
sestra Ismena, novi kralj tebanski Kreont, sin mu Hemon, žena Euridika i prorok Teresija.

Struktura dramske priče

Prolog. Dolazi Antigona kod sestre Ismene i govori joj o novom zlu koje se sprema: kralj
Tebe, ujak Kreont, izdao je zapovest (zakon) da se Eteokle, njihov mlađi brat, poginuo u
odbrani prestola i Tebe, može sahraniti sa svim počastima, ali ne i stariji poginuli brat
Polinik, koji je ušao u Tebu da preuzme presto od brata uveren da njemu pripada. Odlukom
Kreonta njega niko ne sme niti pokopati, niti oplakati. Ismena ne želi ništa da razrešava na
svoju ruku jer im je nesreće dosta: otac Edip, kralj Tebe, saznavši da se greškom oženio
svojom majkom i sa njom izrodio četvoro dece (Antigonu, Ismenu, Polinika i Eteokla)
rukama je sebi iskopao oči, a majka im se obesila, dok su braća u međusobnoj borbi
izginula. Ona misli da - kao žene - moraju biti po strani i da slušaju vlast. Antigona to
doživljava kao izdajstvo brata i spremna je da kao sestra, u ime sestrinske ljubavi, umre ali
ne i da nosi sveti greh i dopusti da ptice i psi raznose bratovljeno telo. Ismena odbija da
učestvuje u tome rečima: "...nesposobna da građanima prkosim."

Prva epizoda - Kreont upoznaje podanike sa svojom odlukom da se Polinik ne sme sahraniti
na tradicionalan način jer u njemu vidi čoveka koji je hteo da sruši Tebu i da uništi njen
život. Dolazi stražar koji saopštava vest da je neko već pogazio njegov zakon: Polinikovo
telo je pokriveno zemljom. Ta vest u Kreontu izaziva bes i naređuje da se krivac pronađe.
Oglašava se i hor sa pesmom u kojoj se iznosi divljenje prema čoveku, prema svemu što je
učinio i šta sve može svojom dovitljivošću i umom (on plovi, ore zemlju, lovi i kroti zveri; on
je "pronalazač svih putova"; našao je lek za bolesti, ali ne i protiv smrti; i bude li se držao
Božje pravde kao zakona, biće ponos države). Ova horska pesma je himna čoveku i jedno
od najlepših mesta u drami.

Druga epizoda - Stražar dovodi Antigonu pred kralja Kreonta, uhvaćenu u trenutku
oplakivanja brata. Iz dijaloga se vidi da ona ne pristaje da ljudski zakoni i odluke budu iznad
božjih i svetih zakona jer su oni stariji i svako treba da ih se drži. Dolazi Ismena koja bi da
podeli odgovornost sa sestrom, na što Antigona ne pristaje: "Ti život sebi htede, a ja sebi
smrt!" Hor se oglašava pesmom, izričući shvatanje da kad bogovi jednom potresu nečiji
dom, jad više nikad neće prestati, kao nepogoda pratiće svaku generaciju - to je aluzija na
Edipa i njegovu porodicu.

Treća epizoda - Dijalog između Kreonta i sina Hemona, zaljubljenog u Antigonu. Hemon
odvraća oca od namere da umori Antigonu jer je nedužna i narod je na njenoj strani. Po
njemu, mudrost je poslušati šta drugi govore i misle. Kreont, u svom slavoljublju i
samouverenosti, ističe da državom upravlja kralj a ne narod i da je strogost nešto po čemu
se meri moć i autoritet vladara. On donosi odluku da Antigonu živu zazidaju, a da hranu
dobija tek toliko da može održati život kako bi njene muke bile što veće.

Četvrta epizoda - Antigona, odlazeći u smrt, jadikuje (tuži) što umire mlada i neostvarenih
snova: "...ne udadoh se, niti decu negovah, / no usamljena, evo, bez rodbine ja / među
mrtve jadna u grob živa odlazim!" Horovođa slavi njenu smelost i pravednost.

Peta epizoda - Na scenu stupa mudrac Teresija; ubeđuje Kreonta da odustane od izvršenja
kazne, pozivajući se na svoje mudračko iskustvo. Kreont oseća da je svojom odlukom i
samovoljom pogazio svete zakone, one zakone za koje se svim svojim bićem zalaže
Antigona i hteo bi da svemu da drugi smer, ali je već kasno.

Eksoda (završni deo) - Glasnik donosi tragičnu vest o ishodu Kreontove odluke (zakona):
Hemon je ušao u grobnicu kod Antigone, ali kasno - ona je već bila mrtva (obesila se). Kada
je naišao otac Kreont sa namerom da zaustavi tragediju, na njega je jurnuo Hemon, da bi
se nakon toga probo mačem. Majka Euridika, od žalosti za sinom, ubija se, a Kreont
jadikuje nad gubitkom sina i žene, kriveći sebe za udes koji ga je snašao. Tragediju
završava hor pesmom da se "nikada ne remeti red božji", i da se za oholost mora platiti
visoka cena.

Stradanje za ljubav

U središtu dramskog zbivanja je Antigona i njena sestrinska ljubav; a izvor sukoba i uzrok
Antigoninog stradanja je nesklad između naloga i zakona vlasti, na jednoj strani, i naloga ili
diktata srca i nepisanih zakona morala, na drugoj strani. Pojedinac (Antigona)
suprotstavljen je vlasti u liku Kreonta. U tom suprotstavljanju pojedinac je usamljen i
nemoćan, te je njegovo stradanje neminovno. Glavni junak, Antigona, od samog početka
zna da će tako biti, ali, i pored toga, ne odustaje od svojih namera koje su uzvišene i koje
protivreče onome u čijim je rukama moć odlučivanja. Iz tih razloga je i ovo stradanje glavne
junakinje poprimnlo oreol tragičnosti, jer ona se bori za pravo na ljubav prema bratu, koja
je starija od svakog zakona, za pravo da sama odlučuje kako će postupati.
Antigona, stavljena pred izborom između prirodnog prava na svoj izbor, i na ljubav prema
bratu i poštovanja zakona, tj. onoga što vlasti traže, ona se opredeljuje za iskonsko pravo,
a to znači za stradanje. Oslonac za tako nešto je u njenoj iskrenosti i zdravoj logici:

Ne smatrah tako jakom tvoju naredbu

da božje, nepisane, stalne zakone
preteći može; ti si ipak smrtan stvor.
Od danas nisu oni, ni od juče - ne,
no večno važe, niko ne zna otkad su.
Tek strahujući ma od čije obesti,
ja ne hteh za njih trpet kaznu od boga.
Ta znala sam da mreti moram, kako ne?

Iako strada i ispašta, Antigona ne mrzi. Između ljubavi i mržnje ona bira ljubav jer kako
kaže "za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena". U borbi za slobodu odlučivanja a za ljubav,
za to prirodno pravo da bratu oda dužnu poštu, Antigona pokazuje hrabrost, odlučnost i
doslednost, ali istovremeno nežnost i požrtvovanost.

Rekli su - F. F. Zelinski - Antigona nije samo tip grčke žene, nije samo živi simbol svoje
nacije, naporedo s Tatjanom, Zosjom, Gretom. Njen značaj je iznad nacionalnog, svetski:
ona je otelotvorenje ženskog principa ljubavi u borbi sa muškim principom vlasti (...).
Sukob vlasti i savesti, zakona i ljubavi ranije nije bio prikazan u poeziji; Antigona, kao prva
mučenica, ima pravo da veže svoje ime sa idejom koju je ona ozarila svojom smrću.

Svest da "sramota nije činiti poštu bratu svom" održava Antigonu u nameri da brata
dostojno sahrani. Snagu joj daje i uverenje da postupa časno i da se zalaže za pravednu
stvar koja ne povređuje društvene norme, ako su one ispravne i u funkciji čovečnog. Iako
zna da su njeni nastupi, etički gledano, ispravni, ona, ipak, strada, mada je toga bila svesna
od samog početka. U tome i leži njena tragička krivica - svesno je izabrala ono što je
zabranjeno.

Naravno, na njenoj strani su i božji zakoni (zakon pravde, ljubavi i čovečnosti), za koje će
sama reći da su nepisani ali večni. Na njenoj strani je hor kao izraz narodnog duha, koji je
nosilac tradicije i opštih nepisanih moralnih normi. Uz nju je narod čiji glas prenosi Hemon i
mudrac Teresija. Svesna toga, Antigona kaže u jadikovci upućenoj bratu: "Pred pametnima
s pravom tebi odah čast."
Dramski tokovi, zbivanja, ispoljavanja ostalih junaka drame i nastupi hora razotkrivaju svu
tragiku junakinje Antigone koja se čista srca bori za humane ideale, a koja, ipak, strada.
Ona ne strada zato što je učinila neki prestup, što je postupala nemoralno, nego zato što se
- braneći pravo na slobodu i izbor - suprotstavila moćniku. Na to suprotstavljanje ne tera je
inat, niti prkos, svojeglavost ili nepromišljenost, već osećanje dužnosti, jače od svih naredbi
i zakona. U tome i jeste njena tragična krivica - želi slobodno da misli i slobodno da
postupa.

Kreontova tragika

Lepota Sofoklove drame je i u tome što ni Kreonta, uzročnika Antigoninog stradanja i

tragike, ne prikazuje kao suviše mračnu i izopačenu ličnost. On je kralj, tebanski vladar koji
propisuje zakone i traži da se svi po njima vladaju, nezavisno od toga koliko su mu pojedinci
bliski. Njegova logika je logika moćnika, logika svake vlasti: "Od neposlušna nema većega ti
zla." Pošto je Polinik ustao protiv brata koji je već bio na prestolu, dakle protiv same vlasti,
to on naređuje da se izvrši ono najgroznije i najnečovečnije u odnosu na nepisane zakone:

...da niko ga - naredi gradu ovome

- ni grobom, ni naricanjem ne počasti,
već da bez groba - svakome oku nakazan
od ptica i od pasa bude razderan.

Na oholosti i bezosećajnosti zasniva se logika svake vlasti, spremne da uvek sprovede svoju
volju, bez obzira na upozorenja i posledice. Tako i Kreont, zaslepljen vladarskom moći,
izaziva niz tragčnih događaja koji kulminiraju u tri tačke: gubitak sina, kletva žene i njena
smrt, kao i samo saznanje da je on vinovnik svih tih udesa. Na kraju je i sam izgubljen ("ta
nema me više, ništa sam ja"). Kraj, naročito njegova jadikovka, kazuju da je i sam
stradalnik i najveći gubitnik. Ishodište tragičnog je u njemu, pa je i kazna primerena:
samovoljom i ohološću poništio je univerzalno i suprotstavio mu ono što je lično, prolazno,
kratkoveko.
________________________________

ANALIZA KNJIGE

Antigona je klasična tragedija starogrčke dramske umetnosti.

Da bi se ona mogla pravilno razumeti, mora se imati ma umu da su stari Grci, bez
imalo sumnje, verovali u postojanje bogova i zagrobnog života. Verovali su da
ukoliko se nekom pokojniku, posle smrti, ne izvrši opelo i sahrana po zapovesti
boga podzemlja Hada, da ga on neće primiti u zagrobni život.
Tragedija glavne junakinje Antigone počiva na beskompromisnoj situaciji u kojoj
se ona našla nakon smrti oca koji je bio vladar Tebe. Tada su dvojica njene braće,
Ponikle i Eteokle, otpočela međusoban rat za presto u kojem su oba poginula.
Presto nasleđuje najbliži srodnik, Kreont koji naređuje da se Eteokle, koji je bio na
njegovoj strani, sahrani sa svim počastima a Poniklu zabranjuje pogreb i naređuje
da se ostavi da ga pojedu ptice i zveri. Time ga je on osudio i na smrt u zagrobnom
životu.
Antigona ne može da se pomiri sa tim, ona želi da sahrani brata Eteokla čak i po
cenu smrti koja je naređena svakome ko ne ispoštuje Kreontovo naređenje.
Tako ona postaje žrtva svoje sestrinske ljubavi zbog koje se ne plaši umreti.
Ona Kreontu koji je osuđuje smelo odogovara: ZA LJUBAV, NE ZA MRŽNJU
JA SAM ROĐENA.

Radnja ove drame sledi radnju Sofoklovog “Kralja Edipa”, u kojem se objašnjava
opravdanost tragičnih događaja u “Antigoni”. Naime, Edip je ne znajući ubio svog
oca Laja i oženio se majkom Jokastom, iz čijeg braka je rođeno četvero djece:
Antigona, Izmena, Eteokle i Polinik. Proročanstvo koje je izrečeno Edipovom ocu
proteže se na sve potomke Lajeve loze, zbog čega sva Edipova djeca umiru
tragičnom smrću

UKRATKO PREPRIČANA LEKTIRA

Nakon smrti kralja Edipa, vladara Tebe koji je bio oženjen svojom majkom
Jokastom, obojica njegovih sinova hteli su njegov presto, zbog čega su došli u ratni
sukob. Eteokle se našao na strani Tebe, a Polinik na čelu “sedmorice protiv Tebe”,
sedam argivskih junaka koji su jurišali na Tebu. U tom sukobu ubili su jedan
drugoga, nakon čega je jedini muški srodnik Edipovog naraštaja ostao njihov ujak:
Jokastin brat Kreont.
- Kreont koji je novoizabrani kralj, Eteoklu kao junaku koji se borio za Tebu i bio
na njegovoj strani, priređuje Eteoklu dostojan pogreb, a Polinikovo tijelo ostavlja
psima i pticama, kao kaznu za izdajništvo.
- Antigona ne može da prihvati da se telo njenog brata ne sahrani sa opelom jer se
verovalo da ga tako bog podzemnog sveta, Had, neće primiti u zagrobni život.
Time je Ponikle bio osuđen i na smrt u zagrobnom životu. Iako je kazna za kršenje
Kreontovog naređenja bila smrt, vođena sestrinskom ljubavlju, Antigona odlučuje
da sahrani Ponikla onako kako bogovi zapovedaju.
- Kada sahrani Ponikla, Antigonu hvataju stražari i odvode Kreontu koji joj izriče
smrtnu presudu. Antigona se ne plaši smrti jer zna da se žrtvuje za poginulog brata.
Za nju su božiji zakoni iznad svih ljudskih.
- Kreontov sin Hemon, koji je voleo Antigonu i hteo da je oženi, izlazi pred oca da
mu kaže kako greši i traži od njega da je oslobodi.
- Ali Kreont se ponaša tiranski, ne želeći da povuče svoju kraljevsku reč, ljuti se na
sina i odbija da oslobodi Antigonu. Naređuje da je živu zazidaju u grobnicu i
ostave da umre. Antigona sama hrabro korača prema grobnici.
- Nakon toga kod Kreonta dolazi prorok Tiresija koji mu je mnogo puta pomogao i
kome on veruje. Tiresija grdi Kreonata zbog onoga što je učinio i proriče u strašnu
nesreću.
- Kreont se uplašio zbog prorokovih reči i odmah požurio da ispravi svoje greške.
Najpre je sa slugama otišao da sahrane Poniklovo telo u grob kako bogovi
zapovedaju.
- U međuvremenu, Kreontov sin Hemon je otišao do grobnice da oslobodi
Antigonu ali je unutra ne zatiče živu jer se obesila. On strašno žali i plače za
Antigonom
- Kada do grobnice dođe i Kreont, sin ga najpre pojuri sa mačem ali mu on utekne.
Tada Hemon mačem ubada samog sebe i pada mrtav.
- Kada Kreontova žena, Euridika, čuje od glasnika da joj je sin mrtav, ubija se i
ona.
- Kreont plačući za sinom dolazi nazad u dvor ali tu ga čeka još jedna nesrećna
vest o smrti žene.
- Tada Kreont proklinje sudbinu i krivi sebe da je ubio ženu i sina, i time od kralja
postao ništa.
- Radnja drame se završava religioznom porukom hora, koji peva da se čovek ne
sme izdizati iznad bogova, niti ometatiti i braniti ono što su bogovi odredili.