Leon Edel

PSIHOLOŠKI ROMAN

U romanu XX veka dolazi do tzv. skretanja ka unutra, što predstavlja pokušaj pisca da prenese tok
svesti, odnosno atmosferu duha ili mentalnu atmosferu lika. Takav roman nazvan je simbolistički
roman. Traganje pisaca za novim postupkom počelo je od pojave američkog filozofa i psihologa
Vilijama Džejmsa.

Veliki eksperiment ovih novih pisaca jeste prebacivanje težišta interesovanja na unutrašnja zbivanja
u čoveku. Međutim, možemo da kažemo da i Dostojevski daje unutrašnje zbivanje svojih likova, ali
je Dostojevski sam taj koji daje to zbivanje. On je prisutan, on nas vodi i ne tvrdi da može da uđe
direktno u junakovu svest. Dostojevski-pisac spolja zaključuje o onome što se događa unutra. Pisci
modernog psihološkog romana sebe izbacuju kao posrednike između ličnosti, dela i čitaoca. Oni
daju ličnost iznutra. Kod Dostojevskog smo i dalje svesni autorovog prisustva i od njega pasivno
primamo podatke, a kada čitamo subjektivni psihološki roman postajemo direktno svesni one
ličnosti u čijoj se svesti nalazimo. Kao čitaoci zaboravljamo svoje ja i postajemo ona ličnost u čiju
smo svest gurnuti. Mi postajemo Stiven Dedalus ili Klarisa Dalovej.

Pokušaj stvaranja subjektivnog romana nadovezuje se na romantizam, ali ne kao epohu već kao
vekovni pokušaj prodiranja u subjektivnog, unutrašnjeg čoveka. U delu Henri Džejmsa nailazimo
na neke elemente bitne za subjektivni roman. Važna je Džejmsova teorija tačke gledišta, prema
kojoj pisac treba da celokupno delo da iz perspektive jedne ličnosti. On smatra da pisac treba da se
povuče iz dela, i ne sme da govori u svoje ime. Ne sme da podseća čitaoca na to da je roman
veštačka tvorevina ljudskog duha i da za njega ne važe isti oni zakoni koji važe za život. Umetničko
delo ima sopstvene zakone. Jedan od tih zakona jeste da se stvori iluzija vernosti životu.
Tradicionalan pisac o svojim likovima zna sve i to nam saopštava. Ali, ako jedna ličnost preuzme
funkciju posmatrača preko kojeg upoznajemo ostale ličnosti, delo dobija na verodostojnosti. Ta
ličnost sa čijeg gledišta pisac daje delo postaje neka vrsta naratora. Henri Džejms ukazuje na značaj
svesti i utiska pojedinca. Idući njegovim tragom pisci nove generacije dolaze do saznanja da svest
nije statična, već je u konstantnom toku. Odražavanje tog toka postaje za njih najveći i umetnički i
tehnički problem.

Džejms se nije još u potpunosti suočio sa problemom postupka toka svesti. U Engleskoj je to prva
učinila Doroti Ričardson u Šiljatim krovovima. Ona je želela da odrazi psihu jedne žene i da pokaže
kako žena doživljava život.

Roman 19. veka pretežno se bavio društvenim problemim, a psihološki i moralni elementi imaju
društveni aspekt kao okvir. Virdžinija Vulf je napisala da, kada verujete da vaši utisci važe i za
druge, oslobođeni ste grča i ograničenosti svoje ličnosti. Ovom rečenicom ona je iskazala
nepostojanje društvenog okvira romana 19. veka.

Pisci psihološkog romana pošli su od simbolističke postavke, pri kojoj se svaki čulni, intelektualni
ili emocionalni doživljaj nadovezuje na sve ono što je čovek već doživeo. Prema tome, svaki
pojedinac na drugačiji način doživljava isti doživljaj. To kod pojedinaca izaziva osećanje
izolovanosti. Usamljenost i težnja da se od nje pobegne postaju glavna tema savremene umetnosti.
Umetnik koji oseća da je prepuštem sam sebi postaje za sebe jedini zakonodavac. Stvarnost za njega
može da bude samo ono što on sam doživljava. Zato pisac subjektivnog romana više ne pokušava
da stvori vernu sliku života, već želi da prenese svoj doživaljaj, sliku života odraženu u sopstvenom
ogledalu.

Psihološki roman
Problem vremena: u subjektivnom romanu tretiran je na sasvim drugačiji način od tradicionalnog
romana. Ako prihvatimo da svi doživljaji jedne ličnosti predstavljaju celinu i da način na koji se
novi doživljaj prima zavisi od zbira svih ranijih doživljaja, onda za pojedinca postoji jedno
neprekidno trajanje. Vreme više nije shvaćeno kao niz povezanih događaja koji se hronološki
odvijaju, već kao jedno večito trajanje u kome nema ni prošlosti ni budućnosti. Po Bergsonovom
shvatanju postoji objektivno vreme koje meri časovnik, ali postoji za pojedinca subjektivno,
unutrašnje vreme u kome su časovi i dani određeni celokupnim životnim doživljajem. Cela jedna
ličnost je sadržana u jednom trenutku, a taj trenutak je rezultat svih ranijih trenutaka. Pisci
subjektivnog romana pribegavaju sredstvima simbolističke poezije i ovaj problem vremena
pokušavaju da reše simbolima, slojevitim značenjima, novim kombinacijama reči, sugestivnošću
vizuelnih i auditivnih asocijacija. Tako, oni odražavaju specifičnost doživljaja pojedinca i, ujedno,
simultanost višestrukih doživljaja. Virdžinija Vulf je ovo pitanje u izvesnom smislu uprostila i tvrdi
da se stvarnost i ono što u njoj zaslužuje da se zabeleži dolazi u trenutku vizije. To su oni trenuci
poniranja u sebe, kada čovek sagledava celokupan svoj život. U doživljavanju tih vrhunaca ona vidi
smisao postojanja. Iako je tvrdila da treba beležiti milijarde utisaka koji dolaze kao pljusak
bezbrojnih atoma, Virdžinija ipak vrši strogu selekciju. U Gđi Dalovej dosledno je sproveden
postupak praćenja toka svesti, koji se prepliće sa drugim tokovima koji služe da osvetle glavnu
ličnost. Doživljaji glavne ličnosti nisu dati u multiplikovanom vidu, već je autorka izvršila selekciju
i izabrala odgovarajuće elemente. Sledeći korak u stvaranju Virdžinije Vulf vodio bi putem koji je
Džojsa odveo ka Uliksu, tj. ka pokušaju davanja istovremene mnogostrukosti doživljaja. Džojs je to
uspeo odstupanjem od normativne gramatike, sintakse i usvojenog oblika reči, što znači
žrtvovanjem harmonične proze, koja je Vulfovoj služila kao prenosnik asocijativnih značenja,
pesničkih elemenata, muzičke sugestivnosti i unutrašnjeg doživljaja.

Džojs je u Uliksu izvršio pokušaj davanja mnogostrukih doživljaja, što ga nije odvelo samo do
nasilja nad jezikom, već i do ogromne dužine teksta. Džojs je dao tri toka svesti u tri ličnosti koje
simultano pratimo. To je već složeniji tehnički zadatak. Džojs u jednom trenutku kao ograničenom
vremenskom intervalu odražava ono što pojedinac doživljava na nekoliko nivoa svesti. On prati tok
slobodnih asocijacija, a ujedno registruje dogadjaje i doživljaje koji uključuju i fiziološke funkcije
čoveka. Takav postupak donosi niz problema kako jezičkih tako i čisto literalnih. Džojs to rešava
pomoću lajtmotiva, zatim i odvajanjem reči na sastavne delove, spajanjem tih delova sa drugim
rečima ili delovima reči... Džojs ide dalje od shvatanja da je jedan trenutak života predstavnik
celokupnog trajanja života. Džojs je pokušao da u jednom danu života jedne ličnosti odrazi
celokupan savremeni život, tj. da stvori lik predstavnika svog doba. Pored toga, mitovi stiču naročit
značaj za tog predstavnika novog doba. Oni pružaju kontinuitet u vremenu, koji je izgubio kada je
izgubio veru u jednu večitu ličnost – Boga. Novi čovek na istoriju više ne gleda kao na sekvencu
zbivanja. Na stranicama Uliksa, tako, živi jedan Dablin kao grad svih vremena, a glavni junak nije
predstavnik jednog grada i trenutka, već opšti lik čoveka ili everyman.

Vilijem Fokner služi se takodje postupkom toka svesti i takođe pokušava da predstavi na svoj način
jednu zemlju. Pošto pripada jednoj novoj generaciji pisaca, Fokner ne oseća potrebu da se striktno
pridržava jednog određenog postupka. On se koristi svim mogućnostima koje mu moderan roman
pruža.

Edel smatra da je između 1913. i 1915. nastao moderni psihološki roman, odn. roman toka svesti ili
roman nemog unutrašnjeg monologa ili, kako ga Francuzi nazivaju, moderni analitički roman koji
uspeva da uhvati pravu „atmosferu duha“. Moderni romani su, po Edelu, isto što i putovanja ili
hodočašća. To su putovanja kroz svest. Otuda i ne čudi što je prvi ovakav roman nazvan Hodočašće
(Doroti Ričardson). I Uliks je takođe jedna vrsta putovanja. Ovi romani pokušavaju da zadrže i
zabeleže „unutrašnji kvalitet“ doživaljaja. Zato pisac ovih romana briše sebe i čitaoca suočava sa
neposrednim mentalnim doživljajem svojih ličnosti. Pisac povremeno vrši pomeranja iz prošlosti u
sadašnjost, iz zadašnjosti u prošlost, i kao da se sve što se događa uglavnom događa baš u onom

Psihološki roman
trenutku dok čitamo. To povlačenje pisca sa pozornice zahtevalo je značajna pomeranja u načinu
pripovedanja. Putem sećanja samih ličnosti čitalac je doveden u vezu sa njihovom prošlošću. Nema
fabule ni zapleta. Da je Balzak prikazao Božićnu večeru kod Dedalusovih, on bi dao spisak
nameštaja, jela i podrobne opise svih prisutnih. Međutim, Džojs iznosi zapažanja jednog dečaka i
snažna osećanja odraslih. Domaćinstvo Dedalusovih mi upoznajemo preko one posebne atmosfere
koja vlada u njemu.

Edel je moderni roman nazvao i romanom novog realizma, u kojem po prvi put romanopisci
pokušavaju da rečima prenesu nezadrživu i trenutnu misao. Kod Džojsa nikada nećemo naići na
rečenice poput „zaključivao je on, mislio je on“ i slično. Raniji romanopisci nisu ni očekivali da će
nam mentalne podatke o čoveku saopštiti isto tako opširno kao i fizičke. „Ove reči ukratko
predstavljaju hiljade misli koje su mu se vrzmale po glavi.“ pisao je Balzak o Rastinjaku.

Odličan prikaz psihologije misli i ideja da se subjektivna stanja mogu saopštiti javljaju se nakon
dela Vilijama Džejmsa Principi psihologije 1890. Po V.Džejmsu, svest je mešavina svega onoga što
smo doživeli i što doživljavamo. Svaka misao je deo svesti svakog pojedinca. Ujedno, ona je
jedinstvena i promenljiva. Kada se jedna misao ponovo javi u svesti, ona nikad ne može biti
potpuno ista kao što je bila pre toga. Obnovljena misao nosi sa sobom i nov kontekst. Vilijam
Džejms govori o piščevoj teškoći da misli uhvati u njihovom proticanju, zadrži ih i ispita.

Definicuju doživljaja i misli Henri Džejms je proširio na oblast romana, uključivši subjektivni svet.
On kaže: „Rečeno je da se mora pisati iz iskustva. Na kakvo se to iskustvo misli, gde ono počinje i
gde se završava? Doživljaj nikada nije ograničen i nikada nije potpun. On je beskrajna senzibilnost i
paukova mreža. Doživljaj je sama atmosfera duha.“ Sam taj izraz, atmosfera duha, upravo bliže
opisuje ono što romanopisci pokušavaju da učine, nastojeći da mentalni doživljaj predstave pomoću
umetničke tehnike. To se odnosi i na pokušaj samoanalize u prvom licu. Glavni problem za pisca je
kakvu će vrstu svesti odabrati. Bilo da se radi o toku svesti ili unutrašnjem monologu, misli moraju
da govore same za sebe, bez posredovanja od strane naratora. Nastojanje ka tome vidimo već kod
Flobera. Džojs je ponovio Floberovu misao rekavši da umetnik mora da „kao i sam Bog, stoji u
svom delu ili iza ili izvan ili iznad njega... čisteći nokte.“ Pitanje je, ipak, da li je umetnik zaista u
mogućnosti da se odvoji od svojih ličnosti. Naime, nije li njihova subjektivnost u stvari njegova
subjektivnost. Drugim rečima, nije li subjektivni roman samo prikriveni oblik autobiografije.

U odnosu između čitaoca i pisca u tradicionalnom romanu pisac je bio pripovedač, a čitalac
slušalac. Postojala je identifikacija sa likovima. U modernom psihološkom romanu nema pripovesti
u tradicionalnom smislu, i postoji samo jedna ličnost sa kojom se čitalac može identifikovati. Od
veštine pisca zavisi da li će uspeti da čitaoca nagna da doživljava sa likom. Pitanje je kako će se
čitalac identifikovati sa likom retardiranog Bendžija u Foknerovom romanu.

Psihološki roman nije pojava 20. veka. Kao preteča, javlja se Semjuel Ričardson koji je
upotrebljavao epistolarni metod i tako približio čitaocu misli i osecanja svojih likova. Savremeni
psihološki roman je savremen po tome što dublje i temeljnije odražava „skretanje ka unutra“, koje
se ogleda u delima Vilijama Džejmsa, Bergsona i Frojda. Oni su tvorci intelektualne atmosfere u
kojoj nastaje sugestivni roman. Suštinu Bergsonovih ispitivanja čini sećanje kao merilo postojanja,
kao nevidljivo proticanje prošlosti koje zalazi u budućnost. Bergson je smatrao da se iskustvo
nagomilava i menja svest. Osim Ričardsona, kao preteča javlja se i Edvard Dižarden i njegovo delo
Lovori su posečeni. Ova knjiga je svojom narativnom tehnikom duboko uticala na Džojsa. Od prve
do poslednje reči ovog romana čitalac se nalazi u svesti glavnog lika. Povodom ovog romana
nastaje i pojam unutrašnji monolog. Priznavši svoj dug Dižardenu, Džojs je prećutno priznao i svoj
dug simbolističkom pokretu jer je Dižarden pripadao simbolistima. U Džojsu imamo neobičan i
paradoksalan primer krajnjeg realiste po uzoru na Zolu, koji se koristio metodima simbolista da bi
ostvario svoj realizam.

Psihološki roman
„Tačka gledišta“ je termin Henrija Džejmsa kojim on označava specifičan metod otkrivanja
pripovesti, odn. osvetljavanje situacija i likova pomoću jedne svesti. Prenoseći svoje stanovište na
jednu specifičnu svest, Džejms dotiče većinu problema romana toka svesti. Kod Džejmsa još
nedostaje stvaranje iluzije da čitalac zaista prati misao jedne ličnosti u njenom toku. Džejmsovo
teoretisanje o romanu navodi na sledeće zaključke: Istog časa kad se nađemo u svesti neke ličnosti,
mi gledamo sa njene tačke gledišta. Ukoliko je moć zapažanja date ličnosti veća, utoliko je čitaočev
doživljaj veći. Pisac mora biti svestan granica svesti koju nam projicira. Svaka svest mora biti
dosledna. Bendži je odličan primer kako se Fokner pridržava Džejmsovih pravila.

Vilijem Džejms je izabrao metaforu tok svesti tek pošto je odbacio prethodne metafore, lanac misli i
niz misli. Oba ova izraza su previše nametala ideju da je misao povezana. Metafore reka ili tok
najprirodnije opisuju jedan književni proces. To je tok misli ili tok subjektivnog života. Kada je
Džojs izdvojio Dižardena kao začetnika unutrašnjeg monologa, sam Dižarden je održao jedno
predavanje u kome pokušava da opiše svoj metod. Dižarden kaže da „Kao i svaki monolog,
unurašnji monolog je govor jedne odredjene ličnosti i da je to razgovor bez slušaoca. Od
tradicionalnog monologa razlikuje se po tome što, u pogledu sadržine, izražava najprisnije misli,
one najbliže podsvesti. U pogledu duha, to je razgovor koji prethodi svakom logičnom
organizovanju misli.“ Dižarden zaključuje da je unutrašnji monolog jako blizak poeziji. Shvatanje
da unutrašnji monolog izražava misli najbliže podsvesti pokazuje da je Dižarden pogrešno
protumačio prirodu podsvesti. Razlika izmedju svesti i podsvesti nikada se ne može dati, već samo
naslutiti. Ništa nije teže objasniti nego podsvest. Ona se može tumačiti samo preko onih misli i
fantazija koje unosimo u svest. Da podsvest uopšte postoji možemo jedino zaključiti po simbolima
koji se javljaju u vidu svesnih izraza.

Džejms Džojs je izvorište modernog psihološkog romana. U Uliksu, pripremajući se psihički za

diskusiju o Šekspiru u sceni u biblioteci, Stiven razmišlja: „Drži se tog, sad, ovde, kroz koje sva
budućnost ponire u prošlost.“ Ove reči podsećaju na Bergsonovo proticanje prošlosti koje zagriza u
budućnost. Džojs – Dedalus je okrenuo misao i stavio akcenat na sadašnjost. Taj momenat Ovde,
koje postaje prošlost još dok se izgovara ili oseća Džojs pokušava da uhvati u Uliksu. Uliks je
zamišljen kao jedan trenutak u celokupnom vremenu. On je hteo da uhvati zrno peska koje u
celokupnoj večnosti ne predstavlja ni najmanji delić delića peščane planine, kako o tome razmišlja
Stiven u Portretu. Džojsov eksperiment je uveliko premašio rane faze subjektivnog romana, jer je
uhvatio „atmosferu duha“. Pored svesti tri glavna lika, Džojs nam trenutno osvetljava i svesti
mnogih drugih ličnosti grada Dablina: oca Konmija, daktilografkinju, Alojzisa Dignama... Džojs
gradi panoramu Dablina unoseći mnoštvo sporednih događaja, ljudi i svesti. Čitalac postaje
kolektivno oko svih ličnosti. Dve glavne svesti, Blumova i Stivenova, znatno se razlikuju, jer to su
dve potpuno različite ličnosti preko kojih čitalac upoznaje Dablin. I Blumove i Stivenove misli
imaju svoje lajtmotive. Džojs je pokušao da uhvati fantazmagoriju svesti i u tome je u velikoj meri
uspeo. Na kraju romana mi mnogo bolje poznajemo Stivena i Bluma, kao i Moli, nego što znamo
većinu drugih ličnosti realističke proze. Međutim, mnogim čitaocima oni možda nisu tako opipljivi
kao, recimo, Ema Bovari. Možda to dolazi otuda što Džojsove ličnosti ne vidimo spolja. Džojs nam
ne dozvoljava da se dovoljno udaljimo da bismo videli njihov fizički izgled. Bitne razlike između
svesti Stivena i Leopolda Bluma jesu razlike između pojedinca koji izdvaja doživljaje i od njih
pravi sintezu, kao Stiven pesnik; i pojedinca koji isključivo prima i shematizuje percepcije i
senzacije, beležeći ih uglavnom pasivno. Jedan kritičar je Džojsov metod nazvao „romantični
abdominalni metod iznutra“.

Epifanija: Romane toka svesti pojedini kritirači nazivaju „romani vremena“. Jer, vreme jeste od
prevashodnog značaja. U Uliksu, Džojsova glavna preokupacija je da sažme osamnaest časova
doživljavanja, istrgnutih iz celokupne večnosti. Virdžinija Vulf se stalno vraća na „trenutak“, koji
sadrži jedan svet u malom. Džojs pod epifanijom podrazumeva: „manifestaciju duha u magnovenju,

Psihološki roman
bilo u vulgarnosti govora ili u nekom upečatljivom izrazu samog duha“. Stiven je smatrao da je na
književniku da što pažljivije zapisuje ove epifanije tako da to budu beskrajno kratki trenuci. Iako je
Džojs odbacio ovu tezu u konačnoj verziji Portreta, on ipak daje definiciju estetskog doživljaja koja
je obuhvaćena njegovom koncepcijom epifanije. Ta teorija obuhvata: integritas – izdvajanje
odredjene estetske slike iz njene okoline; consonantia – sagledanje formalnog sklada u estetskoj
slici, i claritas kao emocionalni sadržaj doživljaja. Ove teze Džojs-Stiven preuzima od Tome
Akvinskog. Taj proces je često istovremen i odvija se u trenutku sagledanja, u kojem duh jasno
poima zračenje estetske slike, pošto se već zaustavio pred njenom celinom, očaran njenim skladom.
Džojs kao da opisuje delanje stvaralačke mašte, ono što se zbiva u umetnikovoj svesti pre nego što
počne da piše. Džojs je ipak svestan da ono što pisac proživljava u svojoj mašti može samo
približno da zabeleži simbolima. Ono što može da se saopšti jesu, uglavnom, atmosfera duha i
stanje osećanja. Pisac psihološkog romana pokušava da zaustavi trenutak u vremenu još dok on
izmiče pred njim u svom hodu. On je u stanju da satima posmatra pejzaž ili grad. Oblik
posmatranog predmeta ostaje relativno nepromenjen i prepoznatljiv. No, trenutak emocije, trenutak
percepcije, povik na ulici, tj. epifanija, čuju se, pa nestanu, trenutak bljesne i pretvori se u pepeo.
Džojs je upravo želeo da uhvati taj kinetički trenutak svesti i da mu da osobinu statičnog.

Intenzivno osećanje vremena kao stapanja prošlog i sadašnjeg nalazi se u srži dela Vilijama
Foknera. Fokner je odrastao u društvu u kome je prošlost praktično progutala sadašnjost. Američki
Jug, gde gradjanski rat postoji kao savremena stvarnost, oličen je u svesti Foknerovog Bendžija. U
njegovoj zaostaloj svesti ne postoji nikakva razvojna linija izmedju onoga što jeste i onoga što je
bilo, nikakva razlika izmedju neposredne stvarnosti i sećanja. Struktura i sadržina Foknerovog
romana Buka i bes mogu se razumeti samo ako se shvati njegova izuzetna apsorbovanost vremenom
ili bezvremenošću. Kventin Kompson ispituje „okruglu, tupu samouverenost časovnika“ i hoće da
ga sasvim uništi. On ne bi morao da umre kada bi vreme stajalo u mestu. I, pošto je odredio čas za
svoje samoubistvo, on može da živi samo ako uništi vreme. Otac mu je rekao da časovnici ubijaju
vreme i poklonio mu je porodični sat. Međutim, Kventin je besan na vreme i pokušava da ga
savlada tako što kida skazaljke sa časovnika. Time on hoće da uništi sadašnjost. Međutim, uništiti
sadašnjost znači poreći život. Na kraju, Kventil ubija sebe jer nije bio u stanju da sadašnjost logično
poveže sa prošlošću. Otac Kompson savetovao je sinovima da ne dopuste da im prođe ceo život u
pokušaju da pobede vreme. Džejson, nasuprot Kventinu, zna samo za mehaničko vreme. On nikada
nema vremena da predahne. Uvek kasni, iako se trudi da bude tačan. Džejson je jedino svestan
sadašnjosti koja mu sporo odmiče, a Kventin prošlosti koja ga vuče u ponor. Koliko je Kventin
nastojao da zaboravi sadašnjost toliko je Džejson nesposoban da je zaboravi. I za jednog i za drugog
vreme predstavlja sveopštu zbrku. Jedini koji je u domu Kompsonovih svestan vremena i stvarnosti
jeste kuvarica Dilsi. Fokner smelo narušava red vremena u ovom romanu. On neprestano pomera
velike vremenske razmake, od prošlosti-ka-sadašnjosti-ka-prošlosti, bez obzira na logički red. Iako
vremenski roman obuhvata samo četiri dana, on ipak obuhvata celokupnu emocionalnu istoriju
porodice Kompson, pa i američkog Juga.

Roman kao autobiografija: Edel tvrdi da, u psihološkom romanu, čitalac mnogo više oseća
prisustvo autora nego što je to u konvencionalnom romanu. On smatra da, pišući o Blumu ili
Kventinu, autor zapravo piše o sebi. U Uliksu, glavna tri toka svesti izviru iz istog izvora. Ma
koliko bili različiti, oni su svi pritoke glavnog toka svesti. Taj glavni tok jeste svest Džejmsa
Džojsa. Stoga treba postaviti pitanje: Nije li roman koji se služi postupkom toka svesti, već po
svojoj prirodi, autobiografski? Nije li to samo oblik memoara? Tri pritoke svesti u Uliksu
predstavljaju tri nezavisne ličnosti, a u krajnjoj instanci to su tri različite sfere Džojsove ličnosti.

Roman kao pesma: Romanopisci koji počinju da pišu kao naturalisti ili realisti završavaju kao
simbolisti. U svom traganju za nejasnim, treperavim mislima u toku, oni se koriste prozom, a
stvaraju poeziju. Završavaju kao impresionistički slikari. Virdžinija Vulf je uvidela da željene
efekte može da postigne ako stalno teži ka stanju uslovnom za poeziju. Uticaj Džojsa na nju je

Psihološki roman
velik. Ona je pokušala da uhvati pljusak bezbrojnih atoma, viziju života, šarolikost, i da prevaziđe
krutost reči. U eseju Moderna proza ona piše: Beležimo atome onim redom kojim dopiru do naše
svesti. Sledimo utiske, svejedno kako nepovezani izgledali, koje svaki prizor ili dogadjaj urezuje u
našu svest... Bilo koji metod je dobar, koji kazuje ono što želimo da izrazimo ako smo kniževnici...
Sve je pravi materijal za prozu. Svako osećanje, misao...“ Virdžinija se služila postupkom lirskog
pesnika. Od Džojsa je preuzela izvesno osećanje jedinstva i izolovanosti. London je za gđu Dalovej
ono što je Dablin za Bluma. Virdžinija je smatrala da budućnost romana leži u tome da bude
poetičan. Proza će sadržavati karakteristike poezije. Kao kompromis, Virdžinija predlaže pesnički
roman.

Psihološki roman