UVOD U NOVI ZAVET

Istorija novozavetnog kanona

U pogledu značenja reči "kanon" i njene upotrebe kao tehničkog termina da označi zbirku
svetih knjiga Starog i Novog zaveta, videti Uvod u Stari zavet: Jezik, rukopisi i kanon Starog
zaveta, odeljak IV – Istorija starozavetnog kanona, ATF 1995.
Iako koreni formiranja kanona sežu unazad do apostolskog doba, jednoobrazno priznavanje
svih novozavetnih knjiga u čitavom hrišćanstvu nije postignuto za nekoliko vekova. Može se reći na
samom početku da je novozavetni kanon nastao ne papskim dekretom niti odlukom ekumenskog
crkvenog sabora. Nije to ni rezultat nekog čuda, mada se takva tvrdnja nalazi u sledećoj legendarnoj
priči. Delegatima sabora u Nikeji, željnim da saznaju koje su knjige kanonske a koje nisu, rečeno je
da ispod stola za pričest stave sve knjige za koje se tvrdilo da im je mesto u kanonu. Potom su se
molili da im Gospod pokaže koje su knjige kanonske tako što će učiniti čudo i postaviti ih na vrh
gomile. Prema priči, čudo se dogodilo za vreme molitve i tako je ustanovljen kanon Novog zaveta.
Ta priča, sumnjivog porekla, nije nimalo uverljiva.
Sveto pismo u ranoj crkvi. – Kolekcija svetih knjiga u Novom zavetu našla je svoj prototip
u kanonu Starog zaveta. Širom sveta u kome se govorio grčki, LXX, Biblija (Stari zavet) Jevreja u
rasejanju, postala je Biblija hrišćanstva. S njom su hrišćani prihvatili jevrejsku doktrinu o
božanskom nadahnuću, tako da u knjigama Starog zaveta oni nisu samo videli reči Samuila, Davida
ili Isaije, već pre Reč Božju, proizvod božanskog Duha i mudrosti. Budući da su hrišćani verovali
kako su Jevreji odbacivanjem Hrista izgubili svoja preimućstva i bili odbačeni od Boga, hrišćanska
crkva videla je sebe kao jedinog punopravnog vlasnika i tumača te Božje reči. Stari zavet sadržavao
je proročanstva koja su upućivala na Hrista a isto tako i mnoga slavna obećanja za istinski narod
Božji, kojim su se hrišćani smatrali. Sve to doprinelo je da Stari zavet omili ranoj crkvi.
Osim Starog zaveta, prva crkva posedovala je "Reči Gospodnje", onakve kakve ih je primila
od samog Isusa ili od apostola koji su bili očevici. Isusove reči i proročanstva crkva je smatrala
podjednako nadahnutim kao i iskaze Starog zaveta.
Tako je Pavle Petoknjižje navodio kao "Pisma" (1. Timotiju 5,18; uporediti sa 5.
Mojsijevom 25,4) i tome pridruživao Isusove reči (Luka 10,7). S obzirom da su apostoli nosili vest
Jevanđelja širom sveta, bilo je sasvim prirodno da se Gospodnje reči i mnoga sećanja na Njega
prenose i usmeno. Dokaz u prilog tome je primer kada Pavle, govoreći starešinama u Efesu,
upotrebljava Isusove reči koje se ne pojavljuju nigde u Jevanđeljima (Dela 20,35). Ta usmena
tradicija u vezi sa Hristovim rečima u 2. veku potvrđena je Euzebijevim izveštajem (Ecclesiastical
history iii. 39. 2-4) o interesovanju koje je za njih ispoljavao Papije /Papias/ (prva trećina 2. veka).
U isto vreme, međutim, u ranohrišćanskom periodu mogu se prepoznati izvesni početni
koraci u formiranju novozavetnog kanona. Već za vreme prve generacije hrišćana pojavili su se
pisani izveštaji o Hristovom životu. Luka, u prologu svog Jevanđelja (glava 1,1-4) svedoči da je u
njegovo doba postojalo nekoliko pisanih dela o životu i učenjima Isusa Hrista. On dalje nastavlja da
uverava svoje čitaoce da on svoj izveštaj daje u pouzdanoj formi.
Može se pretpostaviti da je većina crkava posedovala pisano Jevanđelje i pre kraja 1. stoleća.
Da su crkveni oci poznavali te spise očigledno proizilazi iz činjenice da su ih navodili. Reč
"jevanđelje" javlja se u Novom zavetu samo kao termin u jednini i označava radosnu vest o Hristu.
Justin Martir, oko 150. n.e., prvi je upotrebio oblik množine, "jevanđelja" (gr. ta euaggelia), kao
naziv za pisane izveštaje o Isusovom životu. Postepeno je izraz "Pisano je", uglavnom korišćen za
citiranje iz Starog zaveta, počeo da se primenjuje i na Gospodnje reči. Prvu pojavu takve upotrebe
imamo u Varnavinoj poslanici (glava 4), napisanoj pre 150. n.e. Takozvana Druga Klementova
poslanica, iz otprilike istog perioda, govori o učenju "Knjige apostola" u vezi sa crkvom (glava 14;
The Ante-Nicene Fathers, sv. 9, str. 255), podatak koji možda podrazumeva da se Jevanđelja
zajedno sa Starim zavetom smatraju "Knjigama", i izvesno svedoči o statusu koje su poslanice
dostigle u to vreme.
 Pored Jevanđelja, i druga hrišćanska dela kružila su u ranoj crkvi. Među ovima su poslanice
apostola Pavla zauzimale prvo mesto. Pavle je obično pisao suočen s posebnim problemima u
pojedinim mestima. Međutim, u isti mah, on je podsticao razmenu pisama, kao što je to očigledno iz
njegovog zahteva da se Kološani (Kološanima 4,16) i Laodikejci dopisuju. Može se uzeti kao
sigurno da je pre nego što bi prosledila poslanicu drugoj zajednici vernika, crkva obično radila
prepis. Verovatno su Pavlove poslanice upravo prepisivane na taj način, te je zbirka prepisa rasla.
Da je takva kolekcija postojala već u doba apostola indirektno pominje i Petar (2. Petrova 3,15.16),
verovatno oko 65. n.e. Slično tome, Klement Rimski, pišući crkvi u Korintu 30 godina kasnije,
opominje ih rečima: "Uzmite na um poslanicu blagoslovenog apostola Pavla" upućenu njima (I
Klementova, glava 47; The Ante-Nicene Fathers, sv. 9, str. 243). To što Klement ide i dalje,
pominjući sadržaj 1. Korinćanima, kao da ukazuje da je ta poslanica bila sačuvana ne samo u
Korintu već da je Klement imao njen prepis na raspolaganju i u Rimu.
Ostali svedoci o ranoj rasprostranjenosti Pavlovih spisa su Ignacije i Polikarp, koji su pisali
u prvoj polovini 2. veka. Oko 117. n.e. Ignacije je iz Smirne pisao Efescima da Pavle "u svim
svojim poslanicama pominje vas u Hristu Isusu" (Ignatius to the Ephesians, glava 112; The
Ante- Nicene Fathers, sv. 1. str. 55). Verovatno negde sredinom 2. veka Polikarp je pisao
Filibljanima o Pavlu: "Kad nije bio među vama, pisao vam je poslanicu koju ćete, ukoliko je
brižljivo budete proučavali, shvatiti kao sredstvo izgrađivanja u veri koja vam je data" (Polycarp to
the Philipiians, glava 3; The Ante-Nicene Fathers, sv. 1, str. 33). Na drugom mestu u istoj poslanici
(glava 12) Polikarp citira Pavla (Efescima 4,26) kao "Pismo". Ti iskazi jasno pokazuju da su i
Ignacije i Polikarp dobro poznavali bar dve Pavlove poslanice, i da su očekivali da i crkve znaju za
njih. Stoga izgleda vrlo verovatno da je zbirka Pavlovih poslanica bila u širokoj upotrebi već
nekoliko decenija posle njegove smrti.
Ostale poslanice, pored Pavlovih, mora da su takođe veoma rano ušle u upotrebu. Petar je
uputio svoje prvo pismo hrišćanima u pet provincija Male Azije, i tako mu jasno dao obeležje
okružnog pisma. Jakov je imao isti cilj upućujući svoju poslanicu "svima dvanaest kolena rasejanim
po svetu". Jovan je Otkrivenje poslao na adresu sedam crkava u azijskoj rimskoj provinciji, i
posebno je naglašavao božansko nadahnuće te knjige (glave 1,1-3; 22,18.19). Jedino razumno bilo
bi zaključiti da su se te knjige vrlo brzo našle u širokoj upotrebi.
Na osnovu pomenutih dokaza očigledno je da je crkva visoko vrednovala i smatrala
autoritativnim knjige nastale u doba apostola, koje su ili prepričavale Hristov život ili sadržavale
važne poruke apostola.
Razvoj novozavetnog kanona, 140-180. god. n.e. – Prvi čovek koji je utvrdio kanon bio je
jeretik Marcion negde sredinom 2. veka. Bio je potpuni antisemit koji je smatrao da je Jehova iz
Starog zaveta jevrejski Bog gneva i pravde, te da nema ničeg zajedničkog sa hrišćanskim Bogom
ljubavi. Marcion je tvrdio da je pravi tumač Pavlove hrišćanske teologije i, kako je bio izvrstan
organizator, on je za svoju sektašku crkvu utvrdio jedan biblijski kanon u skladu sa svojim idejama.
Potpuno je eliminisao Stari zavet i pojedine knjige iz apostolskog doba. Prema tome, njegova
Biblija sastojala se jedino od Lukinog jevanđelja, spisa apostola Pavla i jedne njegove knjige
nazvane Antithesis, u kojoj daje svoje razloge za odbacivanje Starog zaveta. Njegova zbirka
Pavlovih poslanica, nazvana Apostolikon, sastojala se od deset Pavlovih poslanica: Galatima, Prva i
Druga Korinćanima, Rimljanima, Prva i Druga Solunjanima, "Laodikejcima" (Efescima),
Kološanima, Filibljanima i Filimonu. Odbacio je 1. i 2. Timotiju, Titu i Jevrejima, a i promenio je
tekst onih knjiga koje je prihvatio da bi se uklopile u njegovu teologiju.
Marcionova delatnost primorala je crkvu da zauzme stav u pogledu toga koje knjige mogu
opravdano imati status Svetog pisma. Nažalost, malo je raspoloživih izvora koji jasno pokazuju
kako je hrišćanska crkva postupala u pogledu tog predmeta sredinom 2. veka. Jasna slika
novozavetnog kanona ne pojavljuje se sve do otprilike 200. godine n.e. Mršavi izvori dostupni o
ovom predmetu, iz perioda koji razmatramo, su sledeći.
Justin Martir, Marcionov savremenik, napisao je nekoliko dela u Rimu oko 150. n.e., u
kojima Jevanđelja tretira ravnopravno sa Starim zavetom. Opisujući službu hrišćanske crkve, on
kaže da na svojim skupovima hrišćani čitaju memoare apostola ili spise proroka (tj. Stari zavet) pre
propovedi (First Apology, glava 67). Pišući za paganske čitaoce, Justin je koristio književni izraz
apomnemoneumata, "memoari", da uputi na Jevanđelja, kao što to objašnjava u prethodnom
odlomku (ibid., glava 66). Pominjući Jevanđelja pre Starog zaveta pri opisivanju šta su hrišćani
čitali iz Pisma, on ukazuje da je crkva držala Jevanđelja isto tako vrednim kao i Stari zavet. Justin
takođe izjavljuje (Dialogue, glava 103) da su Jevanđelja sastavili apostoli ili učenici apostola. On
ponekad uvodi citate iz Jevanđelja formulom kao što je ova: "Hristos je rekao" (ibid., glave 49; 105)
i ponekad izrazom "pisano je" (ibid., glave 49; 100; 107).
Iako se raspravlja o tome koliko je Jevanđelja Justin poznavao, postoji jak dokaz da je on
koristio sva četiri. Neki od njegovih navoda nisu nađeni u tačnom obliku u kojem se javljaju u
kanonskim Jevanđeljima, pa su možda uzeti iz vanbiblijskih izvora. Budući da u isto vreme 2.
Klementova koristi Isusove reči kojih nema u kanonskim Jevanđeljima (glave 4, 5, 12), ne bi bilo
iznenađujuće da Justin isto tako postupa. Justinovi spisi pokazuju da je poznavao ne samo
Jevanđelja nego i Rimljanima, 1. Korinćanima, Galatima, Efescima, Kološanima, 2. Solunjanima, 1.
Petrovu i Dela apostolska. On citira Otkrivenje između jednog iskaza iz Starog zaveta i Gospodnjih
reči (Dialogue, glava 81).
Tatian, jedan Justinov učenik, sinhronizovao je četiri kanonska Jevanđelja, što ukazuje da je
on te knjige smatrao za nešto što ne pripada apokrifnim delima. Ta sinhronizacija, poznata kao
Diatessaron (bukvalno, "Kroz četiri") je verovatno bila standardna forma u kojoj se jevanđeoska
priča širila u crkvi koja je govorila sirijski tokom otprilike dva veka.
Teofil Antiohijski (umro oko 181. n.e.) stavlja Jevanđelja u istu ravan sa proročkim knjigama
Starog zaveta, i izjavljuje da su ih pisali pneumatophoroi, "nadahnuti (ljudi)" (To Autolycus ii. 22;
iii. 12).
Da je knjiga Otkrivenja visoko vrednovana u to vreme ukazuju Justin Martir (Dialogue,
glava 81), Teofil (Euzebije, Ecclesiastical History iv. 24) i Apolonije (Euzebije, ibid. v. 18)
Novozavetni kanon pri kraju 2. veka. – Postojanje kanona, u smislu opštepriznate grupe
knjiga koje sačinjavaju Novi zavet, postalo je krajem 2. veka očigledno. Svedočanstva o postojanju
takvog kanona dolaze iz raznih delova rimskog sveta. Iz samog Rima potiče dokument nazvan
Muratorijev fragment; iz Galije, svedočanstvo Ireneja Lionskog; iz Afrike, Tertulijan Kartaginski; i
iz Egipta Klement Aleksandrijski. Najranija poznata sistematska lista novozavetnih knjiga je
Muratorijev fragment, nazvan po L. A. Muratoriju, čoveku koji ga je otkrio, naime našao u
biblioteci jednog manastira u Milanu 1740. godine. Nedostaju početak i kraj dokumenta, a njegov
latinski je varvarski i sa lošim pravopisom. Biblijski stručnjaci su uglavnom zaključili da je taj
fragment prvobitno pisan u Rimu krajem 2. veka. On daje spisak knjiga koje se mogu javno čitati u
crkvi, a takođe pominje nekoliko knjiga koje ne bi trebalo čitati.
U delu koji nedostaje očigledno se nalazila neka opaska o Mateju; sledila je beleška o
Marku, od koje je sačuvan samo jedan red. Pošto se Luka naziva trećim, a Jovan četvrtim
Jevanđeljem, nema sumnje da se Matej nalazio na početku spiska. Posle toga dolaze Dela
apostolska, a zatim poslanice prema ovom redosledu: 1. i 2. Korinćanima, Efescima, Filibljanima,
Kološanima, Galatima, 1. i 2. Solunjanima, Rimljanima, Filimonu, Titu, 1. i 2. Timotiju. Takođe je
uključivao Judu i 1. i 2. Jovanovu. Jevrejima, Jakovljeva, 1. i 2. Petrova i 3. Jovanova su
izostavljene. Neke druge knjige ili su dovođene u pitanje ili su smesta odbacivane. Tako za Petrovu
Apokalipsu (ne treba je pomešati sa Petrovim poslanicama) Fragment kaže da, mada su je neki
prihvatili, drugi misle da je ne bi trebalo čitati u crkvi. Poslanice upućene vernicima iz Laodikeje,
Aleksandrije i Pastir Herma uopšte nisu dobili mesto u kanonu. Što se tiče Otkrivenja, Fragment
tvrdi da ono govori svima, premda ga je Jovan uputio na adresu sedam crkava.
Irenejev novozavetni kanon lako se može rekonstruisati na osnovu brojnih biblijskih navoda.
On je četiri Jevanđelja priznavao kao jedina kanonska dela i označio ih kao četiri stuba crkve
(Against Heresies iii. 11.8). Isto tako, prihvatio je 13 Pavlovih poslanica, 1. Petrovu, 1. i 2.
Jovanovu, Dela i Otkrivenje. Irenej ne citira iz Jevrejima poslanice, Jakova i 2. Petrove, te je
izvesno da one nisu bile uvrštene u zbirku novozavetnih knjiga. Ne pominje ni 3. Jovanovu, ni
Judinu poslanicu, ali to je možda bilo slučajno, jer su obe vrlo kratke. S druge strane, Irenej je
očigledno smatrao da je Pastir Herma kanonska knjiga, budući da jedan citat iz tog dela uvodi
rečima: "Pismo izjavljuje" (ibid. iv. 20. 2).
Proučavanje Tertulijanovih spisa umnogome otkriva istu sliku u pogledu novozavetnog
kanona. Iako citira Poslanicu Jevrejima, ne smatra je kanonskom jer misli da ju je pisao Varnava
(On modesty, glava 20). Tertulijan je prihvatao delo Pastir Herma u svojim mladim godinama, ali ga
je kasnije odbacio.
Klement Aleksandrijski, predstavnik Istočne crkve, ispoljavao je liberalniji stav u odnosu na
svete spise nego što je to bilo uobičajeno na Zapadu. Pored četiri Jevanđelja, Matej, Marko, Luka i
Jovan, koristio je takođe – mada ih je smatrao manjim autoritetom – apokrifna Jevanđelja Jevreja i
Egipćana. Njegov novozavetni kanon sadržavao je 14 Pavlovih knjiga, uključujući Poslanicu
Jevrejima, koju je Istočna crkva bez ustezanja prihvatala kao Pavlovu, 1. Petrovu, 1. i 2. Jovanovu,
Judinu, Dela apostolska i Otkrivenje, kao i apokrifnu Varnavinu poslanicu, Petrovu apokalipsu i
ostale nekanonske spise. Da li je znao za Jakovljevu poslanicu, 3. Jovanovu i 2. Petrovu, nije
izvesno. Klementovi spisi jasno pokazuju da su se knjige već odbačene u Zapadnoj crkvi kao
nekanonske, na Istoku još koristile bez ikakvog kolebanja. Jasna granica između apostolskih i
neapostolskih spisa u to vreme bila je povučena jedino na Zapadu.
Proučavanje glavnih svedočanstva u vezi sa novozavetnim kanonom krajem 2. stoleća
pokazuje da su četiri Jevanđelja, 13 Pavlovih poslanica, 1. Petrova, 1. i 2. Jovanova, Judina, Dela
apostolska i Otkrivenje uglavnom priznavani kao kanonski. Dok su neki na Zapadu još uvek
sumnjali što se tiče Jakovljeve poslanice, 2. Petrove, 3. Jovanove i Jevrejima poslanice, na Istoku je
bilo takvih koji su se osećali slobodnim da i izvesne apokrifne spise koriste kao autentične.
Ovaj kratak pregled dokaza pokazuje da se novozavetni kanon tokom 2. veka nije toliko
razvijao kroz proces skupljanja apostolskih spisa koliko kroz proces odbacivanja onih za koje se
nije moglo utvrditi apostolsko poreklo. Tokom prvih stotinu godina postojanja hrišćanske crkve
napisane su mnoge knjige. Svaka hrišćanska sekta i provincija stvarala je svoje spise, posebno
jevanđelja. Ova su prepisivana i rasturana, tako da je količina hrišćanske literature porasla do
ogromnih dimenzija. Ubrzo je primećeno da je "hrastova šišarica bila pomešana s medom"
/verovatno, lažno sa istinitim, prim. prev./, da upotrebimo izraz iz Muratorijevog fragmenta koji
opisuje dela za koja se tvrdilo da su apostolskog porekla, a u kojima su se ipak iznosila gnostička
učenja. Postalo je neophodno da se u pogledu tih lažnih knjiga zauzme jasan stav.
Po sklonosti za delovanjem u suprotnom pravcu, a što je pojačalo potrebu za stvaranjem
kanona, istakao se jeretik Marcion. Da bi dobio podršku za svoja antijevrejska učenja, odbacio je ne
samo lažna dela nego i nekoliko knjiga koje su neosporno bile apostolskog porekla. Njegovo
odbacivanje istinskih apostolskih dela uz široku upotrebu neapostolskih spisa primoralo je hrišćane
da odluče šta treba prihvatiti, a šta odbaciti.
Jedan od principa koji su hrišćani usvojili za utvrđivanje vrednosti neke knjige bio je status
autora. Sve što sasvim jasno nije poticalo od apostola, oni su odbacivali. Jedini izuzetak napravljen
je za dela Marka i Luke, koji su bili saradnici uvaženih apostola. Još jedna osnova za utvrđivanje da
li neka knjiga treba da postane kanonska bio je sadržaj knjige koja je trebalo da se nađe u Novom
zavetu. Čak su i knjige za koje se smatralo da su apostolskog porekla odbacivane ukoliko bi se
pronašlo da sadrže elemente gnosticizma. Jedan primer takvih dela je takozvano Petrovo jevanđelje.
Euzebije (Ecclesiastical History vi. 12) beleži jedan nemio slučaj koji ilustruje kako su
crkvene vođe savetovale vernike u pogledu izbora kanonskih knjiga. Oko 200. godine n.e. crkva u
Rozusu /Rhesus/, nedaleko od Antiohije, kao da je bila podeljena oko upotrebe Petrovog jevanđelja.
Članovi crkve podneli su svoja neslaganja na uvid Serapionu, antiohijskom biskupu. On nije
poznavao to delo, a misleći da su svi hrišćani u Rozusu pravoverni, dozvolio je korišćenje tog
Jevanđelja. Kasnije, kad je postao svestan gnostičkog karaktera tog dela, napisao je pismo u Rozus
opozvavši prethodno datu dozvolu. Veoma je interesantno zapaziti da je jedan biskup dozvolio da se
u crkvi čita knjiga koju uopšte nije poznavao, samo zato što je autor nosio apostolsko ime, a da ju je
zabranio čim je na osnovu sadržaja ustanovio da je lažna i što se tiče njenog karaktera i što se tiče
autora. Možda su se takvi slučajevi događali i češće, mada nema sačuvanih izveštaja o sličnim
odlukama.
 Kanon na Istoku posle 200. godine n.e. – Prvi dokaz posle 200. godine u vezi sa
novozavetnim kanonom na Istoku dolazi od Origena (umro oko 254. god.). On je primetio da su u
raznim crkvama postojale razlike u pogledu sadržaja Novog zaveta, i razgraničio opštepriznate
spise od onih osporavanih. Euzebije daje izveštaj o Origenovim gledištima (ibid. vi. 25), prema
kojem su četiri Jevanđelja, Pavlove poslanice, 1. Petrova, 1. Jovanova i Otkrivenje opšteprihvaćeni.
Iako je Euzebije izgleda zaboravio da navede Dela apostolska, i ona bi se mogla dodati, zato što
Origen jasno pokazuje da, po njemu, Dela pripadaju istoj grupi. Prema Euzebijevom svedočanstvu,
Origen navodi kao još uvek osporavane 2. Petrovu, 2. Jovanovu i Jevrejima poslanicu. Da je Origen
i Judinu poslanicu svrstavao u istu kategoriju očigledno sledi iz njegovih sopstvenih opaski
(Commentana in Matheum, tom XVII 30). Premda se Pastir Herma, Varnava i Didahe /Didache/
nalaze na granici što se tiče pripadnosti kanonu, Origen je bio ubeđen da one nisu apostolskog
porekla.
Tokom 3. veka vođena je u Istočnoj crkvi rasprava povodom Otkrivenja. Pravoverni hrišćani
nisu prethodno dovodili u pitanje autorstvo te knjige. Uvek su je prihvatali kao nadahnutu i
apostolsku. Origen nije izražavao nikakve sumnje u pogledu autoriteta Otkrivenja, ali njegovi
sledbenici žestoko su napali tu knjigu. Posebno u tom smislu valja istaći Dionizija, aleksandrijskog
biskupa (umro oko 265. n.e.), koji je napisao raspravu nastojeći da opovrgne apostolsko autorstvo te
knjige. Aleksandrijski teolozi su se, izgleda, okrenuli protiv Otkrivenja zato što se njegovo slikovito
opisivanje stvarnosti suđenja i nebeskog carstva nije slagalo s njihovom alegorijskom i
spiritualizovanom teologijom. Kao rezultat te rasprave, poljuljana je vera mnogih hrišćana u
Otkrivenje, i više od jednog veka Istočna crkva nije bila sigurna da li je ta knjiga prihvatljiva ili ne.
U vreme kada je hrišćanstvo postalo zakonita religija u Rimskom carstvu (313. god. n.e.),
demarkaciona linija između priznatih i odbačenih knjiga već je bila povučena. Tako je Euzebije,
pišući negde 325. godine (ibid. 25, Loeb. ed., sv. I, str. 257, 259), razvrstao u tri grupe novozavetne
knjige za koje se tvrdilo da treba da uđu u kanon. Prva grupa sastojala se od "Priznatih knjiga":
četiri Jevanđelja, Dela apostolska, 14 Pavlovih poslanica (uključujući Jevrejima), 1. Jovanova, 1.
Petrova i Otkrivenje. U drugu grupu spadale su "Osporavane knjige" koje je ponovo podelio na one
"poznate većini" hrišćana: Jakov, Juda, 2. Petrova, 2. i 3. Jovanova, i dela koja nisu bila "istinska":
Pavlova Dela, Pastir Herma, Petrova apokalipsa, Varnavina poslanica i Didahe. U treću grupu
Euzebije je stavljao "potpuno zle i bezbožne" spise, kao što su Petrovo Jevanđelje, Tomino i
Matijino.
Euzebijeva rasprava jasno otkriva da su hrišćani definitivno odvojili plevu od pšenice
novozavetnih spisa pre nego što je hrišćanstvo početkom 4. veka postalo priznata, državna religija.
Knjige koje on svrstava u "Priznate knjige" i "Osporavane knjige koje su ipak poznate većini" iste
su kao i 27 novozavetnih knjiga koji svi hrišćani danas priznaju za kanonske. Sve ostale je odbacio.
Značajan činilac u rešavanju pitanja kanona u grčkoj crkvi bila je izjava Atanasija iz
Aleksandrije, iz njegovog 39. Gozbenog pisma /Festal letter/ (367. n.e.). Kao vodeći čovek svoga
vremena, Atanasije je svojim biskupima i narodu rekao da se kanon Novog zaveta sastoji od 27
knjiga. Nije kritikovao nijednu knjigu, niti je pravio razliku između njih. Od svih apokrifnih dela
pomenuo je samo Didahe i Pastira, i rekao da te dve knjige, iako ne pripadaju kanonu, ipak mogu
biti korišćene za spremanje kandidata u kršteničkim razredima.
Mada su Atanasijeva uputstva zakonski bila obavezujuća samo u Egiptu, gde je on bio
priznati duhovni vođa, njegova ličnost je bila tako snažna da je njegova naredba uticala na sve
zemlje u ondašnjem svetu gde se govorio grčki. Iako su neki teolozi na Istoku odbacivali Otkrivenje
sve do 5. veka, njegov kanon od 27 knjiga postao je priznato merilo.
Stvaranje kanona imalo je drugačiji tok u crkvama gde se govorio sirijski, a nalazile su se
istočno od granica Rimskog carstva u oblasti Gornjeg Eufrata, Mesopotamije i Persije. Tokom 2.
veka hrišćanstvo se čvrsto ukorenilo u tom području, pa su Jevanđelja verovatno bila prevedena na
sirijski pre 200. god. n.e., kako je to naznačeno u Karetonovom i sinajskom rukopisu Jevanđelja
(vidi str. 122). Međutim, ta Jevanđelja kao da su se mnogo manje upotrebljavala od Diatessarona,
sinhronizovanog Jevanđelja koje je Tatian pripremio verovatno nekoliko godina ranije. Tokom 3. i
4. veka sirijska crkva poznavala je Jevanđelje samo u toj drugoj formi. U 5. stoleću vođe sirijske
crkve, kao što su Teodoret iz Kira i Rabula iz Edese, činili su snažne napore u korist "Jevanđelja od
odvojenih", kako su nazivana četiri pojedinačna Jevanđelja.
Malo se zna o ranoj upotrebi ostalih novozavetnih knjiga među Sirijcima. Iz dela Doctrina
Addai, pisanog oko 350. n.e., izgleda da su Pavlove poslanice i Dela apostolska korišćeni u crkvama
gde se govorio sirijski uporedo sa Starim zavetom i Diatesaronom. Ipak, ne zna se u kom su se to
ranom periodu sirijske crkve upoznale sa tim knjigama, ni da li su imale opšte poslanice i knjigu
Otkrivenja. Spisak novozavetnih knjiga na sirijskom iz 3. veka, nađen u manastiru na brdu Sinaj,
navodi samo četiri Jevanđelja, Dela apostolska i Pavlove poslanice, uključujući i Poslanicu
Jevrejima.
Novi sirijski prevod, Pesita, pojavio se uz jaku crkvenu podršku početkom 5. veka. Zamenio
je Diatesaron sa četiri odvojena Jevanđelja, i sadržavao takođe Dela, 14 Pavlovih poslanica, 1.
Petrovu, 1. Jovanovu i Jakovljevu poslanicu. Dakle, sirijski kanon Novog zaveta sastojao se od 22
knjige i tako je to ostalo mnogo godina. Kao rezultat hristoloških rasprava u 5. veku, neki delovi
hrišćanstva u krajevima gde se govorilo sirijskim jezikom, pod pritiskom Zapada, prihvatili su
kanon od 27 knjiga, dok su ostali zadržali samo 22.
Kanon na Zapadu posle 200. god. n.e. – Svedočanstvo Ireneja, Tertulijana i Muratonijevog
fragmenta pokazuje da je na prelasku u 3. vek novozavetni kanon dostigao prilično utvrđeni oblik
na Zapadu. Za četiri Jevanđelja, Dela apostolska, 13 Pavlovih poslanica, 1. Petrovu, 1. Jovanovu,
Otkrivenje i možda takođe 2. Jovanovu i Judinu poslanicu obično se smatralo da pripadaju kanonu.
Druga Petrova, Jakovljeva, 3. Jovanova i poslanica Jevrejima još nisu bile dobile to priznanje, dok
su neka apokrifna dela još uvek povremeno prihvatana. Istorija kanona posle 200. godine, prema
tome, poglavito podrazumeva prihvatanje tri opšte poslanice i Jevrejima, a odbacivanje nekih
osporivih apokrifa.
Zapadna crkva nije imala tako mnogo znamenitih učenjaka kao Istočna, ali je njena crkvena
disciplina bila veća; sledstveno tome, u razvoju kanona na Zapadu nije bilo toliko kolebanja kao na
Istoku. Zapadna crkva je konačno poput Istoka prihvatila Jevrejima poslanicu, dok je istovremeno
snažno branila Otkrivenje, knjigu kojoj Istok nije poklanjao veru tokom 3. i delom 4. veka.
Napokon, grčki teolozi promenili su stav i uvrstili Otkrivenje u svoj kanon.
Opšte poslanice su se još uvek malo koristile u Latinskoj crkvi tokom čitavog 3. veka. Citati
iz tih knjiga jedva da se ikad pojavljuju kod latinskih otaca, a kada ih i ima, uzeti su iz 1. Jovanove i
1. Petrove. U 4. veku, međutim, opšte poslanice su naširoko prihvatane. O tome svedoče dve
kanonske liste. Jedna, koju je otkrio Teodor Momsen, verovatno iz Afrike, navodi pet opštih
poslanica: tri Jovanove i dve Petrove poslanice. No, kasnije je neko rukom dodao u jednom od dva
postojeća prepisa tog kanona primedbu una sola, "samo jedna", za obe odrednice, možda ukazujući
da je, dok prvobitni autor te liste smatra tri Jovanove i dve Petrove poslanice kao kanonske, neki
kasniji čitalac izrazio svoje suprotstavljanje tom gledištu. Druga kanonska lista iz 4. veka je
Catalogus Claramontanus, nađen između poslanice Filimonu i Jevrejima poslanice u uncijalskom
rukopisu D u Parizu. On navodi svih sedam opštih poslanica prema ovakvom redosledu: 1. i 2.
Petrova, Jakovljeva, 1, 2. i 3. Jovanova i Judina poslanica.
Konačnu odluku povodom novozavetnog kanona donela je Latinska crkva 382. godine, kad
je rimski sinod, pod papom Damasom, zvanično proglasio da sedam opštih poslanica čine sastavni
deo Novog zaveta. Tom odlukom Prva Jovanova pripisana je apostolu Jovanu, a ostale dve nekom
drugom Jovanu, za koga se pretpostavlja da je bio prezbiter. Crkva u severnoj Africi krenula je za
tim primerom, kad je za vreme sabora u Hiponu (393. n.e.) i 3. sabora u Kartagini (397. god.)
izglasala odluke slične onima donetim u Rimu 382.
Slično tome, ni poslanica Jevrejima nije bila sasvim prihvaćena u Zapadnoj crkvi sve do
druge polovine 4. veka. Glavni razlog za to leži u njenom osporavanom autorstvu. Prema tome, ni
nje nema u Catalogus Claromontanus, sem ukoliko nije tamo uneta pod nazivom "Varnavina
poslanica", što je moguće, ali malo verovatno. Međutim, veliki latinski teolozi i crkvene vođe
druge polovine 4. veka bili su pod jakim uticajem grčke teologije Istoka, gde Pavlovo autorstvo
poslanice Jevrejima nikada nije dovođeno u sumnju. Otuda, Jeronim, Milan iz Poatjea, Lucifer iz
Kaljarija /Cagliari/, Vigilije iz Tapsusa /Thapsus/, Ambrozije /Ambrose/, Avgustin i ostale vodeće
 ličnosti na Zapadu počeli su da prihvataju Jevrejima poslanicu kao kanonsku. Ta tendencija je
ozvaničena na Sinodu u Rimu 382. godine, gde je izjavljeno da kanon ima 14 Pavlovih poslanica.
Naredni afrički sabori u Hiponu i Kartagini takođe prihvataju Jevrejima poslanicu kao Pavlovu.
Avgustin, u svom novozavetnom kanonu, kako je prikazano u njegovom delu De doctrina
Christiana (II 8,12-14), ni po čemu se ne razlikuje od kanona Atanasija iz Aleksandrije sadržanog u
njegovom 39. Vaskršnjem pismu /Easter letter/. Od tog vremena pa nadalje latinska i grčka crkva
imale su isti novozavetni kanon od 27 knjiga.
Apokrifne knjige Novog zaveta odbačene su ranije i odlučnije u Zapadnoj crkvi nego među
hrišćanima na Istoku. Oko 200. godine zauzet je na Zapadu jasan stav u pogledu knjiga čije je
apostolsko poreklo bilo sporno, kako to tvrde Tertulijan i Muratorijev fragment, dok je u isto vreme
neke od tih istih knjiga Klement Aleksandrijski koristio bez ikakvog ustezanja. Apokrifne knjige još
uvek su bile deo literature Istočne crkve u 3. i 4. veku, o čemu svedoče Origenova i Euzebijeva
dela. U to vreme su te knjige jednodušno odbacivane od strane otaca latinske crkve. Ipak, kasniji
biblijski rukopisi otkrivaju da su u nekim krugovima apokrifne knjige ostale u upotrebi sve do
srednjeg veka. Zna se da dvadeset od tih rukopisa sadrže latinski prevod dela Pastir Herma, a da
preko 100 njih ima takozvanu Pavlovu poslanicu Laodikejcima.
Značajna je činjenica da nijedan od ekumenskih crkvenih sabora u prvim vekovima nije
pokušao da utvrdi kanon. Prvi ekumenski sabor (mada ga kao takvog priznaje samo Rimokatolička
crkva) koji se pozabavio kanonom je Tridentski sabor (1545-1564), koji je prvi put dekretom
ustanovio kanon Svetog pisma obavezujući za sve članove Katoličke crkve. Premda su se i raniji
sabori bavili pitanjem kanona, kako je pomenuto, oni nisu bili ekumenski, već sa jurisdikcijom
samo nad izvesnim crkvenim oblastima.
Proučavanje razvoja novozavetnog kanona obezbeđuje ubedljiv dokaz da je ruka Proviđenja
upravljala nastajanjem pisane Božje reči. Kao što se vidi iz prethodnog pregleda, odluke koje su
dovele do stvaranja kanona od 27 knjiga nisu suštinski bile delo organizovane crkve koja bi izrazila
svoju volju ili preko pape ili putem opšteg sabora. Kanon Svetog pisma se pre razvijao postepeno
tokom perioda od nekih četiri veka, tako što su mnogi hrišćani pod vodstvom Božjeg Duha
prepoznavali izvesna dela kao nadahnuta tim istim Duhom, dok druga nisu.
U tom poslu na selekciji kojom je upravljao sam Bog, pojedina merila pomogla su ranim
hrišćanima da odluče koje knjige zaslužuju mesto u Svetom pismu, a koje ne. Jedno od tih merila
bilo je autorstvo. Novi zavet predstavljao je radosnu vest o Isusu Hristu, i hrišćani su prirodno
verovali da su najverodostojniji prikazi te vesti bili oni koje su pisali ljudi koji su bili sa Isusom.
Prema tome, konačno su prihvaćena samo ona dela za koja su hrišćani bili čvrsto ubeđeni da su
proizvod nekog od apostola ili saradnika apostola koji je pisao u apostolskom periodu. Tako su
prihvaćene Markova i Lukina knjiga, zato što je svaki hrišćanin bio ubeđen da su one napisane u
vreme apostola Petra i Pavla, a možda i pod njihovim nadzorom. S druge strane, takozvana
Varnavina poslanica, mada naširoko prihvaćena u 2. veku, konačno je izbačena iz kanona jer njen
sadržaj pokazuje da je nije napisao taj apostol. Slično tome, Pastir Herma, omiljena knjiga nekih
ranih hrišćana, nije na kraju dobila mesto u kanonu zato što potiče iz postapostolskog perioda.
Još jedno merilo kojim se rukovodila rana crkva u izboru kanonskih knjiga bio je sadržaj.
Ovo je ponekad podrazumevalo još osetljivije prosuđivanje nego u pitanju autorstva. To je
iziskivalo procenu knjige prema njenoj unutrašnjoj konzistentnosti, njenoj usklađenosti sa ostalim
delom Svetog pisma, i saglasnosti sa hrišćanskim iskustvom. Upravo su uveliko na osnovu tog
principa rani hrišćani odbacili mnoga gnostička jevanđelja i apokalipse.
Za uspešno ostvarivanje svega toga bitno je bilo vodstvo Božjeg Duha, Duha koji je vodio
um proroka i apostola dok su pisali, i koji je donosio ubeđenje srcu svakog istinskog vernika u Isusu
Hristu, dok bi čitao Sveto pismo koje je prava Reč Božja.