Uteha neobjašnjivog

Charles Simic

Prikaz knjige pesama Jane Prikryl „The After Party / Zabava posle žurke“, Tim Duggan Books
2016.

U poslednjih tridesetak godina u Americi je napisano toliko poezije da čak i najpasioniraniji

čitaoci, u koje ubrajam i sebe, teško mogu da postignu širok, obuhvatan pregled hiljada pesama
koje su za to vreme objavljene u knjigama i književnim časopisima. Nije uvek bilo tako.

Pedesetih godina prošlog veka američka poezija je bila barica sa nekoliko krupnih riba oko kojih
su plivale manje, pa je bilo lako videti ko koga podražava, čije potomstvo raste a čije je
bolešljivo. Naravno, bilo je i onih koji su se durili po muljevitom dnu i odbijali da se izjasne, ali
njih uglavnom nismo računali.

Sa bitnicima je došlo do ogromne promene. Oni su tako uzburkali vodu da su čak i srednjoškolci
čitali Allena Ginsberga i Lawrencea Ferlinghettija. Zahvaljujući njihovoj popularnosti, barovi i
kafići su uveli čitanja poezije, a koledži i univerziteti su se uskoro poveli za njima i počeli da
pozivaju nove pesnike da studentima čitaju svoju poeziju i možda ostanu kao nastavnici
kreativnog pisanja. Danas, kada mnogi ljudi koji su završili kurseve pisanja – a iz godine u
godinu ih je sve više – objavljuju svoje zbirke, teško je poverovati da knjiga pesama može biti
sasvim originalna, ali i to se ponekad desi.

Poezija je kao stari sat koji povremeno prestane da kuca i mora žestoko da se prodrma da bi
proradio: ako to ne upali, mora se rasklopiti i ponovo sastaviti nakon što mu se zupčanici očiste,
podmažu i osposobe za kretanje. Za razliku od sajdžija, pesnici popravljaju svoje pesme tako što
iza sebe ostavljaju one delove koji su se posle više vekova upotrebe pokazali nepotrebnima za
njihovo funkcionisanje. Koliko god to izgledalo neverovatno, lirski pesnici još uvek koriste
sprave stare više hiljada godina, popravljaju ih i usavršavaju i ne žure da ih se otarase. Zato se
poezija stalno menja, a ostaje ista.

Da nije tako, kako bismo danas još uvek razumeli stare grčke, rimske i kineske pesme, divili im
se i u njima se prepoznavali iako ne znamo ništa o svetovima u kojima su živeli njihovi pesnici?
Dok sam čitao pesme Jane Prikryl, pomislio sam da bi ih William Blake i Emily Dickinson
razumeli bez većeg truda.

Moljac

Nova istraživanja nagoveštavaju da leptiri i moljci sa sobom nose mentalni prtljag zaostao iz
njihovog života u fazi larve. (Science)

Rado bi se poveo za svojim novim ja

ali sećanja sede u njemu i bodu ga svojim pogledima.
Ponekad neki miris nagovesti novu
ideju i on poleti
ali to se ispostavi kao tek još jedna zadata forma.

Pomisli da bi let bio pravo rešenje,

moć da se sve proseje kroz vazduh
a svaka misao ostavi na njenom starom mestu,
zajedno sa svim neprijateljstvima.

Strese se i krila
vrlo precizno zatrepere,
priroda će morati da se zadovolji onim što je stvorila,
njemu čak ni malodušnost ne ide od ruke
bez paradiranja otmenošću.

Delo pesnika je stecište uticaja, bilo vešto prikrivenih, kao što je Keats u Stevensovim ranim
pesmama, ili jasno vidljivih, kao što su Laforgue i neki njegovi francuski savremenici u Eliotovoj
poeziji iz prve decenije 20. veka. „Moljac“ može da nas podseti na druge pesme (pomislio sam na
Whitmanovog „Nemog strpljivog pauka“), ali nema očiglednih uticaja. Odakle dolazi
originalnost u poeziji? Iz petljanja s nekim starijim poetskim modelom. Iz uočavanja njegovih
mana zajedno s njihovim čarima. Iz trezvenog razmišljanja i iz slepog pipanja u mraku. Iz bogzna
i iz vrag bi ga znao čega. Izvestan stepen nepoštovanja uzora uvek je tu. Klečanje pred remek-
delom (video sam jednom čoveka kako kleči pred El Grekovim Hristom na krstu kome se dive
dva darodavca) ne vodi daleko.

***

Jana Prikryl je rođena u komunističkoj Čehoslovačkoj, u sumornom industrijskom gradu Ostravi,

nekoliko kilometara od granice sa Poljskom. Imala je pet godina kada su njeni roditelji prijavili
svoje redovno kampovanje u Dalmaciji u Jugoslaviji, preko koje su mnogi njihovi sunarodnici
bežali na zapad. Stigli su u Zagreb, gde su otkrili da mogu da dobiju turističku vizu za Austriju
koja važi četiri dana i „legalno“ prešli granicu mada je njihov pasoš važio samo za Jugoslaviju i
mada su mogli biti uhvaćeni i poslati kući, gde bi njeni roditelji završili u zatvoru. Uspeli su da se
provuku i dospeli u Kanadu. Jana je stekla diplomu na Univerzitetu Toronta i živela je u Dablinu
pre nego što se preselila u Njujork, gde je magistrirala na Univerzitetu Njujorka u oblasti kulturne
kritike.

Zato nije nije neobično što se u njenim pesmama izmenjuju zemlje i što su ljudi koje u njima
susrećemo apatridi. Iako se pominju roditelji, braća i sestre, muževi i ljubavnici, često nemamo
pojma ko su oni. Prikryl nam malo kaže o njima i čitanje nekih njenih pesama liči na ulazak u
bioskop usred filma o kome ništa ne znamo, pa pokušavamo da shvatimo šta se događa na platnu;
u početku smo iznervirani što odgovor ne stiže, a onda nas postepeno očarava misterija svakog
lica i svakog zbivanja, nezavisno od konteksta. Za razliku od pesnika koji žude da svoje čitaoce
nadugačko i podrobno obveste o ličnom životu, ova pesnikinja je diskretna. Ona ostaje verna
neodređenosti naše egzistencije, onog stanja svesti u kome sve što činimo ili trpimo ima
višestruko značenje, i kloni se da izabere jedno na uštrb ostalih i zanemari poeziju koja uz njih
ide.
Najpre sam naišao na njene eseje o filmu i fotografiji u The New York Review i Nation, a potom i
na pesme u The Paris Review, The New Yorker, London Review of Books, i drugim uglednim
publikacijama. Zabava posle žurke je njena prva knjiga pesama. Podeljena je na dva dela; prvi
čine 32 pesme, neke sa intrigantnim i nepristupačnim naslovima kao što su „Pisma Georgea
Kennana i Johna Lucasa, prošarana nekim mojim snovima“, „Vestalka Claudia Quinta vuče
čamac sa statuom Kibele Benvenuta Tisija“ i „Ne ide dok čitam Dnevnik žalosti i Svetlu komoru
Rolanda Barthesa“. Evo jedne pesme jednostavnijeg naslova, ali zanimljivog zapleta:

Ontarijski gotički roman

1.

Patuljasti javor mi je privukao pažnju

na zlokoban način, ljubičasto,
tamnoljubičasto lišće – kao izlizane rukavice
što pokretom poručuju „Ne brini, ne brini“,
među lebdećim albino košarkaškim loptama hortenzija
među ostalim biljkama što su ih ljudi odgajili
kao lažne trepavice oko oka
što onda celog leta hvataju oblake
i sve drugo što prolazi pa i,
moramo pretpostaviti,
ravnodušan izraz
na licu putnika koji baca pogled kroz prozor.

2.

Na pola puta se prešao na zadnje sedište

da se pridruži svojoj ženi i meni. Ne treba ni da vam pričam
koliko sam se istegla, kako mi je ruka bila uklještena
između vozačevog sedišta i vrata
dok sam vrhovima prstiju upravljala volanom,
u tom kraju gde su putevi preuski i za jedna kola.
Opsednuta brigom da nas ne ubijem
nisam odgonetala zašto je hteo
da preuzmem volan; zaokupljao me je saobraćaj,
stvar što je razjapila gubicu, a pozadi
njih dvoje su
šaputali u svom kutku,
na vrlo malom prostoru,
manjem nego što je bi bilo u redu,
pa sve manjem i manjem, i dahtali od šale koju je pokrenuo.

Poezija je vizuelna umetnost jednako kao što su to slikarstvo i fotografija. Čitamo poeziju iz istog
razloga iz koga odlazimo da se provozamo, da vidimo sveže vidike. Slike su mamac, one nam
zarobe svest, ožive naša sopstvena sećanja i pokrenu našu uobrazilju. Obratite pažnju na niz slika
što prate „patuljasti javor“ koji u prvom stihu pesme primećuje neidentifikovani govornik; svaka
je sve čudnija i strašnija od prethodne, od ljubičastih listova kao izlizanih rukavica koje nam
pokretom govore „Ne brini“, do cvetova hortenzije što lebde kao albino košarkaške lopte, a sve
se odvija usporeno i kulminira u biljkama nalik lažnim trepavicama oko očiju i ravnodušnom
pogledu posmatrača koji baca pogled kroz prozor – ljudi se prisećaju takvih slika u trenucima pre
saobraćajnih udesa.

Druga strofa čini zaplet složenijim. U kolima je, čini se, troje ljudi, dve žene pozadi i muškarac
koji vozi (ili je možda zastoj u saobraćaju?), a onda se on pridružuje svojoj ženi pozadi i prepušta
naratorki da uhvati volan najbolje što može i upravlja autom vrhovima prstiju dok se njih dvoje
stiskaju u kutku pored nje, šapuću i maze, dahćući od farse koju je muškarac pokrenuo i dok ih
saobraćaj napada „razjapljene gubice“. Izostavljajući mnogo detalja, Jana Prikryl poziva svoje
čitaoce da izvedu ostalo (kao što sam ja učinio) jer želi da im prenese osećanje da se sve zbiva u
trenutku panike kakvu svakako oseća žena koja se bori da održi kola na putu i ne dozvoli da svo
troje poginu.

„Gotički“ u naslovu evocira, naravno, atmosferu napetosti i horora koja prožima priče tog žanra
strave i užasa. Ali ne smemo izgubiti iz vida činjenicu da situacija opisana u pesmi nije samo
jeziva već i ludo komična: žena koja rukom priklještenom između vozačkog sedišta i vrata
upravlja kolima držeći volan vrhovima prstiju dok su putnici zauzeti ljubavnom predigrom kao da
je izašla iz nekog kratkog filma Bustera Keatona.

***

Pesme Jane Prikryl su drugačije zahvaljujući načinu na koji ona remeti ili sasvim izostavlja
hronologiju događaja, zamagljuje identitete, naglo prelazi s jedne scene na drugu bez objašnjenja
i prepušta čitaočevoj uobrazilji da premosti praznine. U početku nam to izgleda kao izazov sa
kojim nismo spremni da se rvemo u poeziji, ali kad je neko vreme čitamo, naviknemo se. Evo još
jedne njene divne pesme o muškarcu koji jednoj ženi piše ceduljice za vreme pogreba i pravi
planove za njihov susret.

Mesto kao svako drugo

Na pogrebu političara koji je umro mlad

Čekala sam. Urolane kao štapić bile su u mojoj ruci

maramice ožalošćenih,
koje nisam bacila kao što je trebalo,

neke s tvojim naškrabanim porukama meni.

Kako su me našle u toj gomili, nemam pojma,

kao ni da li je blajhana plavuša tvoja žena

i da li ja imam muža.

Sedeli smo dovoljno blizu da

zamenimo noževe i viljuške – ostatke sale za ručak
Plavuša ti se pela u krilo
i igrala se dugmetima na tvom kaputu.

Onda smo svi ustali i kretali se više vrtložno

nego kao muzičke stolice. Ti na dalekom kraju gozbe.

Tad si mi napisao te porukice, jednu za drugom,

koje su u mojoj ruci otvrdle u štampana slova.

Povremeno sam te nalazila očima

i ukrstili bismo poglede kao protivnici u šahu.

Kosa ti je još bila gusta i tamna,

nisam brinula da li izgledam starije.

Dok sam te čekala napolju, stežući maramice

i čupkajući pramenje trave, predstavilo mi se

rame tvog prijatelja. Rekao mi je da živiš u ovom gradu

i da te ne smeju videti kako odlaziš sa mnom.

Klimnula sam glavom i šmugnula u salon s panelima

gde je on ležao bez svesti na linoleumu.

Složio se da me odvede na filmski festival.

Bićeš tamo u mraku s nepoznatim ženama i muškarcima,

zadubljena u slike poštenije od ovih,

ako te ikad ponovo nađem.

Prikazujući knjige Pauline Kael i knjige o njoj u The New York Review, Prikryl kaže da je filmsku
kritičarku „privlačila komedija zato što ona uvek nalazi prečice do strašne istine“. Mislim da se to
može reći i o Jani Prikryl. Ako se „Ontarijski gotički roman“ graniči s farsom, ovo je suptilniji
humor, više o mogućnosti romantične veze nego o mogućnosti stvarnog saobraćajnog udesa, više
pokušaj muškarca i žene da zakažu sastanak na sahrani političara koja je krenula u pogrešnom
pravcu. Jana Prikryl ima oko za satiru. Ona izbliza posmatra ljude. Ova pesma je nalik dobrom
ogovaranju, puna sočnih vizuelnih detalja. Njen vrcavi humor me podseća na Dorothy Parker,
duhovitu gospođu koja je jednom nekom rekla: „Nemojte me gledati tim tonom“.

Pored mešanja epoha, zemalja i civilizacija, pesme u knjizi Zabava posle žurke veoma se
međusobno razlikuju po načinu na koji su napisane. Ako bih nabrajao neke od najboljih – „Pisma
Georga Kennana i Johna Lucasa, prošarana nekim mojim snovima“, „Braća i sestre i polubraća i
polusestre“, „Prevrnuta pesma za fluorisane gospođe iz škole u Plezent Veliju“, „Oluja“, „Stanley
Cavell pravi predah na Aventinu“, „Pričati o promenjenim telima“, „Njujork Njujork“ i „Krekeri“
– bilo bi mi teško da precizno pokažem šta im je zajedničko osim prodornog intelekta uvek
budnog za čudnovatost naših života kao i za naše otuđenje od samih sebe, i oka „prijemčivog za
utehe/analogije“, kao što pesnikinja kaže u drugoj pesmi. Evo soneta koji govori o jastuku na
kom pesnikinja spava i o njihovom zajedničkom položaju apatrida:

Jastuk

Kako usamljeno
i odlučno izgledaš ujutru.
Stoik u platnenoj halji.
Sanjaš li o tome da išetaš

po kiši ili suncu,

s pralinom koju balansiraš na grudnoj kosti,
i prođeš pored mene na ulici?
Ili se smešiš

zato što ništa ne tumačiš

i živiš kao apatrid?
Kako se mirno povinuješ mojim raspoloženjima.

Vidimo se večeras
kod vrhunske kraljevske keramike u Metu.
Da čujemo šta bi ti to drukčije uradio.

***

Labavo povezane, kratke, nenaslovljene pesme u drugom delu ove zbirke imaju zajednički naslov
„Trideset hiljada ostrva“. To ime upućuje na hiljade ostrva u Gruzijskom zalivu na jezeru Hjuron
u Ontariju, poznatom kanadskom letovalištu gde se zbivaju ove pesme – neverovatno mesto, što
se može videti na YouTubeu. Kao što kaže pesnikinja:

U ovoj zemlji romantizam je zanemaren

prosvećenost je prošla ovuda i posadila
jedan žbun, zastavu da leprša i šiba
mesečevu klimu, za slučaj da poželite
neku potvrdu.

Ove pesme ne grade niz, celinu, osim što se u nekima pojavljuje jedna zagonetna figura – stranac
koji voli pariske košulje i zanima se za geologiju, kompulzivno prevodi s jednog jezika na drugi,
zaokružuje rečenice u novinama i živi u kući na čamcu, i koga je pesnikinja nazvala Dijalekat.
Drugih nema. U nekim pesmama on izgovara duhovite opaske o krajoliku i ljudima, a onda se ne
pojavljuje u više pesama zaredom. U Jani Prikryl, kao u Fernandu Pessoi, živi više pesnika. Ove
pesme su tako različite od onih iz prvog dela njene knjige da mi je bilo potrebno izvesno vreme
da se naviknem na njih i naučim da se divim njihovoj sažetosti i opuštenosti. Evo kako one
izgledaju:
Nebo se ne pali
samo zbog njega
u pet ujutro.
G. Dijalekat će ustati
u većini danâ
(drugih nema)
kao da se doteruje
za doručak pored
karamel brinete,
koja ima nepogrešiv
ukus za obuću.
Među stvari
koje on uči
ne spada zamor od takvih blagoslova.

Za ručak roni.
Ronjenje mu je aperitiv.
Roni za doručak.

Kad roniš
svet neprestano
pljušti oko tebe,

traka kretanja
koja priziva kraj
tonom vrlo sličnim oholosti.

Boje i zvuci su dublji

na putu da dostignu
tamu i tišinu
što neprestano izmiče.

Drukčije je ipak ako

stvar koju sve vreme
želi da dohvati
roni tik iza njega.

To je prigodna poezija u najboljem izdanju, opuštena, zabavna, kadra da prenese uživanje

pesnikinje u svakom prizoru, pesnikinje koja se izležava (zamišljamo) u senci velikog drveta i
povremeno zapisuje redak ili dva u beležnicu, onda možda odrema i nastavlja pesmu kasno
uveče, u krevetu, dok svi drugi spavaju. Gete je tvrdio da se tako piše najbolja pesma, a postoji
priča da je koristio gola leđa žene s kojom je delio postelju kao oslonac za list papira na kom je
pisao pesme. Stari Japanci, kao i drugi drevni narodi, pisali su kratke prigodne pesme. „Ne
ismevajte male stvari. / One mogu sve da nas očaraju. / Kupidon nije bio veliki“, rekao je neki
neznani Grk.
Siguran sam da su ove pesme Jani Prikryl zadavale mnogo muke dok je nastojala da ih uklopi u
knjigu. Ne zato što u prvom delu nema kratkih pesama, već zato što je njihov ton vrlo različit od
tona malih oda dokolici i lepoti u „Trideset hiljada ostrva“. „Sve su devojke lepe pored mora“,
počinje, na primer jedna od njih citatom iz starog plesnog hita. Umetanje tih nostalgičnih pesama
o izgubljenom raju među druge ne bi bilo dobro.

Evo poslednje pesme u nizu, čudesne kao što su i mnoge druge u ovoj izvrsnoj knjizi:

Borovi upijaju noć, njene teme i materijale,

spuštanje roletni unutar roletni i poglede što opažaju poglede

sve dok ništa od noći ne ostane u vazduhu i nebo ne počne opet da pokazuje
svoju suštinsku sklonost da zaplamti sa svih strana

celog jutra borovi škrto ispuštaju svoje rezerve s ljubomornom, izoštrenom

pažnjom, dajući svakom prepodnevnom

satu njegovu hladnu podlogu i svaki bor

je napor izražavanja njegove individualne tišine.

The New York Review of Books, 18.08.2016.

Prevela Slavica Miletić