UNIVERZITET U BEOGRADU

FAKULTET ORGANIZACIONIH NAUKA

Studijski program: Menadžment i organizacija
Modul: Upravljanje proizvodnjom i pružanjem usluga
Predmet: Elektronsko upravljanje proizvodnjom i pružanjem usluga

Primena interneta u upravljanju ustanovama

kulture

– Seminarski rad –

Nastavnik: Student (Autor):

prof. dr Danica Lečič-Cvetković Iva Mihajlović 2015/3243

Beograd,

Februar 2016.
 „Primena interneta u upravljanju ustanovama kulture”

Sadrzaj (28 str)

1 Uvod

2 Razvoj interneta (uvod u poglavlje za master rad)

2.1 Istorijski razvoj interneta i računarskih mreža

2.2 Znacaj interneta za poslovanje

3 Internet i upravljanje ustanovama kulture 5

3.1 Koncept E-upravljanja

3.2 Primena interneta u kulturi

3.3 Znacaj primene interneta u upravljanju ustanovama kulture

(sadasnje stanje)

4 Unapredjenje upravljanja ustanovama kulture primenom interneta

5 Zakljucak 1

Literatura

2
 „Primena interneta u upravljanju ustanovama kulture”

1 Uvod

Termin „kulturna industrija“ potiče iz posleratne francuske kritičke teorije Maksa

Horkhajmera i Teodora Adorna, gde je korišćena kao kritika masovne standardizovane
kulturne produkcije. U Velikoj Britaniji, u periodu vladavine Margaret Tačer, prepoznat je
ekonomski potencijal umetnosti i kulture u izveštaju „Ekonomska važnost umetnosti u
Britaniji“, čime je utvrđen termin kulturne industrije. UNESCO definiše termin „kulturne
industrije“ kao „one industrije koje proizvode materijalne i nematerijalne umetničke i
kreativne proizvode i koje imaju potencijal za kreiranje bogatstva i generisanje prihoda kroz
eksploataciju kulturnih dobara i proizvodnju robe i usluga (tradicionalnih i savremenih)
baziranih na znanju. Zajedničko za sve 6 kulturne industrije je korišćenje kreativnosti, znanja
iz oblasti kulturne i intelektualne svojine za proizvodnju robe i usluga od društvenog i
kulturnog značaja.“ ((4), str. 200)

Sektori koji čine kulturnu industriju su sektori u kulturi u kojima se vrši industrijsko
umnožavanje umetničkih dela, poput izdavaštva, televizijske, muzičke i radio produkcije,
kinematografije i advertajzinga. ((4), str. 201)

Pojam ustanova kulture je neodvojiv od termina kulturne industrije i od velikog

značaja za uopšteno unapređenje kulture jeste pravilno upravljanje ustanovama kulture.

Ustanove kulture, u ovom seminarskom radu, posmatraju se kao sistemi koji se bave
osnovnim rasprostranjivanjem kulture, tako što se staraju o kulturnim dobrima, ali i tako što
svojim proizvodima doprinose stvaranju kulturnih navika publike, njihovom oplemenjivanju i
promovisanju određenih kulturnih vrednosti (modifikovano prema [13], str. 27). U cilju
adekvatnog upravljana ustanovama kulture u današnjem, turbuletnom vremenu, potrebno je
iskoristiti sve mogućnosti koje internet pruža, što je detaljnije predstavljeno u nastavku rada.

3
 „Primena interneta u upravljanju ustanovama kulture”

2 Razvoj internet

Kako je u prethodnom poglavlju definisano da je jedan od vidova upravljanja

ustanovama kulture putem internet, u daljem tekstu je pikazan razvoj internet i njegov značaj
za poslovanje.

2.1 Istorijski razvoj interneta i računarskih mreža

Internet je infrastruktura koja povezuje računare putem telekomunikacija. Nastao je
1969. Godine kada je pseudo-nazavisna Agencija za napredne istraživačke projekte
(Advanced Research Projects Agency – ARPA) koje je osnaovala američka vlada pri
Ministarstvu odbrane Sjedinjenih Država u cilju razvoja strateških komunikacija, finansirala
malu grupu računarskih programera i elektronskih inženjera da redizajniraju način na koji
računari funkcionišu (2).

Rezultat ovih napora bio je ARPANET, prva računarska mreža. ARPANET je

zamišljen kao mreža koja je trebalo da obezbedi komunikaciju vojnih laboratorija, vladinih
biroa i univerziteta, na kojima se realizuju brojni projekti od interesa za armiju. Tokom
sedamdesetih godina ARPANET je postojano rastao, da bi ga 1975. u potpunosti preuzelo
Ministarstbo odbrane, pretvorivši ga u sadašnju DDN (Defense Data Network — DDN).
Internet, naslednik ARPANET–a, osnoban je 1980. Godine od strane Nacionalne fondacije
za nauku (National Science Foundation — NSF), a obuhvatio je na desetine hiljada
istraživača i studenata, iz privatnog sektora i sa univerziteta, koji su bili povezani na ovu
mrežu preko računarskih centara u svojim institucijama. Sedam godina kasnije, Internet je
povezan sa ARPANET/DDN mrežom i tako je nastao NSFNET. Ova mreža je u početku
okupljala uglavnom akademske institucije širom Sjedinjenih Američkih Država, a priključile
su joj se i NASA i druge državne agencije. Otprilike u isto vreme, 1978. I 1979. Godine, širio
se i Usenet, konferencijski sistem preko koga su (u početku) studenti i profesori američkih
univerziteta ramenjivali mišljenja o raznim stručnim i neformalnim temama. IBM e 1977.
godine osnovao je 1977. BITNET, mrežu na koju je priključio najpre univerzitetske računare
iz Sjedinjenih Država, a kasnije i iz Evrope (projekat EARN) i drugih krajeva sveta (2).

Povezivanje računara u mrežu je, naravno, bilo interesantno i komercijalnim

organizacijama koje su se, tokom osamdesetih godina, povezivale na razne
načine. Nacionalna fondacija za nauku (NSF) je 1990. Godine predstavila projekat
umrežavanja raznih organizacija i njihovih postojećih mreža, najpre na nacionalnom, a
potom i na globalnom nivou. Zadatak je bio da se poveže EARN, koji je postojao u mnigim

4
 „Primena interneta u upravljanju ustanovama kulture”

državama, JANET iz Velike jedno vlasnišstvo – svako je vlasnik svog računara koji je
priključen na mrežu i ima neograničeno pravo da taj računar koristi kako želi i da na njemu
drži sadržaje koje on smatra potrebnim. To, dalje znači da svaki vlasnik računara samostalno
bira način na koji će slati drugima. Jula 1995. godine procenjeno je da se Internet sastojao
od 120.000 host računara koji povezuju 40 miliona korisnika posredstvom 70.000 mreža (2).

Istorija Interneta počinje 1961. godine sa teorijom paketnog prebacivanja. Te godine

je Leonard Kleinrock iz MIT-a objavio prvi rad na tu temu u kome obrazlaže teoretske
mogućnosti računarskog komuniciranja korišćenjem paketa umesto klasičnih kola. Godine
1965. prvi put su povezana dva računara, jedan u Masačusetsu a drugi u Kaliforniji
korišćenjem spore telefonske linije na biranje. Tako je nastala prva mreže širokog područja
— WAN — ma koliko imala ograničene mogućnosti. Eksperiment je pokazao da računari koji
rade u raspodeljenom vremenu mogu lepo da rade zajedno, da po potrebi izvršavaju
programe i pretražuju podatke na udaljenoj mašini, ali da je telefonski sistem zasnovan na
uspostavljanju kola potpuno neadekvatan te je potreba za uvođenjem sistema sa paketnim
prebacivanjem potvrđena (2).

Rad na ustanovljavanju mreže ARPANET je počeo 1966. godine. Razvoj je

finansirala DARPA (engl. Defense Advanced Research Projects Administration), ogranak
Ministarstva odbrane SAD-a koji je zadužen za raspodelu sredstava. Oduvek se smatralo,
premda nije javno rečeno, da je interes za stvaranjem ovakve mreže ležao u izgradnji mreže
koja može da izdrži eventualni nuklearni rat. Sami realizatori mreže priznaju da je kao
rezultat dobijena robusna i otporna mreža koja je u stanju da podnese i gubitak velikog dela
mrežne infrastrukture. Kao prvi čvor u ARPANET-u izabran je računar u University of
California at Los Angeles(UCLA) a kao drugi računar u Stanford Research Institute(SRI).
Istraživači iz SRI bavili su se pitanjima iz oblasti veštačke inteligencije, pre svega kroz razvoj
sistema NLS (engl. Natural Language System) koji je bio prototip hipertekstualnog sistema.
Na SRI je organizovan Network Information Center koji je bio zadužen za obavljanje funkcija
kao što su održavanje tabela imena hostova i mapiranje adresa. U narednim godinama
računari su se ubrzano priključivali ARPANET-u, a posao se nastavljao na izradi
funkcionalno kompletnog host-to-host protokola --- to je NCP (engl. Network Control
Protocol). Time je omogućen razvoj mrežnih aplikacija (2).

Prva aplikacija koja je vremenom postigla veliku popularnost je e-mail, ili elektronska
pošta, lansirana 1972. Godine (2).

Originalni ARPANET je vremenom prerastao u Internet. Internet se zasniva na novoj

ideji da će postojati više nezavisnih mreža od kojih svaka može biti proizvoljno dizajnirana,
dok je ARPANET predviđao postojanje jedne mreže. Ključna ideja na kojoj se zasniva

5
 „Primena interneta u upravljanju ustanovama kulture”

Internet je otvorena arhitektura umrežavanja u kojoj se individualne mreže mogu dizajnirati i

razvijati nezavisno, a svaka može da ima sopstveni interfejs koji nudi korisnicima i drugim
mrežama. Svaka mreža može da se razvija nezavisno, u skladu sa specifičnim zahtevima
okruženja i korisnika mreže. Ne postoje ograničenja na tip mreže koja se može uključiti niti
na njenu geografsku rasprostranjenost. NCP nije mogao da 2adresira mreže i mašine koje
su izvan ARPANET-a. Stoga je morao da se načini novi protokol TCP/IP (2).

U trenutku nastanka TCP/IP-a, Ethernet (ili pasivno emitovanje) se već razvija u

Xerox Parc-u ali razvoj LAN-a (mreža lokalnog područja) koji je usledio u narednim
godinama tada se još nije predviđao, kao ni široko korišćenje PC-a i radnih stanica. U
početku se predviđalo postojanje više rasprostranjenih mreža tipa ARPANET. Stoga je IP
adresa bila 32-bitna u kojoj je prvih 8 bitova bilo odvojeno za adresu mreže, a preostali 24 za
adresu mašine na mreži. Time se predviđalo najviše 28=256 mreža u budućnosti, a svaka
od njih je mogla da ima 224 računara. Ova odluka je morala da se preispitana u kasnim 70-
tim godinama kada je došlo do naglog širenja LAN-ova (2).

Od operativnih sistema, UNIX je prvi ugradio TCP/IP. Ugradnja ovog protokola je

neophodnost koja se nameće u razvoju softvera hosta. Sam ARPANET je 1.1.1983. prešao
sa NCP na TCP/IP --- svi računari su istog dana prešli na novi protokol. U isto vreme je
ARPANET podeljen na dva dela: vojni deo MILNET i deo koji podržava istraživanje
ARPANET, koji je 1990. godine integrisan u mrežu NSFnet (2).

Najvažnija motivacija za nastanak ARPANET-a i Interneta je deljenje resursa: u tom

trenutku, u periodu od 1972. do 1974. godine, se pre svega mislilo na transfer datoteka
(FTP) i udaljeno prijavljivanje (Telnet) ali je ipak e-mail, čiji je format specifikovan 1977.
godine ostvario najširi uticaj od svih inovacija u ovom periodu. Za Internet je ključno da on
nije dizajniran za samo jednu aplikaciju već je on jedna opšta infrastruktura nad kojom će se
rađati nove aplikacije (što je kasnije potvrđeno nastankom WWW 1993. godine) (2).

6
 „Primena interneta u upravljanju ustanovama kulture”

2.2 Značaj inerneta za poslovanje

Internet nudi veliki broj servisa, koji omogućavaju da današnje poslovanje mnogo
brže I lakše funkcioniše. Neki od njih su (2):

1. WWW

Svetom raširena mreža ili World Wide Web (skraćeno WWW ili 3W) je najnoviji
informacioni servis na Internetu koji se pojavio 1993. godine i koji je vrlo brzo preuzeo
funkcije mnogih drugih servisa Interneta i postao najpopularniji od svih. Jedna moguća
definicija WWW je sledeća: WWW je sistem koji omogućava da stranice koje sadrže tekst,
slike, zvuk, animaciju i video zapis budu objavljene i pročitane od strane računara koji je
povezan na Internet.

2. Elektronska pošta

Elektronska pošta omogućava asinhronu razmenu pošte raznovrsnog sadržaja sa

svim ljudima koji su povezani sa Internetom. Da bi se pošta mogla razmenjivati potrebno je
da i pošiljalac i primalac imaju svoje elektronske adrese. Elektronska adresa se sastoji iz dva
dela koja se razdvajaju znakom @ (engl. Commerci alat).

Osim ovih pogodnosti, koje pojedincima omogućavaju efikasnu komunikaciju,

elektronska pošta omogućava prijavljivanje na jednu od mnogobrojnih lista slanja (engl.
mailing list). Suština ovih lista za slanje je jednostavna. Lista ima svoju posebnu adresu e-
pošte i sve što neko pošalje na tu adresu, šalje se svima koji su prijavljeni na listu. Pošto oni
sa svoje strane često odgovaraju na poruke, rezultatje konverzacija koja neprekidno teče.

3. Prenos datoteka

Prenos datoteka podrazumeva da postoji privremena veza između dve mašine s

ciljem prenošenja datoteka sa jednog računara na drugi. Na Internetu se za ovo obično
koristi sistem FTP (skraćenica od File Transfer Protocol). Za prenošenje datoteka potrebna
su dva učesnika: računar na kome se nalazi datoteka i računar na koji se ta datoteka kopira.

Da bi prenos funkcionisao, računar na kome se čuva računarska biblioteka programa

mora biti FTP server dok na računaru koji želi da preuzima ili šalje datoteke u ovakvu
biblioteku mora da bude instaliran neki program za podršku FTP klijenta. Postoji mnogo
javno dostupnih FTP servera na kojima se nalazi veliki broj datoteka od kojih mnoge sadrže
besplatne programe (freeware ili shareware). Da bi se koristio FTP server korisnik mora da
se prijavi za rad na tom računaru.
Kako većina korisnika nema nalog za rad na mašini FTP servera, ako je on javno dostupan
potrebno je prijaviti se kao anonymous i upisati svoju elektronsku adresu kao lozinku. Ovakvi

7
 „Primena interneta u upravljanju ustanovama kulture”

javni FTP serveri nazivaju se anonimni FTP. U protivnom korisnik mora da ima svoj nalog na
FTP serveru i treba da unese svoje ime i lozinku.

4. Pristup udaljenom računaru

Jednom kada je priključen na mrežu korisnik se može prijaviti za rad na nekom

udaljenom računaru u mreži. Emulacija terminala predstavlja mogućnost povezivanja
računara (na primer, mikro-računara) sa udaljenom mašinom tako da se on ponaša kao
terminal koji je kompatibilan sa tom mašinom. Ovo je jedan od najstarijih servisa Interneta
koji je nastao u vreme kada su računarski sistemi organizovani po principu gazda/sluga.
Ovaj princip je pretpostavljao da se veliki broj terminala koji nemaju sopstvene procesorske
mogućnosti povezuju sa centralnim računarom da bi na njemu obavili određena
izračunavanja. Danas personalni računari imaju sposobnost računanja (odnosno, imaju
procesorske mogućnosti), ali bez problema mogu da se ponašaju i kao neinteligentni
terminali. Za to se koristi Telnet protokol (od Terminal Emulation). Ovaj protokol omogućava
da udaljeni računar – server – ima utisak da je klijentska mašina terminal koji je na njega
direktno priključen, u skladu sa njemu specifičnim komunikacionim režimom.

8
 „Primena interneta u upravljanju ustanovama kulture”

3 Internet i upravljanje ustanovama kulture

Jasno je da se preporučuje upotreba interneta za vođenje poslovanja

organizacija, pa je tako njegova primena značajna i u upravljanju ustanovama
kulture. U ovom poglavlju je prikazan koncept E-upravljanja, primena interneta u
kulturi kao i značaj primene interneta u upravljanju ustanovama kulture gde je reč o
prikazu sadašnjeg stanja.

3.1 Koncept E-upravljanja

Pod pojmom e-poslovanje (elektronsko poslovanje) podrazumeva se primena
informatičkih i komunikacijskih tehnologija (ICT) kao podrške svim poslovnim aktivnostima.
E-poslovanje omogućava preduzećima povezivanje poslovnih procesa, stvaranje informacija
kao i protok podataka i dokumenata u jedinstvenu poslovnu celinu zajedno s dobavljačima i
partnerima ((6), str. 7).

Modeli (veze) E-poslovanja mogu biti između različitih vrsta poslovnih subjekata, a
najčešće se označavaju skraćenicama ((6), str. 7):

• business-to-business (B2B)
• business-to-consumer (B2C)
• business-to-government (B2G)
• government-to-business (G2B)
• consumer-to-consumer (C2C)
• consumer-to-business (C2B)
U vezi sa e-upravljanje, je i internet poslovanje. Internet poslovanje je „ podgrupa” e-
poslovanja i usmereno je na ono poslovanje koje koristi Internet kao medij za ostvarenje
transakcija kao što su kupovina, prenos ili razmena proizvoda, usluga i/ili informacija putem
Interneta ((6), str. 9).

Prednosti Internet poslovanja ((6), str. 12):

• Internet omogućava veću tržišnu konkurentnost tako što povećava dostupnost

informacija
• potpora poslovanju analitičkim i istraživačkim metodama/analiza poslovanja i
predviđanje
• Internet marketing, PR
• poboljšanje odnosa s partnerima / kupcima / korisnicima
• potpora prodaji korišćenjem marketinških tehnika na Internetu
• mogućnost 24/7 pristupa proizvodima i uslugama

9
 „Primena interneta u upravljanju ustanovama kulture”

Mane Internet poslovanja ((6), str. 13):

• Velika mogućnost manipulacije

• SPAM
• SCAM
• Virusi
• Sigurnost (najviše uslovljena nepažnjom korisnika)
Kako bi se sigurnost poslovanja zadržala na nivou potrebno je imati instalirane
određene aplikacije kako na svakom lokalnom računaru tako i na samim serverima na
kojima se nalaze podaci, kao što su Antivirus, Antimalware, Firewall ((6), str. 16). Dodatni
sigurnost se uspostavlja enkripcijom osetljivih podataka kao i korišćenjem digitalnog
(elektronskog) potpisa i digitalnih sertifikata ((6), str. 16-17).

3.2 Primena interneta u kulturi

Upotreba interneta zabeležena je u svakom apektu života, može se reći na dnevnom
novou. Jasno je da je njegova primena u poslovanju neizbežna, ali postavlja se pitanje koliko
je njegova korist i u kulturnoj delatnosti.

Zakonom o kulturi, kulturnom delatnošću se smatraju poslovi naročito u sledećim

oblastima ((7), str. 4):

1. istraživanje, zaštita i korišćenje kulturnog nasleđa;

2. bibliotečko-informacione delatnosti;
3. knjiga i književnost (stvaralaštvo, izdavaštvo, knjižarstvo, prevodilaštvo);
4. muzika (stvaralaštvo, produkcija, interpretacija);
5. likovne i primenjene umetnosti, vizuelne umetnosti i arhitektura;
6. scensko stvaralaštvo i interpretacija (drama, opera, balet i ples);
7. kinematografija i audio-vizuelno stvaralaštvo;
8. umetnička fotografija;
9. digitalno stvaralaštvo i multimediji;
10. naučnoistraživačke i edukativne delatnosti u kulturi;
11. ostala muzička, govorna, artistička i scenska izvođenja kulturnih programa.
Posmatrajući svaku od ovih oblasti ponaosob, može se reći da postoji mesto za
primenu internet u svakoj od njih.

10
 „Primena interneta u upravljanju ustanovama kulture”

Zakonom su takodje definisani opšti interesi u kulturi, čije dostizanje je brže i lakše
upotrebom interneta. Opšti interesi u kulturi obuhvata ((7), str. 2-3):

1. stvaranje mogućnosti za intenzivan i usklađen kulturni razvoj;

2. stvaranje uslova za podsticanje kulturnog i umetničkog stvaralaštva;
3. istraživanje, zaštitu i korišćenje kulturnih dobara;
4. finansiranje tekućih rashoda i izdataka i ostvarivanje programa ustanova kulture
čiji je osnivač Republika Srbija;
5. programe i projekte ustanova kulture, udruženja u kulturi i drugih subjekata u
kulturi koji svojim kvalitetom doprinose razvoju kulture i umetnosti;
6. otkrivanje, stvaranje, proučavanje, očuvanje i predstavljanje srpske kulture i
kulture nacionalnih manjina u Republici Srbiji;
7. obezbeđivanje uslova za dostupnost kulturnog nasleđa javnosti;
8. istraživanje, očuvanje i korišćenje dobara od posebnog značaja za kulturu i
istoriju srpskog naroda, koja se nalaze van teritorije Republike Srbije;
9. podsticanje i pomaganje kulturnih izraza koji su rezultat kreativnosti pojedinaca,
grupa i društava Srba u inostranstvu;
10. podsticanje međunarodne kulturne saradnje;
11. podsticanje stručnih i naučnih istraživanja u kulturi;
12. širenje i unapređivanje edukacije u oblasti kulture;
13. podsticanje primene novih tehnologija u kulturi, naročito informacionih tehnologija
i digitalizacije;
14. izgradnja jedinstvenog bibliotečko-informacionog sistema i matične funkcije u
bibliotečkoj delatnosti;
15. izgradnja jedinstvenog informacionog sistema u oblasti zaštite kulturnih dobara;
16. podsticanje mladih talenata u oblasti kulturnog i umetničkog stvaralaštva;
17. stvaranje uslova za podsticanje samostalnog kulturnog i umetničkog stvaralaštva;
18. podsticanje amaterskog kulturnog i umetničkog stvaralaštva;
19. podsticanje dečijeg stvaralaštva i stvaralaštva za decu i mlade u kulturi;
20. podsticanje kulturnog i umetničkog stvaralaštva osoba sa invaliditetom i
dostupnosti svih kulturnih sadržaja osobama sa invaliditetom;
21. podsticanje tržišta umetničkih dela, sponzorisanja, mecenarstva i donatorstva u
kulturi;
22. druga pitanja utvrđena zakonom kao opšti interes u oblasti kulture.

Jedan od adekvatnih primera primene interneta u ustanovama kulture i kulturi uopše,

jeste projekat “e-kultura”.
E-Kultura predstavlja informacioni sistem u kulturi, koji se razvija se kontinuirano od
2001. godine (kada nije postojala bilo kakva objedinjena evidencija ustanova, udruženja i
organizacija u kulturi na teritoriji Srbije). Do 2010. godine sistem se više puta tehnološki i
sadržinski menjao u skladu sa rezultatima istraživanja,potrebama korisnika i tehnološkim

11
 „Primena interneta u upravljanju ustanovama kulture”

mogućnostima. Broj i klasifikacija institucija u bazi menjali su se i menjaće se u budućnosti s

obzirom na kompleksnost i dinamiku promene pojava u kulturi. Glavni cilj je uspostavljanje
održivosti sistema, što podrazumeva i definisanje procedura za kontinuirano ažuriranje
podataka, neposredno od strane učesnika u sistemu. Od jula 2013. godine, e-Kultura se
razvija u partnerstvu sa Republičkim zavodom za statistiku, na osnovu potpisanog
sporazuma o saradnji. Na taj način, projekat je unapređen u smislu davanja zakonske
osnove za potraživanje podataka (prema Zakonu o zvaničnoj statistici), kao i objedinjavanja
baza podataka i razvoja u pravcu standardizacije i održivosti ((9), str. 22).

U 2013. godini, realizovane su tri značajne promene u pravcu razvoja sistema „e-
Kultura“.

Prva promena odnosila se na organizaciju rada i postignutu institucionalnu saradnju

Republičkog zavoda za statistiku (RZS) i Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, na
osnovu sporazuma potpisanog u julu 2013. godine. Procenjeno je da će se na taj način
postići bolja efikasnost i kvalitet rada u pravcu razvoja održivog sistema objedinjenih
informacija o institucijama kulture u Srbiji, nasuprot dvostrukim procesima prikupljanja
podataka, koji su samo delimično ujednačeni. Od početka 2014. godine, Zavod za
proučavanje kulturnog razvitka preuzima zadatak prikupljanja i obrade podataka za
odabrane klase institucija (muzeje, pozorišta i bioskope, uz napomenu da su za biblioteke i
arhive nadležne nacionalne ustanove, koje su već uključene u projekat „e-Kultura“), sa
obavezom dostavljanja izveštaja Republičkom zavodu za statistiku. Tokom 2014. godine,
planirano je sticanje preduslova za praćenje i drugih klasa institucija kulture. Sve jedinice u
sistemu biće zvaničnim putem obaveštene o planiranim aktivnostima i procedurama
razmene informacija ((9), str. 22-23).

Druga promena odnosi se na kreiranje novih formi koje prate usklađivanje structure
podataka u bazi „e-Kultura“ sa RZS, što je pak praćeno procesom ažuriranja osnovnih
podataka o institucijama koje će biti obuhvaćene sistemom u prvoj polovini 2014. godine.
((9), str. 23).

Treća promena tiče se tehnološkog unapređenja „e-Kulture“ u pravcu direktnog on-

line pristupa za institucije kulture. Realizovana je migracija baze podataka „e-Kultura“ na
Microsoft SQL Server 2012. Revizija pitanja i podataka u bazi „e-Kultura“ bila je neophodna
zbog organizacije i programiranja baze u Microsoft SQL Serveru. Forme u aplikaciji su
prilagođene pitanjima, kao i izveštaji koje izvozimo iz baze. Što se tiče baze podataka „e-
Kultura“ na vebu, najoptimalnije rešenje je SQL Server 2012 Web. Na adresi www.e-
kultura.net u okviru hostinga postoji podrška za SQL Server ((9), str. 23).

12
 „Primena interneta u upravljanju ustanovama kulture”

U skladu sa planom za 2014. godinu, realizovano je nekoliko grupa aktivnosti ((10),

str. 4): testiranje baze podataka i internet platforme, kao i kontrola, dopuna i izmene
osnovnih podataka i klasifikacija. Tako je omogućeno online ažuriranje podatka od strane
ustanovanučesnika u sistemu. Predviđeno je da se podaci arhiviraju u nove forme i čuvaju u
internoj bazi podataka. Kao prateća aktivnost, u toku je redizajn sajta www.e-kultura.net, sa
pratećim aplikacijama za ažuriranje podataka i pretraživanje postojećih podataka u
elektronskom adresaru institucija.

Za 2014. godinu bilo je planirano da Zavod za proučavanje kulturnog razvitka prikupi

i obradi podatke o programskim aktivnostima muzeja, bioskopa i pozorišta. U skladu s tim,
objedinjene su baze podataka Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, Republičkog
zavoda za statistiku, Narodnog muzeja u Beogradu i Ministarstva kulture RS ((10), str. 4).

Realizacija dela projekta o pregledu stanja u muzejima, pozorištima i bioskopima

podrazumevala je: a. pripremu redefinisanih elektronskih obrazaca za praćenje promena u
ovim tipovima institucija; b. prikupljanje, kontrolu i unos prikupljenih podataka; c. pripremu
izveštaja_((10),_str._5).

3.3 Značaj primene interneta u upravljanju ustanovama

kulture (sadašnje stanje)

Upravljanje ustanovama kulture se može odvijati kroz „četiri osnovne faze procesa
upravljanja (kao i u preduzećima) ([5], str. 140-142):

1. Planiranje upravljanja:
 Definisanje i dekomponovanje ciljeva (dinamički, tj. po vremenskim
horizontima/rokovima; po objektima upravljanja i planiranja; po drugim
kriterijumima prioriteta);
 Definisanje trajektorija/startegija/puteva/načina (aktivnosti i resursa – po
vrsti, količini, isporučiocima, dinamici i dr.) za ostvarivanje ciljeva;

2. Organizovanje upravljanja:
 Delegiranje ciljeva, tj. zaduživanje ljudskih resursa (dalje: HR) – grupa i
pojedinaca – za ostvarivanje ciljeva (prema kompetentnosti HR, prema
dokumentu o »sistematizaciji« poslova i ranih zadataka, prema
raspoloživosti HR i hitnosti potrebe za ostvarivanjem cilja, prema
planovima razvoja HR i dr.);
 Dodeljivanje ovlašćenja za a) raspolaganje (angažovanjem) resursima
potrebnim za ostvarivanje delegiranih ciljeva (pri čemu se kolilina resursa

13
 „Primena interneta u upravljanju ustanovama kulture”

definiše i uz tolerantnost prema greškama »na kojima se uči«) i za b)

preduzimanje planiranih akcija;

3. Realizovanje upravljanja:
 Pripremanje resursa – da budu predmet rada/obrade (nabavka,
manipulisanje, smeštanje u magacin, izdavanje iz magacina, oblikovanje
u forme/veličine pogodne za unutrašnji transpost, dopremanje do radnih
mesta) ili/i predmet prodaje (pakovanje, smeštanje u magacin gotove
robe, predaja »transporterima« ili/i kupcu), kao i da budu b) predmet
upotrebe (npr. u uslugama transporta, obrade, informisanja...);

 Transformisanje resursa kao predmeta rada – direktna promena

karakteristika predmeta rada/upotrebe – prema sastavu, veličini, obliku,
položaju (transport), kapacitetu, tj. potencijalima (fizičkom, finansijskom,
zdravstvenom, obrazovnom, informacionom, estetskom, bezbednosnom i
sl.);

4. Kontrolisanje
 Poredjenje planiranih i ostvarenih performansi:
a) proizvoda ili/i usluga (ispunjenost propisanih performansi...),
b) procesa (trajanje, troškovi...),
c) funkcija (razgranatost strukture, standardizovanost, opremljenost...),
d) poslovnog (i proizvodnog/uslužnog) sistema (efikasnost, efektivnost);
 Evidentiranje odstupanja ostvarenih i planiranih vrednosti, njihovih uzroka
i primenjenih mera za otklanjanje odstupanja (kako bi se, primenom tih
saznanja u sledećem upravljačkom ciklusu, racionalnije upravljalo).

Iz prethodno rečenog zaključujemo da ustanove kulture (mogu/treba da) upravljaju i

eksternim i internim okruženjem – ako žele da sačuvaju konkurentnost i da osiguraju
opstanak (ukoliko im je to cilj). U svakoj fazi upravljanja je poželjno upotrebljavati internet,
koliko je to realno moguće.

Neke od karakteristike značaja primene interneta u upravljanju ( pa i u ustanovama

kulture) su:

 Plasiranje informacija posetiocima/gledaocima (interesnoj grupi) (u zavisnosti od

konkretne ustanove kulture koja se posmatra) i dobijanje povratnih informacija, tj.
upostavljanje komunikacije;

 Unapređenje procesa pružanja usluga ( npr. online rezervacija/kupovina karata);

14
 „Primena interneta u upravljanju ustanovama kulture”

 Utvrđivanje zadovoljstva posetilaca/gledalaca;

 Vršenje analiza internog i eksternog okruženja;

 Stvaranje dugoročnog odnosa sa interesnom grupom (deo marketinških

aktivnosti) putem internet marketinga;

 Održavanje komunikacije sa distributerima;

 Online produkcija;

 Prikupljanje finasijskih sredstava itd;

3.3.1 Uspostavljanje komunikacije sa

posetiocima/gledaocima

Jedna od najvećih pogodnosti koju je komercijalizacija interneta donela, svakako

predstavlja brz prenos informacija. U današnjoj, turbulentnoj poslovnoj svakodnevnici,
izuzetno je važno da prava informacija bude plasirana onima kojima je upućena, kao i da je
omogućeno adekvatno, a ujedno i brzo dobijanje povratnih infomacija, čime se utiče na
stvaranje dobre komunikacije između interesnih strana. Kako je praksa pokazala, važnost
plasiranja informacija nije karakteristična samo za preduzeća, firme i korporacije (koje, radi
obezbeđivanja adekvatnog plasiranja proizvoda/usluga svojim kupcima moraju da
komuniciraju sa istima), već za sve forme organizovanja kojima je cilj uspešno poslovanje.

Ustanovama kulture, kao institucijama značajnim za društvo u celosti, je bitno

omogućiti adekvatno poslovanje, a jedan od glavnih preduslova jeste da prava informacija
bude plasirana na pravi način, u pravo vreme i u pravom obliku.

3.3.2 Unapređenje procesa pružanja usluga

3.3.3 Vršenje analiza internog i eksternog okruženja;

Kako je sticanje znanja bitan element razvoja, neophodno je da ustanove kulture

prvenstveno procene sadašnje stanje svog poslovanja i poziciju na tržištu kulture, kao i da
utvrde koje su mogućnosti koje se pružaju na tržištu, ali i moguće pretnje. Pre nego što
definišu šta je potrebno da se unapredi, i kako će se to postići.

Jedan od alata koji omogućava adekvatno sticanje znanja o organizacijama pa i

ustanovama kulture, tj njihovu internu i eksteru analizu, jeste SWOT analiza, čija primena je
u mnogome olakšana upotrebom inteneta (u svrhe iznalaženja adekvatnih informacija).

15
 „Primena interneta u upravljanju ustanovama kulture”

Izraz "SWOT" predstavlja akronim engleskih reči (Strengths, Weaknesses,

Opportunities, Threats), koje u prevodu znače: snage, slabosti, prilike, pretnje. Ovom
analizom se adektvatno utvrđuje gde je ustanova kulture najjača, ali pak i najslabija, kao i
koje potencijale tržišta može da iskoristi, ali i koje opasnosti na tržištu joj prete.

SWOT analiza će pomoći npr. Narodnom pozorištu, a samim tim i Upravnom odboru,
Upravniku i ostalom ljudstvu da poboljša generalnu situaciju u ustanovi, otkrije najbolje
mogućnosti za poboljšanje uslova rada, da ojača svoju unutrašnju organizaciju, ali i da
otkloni bilo kakve probleme i negativnosti koje postoje. Ona predstavlja sistematsku osnovu
za bolje razumevanje načina rada u Narodnom pozorištu, pokazuje gde je Pozorište
pozicionirano u odnosu samog prema sebi, publike i ostalih vanjskih uticaja; identifikuje
unutrašnje i spoljašnje uticaje na rad ustanove kao i sve uticaje koji deluju – bilo pozitivno
bilo negativno – na samu organizaciju. Kao i svaka druga profesionalna ustanova, Narodno
pozorište je „živ organizam”, te se ovi uticaji neprestano menjaju ([11], str. 5).

Slika 1. SWOT analiza na primeru Narodnog pozorišta u Beogradu ([11], str 5-9)

Evidentno je da je primena interneta u upravljanju najadekvatnija kada je održavanje

uspešne komunikacije u pitanju. Od kada je započela masovna upotreba interneta, proces
prenosa informacije je znatno pojednostavljen i ubrzan, što se svakako odnosi i na prenos
informacija u svrhe uprvaljanja ustanovama kulture. Tu se prvenstveno misli na upotrebu
email-a, čime se osigurava da informacija ili zadatak dođu do osobe(a), kojima je upućena.

16
 „Primena interneta u upravljanju ustanovama kulture”

4 Unapredjenje upravljanja ustanovama kulture

primenom interneta

Navedi detaljan primer online kupovine karata i fokus da bude na rezervaciji karata,
posebno mi mladi nemamo oguvnosti da kupujemo online, a potrebno je fokusirati se n a njih
kao ciljnu grupu. Takodje je potrebno unaprediti prisutnost na drustvenim mrežama kako bi
se na adekvatan nacin problizili mladima…. Internet je pogodan ya vrsenje analiya stanja
ustnova kultura, gde se na jednostavan nacin moue stupiti u kontakt sa ciljnom grupom – uy
uvodjenje klub kartica, koji se bayiraju na principu koriscenom od strane

Spomeni i prikupljanje finansijskih sredstava, kroz domace i medjunarodne dondove-

pitaj MIlenu za info o tim fondovima..

17
 „Primena interneta u upravljanju ustanovama kulture”

Literatura
[1] http://poincare.matf.bg.ac.rs/~cvetana/Nastava/Materijal/Internet-v2.pdf, datum
pristupa: 14.01.2016

[2] http://www.raf.edu.rs/citaliste/internet/3623-istorijski-razvoj-interneta-i-
racunarskih-mreza

[3] http://www.markomdizajn.com/blog/znacaj-internet-prisustva-za-nove-firme

[4] Kisić, V. (2011): Kulturne i kreativne industrije u Evropi, Kultura: kulturna politika
130, str. 199-225.

[5] http://www.eposlovanje.biz/CMS/download/leaflet-razvoj-e-poslovanja-
srp.pdf

[6] Begović S.,(2015), E-poslovanje za MSP sagledano iz svih uglova – ppt

prezentacija, 135, izvor:
http://www.eposlovanje.biz/CMS/e_Poslovanje_2015_Serbia_SME.pdf

[7] Zakon o kulturi (2009), "Službeni glasnik RS", br. 72/2009

[8] Grupa autora (redaktor: Omerbegović-Bijelović, J.) (2010), Osnove

Operacionog menadžmenta, Fakultet organizacionih nauka

[9] Izveštaj o radu (2013), Zavod za proučavanje kulturnog razvitka,

[10] Izveštaj o radu (2014), Zavod za proučavanje kulturnog razvitka,

[11]Gosto P.,(2013) Predlog programa rada i razvoja 2014-2015, Narodno

pozorište u Beogradu.

http://siepa.gov.rs/files/pdf/EXPORTER%2011%20-%20Oktobar%202008.pdf

http://www.draganvaragic.com/blog/optimizacija-poslovanja-i-komunikacije-putem-
interneta/

http://www.eposlovanje.org/diplomski/pesic_gordana.pdf

18