Ebrams o Blumu

3. Književna scena : Harold Blum

Teorija Harolda Bluma o čitanju i pisanju književnosti bavi se pojavama koje su Derida i
strukturalisti označili kao ,,intertekstualnost“. Međutim, Blum i dalje upotrebljava
tradicionalan pojam ,,uticaj“, a svoju teoriju određuje nasuprot ,,antihumanističkim, ravnim,
dosadnim tendencijama u evropskoj kritici, koje bi, u stvari, tek trebalo da pokažu da li mogu
da budu od koristi prilikom čitanja bilo koje pesme bilo kog pesnika.“
Blum ponovo uspostavlja ulogu pisca koji ima značajnu u književnom posredovanju.
u Blumovim razmišljanjima ima previše ljudskog, jer iz pisanja i čitanja ,,snažne“
književnosti Blum odstranjuje sve motive izuzev piščeve samosvesti i svih oblika griže
savesti zbog neobuzdane volje za dominacijom:

,,,,živi lavirint književnosti izgrađen je na ruševinama svega onoga što je u anama dobro..
Snažna imaginacija bolno se rađa iz divljih nagona i pogrešnog razumevanja.“

Šoput mnogih savremenih kritičara, i Blum smatra da se veliki prelom u književnoj istoriji
dogodio u sedamnaestom stoleću. Međutim, za razliku od drugih, Blum prelom objašnjava
promenom u prihvatanju prethodnika. Homer, Dante, Šekspir, pripadaja ,,velikom razdoblju
pre poplave“ i u njihovim delima se oseća izvesna stvaralačka opuštenost. Izuzev nekoliko
izuzetaka, od prosvetitejstva naovamo, pesnicima je svojstven izrazit strah od uticaja.
Moderni, i zbog toga ,,zakasneli“ pesnik stvaralački se budi kada više ne može da izbegne
uticaj jedne ili više pesama prethodnika ili pesnika- očeva. On taj uticaj oseća kao ograničenje
vlastitih pesničkih moći, kao nepodnošljivo ometanje njegovog sopstvenog, 101
imaginativnog životnog prostora. Zakasneli pesnik pokušava da se odbrani od pesme-
roditelja tako što je drastično izobličava tokom čitanja. Međutim, on ne može pobeći od
prethodnika. On njihove forme iskrivljuje u pokušaju da stvori apsolutno originalnu pesmu,
ali ih time i otelovljuje.
Blum ističe da njegova teorija predstvlja reviziju onih pojava u književnoj kritici koje bi Frojd
zajednljivo nazvao ,,porodična romansa“. Odnos čitaoca i pesnika prema roditelju-
prethodniku, nalik na edipovski odnos, kako ga je Frojd odredio, dvosmislen je, prožet
ljubavlju i mržnjom. Međutim, u detaljnom opisu čitanja i pisanja književnosti, Blum
objašnjava da ljubav slabi stvaralački proces, dok mržnja, zavist i strah, sami po sebi,
dosledno igraju kreativnu ulogu u stvaranju. Mržnja, zavist i strah podstiču nesvesnu, ali veštu
upotrebu odbrambenih postupaka, ,,revizionističkih pravila“ koja treba da ,,unakaze“
prethodnika u agresivnom pokušaju da se ugrozi njegov povlašćeni pokušaj u istorijskom
sledu i umanji njegova kreativna snaga u odnosu na zakasnelog pesnika. ,,Svaki čin čitanja
je,,odbrambeni čin, i kao takav od interpretacije neizbežno pravi grešku, pogrešnu
procenu. ..Čitanje je zbog toga uvek pogrešno procenjivanje, odnosno pogrešno čitanje.“ I s
obzirom da je ,,svaka pesma pogrešna interpretacija pesme- roditelja“, Blum zaključuje da
,,značenje jedne pesme može biti samo druga pesma“. ,,Ne postoji ispravno čitanje“, postoji
samo jedino izbor između ,,neubedljivog i ubedljivog pogrešnog čitanja“. Neubedljivo
pogrešno čitanje neuspešno pokušava da dopre do onoga što tekst po sebi znači. Ono je
rezutat sputavajuće smernosti, odnosno u najboljem slučaju viška ,,velikodušnosti“ prema
pesniku roditelju. Pogrešno čitanje je onoliko ubedljivo, i ztako kreativno i vredno, koliko je
čitalac, prisiljen svojim strastima, odlučan da izobliči tekst koji nastoji da prevaziđe.
Blum želi da ustanovi ,,drugačiji, potpuniji nnačin čitanja poezije“, i da nas ubedi da ga
prihvatimo. Proizvod tog novog čitanja je ,,primena antitetičke kritike, oprečne svim ostalim
kritikama koje su sada u modi“.
Blum kao Fiš i Derida, predlaže takav način čitanja koji treba da poništi sva ona značenja koja
su u tekstu pronašli prethodni ili tradicionalni čitaoci. On tokom čitanja upotrebljava
revizionistička pravila kao transformatore koji prihvaćena značenja prevode u nova značenja.

primenimo frojdovski odbrambeni mehanizam u tumačenju bilo koje pesme .

Ako kasnije nastala pesma očigledno ponavlja neke odlike pesme-roditelja, to jasno potvrđuje
novo čitanje, slabe pesme ili delovi ponavljaju elemente pesme-preteče.. pesma sadrži
,,verbalne podsetnike“ i to svedoči na osnovu mehanizma potiskivanja, da je pesnikov strah
od uticaja bio dovoljno jak da potisne se reference na delo njegovog prethodnika. I što se više
razlikuje od pretpostavljenog prethodnika, to ubedljivije svedoči, na osnovu mehanizam
,,uređenih reakcija“, da je da je pesnikov strah od uticaja bio toliko jak da je svog prethodnika
potpuno izokrenuo. 102

Blum antitetičji čita te stihove kao reviziju:

U Blukomovreviziji književna scena postaje arena divljeg rata koji su poveli živi pesnici
protiv ugnjetačkog i svuda prisutnog duha mrtvih. U želji da se nametne kao originalan i
samodovoljan, svako ko stupi u taj rat protiv roditelja nesvesno pokušava da izobliči, uništi ili
proždere svog prethodnog oca. Nagon koji uslovljava pesnika nalik je na frojdovski id koji se
zadovoljava samo ako sve dobije odmah, nesposoban da u zadovoljenju svojih potreba
prihvati bilo kakva ograničenja koja se ispoljavaju kao griža savesti, logička nedoslednost i
realna nemogućnost. Tako pesnikova ja uvek ostaje zaustavljeno na edipovskom stepenu
razvoja. Blum izričito poriče pesniku kao pesniku sposobnost frojdovske sublimacije koja
dozvoljava zamenu nižih ciljeva višim ciljevima da bi se zadovoljili primordijalni nagoni i
tako omogućava prerastanje infantilnog stepena razvoja, obeleženog potpunom opsednutošću
sobom, sve do zrelog prihvatanja uzajamnih odnosa sa drugim ja. Rat, čije je poprište
bezmalo svaka pesma, u svakom slučaju je uzaludan, i to ne samo zato što je svaki pesnik
neizbežno nečiji naslednik, već i zbog toga što prema Blumu, njegova želja da se domogne
povlašćenog položaja u odnosu na prethodnike na dubljem psihološkom planu predstavlja
odbranu od priznavanja sopstvene, ljudske smrtnosti. Dakle preodređeno je da se sukob okona
smrću same poezije. Populacija snažnih pesnika uskoro će prisvojiti toliko životnog prostora
da više ni iluzija o stvaralačkoj originalniosti neće biti moguća.

žudnja za moći i preimućstvom, pakost, zavist, osveta

Blumova tragička vizija književne scene. 103

otkriti nova značenja čak i u klasičnim tekstovima 104