Anda di halaman 1dari 6

Beker-Izer- Čitateljeva uloga u Fildingovom Džozefu Endrusu

Deo poglavlja iz Izerove knjige Implicitni čitalac 1972 u kojoj on raspravlja o ulozi čitaoca u
stvaranju značenja književnog dela koje je u delu još nedovršeno.
Filding nam pri to ne daje rešenje nego izgradnja te virtualne dimenzije teksta ostaje na
čitaocu. Takvo saučestvovanje čitaoca moguće je na temelju činjenice da u tekstu postoje
praznine, mesta neodređenosti koja onda čitalac ispunjava svojim zaključcima.

I
Kada Filding tvrdi da je njegov roman new province of writing pitanje je kako se uopšte može
razumeti ono što je bez primera. Kao što je poznato, inovacije se kao takve ne mogu shvatiti,
tek tada se pojavljuju pred poznatom pozadinom nadaje se mogućnost da ih ljudi opaze. Ako
se novo udaljuje od onog na šta smo navikli tada nastaje razlika, koja je već samo stoga puna
napetosti što joj jednako nedostaje određenost dobro znanog i kao nedvosmislen način onoga
što je novo.
Da bi se novo tematizovalo potrebna je kooperacija s onim kome je ono nešto novo, dakle u
slučaju romana saradnja s čitaocem, njemu treba otvoriti to novo. Fildingov roman, kao
uopšte roman 18. veka prožet je brojnim apostrofama čitaocu, koji su mnogi hteli ograničiti
na smišljenu retoričku funkciju. problem čitaočeve uloge u romanu 18. veka
ispitivanje čitaočeve uloge u romanu
*uloga koju Fildingov roman pripisuje svojim čitaocima ne iscrpljuje se u apelima
uveravanja. Kako god je sigurno da ih čitalac romana u aktu lektire doživljava preobrazbu-
npr. u onom smislu u kojem je za fikcijsku prozu to opisao But: ..Autor, stvara ukratko, sliku
samoga sebe i drugu sliku svog čitaoca, on stvara svog čitaoca kao što stvara svoje drugo ja, i
najuspešnije je čitanje u kojem se stvoreni identiteti-autor i čitalac mogu potpuno
sporazumeti“- isto je tako sigurno da se takva preobrazba preobražaj – čitaoca u sliku što ju je
vizirao autor ne ostvaruje samo retorikom. Od čitaoca se naprotiv moraju očekivati
aktivnosti koje-premda preusmerene retoričkim signalima –pokreće nešto što se više ne
može svesti na retoriku. (Jer za njen uspeh potrebna je jasna formulacija cilja zbog kojeg sledi
uveravanje). ZA POJAM

Novo je ono što može pobuditi očekivanja koja su nužna za njegovu delotvornost –delatnost
bitnim uslovom da se komunikacija uopšte ostvari. Za to su potrebni retorički signali, ali
oni samo upravljaju različitim činima u toku kojih čitalac gradi smisao teksta, a takvo
saučesništvo koje se traži od čitaoca više nije istovetno sa s mehanizmima uveravanja što ih je
pripravila retorika.
pretpostavka čina konstitucije: autor donosi reči, a čitalac značenja- to je tačan opis svih knjiž
umetničkih dela
Romanopisci 18. veka bili su svesni te skupne igre s čitaocem. Tako piše Ričardson u
pismima- da fabula mora nešto posla ostaviti čitaocu.
Stern u Tristamu Šendiju ogolio je načela fikcije korištena u romanu – piše nijedan autor koji
prihvata granice ispravnosti- čitaočeva sposobnost razumevanja, te da mu se nešto ostavi da
sam zamisli, da mu mašta bude što aktivnija. Čitaočevo saučesništvo ne bi se moglo razviti
kad bi mu se sve nudilo. A to znači da se formiran tekst preko nagoveštaja i sugestija nijansira
u ono što nije izrekao, ali je ipak mislio. Jer tek tu dolazi čitaočeva mašta na svoje, pisani je
tekst opskrbljuje-snabdeva napucima-naznakama da zamisli ono što sam prećutuje.
I Filding često govori o saučesništvu koje se mora ponuditi čitaocu kako bi ga naučio činiti
ono na šta ga roman želi navesti. Aktivnost koja se traži od čitaoca (UPOZORENJE u Tomu
Džonsu) –da upotrebi-š umeće da razotkrije-š nađe značenje
Taj za Fildingov roman apel za oštroumnost njegovih čitaoca smera na to da probudi smisao
za razlikovanje. Očekivanje razlika preporučuje se stoga kao zabava, jer ono čitaocu dopušta
da iskuša svoje sposobnosti. A obećava još i korist jer praktikovana oštroumnost pokreće
proces učenja u toku kojeg se može diferencirati moć suđenja. Tako postaje vidljiv obris
čitaočeve uloge koja se ostvaruje u neprestanom zauzimanju stava i razmišljanja o njemu.
Ako roman dovodi čitaoca u takvu poziciju, onda to znači da čitalac svojim reakcijama koje
su predstrukturisane signalima teksta, proizvodi smisao romana , ili bolje rečeno da se
smisao romana događa tek u tim reakcijama , budući da on kao takav nije dan.

II

Tu zacelo grubu konturu čitaočeve uloge valja sada izraditi na Džosefu Endrusu i Tomu
Džonsu da bi se mogla razjasniti delatnost koja se radi konstitucije smisla dotičnog romana
očekuje od čitaoca . Već u prvoj rečenici u Džosefu Endrusu autor nam govori o tome da
čitalac verovatno ima i druge predožbe, očekivanja s obzirom na lektiru koja mu predstoji. Jer
njegove su čitaočeve navike oblikovali ep, tragedija i komedija, na njihove se principe
podseća , da bi od njih mogao lučiti autorov pohvat. Dovođenje romana u vezu s tradicijom
romana-kod Fildinga baš odstupanja od tih uzora

aludirajući na dobro znani kanon koji je izazvao određena očekivanja, njegov roman počinje
odstupati. U tom smislu pokazane razlike stvaraju prvu pretpostavku za usmerenje čitaočevih
očekivanja.

ironijski signali čitalac sheme koriguje. Nastaje praznina kojom se upravo izostavlja odnos
vlastite namere prema popisu što ga roman drži u pripravnosti.
Takve praznine signali su za pojačanu pozornost, njihovo delovanje zasniva se na tome što
one uskraćuju nešto što je važno. ovde je čitalac dodatno obavezan da sam otkriva razlike –
otkrivanje koje se očekuje od čitaoca. Ironija kao stilska figura kazuje da formirani tekst misli
suprotno od onoga što izriče
Ovde ironija negira repertoar koji se u romanu drži u pripravnosti, kako bi poricanjem
znanog nagovestila da će sada biti saopšteno nešto o čemu dosad još nema predodžbe.
Zbog toga negacija deluje kao poticaj da se takva predodžba potraži s onu stranu dobro znanih
uzoraka, a to znači da raskid s čitaočevim očekivanjima, što ih repertoar još jednom izaziva
postaje pretpostavka da se čitalac ponuka na akte predočavanja.
Međutim u repertoaru DŽ. E. ne pripadaju samo literarni uzorci već i aluzije na norme koje su
uzete iz savremenog sveta predodžaba. Transponovanje takvih normi u roman izaziva njihovu
promenu jer se onda tu drukčije organizuju nego što to odgovara njihovoj danosti u
kolektivnoj svesti epohe. estetska organizacija savremenih normi naći odnos između norme i
sveta- ali tada bi norma i svet bili samo polovi odnosa –postavlja se pitaje kako se motiviše
njihov odnos.-nameće se čitaocu. Motivi nisu imenovani, oni tvore praznine u tekstu, pa tako
otvaraju motivacijski međuprostor koje čitaocu dopušta da te polove što se uzajamno negiraju
poveže tako da iz toga nastane neki smisao.
Na tome se zasniva prvi uvid u aktivnost čitaoca mobilisanu romanom. Repertoar koji je
uvučen u tekst –bio on uzet iz literarne tradicije, epohalnog sveta ili predodžbi i socijalne
zbilje-postavlja obzor romana. U tekstu se opet pojavljuje poznato, ali budući da se ponavlja,
ono ne ostaje jednako. Jer ponovno pojavljivanje nije svojstvo dobro poznatog , tako da se
ono što je u ponovnom pojavljivanju ukazuje drugačije.
Ako se obzor romana što ga je postavio repertoar pruža u postupnoj negaciji, onda to znači da
njegova intencija-leži s onu stranu tog obzora koji valja rekonstruisati u procesu čitanja.
Takvu aktivnost predstrukturisanu u repertoaru, označićemo stoga ubuduće kao realizaciju
teksta koja istodobno obuhvata posao koji se traži od čitaoca.
Filding- prepustam čitaocu da primeni na moje delo moja zapažanja. Čitaocu se daje zadatak
da dobijene upute-uputstva primeni na zbivanja u romanu što ga pripoveda autor
Ona se poklapa s realizacijom (područje primene skicira se u predgovoru. Filding obećava
čitaocu da će mu se otvoriti izvori
Međutim takvo otkrivanje ne može se iscrpsti u pukom raskrinkavanju.
Te reakcije znače nadmoćnost čitaoca–na čemu se zasniva. Ta nadmoćnost može se zasnivati i
na pogrešnom razumevanju. funkcija smešnog- -postakle podsticaj čitaočevoj refleksiji da
konkretizuje moralnu poruku virtualno sadržanu u raskrinkanom pretvaranju. Da bi se
izazvala takva operacija svesti , predstava o cilju što ga sledi roman ne sme postati predmet
pripovedanja. Jer tek rekonstrukcija onoga što nije ispripovedano –dakle ispravno ponašanje –
čini to neispripovedano realnošću za čitaoca.
Kako konstituisati tu realnost nagovestio je Filding u svom poslednjem teorijskom eseju –
roman kao ogledalo otkriva u likovima čitaoce-tako nešto
Ako pogled u ogledalo pruža čotaocu mogućnost za samokorekturu, onda je shvatljiva uloga
koja mu je ovde namenjena.
čitalac očekuje oznake (o kojima nije znao) spoznao da ispravno ponašanje proizilazi iz
prevladavanja ponašanja na koje je navikao.
ispravno se ponašati postoji kao potencijalno –ono je prisutno o poremetnji reakcija. Filding
oprema svoje likove romana gotovo mehaničkim, postojanim reakcijama, da bi čitaocu
neprestano nametao pitanje kako se mora premotivisati ponašanje likova da bismo ih mogli
osloboditi iz jednoličnosti njihove reakcijske sheme.
Takve praznine čitalac će popuniti svojim aktima predočavanja. Navede li ga tekst na to, s
obzirom na ispripovedanu situaciju, sam zamisli motivaciju ispravnog ponašanja, čitalac će
postati svestan preko potrebne korekture, njegova vlastita svesnost. Ako praznine teksta
prisile čitaoca da sam otkrije motivacije ispravnog ponašanja, onda će odatle dobijene
predodžbe dovesti do uvida koji se gotovo ne može izolovati ood navika vlastitog ponašanja.
čitaočeva otkrića
Stoga valja čitaoca prilagoditi ulozi koja mu je namenjena da bi mu se stvorila mogućnost za
samoodgajanje.
III

Ako se želi postići taj cilj preobrazba za kojom se teži ne sme se ostaviti na volju čitaocu, on
se mora prikladno usmeravati uputstvima teksta, a ne da dobija osećaj da ga autor želi
voditi kao dete. Međutim, počne li čitalac raditi držeći se autorovih uslova, pružiće se
prilika da prihvati ulogu koja mu je namenjena. Da bi se upravljalo takvom delatnošću
preko su potrebne određene strategije. Jedna od njih je negacija o kojoj se već raspravljalo
u vezi s repertoarom. Ona negira očekivanja što ih u čitaocu probuđuju aluzije na neki poznati
repertoar.. može se dogoditi proširenje prizvanih uzora i uzoraka. Oni tvore prošli obzor
teksta, a ono što se sada zbiva više se ne može pretpostavljati nego realizovati. Negacija se
pokazuje kao podsticaj za realizaciju, koja se zbiva u čitaočevom proizvođenju smisaonog
lika teksta. Ona pokreće akte predočavanja kojima čitalac aktuelizuje virtualno područje što se
proteže od prošlog obzora teksta sve do kongifuracije smisla. (stiče se utisak da
ispripovedanu priču u čitanju često doživljavaju kao događanje).
Takvo iskustvo pretpostavlja da barem povremeno nestaje udaljenost između pripovedane
priče i čitaoca kako bi od privilegovanog čitaoca mogla učiniti sudionika. Strategija za to
nazire se odmah na početku romana
*Budući da se pripovest odriče prikaza reakcije nastaje praznina koju čitalac treba popuniti
držeći se datih uputstava. Filding je nastojao da prekorači ograničenja uslovljena
obrazovanjem.
za diferenciranje mogućih tipova čitalaca
Uputstva se sastoje od niza shematizovanih prizora
Odustajanje od toga da se shematizovani nazori poklope s intendiranim stanjem stvari
naznačuje prazninu na dvojak način. Priča se prekida da bi time stvorila međuprostor za
čitaočevo saučesništvo. Zatim shematizovani nazori usmeravaju maštu. Ali da to usmeravanje
ne bi delovalo kao ograničenje, priznaje se njegova nedostatnost.
Time se čitaočevoj moći predočavanja daje sloboda da oslika prostor. –to daje život, nije data
cela tačna slika, nego je čitalac stvara. To je razlog zbog kojeg lik u tom trenutku najednom
počinje živeti u čitatelju. Tako prikladno ocrtane šupljine priče postaju uslov uz koji čitalac
može sam proizvesti živost likova i prizora.
Ako čitalac u takvim momentima svojim predočavanjem proizvodi uslovljeno ponašanje
likova romana, moći će to da intenzivnije iskoristi što čitalac bude više sam proizvodio živost
takvih prizora.
čitalac dobija uputstva da sebi oslika neispripovedano
Na prelazu između dva prizora Filding upućuje svog čitaoca
Slom takve sheme očekivanja biće delotvorniji što intenzivnije bude čitaočevo predočavanje
učestvovalo u uklanjanju diferencijacije , najbolje je da se njemu poveri reprodukcija celog
prizora kako bi time izazvana živost kulminirala u izoštravanju vlastitog suda
O vođenju čitaoca koje ovde postaje vidljivo-dve su opaske vredne pažnje s obzirom na
intenciju koju je sledio –čitanje nalik na putovanje- refleksije koje je autor uvrstio u roman
valja shvatiti kao odmorište za čitaoca koje mu treba dati za priliku da bi tu promislio o
onome što je iskusio. Kako takva poglavlja prekidaju priču, Filding ih naziva prazne stranice
pružajući uslov za refleksiju o zbivanju utoliko što markiraju tačke na kojima se čitalac može
upustiti u zbivanje, povezuje izostavljene veze, stvara pretpostavku za konfiguraciju smisla
teksta. Praznine mu dopuštaju da sam motiviše važne korake zbivanja., te su motivacije uslov
da čitaac može iskusiti zbivanje.
Filding interveniše u korist svog glavnog lika opaskom-Ne, čitaoče-ako već ne možeš stvoriti
neku ideju, neću uzalud pokušati da ti pomognem.
Stvoriti sebi lik događaja koji se ne orijentiše po očevidu, nego uzmiče za nj da bi ga
naposletku mogao probiti, pokazuje se kao konkretni sadržaj čitaočeve uloge u tom romanu.
Time je ujedno nagovešteno kao čitalac tvorbom lika uopšte produkuje samo smisao
zbivanja .
Taj proces može se protumačiti na liku pastoraAdamsa –primer vrline ali i potuljenosti
kako se čitalac može aktivirati da bi u takvom prizoru nastao osećaj životnosti, onda je taj
dojam još potrebniji onde gde valja proizvesti smisao.
Te oprečne sheme štete jedna drugoj što više često potiskuju jedna drugu. ta kolizija shema
spontano reagujemo na te sheme koje se uzajamno negiraju daju pozadinu za to da se .
individualni izraz lika može shvatiti kao nešto neočekivano. Tek od neočekivanosti karakter
dobija svoj život, a on nam priopštava time što ga možemo uloviti svojim reakcijama.
Stoga na pastora Adamsa gledamo iz dve oprečne perspektive. Kad se one sraze
Taj utisak ne stičemo iz opisa u tekstu, nego iz nužnosti da često istodobno gledamo kroz obe
perspektive.
Ta živost nije sama sebi svrha. Ona vezuje čitaoca uz zbivanje kojeg smisao mora razviti.
Sam lik nije svestan
Čitalac je nasuprot tome upućen. Iz brojnih autorovih uputstava znao on to kakva su Adamova
svojstva neprikladna za delovanje u svetu.
Ali što čini čitatelj s tim znanjem? Epizode romana postaju test za pokušavanje njegovih
sposobnosti. Taj se utisak itenzivira u čitaocu
U lektiri se ta kontura nenapisanog otvara čitaocu koji sada počinje razvijati virtualnu
dimenziju teksta. Ta je dimenzija virtualna utoliko što o njoj u tekstu ne piše ništa, ona je
dimenzija teksta utoliko što u njoj dolazi do pomirenja. Tako je virtualna dimenzija ponajpre
tvorba lika što je zahteva tekst, ona je zatim konfiguracija smisla teksta u kojoj neformulisano
značenje postaje konkretno i napokon, ona je mesto na kojem se tekst događa u čitaocu.
Na prvi pogled čini se daovde konfiguracija smisla ne zadaje čitaocu nikakve teškoće
Čitalac očekuje, simetrija uzajamnog dopunjavanja u toku radnje romana pomiče i počinje
dramatizovati virtualnu dimenziju.
čitalac raspolaže onim što likovima nedostaje . Sticanje uvida odgovara nameri koju sledi
Fildig
Ako se proces čitanja poklapa s izradom virtualne dimenzije teksta –da čitalac stekne uvid
(koji likovi nisu stekli) čitalac je u prednosti. Prema tome, strategije romana mora biti
zasnovana da čitalac u aktualizaciji virtualne dimenzije bude upleten u ono što proizvodi. Tek
tako proces čitanja dobija svoju dramatiku, koja je nužna utoliko što se romanom intendirano
ponašanje nipošto ne sme prikazati likovima, nego se mora dogoditi u čitaocu.
To iziskuje strategije koje moraju imati raznovrsne ciljeve kako bi čitaoca što svetstranije
zaokupile. Autor nastoji opremiti čitaoca dodatnim znanjem kojim ne raspolažu likovi, kako
bi njegov uvod u zbivanja moga primereno rasti. To privilegovanje čitaoca je postupno ili
često slede nagla uskraćivanja. Ima niz mesta koja postižu takve učinke. Njihovo
kompozicijsko načelo
Čitalac je u stanju proceniti mnogo bolje.
Uvid koji je zapao čitaocu postaje ambivalentan. Čitalac se ne može poistovetiti s gledištem
promoćurnih ljudi
čitalac postaje neodlučan, njegova mu nadmoć postaje problematična. Takva je
problematizacija nužna da bi ga uplela u konfiguraciju smisla zbivanja što ju je proizveo,
delovanje romana u čitaocu
postavlja se pitanje da li je čitalac u stanju da ukine negativnost koju je proizveo
ili čitalac tek sada otkriva
pa konfiguracija smisla zbivanja dobija dramatične crte – moralni sukob romana događa se u
samom čitaocu
Rešenje može biti samo u konkretizaciji virtualnog morala. Za nju su strategijama teksta
date smernice čitaocu
tako čitaočeva nadmoć izaziva njegovo zapletenje
pokazuje idealnost virtualne konfiguracije koja čitaoca sili da se ravna po njoj –proizvod
njegovog uvida
Otkrivajući virtualna žarišta i povezujući ih u lik, čitalac oblikuje nepisani smisao teksta. Taj
proces ujedno aktivira čitaočevu neoblikovanu moć dešifrovanja, kojoj se sada uz uslove
teksta postavljaju određeni zahtevi kako bi se smisao toga što vajla oblikovati mogao učiniti
iskustvom čitaoca.
Čitaočeva uloga ucrtana je u tekst, tekst se nudi kao sredstvo uvida koje čitaocu
dopušta da preko otkrića koja su mu omogućena za vreme lektire stekne pouzdano
snalaženje.
Čitalac je svestan negacije stare jednodžbe koja pokazuje novu funkciju knjige.
Umesto da poka
e ceo svet roman prikazuje pristupe svetu, a za to čitaocu treba određena optika da nauči kroz
knjigu gledati svet kako bi se prema njemu mogao primereno postaviti.
stecanje kojeg roman nudi preko stavova i stavovima omogućenih otkrića. Ali ako se ispravno
ponašanje više ne prikazuje tekstom, nego se čitaocu nudi kao moguće, premda nužno otkriće,
onda to znači da smisao
kada smisao mora biti izgrađen, roman razvija svoje pozicije u postupnoj negaciji koja preko
sloma očekivanja tako široko pobuđuje čitaočevu refleksiju..U tom procesu zbiva se
izgradnja smisla romana.
Razlika između Ričardsona i Fildinga – u Pameli je smisao jasno dat, a u Džozefu Endrusu
jasno i energično zadat.