Jakobson- Dominantna

Prve tri faze formalističkih istraživanja mogu se opisati na sledeći način: 1) analiza zvukovnih
aspekata književnog dela 2) problemi značenja u okviru poetike 3) povezivanje zvuka i
značenja u nerazlučnu celinu. U ovoj poslednjoj fazi, naročito plodnim pokazao se pojam
dominante; to je bio jedan od najvažnijih, najrazrađenijih i najkorisnijih pojmova ruske
formalističke teorije. Dominanta se može definisati kao središna komponenta umetničkog
dela: ona usmerava, određuje i preobražava ostale komponente. Dominanta je ta koja jamči za
celovitost strukture. Dominanta daje specifičnost delu. Specifično obeležje jezika u stihu
očigledno je njegov prozodijski obrazac, njegov oblik stiha. Moramo imati na umu da element
koji daje specifičnost određenoj vrsti jezika dominira celom strukturom; on je njen obavezni i
nezamenljivi konstituent koji dominira nad preostalim elementima i vrši na njih direktan
uticaj. Međutim sam stih nije jednostavan pojam niti predstavlja neraščlanjivu jedinicu. Stih
je sistem vrednosti i kao svaki sistem vrednosti, on poseduje sopstvenu hijerarhiju viših i
nižih vrednosti i jednu ključnu vrednost, dominantu bez koje (u okviru datog knjiž perioda i
datog umetničkog pravca) ne bi mogao biti primljen i oceljen kao stih. Npr. u češkoj poeziji
14. veka nezamenljivo obeležje stiha nije bila silabička shema već rima, pošto je bilo pesama
u kojima stihovi nisu imali jednak broj stihova, (tzv. ametrički stihovi) a ipak su primani kao
stihovi, dok nerimovani stihovi nisu bili tolerisani u tom periodu. S druge strane, u češkoj
realističkoj poeziji druge polovine 19.veka, rima je bila fakultativan postupak, dok je silabička
shema predstavljala obaveznu, nezamenljivu komponentu, bez koje stih nije stih; s tačke
gledišta ove škole, slobodan stih smatran je neprihvatljivom aritmijom.Za današnjeg Čeha
vaspitanog na modernom slobodnom stihu, ni rima ni silabički obrazac nisu obavezni za stih;
umesto toga obaveznu komponentu predstavlja intonaciono jedinstvo-intonacija postaje
dominanta stiha. Ako bismo uporedili pravilan metrički stih stare češke Aleksandrijade,
rimovani stih realističkog razdoblja i rimovan metrički stih današnjica, u sva tri slučaja imali
bismo iste elemente-rimu, silabičku shemu i intonaciono jedinstvo –a različitu hijerarhiju
vrednosti, tj. druge obavezne nezamenljive elemente; upravo ti specifični elementi određuju
ulogu i strukturu drugih komponenata.
Dominantu možemo tražiti ne samo u pesničkom delu jednog umetnika ili u pesničkom
kanonu, skupu normi date pesničke škole, već i u umetnosti datog razdoblja, posmatranoj u
celini. Npr. očigledno je da je u renesansnoj umetnosti takvu dominantu, vrhovno estetsko
merilo vremena predstavjaju likovne umetnosti. U romantičarskoj umetnosti vrhovna vrednost
pripisavana je muzici. Romantičarska poezija npr. orijentisala se prema muzici, njen stih je
bio muzički usmeren, njegova intonacija podražavala je muzičku melodiju. Ovakva
usmerenost na dominantu koja je sama spoljašnja u odnosu na pesničko delo bitno menja
strukturu pesme u pogledu organizacije zvuka, sintaksičke strukture i slika-rime, pod njenim
uticajem menjaju se metrički i strofički kriteriji pesme i njena kompozicija. U realističkoj
estetici dominanta je bila jezička umetnost u sklasu s tim bila je izmenjena i hijerarhija
pesničkih vrednosti.
Osim toga način definisanja umetničkog dela u odnosu na druge vrste kulturnih vrednosti
bitno se menja čim naša polazna tačka postane pojam dominante.
Npr. postaje mogućno preciznije odrediti odnos između pesničkih dela i drugih jezičkih
poruka. Stavljanje znaka jednakosti između pesničkog dela i estetske –ili tačnije –ako je reč o
jezičkom materijalu –poetske funkcije karakteristično je za one epohe koje proklamuju čistu,
samoj sebi dovoljnu umetnost, l’art pour l’art. Prvi koraci formalističke škole još uvek
pokazuju tragove ovakvih izjednačavanja. Međutim stavljanje takvog znaka jednakosti
nesumnjivo je pogrešno: pesničko delo ne ograničava se samo na estetsku funkciju, ono ima i
mnoge druge. U stvari namere jednog pesničkog dela često su u vezi s filozofijom, socijalnom
didaktikom itd. Kao što se pesničko delo ne iscrpljuje svojom estetskom funkcijom, ni
estetska funkcija ne ograničava se samo na pesničko delo; bedseda govrnika, svakodnevni
razgovor, novinski članak, oglasi, naučna rasprava, -svi oni mogu biti vođeni estetskim
razlozima, izražavati estetsku funkciju i često se služiti rečima radi njih samih, a ne kao
sredstvom označavanja.
Potpunu suprotnost nedvosmislenom monističkom gledištu predstavlja mehanicističko
gledište, koje priznaje mnogostrukost funkcija pesničkog dela i posmatra ga, svesno ili
nesvesno kao mehanički zbir funkcija. Zbog toga što pesničko delo ima i referencijalnu
funkciju, pristalice ovog drugog gledišta ponekad ga smatraju prostim svedočanstvom o
kulturnoj istoriji, društvenim odnosima ili piščevoj biografiji. No nasuprot jednostavnom
monizmu, i jednostavnom pluralizmu, postoji stanovište koje kombinuje svest o
mnogostrukim funkcijama pesničkog dela sa shvatanjem njegove celovitosti, tj. one funkcije
koja objedinjuje i određuje pesničko delo. S ovog stanovišta, pesničko delo ne može se
definisati ni kao delo koje ispunjava isključivo estetsku funkciju, pesničko delo treba
definisati kao jezičku poruku čiju dominantu predstavlja estetska funkcija. Razume se
obeležja koja nam otkrivaju da je reč o estetskoj funkciju nisu nepromenljiva ili uvek. Ali
svaki konkretan pesnički kanon, svaki skup poetskih normi jednog doba sadrži nezamenljive,
distinktivne elemente bez kojih se delo ne bi moglo prepoznati kao pesničko.
Definicija estetske funkcije kao dominante pesničkog dela omogućava nam da utvrdimo
hijerahiju različitih jezičkih funkcija u sklopu pesničkog dela. Kod referencijalne funkcije
unutrašnja veza između znaka i objekta je naznantna, pa tako sam znak ima neznatnu važnost,
s druge strane ekspresivna funkcija zahteva neposredniji, prisniji odnos zmeđu znaka i
objekta, i otuda se poklanja više pažnje unutrašnjoj strukturi znaka. U poređenju s
referencijalnim jezikom, emotivni jezik čija je primarana funkcija ekspresivna, po pravilu je
bliži pesničkom jeziku. Pesnički jezik i emotivni jezik često se dodiruju, tako da dolazi do
toga da se ove dve vrste jezika pogrešno izjednačavaju jedna s drugim. Ako estetska funkcija
predstavlja dominantu jedne jezičke poruke, ta poruka svakako može da se služi mnogim
sredstvima ekspresivnog jezika, no te komponente se tada povinuju odlučujućoj funkciji dela,
drugim rečima preobražavaju se pod uticajem njegove dominante.
Ispitivanje dominante imalo je važne posledice po formalističko shvatanje knjiž evolucije.
Kod evolucije pesnički oblika nija toliko reč o iščezavanju jednih i javljanju drugih elemenata
koliko o promenama u uzajamnom odnosu različitih elemenata sistema, drugim rečima o
izmeni dominante. Unutar jednog skupa poetskih normi uopšte, a posebno unutar skupe
poetskih normi važećih za dati žanr, elementi koji su prvobitno sekundarni postaju primarni i
bitnu obratno. S druge strane elementi koji su prvobitno bili dominantni postaju sporedni i
neobavezni. U ranim delima Šklovskog pesničko delo je bilo definisano kao običan skup
umetničkih postupaka, dok poetska evolucija nije bila nište drugo do smenjivanje jednih
postupaka drugim. S daljim razvojem formalizma, javilo se tačno shvatanje pesničkog dela
kao strukturiranog sistema pravilno organizovanog hijerarhijskog skupa umetničkih
postupaka. Poetska evolucija sastoji se u pomeranjima unutar te hijerarhije. Hijerarhija
umetničkih postupaka menja se u okviru datog pesničkog žanra, no promena takođe utiče i na
hojerarhiju pesničkih žanrova i istovremeno, na raspodelu umetničkih postupaka po
pojedinačnim žanrovima. Žanrovi koji su prvobitno predstavljali sporedne linije, manje važne
varijante, stupaju u prvi plan, dok se kanonizovani žanrovi povlače u pozadinu.
Tinjanov i Ejhembaum ispituju evoluciju ruske poezije i proze
npr. romansa kao žanr na prelazu između poezije i muzike
Postavlje se problem promena u odnosima između umetnosti i drugih srodnih kulturnih
oblasti, posebno kada je reč o književnosti i drugim vrstama jezičkih poruka. Ovde je
značajna nepostojanost granica, promena sadržaja i opsega pojedinih oblasti.
prelazni žanrovi koji se shvataju u izvesnim periodima kao vanknjiževni i nepesnički, dok u
drugim mogu da imaju značajnu knjiž funkciju, jer sadrže one elemente koji će biti naglašeni
u novoj literaturi, a odsutni su iz kanonizovanih literarnih oblika. npr. pisma, dnevnici
Drugim rečima, stalna pomeranja u sistemu umetničkih vrednosti povlače z asobom stalna
pomeranja u vrednovanju različitih umetničkih pojava. primeri na str. 125.
Pomeranja i promene u odnosima između pojedinih umetničkih komponenti došli su u
središte formalističkih istraživanja. Ovaj aspekt formalističke analize pesničkog jezika imao je
pionirski značaj za celokupnu lingvistiku, jer je dao važne podsticaje za premošćavanje jaza
između dijahronijskog istorijskog metoda i sinhronijskog metoda hronooškog preseka. Čovek
koji čita pesmu ili gleda sliku ima jasnu svest o dva poretka: o tradicionalnom kanonu i
umetničkoj novini kao odstupanju od tog kanona. Inovacija se shvata upravo na pozadini
tradicije. Formalistička istraživanja su nam pokazala da je istovremeno očuvanje tradicije i
raskid s njom ono što čini suštinu svakog novog umetničkog dela.

Najnovija ruska poezija

Lingvistika se već odavno ne zadovoljava proučavanje mrtvih jezika i preživelih jezičkih

epoha. Nama je teško da interpretiramo minule jezičke sisteme; elemente tih sistema mi ne
doživljavamo potpuno, već samo delimično, približno, racionalizujući ih u velikoj meri.
Stoga se nameće proučavanje savremenih jezika. Dijalektilogija se javlja kao glavni podsticaj
za otkrivanje osnovih lingvističkih zakona; jedino proučavanjem procesa živog jezika
možemo da pronikenemo u tajne okamenjene strukture jezika minulih epoha. Samo se na
savremeni jezik može primeniti postupak vremenskog preseka, tzv statička metoda ; ona nam
pruža mogućnost da odvojimo realne procese od okamenjenih oblika, produktivne sisteme od
lingvističke prašine (izraz De Sosira) kao i da sagledamo ne samo iskristalisane lingističke
zakone već i nagoveštene tendencije.
U analizi jezičkih pojava prošlosti, teško je iz shematizaciju i neku vrstu mehaničkog pristupa.
pesnička činjenica-Puškinovi stihovi
Svaku činjenicu pesničkog jezika mi neizbežno primamo poredeći je s tri sledeća elementa:
postojećom pesničkom tradicijom, praktičnim jezikom sadašnjice i pesničkom tendencijom
koja joj je prethodila.
Ako se bavimo pesnicima iz prošlosti moramo ponovo uspostaviti ta tri momenta, a u tome
možemo uspeti teško i samo delimično.
U svoje vreme Puškonove pesme bile su preme rečima jednog časopisa iz njegovog doba
fenomen u istoriji ruskog jezika i versifikacije.. Zašto ti stihovi imaju smisla? Zašto oni ne
deluju samo na naš sluh?
Njegove pesme se danas primaju na veru i postavši objektom kulta okamenjuju se.
Sada je isto tako lako štampati pesme u Puškinovom stilu Za nas Puškonov stih predstavlja
kalup
za nas je petostopni jamb bez cezure lak i gladak stih. A Puškin ga je osećao i to kao otežanu
formu, kao dezorganizaciju prethodne forme.
Forma za nas postoji samo dok je primamo s teškoćom, dok osećamo otpor materijala dok se
pitamo da li je to proza ili su samo stihovi
ono što je u nauci o praktičnom jeziku postalo truizam, u nauci o pesničkom jeziku koja i
dalje zaostaje za lingvistikom shvata se kao jeres.
Kada proučavaju poeziju stručnjaci nameću prošlosti svoje estetske navike, projektuju u
prošlost savremene metode pesničkog stvaralaštva. (To je razlog što je naučno neodrživa
ritmika modernista koji Puškina čitaju onako kako se čita današnji deformisani silabičko-
tonski stih.) Prošlost se posmatra, ona se ocenjuje iz ugla sadašnjosti; naučna poetika postaće
mogućna tek kad se odrekne svakog ocenjivanja
Teorija pesničkog jezika moći će da se razvije tek kada poezija bude shvaćena kao socijalna
činjenica i kada bude stvorena neka vrsta pesničke dijalektoilogije.
Sa stanovišta dijalektologije Puškin je centar pesničke kulture određenog trenutka i određene
zone uticaja. Sa tog stanovišta, pesnički dijalekti jedne zone koji streme ka kulturnom centru
druge mogu se kao i govori običnog jezika podeliti na grupe: na prelazne dijalekte koji su od
centra usvojili niz kanona, na delimično prelazne dijalekte koji usvajaju samo neke pesničke
tendencije centra, i na mešovite dijalekte koji usvajaju pojedine heterogene elemente i
postupke.
II
putem analiza niza složenih umetničkih pojava
u analizi pesničkih činjenica
U poeziji italijanskih futurista, nove činjenice, novi pojmovi traže obnovu sredstava, obnovu
umetničke forme
slikovit izraz
Ruski futurizam je isticao drugačije tezu. ,,Čim se javi nova forma, mora se javiti i novi
sadržaj, na taj način forma uslovljava sadržaj.
Prava novina u stvaralaštvu nije određena njegovim novim predmetom.
Ovde je jasno sagledan pesnički zadatak: upravo su ruski futuristi bili začetnici samostalne po
sebi vredne reči kao kanonizovanog obnaženog materijala.
* Uočavamo da je ovde reč o kultu najčistijeg impresionizma, nekoj vrsti pandana
telegrafskom stilu duše. Drugim rečima u datom slučaju reč je ne o pesničkom već
emocionalnom, afektivnom jezičkom sistemu.
Prema formulaciji profesora Ščerbe, u normalnom praktičnom jezičkom mišljenju naša svest
ne razlikuje ,,dobijene utiske i rezultata asimilacije kao dva vremenski odvojena momenta, a
to znači da nismo svesni razlike između objektivno datih osećaja i rezultata konkretnog
opažanja.“
U emocionalnom i pesničkom jeziku, jezičke predstave (kako fonetske tako i semantičke)
privlače na sebe veću pažnju, veza između zvukovne strane i značenja tešnja je i prisnija, a
samim tim jezik postaje revolucionarniji, budući da su uobičajene asocijacije po blizini
potiskuju u drugi plan.
Ali time se ne iscrpljuje srodnost između emocionalnog i pesničkog jezika. Ako u prvom
afekat nameće zakone govornoj masi, onda poezijom koja nije ništa drugo do iskazivanje
usmereno na izraz, upravljaju da tako kažemo imanentni zakoni, funkcija komunikacije,
svojstvena kako praktičnom tako i emocionalnom jeziku, ona se svodi na najmanju meru.
2(Ako prihvatimo tako određenje poezije, metod kojim se do njega došlo možemo nazvati
ekspresionističkim.) (Poezija je indiferentna prema predmetu iskazivanja kao što je obrnuto
prema Saranovoj formulaciji praktična, tačnije rečeno predmetna proza indiferentna, recimo
prema ritma).
Razume se, poezija u svoje svrhe može da upotrebljava metode emocionalnog jezuka, kao
sebi srodnog, što je naročito karakteristično za prve faze razvoja ove ili one pesničke škole,
npr. romantizma. Ali pesnički jezik se ne stvara ni od usklika, ni od uzvičnih reči histerične
reportaže kakvu proklamuju italijanski futuristi.
onda poezija, kao što kaže Hlebnjikov, predstavlja uobličavanje po sebi vredne samostalne
reči.
Poezija je jezik u njegovoj estetskoj funkciji.
Tako predmet nauke o literaturi nije literatura već literarnost tj. ono što dato delo čini
literarnim.
Tako je istoričarima knjiž sve dobro došlo: život, psihologija, politika, literatura.
stvarao se konglomerat, kao da se zaboravljalo da ti predmeti pripadaju odgovarajućim
naukama –istoriji filozofije, kulture, psihologiji, ove nauke mogu da koriste ji knjiž
spomenike kao nepotpune, drugorazredne elemente. Ako nauka o knjiž hoće da postane
naukom, ona mora priznati knjiž postupak za svog jedinog junaka. A zatim kao osnovno
pitanje javlja se pitanje primene, opravdanja postupka.
Svet emocija, duševnih preživljavanja predstavlja jednu od najuobičajenih primena, u datom
slučaju bilo bi tačnije reći opravdanje pesničkog jezika-to je ono mesto na koje se dovlači sve
što ne može biti opravdano, praktično primenjeno i racionalizovano.

Šta je poezija

Šta je poezija? Ako bismo umeli da definišemo ovaj pojam, morali bismo mu suprotstaviti šta
poezija nije. Ali danas više nije jednostavno kazati šta nije poezija.

Pitanje o pesničkoj temi danas je lišeno sadržine.

Da li je moguće ograničiti područje pesničkih sredstava?
Nikako jer istorija umetnosti svedoči o njihovoj stalnoj promenljivosti.
Čak i kada ustanovimo koja su sredstva oblikovanja tipična za pesnike datog doba, još uvek
nećemo otkriti demarkacionu liniju poezije. Istim aliteracijama i ostalim eufonijskim
sredstvima koristi se i savremeno govorništvo i ne samo ono njima se koristi i svakodnevni
govor.
Granica koja deli pesničko delo od onoga što pesničko delo nije labilna je
nemojte verovati kada kritičar poriče pesnika u ime istinitosti i prirodnosti –u stvari kritičar
odbacuje jedan umetnički pravac, naime jedan skup sredstava koja deformišu materijal, u ime
drugog pesničkog pravca, drugog skupa sredstava deformacije.
Pojavljuju se knjiž istoričari koji znaju više o pesniku nego on sam, estetičar koji analizuje
strukturu njegovog knjiž dela, više nego psiholog koji ispituje strukturu pesnikovog duševnog
života. Oni saopštavaju šta je u pesničkom delu ljudski dokument, šta je umetničko domašaj,
u čemu je iskrenost i uređeni pogled na život, gde je simulacija, arteficijelno knjiž gledište, šta
dolazi iz srca, šta je veštačko.
kao da su znak i označeno jednom zauvek monogamno spojeni
Mnogi knjižistorijski radovi dosad su operisali okamenjenom dualističkom shemom: psihička
realnost-pesnička fikcija i tražili među njima odnose mehaničke kauzalnosti
Jedni knjiž istoričari računaju samo sa pesnikovim javnim delom i ostavljaju po strani
biografske probleme, drugi se trude da rekonstruišu pesnikov životopis-priznajemo oba
stanovišta, ali odbacujemo postupak onih knjiž istoričara koji zamenjuju pesnikovu biografiju
oficijelnim tumačenjem
Odnos između lirike i dnevnika , oba aspekta su istinita , to su samo različita značenja ili
govoreći učeno različiti semantički planovi istog predmeta, istog doživljaja.
Svaku od ovih verzija pesnik je proživeo, svaka od njih je jednako istinita bez obzira na to
koja je od datih mogućnosti realizovana u privatnom životu, a koja u knjiž delu.
Višestruko prožimanje poezije i privatnog života manifestuje se ne samo u naglašenoj
komunikativnosti Mahinog pesničkog dela, u intimnoj intervenciji knjiž motiva u životu.
Svaka verbalna manifestacija u određenom smislu stilizuje i preobražava događaj koji
prikazuje.
Budići da poetsko obeležje verbalne manifestacije naglašeno označava (da ovde nije reč o
pravoj komunikaciji..)
Pesničko obeležje-pesničkost-specifičnost poezije
Danas moderna fenomenologija sistemski razotriva jezičke fikcije i duhovito prikazuje koliko
je načelna razlika između znaka i označenog predmeta, između značenja reči i sadržine na
koju je ovo značenje usmereno.
U umetnosti film je otkrio bezbrojnim gledaocima da je jezik samo jedan od mogućih sistema
znakova
U poslednje vreme deo kritičkog bontona je ste peckanje u vezi sa sumnjivom vrednošću tzv.
formalističke nauke o knjiž.
Ni Tinjanov, ni Mukaržovski, ni Šklovski, ni ja ne branimo samodovoljnost umetnosti već
pokazujemo da je umetnost sastavni deo socijalne građevine, komponenta korelativna sa
ostalim komponentama, promenljiva komponenta, jer se neprestano dijalektički menja i oblast
umetnosti i njen odnos prema ostalim odsecima socijalne strukture. Ono što naglašavamo nije
separatizam umetnosti već autonomnost estetske funkcije.
Već sam istakao kako je labilna i vremenski uslovljena sadržina pojma poezija, ali poetska
funkcija, poetsko obeležje jeste kako su naglasili formalisti element sui generis, element koji
nije moguće redukovati na druge elemente. Ovaj element moguće je otkriti i osamostaliti
onako kao što su otkrivena i osamostaljena sredstva oblikovanja u kubističkom slikarstvu.
Poetsko obeležje je uglavnom puki sastavni deo složene strukture , ali sastavni deo koji nužno
menja ostale elementa i saodređuje prirodu celine. ali nije ni slučajan dodatak, mehanička
komponenta
Ako u delu umetnosti reči poetsko obeležje, poetska funkcija dobija smerodavan značaj,
govorimo o poeziji. Ali u čemu se manifestuje poetsko obeležje? U tome da se reč doživljava
kao reč, a nikako kao puki predstavnik imenovanog predmeta ili kao eksplozija emocije. U
tome da reči i njihova kompozicija, njihovo značenje, njihova spoljašnja i unutrašnja forma
nisu ravnodušno ukazivanje na stvarnost već dobijaju vlastitu težinu i vrednost.
Zbog čega je potrebno naglasiti da znak nije identičan s predmetom?
Zato što je pored neposredne svesti o identičnosti znaka i predmeta (A je A1) nužna
neposredna svest o odsustvu identičnosti (A nje A1); ova antinomija je neophodna, jer bez
protivrečnosti nema kretanja pojmova, nema kretanja znakova, odnosa između pojma i znaka
se automatizuje, zbivanje se zaustavlja, svest o realnosti odumire.
Slično kao što pesnička funkcija organizuje i usmerava pesničko delo, iako nije nužno
dominantna, tako i pesničko delo, u ukupnom zbiru socijalnih vrednosti, nije istaknuto, ne
dominira nad ostalim vrednostima, ali je uprkos tome suštinski i svestan organizator
ideologije. Upravo pesništvo obezbeđuje od automatizacije
Čak i ako su pročitali i odbacili ove stihove, nihov svakodnevni govor i ritual neće ipak ostati
nepromenjeni. Na različite načine odbacivaće njegove motive, slike, frazeologiju. od ovih
pristalica i protivnika Nezvalove poezije, njeni motivi i intonacije, reči i konstrukcije širiće se
i dalje i formirati govor
Tek kad razdoblje umre i kad se raspadne tesna povezanost pojedinih njenih komponenata ,
tek na slavnom groblju istorije, slavljenički štrče nad raznovrsnom arheološkom stareži
pesnički spomenici.
istrošena vrednost