Anda di halaman 1dari 5

Dva pristupa metafori- Leon Kojen

U filozofiji jezika i lingvistici, pa i knjiž teoriji, pojmu metafore danas se najčešće pridaje
sasvim uopšten smisao: svaka koherentna upotreba neke reči koja nije doslovna po pravilu se
smatra metaforičnom, tako da pojam metafore ne obuhvata samo neka već sva, ili gotova sva,
smislena odstupanja od doslovnog značenja date reči. (Na prvi pogled, odavde kao da bi se
moglo zaključiti da je moderna misao u potpunosti prekinula s retoričkom tradicijom, koja ne
poznaje ovako uopšten i teorijski centralan pojam metafore); za nju je, naprotiv, metafora
samo jedna među mnogim figurama, u načelu ništa važnija i zanimljivija nego bilo koja
druga. –stara retorika
No, mada sam po sebi neosporan, ovaj terminološki kontrast u stvari prikriva dublji
kontinuitet između tradicionalne i moderne misli, jer ako nije, jer ako nije blizak klasičnom
pojmu metafore, moderan pojam metafore svojom uopštenošću podseća na jedan drugi i
daleko važniji pojam tradicionalne retorike, sam pojam figure. metafora- figura
Oba pojma, naime, ukazuju na istu suštinsku osobenost jezika i upućuje na isto polje
istraživanja: kao što moderni teoretičar u svakom smislenom odstupanju od doslovnog
značenja reči po pravilu vidi metaforu, pa stoga tvrdi da, pored doslovnog značenja, reči
mogu imati i raznorodne metaforične upotrebe, tako tradicionalni retoričar u svakom
smislenom odstupanju od pravog značenja po pravilu traži i nalazi neku figuru, pa stoga kaže
da, pored pravog reči mogu dobiti i različita figurativna značenja. Razume se, ovu suštinsku
osobenost jezika- njegovu moć da na semantičkom planu neograničeno proširuje svoj
izražajni potencijal ne uvodeći nove značenjske jedinice već služeći se postojećim na
nekodifikovan i utoliko nepredvidljiv način – njih dvojica ne osvetljavaju iz istog ugla.
Tradicionalni retoričar ispituje tu moć jezika u njenim pojedinačnim manifestacijama, idući
od jedne figure do druge, i često ne obraća pažnju na opštije implikacije svojih analiza, dok
moderni teoretičar, naprotiv, uvek polazi od same suprotnosti između doslovnog i
metaforičnog, nastojeći da otkrije opšte mehanizme putem kojih se konstituišu i prepoznaju
metaforična značenja. Ali u oba slučaja imamo posla s istim osnovnim poljem istraživanja: i
tradicionalni i moderni retoričar pre svega žele da objasne kako je moguće da svuda gde se
služimo jezikom, od običnog razgovara do visoke knjiž, nalazimo i figurativno i „pravo“
značenje i metaforu i doslovno upotrebljen izraz.
Već iz ovog je jasno da svako ko želi da osvetli prirodu književne i posebno pesničke
metafore stoji pred dvostrukim i utoliko težim zadatkom. On mora najpre da odgovori na
pitanje šta je metafora uopšte, nezavisno od toga da li se javlja u poeziji ili izvan nje, da bi se
oslanjajući se na taj odgovor mogao da traga za osobenim odlikama pesničkih metafora, kako
bi rekao Monro Bierdsli, on mora prvo da objasni metaforu kao jezički fenomen, a to
mu daje izgleda da eventualno objasni šta je metafora kao poetski fenomen.
da bismo opisali neku ritmičku organizaciju nekog stiha, moramo poći od odgovarajućih
saznanja o fonologiji datog jezika: da bismo razjasnili ulogu gramatičkih značenja u poeziji,
moramo poći od toga šta su gramatička značenja uopšte i kako su razlikuju od leksičkih..
U svim ovim slučajevima, kao i slučaju metafore, prvo pitanje koje postavljamo ne tiče se
knjiž već jezika kao takvog; jer ako budemo imali jasnu predstavu o tome šta su gramatička
značenja ili glagolska vremena sama po sebi, kao jezički elementi same organizacije, moći
ćemo smisleno da raspravljamo o njihovom delovanju u osobenim jezičkim strukturama
kakve su poezija ili narativna proza. Ovde nije posredi –kako se ponekad misli- zelja da se
knjiž teorija što više približi lingvistici zato što je lingvistika razvijenija ili egzaktnija
disciplina. Tako moramo postupiti jednostavno zato što se posebno delovanje jezičkih
mehanizama u knjiž, njihov efekat kada su u službi knjiž ciljeva, ne može tačno razumeti ako
se ne poznaje njihova opšta priroda.
Jovan- pesnička metafora- poetska funkcija
prema tome, neko koga zanima poetski fenomen metafore, on mora najpre da objasni kao
shvata jezički fenomen metafore kao što teoretičar koga zanimaju drugi aspekti knjiž dela
najpre da objasni kako shvata jezički fenomen gramatičkih značenja
da sve što znamo o semantici prirodnih jezika mnogo spekulativnije i nepotpunije od naših
znanja o njihovoj fonologiji ili njihovoj sintaksi: čak i kada se ograničimo na semantiku,
metaforične ili figurativne upotrebe jezika daleko su manje ispitane i slabije shvaćene nego
bilo koji vid fundamentalne, doslovne upotrebe jezika, koja iz razumljivih razloga predstavlja
središno polje interesovanja i za filozofe i za lingviste.
suočeni s prethodnim pitanjem šta je metafora kao jezički fenomen nećemo moći jednostavno
obratimo lingvistici i filozofiji jezika računajući da ćemo od njih dobiti precizan i pouzdan
odgovor. (Ove discipline nam bar danas ne nude nikakva produbljena, detaljno razrađena i
uverljivo potkrepljena saznanja o metafori i njenim karakterističnim svojstvima, sve što nam
one mogu dati je skup opštih ideja i preliminarnih pretpostavki, koje će nam sigurno biti od
koristi ali čija je održivost prilično neizvesna).
književni teoretičar je primoran da ravnopravno raspravlja o obema stranama problema
metafore, o metafori kao jezičkom i metafori kao poetskom fenomenu. Štaviše osnovni
*pristupi metafori u modernoj knjiž teoriji verovatno se mogu najpreglednije prikazati
ako pođemo od toga šta je metafora uopšte, nezavisno od vrste konteksta u kojem se javlja.
u kontekstu knjiž teorije, različiti pogledi na metaforu kao jezički fenomen po pravilu su
povezani s fundamentalnim pretpostavkama o prirodi pesničkog jezika, opredeljujući se
za neko od mogućih gledišta o tome šta je metafora uopšte, knjiž teoretičar gotovo uvek bira
ono koje se najprirodnije kombinuje s njegovim shvatanjem pesničkog jezika i otuda mu daje
najviše izgleda da u okviru tog shvatanja osvetli ključne osobenosti pesničkih metafora.*
Tako u književnoteorijskom kontekstu odgovor na pitanje šta je metafora kao jezički fenomen
po pravilu upućuje na određeno shvatanje pesničkog jezika (kao suštinski suprotnog
praktičnom, referencijalnom govoru, kao suštinski srodnog emocionalnom govoru, kao
suštinski autonomnog i usmerenog na sam jezik itd.), a samim tim i na okvir u kojem će se
ispitivati pesnička metafora i tražiti njene specifične odlike.
U ovom smislu različiti pogledi na metaforu iz kojeg će se ugla osvetljavati specifičniji
fenomen pesničke metafore i mogu nam poslužiti kao podesna osnova za definisanje i
poređenje najvažnijih pristupa metafori u modernoj knjiž teoriji.
* u modernoj knjiž teoriji –shodno ovom kriteriju podele- postoje dva osnovna pristupa
metafori, koje bismo mogli nazvati logičkim odnosno semantičkim . Naime, na pitanje šta
je metafora uopšte knjiž teoretičari, oslanjajući se na filozofe i lingviste, danas najčešće
odgovaraju na jedan od dva načina.
Prema nekima ključno obeležje metafore –ono kojim je definišemo i po kojem je možemo
prepoznati –nije toliko semantičkog koliko uže logičkog karaktera: rečenica koja sadrži
metaforično upotrebljenu reč (ili reči) shvaćena doslovno, uvek predstavlja besmislen,
posredno protivrečan ili bar nužno lažan iskaz. Prema drugima, međutim, ovakva definicija u
načelu je neodrživa, pored ostalog i zato što se smatra da ima slučajeva gde rečenica s
metaforično upotrebljenom rečju, shvaćena doslovno, uopšte nije lažna već, naprotiv, istinita.
Otuda, za kritičare prvog pristupa, ključno obeležje kojim se definiše i po kojem se
prepoznaje metafora nije toliko uže logičkog koliko semantičkog karaktera: rečenica koja
sadrži metaforično upotrebljenu reč (ili reči) uvek zahteva dodatno tumačenje pozivanjem na
semantički mehanizam, kakav se ne javlja, niti bi se mogao javiti tamo gde su sve reči
upotrebljene doslovno. Različiti pogledi na prirodu i delovanje tog mehanizma vode različitim
varijantama semantičkog pristupa; za pristup kao takav, međutim, bitna je jedino činjenica da
se suštinsko obeležje metafore ne traži u uže logičkoj nego semantičkoj ravni.
Mi ćemo se ovde ukratko osvrnuti na oba pristupa, zadržavajući se na dve teorije metafora
koje jasno osvetljavaju njihove opšte odlike.
U slučaju logičkog pristupa, kao izabrali smo opozitivnu teoriju metafore Monroa Bierdslija,
vrlo uticajnu i među filzofima i među knjiž teoretičarima, a u slučaju semantičkog pristupa
interakcionu teoriju Maksa Bleka, verovatno najpoznatiju od svih modernih teorija metafore.
/*Polaznu tačku Bierdslijeve teorije najpotpunije izloženu u radu Metaforični obrt
predstavlja razlikovanje dveju klasa svojstava na koja nas svojim ukupnim semantičkim
potencijalom (ili najšire shvaćenim značenjem) upućuje neki termin. Prvoj klasi pripadaju
svojstva koja jedna stvar mora posedovati da bismo na nju mogli ispravno da primenimo taj
termin: recimo da bismo za neku stvar mogli smisleno da kažemo da je poklonjena, odnosno
da je smisleno opišemo kao poklon, ona mora biti konkretne ( a ne apstarktne) prirode, mora
biti nečije ( a ne ničije) vlasništvo, mora biti otuđivo (a ne neotuđivo) vlasništvo itd. Ovakva
svojstva kao nužni uslovi za ispravnu primenu datog termina čine njegovo centralno
značenje. Nasuprot tome, drugoj klasi pripadaju sva svojstva na koja nas iz ovih ili onih
razloga upućuje taj termin, a koja nisu nužni uslovi za njegovu primenu jer ih njim označene
stvari ne moraju posedovati. Sva takva svojstva po pravilu vrlo brojna i heterogena, čine
marginalno značenje ili konotaciju datog termina.
(centralna značenja, marginalna značenja- konotacije)
Ova ideja o postojanju dveju semantičkih ravni, ravni centralnog i ravni marginalnog
značenja, igra ključnu ulogu u Bierdslijevoj analizi metafore. (Pozivajući se na nju, naime,
Bierdsli objašnjava i zašto je svaka rečenica koja sadrži neki metaforično upotrebljen termin,
shvaćena doslovna, besmislena ili posredno protivrečna i kako uprkos tome, takva rečenica
ipak dobija smislenu interpretaciju).
Shvaćena doslovno, metaforična rečenica je logički neprihvatljiva zato što se u njoj neki
termin kombinuje s drugima na takav način da se javlja logička suprotnost između njegovog
centralnog i centralnog značenja tih drugih termina. * ZA TEZU 4
*Npr. ako kažemo On mu je poklonio svoje poverenje, javlja se logička suprotnost između
centralnog značenja glagola i centralnog značenja imenice, jer poverenje nije konkretne,
materijalne prirode, ne može biti predmet vlasništva, nije otuđivo itd. Međutim,
upravo usled ove suprotnosti dolazi do pomeranja s centralnog na marginalno značenje, koje
nam pokazuje da reč treba shvatiti metaforično. Tako, u našem primeru, glagol pokloniti gubi
niz elemenata svog centralnog značenja i više ne označava konkretnu transakciju,već samo
apstraktno shvaćen odnos između dva lica davaoca i primaoca.
Na pozadini ovako redukovanog centralnog značenja stupaju u igru različite konotacije ili
elementi marginalnog značenja: zahvaljujući njima, On mu je poklonio svoje poverenje samo
približno znači isto što i On mu je ukazao svoje poverenje, budući da se prvom rečenicom, za
razliku od druge, poverenje prećutno poredi s poklonom i zamišlja kao nešto dato bez ikakve
zadnje misli, iskreno i neproračunato, s nesebičnim i prijateljskim osećanjem itd.
Čak i ovaj sasvim jednostavan primer pokazuje neke od prednosti Bierdslijeve teorije. S jedne
strane, svojim izuzetno širokim pojmom marginalnog značenja Bierdsli uspeva da obuhvati i
prividno sporedne značenjske sugestije i asocijacije, koje su često od ogromne važnosti u
pesničkom jeziku: nijedan semantički efekat ove vrste , nije unapred isključen iz njegove
teorije. S druge strane, u njegovoj teoriji je sačuvan verovatno jedini privlačan deo stare ideje
da je metafora u suštinskoj vezi s poređenjem, jer svojom zajedničkom primenljivošću na
inače disparatne stvari(recimo poklonjeno poverenje, novac,ljubav,imanje..) relevatni
elementi marginalnog značenja uvek unose u tumačenje metafore neku vrstu prećutnog
poređenja. No, Bierdsli razume se, nikada ne bi tvrdio da je metafora isto što i skraćeno
poređenje niti bi se složio s tezom da se metafora u načelu može zameniti nekim sinonimnim
a doslovno upotrebljenim izrazom.6 (fusnota6- Drugim rečima, i Bierdsli slično Maksu
Bleku, odbacuje kako poredbeno tako i supstituciono shvatanje metafore.) Naprotiv, brojnost i
heterogenost konotacija, karakteristične za najveći broj reči, jasno pokazuju da su to suviše
uprošćena i neopravdano redukcionistička gledišta.
Pa ipak Bierdslijeva teorija-kao i logički pristup u celini- suočava se s jednom ključnom
teškoćom. Naime, rečenica koja sadrži metaforično upotrebljen izraz ne mora, kada je
shvatimo doslovno, biti ni besmislena, ni posredno protivrečna, ni na bilo koji drugi način
nužno lažna. Štaviše, doslovna shvaćena, ona može biti istinita, a da u datom kontekstu to
uopšte ne dovede u pitanje njen metaforični karakter.
(Uzmimo nekoliko srazmerno jednostavnih primera: On stavlja sve na jednu kartu (rečeno za
nekoga ko je sklon riziku, On se snalazi i bez kompasa- rečeno za spretnog i dovitljivog)
U svim ovim slučajevima, okolnosti koje smo zamislili ne dozvoljavaju da se rečenica shvati
doslovno, pa bi se moglo reći da je metaforična interpretacija nametnuta govornim
kontekstom. Ali, suprotno jedinoj mogućnosti koju priznaju pristalice logičkog pristupa, ona
nije iznuđena logičkim ili pojmovnim nedostacima same rečenice.*/
/* Suštinsko obeležje metafore mora se, dakle, tražiti u semantičkoj a ne u uže logičkoj ravni:
jer kako pokazuju primeri- mehanizam metafore ostaje isti bez obzira na to da li je, u
doslovnoj interpretaciji, rečenica s metaforično upotrebljenim izrazom smislena, ili
besmislena, neprotivrečna ili protivrečna, istinita ili lažna. Ovaj osnovni uvid određuje
karakter svih teorija metafore u okviru semantičkog pristupa, pa i interakcione teorije
Maksa Bleka. U svom klasičnom radu Metafora Blek čak ni ne postavlja pitanje da li su u
poređenju s doslovnim, metaforične upotrebe jezika na bilo koji način devijantne. Umesto
toga, on pokušava da opiše osoben semantički mehanizam kojim se odlikuju sve- ili bar
sve iole složenije- metafore, nezavisno od toga kakva su logička svojstva rečenica u kojima
se javljaju.
* Polaznu tačku Blekove teorije predstavlja ideja preuzeta od A.A. Ričardsa, da metafora
uvek podrazumeva postojanje dveju misli o različitim stvarima koje deluju zajedno i svojom
interakcijom stvaraju značenje koje izmiče svakoj preciznijoj doslovnoj parafrazi. Međutim,
Ričardsove dosta neodređene i mestimično nesaglasne tvrdnje Blek je zamenio daleko
jasnijim i koherentnijim formulacijama. Prema njemu svaka rečenica koja sadrži iole
složeniju metaforu u stvari se odnosi na dva različita predmeta-glavni i sporedni.
Glavni predmet je ono o čemu prvenstveno mislimo i govorimo, dok je sporedni predmet
ono na šta se pozivamo misleći i govoreći o glavnom predmetu (recimo u Blekovom primeru
Čovek je vuk- čovek je glavni a vuk sporedni predmet, u našem primeru On mu je poklonio
svoje poverenje, poverenje je glavni, a davanje poklona sporedni predmet). No šta znači
misliti i govoriti o jednoj stvari pozivajući se na drugu? Da bismo odgovorili na ovo pitanje i
pokazali kako Blek analizira sam mehanizam metafore, uzećemo za primer Vinaverov stih
iz Čuvara sveta: A stvarnost gusta, gnjila, neizlečiva...
Glavni predmet ovde je stvarnost koja se zamišlja kao suštinski određena svojstvima
sporednog predmeta (svojstvima gustih, gnjilih, neizlečivih stvari).
Značenje čitavog stiha određeno je istovremenim delovanjem ovih triju prostih metafora i
njihovim kombinovanjem u složeniju celinu, koja kao da nam predočava stvarnost kroz tri na
izgled različita a ipak suštinski identična aspekta. Toj prećutnoj identifikaciji-bez koje bi stih
imao bleđe, manje paradoksalno značenje, najviše doprinosi pridev neizlečiv,poslednji od tri
atributa pripisane stvarnosti. Delom zbog svog završnog položaja u stihu, a još više zbog
svog maksimalno suženog no ipak asocijacijama maksimalno bogatog semantičkog polje, on
presudno utiče na značenje druge dve, potencijalno dvosmislenije metafore. Naime ovaj treći
atribut uvlačeći preostala dva u svoju semantičku sferu, on kao da prenosi na njih deo
vlastitog semantičkog značenja, ako je naša približna parafraza tačna-pridev gust emfatično
uvodi ideju bezizlaznosti, a pridev gnjio ideju nečega što oličava propast i raspadanje gotovo
potpuno prigušujući sve srodne asocijacije (inače mnogo češće i dominantnije) na stvari koje
nose u sebi klicu vlastite propasti.
*Na ovom primeru dobro vidimo kako se pomoću Blekovih pojmova glavnog i sporednog
predmeta može osvetliti semantički mehanizam metafore. U datom metaforičnom kontekstu,
određena svojstva sporednog predmeta nameću nam se kao relevantna i važnija od drugih, pa
ih stoga prenosimo na glavni predmet, ostvarujući tako sadejstvo dveju misli o kojem je
govorio Ričards. Drugim rečima, ključna osobina metafore je da bira, ističe, otklanja i
organizuje obeležja glavnog predmeta tako što implicira iskaze o njemu koji su normalno
primenljivi na sporedni predmet.*ZA TEZU Razume se to ne moraju biti iskazi koji se
najčvršće vezuju za našu uobičajenu sliku o sporednom predmetu i kao takvi ulaze u sistem
opštih mesta ili karakterističnih implikacija asociranih s našom predstavom o njemu. Kao što
kaže i sam Blek, asocirane implikacije preko kojih se glavnom predmetu pripisuju svojstva
sporednog često se sastoje od ovakvih opštih mesta, ali to ni iz daleka nije uvek slučaj.
Naprotiv, moglo bi se dodati u knjiž – a pogotovu u poeziji- ono što je inače neka vrsta pravila
pre postaje izuzetak ili bar povlašćena povlastica rđavih pisaca: jer ako pogledamo stvari bez
predrasuda teško je ne složiti se da s idejom da je slobodna, asocijativna metaforičnost
moderne poezije samo krajnji izraz nečega što je svojstveno pesničkom jeziku kao takvom.
*kakva je veza između različitih pristupa metafori i različitih ideja o pesničkom jeziku.
Teorije poput Bierdslijeve prema kojima je logička devijantnost ključno obeležje svake
metaforične ili figurativne upotrebe jezika, očigledno su bliske shvatanju da je pesnički jezik
po svojoj biti suprotan praktičnom referencijalnom jeziku. Ali bar na prvi pogled, one se
podjednako dobro uklapaju kako u onu varijantu tog shvatanja koja ovu suprotnost objašnjava
suštinskom srodnošću pesničkog jezika s emocionalnim govorom ( rani Ričards) tako i onu
varijantu koja je objašnjava osobenom, inherentnom paradoksalnošću pesničkog jezika (Klent
Bruks). Nasuprot tome, teorija kakva je Blekova mogla bi se po nizu svojih odlika prividno
uklopiti u Jakobsonovo shvatanje poezije kao autonomnog izraza lišenog predmetne
usmerenosti i okrenutog samom jeziku.
Štaviše, kada bi se to učinilo, verovatno je da bismo bolje no dosad mogli da objasnimo u
čemu je tačno razlika između pesničke i svake druge metafore. No poput tolikih pitanje knjiž
teorije i ovo pitanje ostaje otvoreno.

koristiti Kojena za teze i za Bleka i za Ričardsa !