Родољуб Кубат
Изучавати Писмо а не узети у обзир контекст времена, значило би живети у свом свету
и само за себе. А управо је то нешто што се противи основним начелима хришћанства.
Зар није речено: „Идите и проповедајте“! Како је могућа проповед и тумачење, ако се
не узимају у обзир савремене егзегетски модели? Наглашавам изучавање и теолошко
промишљање. То се, наравно, не односи на молитвено читање Псалтира, Апостола или
неког другог библијског штива. Те ствари треба раздвојити. Читање неког библијског
текста у свакодневном верском животу превазилази егзегетске оквире. То се тиче
ширег црквеног амбијента, а још више личног односа према Светом тексту. Писмо је
код нас више присутно на појединачном нивоу, у смислу индивидуалног читања.
Старац Порфирије је стално читао Писмо, и указивао на његов значај. Доста библијских
текстова знао је напамет. Сваки хришћанин је позван да чита Библију… Ипак, овде се
више говори о значају Писма у теологији и организованом животу Цркве. Није ми
познато да у оквиру наших црквених заједница постоје егзегетске радионице или
секције у којима би се читало и тумачило Писмо. Занимљиво, Василијев Шестоднев је
настао у таквом оквиру. После читања Еванђеља, углавном не следује проповед
(тумачење). Слабо присуство Писма видљиво је и у нашој теологији у смислу
ангажованог теолошког промишљања (Наравно, овде се не мисли на стручне радове из
различитих теолошких дисциплина, без којих је савремена академска теологија такође
незамислива).
У последње време се све више развија свест о значају Писма, што радује. Појачано
интересовање за његово темељније изучавање, имплицира питања метода и приступа.
Како данас приступати Писму? Досадашње разлоге извесног отклона од темељнијег
изучавања Писма, које сам навео у претходном тексту, не бих понављао. Међутим, када
је у питању библистика уопште, данас ствари изгледају знатно другачије. Проблем
савременог библијског критицизма задуго је био (има га и сада) пренаглашавање
научне аналитике, на уштрб изналажењу смисла који би данас нама нешто могао да
значи. У научном сучељавању са савременим изазовима и примени строго научног
метода, отишло се предалеко. Написане су многе књиге са изразито научним
приступом, што је постао академски стандард. Поштења ради, треба нагласити и
похвалити труд ранијих протестантских (академских) библиста, који су у свету
доминације научног позитивизма покушавали да изнађу одговоре на неугодна питања.
Ти људи су бранили хришћанство у врло тешком периоду.
Међутим, ствари су се у много чему промениле. Проблема академске затворености су
данас свесни библисти широм света. Недавно сам имао прилику да о томе разговарам
са професором Конрадом Шмидом, са Универзитета у Цириху. Наводим га као пример
врхунског експерта за многа старозаветна питања. Закључци су јасни: у Писму треба
изналазити егистенцијани смисао и покушати библијске Истине вере сведочити
савременом свету. У противном се губи еклисијална димензија, која треба да је
приоритетна. Општи устисак је да су тренутно библијске студије у великом превирању.
Јасно је да научна анализа нужна, али има ограничене домете. Све више се долази до
отачких увида, у смислу увиђања потребе за изналажењем егзистенцијалног смисла
текста. Научни критицизам је све уморнији, док су данас научно и религијско знатно
боље дефинисани.
Кроз ту призму ваља сагледавати питања на која сам се освртао у претходна два текста.
Изучавање Писма је претпоставка теологије, а оно се не може изучавати изван
контекста времена (што не значи помодарство). Важно је нагласити да методе и
приступи који су данас актуелни не припадају ником, то су универзалне ствари – алатке
којима се покушава нешто постићи. Оне су производ ширег културолошког и идејног
оквира. То исто важи за питања које намеће савремени свет. Погрешно је то назвати
протестантизмом, као што је погрешно алегоријско тумачење називати јелинизмом.
Разлике се могу јавити на идејној платформи, али ту је унисоност немогућа и
непожељна, што је била и особеност отачке егзегезе (нпр. Александријска и
Антиохијска школа). Друго, конфесионалне разлике међу хришћанима немају много
везе са егзегезом Писма у смислу догматских разлика, што не значи да не постоје
извесне разлике. Непотребно је указивати на то да се принцип Sola scriptura нужно
одражава на протестантске библисте.