ERNESTO SABATO

PRE KRAJA

Prevela s a španskog
Bojana Kovačević Petrović

AKADEMSKA KNJIGA
NOVI SAD
UVODNE REČI
 Već duže vreme u meni se nagomilavaju brojne
nedoumice, mučne nedoumice oko sadržine ovog te-
stamenta koji su me toliko puta nagovarali da objavim;
odlučio sam da konačno to učinim. Kažu mi: „Imate
obavezu da ga završite, mladi ljudi su obeznađeni,
nespokojni i veruju u vas; ne smete ih izneveriti.“ Pi-
tam se da li zaslužujem to poverenje, imam ozbiljne
mane koje oni ne poznaju, pokušavam da se izrazim
na najfiniji način da ih ne bih povredio, jer im je po-
trebno da imaju veru u nekoga, usred ovog haosa, ne
samo u ovoj zemlji već i u čitavom svetu. A najfiniji
način jeste reći im, kako sam često i pisao, da u ovoj
knjizi od mene ne očekuju najsurovije najveće istine;
njih će naći jedino u mojim maštarijama, u onim zlo-
slutnim balovima pod maskama koji, stoga, govore ili
otkrivaju istine koje ne bi imali hrabrosti da priznaju
otkrivenog lica. Veliki karnevali iz drugih vremena
bili su, takođe, poput kolektivnog povraćanja, nešto u
osnovi zdravo, nešto što je ondašnjim ljudima iznova
omogućavalo da podnesu život, da olakšaju egzisten-
cijalne muke; čak sam pomislio da i Bog, ako postoji,
ima masku.

9
 ERNESTO SABATO

Da, pišem ovo prvenstveno za adolescente i mla-

de, ali i za one koji se, poput mene, približavaju smrti,
i pitaju se zarad čega smo živeli i trpeli, sanjali, pisa-
li, slikali, ili, jednostavno, pleli stolice. N a taj način,
posle upornih odbijanja da napišem ove završne stra-
nice, činim to kada me moje najdublje, najtajanstve-
nije i najiracionalnije ja nagna da to učinim. Možda
mi pomogne da pronađem čulo spoznaje u ovom
svetu preplavljenom strahotama, izdajama, zavisti-
ma; bespomoćnostima, mučenjima i genocidom. Ali
i pticama koje mi ulivaju snagu kada čujem njihovu
pesmu, u svanuće; ili kada moja stara maca dođe da
mi legne u krilo; ili kada vidim boju cveća, ponekad
tako sićušnog da ga treba posmatrati iz velike blizine.
Veoma su skromne poruke koje nam Božanstvo
predaje o svom postojanju. I to ne samo posredstvom
nevinih stvorenja iz prirode, već takođe otelotvorene
u tim neznanim junacima, poput onog sirotog čoveka
koji je, prilikom požara u jednom sirotinjskom kvartu,
tri puta ušao u limenu baraku gde je ostalo zaključano
nekoliko mališana - koje su roditelji ostavili da bi
otišli na posao - sve dok u poslednjem pokušaju nije
preminuo. Pokazujući nam da nije sve žalosno, iskva-
reno i nečisto u ovom životu, i da je to jadno neznano
biće, kao i ti cvetići, zapravo dokaz Apsolutnog.

10
RANO DOBA I VELIKE ODLUKE
Poput izgnanika
hodam uličicama
najstarijeg grada,
prvogpo rođenju.
Moja duša ide ispred mene,
kolebljiva i nespokojna.
Štaje to uznemirava?
Njena napuštenost ili njena potraga
za novim prebivalištem?
Eno me tamo,
mesečarke,
sirote i pobeđene.
Čeznem za plažom i visokim proplancima
i onomplavom barkom
koja blizu obale
čeka na mene.

MATILDE KUZMINSKI-RIHTER

13
 Upravo sam ustao, uskoro će biti pet ujutru; na-
stojim da ne pravim buku, odlazim u kuhinju i pri-
premam sebi šolju čaja, dok pokušavam da se setim
delova svojih polusnova, tih polusnova koji mi se, sa
ovih osamdeset i šest godina, prikazuju vanvremen-
ski, pomešani sa uspomenama iz detinjstva. Nikada
nisam imao dobro pamćenje, uvek sam posedovao tu
manu; ali možda je to način da se sećamo jedino ono-
ga što mora biti, možda najvećeg što nam se desilo u
životu, onoga što ima neko dublje značenje, što je bilo
odlučujuće - i za dobro i za loše - na ovom složenom,
protivrečnom i neobjašnjivom putovanju ka smrti
koje predstavlja bilo čiji život. Zato je moje obrazo-
vanje tako nepravilno, načičkano ogromnim prazni-
nama, kao da se sastoji od ostataka prelepih hramova
čiji komadi ostaju zapušteni između smeća i divljeg
rastinja. Knjige koje sam pročitao, teorije koje sam
često ponavljao, dugujem svojim ličnim sukobima sa
stvarnošću.
Kada me zaustave na ulici, na trgu ili u vozu, da
bi me pitali koje knjige treba čitati, uvek im kažem:

15
 ERNESTO SABATO

„Čitajte ono što vas uzbuđuje, to će biti jedino što će

vam pomoći da podnesete svoje postojanje.“
Iz tog razloga sam odbacio naziv Memoari, kao
i Memoari čoveka bez memorije, jer mi je to izgle-
dalo skoro kao igra reči, neodgovarajuća za ovu vr-
stu ostavštine, napisane u najtužnijem periodu mog
života. U ovom času, kada se osećam bespomoćnim,
jer se ne sećam besmrtnih pesama o vremenu i smrti
koje bi me utešile u ovim poslednjim godinama.
U seoskom kraju gde sam rođen, pre nego što
bismo odlazili na počinak, postojao je običaj da
tražimo da nas probude rečima: „Setite me se u šest“.
Uvek sam bio zadivljen tim odnosom koji se stvarao
između pamćenja i trajanja postojanja.
Pamćenje je imalo značajnu vrednost kod velikih
kultura, pružalo je otpor pred nadolaženjem vreme-
na. Pritom ne mislim samo na sećanje na jednostavne
događaje, niti na pamćenje koje služi za slaganje po-
dataka u današnjim kompjuterima: govorim o potrebi
da se čuvaju i prenose iskonske istine.
U arhaičnim zajednicama, dok je otac išao u
potragu za hranom a žene se posvećivale grnčarstvu
ili vodile brigu o usevima, dečica, sedeći u krilu svo-
jih baka i deka, obrazovana su na osnovu predačke
mudrosti; ne u smislu koji toj reči pridaje naučnička
civilizacija, već u onom koji nam pomaže da živimo
i umremo; mudrost tih savetodavaca, koji su uglav-
nom bili nepismeni, ali, kako mi je jednog dana rekao

16
 PRE KRAJA

veliki pesnik Sengor1, u Dakaru: „Smrt jednog od

tih staraca je ono što bi za vas bio požar u biblioteci
mislilaca i pesnika.11 U ondašnjim plemenima, život
je posedovao svetu i duboku vrednost; a njegovi ri-
tuali, ne samo lepi nego i sa tajanstvenim značenjem,
određivali su temeljne činjenice postojanja: rođenje,
ljubav, bol i smrt.
Pod okriljem polusenki koje posmatram, usred
malodušnosti i nesreće, poput jednog od tih staraca iz
plemena koji, smešteni pored topline žeravice, obna-
vljaju sećanje na svoje drevne mitove i legende, spre-
mam se da ispričam nekoliko događaja, izmešanih,
preopširnih, koji su bili deo dubokih i protivrečnih
napetosti, deo jednog života punog zabluda, nehatnog,
haotičnog, u očajničkom traženju istine.

1 Leopold Sengor ( Senghor), senegalski književnik i političar,

rođen 1926, a preminuo 2001. godine. (Prim. prev.)

17
 Zovem se Ernesto, jer kad sam rođen, 24. juna
1911, na dan rođenja svetog Jovana Krstitelja, beše
umro drugi Ernesto, koga je, čak i u svojoj starosti,
moja majka i dalje zvala Ernestito, jer je preminuo
kao beba. ,,To dete nije bilo za ovaj svet“, govorila je.
Mislim da je nikada nisam video kako plače - tako je
čvrsta i hrabra bila celog svog života - ali je, sigurno,
to činila nasamo. A imala je devedeset godina kada
je poslednji put, suznih očiju, pomenula davnog Er-
nestita. To je dokaz da godine, nedaće, razočaranja,
umesto da olakšaju zaborav, kako se obično veruje,
tužno ga pojačavaju.
Ono ime i onaj grob uvek su bili za mene nekako
setni, a možda su i uzrok mog tako tegobnog posto-
janja, budući da sam bio obeležen tom tragedijom,
koja se dogodila kada sam se već nalazio u majčinom
stomaku; i prouzrokovala, možda, tajanstvena straho-
vanja od kojih sam patio kao dete, priviđenja u kojima
bi mi se neko iznenada približio sa lampom, čovek
koga nikako nisam mogao da izbegnem, mada bih se
drhteći skrivao ispod pokrivača. Ili ona druga noćna

18
 PRE K.RAJA

mora u kojoj sam se osećao samim pod vasionskim

svodom, tresući se pred nečim ili nekim - ne mogu
to tačno da kažem - što me je neodređeno podsećalo
na oca. Dugo sam patio od mesečarenja. Ustajao
bih i iz poslednje sobe gde sam spavao sa Arturom,
svojim mlađim bratom, nikada se ne spotakavši niti
probudivši, išao sve do spavaće sobe svojih roditelja,
pričao sa mamom, a potom se vraćao u svoju sobu.
Legao bih a da ništa nisam znao o tome što se desi-
lo, bez i najmanje svesti o tome. Osećao bih čudno
drhtanje, kada bi mi ona ujutro, jedva čujnim gla-
som - toliko je propatila zbog mene! - tužno govo-
rila: „Sinoć si ustajao i tražio da ti dam vode.“ Ona se
plašila tog mesečarenja, rekla mi je to mnogo godina
kasnije, kada su me poslali u La Platu da pohađam
srednju školu, a ona više nije bila tu da me štiti. Jadna
mama, nije razumela, a ni ja u to doba, da su te muke
većim delom bile rezultat spartanskog zajedničkog
života, kojim je upravljao moj otac.
Predeo mog detinjstva, poput naroda pritisnu-
tog stranim silama, bio je ugrožen strahom koji sam
osećao od oca. Plakao sam krišom, jer nam je bilo
zabranjeno da to činimo, a mama je, da bi izbegla nje-
gove napade nasilja, žurila da me sakrije. U takvom
očajanju moja majka bi me privila uz sebe da bi me
zaštitila, nesvesno, jer su njene ljubav i dobrota bile
beskrajne, a to se završilo mojom povučenošću iz sve-
ta. Pretvoren u usamljeno i uplašeno dete, sa prozora
sam posmatrao svet marioneta i žmurki, kojeg sam
bio lišen.

19
 ERNESTO SABATO

Na neki način, nikada nisam prestao da budem

povučeno dete koje se osećalo napušteno zbog toga
što je živelo u teskobi sličnoj kao Pesoa: uvek ću biti
onaj što j e čekao da mu otvore vrata, pored zida bez
vrata.
I tako, na jedan ili drugi način, bilo mi je potreb-
no sažaljenje i nežnost.
Kada su me poslali iz mog sela u Nacionalnu
školu u La Plati da bih pohađao srednju školu, u tre-
nutku kada su me smestili u voz, osetio sam kako puca
nesigurno tlo po kom sam se kretao, ali koje su tek
čekali najgori padovi. Tokom izvesnog vremena, na-
stavio sam da sanjam majku kako je gledam kroz suze,
dok se udaljavam ka nepoznatoj beskrajnoj samoći. A
kada je život već obeležio moje lice nedaćama, koliko
sam puta, na nekoj klupi na trgu, skrhan i poražen,
iznova čekao voz za nazad.

20
 Hodam Južnim šetalištem posmatrajući čudesnu
reku koju je, u sumrak prošlog veka, prešlo hiljade
Španaca, Italijana, Jevreja, Poljaka, Albanaca, Rusa,
Nemaca, gonjenih glađu i bedom. Veliki vizionari
koji su tada vladali zemljom, ponudili su tu metaforu
ništavila u vidu naše pampe „Svim ljudima dobre vo-
lje“, kojima je trebao dom, tlo da u njega puste korenje,
kad je već nemoguće živeti bez otadžbine, ili Majko-
vine, kako je radije govorio Unamuno, budući da je
majka istinski temelj postojanja. Ali, ti ljudi su se ma-
hom susreli sa drugom vrstom siromaštva, izazvanom
usamljenošću i nostalgijom, jer dok se brod udaljavao
od luke, lica ispresecanih suzama, gledali su kako nji-
hove majke, deca, braća, koje više nikada neće videti,
iščezavaju ka smrti.
Iz tog neutešnog jada izrodila se najneobičnija
pesma koja je ikada postojala, tango. Jednom je veliki
Enrike Santos Disepolo2, njegov vrhunski tvorac, tan-
go definisao kao tužnu misao koja se pleše. Umetnici

2 Enrike Santos Disepolo (Enrique Santos Discepolo, 1901-1951),

jedan od najvećih kompozitora tanga. (Prim. prev.)

21
 ERNESTO SABATO

bez previše slavoljublja, sa instrumentima koji su im

došli pod ruke, neka violina, flauta, gitara, nehotice
su ispisali ključni deo naše istorije. Kakav li je to mor-
nar, iz neke germanske luke, doneo u svojim rukama
instrument koji će mu dati najdublji i najdramatičniji
pečat: bandoneon3? Stvoren da služi Bogu na ulicama,
u religijskim pesmama luteranskih službi, taj skromni
instrument pronašao je svoju sudbinu hiljade morskih
milja daleko. Pomoću bandoneona, turobnog i svetog,
čovek je mogao da izrazi svoja najdublja osečanja.
Koliko li je onih doseljenika i dalje videlo svoje
planine i svoje reke, razdvojene tugom i godinama, iz
ove ogromne haotične mašine, ovog grada podignu-
tog na luci, a sada pretvorenog u pustinju nagomilane
samoće.
I dok hodam tim strašnim Levijatanom, obala-
ma koje su prvi put ugledali ti doseljenici, mislim da
čujem setan jecaj Troilovog4 bandoneona:

Kad beda i zanos Buenos Ajresa

izazovu snažan osećaj samoće,
tražim neko predgrađe u sumrak, i tada,
kroz sumornu zemlju od pre pola veka
obogaćenu i opustosenu Ijubavlju i razočaranjem,
gledam dečaka koji sam nekad bio.
Sa setom se sećam sebe
i osećam prve kapi kiše

3 Bandoneon, vrsta harmonike. (Prim. prev.)

4 AnibalTroilo (Anibal Troilo, 1914-1975), vrhunski bandoneo-
nista tanga, vođa ćuvenog orkestra. (Prim. prev.)

22
 PRE K.RAJA

po sasušenoj zemlji mojih ulica na limenim krovovima

„m kapada, nekapada, upodrum uje baba“
dok su ptice pevale a mi žurili bosonogi
da puštamo brodiće odpapira.
Vreme traka Toma Miksa5
i raznobojnih figurica
Tesorijerija, Mutisa i Bidolja6,
vremena vrteški sa konjima
srdačnih druženja u zimska popodneva
malene lokomotive i njenog zvižduka.
Svet kojijedva naziremo kada smojako usamljeni
u ovom haosu buke i cementa
gde nema mesta za baštu
sa glicinijama i karanfilima.

5 Trake Toma Miksa, prvi američki filmovi prikazani u argentin-

skim bioskopima. (Prim. prev.)
6 Tesorijeri (Americo Miguel Tesoriere), Mutis (Ramon Mutis)
i Bidoljo (Ludovico Bidoglio), čuveni argentinski fudbaleri iz
dvadesetih i tridesetih godina XX veka. (Prim. prev.)

23
 Među mnoštvom kolonizovanih, moji roditelji
došli su na ove plaže sa nadom da će oploditi „Obećanu
zemlju“, koja se prostirala dalje od njihovih suza.
Moj otac je poticao od italijanskih gorštaka,
naviknutih na surovosti života, za razliku od moje
majke, koja je pripadala staroj albanskoj porodici i
morala dostojanstveno da podnosi oskudicu.
Zajedno su se nastanili u Rohasu gde je, poput
većine starih sela u pampi, bilo jedno od tolikih
utvrđenja koje su podigli Španci, a koja su označavala
granicu hrišćanskog društva.
Sećam se jednog staroglndijancakoji mi je pričao
o krvavim bitkama i indijanskim pohodima, dok je
strpljivo pleo svoje trake i koji je, kada su mu rekli da
će radio-stanica prenositi borbu Firpa7 i Dempsija8,
odgovorio: „Što je veće znanje i đavo je veći.“

7 Luis Anhel Firpo (Luis Angel Firpo, 1894-1960), argentinski

bokser koji je u ćuvenom meču u Njujorku, 14. septembra 1923,
pobedio Džeka Dempsija. (Prim. prev.)
8 Džek Dempsi (Jack Dempsey, 1895-1983), američki bokser,
svetski šampion iz 1919. (Prim. prev.)

24
 PRE KRAJA

U tom selu u pampi moj otac je uspeo da stekne

mali mlin za brašno. Centar nevinih fantazija za
dečaka poput mene tada, kada sam nedeljom ostajao
u radionici praveći stvarčice od drveta, ili sam se sa
Arturom penjao na vreće pšenice i krišom, kao da
je posredi najveća tajna, provodio popodneva jedući
keksiće.
Moj otac je bio vrhunski autoritet u porodici u
kojoj je moć hijerarhijski opadala ka starijoj braći.
Cak se sećam kako sam sa strahom gledao njegovo
lice, izborano istovremeno i od prostodušnosti i od
čvrstine. Njegove neumoljive odluke bile su osnova
gvozdenog sistema naredbi i kazni, čak i za mamu.
Ona, koja je uvek bila veoma rezervisana i čvrsta, ve-
rovatno je nasamo patila zbog tog tako energičnog i
strogog karaktera. Nikada je nisam čuo da se žali, a
usred tih teškoća morala je da prihvati težak zadatak
odgajanja jedanaest sinova.
Vaspitanje koje smo dobili ostavilo je tužne i traj-
ne tragove na moj duh. Ali to vaspitanje, često veoma
grubo, naučilo nas je da ispunjavamo obaveze, da
budemo dosledni, strogi prema sebi, da radimo sve
dok ne završimo bilo koji započeti zadatak. I ako smo
nešto uspeli, bilo je to zbog tih osobina koje smo mo-
rali grubo da steknemo.
Strogost mog oca, povremeno strahovita, pod-
stakla je, u dobroj meri, tu duboku crtu mog duha,
tako sklonog tuzi i seti. Ali je, takođe, izazvala
buntovništvo moja dva brata koji su pobegli od kuće:
Umberta, o kome ću kasnije govoriti, i Pepea, u našem

25
 HRNESTO SABATO

selu zvanog „ludi Sabato“, koji je na kraju otišao sa

jednim cirkusom, osramotivši moju buržoasku poro-
dicu. Ta odluka je rastužila moju majku, ali ju je ona
podnela sa čvrstinom koju je zadržala do svoje sta-
rosti, kada je sa devedeset godina, nakon dugih patnji,
dostojanstveno umrla u svom krevetu, na Matildinim
rukama.
Moj brat Pepe je strasno voleo pozorište i glu-
mio je u mnogim seoskim grupama zvanim „Trideset
udruženih drugara“, a kada su u bioskop-pozorištu
Perla postavljali na scenu kreolske jednočinke, on bi,
tako mali, uvek dobijao neku ulogu. U svojoj sobi je
imao celu biblioteku Bambalina, koja je objavljivana u
Buenos Ajresu sa raznobojnim koricama i u kojoj su,
osim tih jednočinki, izlazila Ibzenova dela, kao i jed-
no, koga se još uvek sećam, Tolstojevo. Progutao sam
sva ta izdanja pre svoje dvanaeste godine, i ona su mi
snažno obeležila život, budući da me je pozorište odu-
vek oduševljavalo; čak sam i napisao mnoge komade,
ali oni nikada nisu izašli iz mojih fioka.
Ispod grubosti u ophođenju, moj otac je skrivao
svoju ranjiviju stranu: iskreno i plemenito srce. Pose-
dovao je zadivljujući osećaj za lepotu, tako da je, kada
su morali da se presele u La Platu, on sam projekto-
vao kuću u kojoj smo živeli. Kasno sam otkrio nje-
govu strast prema cveću, o kojem je brinuo sa meni
do tada nepoznatom pažnjom. Nikada nisam video
da je pogazio datu reč, i, s godinama, divio sam se nje-
govoj odanosti prijateljima, kao na primer u slučaju
don Santjaga, krojača koji se razboleo od tuberku-

26
 PRE KRAJA

loze. Kada mu je doktor Elgera ukazao da je jedina

mogućnost da preživi bila da ode na planine Kordobe,
moj otac mu je pravio društvo u jednom od tih uskih
putničkih kupea stare železnice, gde je zaraza izgle-
dala neizbežna.
Uvek se sećam tog čina koji odražava njegovu
požrtvovanost zarad prijateljstva, a to sam naučio da
cenim tek više godina nakon njegove smrti, kao što
se obično dešava u ovom životu koji, često, predstav-
lja neprekidni raskorak. Tada je već bilo kasno da mu
kažemo da ga volimo uprkos svemu i da mu zahva-
limo za napore koje je uložio da bi nas sačuvao od
nedaća koje su neizbežne, i, istovremeno, poučne.
Jer, nije sve bilo strašno kod mog oca, i sa no-
stalgijom nazirem davne radosti, poput večeri kada
me je držao u krilu i pevao mi pesme iz svoje zemlje,
ili kada mi je posle podne, po povratku sa kartanja u
Društvenom klubu, donosio ,,mentolinu“, bombonice
koje smo svi voleli.
Nažalost, njega više nema, a suštinske stvari me-
đu nama ostale su nedorečene; kada se ljubav više
ne može izraziti, i stare rane ostaju nezalečene, tada
otkrivamo poslednju samoću ljubavnice bez voljenog,
dece bez roditelja, oca bez dece.
Pre mnogo godina otišao sam do crkve San Fran-
sisko de Paula, gde se jednog dana zaljubio u moju
majku; nazirući njegovo detinjstvo među tim samot-
nim predelima, gledajući u pravcu Mediterana, po-
gnuo sam glavu i oči su mi se zamaglile.

27
 Što se više približavamo smrti, sve više se na-
ginjemo ka zemlji. Doduše, ne zemlji uopšteno, već
onom komadu, onom najdaljem ali tako voljenom,
komadu zemlje na kom je proteklo naše detinjstvo i za
kojim toliko čeznemo. I pošto je tamo počelo grubo
naukovanje, to ostaje sačuvano u sećanju. Sa setom se
prisećam tog dalekog i davnog univerzuma, sada sve-
denog na jedno lice, skroman trg, jednu ulicu.
Uvek sam čeznuo za ritualima iz svog detinjstva,
sa onim Svetim kraljevima koji više ne postoje. Sada,
čak i u tropskim zemljama, zamenjuju ih tim jadnim
vragovima prerušenim u Deda Mraza, sa polarnim
krznom, dugim i belim bradama, poput snega sa kog
se pretvaraju da dolaze. Ne, govorim o Svetim kra-
ljevima koji su u mom detinjstvu, u mom seoskom
kraju, dolazili krišom kada smo već svi mi mališani
spavali, da bi nam ostavili u našim cipelama nešto
što smo jako želeli; čak i u siromašnim porodicama,
u kojima su jedva ostavljali neku limenu igračku, ili
nešto malo bombona, ili poneke dečje makazice da
bi devojčica mogla da imitira svoju majku krojačicu,
seckajući odelca za krpenu lutku.

28
 PREKRAJA

Danas bih od tih Svetih kraljeva tražio samo jed-

no: da me vrate u ono vreme kada sam verovao u njih,
u to daleko detinjstvo, pre hiljadu godina, kada bih
zaspao željno iščekujući njihov dolazak na čudesnim
kamilama, kadrim da preskaču zidove, pa čak i da
prođu kroz pukotine na vratima - jer nam je mama
objašnjavala da oni to mogu - nečujni i puni ljubavi.
Ta bića koja smo priželjkivali da vidimo, opirući se da
zaspimo, sve dok nepobedivi san svakog mališana ne
bi savladao našu želju. Da, voleo bih da mi vrate ono
iščekivanje, onu iskrenost. Znam da mnogo tražim,
neostvarljiv san, nepovratnu magiju mog detinjstva
sa njegovim Božićima i dečjim rođendanima, hor
cvrčaka u doba letnjih sijesti. Kada padne veče, mama
bi me slala u zgradu Školske misije, kod gospođice
Major; te trenutke rituala sa poslasticama i keksićima
,,lola“, dobijao bih zauzvrat za uobičajenu poruku:
„M ama me je poslala da Vas pitam kako ste i da Vam
prenesem njene pozdrave.“ Takve stvari, ne velike, već
male i veoma skromne.
Da, voleo bih da me vrate u to doba kada su priče
počinjale sa „Bilo jednom...“, a apsolutna vera deteta
nas istog trena obavijala tajanstvenom stvarnošću. Ili
u doba dirljivih rituala, kada su gostovali veliki cirkusi
što bi zauzeli ceo Španski trg, a mi u tišini posmatrali
magična dela i tačku krotitelja koji se zaključavao sa
svojim lavom u kavez postavljen duž cele cirkuske po-
zornice. I klovn, Skarpini i Bertoldito, koji je uživao
u tragičnim ulogama, sve dok se jedne noći, kada je
glumio Utvare, nije otrovao na sceni dok je nedužna

29
 ERNESTO SABATO

publika aplaudirala. Kada su podigli zavesu pronašli

su ga mrtvog, a njegova žena, Anhelita Alarkon, poz-
nata akrobatkinja, plakala je neutešno grleći njegovo
telo.
Toga se setim uvek kada posmatram pajace koje
je naslikao Ruo9: te jadne šaljivdžije koji, nakon što
završe svoje tačke, u samoći cirkuskih kola skidaju
kostime i vraćaju se u tamu svakodnevice, gde mi
stari znamo da je život nesavršen, da priče za decu sa
Dobrima i Zlima, Pravdom i Nepravdom, Istinom i
Laži, konačno nisu ništa više do nevini snovi. Surova
stvarnost predstavlja razornu zbrku lepih ideala i ne-
spretnih ostvarenja, ali uvek će biti svojeglavih ljudi,
heroja, svetaca i umetnika, koji u svom životu i svom
delu dosežu delove Apsolutnog, koji nam pomažu da
podnesemo ta nesnosna uslovljavanja.
U samoći svog ateljea posmatram sat koji je pri-
padao mom ocu, maminu staru mašinu za šivenje
,,New Home“, jednu srebrnu činijicu i ,,kolt“ koji je
tata uvek držao u svojoj fioci, a koji je kasnije prešao
u nasledstvo najstarijem bratu, sve dok nije dospeo
u moje ruke. Tada se osetim kao tužni svedok neu-
mitne promene stvari što su u nesvojstvenoj večnosti
izložene ljudima koji su ih koristili. Kada ih nadžive,
vraćaju se u svoje beskorisno stanje predmeta, a sva
magija, sva iskrenost, iščezne poput neizvesne fan-

9 Žorž Ruo (Georges Rouault, 1871-1958), francuski slikar, je-

dan od najznačanijih predstavnika savremene umetnosti; glavne
teme su mu bili arlekini, ljudske maske i religijski motivi. (Prim.
prev.)

30
 PRE KRAJA

tazmagorije pred težinom onoga što je proživljeno.

Ostaci iluzije, samo delovi odsanjanog sna.

Mladiću bez svetlosti

svoj teškijad oplakuješ

tvoji snovi se neće vratiti,

srce,
tvom detinjstvu je kraj.

Zemlja tvog dečaštva

ostalaje zauvek iza
samo se možeš sećati, s bolom,
godina njenog sjaja.
Prašina prekriva tvoje telo,
niko te više ne sluša,
tvoji snovi se neće vratiti,
srce, tvom detinjstvu je kraj.

31
 Kada sam u svom selu završio osnovnu školu,
1923, usred najdubljeg razdiranja u mom životu, moj
brat Pančo odveo me je u La Platu da tamo završim
školovanje. Sećam se prve noći, sa onom zagonetnom
zorom u kući u ulici Pedro Ećague, kada sam između
dva sna čuo neki zvuk za mene nepoznat, koji se tokom
decenija očuvao kao prizor moje detinje tuge: zvuk
konjskih kopita i zaprežnih kola na pločniku. Veoma
daleko vreme u kojem nije bilo džinsa, kada smo mi
dečaci nosili kratke pantalonice, a duge pantalone bile
su simbol jednog strašnog događaja u našim životima,
obeleženog ponosom i sramom.
Često sam plakao tokom noći, u tom gradu koji
je kasnije postao tako tesno povezan sa mojom sud-
binom. U mukotrpnim danima koji su prethodili
početku školske godine, doživeo sam možda nešto
najbolnije. Poneo sam u šumu jednu limenu paleticu,
jeftinu imitaciju slikarske palete, koju je moj brat ku-
pio u seoskoj gvožđari. Imala je posudice za akvarel
koje su za mene bile pravo blago, i koje sam koristio
da bih kopirao slike iz časopisa, Sećam se jedne troike
u snegu, u dalekoj i tajanstvenoj Rusiji.

32
 PRE KRAJA

Pitao sam kako da stignem do čuvene šume u La

Plati, i otišao sam tamo sa svojim akvarelom, flašicom
vode, par četkica i blokom belog papira. Seo sam na
travu između ogromnih eukaliptusa i počeo da sli-
kam jedno od onih ogoljenih stabala, sa njihovim
promenljivim nijansama zelene, oker i smeđe, uklo-
pljenih na način koji me je ganuo. Sve je bilo mirno
toga jutra i, snagom lepote, zaboravio sam na svoju
setu. Ubrzo je došlo do kataklizme: imao sam manje
od dvanaest godina i bio sam sam u nepoznatom gra-
du, kada se iznenada pojavila grupa momčića, otpri-
like petnaestogodišnjaka, koji su mi, podsmevajući se,
oteli paletu, izgazili jeftineposudice za akvarel, slomili
mi četkice i daleko bacili flašicu sa vodom; smejući se,
sve dok nisu otišli. Izvesno vreme, koje mi je izgledalo
kao večnost, ostao sam da sedim na travnjaku, dok su
mi tekle suze. Kasnije sam uspeo da ustanem i da se
polako vratim u pansion, ali sam se izgubio i morao
sam nekoliko puta da pitam gde se nalazi moja ulica.
Kada sam konačno stigao, ušao sam u svoju sobu
i ostao čitav dan u krevetu. Drhtao sam kao pod tem-
peraturom, a možda sam je i imao.

33
 Vratio sam se na univerzitet u La Plati - nakon
toliko godina! - i u meni su se probudile zaboravljene
uspomene, osećanja koja su počivala u mojoj duši. U
ovoj školi i u ovom gradu nastali su koreni svega što je
kasnije moralo da bude. Proteklo vreme, gradovi koje
sam kasnije obišao po svetu, nisu mogli da izbrišu nje-
gove ulice pune drveća, ove lipe, ove platane. Prošle
su godine, ali mi se uvek iznova vraća uspomena na
ovaj grad, gde su se odigrali važni događaji u mom
životu; gde smo se Matilde i ja upoznali, gde smo ma-
turirali, a potom završili i fakultet. Ovde je rođen naš
sin Horhe Federiko, a ovde su umrli i naši roditelji. U
ovim dvorištima, u ovoj šumi, ponekad zaštitničkoj,
ponekad setnoj, uobličile su se osnovne ideje koje su
me pratile u životu.
Univerzitet, koji je osnovao don Hoakin V.
Gonsales, bio je čuven u celoj Hispanskoj Americi.
Pohađali su ga đaci koji su dolazili iz Kolumbije, Perua,
Bolivije, Gvatemale, i stvarali svoje sopstvene kolonije
u studentskim domovima; taj univerzitet je Evropi
dao istaknute stručnjake za prirodne i humanističke

34
 PRE KRAJA

nauke, kao što je bio slučaj sa Šilerovima. Nastao je sa

posebnom inspiracijom, formirali su ga veliki naučni
instituti, organizovali značajni ljudi, poput astronoma
Hartmana; nivo mu je sličan onome u Hajdelbergu
ili Getingenu. Univerzitet je obuhvatao, po vertikali,
i srednje i osnovno obrazovanje, a đaci su čak imali i
sopstvene novine.
Kako čeznem za tom školom u kojoj se nisu
proizvodili profesionalci, gde je ljudsko biće još uvek
bilo celina, gde su ljudi branili najizvornije klasično
obrazovanje, a misao i poezija podjednako oličavali
ispoljavanje duha. Na ex libris-u Univerziteta bila je
napisana j edna rečenica plemenitog naučnika kakav je
bio Emil Boze: „Uzmi istinu i pronesi je svetom“; on je
bio jedan od onih ljudi koji su strasno žudeli za čistim
duhom, ali je to ostavljao po strani ili zapostavljao da
bi zasukao rukave i isprljao ruke oblikujući ovu naciju
koja je danas skoro bleda senka nekadašnje.
U doba kada sam išao u prvi razred srednje škole,
saznali smo da ćemo imati jednog profesora „Mek-
sikanca1 koji je zapravo bio Portorikanac. I danas
mi se stegne grlo pri sećanju na jutro kada sam vi-
deo kako u učionicu ulazi taj tihi čovek, aristokrata
po svakom svom gestu, koji je odmerenim rečima
nametao nevidljivi autoritet: Pedro Enrikes Urenja.
Prema tom nadmoćnom biću kolege su se ponašale
sa nipodaštavanjem i bez uvažavanja, sa tipičnom
mržnjom mediokriteta, tako da nikada nije postao re-
dovni profesor ni na jednom od filozofskih fakulteta.

35
 ERNESTO SABATO

Njemu dugujem svoje prvo zbližavanje sa veli-

kim piscima, a njegovu mudru poruku još uvekpam-
tim: „Tamo gde završava gramatika počinje velika
umetnost.“ Naime, on nije bio pristalica purističkog
poimanja jezika, naprotiv, bio je istomišljenik sa Fos-
lerom i Humboltom, koji su jezik smatrali živom moći
u neprekidnoj transformaciji. U kasnijim godinama,
vodio sam duge razgovore o tim temama sa njim i
Raimundom Lidom na Filološkom institutu, kojim je
u to vreme upravljao Amado Alonso.
Kada sam nekom prilikom ponovo putovao vo-
zom, maštao sam da sretnem tog profesora iz moje
srednje škole, kako sedi u nekom vagonu, sa akten-
tašnom punom ispravljenih domaćih zadataka, kao
tada - tako davno! - kada smo zajedno bili u vozu i
kada sam ga pitao, žalostan što vidim što mu godine
prolaze u beznačajnim poslovima, „Zašto, don Pedro,
gubite vreme na te dečje zadatke?" A on mi je, uz svoj
ljubazan osmeh, odgovorio: „Jer bi među njima mo-
gao biti neki budući pisac.“
Koliko samo dugujem Enrikesu Urenji! Tom po-
grbljenom i zamišljenom čoveku, uvek setnog lica.
Bio je jedan od intelektualaca kakvi danas izumiru,
romantičar koga je Alfonso Rejes nazvao „nepodmit-
ljivim svedokom“, čovek sposoban da pređe čitav grad
usred noći da bi pritekao u pomoć prijatelju. I zbog
tog plemenitog poimanja života, zbog zajedništva i
srčanosti prilikom suočavanja sa nedaćom, paradok-
salno, zajedno sa tim intelektualcem iz moje srednje
škole, dolazi mi u sećanje lice mog brata Umberta,

36
 PRE K.RAJA

pustolova koji nikada nije stekao više obrazovanje, ali

su mu se divili i poštovali ga svi koji su ga poznavali
i koji su išli da se sa njim posavetuju kada je trebalo
doneti neku tešku odluku.
Stoga, kada se Umbertova bolest pogoršala, ve-
oma me je rastužilo to što su hteli da ga obmanu
govoreći mu da je reč o jednostavnoj infekciji, kada
smo zapravo svi znali da je u pitanju strašni rak sto-
maka. Taj čovek, kome su se toliko divili zbog njegove
pravednosti i razboritosti, zasluživao je da zna istinu i
suoči se sa njom, kao što je to inače činio. I tada sam
doneo čvrstu odluku da razgovaram sa njim.
Nikada neću zaboraviti tu tišinu: njegove širom
otvorene oči izgledale su kao da naziru kraj, bez
malodušnosti, sa smirenošću koja ga je uvek snažila.
Zapalio je cigaretu. Nismo plakali. Nismo smeli to
da činimo. Nismo mogli ni da se zagrlimo; još uvek
smo, kao teret na leđima, osećali zapovednički pogled
našeg oca.
Svi su oplakali gubitak Umberta, nekoga ko je
bio - kako je tokom pogreba rekao jedan od njegovih
velikih prijatelja - „Čovek od glave do pete“.
Da, dragi brate, pripadao si onoj vrsti ljudi
veličine Sent-Egziperija, koji se u svom avionu borio
sa olujom, zajedno sa telegrafistom; bili su, u tišini,
sjedinjeni zajedničkom opasnošću, ali i nadom. Takvi
ljudi su podigli njegov oltar usred blata, svojim dru-
garstvom jačim od propasti i smrti.

37
 Konfliktne godine moje srednje škole bile su
vreme teskobnog bola, ali i godine važnih otkrića.
Prvog školskog dana dogodilo mi se čudesno
otkrovenje. Iz jedne ne odviše uočljive klupe, ja,
uplašeni i povučeni dečak iz pampe, gledao sam
kako don Edelmiro Kalvo, gospodin iz provincije
indijanskih crta lica, visok i otmenog ponašanja, pre-
finjeno pokazuje prvu teoremu. Bio sam očaran tim
savršenim i čistim svetom. Još uvek nisam znao da
sam otkrio platonski univerzum, stran svim straho-
tama ljudskog roda; ali sam spoznao da su te teoreme
poput veličanstvenih katedrala, lepih kipova usred
razorenih kula moje mladosti.
Da bih smirio haos u svojoj duši istresao sam
svoje emocije i nemire u jednu seriju svezaka, dnevni-
ka, koje sam spalio kada sam porastao. Zbog teskobe
u kojoj sam živeo, potražio sam utočište u matematici,
u umetnosti i književnosti, u velikim fikcijama koje su
mi pružile sigurnost u dalekim i davnim svetovima. Iz
školske biblioteke, tako bogate i za mene neistražene
- premda je bila znalački organizovana - čitao sam

38
 PRE KRAJA

uvek u naletima, podstican svojim sklonostima, strep-

njama i intuicijom.
Sećam se lokalnih biblioteka koje su osnovali
siromašni ljudi i idealisti koji su, uz velike napore,
nakon čitavog radnog dana, ipak imali snage da lju-
bazno usluže mališane, željne mašte i pustolovina. Iz
svoje skromne sobice u Ulici 61, zaplovio bih sveto-
vima Salgarija i Žila Verna; baš kao što sam se kasnije
prepuštao velikim tvorevinama nemačkog roman-
tizma: Šilerovim Razbojnicima, Šatobrijanu, Gecu fon
Berlihingenu10, Geteu i njegovom neizbežnom Verte-
ru, i Rusou. Vremenom sam otkrio Nordijce: Ibzena,
Strindberga: potom tragične Ruse koji su toliko uticali
na mene: Dostojevskog, Tolstoja, Čehova, Gogolja; i
naposletku epske pustolovine Speva o Sidu i dragog
lutalice od Manče. Tim delima sam se uvek iznova
vraćao, kao neko ko ponovo dolazi u zemlju za kojom
je čeznuo u izgnanstvu, gde su se dogodile stvari od
suštinskog značaja za njegovo postojanje.
Roman Zločin i kazna, koji sam sa petnaest
godina doživljavao kao kriminalistički, kasnije sam
smatrao izvanrednim psihološkim romanom, da bih
konačno pronikao u srž najvećeg romana koji je ika-
da napisan o večitom problemu krivice i iskupljenja.
Još uvek vidim sebe ispod pokrivača kako pohlepno
gutam to delo u mekom povezu, plod dvostrukog ili
trostrukog prevoda. Još uvek čujem sebe kako se sme-
jem zbog drskosti i žestoke ironije sa kojom je Vajld

10 Gec fon Berlihingen (Goetz von Berlichingen, 1480-1562),

nemački vitez, predstavnik osiromašenog plemstva. (Prim. prev.)

39
 ERNESTO SABATO

razotkrivao viktorijansku licemernost. I prizivam u

sećanje ustreptalost koju sam osećao između stranica
čudesnih priča Edgara Alana Poa; ili Čestertonovih
paradoksa i njegovog tajanstvenog Oca Brauna.
Kasnijih godina strastveno sam čitao velike pisce
svih vremena. Mnoge časove sam posvetio čitanju i
to je za mene uvek predstavljalo grozničavo traganje.
Nikada nisam bio čitalac sabranih dela i nisam
se vodio nikakvom vrstom sistematizacije. Napro-
tiv, usred svake od svojih kriza menjao sam smer, ali
uvek sam se ophodio prema vrhunskim delima kao
da ponirem u sveti tekst; kao da mi se u svakoj pri-
lici otkrivaju temelji prvobitnog putovanja. Ožiljci
koji su ostali na mojoj duši svedoče da je zaista tako i
bilo. Čitanje me prati do dan-danas, i menja mi život
zahvaljujući tim istinama koje su privilegija samo ve-
like umetnosti.

40
 U neumitnoj samoći jutrošnjeg svanuća slušam
Bramsa, i zbog njegovih setnih horni uvek iznova,
slabo ali sasvim izvesno, naslućujem pragove Apso-
lutnog.
Mislim na vremena kada je Matilde još uvek mo-
gla da hoda, oslonjena na svoj štap, kada ju je Gledis
dovodila u atelje i smeštala pokraj mene, poduprtu
jastucima. Ja bih puštao nešto od Šuberta, Korelija, ili
nekog drugog muzičara koji joj je tako prijao u trenu-
cima tuge. Slušali bismo muziku dok je ona tonula u
san, malo-pomalo, dokne bi zaspala, glave nagnute na
jednu stranu. Posmatrao sam je vlažnih očiju. Nakon
izvesnog vremena se probudila i, tanušnim glasom,
upitala: „Zašto ne idemo kući?“ ,,Da“ - govorio bih joj
tada - „odmah ćemo poći.“ I uz pomoć Gledis vraćala
se u svoju sobu.
Sećam se veoma dobro jednog dalekog dana
1968, kada sam sa Matilde putovao u Štutgart, gde
je trebalo da mi uruče nagradu. Po dolasku, otišli
smo na hodočašće - to je odgovarajuća reč, budući
da nas je obuzelo religiozno ushićenje - u Tibin-

41
 ERNESTO SABATO

gen, i ušli smo u Jevangelistički seminar, gde smo

uzbuđeno posmatrali klupu na kojoj su sedeli mladi
student Šeling i njegov kolega Hegel. Zadržali smo se
u tišini. Potom smo otišli do kućice drvodelje Cimera,
gde je trideset i šest godina živeo ludi Helderlin, pod
nežnom zaštitom tog skromnog ljudskog bića; takva
saznanja spadaju u apsolutne činjenice koja iskupljuju
čovečanstvo. Sa visokog tornja posmatrali smo kako
protiče reka Nekar, kao što je to verovatno toliko puta
to činio onaj mahniti genije.
Mislim da smo kasnije proputovali delom Rajne,
koji nas je podsetio na davnašnje balade, bardove, ju-
nake, razbojnike i legende: na Rolanda, koji prekasno
stiže na ostrvo Nonenvert, samo da bi saznao da se
njegova neutešna ljubljena zamonašila; na Loengrin,
i na zamak okruga Kleve, impozantan i turoban. U
kišno jesenje predvečerje, posmatrali smo ostatke
feudalnih dvoraca, utvrđenja u ruševinama koja su
bila svedoci surovih bitaka i sačuvala strašne ili lepe
tajne o rodoskrvnim ljubavima, samoćama, izdajama.
Tamo su bili i Die feindlichen Brudern, trošni ostaci
kula dva brata neprijatelja, i Zidine Razdora. Visoko
u planini, u pravcu istoka, turobne ruševine odolevale
su naletima ledene kiše. I Kula Štakora, takođe, gde
biskup Hato II, nakon što je naredio da spale izglad-
nele seljake, beše živ zatvoren u svoju kulu, da bi ga
prožderali ti jezivi zlotvori. Čak smo iz daljine čuli
zlosrećan glas Lorelaj, i gledali nagore, prema visina-
ma brda koje pada tačno na vode reke, kao da smo još 1

11 Die feindlichen Bruder (nem.) - zavađena braća. (Prim. prev.)

42
 PRE KRAJA

želeli i da razaznamo siluetu čarobnice koja je svojom

pesmom vodila u smrt.
Tada su, oživljeni iz naše mladosti, pohrlili u
moje sećanje delovi jedne od onih Lieder1213koje je
moja mahita profesorka nemačkog pokušavala da mi
utuvi uz muziku Šumana, Bramsa, Šuberta. Ne znam
ih, jer sam jedva malo nemačkog naučio kada sam
imao oko osamnaest godina, ali se sećam nekolicine
stihova koji su govorili, otprilike

Warum diese dunkien Ahnungen,

mein HerzW

Veličanstvene ruševine iskrsavale su pred turi-

stima sa foto-aparatima i kobasicama; poput glasnika
koji, nakon mučnih dogodovština, u svojoj prljavoj i
poderanoj odeći, pokušava da prenese lepu i dirljivu
poruku, između udaraca, povika i prostota. I uspeva
u tome, uprkos svemu, zahvaljujući tajanstvenoj moći
poezije.

12 Die Lider (nem.) - pesme. (Prim. prev.)

13 Čemu ove crne slutnje,
srce moje?

43
 Oko šesnaeste godine počeo sam da se povezu-
jem sa grupama anarhista i komunista, jer nikada ni-
sam podnosio društvenu nepravdu, kao i stoga što su
neki studenti bili deca radnika, doseljenika socijalista,
i sa njima sam vodio raspravu tokom noći, prilikom
beskonačnih diskusija, ponekad žestokih a u nekim
prilikama srdačnih, koje su obično trajale do sitnih
sati u zoru.
Jedno od tih okupljanja održano je u kući Hilde
Šiler, ćerke nemačkog geologa Valtera Šilera. Ona
beše formirala grupu devojaka koju je nazvala „Ata-
lanta“, i držala im je predavanja od sporta do isto-
rije i književnosti. Tamo me je jedna mlada devojka
slušala, upirući u mene svoje krupne oči, kao da sam
- jadničak - bio svojevrsno božanstvo. Ta devojka bila
je Matilde.
Iz tog vremena se sećam prvomajskih demon-
stracija, protestnog skupa i istovremeno duboke tuge
zbog stradalih u Čikagu. Večni pokoj za skromne he-
roje, radnike koji su se borili za osmočasovno radno
vreme i potom bili osuđeni na smrt: Albert Parsons,

44
 PRE KRAJA

Adolf Fišer, Džordž Engel, Ogist Spajz i Luis Ling,

dvadesettrogodišnjak koji se ubio tako što mu je
cevčica-detonator od žive eksplodirala u ustima. Os-
tala četvorica osuđena su na smrt vešanjem. Naknad-
no, istraga je utvrdila da su bili nevini, da bomba koja
je bačena na policiju nije bila njihovo delo. Ti radni-
ci su izjavili da su i dalje ponosni na svoju borbu za
društvenu pravdu i optužili sudije i sistem čiji su oni
bili tipični predstavnici. Do poslednjeg trenutka se
nisu odrekli svojih ubeđenja. Mnogo godina kasnije,
guverner je priznao nevinost tih ljudi, i podigao im
spomenik, Grob Stradalih.
Tada su takođe organizovani marševi za gene-
rala Sandina i za plemenite i srčane anarhiste Saka i
Vancetija. Demonstracije su okupljale oko sto hiljada
radnika i studenata, neke pod crvenom zastavom so-
cijalista, a anarhiste pod crveno-crnim barjakom. U
celom svetu su održavani protesti solidarnosti zbog
dvojice stradalih u radničkom pokretu, osuđenih na
smrt za zločin koji nisu počinili. Isto kao u slučaju
radnika iz Čikaga, američki sud morao je da im prizna
nevinost. Čak i u trenutku kada su ih grubo vezali za
stolicu, izjavili su da su nevini. Umrli su hrabro i do-
stojanstveno. U jednom velikom filmu koji su nakon
izvesnog vremena Amerikanci napravili sa namerom
da pokažu istinu, pojavljuje se ovo potresno pismo
koje je Vanceti napisao svom sinu:

Dragi moj sine, sanjao sam vas danju i noću. Ni-

sam znao da li sam još živ ili sam mrtav. Tako sam

45
 ERNESTO SABATO

želeo da zagrlim tebe i tvoju majku. Oprosti mi, sine

moj, ovu nepravičnu smrt koja te tako rano ostavlja
bez oca. Danas će moći da nas ubiju, ali neće moći da
unište naše ideje.
One će ostati za buduće generacije, za mlade poput
tebe. Zapamti, sine moj, sreću koju osećaš kada se igraš
nemoj grabiti svu za sebe. Trudi se da ponizno razumeš
bližnjeg, pomozi slabima, uteši one koji plaču. Pomozi
progonjenima, ugnjetavanima. Oni će ti biti najbolji
prijatelji. Zbogom, suprugo moja. Sine moj. Drugovi.
Bartolome Vanceti

Rasprave i borbe između anarhista i marksista

bile su česte, ali i pored toga imao sam drugove na obe
strane, i sve do danas - mi koji smo preživeli! - vodi-
mo duge razgovore sećajući se onih herojskih godina.
Sa koliko emocija mi dolazi u sećanje ono vreme
kada sam izmišljao - ili otkrivao u dnu svoje duše
- nepismenog Karluća, jednog od onih beskrajno
dobrodušnih anarhista što su pešačili od sela do sela,
sve dok ne bi stigli do nekog poseda gde je bio obićaj
imati jedan poljski krevet za bića koja u noći, oko
vatre, propovedaju lepotu anarhizma. A Karlućo, ta
ljudina, što je zbog mučenja izgubio snagu, na kraju je
imao jednu barakicu gde je dečačiću po imenu Naćo,
poreklom iz aristokratske porodice, neukim rečima
opisivao lepotu anarhizma. Pričao mu je kako su ljudi
zatvarali velike i nevine nilske konje da bi služili deci
za zabavu, daleko od svojih afričkih livada, prelepih
svitanja i skoro zaboravljene slobode.

46
 PRE KRAJA

Ruska revolucija još uvek je imala romatični

sjaj onog Oktobra, a drugovi komunisti na kraju su
uspeli da me ubede, govorili su da su anarhisti uto-
pisti i da nikada neće uspeti da osvoje vlast kao što su
to oni učinili u vreme carske vladavine. Kako još ne
beše počeo staljinizam i njegovi zločini, osetio sam,
sa romantičarskim fanatizmom, da će revolucija pro-
letarijata na kraju doneti ljudima čist svet kakav sam
svojevremeno prepoznao u matematici.
Udaljio sam se od univerzitetskih krugova i
pridružio se Komunističkoj omladini; zajedno sa
njima, obišao sam velike hladnjače Armur i Svift,
smeštene u Berisu, selu u predgrađu La Plate, gde
su radnici živeli u najužasnijoj bedi, načičkani u
montažnim limenim kućicama, među zelenim
baruštinama koje su zaudarale, rizikujući sve u svojoj
borbi za povećanjem od dvadeset sentava14 na sat. Cak
i danas se sećam tog zajedništva radnika i studenata, i
iznova duboko proživljavam to vreme.
Godine 1930. dogodio se prvi vojni udar, jeziv i
krvožedan, kao posledica opasnosti koju su, za voj-
nike i kapitaliste, predstavljali društveni pokreti. Uri-
buruova15 diktatura biće preteča kasnijih državnih
udara koje je pretrpela naša zemlja.
Taj prvi udarac bio je odlučujući u mom životu jer
sam morao da odem u ilegalu, prvo zbog svoje vojne

14 Sentavo (centavo, šp.) - stoti deo novčane jedinice. (Prim.

prev.)
15 Hose Feliks Uriburu (Jose Felix Uriburu, 1868-1932),
general-potpukovnik, predvodnik vojnog udara 1930. i pred-
sednik Argentine od 1930. do 1932. (Prim. prev.)

47
 ERNESTO SABATO

službe - oduvek sam prezirao salonske revolucionare

- a potom zato što sam postao sekretar Komunističke
omladine, i stalno su me proganjali. Zbog toga sam
morao da pobegnem iz La Plate, prekinuo sam studije
i napustio porodicu da bih se nastanio u Aveljanedi,
najvažnijem radničkom centru. Zahvaljujuči sreći
koja me je uvek pratila, nisam pao u ruke levičarskom
Specijalnom odseku za borbu protiv Komunizma,
čuvenom po svojim mučenjima, koji mi je bio za pe-
tama. Morao sam prilično često da menjam pansion i
ime; a jednom prilikom spasao sam se iskočivši kroz
prozor. Tada sam koristio ime Feri, možda - sada mi
se tako čini - nesvesno izvedeno od prezimena moje
majke. Vojska je bila veoma opasna i nije se svodila
samo na rad; postojalo je i obavezno teorijsko obra-
zovanje, gde su se izučavali Marks i brojni drugi pisci.
Radnicima su govorili o slobodi, a hapsili su ih
zbog učešća u štrajku; govorili su im o pravdi, a zapra-
vo su ih ugnjetavali i varvarski mučili; habeas corpus16
i druga ustavna prava cinično su izvrgavana ruglu u
svakodnevnoj primeni. To je trajalo sve dok pretnje i
opasnosti od smrti koje smo trpeli nisu pale na dvo-
jicu velikih anarhističkih vođa: Severina di Đovanija i
Skarfa. Di Đovanija sam upoznao u kulturnom centru
Ateneum u Buenos Ajresu, i uprkos tome što je izgle-
dao kao školski učitelj, sa svojim pištoljem i svojom
bandom, postao je legendarna ličnost. Oni su bili

16 Haheas corpus (lat.) - imaj (svoje) telo, budi gospodar svoga

tela; zakon o ličnoj slobodi. (Prim. prev.)

48
 PREKRAJA

uhvaćeni i umrli su uzvikujući pred streljačkim vo-

dom: „Živela anarhija!“; zbog tog uzvika sam> posle
sedamdeset i nešto godina, još uvek ganut.

49
 Više ništa nije ostalo od pansiona u ulici Potosi
gde je jednog popodneva, u društvu dobrog prijatelja,
stigla devetnaestogodišnja Matilde, bežeći iz doma u
kojem su je obožavali, da bi živela u vanbračnoj vezi,
u jednom sobičku u Buenos Ajresu, sa svojevrsnim
prestupnikom kakav sam ja tada bio. Zarad borbe
u potaji protiv diktature generala Uriburua, za svet
bez bede i napuštenosti. Bila je to utopija, naravno,
ali bez utopije nijedan mlad čovek ne može živeti u
užasnoj stvarnosti. Tamo smo mnogo puta gladovali,
deleći malo hleba i vreli mate, a bilo je i srećnih dana,
kada nam je velikodušna donja Esperansa, upravnica
pansiona, lupala na vrata da bi nas ponudila tanjirom
kuvane hrane.
U tim vremenima siromaštva i progonstva došlo
je do velike krize, koja je naposletku dovela do mog
udaljavanja od tog pokreta zbog kojeg sam toliko rizi-
kovao.
Članovi Partije koji su, naravno, motrili na sva-
ko ,,zastranjivanje“, primetili su kod mene izvesne
sumnjive znake. U razgovorima sa bliskim drugovima

50
 PRE KRAJA

tvrdio sam da je dijalektika primenljiva u duhovnim

delima, ali ne i u onima iz prirode, i da je prema tome
„dijalektički materijalizam“ sasvim protivrečan po-
jam. Neko ko nije podrobno upoznao mentalitet voj-
nog komunizma, mogao bi pomisliti da to nije ništa
ozbiljno, ali je zapravo bilo veoma ozbiljno za čelnike
partije, koji su razdvajanje teorije od prakse smatrali
zločinom. Bilo bi mi potrebno mnogo vremena da
objasnim na čemu se moj stav zasnivao; jedino što
mogu da kažem jeste da se to dogodilo oko 1935, a da
su mnogo godina kasnije, na jednom teorijskom sa-
stanku održanom u centru Mutualite u Parizu, o tom
problemu raspravljali veliki filozofi među kojima je
bio i Sartr, i da su tvrdili isto što i ja.
Kako bilo, ona pretpostavka bila je nadasve opas-
na jer je marksizam-lenjinizam bio utvrđen čvrstim i
nepobitnim zakonima. Partija - reč koja se uvek pisa-
la velikim slovom - beše odlučila da me pošalje na dve
godine u Lenjinističke škole u Moskvi, gde se čovek
ili izleči ili završi u gulagu, ili u psihijatrijskoj bolnici.
Bez sumnje bih završio u jednom od tih koncentracio-
nih logora, s obzirom na duboko ubeđenje koje sam
gajio po pitanju te filozofske besmislice. Zbog psiho-
logije žrtve koja je vladala među vojnicima, Matilde je
s tugom prihvatila moje putovanje u Sovjetski Savez
na dve godine - a možda i zauvek - ostavši skrivena u
kući moje majke.
Pre odlaska u Moskvu morao sam da prisustvu-
jem Kongresu protiv fašizma i rata, kojim je u Briselu
predsedavao Anri Barbis, u organizaciji Partije i pod
njenom strogom kontrolom. Putovanje je počinjalo u
Montevideu, i morao sam noću da pređem deltu reke

51
 ERNESTO SABATO

La Plata, u krijumčarskom čamcu, da bih nastavio

brodom, sa lažnim dokumentima, prvo do Antver-
pena, a potom konačno vozom do Brisela. Tamo sam
imao priliku da slušam ljude iz Šucbunda17, iz Aus-
trije, i vojnike koji su dolazili iz Nemačke, gde je hitle-
rizam bio u usponu. Smestili su me u sobu jednog od
takozvanih Auberges de la Jeunesse, hostela za mlade,
zajedno sa drugarom koga sam tamo upoznao i čije
ime tobože beše Pjer. Bio je funkcioner Centralnog
komiteta Francuske omladine, slepo odan teoriji, što
me je nateralo da budem oprezan, jer se u Partiji nije
činila takva vrsta grešaka; taj mladi vojnik kasnije je
pao u ruke Gestapoa i preminuo je nakon zverskog
mučenja.
Prilikom jednog u nizu dijaloga koje smo vodili
pre spavanja, došlo je do diskusije, i načinio sam opas-
nu grešku ispoljivši svoje sumnje po pitanju onog filo-
zofskog problema. Narednog jutra rekao sam svom
drugaru da me boli stomak i da ću doći za njim čim
bol popusti. Nakon sat ili više vremena, kada sam pro-
cenio da se neće vratiti, spakovao sam svoj koferčić
i pobegao vozom u Pariz. Već behu počeli ,,procesi“
levičarske staljinističke imperije i ubrzo nakon onog
razgovora sa Pjerom, shvatio sam da se, ako odem u
Moskvu, nikada neću vratiti. Svi dijalozi, iskustvakoja
sam stekao preko boraca iz drugih zemalja, na kraju

17 Republikanischer Schutzbund (nem.) - austrijska paravojna

organizacija osnovana 1923. godine. (Prim. prev.)

52
 PRE KRAJA

su nepovratno uzdrmali krhku konstrukciju koja se

tresla u mojoj glavi.
Pošto sam otišao u Brisel sa već ozbiljnim sum-
njama u Staljinovu diktaturu, u Buenos Ajresu mi je
jedan prijatelj, bivši simpatizer Partije, dao adresu
nekog Argentinca trockiste, direktora jednog francu-
skog nedeljnika, koji će nekoliko godina kasnije umre-
ti u tenku za vreme Španskog građanskog rata. On me
je povezao sa portirom u Ecole normale superieure,
bivšim komunistom, koji mi je ponudio da spavam u
njegovom sobičku, na jednim od onih velikih francu-
skih kreveta. Po što nij e bilo grej anj a, a zima te 19 35. go -
dine beše jaka, pored pokrivača koristili smo i izvesnu
količinu novina L’Humanite. Tokom dana šetkao sam
se prepušten ulicama Pariza, ne stižući da vidim ka
kakvoj zemlji me je nosio brodolom. A onda, jednog
popodneva, ušao sam u knjižaru ,,Žilber“ na Bulevaru
Sen-Mišel, ukrao jednu knjigu matematičkih analiza
Emila Borela i pobegao sa njom, sakrivši je ispod ka-
puta. Sećam se togledenog zimskog predvečerja, kada
sam čitao prva poglavlja, uz podrhtavanje vernika koji
ponovo ulazi u hram nakon burnog putovanja punog
nasilja i greha. Taj sveti drhtaj bio je spoj zanosa, pre-
poznavanja i spokoja za kojim je moj duh odavno
žudeo: matematički svet me je po drugi put pozvao
na svoja vrata.
Po povratku u zemlju, duhovno rastrojen, zatvo-
rio sam se u Fizičko-matematički institut, i za neko-
liko godina završio svoj doktorat. Tako sam se sko-
ro svakodnevno pripremao za odbranu od uvreda i

53
 ERNESTO SABATO

poniženja zbog moje ,,izdaje“ komunizma, a zapra-

vo je bilo sasvim suprotno. Veliki izdajnik bio je taj
čudovišni čovek, bivši seminarista, koji je ubio sve
one koji su u stvari izveli revoluciju, sve dok u ino-
stranstvu nije došao do samog Trockog, jednog od
najbriljantnijih i najodvažnijih revolucionara s počet-
ka X X veka, koga su u Meksiku ubili staljinisti.
Usred celokupne krize civilizacije koja je počela
na Zapadu zbog prevlasti tehnike i materijalnih doba-
ra, hiljade momaka poput mene ponovo je uprlo po-
gled ka velikoj revoluciji koja je u Rusiji, kako nam se
činilo, proglašavala slobodu čoveka. Nismo to učinili
nakon podrobnog izučavanja Kapitala, ni da bismo
se uverili u vrednost dijalektičkog materijalizma, niti
zato što smo shvatili šta je višak vrednosti, nego, je-
dnostavno ali moćno, stoga što smo u toj revoluciji
konačno pronalazili opsežan i romantičarski pokret
oslobođenja. Reč pravda obećavala je da će zau-
zeti mesto koje joj u istoriji nikada nije dato. Borba
za razbaštinjene, i izvanredna rečenica: „Bauk kruži
svetom1, postavili su nas pravo pod okrilje njihove za-
stave.
U vreme čuvenog ,,buma“ hispanoameričke
književnosti ostao sam izvan njegovih literarnih vre-
dnosti jer su me mnogi pisci optužili za izdaju komu-
nizma, praveći se da ne znaju da sam doživeo njegovu
predaju, ali i razočaranje kada sam uvideo da je stalji-
nizam izopačio principe koje je taj pokret veličao.
Neki od tih salonskih komunista, koje su Francuzi
zvali la gauche caviar, izbegli su opasnost i pokazali

54
 PRE KRAJA

koliko su niski, kukavički ostavši da sede u zaklonu

svojih pisaćih stolova, u udobnim evropskim kance-
larijama. A drugi, pošto su se prošetali kroz komuni-
zam, naposletku su se pretvorili u književne predu-
zetnike.
Međutim, ćutali su pred grozotama koje je
počinio sovjetski režim, mučenjima i ubistvima koja
su, kako to obično biva, sprovođena u ime velikih reči
u čast čovečanstva. Kami je bio u pravu kada je rekao
da ,,za nedostatak vrednosti uvek postoji neka filozo-
fija“. Oni su uporno ćutali kada su mogli i morali da
kažu neke stvari bez straha od neslaganja, što je oprav-
dano na sastancima ali neprihvatljivo u delima koja
se čine u čast i zarad ideala zbog kojih su mnogi, na
stravičan i nemilosrdan način, izgubili život. Ne po-
stoje dobre i loše diktature, sve su podjednako odurne,
kao što ne postoje ni nesnosna i dobronamerna
mučenja. A borba protiv kapitalizma ne bi smela da
zahteva odbacivanje postupaka uperenih protiv do-
stojanstva ljudskog bića, kakav god bio naziv ideolo-
gije koja nastoji da ih opravda.
Koliko bi drugačija bila situacija da „utopijski
socijalizam“ nije uništen Marksovim „naučnim soci-
jalizmorh'!
Pogrešno se veruje da su anarhisti rušilački du-
hovi, ljudi u mantilima koji u svojoj aktentašni nose
bombu. Ipak, kao i u svakom poduhvatu koji sadrži
trag ljudskog bića, tako se i kroz taj pokret prožimaju
prestupnici i razbojnici - od kojih sam neke upoznao

55
 ERNESTO SABATO

tridesetih godina - ali zbog toga ne smemo zabora-

viti ta plemenita bića, koja priželjkuju bolji svet, gde
se čovek ne pretvara u nemilosrdnog vuka, kao što je
smatrao Hobs.
Još jedna česta zabluda počiva u mišljenju da su ti
nepokorni duhovi bili odbačeni od društva, s obzirom
na to da su bili anarhisti - od princa Bakunjina do gro-
fa Tolstoja, preko pesnika Šelija, grofa Sen-Simona,
Prudona, u izvesnom smislu Ničea, pesnika Vitmena,
Toroa, Oskara Vajlda, Dikensa, i u naše vreme sera
Herberta Rida, arhitekte Lojda Rajta, pesnika T. S.
Eliota, Luisa Mamforda, Denija de Ružmona, Albera
Kamija, Ibzena, Švajcera, u dobroj meri Bernarda Šoa,
grofa Bertranda Rasela, i, pre više godina, Kampanela
zbog Lfl citta del sole i Tomas Mor zbog Utopije. Isto
kao svi oni koji su povezani sa velikim religioznim
misliocima, poput Emanuela Munijea - čiji „perso-
nalizam" ima mnogo sličnosti sa anarhističkim po-
imanjem - i Jevreja poput Martina Bubera.
Možda sam, zbog svog anarhističkog obrazo-
vanja, uvek bio svojevrstan usamljeni borac, od-
nosno pripadao sam onoj vrsti pisaca na koju je
ukazao Kami: „Čovek ne može da se stavi na stranu
onih što stvaraju istoriju, već u službu onih što zbog
nje trpe.“ Pisac mora biti nepotkupljivi svedok svog
vremena, dovoljno hrabar da kaže istinu i da ustane
protiv zvaničnika koji, zaslepljeni svojim interesima,
gube iz vida svetost ljudske ličnosti. Mora se pri-
premiti da prihvati ono na šta etimologija reči ,,sve-
dok“ ukazuje: mučeništvo. Težak je put koji ga čeka:

56
 PRE KRAJA

moćnici će ga nazvati komunistom jer zahteva pravdu

za bespomoćne i izgladnele; komunisti će ga progla-
siti za reakcionara jer iziskuje slobodu i poštovanje
ličnosti. U ovoj stravičnoj dualnosti živeće raspolućen
i povređen, a moraće da se brani i rukama i nogama.
Da ne bi bilo tako, istorija potonjih vremena
imaće puno pravo da ga optuži jer je izdao najveću
dragocenost ljudskog roda.

57
 Budim se uplašen. Skoro nikada nisam imao lepe
snove, osim poslednjih godina, možda stoga što se
moje nesvesno biće vremenom pročistilo fikcijama. A
slikarstvo mi je pomoglo da se oslobodim poslednjih
napetosti. Verovatno zato što je to zdravija delatnost,
jer dopušta da se odmah oslobodimo svoje najstrašnije
vizije, bez posredstva reči. Ipak, na platnima još uvek
postoji izvesna teskoba, mračan univerzum koji obas-
java samo slabašna svetlost.
Sanjao sam, povremeno, velike dubine mora,
tajanstvena podvodna dna, zelenkasta, plavičasta, ali
prozirna. Ima noći kada me nose velike struje, ali to
nije ništa tužno niti mučno, naprotiv, osećam snažno
ushićenje.
Dok očekujem dolazak Silvine Bengurije, ponovo
uzimam sliku na kojoj sam sinoć radio, do kasno, i u
kojoj sam toliko uživao, udaljujući se od tuge i straho-
ta svakodnevnog sveta. Privučen mirisom terpentina,
moj duh se vraća u ono vreme kada sam živeo razapet
između apstraktnog univerzuma nauke i potrebe da
se vratim u mutan i puten svet kojem pripada stvaran
čovek.

58
 PRE KRAJA

Kada sam završio doktorat iz fizičko-matemati-

čkih nauka, profesor Ousi, dobitnik Nobelove na-
grade za medicinu, dodelio mi je stipendiju koju na
godišnjem nivou odobrava Udruženje za razvoj nauke,
poslavši me u Laboratoriju ,,Kiri“ da tamo radim.
Tako sam drugi put stigao u Pariz, 1938. godine,
ali ovoga puta u društvu Matilde i našeg malog Horhea
Federika, sa kojima sam živeo u sobičku smeštenom u
ulici Somerar.
Period u čuvenoj laboratoriji podudario se sa po-
lovinom mog životnog puta kada se, prema izvesnim
pesimistima, obično preokrene smisao postojanja.
Tokom tog perioda punog antagonizama, ujutru bih
se zakopavao među elektrometre i epruvete, a nočio
bih u barovima, sa deliričnim nadrealistima. U Ddme
i Deux Magots, pripiti, sa onim vesnicima haosa i
neumerenosti, provodili bismo sate stvarajući cadavre
exquis's. Jedan od prvih dodira koje pamtim da sam
imao sa tim svetom što će me kasnije očarati, dogodio
se u jednom grčkom restoranu, prljavom ali veoma
jeftinom, gde sam obično ručao sa Matilde. Iznenada
smo videli kako ulazi jedan Malajac, visok i mršav, i
ona se uplašila da će sesti za naš sto, što je čovek na
kraju i učinio. Obraćajući se mojoj ženi, rekao je pre-
poznatljivim kubanskim naglaskom: ,,Ne plašite se,
gospođo, ja sam dobar čovek“; tako je počelo naše
prijateljstvo sa tim izvanrednim slikarom: Vilfredom 18

18 Exquisite corpse (fr.), cadđveres exquisitos (šp.), avangardni

metod zajedničkog stvaranja likovnog ili književnog dela. (Prim.
prev.)

59
 ERNESTO SABATO

Lamom. Uskoro sam se povezao sa čitavom grupom

Bretonovih nadrealista: Oskarom Domingesom, Pe-
reom, Marselom Ferijem, Matom, Franseom, Trista-
nom Carom.
Jednog jutra u laboratoriju je stigla Sesilija Mo-
sin, sa pismenom preporukom Sadoskog. Premda
je njena namera bila da se bavi kosmičkim zracima,
odvratio sam je od toga da bi ostala da radi kao moj
asistent i predstavio sam je Iren Žolio Kiri, koja ju je
odmah prihvatila. Kroz gustu maglu uspomena, vi-
dim je kako stoji, uvek besprekornog izgleda, u belom
mantilu, zabrinuto posmatrajući izvesne promene u
mojoj ličnosti. Sama Iren Kiri, poput majki uplašenih
pred detetom koje skreće s puta, uznemirila bi se
kada bi me videla, onako pospanog, kako dolazim
umoran i neuredan, oko podneva. Jadnica, nije zna~
la da je uvaženi dr Džekil počinjao da hropće među
kandžama satanskog gospodina Hajda. Ta borba je
vođena u samom srcu Roberta Stivensona.
Drevne sile, u neldm mračnim odajama, spremale
su alhemiju koja će me zauvek udaljiti od bezgrešnog
kraljevstva nauke. Dok su vernici, u dostojanstve-
noj uzvišenosti hramova, mrmljali svoje molitve,
izgladneli pacovi pomamno su proždirali stubove,
rušeći katedralu teorema. Beše započela kriza koja će
me udaljiti od nauke. Naime, moj duh, koji se odu-
vek upravljao oscilacijama, između svetlosti i tame,
između reda i haosa, apolonijskog i dionizijskog,
usred tog svog nesrećnog karaktera, moj duh se sada
nalazio smeten između najekstremnijih oblika racio-

60
 PRE K.RAJA

nalizma, koje oličava matematika, i najdramatičnijeg i

najmoćnijeg oblika nerazboritosti.
Mnogi su me, zbunjeni, pitali kako je moguće
da sam se, nakon urađenog doktorata iz fizičko-
matematičkih nauka, kasnije bavio toliko različitim
stvarima kao što su romani puni bezumne fikcije, po-
put Izveštaja o slepima, i, uopšte, svim tim stravičnim
slikama koje mi izviru iz nesvesnog. Najveći broj
slučajeva, naročito u tom periodu mog postojanja,
nisam u stanju da objasnim onima koji me pitaju šta
sam želeo time da kažem, ili šta one predstavljaju. Isto
pitanje čovek sebi postavlja kada se probudi iz sna, a
naročito iz noćne more; tolika je njihova nelogičnost,
njihove protivrečnosti. Ali za san se može reći bilo šta,
osim da je laž.
To zapravo čine svi ljudi sa dvostrukim posto-
janjem: dnevnim i noćnim. Ubogi službenik noću
sanja da ubija svog šefa, a tokom dana ga pozdravlja
sa poštovanjem. Ljudsko biće je u suštini protivrečno;
čak je i sam Dekart, ugaoni kamen racionalizma,
stvorio principe svoje teorije na osnovu tri sna koja je
imao. Lep početak za jednog pobornika razuma!
Donekle je sličan slučaj nesretnog Isidora Du-
kasa, jednog od pionira nadrealizma, koji u jednoj od
svojih prvih Pesama, već preobraćen, ko zna kakvim
ironičnim porivom, u Grofa Lotreamona, izražava
pohvalu matematici kojoj je pristupio ravnodušno ili
možda s prezirom:

O, stroga matematiko, ja te nisam zaboravio, od

kada su tvoje mudre lekcije, slađe od meda, preplavile

61
 ERNESTO SABATO

moje srce, poput okrepljujućeg talasa; nagonski sam

težio, jo š od kolevke, da pijem sa tvog izvora, starijeg
od sunca, i jo š uvek se sećam kako sam se odvažio da
kročim na sveti trem tvog veličanstvenog hrama, ja,
najverniji od svih tvojih posvećenika.

Mnogo je onih što su usred unutarnjeg meteža

tražili sjaj skrivenog raja. Isto to su činili romantičari
poput Novalisa, opsednuti đavolom poput inženjera
Dostojevskog i tolikih drugih koji su naposletku bili
predodređeni za umetnost. Meni je, kao i njima,
književnost dozvolila da izrazim strašne i protivrečne
oblike ispoljavanja svoje duše, što se na ovom
mračnom području, neodređenom, ali uvek istinitom,
bore poput smrtnih neprijatelja. Vizije koje sam kas-
nije izrazio u romanima koji predstavljaju moje biće u
pojedinim delovima ili krajnostima, često nečasnim,
pa čak i odurnim, istovremeno me odaju, protežući
se dalje od onog što mi nalaže savest. A sada, od kad
mi je oštećeni vid onemogućio da čitam i pišem, pred
kraj svog postojanja vratio sam se onoj drugoj strasti:
slikarstvu. To će, čini mi se, dokazati da nas sudbina
uvek vodi do onoga što je trebalo da budemo.
Usred stahovite nestabilnosti tog doba, upoz-
nao sam jednu neobičnu osobu, velikog španskog,
odnosno kanarskog slikara, Oskara Domingesa. Pri-
likom čestih susreta u njegovom ateljeu, ubeđivao me
je da napustim ,,bljutavost“ laboratorije i da se u pot-
punosti posvetim slikarstvu. Provodili smo duge sate
doslovno u bunilu, između mirisa terpentina i flaše

62
 PREKRAJA

konjaka ili vina koju nismo ispuštali iz ruku. Težnja

ka samoubistvu, na trenutke jezovita, bila je prisutna
nakon ispijanja svake flaše. Taj predlog mi je pono-
vio jedne kišne nedelje, po povratku iz Marche aux
Puces. Odgovorio sam mu: ,,Ne, Oskare, imam druge
planove.“
Njegove ludosti, njegova neprekidna lutanja,
otelovljavali su slobodan prostor usred skučenosti
naučničkog sveta. Njegova neobuzdanost bila je u
stanju da podstakne najnepredvidljivije zamisli. Jedno
vreme, posvetio se istraživanju, u domenu vajarstva,
kako bi dobio ,,litohronske“ površine. Budući da sam
ja bio iz sveta fizike, izmislio sam tu reč koja označava
„okamenjavanje vremena“; bila je to šala koje sam se
dosetio na osnovu čuvene jukstapozicije, koju je Oskar
uradio sa Miloskom Venerom i violinom. Tada sam
mu predložio mogućnost da skulpturu obloži tankim
i rastegljivim platnom, pa da potom izradi violine u
raznim oblicima, kako bi dobio ono što je on u svom
žargonu nazvao anquietanz.
Tekst je u celini objavljen u časopisu Mino-
taur, i za mene je predstavljao svedočanstvo jednog
vremena krize. Međutim, Breton ga je pohvalio uz
svoje uobičajene hvalospeve, ne primetivši da je to
mešavina besmislica i crnog humora, što, s druge
strane, dokazuje prostodušnost tog velikog pesnika
koji je, u mahnitom spoju dijalektičkog materijalizma
i Lotreamona, pokušavao da prikrije nedostatak filo-
zofske oštrine.

63
 ERNESTO SABATO

Drugom prilikom, Dominges mi je pričao o

jednom prijatelju koji je slikao četvrtu dimenziju, i
premda je nastojao da me ubedi, rekao sam mu da je
to nemoguće naslikati. Ali kako mu to objasniti, kad
Oskar praktično nije znao ni da množi, a ja sam ga
obožavao upravo zbog takve vrste neukosti. Cak sam
jednog dana otišao sa njim u atelje tog prijatelja, nis-
kog i sitnog momčića, koji mi je pokazao svoje slike.
Veoma mi se svidelo to što radi, ali sam im objasnio
da to nije četvrta dimenzija, niti bilo šta slično, da
im je nedostajalo poznavanje više matematike da bi
shvatili osnovu. Tokom mnogo godina izgubio sam
iz vida mladog slikara, Domingesovog prijatelja, sve
dok 1989, kada sam putovao u Pariz povodom svoje
izložbe u foajeu Centra Pompidu, nisam ponovo, sa
istinskom radošću, sreo to plemenito biće neobičnog
talenta, koje beše Mata. Očuvao je ushićenje koje
mi je kod njega bilo poznato, i nalazio se u društvu
lepe Žermen. Istog dana smo večerali zajedno, i sa
uzbuđenjem se sećali osoba i događaja koji su bili deo
suštinskog perioda našeg života. Na toj izložbi me je
veliki mislilac, nadrealista Moris Nado, počastvovao
svojim prisustvom prilikom počasti koja mi je
priređena.
Kada sam došao u dodir sa nadrealizmom, već
se živelo od nostalgije za onim što su stvorili njegovi
najveći predstavnici. Prvi svetski rat bio je završen,
potreba da se unište mitovi buržoaskog društva bila
je plodno tlo za rušilački duh nadrealista. No, nakon

64
 PRE KRAJA

atomske bombe, koncentracionih logora i šest milio-

na mrtvih, ti ljudi nisu znali kako da obnove svet u
ruinama. Razarački duh sam po sebi nikada nije do-
bronameran, a Hitler je to na strahovit način pokazao.
Kada sam se nakon rata, 1947. godine vratio u Pariz,
s obzirom na to da dolazim iz grada kao što je Bue-
nos Ajres, koji nikada nije pretrpeo nikavu neposre-
dnu posledicu katastrofe, utisak koji sam stekao bio je
bolan. Zatekao sam tužan grad i, čudnovato, jedan od
detalja koji me je najviše pogodio, možda zbog svoje
simboličke vrednosti, bilo je to što sam se jedne kišne
i sive subote našao u oronulom kafiću. Tada sam se
setio onih planina u obliku polumeseca i brioches što
su se videli na šanku bilo kog bara u kvartu. Ali, po-
vrh svega, najtužnije beše videti Bretona, koji nikako
nije mogao da ostavi na miru posmrtne ostatke svog
pokreta.
Međutim, nadrealizam je bio dragocen jer nam
je dozvolio da istražujemo izvan granica licemerne
racionalnosti, i usred tolikih neistina, ponudio nam je
novi stil života. Mnogi od nas mogli su, na taj način,
da otkriju svoje istinsko biće.
Odatle moja oštrina, pa čak i moja srdžba, pred
obmanjivačima koji su ga ukaljali, poput Dalija, ali i
moje priznanje svim tragičnim ljudima koji su očuvali
sve što je bilo nepatvoreno u tom značajnom pokretu.
Poput onog mahnitog, nasilnog Domingesa, jednog
od malobrojnih nadrealista koje sam voleo. On je bio
nadrealista po načinu shvatanja postojanja i odupira-

65
 ERNESTO SABATO

nja mu. Proveo je poslednji period svog života između

droge, alkohola i žena, sve dok se jedne noći nije ubio,
prerezavši vene, i svojom krvlju umrljao platno po-
stavljeno na štafelaju.

66
 U laboratoriji ,,Kiri“, jednom od najviših ciljeva
kojima je fizičar mogao težiti, osetio sam se neispu-
njenim. Dotučen nedostatkom vere, išao sam napred
po snažnoj inerciji kojoj se moja duša opirala.
Stipendija mi je preneta na Tehnološki institut
Masačusets, MIT, u Bostonu, gde sam objavio rad o
kosmičkim zracima. Međutim, bio sam u pogubnom
rascepu između onoga što je za mene značio taj poziv
kome sam žrtvovao godine, i neizvesnog ali nesavla-
divog prisustva jednog novog zova. Trenutak u vazdu-
hu, kada ne nalazimo identitet u onome što smo bili.
Neodlučan, vratio sam se u Buenos Ajres. Odluka
je bila doneta u mom duhu, ali morala je da se ukore-
ni u borbi sa onima koji su me dovodili u iskušenje
značajnim položajima i opterećivali me svojom
sigurnošću u uzvišenu misiju koju sam dugovao fizici.
Sa mnogo emocija oživljavam sećanje na snažan oslo-
nac koji mi je Matilde pružila u tom trenutku. Ona
nikada nije smatrala da treba da radim nešto drugo
osim da se prepustim tome na šta mi je ukazivala
intuicija, i nikada me nije optužila zbog komoditeta
koje bi naša porodica zbog toga mogla da izgubi.

67
 ERNESTO SABATO

Načinio sam taj prelaz, poput mosta koji se

pruža između dve gorostasne planine, na trenutke
ošamućen i ne znajući šta radim, a katkad, naprotiv, sa
neodoljivim užitkom kakav prati rađanje svake velike
strasti.
Kao poslednji dug prema osobama koje su mi
dale stipendiju, održao sam predavanje o kvantnoj
teoriji i relativitetu na Univerzitetu u La Plati, gde sam
imao učenike poput Marija Bunhea, ili Balseira, čije
se ime danas nalazi na čelu atomskog centra u gradu
Bariloće.
Kada sam na početku četvrte decenije doneo
odluku da napustim nauku, dobio sam žestoke kri-
tike od najistaknutijih naučnika u zemlji. Doktor
Ousi je zauvek prestao da mi se javlja. Doktor Ga-
viola, tada direktor opservatorije u Kordobi, koji me
je toliko voleo, izjavio je: „Sabato napušta nauku za-
rad šarlatanstva.“ I Gvido Bek, austrijski emigrant,
Ajnštajnov učenik, u jednom pismu izražava žaljenje
rečima: ,,U vašem slušaju, gubimo vrlo sposobnog
fizičara u koga smo polagali brojne nade.“
Svet teorema i rad o kosmičkim zracima koje
sam upravo bio objavio u Physical Review, jedva su se
nazirali u ogromnoj prašini koja se podigla.
U društvu Matilde i četvorogodišnjeg Horhea,
otišao sam da živim u planinama Kordobe, na farmi
bez tekuće vode i struje, u oblasti Pantaniljo. Pod
veličanstvenošću zvezdanog neba, osetio sam izves-
ni mir. Nešto slično onome što kaže Henri Dejvid
Toro: „Otišao sam u šumu jer sam želeo da živim u

68
 PRE KRAJA

razmišljanju, suočen jedino sa suštinskim životnim

stvarima, i da bih video da li mogu da usvojim to čemu
je život imao da me poduči; da ne bih otkrio, kada
budem blizu smrti, kako, u stvari, nisam ni živeo.“
Nismo imali čak ni stakla na prozorima, a te zime
smo pretrpeli četrnaest stepeni ispod nule, i zamrza-
vanje reke Ćoriljos koja je tuda proticala. Grejali smo
se istim noćnim suncem koje nas je i osvetljavalo, a u
sedam ujutro vraćali smo se u krevet, usled prevelike
hladnoće. U smiraju jednog planinskog popodneva,
upoznao sam mladića lekara koji je svratio da pose-
ti neke rođake na putu za Latinsku Ameriku, gde će
lečiti bolesne i pronaći svoju sudbinu. Tog mladića,
koji je danas simbol najboljih zastava, istorija pamti
po imenu Če Gevara.
Čudesne kule urušavale su se preda mnom. Među
njihovim ostacima, poput korova izniklog oko ogolje-
nih stena, moje najdublje ja pokušavalo je da vaskrsne
između sumnji, nesigurnosti i griže savesti. Iz mog
unutarnjeg meteža stvorena je moja prva knjiga, Poje-
dinac i univerzum, svedočanstvo o dugom ispitivanju
te mučne odluke i nostalgičan oproštaj od besprekor-
nog univerzuma.
Ljutiti zbog postupka koji su nazivali mojom sa-
movoljom, doktor Gaviola i Gvido Bek dolazili su, u
nekoliko navrata, na našu farmu da pokušaju da ubede
moju ženu u to kako sam učinio ludost, u trenutku
kada su zemlji naučnici bili najpotrebniji. I premda
sam pokušao da im objasnim svoju duhovnu krizu, i
da ih ubedim da je moj istinski poziv bila umetnost,

69
 ERNESTO SABATO

jedva su to razumeli, budući da je, za te ljude, nauka

bila vrhunska tvorevina čoveka. Gvido Bek je moju
odluku pripisivao južnoameričkoj lakomislenosti, a
Gaviola je izjavio da bi mi oprostio ako jednog dana
uspem da napišem delo poput Čarobnog brega. Siroti
Gaviola, mislim da nikada nije saznao da je čitanje
Tunela ostavilo utisak na samog Tomasa Mana, kako
je i zapisao u jednom tomu svojih dnevnika.
Na kraju sam prihvatio da dovršim rad o ter-
modinamici, koji me je zaokupljao u vreme dok sam
pisao doktorat. Termodinamika je osnovna grana fi-
zike od koje zavisi evolucija univerzuma; zbog toga je
razumljivo što je osvojila tolike nemirne duhove na-
stankom Velike Celine. Neki će se setiti pesme Eure-
ka, koju je na tu temu napisao veliki ljubitelj nauke,
Edgar Alan Po. Ja sam tvrdio da postoji greška u re-
dosledu po kom su izložena njena tri velika principa.
Bilo bi nemoguće objasniti moje zamisli, one su mi
zadale prilično glavobolje u vreme kada sam detaljno
izučavao energetiku. Kada sam izneo svoje prve ideje
doktorima Lojarteu i Teofilu Isnardiju, oni su pokušali
da me razuvere, budući da je termodinamika bila
skladna građevina koju je bilo nemoguće rekonstrui-
sati, od velikog Leonarda, do golemih umova kao što
su Anri Poenkare i Karateodori. Drugi put ću biti
odbijen u laboratoriji ,,Kiri“, jer jedan južnoamerički
divljak nije mogao da dovodi u pitanje samu osnovu
termodinamike.
Onda su me moji prijatelji doktori ubedili da jed-
nom nedeljno odlazim u veliku opservatoriju u Boske

70
 PRE KRAJA

Alegre, u najviše planine Kordobe, da bih dovršio

svoju hipotezu. U zvezdanoj tišini noći, zajedno sa
astronomima, slušao sam Baha, Mocarta, Bramsa,
što se često događa u tim samotnim osmatračnicama
tame. I, gledajući zvezde, poslednji put sam osetio
privlačnost tog univerzuma kome su strani ovoze-
maljski poroci. Tada sam se uverio u to što sam izra-
zio u predgovoru svoje prve knjige eseja: „Mnogi su
smatrali da je to bila izdaja prijateljstva, a zapravo sam
ostao odan svom ljudskom biću.“
Kada smo se vratili u Buenos Ajres nakon tog
perioda provedenog u planinama Kordobe, ekonom-
ska situacija bila nam je delikatna. Život nije bio lak,
morali smo da prodamo iole vredne slike, čekajući
da nađemo posao od kog bismo mogli da preživimo.
Došao sam do nešto novca dajući časove i radeći pre-
vode za koje su me bedno plaćali, kao u slučaju knjige
Bertranda Rasela, ABC relativitet. U to doba sam,
takođe, nudio svoje ideje za reklame velikim firmama
koje su ih redovno odbijale. Jedna od njih pojavila se
plagirana u časopisu Life.
Usred tih neprilika, upoznao sam poljskog bio-
loga Novinskog, koji mi je zbog mog pređašnjeg rada
ponudio službu u UNESCO-u, ubrzo potvrđenu tele-
gramom Džulijana Hakslija. Morao sam ponovo da
otputujem za Pariz, grad u kojem sam doživeo bitne
stvari, ne znajući da me tamo čeka nova kriza.
Zgrada u kojoj se nalazio UNESCO bila je sedište
Gestapoa, i ta nesvakidašnja činjenica vezana za biro-
kratske formalnosti još jednom je razbila kafkijanski

71
 ERNESTO SABATO

univerzum u kome sam se kretao. Zapao sam u du-

boku depresiju, i pred vodama Sene obuzelo me je
iskušenje da počinim samoubistvo.
Dubokoumni roman izvire u situacijama kada
je čovek na rubu postojanja, pred bolnim raskršćima
na kojima naslućujemo neizbežno prisustvo smrti.
Usred drhtaja sopstvenog bića, stvaralačko delo je
naš pokušaj, premda nikada sasvim uspešan, da po-
novo uspostavimo neizrecivi sklad sopstvenog života.
Suočen sa tom teskobom, na maloj pisaćoj mašini,
počeo sam grozničavo da pišem priču o jednom sli-
karu koji očajnički pokušava da se ispovedi.
Izgubljen u haotičnom svetu, među ostacima
ideologija koje tonu, pisanje je za mene bilo osnovni,
najuzvišeniji i najmoćniji medij, koji mi je dozvolio da
izrazim haos sopstvene agonije; tako nisam uspeo da
oslobodim samo svoje ideje, već, povrh svega, svoje
najskrovitije i najneobjašnjivije opsesije.
Istinska domovina čoveka nije sam kosmos,
kao što je bilo Platonovo ubeđenje. Njegova istin-
ska domovina, ona kojoj se uvek vraća nakon svojih
putešestvija, jeste ovaj predeo između ovozemaljskih
krajnosti u kome živimo, volimo i patimo. U vreme
potpune krize, jedino umetnost može da izrazi tesko-
bu i očaj čoveka, budući da, za razliku od svih ostalih
misaonih činova, ona jedina obuhvata celokupnost
duha, naročito u velikim maštarijama koje uspevaju
da se porinu u sveti prostor poezije. Stvaralaštvo
je taj deo naših čula koji smo razvili razapeti u bes-

72
 PRE KRAJA

kraju haosa. „Nema čoveka koji je ikada pisao, slikao,

vajao, oblikovao, gradio, izmišljao, a da to nije činio
da bi izašao iz svog pakla.“ Apsolutna istina, dragi,
poštovani i napaćeni Arto!

73
 Pre mnogo godina, grupa drugova sa univerzi-
teta pozvala me je da pišem za jedan književni časopis
u kojem su objavljivali razni pisci iz La Plate. Teseo je
grafički veoma lepo izgledao, ali je bio od one vrste
časopisa koji ne dospevaju dalje od trećeg ili četvrtog
broja, što se i desilo. Međutim, za mene je bio od pre-
sudnog značaja. Baš kao što ponekad pomislimo da
smo izgubljeni i bez određenog cilja, isto tako naš
život preduzima naizgled neodređene poteze, ali, u
suštini, neka za nas nepoznata volja vodi nas do mesta
na kojima ćemo sresti ljude ili stvari presudne za naše
postojanje.
Članak koji sam napisao za taj časopis zaintere-
sovao je Pedra Enrikesa Urenju, koga već dugo nisam
viđao. Kada smo se ponovo sreli, iznova sam osetio
divljenje kakvo je u meni uvek budio taj izvanredni
humanista, koji je borbu za pravdu pretpostavljao
sopstevnom traganju za intelektualnim savršenstvom.
Njegova vizija života mi je ulivala sigurnost. Od tada
traje moja zahvalnost i čast što sam zaslužio njegovo
priznanje.

74
 PRE KRAJA

U tom razgovoru, don Pedro me je pitao da li

bih želeo da napišem članak za Sur, odličan časopis
koji je uređivala Viktorija Okampo. Nervozan, sa ve-
likim uzbuđenjem, za kratko vreme predao sam mu
svoj rad u jednom kafeu. Još uvek ga vidim kako mi
upućuje komentar za prvi pasus, pitajući me sa bla-
gom ironijom Begin here?, kao da me ne bi povredio,
da bi prikrio svoju opasku. Nisam zaboravio njegovu
prekomernu učtivost, one beleške na margini skoro
nečitkim rukopisom kojim je ispravljao sve nas koji
smo imali privilegiju da budemo njegovi učenici.
Nekoliko dana kasnije pozvao me je da mi kaže
da će Sur to objaviti i da Hose Bjanko želi da me
upozna. Sećam se srdačnosti sa kojom me je Bjanko
primio; on mi je ponudio da redovno objavljujem, a
potom mi je poverio da uređujem ,,Kalendar“, stari
temat Sura koji je prestao da izlazi pre mnogo godina.
Bjanka sam oduvek cenio zbog njegove zao-
kupljenosti demokratijom budući da, uprkos
mišljenju mnogih, Bjanko nije bio nabeđeni pisac,
već grozničavi branilac slobode i ljudskih prava; sa
njim sam imao duge razgovore o nacizmu u vremenu
rata. Kvalitet časopisa bio je proizvod njegove borbe
sa štamparijom i pažljivog iščitavanja svih rukopi-
sa, koje je veoma često trebalo ispravljati, jer ih je u
protivnom bilo „nemoguće objaviti“, kako je obično
govorio, glave uronjene među papirima, radeći svoj
posao inkvizitora.
Sur je optužen da je elitistički i reakcionaran,
što sam uvek smatrao pogrešnim i demagoškim mi-

75
 ERNESTO SABATO

šljenjem. Takvi epiteti kao da previđaju da su za njega

pisali komunisti poput Sartra, anarhisti poput Kamija
i Herberta Rida, progresistički katolici poput Grejema
Grina, katolici socijalisti poput Emanuela Munijea; i
da je u njegovom odboru bila jedna militantna komu-
nistkinja poput Marije Rose Oliver. U Suru su objav-
ljivani veoma važni radovi o nacizmu, socijalnoj prav-
di, Ruskoj revoluciji, anarhizmu, ljudskim pravima.
Ruku na srce, povremeno je bilo i grešaka, ali trebalo
se zapitati u kom svetskom časopisu se ne dešavaju
slične stvari.
Viktoriji se mora odati priznanje za sve što je
učinila zarad širenja sveopšte kulture. Moj odnos
sa njom bio je poput braka u kojem ima i ljubavi i
žestokih svađa, ali gde supružnici jedno bez drugog
ne mogu. I premda je Bjanko bio neophodan mo-
tor za trajanje Sura, Viktorija je zapravo stvorila taj
časopis, koji nikada ne bi postigao značajne rezultate
bez njene nezasite lakomosti za kulturom, umetnošću
i književnošću iz celog sveta. I zahvaljujući njenom
trudu u zemlju su došli istaknuti ljudi poput Ortege i
Gaseta, Stravinskog, Tagora i tolikih drugih.
Stranice Sura imale su vaspitnu ulogu za celu
moju generaciju. Putem njih, u svim zemljama kasti-
ljanskog jezika saznalo se za autore poput Virdžinije
Vulf, D. H. Lorensa, Oldosa Hakslija, Lorensa od
Arabije, Anrija Mišoa, Vilijema Foknera; tamo su
publikovane najbolje misli od Japana do Sjedinjenih
Država. U otkriću tih istaknutih ličnosti učestvovali
su ne samo Viktorija i Pepe već i uređivački odbor.

76
 PRE KRAJA

Susreti u Viktorijinoj kući za mene su pred-

stavljali alternativno obrazovanje, novi univerzitet
gde sam se na kraju pokazao kao loš učenik. U tom
prostoru bili su neizbežni Bjanko i domaća supa za
Borhesa. Tu su takođe bili Patrisio i Estela Kanto, Ro-
dolfo Vilkok i, ponekad, Mastronardi. Usred rasprava
0 Stivensonu, Henriju Džejmsu, Kolridžu, Kevedu,
Servantesu, često se razgovaralo o vremenu, Ničeu
1 večnom vraćanju, brojevima i širenju univerzuma.
Proizašao iz mračnog sveta nadrealista, usred tog pro-
zirnog ambijenta osećao sam se kao svojevrsni varva-
rin, sve dok nisam uspeo tu da ubacim ruske pisce; a,
pod Borhesovim ironičnim pogledom, rasprave bi se
odužile do zore.
Tada smo Borhes i ja našli zajednički jezik.
Naši razgovori o Platonu i Heraklitu iz Efesa bili su
beskonačni, uvek pod izgovorom da je za ljude iz Bue-
nos Ajresa tipično da budu opširni. Nažalost, 1956.
godine razdvojile su nas surove političke nesuglasice
- kakva šteta što se to dešava! - ali s obzirom na to
da su, kako Aristotel kaže, stvari drugačije nego što
izgledaju, ljudska bića se ponekad naposletku raziđu
premda vole iste stvari.
Ja nisam bio antiperonista da bih branio povla-
stice, već stoga što nisam mogao da podnesem de-
spotizam i izbacivanje učiteljica i profesora zato što
se nisu podvrgli direktivama vlade. U tom pokretu
postojala je opravdana žudnja za pravdom i dosto-
janstvom, nasuprot hladnom i sebičnom društvu koje
je iskorištavalo siromašne na najbezobzirniji način,

77
 ERNESTO SABATO

porobljavajući ih u svojevrsnim koncentracionim lo-

gorima. Za to vreme mnogi intelektualci, umesto da
odgovore na dramu tih ljudi, prepustili su se svojim
sopstvenim bednim interesima.
Sve te bespomoćne ljude, kako ih je zvala Evita,
koja se za njih istinski i junaćki borila, Peron je znao
da iskoristi. Pola veka kasnije, jeftina Evitina fotogra-
fija obitavaće, pored Bogorodice, u najsiromašnijim
domovima u zemlji, kao simbol privrženosti i zah-
valnosti za te jedine godine napretka i poštovanja
prema najponiznijima. Greškom, kakve su nam svima
poznate, tamo je bilo i čestitih ljudi poput Skalabri-
nija19 i Haureća20, čiji sam bio prijatelj.
Uprkos tome što sam izgubio svoje katedre
tokom peronističke vladavine, kada sam 1955. bio
imenovan za direktora časopisa Mundo Argentino,
svom snagom sam se suprotstavio tome da on bude
represivan prema opoziciji. Odmah sam primetio da
je mojim nadređenima smetalo to što sam prihvatio
da u časopisu sarađuju osobe iz različitih oblasti; sve
dok konačno nisam bio primoran da dam ostavku
kada sam objavio mučenje peronističkih radnika u
različitim centrima u zemlji i podrumim a Kongresa
nacije. Kasnije, u jednoj radio-emisiji, ponovo sam
govorio o tim događajima izazvavši skandal i razlaz sa
velikim brojem intelektualaca.

19 Raul Scalabrini Ortiz (1898-1959), argentinski književnik,

novinar, esejista i pesnik. (Prim. prev.)
20 Arturo Jauretche (1901-1974), argentinski pisac, političar i
filozof. (Prim. prev.)

78
 PREKRAJA

Tom prilikom, skrenuo sam pažnju ne samo na

mučenje već i na velike pisce čija militantnost ih je
koštala neprijateljstva, mržnje i tišine. I govorio sam
0 uglednom čoveku koji se zvao Leopoldo Marećal.
U to doba političke zlovolje, uskraćeno je priznanje
jednom od najvećih argentinskih pisaca; bio je pri-
moran da pretrpi teški progon u svojoj sopstvenoj
domovini za koju ga je vezivalo toliko ljubavi. Čuo
sam tog skromnog čoveka, koji je oslonac nalazio u
svojoj drugarici, kako u trenutku krajnje ogorčenosti
mrmlja: „Kada će moji sunarodnici prestati da urini-
raju po meni?“

Marećalova porodica, koja je slušala radio-pre-

nos, zvala je na kuću da zahvali za to što sam rekao.
Od tada traje prijateljstvo koje ću uvek ceniti, o kome
svedoči ovo lepo pismo:

Draga Matilde, dragi Ernesto: Elbija i ja primili

smo srdačne pozdrave koje ste nam uputili i koji su,
doslovno, pravi „ b lag o slo v iN a kraju ove godine mo-
limo nebesa za nas i za vas dvoje, nase prijatelje: mir i
radost u životu, lakoću i sreću u književnom stvaranju
1 drugim dobrim delima, da nas Bog oslobodi doslovno
ili u prenesenom značenju zlotvora koji hoće da nas
ojade, i da nas sačuva od svake obmane i klevete; ako
moramo da se borimo, neka nas Bog pošalje u najbolji
rov i najpravičniju bitku. Dragi moji Matilde i Ernesto,
recite sa nama ,,amin“, i živeli! Primite oboje večni pri-
jateljski pozdrav od Elbije i Leopolda.

79
 ERNESTO SABATO

Marećal je bio čovek zabrinut za sudbinu svoje

domovine, što je izražavao i u svojim delima, u tim
tužnim razmišljanjima u kojima kritikuje one koji je
prljaju ili puze po njenom tlu, one koji je uvek odlažu
u svoje prljave džepove. Kada osoba tako plemenite
duše upozorava svoju otadžbinu, čini to zato što spo-
znaje mogućnost njene veličine. To su činili i drugi,
razuzdanog i raskrvavljenog srca, od Helderlina do
Ničea, Dostojevskog i Tolstoja. I veličanstveni Puškin
koji, nakon što se smejao do suza zbog opisa koje mu
je čitao njegov prijatelj Gogolj, na kraju uzvikuje gla-
som slomljenim od gorčine: „Bože moj, kako je Rusija
tužna!“
Na isti način, u jednom nezaboravnom stihu,
Leopoldo Marećal kaže: „Domovina je bol koja još ne
zna svoje ime.“ još uvek mi se čini da ga čujem, tako
blagog glasa, poput šapata.

80
 Tunel je bio jedini roman koji sam želeo da obja-
vim, a da bih to uspeo morao sam da pretrpim gorka
poniženja. S obzirom na moje naučničko obrazovanje,
nikom nije izgledalo moguče da bih bio u stanju oz-
biljno da se posvetim književnosti. Jedan čuveni pi-
sac izjavio je: „Zar jedan fizičar da napiše roman!“ A
kako da se branim kada su moji najbolji preci bili u
budućnosti?
Tunel su odbili svi izdavači u zemlji; čak i Vikto-
rija Okampo, koja se izvinila govoreći mi: „Skoro smo
propali, nemamo ni prebijene pare.“ Kako mi je isti-
nita tada izgledala ona rečenica Oskara Vajlda: „Ima
ljudi koji više brinu o novcu nego o siromašnima: to
su bogati.“ Još uvek se sećam popodneva kada su se
otvorila vrata Kerandija - istog kafea u koji ću kasnije
često odlaziti prilikom svojih susreta sa Gombrovičem
- i kada sam ugledao Matilde, uplakanu, povijenu,
kako nosi u rukama original mog romana, koji se sam
nisam usuđivao da povučem, toliki me je bio sram.
Napokon, pozajmica jednog velikodušnog pri-
jatelja, Alfreda Vajsa, omogućila je objavljivanje u

81
 ERNESTO SABATO

Sur-u, koji je bio odmah rasprodat. Naredne godine,

primio sam vest o njegovom francuskom izdanju,
zahvaljujući velikodušnom zalaganju Kamija.

Pariz, 13. juni 1949.

Zahvaljujem Vam na pismu i romanu.
K ajo a me j e podstakao da g a pročitam i veoma
mi se dopala ta osornost i snaga. Preporučio sam
Galimaru da g a objavi, i verujem da će Tunel naići
u Francuskoj na uspeh koji zaslužuje. Voleo bih da
mogu sve ovo da vam kažem uživo, ali zabrana jed-
nog od mojih dela u Buenos Ajresu onemogućava mi
da tamo održim predviđena izlaganja. Ako, međutim,
uspem da odem u Brazil, pokušaću na svoju ruku da
dođem u Buenos Ajresu i radovaće me da vas upoz-
nam. Do tada računajte na moju srdačnu naklonost.

Alber Kami

Koliko dugujem tom genijalnom piscu, sa kojim

ću kasnije deliti metafizičke i etičke nemire! U mno-
gim prilikama govorilo se o njegovom nihilizmu;
u svakom slučaju, bio je ona vrsta nihiliste kome je
blasfemija način verovanja u Boga. Živeo je očajnički
idealizam, bio je čovekpun ljubavi i strasti.
Kada sam mnogo godina kasnije pomenuo tu
priču u jednim novinama, Viktorija me je pozvala,
besna, da mi pridikuje zbog te sramne uspomene,
budući da su knjigu oduševljeno prihvatili svi veliki
pisci u Francuskoj. Ali, cest la vie, kako bi ona rekla.

82
 PREKRAJA

Pobliže sam govorio o važnosti koju je njen dopri-

nos imao za našu kulturu; ali uzajamno i iskreno
poštovanje koje smo imali jedno prema drugom, nije
me oslobađalo nelagodnosti što nisam Francuz.
Nikada sebe nisam smatrao profesionalnim pis-
cem, od onih koji objavljuju jedan roman godišnje.
Naprotiv, često bih posle podne spaljivao to što
sam napisao tokom jutra. I tako sam priče, eseje i
pozorišne komade gledao kako uništava vatra, kojoj
je takođe bio namenjen i roman O junacim a i gro-
bovima-, tolike su uvek bile moje nedoumice. Bilo je
trenutaka kada sam se kajao zbog te svoje sklonosti
da spaljujem rukopise; sa nostalgijom se danas sećam
nekih svojih dela, kao što je Čovek od ptica ili roman
koji sam napisao tokom svog nadrealističkog perioda,
Nemi izvor, za koji sam naslov uzeo iz jednog stiha
Antonija Maćada, i od koga su preostala tek poneka
poglavlja i nekolike ideje. Oni kojima su poznate moje
insinuacije i protivrečnosti, znaju koliko je teško pod-
nositi me u bilo kakvom poslu. Tako su prošli svi koji
su, iz različitih delova sveta, tražili autorska prava da
rade na mojim romanima, da režiraju filmove ili prave
adaptacije za pozorište, od velikih reditelja do neza-
visnih trupa. Pjacola je hteo da uradi operu na osnovu
adaptacije mog romana O junacim a i grobovima; za
taj projekat je, usled mojih cepidlačenja, uspeo da os-
tvari samo jedan lep uvodni deo.
Nažalost, u ovim vremenima kada se izgubila
vređnost reči, umetnost je takođe oskrnavljena, a
pisanje je svedeno na čin nalik štampanju papirnog

83
 ERNESTO SABATO

novca. Kako sam rekao u delu Pisac i njegove utvare:

„Ostaje malo njih koji pripovedaju: to su oni što
osećaju mračnu ali opsesivnu potrebu da zaveštaju
svoju dramu, svoju nesreću, svoju samoću. Oni su
svedoci, mučenici jedne epohe.“ Predodređeni su za
vrhunsku misiju, ne pripadaju nijednoj književnoj
veri ili krugu, i stoga im nije cilj da smire osobe za-
tvorene u sakristiji, već da uruše sav konformizam,
vraćajući nam smisao naše tragične ljudske vrste. U
ovom pozivu, mnogi su bili gurnuti u ludilo, droge ili
tolike druge načine za samoubistvo. Sećam se kada
mi je doktor Karkamo govorio da bih hitno morao
da se podvrgnem psihoanalitičkoj terapiji, jer sam
bio na ivici ludila. Sigurno je bio istinski zabrinut, jer
je bio dobar čovek, ali odgovorio sam mu da jedino
umetnost može da me spase.
Nikada nećemo spoznati teskobu sa kojom je
Betoven komponovao svoju poslednju i veličanstvenu
simfoniju, ili trenutke samoće u kojima su veliki kom-
pozitori stvarali svoja dela. Stoga, ukoliko je neuspeh
sam po sebi mučan, neuspeh u umetnosti uvek je
tragičan.
U nekoliko navrata sam sa uzbuđenjem posetio
grob Van Goga, tog nesrećnika koji nikada nije uspeo
da proda nijednu sliku, a čija dela se sada otkupljuju
milionima dolara, da bi bila izložena u nekom super-
marketu. Siroti Vinsent; opsednut Bogom i Đavolom,
ponizan i dobrodušan, umetnik koji je rudarima hteo
da propoveda Jevanđelje i koji je istovremeno žestoko
napadao Gogena; kupio je jadne prostitutke sa ulice

84
 PRE KRAJA

da bi mu bile model, poput one sa dečačićem, koju je

na kraju doveo da živi sa njim, verovatno zato što ga
je razumela, budući da su oboje patili od iste usam-
ljenosti. Kako ističe Arto, još jedan opsednuti umet-
nik koga ću uvek poštovati, Van Gog je umro jer ga
je ubilo društvo koje više nije moglo da trpi njegova
stravična otkrovenja. Kako posumnjati da Arto nije
govorio o samom sebi? U jednom pismu svom lekaru,
nakon strašnih elektrošokova, izjavio je da oseća da
je „tretiran poput otuđenika, a maltretiran na osnovu
jednog gesta, stava, načina na koji govorim i mislim,
što čini deo života pozorišnog čoveka, pesnika i pisca
kakav sam bio“. Na kraju je umro kao pas; baštovan ga
je pronašao jednog jutra kako sedi na svom krevetu
sa cipelom u rukama. Nikada nećemo znati kuda se
uputio toga dana svoje poslednje samoće.
Dakle, vrsta umetnika kojoj sam se uvek divio
jeste ona kojoj pripadaju ovakvi ljudi.
Oni koji su svom borbenom ponašanju pripo-
jili ozbiljnu duhovnu brigu; i, u očajničkoj potrazi sa
smislom, stvorili dela čija su golotinja i bestidnost ono
što sam uvek zamišljao kao jedini način da se izrazi
istina.

85
 Ka otkrovenju kojih zagonetnih Bogova me je
vodila sudbina? Zbog čega sa trideset godina, kada
mi je nauka osiguravala mirnu i poštovanja dostoj-
nu budućnost, napustih sve zarad mračne i samotne
pustoši? Ne znam. Opet iznova, poput brodolomni-
ka usred mračnih oluja, pošao sam u neočekivanom
pravcu, ne nazirući čak ni postojanje dalekog ostrva.
Kada pogledam unazad, nanovo ponavljam onu Bo-
dlerovu molitvu:

O, Gospode! Daj mi snage i hrabrosti da posmatram

bez gnušanja svoje telo i svoje srce!

Mada je strašno to spoznati, život se nalazi u

beležnici, i nije nam dato da ispravljamo njegove stra-
nice.
A kada čitam pismo koje mi je poslala jedna
devetnaestogodišnjakinja, u kome kaže da mi se divi,
i da se, uprkos tome što živi nekoliko blokova od
mene, nikada nije usudila da mi priđe, osećam sram.
Kakvo divno pismo! Tako plemenito, a istovremeno

86
 PREKRAJA

tako tužno! Kaže da joj pomažem da živi, da slika i da

bi volela da mi jednog dana pokaže to što radi; kada
prođe pored moje kuće i vidi napušteno dvorište, uvek
mašta da će me sresti. A ja se osećam posramljen jer
me postavlja tako visoko, kada možda vredim mnogo
manje od nje, tako čiste, tako neiskvarene. Nasuprot
njoj ja, biće prepuno veoma ozbiljnih mana, tvorac
tako zloslutnih likova poput Fernanda Vidala Olmo-
sa. Ali, istovremeno sam drhtao dok sam pisao frag-
mente u kojima se pojavljuju beskrajno dobrodušna
bića, poput Ortensije Pas, kamiondžije Busića ili Ba-
ragana Jurodivog, proroka iz kvarta. Ta skromna bića,
ti nepismeni ljudi puni dobrote, i mladi sa svojom
prostodušnom nadom jesu ti koji će me spasti. Nasu-
prot njima, sve drugo, nesigurne pretpostavke, ideje i
teorije iz eseja, ne pomažu da se opravda postojanje.
Dakle, kada se kraj približava, nakon što ponovo
prođem delovima jednog dugog puta, mogu da po-
tvrdim da pripadam onoj vrsti ljudi koja se formirala
na sopstvenim životnim greškama. Iz tog razloga,
kada neki egzegeta govori o mojoj ,,filozofiji“, mogu
samo da se uznemirim, jer između mene i filozofa po-
stoji veza koliko i između gerilca i školovanog gene-
rala. Ili možda, bolje, između geografa i istraživača-
avanturiste koga intuicija vodi u potragu za blagom
u najveće dubine malajske šume, o kojoj ima ne-
pouzdane podatke, čak nije siguran ni u njeno posto-
janje. Na teškom putu posmatrao sam čarobna mesta,
ali sam takođe morao da se suočim sa zloslutnim

87
 ERNESTO SABATO

bićima i skoro nesavladivim preprekama, i uvek bih

iznova pao. Očajan što nisam našao blago, ne verujući
u svoju sposobnost da ga pronađem među tolikom
nemaštinom, ponovo sam izgubio veru.
Govorim istinu kada tvrdim da ne poznajem
druge predele, da je moje neznanje o drugim stvar-
nostima beskrajno, ali zato mogu da opravdam strast-
veno traganje na putu koji sam sledio.

88
 II

MOŽDA JE IPAK KRAJ

Čas bola, ćutljivi pogled. sunca,
toje duša stranca na zemlji.
GEORG TRAKL
 Gledam vesti i uveravam se da je nedopustivo
mirno se prepustiti ideji da će svet tek tako prevazići
krizu koja ga je zadesila.
Razvitak olakšan tehnikom i prevlast ekonomije
imali su kobne posledice za čovečanstvo. Pritom, kao
i u drugim istorijskim epohama, moć, koja je prvo-
bitno izgledala kao najbolji čovekov saveznik, iznova
se priprema da baci poslednji grumen zemlje na grob
svog kolosalnog carstva.
„Nesumnjivo, svaka generacija smatra se pred-
određenom da obnovi svet. Moja, međutim, zna da
to neće moći da učini. Ali njen zadatak je možda veći.
Sastoji se u sprečavanju nestanka sveta. Ona je nas-
lednik izopačene istorije u kojoj se mešaju propale
revolucije, poludela tehnika, mrtvi bogovi i iscrpljena
ideologija; u kojima osrednje moći, koje danas mogu
sve da unište, nisu ubedljive; u kojoj se inteligencija
ponižava sve dok se ne stavi u službu mržnje i ugnje-
tavanja.“ Na zalasku X X veka, kako sumnjati u isti-
nitost ovih Kamijevih reči? Međutim, ima onih koji i
dalje pokušavaju da govore na temu napretka Istorije,

93
 ERNESTO SABATO

u jednom samoubilačkom činu koji kao da popreko

gleda patetičnu racionalističku ostavštinu.
Istorija ne napreduje. Veliki Đambatista Viko
rekao je: Corsi e recorsi. Istorijom upravlja struja
kretanja u suprotnim pravcima; tu ideju je preuzeo
Šopenhauer, a potom i Niče. Napredak jedino važi za
čistu misao. Ajnštajnova matematika očito nadmašuje
Arhimedovu. Ostatak, praktično ono najvažnije,
dešava se od moždane kore nadole. A njegov cen-
tar je srce. Taj tajanstveni unutrašnji organ, takoreći
mehanička bom ba od krvi, tako ništavna naspram
bezbrojne i krivudave složenosti mozga, koja nas ipak
zbog nečega boli kada smo suočeni sa velikim kriza-
ma. Iz razloga koje ne uspevamo da shvatimo, čini se
da upravo srce najviše proživljava tajne, tuge, strasti,
zavisti, neraspoloženja, Ijubav i samoću, čak i samo
postojanje boga ili vraga. Covek ne napreduje, jer je
njegova duša nepromenjena. Kako kaže Propovednik,
„Nema ničeg novog pod suncem“, i misli upravo na
čovekovo srce, koje u svakoj epohi nastanjuju iste oso-
bine, otisnuto je u plemenito junaštvo, ali i zavedeno
zlom. Tehnika i razum behu sredstva koja su pozi-
tivisti postavili kao baklje što će osvetljavati naš put
ka Napretku. Jaku su nam svetlost doneli! Kraj veka
iznenađuje nas u tami, a svetlost koja nestaje, ali je još
ima, kao da nam ukazuje na to da smo okruženi sena-
ma. Poput brodolomnika u tmini, čovek napreduje ka
narednom milenijumu ne znajući odakle vreba ponor.
Godine 1951. objavio sam Ljude i zupčanike.
Nažalost, ostvarilo se ono predosećanje zbog kojeg

94
 PRE KRAJA

sam dobio toliki broj kritika od strane čuvenih pro-

gresivaca koji su me, na punih deset godina, lišili želje
da ponovo objavljujem.
Više od četrdeset godina prošlo je od te duhovne
nesigurnosti mog postojanja, napisane usred velikih
svetskih previranja. Sada, veliki deo onoga što sam
tamo izložio predstavlja grozničavu stvarnost. Mnoge
osobe koje su me tada napale i ismejale, optuživši me
za nazadnjaštvo, polako uviđaju surovost sveta koji
smo stvorili.
Tamo sam izložio svoje nepoverenje i zabrinutost
za svet tehnologije i nauke, zbog poimanja ljudskog
bića i egzistencije i koje je počelo da se precenjuje
kada se renesansni polubog euforično bacio na osva-
janje univerzuma, kada je metafizički i religijski nemir
zamenjen delotvornošću, preciznošću i tehničkim sa-
znanjem. Taj nezaustavljiv proces završen je jednim
zastrašujućim paradoksom: dehumanizacijom huma-
niteta. U toj knjizi, pre više od pola veka, napisao sam:

Ovaj paradoks, čije poslednje i najtragičnije posle-

dice osećamo u sadašnjosti, bioje rezultat dve dinamičke
i nemoralne sile: novca i razuma. Pomoću njih, čovek
stiče vekovnu moć. Ali - i tu se nalazi koren paradok-
sa - do tog sticanja dolazi posredstvom čiste misli: od
zlatnepoluge do „clearing“-a, od štapa do logaritma, is-
torija sve veće prevlasti čoveka nad univerzumom isto-
vremenoje bila povest uzastopnih čistih misli. Moderni
kapitalizam i pozitivna nauka dva su lica iste stvar-

95
 ERNESTO SABATO

nosti lišene konkretnih osobina, misaone fantazmago-

rije kojoj pripada i čovek, doduše više ne kao konkretna
individuala već kao čovek-masa, to neobično biće još
uvek Ijudskog obličja, sa očima i suzama, glasom i emo-
cijama, koji je zapravo zupčanik jedne bezimene goro-
stasne mašinerije. Ova sudbina je protivrečna onom
renesansnom polubogu koji je povratio svoju indivi-
dualnost, koji je ponosno ustao protiv Boga, ispoljivši
svoju želju za dominacijom i preobražajem stvari. Nije
znao da će se na kraju i on preobraziti u stvar.

Te misli nisu bile improvizovane, već su ih pre-

poručivali veliki egzistencionalni mislioci, umni i vi-
zionarski duhovi poput Paskala, Bubera, Berđajeva,
Ničea, Unamuna, Jaspersa, Šopenhauera, Emersona,
Toroa. Veoma znaćajni u mom obrazovanju bili su
Dostojevski, sa svojom transcendentalnom osnovom,
i Kjerkegor, koji je svoje bombe postavio na temelje
hegelijanske katedrale. Štampa iz njegove zemlje i lute-
ranci prostački su ga iskarikirali, baš njega, koji je bio
neka vrsta oživljenog Hrista. Što se tiče onoga što bih
mogao nazvati sociološkim i istorijskim osnovama, od
velikog značaja bile su studije Mamforda, Denija de
Ružmona, Pirena, Fon Martina, i tolikih drugih koji
su, poput proroka u pustinji, predvideli tragediju koja
se približavala. Kada su motori Industrijske revolu-
cije pušteni u pogon, čovek se osetio tragično istisnu-
tim. Ali je takođe porastao otpor bistrih i intuitivnih
duhova koji su uobličili hrabru i burnu romantičku

96
 PRE KRAJA

pobunu. Veliki pesnici i mislioci tog pokreta ukazali

su na posledice koje bi prouzrokovalo svetogrđe kos-
mosa i ljudskog bića. Mnogi su bili oklevetani, gurnu-
ti u alkohol ili ka tužnom izgnanstvu. To se dogodilo
genijalnom Šeliju, koji je u nekoliko stihova prorekao:
„Narod umire od gladi na neobrađenim poljima."
Ta upozorenja ne samo da niko nije slušao, već ih
je nadmenost racionalista čak ismejala. Svetski ratovi,
stravične diktrature levice i desnice, masovna samou-
bistva, buđenje neonacizma, porast dečjeg kriminala,
duboka depresija. Sve potvrđuje da se unutar Moder-
nih Vremena, vatreno hvaljenih, kreveljilo čudovište
sa tri glave: racionalizam, materijalizam i individuali-
zam. A to stvorenje kojem smo sa ponosom pomogli
da bude začeto, počelo je samo sebe da proždire.
Danas ne proživljavamo samo krizu kapitalisti-
čkog sistema, već i čitavog poimanja sveta i života zas-
novanog na veličanju tehnike i eksploataciji čoveka.
Materijalizacija univerzuma, opravdana kada su
posredi poliedri i hemijske reakcije, bila je dramatična
za buduće preživljavanje čoveka. Pomahnitali od pre-
teranog razvitka koji nas je zahvatio, načinili smo
veoma ozbiljnu grešku izgubivši svoje izvorno biće
time što smo se ugledali na carstvo mašina i prepustili
tehnološkom zanosu.
Od kada se logos tehnifikovao, proces industri-
jalizacije i mehanizacije počeo je da teče paralelno sa
usavršavanjem sredstava za mučenje i uništenje.
Međunarodni terorizam, strahote u Bosni, po-
oštravanje sukoba na Srednjem istoku, i rane na telu

97
 ERNESTO SABATO

sveta otelotvorene na ulicama Kalkute, potvrđuju da

je Hana Arent bila u pravu smatrajući, još pedesetih
godina, da je okrutnost ovog veka nesavladiva.
Odnedavno, dve sile bore se oko sveta. Kada je
komunizam doživeo krah, raširila se zabluda da je
njegova jedina alternativa neoliberalizam. Zapravo,
reč je o kriminalnoj tvrdnji, jer je to kao da nam u
svetu u kome ima samo vukova i jaganjaca kažu: „Slo-
boda za sve, i neka vuci pojedu jaganjce/1
Priča se o dostignućima ovog sistema čije je jedi-
no čudo bilo to što je u petini svetskog stanovništva
koncentrisao više od osamdeset procenata bogatstva,
dok ostatak, odnosno največi deo planete, umire
od gladi u najnepoštenijoj od svih beda. Trebalo bi
dokučiti šta se podrazumeva pod neoliberalizmom,
jer u stvari, on nema nikakve veze sa slobodom.
Naprotiv, zahvaljujući neograničenenoj finansijskoj
moći, pomoću propagande i ekonomskih stega, moćne
Države nadmeću se oko vladavine planetom.
Ekonomski apsolutizam izgrađen je na moći.
Nevidljivi tiranin svojim naredbama kontroliše dikta-
turu gladi, koja više ne poštuje ideologije niti zastave
i jednako uništava muškarce i žene, planove mladih i
počinak naših starih.
Primer nečovečnosti ovog sistema vodi nas u
Brazil: dok četrdeset miliona izgladnelih naseljava
severoistok, u Sao Paolu ima gotovo milion mališana
bez doma, koji pljačkaju po ulicama kako bi imali
nešto da pojedu, prisiljeni da se prostituišu u ranom

98
 PREKRAJA

detinjstvu, pretučeni zarad sto ili dvesta dolara, ubi-

jeni stručnim naredbama, oteti i mrtvi da bi njihovi
organi bili prodati svetskim laboratorijima.
Jedan dominikanski sveštenik, profesor teologije
na Univerzitetu Sao Paolo, ispričao mi je da je studija
koju je uradila Savezna policija otkrila da je u posle-
dnje tri godine u toj zemlji ubijeno četiri hiljade šest
stotina dece.
Hiljade latinoameričke dece izvezeno je iz
zemlje porekla u Evropu, Sjedinjene Države i Japan;
ima dovoljno znakova koji svedoče o postojanju tih
žrtvovanih mališana, naročito u Brazilu, Hondurasu,
Gvatemali i Meksiku.
Na nesreću, sestra Marta Peloni pokazala mi je
da se slične strašne stvari dešavaju i u Argentini.

Za svakog čoveka je sramota, zločin, to što na

svetu postoji dve stotine pedeset miliona izrabljivane
dece. Prinuđena su da rade od pete, šeste godine u
nezdravim prostorima, sa iscrpljujućim radnim vre-
menom, zarad nekoliko novčića, kada im se posreći,
jer mnogi mališani rade pod režimom ropstva ili po-
luropstva, bez zakonske ili medicinske zaštite.
Ti milioni dece, nepismene, mršavije, niže od
naše dece koja idu u školu, boluju od zaraznih bolesti
i doživljavaju povrede, amputacije i svakojaka zlo-
stavljanja.

99
 ERNESTO SABATO

Njih možemo naći kako u velikim svetskim gra-

dovima, tako i u najsiromašnijim zemljama. U Latin-
skoj Americi petnaest miliona dece je izrabljivano.
Kada čovek ima u vidu takvu stvarnost, odmah
se seti priče o deci koja su radila u rudniku uglja u
vreme Industrijske revolucije. Okolnosti koje su izgle-
dale kao nešto što je definitinvo iza nas, danas su u
našem vidokrugu. Predstavljaju oronulost društvenih
tekovina koje su stečene krvlju, kroz vekove. Danas
u svetu više ne postoji poštovanje radnog vremena,
penzionisanja, prava na obrazovanje i zdravlje. Bole-
sti za koje smo mislili da su pobeđene ponovo su tu:
tuberkuloza, sifilis, kolera.
Stanje nezaštićenosti i nasilja kojem su mališani
izloženi jasno nam pokazuje da živimo u vremenu ne-
morala. Te izvitoperene činjenice zahvataju nas poput
vrtloga, ostvarujući Ničeove reči: „Vrednosti više ne
vrede.“

Svakog jutra, hiljade osoba nastavlja beskorisnu

i očajničku potragu za poslom. To su izopšteni, nova
kategorija koja nam podjednako govori o demograf-
skoj eksploziji i o nesposobnosti te ekonomije za koju
je ljudskost jedina stvar na koju ne računa.
Izopšteni su siromašni, koji ostaju van društva
jer su suvišni. Više se za njih ne kaže ,,oni odozdo“ već
,,oni spolja“.

100
 PREKRAJA

Izopšteni su iz minimalnih potreba za hranom,

zdravljem, obrazovanjem i pravdom; iz gradova, i sa
svoje zemlje. A ti ljudi koje svakodnevno izbacuju
napolje, kao sa palube broda nasred okeana, predstav-
ljaju ogromnu većinu.
Zbog novca su uništene tolike vrednosti, da svet,
koji se prepustio svemu da bi se ekonomski razvio,
više ne može da pruži utočište čovečanstvu.
Da bi došli do bilo kakvog posla, koliko god bio
loše plaćen, ljudi su spremni da žrtvuju život. Rade
na nezdravim mestima, u podrumima, u brodskim
ispostavama, masovno, i uvek pod pretnjom da će
izgubiti posao, biti isključeni.
Dostojanstvo ljudskog života po svoj prilici nije
bilo predviđeno planom globalizacije. Jedino je tes-
koba dostigla dosad neviđene domete. To je svet koji
živi u izopačenosti, gde malobrojni ubiru plodove
zahvaljujući amputaciji života ogromne većine. Uve-
rili su nekog jadnog đavolka da pripada Prvom svetu
samo zato što mu je dostupno bezbroj proizvoda u
supermarketu. I dok taj jadni nesretnik mirno spava,
zatvoren u svojoj tvrđavi od uređaja i tričarija, hiljade
porođica mora da preživi sa jednim dolarom dnevno.
Milioni njih izopšteni su iz velike gozbe ekonomista.
Kada na ulici vidim toliko zatvorenih radnji, ili
me susedi iz kraja zaustave da mi kažu da će morati
da zatvore svoju malu radionicu jer im prihodi nisu
dovoljni da bi pokrili troškove, pomišljam na pod-
mitljivost i nekažnjenost, na bezobrazno rasipanje
i nemoralno izobilje nekolicine pojedinaca, i imam

101
 ERNESTO SABATO

utisak da smo svedoci propadanja jednog sveta u ko-

jem zajedno sa porastom očajanja raste i samoljublje,
svodeći se na „spasavaj se ko može“. Dok najnesrećniji
tonu u duboke vode, u nekom kutku daleko od ka-
tastrofe, usred zabave pod maskama, ljudi od moći i
dalje plešu, ogluveli u svojim lakrdijama.

102
 Javno obrazovanje koje su stvorili veliki intelek-
tualci, naši vladari u prošlom veku, koji su preuzeli
inicijativu za stvaranje slobodnog, besplatnog i oba-
veznog osnovnog obrazovanja, danas predstavlja os-
novu ove nacije što propada.
U tim školicama m og detinjstva, smerni nastav-
nici učili su nas da budemo „tragaoci za istinom',
poput crne Osan, Indijanke, ćerke jednog krotitelja,
koja nas je držala strogo, ali istovremeno umela da nas
odgajablagom disciplinom. U to vreme, imao sam ot-
prilike jedanaest godina, bio sam glavni crtač u razre-
du, i u danima poput 20. juna21 kredom u boji slikao
sam generala Belgrana kako se pred svojom vojskom
zaklinje u dve trake od svetloplavog i jednu od belog
platna, jer će tim činom moći da se objavi bitka i ljudi
povedu u smrt ili u pobedu; jer je ta tkanina, često
prljava i u lošem stanju, bila simbol Otadžbine.
U takvom okruženju, gotovo jedinstvenom u
svetu, deca siromašnih doseljenika, kojima su rodi-

21 Dan argentinske zastave, obeležava se na godišnjicu smrti

njenog tvorca, Manuela Belgrana (1770-1820). (Prim. prev.)

103
 ERNESTO SABATO

telji pripovedali o dalekim zemljama, u tamošnjim

školama predano su slušala o životu tih velikana, Bel-
grana i San Martina. Ili kao na Dan nezavisnosti, kada
smo u dvorištu podizali zastavu uz zvuke nacionalne
himne i iščekivali toplu čokoladu, ukočeni od stepske
hladnoće.
Tako smo naučili da volimo Otadžbinu, sa uzvi-
šenim osećanjem koje ujedinjuje, jer onaj ko istin-
ski voli svoju otadžbinu razume i poštuje ostale; za
razliku od lažnog rodoljublja, koje je nisko i bedno,
umišljeno, ispunjeno taštinom koja nas udaljava i na-
vodi na mržnju. A to se dešava tolikom silama koje
se smatraju nadmoćnima zbog same činjenice da vla-
daju ostalim nacijama.
Nakon zlosrećne noći u kojoj su studenti bati-
nama izbačeni sa univerziteta, da bi bili zatvoreni u
tamnice, nakon što je hiljade studenata i intelektua-
laca moralo da ode iz zemlje, a potom i kada smo po-
stali poznati po grozotama počinjenim tokom dikta-
ture, jedino što nas je spaslo od sveopšteg prezira bio
je ugled naših profesora, inženjera, biologa, lekara,
fizičara, matematičara, astronoma, pisaca i umetnika
koji su dobijali pozive sa svih strana sveta, postavivši
nas iznad visoko razvijenih zemalja. Arhitekta Se-
sar Pelji očarao je Amerikance originalnošću svojih
građevina. A sin ili unuk doseljenika, Sesar Mil-
stajn, postao je dobitnik Nobelove nagrade zbog svog
revolucionarnog dostignuća na polju genetike, ali je
morao da ode na Univerzitet u Kembridžu jer ovde

104
 PRH KRAJA

nije imao čak ni sprave koje su mu bile neophodne da

potvrdi svoje hipoteze.
Čitavo obrazovanje zavisi od filozofije kulture
koja njime upravlja; i zahvaljujući tim poslušnim imi-
tatorima „naprednih zemalja“ - naprednih u čemu?
- dolazimo u opasnost od još veće propagande roboti-
zacije. Moramo se suprotstaviti osipanju naše kulture,
koju su opustošili tobožnji ekonomisti što se doznaju
samo u Unutrašnji Bruto Proizvod - nikada niko nije
smislio uspeliji izraz - koji obrazovanje svode na poz-
navanje tehnike i informatike, korisno za poslove, ali
lišeno suštinskih saznanja kakva otkriva umetnost.
Takvo obrazovanje dostupno je samo onima koji
su se našli unutar zidina našeg društva, budući da je
svet tehnike i informatike, koji bi navodno trebalo da
nas međusobno približi, za ogromnu većinu predstav-
ljao beznadežan ponor.
Ovog proleća, 1998, čekajući prvu svetlost sva-
nuća, koja uvek, ili gotovo uvek, budi novu nadu,
razmišljam o ovoj zemlji koju su razorili i zaprljali
vladari i većina političara. Ona je toliko daleko od
Argentine moje mladosti, sa izvanrednim univerzite-
tima koji su svetu podarili velike ljude, a koja je danas
tek ruševina prelepog zamka.
Zbog svega toga, u više navrata posetio sam uči-
telje koji već više od godinu dana gladuju u Belom
šatoru, ispred Kongresa. To je dirljiv simbol slučaja
koji će spasiti zemlju, ako uspemo da povratimo
etičke i duhovne vrednosti naših korena. Obrazovanje
je najnematerijalnija stvar koja postoji, a istovremeno

105
 ERNESTO SABATO

najpresudnija za budućnost jednog naroda, budući da

predstavlja njegovo duhovno utvrđenje; upravo stoga
ga pokoravaju oni koji zemlju pokušavaju da prodaju
kao da je reč o kancelarijama velikih stranih kompa-
nija. Da, dragi učitelji, nastavite da protestujete, jer ne
smemo dozvoliti da se obrazovanje pretvori u privile-
giju.

106
 Izopšteni nemaju pravo na odbranu. Otišao sam
do kućice trideset jedan, u Retiru, da bih se solidarisao
sa sveštenicima koji gladuju, ne prihvatajući surovost
kojom su naumili da izbacuju ljude, rušeći divljačkim
napadima njihove privremene građevine.
Po povratku kući, tokom večeri, gledao sam na
televiziji kako napadaju neke radnike koji su odbili da
napuste fabriku; žestoko su ih tukli, dok se društvo
koje odbijanje čovekovog prava na rad ne smatra
krivičnim delom prema njima ophodilo kao prema
prestupnicima, oduzimajući im čak i ono malo zako-
na o radu koji ih je štitio.
Takođe sam video policajce kako sa pendrecima
i šmrkovima jurišaju na ulične trgovce, umesto da
uhapse one koji pljačkaju sve do poslednje pare, te
otuda imaju novca i moći da kupe pravdu koja nemi-
losrdnom težinom pada na sirotog kradljivca kokoši.
Poput mladića koji mi je pisao iz zatvora u Kordobi i
tražio od mene da mu svojeručno potpišem prime-
rak izveštaja Nikada više22. Dok je taj čovek bio za-

22 Izveštaj Nacionalne komisije za nestale osobe, CONADEP,

poznat i kao Izveštaj Sabato, budući da je Ernesto Sabato bio

107
 ERNESTO SABATO

tvoren zbog sitnog prekršaja, krivci koji su isisali krv

Otadžbini neshvatljivom odlukom pušteni su na slo-
bodu.
Sa velikom gorčinom, onog popodneva kada sam
slušao vesti o pomilovanima, zatvorio sam se u svoj
atelje bez želje da ikoga vidim, dok su mi se u misli
vraćali prizori strahota, scene mučenja.
U godinama koje su prethodile državnom udaru
1976. bilo je terorističkih akcija koje nijedna civilizo-
vana zajednica ne bi mogla da toleriše. Prisećam se
tih činjenica, kriminalaca najniže vrste, predstavnika
demonskih sila, što su rasplamsali neuporedivo gori
terorizam jer je sprovođen putem moći i nekažnjivosti
koje je dopuštala apsolutna država, započevši lov na
veštice koji nisu platiti samo teroristi, već i hiljade
nevinih ljudi.
Kada se zemlja probudila iz tog košmara, predse-
dnik Alfonsin, na svom položaju vrhovnog koman-
danta Oružanih snaga, naredio je vojnim sudovima
da izreknu presudu krivcima za tu istorijsku stra-
hotu. Zatim je, kao što propisuje Ustav, građanski
zakon trebalo da da poslednju reč. Na kraju je ime-
novana građanska komisija koja je, putem uporednog
istraživanja, pribavila dokaze za rad sudova.
Strahote koje smo, dan za danom, polako otkri-
vali, na sve nas koji smo se okupili u CONADEP23 os-
tavile su mračan utisak da niko neće ponovo biti isti,

predsednik komisije koja je taj izveštaj predala tadašnjem

predsedniku Argentine Raulu Alfonsinu 20. septembra 1984.
23 CONADEP, Nacionalna komisija za nestale. (Prim. prev.)

108
 PRE KRAJA

kao što se obično dešava kada se siđe u pakao. Uvek

ću se sećati moralne i duhovne ispravnosti ličnosti iz
sveta nauke, filozofije, raznih religija i novinarstva,
koje su sačinjavale tu komisiju.
Izveštaj su prepisale daktilografkinje koje su po-
tom bile smenjene, i u suzama su nam saopštile da im
je onemogućeno da nastave rad. Na više od pedeset
hiljada stranica ostali su zabeleženi nestanci, mučenja
i otmice hiljada ljudskih bića, često mladih idealista,
čija će patnja zauvek ostati u najbesramnijem mestu
naših srca.
Terorizam u državi izazvao je takođe uništenje
porodica nestalih. Očevi i majke, u svojoj izmučenoj
mašti, sahranjivali su i oživljavali svoju decu, a da nisu
ni znali čudovišnu stvarnost. Biće teško izračunati
koliko je očeva umrlo ili se prepustilo smrti od tes-
kobe i tuge, a koliko drugih je poludelo. To se dogo-
dilo i Migelu Icigsonu, mom velikom prijatelju, kome
je u poslednjim godinama života jedini cilj bio da
povrati svoju ćerku, ne bi li došao do istine i pravde.
Ali suočavanje sa tom strahotom, okrutnošću jednih
i ravnodušnoću drugih, na kraju su slomili njegov
zadivljujući karakter. Prepustio se smrti, od tuge.
Tog dana kada je CONADEP predao izveštaj
predsedniku nacije, Majski trg bio je preplavljen
muškarcima, ženama, mladima i majkama sa beba-
ma u rukama, koji su na taj način pružali podršku
događaju presudnom za naŠu istoriju. Budući da nika-
da više nismo smeli da ponovimo postupke zbog ko-
jih smo postali tragično čuveni, zbog kojih je štampa

109
 ERNESTO SABATO

iz celog sveta na španskom pisala reč „nestao“, đesa-

parecido.
Nažalost, zakoni Propisane poslušnosti i Krajnje
tačke, a potom i pomilovanja, osujetili su onu nepri-
kosnovenu volju koja bi bila primer etičke borbe, od-
nosno koja bi imala primerne posledice za budućnost
naše domovine. Tragediju koju je Argentina doživela
nikada neće zaboraviti oni koji imaju plemenito srce;
pritom ne mislim samo na osobe koje su prisustvovale
tom paklu, već i na osudu svih svesnih bića na svetu.
To pokazuje i istraživanje kakvo u drugim zemljama
predvode osobe poput Baltasara Garsona, sa kojim
sam se sreo prilikom svog poslednjeg putovanja u
Španiju. Krv, strahota i nasilje postavljaju pitanje
čitavom čovečanstvu, i pokazuju nam da ne smemo
da se oglušimo o patnju nijednog ljudskog bića.

Jednog dana, prilikom nacionalnog štrajka, ogor-

čeno sam gledao policajce kako sa nasilničkom oho-
lošću bacaju na pod hranu koju su radnici spremili u
svojim narodnim kuhinjama! I tada mi se nametnulo
pitanje u kakvom to društvu živimo, kakvu demokra-
tiju imamo kad podmićeni žive nekažnjeno, dok se
glad naroda smatra podrivanjem.

110
 Sa svoje zemlje proterani su i muškarci. Pre neko-
liko godina bio sam sa wichis Indijancima na Kongres-
nom trgu. Te žrtve genocida izvršenog posredstvom
velikih ratova, nepoznatih epidemija i neizostavnog
zarobljeništva, već nedelju dana su štrajkovali glađu,
protestujući zbog zemlje koja im je, isto kao i toli-
kim domorodačkim zajednicama, oteta još u vreme
osvajanja. Od tada, pokoravanje i zlostavljanje koje
doživljavaju na čitavom kontinentu primorava ih da
preživljavaju u bednim rezervatima, onemogućeni da
zadovolje svoje osnovne potrebe za hranom, zdrav-
ljem, životnim prostorom i obrazovanjem.
Danas, jedan od ozbiljnih problema sa kojima se
mnoge od tih zajednica moraju suočiti, uz vrtoglav
i razarajući rizik, jeste neminovnost da emigriraju u
velike gradove, gde žive otuđeni, pritisnuti glađu, i
razbijenih iluzija, kao što se desilo u Limi, koja je u
poslednjih dvadeset godina utrostručila broj stanov-
nika usled dolaska domorodaca. Oni žive poniženo u
predgrađima tih gradova, gde se šire kolera, menin-
gitis, tuberkuloza i sve nevolje koje sa sobom nose

111
 ERNESTO SABATO

siromaštvo i izgnanstvo. Žive, ako se taj glagol može

upotrebiti u svom velikom i tajanstvenom značenju,
ili žalosno preživljavaju, otuđeni i izgubljeni.
Upravo ovamo, u Buenos Ajres, glavni grad zemlje
koja je nekada bila takoreći pustinja, sa malobrojnim
samoniklim zajednicama, dolaze hiljade bolivijskih i
paragvajskih Indijanaca koji prelaze granicu i koji su
potlačeni u nezakonitim poslovima, jer ne poseduju
dokumenata. Spavaju na podu, mnogobrojni i prljavi.
Izgubili su svoje dostojanstvo i svoje drevne rituale.
U domorodačkim zajednicama suština posto-
janja bila je povezana sa ritmom svemira i prirode.
Čak i danas, mnogi od njih čuvaju svoje rituale, poput
Araukanaca, koji se pripremaju za doček Nove godine
ceremonijama praćenim plesom i molitvom, tražeći
od bogova da im daju zdravlje i dobra predskazanja,
da godina koja počinje bude izdašna u kiši i berbi. Na-
suprot tome, rituali i tradicije naših društava danas su
izopačene, lažne predstave u koje više niko ne veruje,
što je posledica tehnološkog varvarizma.
Magijsko i logičko mišljenje su razdvojeni, čovek
je prognan iz svoje prvobitne zajednice; zauvek je raz-
bijena čovekova harmonija sa samim sobom i sa sve-
mirom.

112
 Pre izvesnog vremena gledao sam izvanredan
film Emira Kusturice o nestajanju Jugoslavije. Im-
presionirala me je smelost kojom reditelj pokazuje
surovost tog uništenja. I dok sam gledao ta bića u
njihovom zagađenom podzemlju, kako svojom boli
podnose život prezrenih i grešnih, osetio sam da je
velika metafora ovog vremena počiva u tome da deo
čovekove ljudskosti nestaje.
Sličan osećaj ponovo me je obuzeo jednog po-
podneva, dok sam putovao vozom. U kupe je ušla
neka mršava žena, tamnog tena, koja je na rasklima-
tanoj harmonici svirala vrlo tužne tonove. Na gru-
dima joj je visio natpis sa objašnjenjem da je morala
da pobegne iz Rumunije. Slušao sam njenu melodiju,
i zaustavio se da posmatram tu ženu bez otadžbine i
doma, ne mareći za to da li je poticala iz Rumunije,
Bosne ili bivše Jugoslavije. Bila je obično grešno biće,
poput hiljada izbeglica u svetu, bezemljaša iz Brazi-
la, ili onih koji očajnički pokušavaju da pobegnu iz
bespomoćne Albanije. Ona je jedna od milion osoba
za čiju nedaću smo i mi odgovorni. To su ljudi koji ne

113
 ERNESTO SABATO

znaju za ideologije ili sociološke statistike, ali kojima

je dobro poznato da ne pripadaju istoriji. Kada se već
udaljavala prema sledećem vagonu, sreo sam se sa
tužnim pogledom devojčice koju je podizala na svoja
leđa. Taj događaj me je naveo da uvidim šta nam se
dešava: svet kao da korača ka sopstvenom raspadanju,
dok nas život posmatra, otvorenih očiju, gladnih od
tolike čovečnosti.

114
 Potresla me je vest koju sam jutros pročitao u
dnevnim novinama; izrezao sam je i ostavio u jednu
od fioka sa svojom arhivom, među tolikim isečcima
koji su mi ovih godina pomogli da živim.
Jedna žena, po ciči zimi, samo u majici i panta-
lonama, pobegla je iz psihijatrijske bolnice sa željom
da ode da potraži svog prijatelja. Iskoristivši nepažnju
mašinovođe, ukrala je lokomotivu i, pokrenuvši je
bez teškoća, započela svoju odiseju. On je radio na
železnici i naučio ju je da upravlja vozovima i ,,još
mnogo toga“.
„Kada biste znali šta je ljubav, pustili biste me da
nastavim1, govorila je službeniku koji ju je zaustavio i,
dok je vodio u policijsku stanicu, u očajničkom plaču,
vikala je: „Zar ti nikada ništa nisi učinio zbog ljubavi?"
Koliko su čovečniji ovakvi postupci od onih ka-
kve čine brojni pojedinci što jure gradom zaslepljeni
svojim planovima!
Želeo sam da izdvojim ovu priču iz svojih papira,
budući da su na neki način, kada nas rasuđivanje od-
vede do ivice kolektivnog ludila, ovakva dela najviše
nalik spasenju.

115
 Oni koji me vole mole me da ne ustajem tako
rano, plaše se za moje zdravlje; lekari me iznova pre-
gledaju, vrše ispitivanja. Zapravo, postajem čovečan;
to je jedna od posledica patnje. Da li bi to moglo biti
opravdanje za bol?
Danas sam pokušao da otpočinem barem do pet
sati, ali mi se javila nekakva vizija od koje sam malo-
pomalo dolazio u stanje polusvesti, besprostorne, ali
koja mi se ipak polako nametala; tako sam proveo
duže vreme boreći se između stvarnosti i delirijuma.
Naposletku sam počeo da se prevrćem u krevetu,
otkrio se i čekao da mi hladnoća umiri živce.
Nešto nejasno, povezano sa stvarnošću kakvu
živimo, poteklo iz nesvesnog, poput šapata, pod-
setilo me je na to što slikam poslednjih godina, na
stravična bića što izlaze iz dubine moje duše, kule koje
se nakrivljuju, ptice na užarenom nebu. Ne znam šta
oni predstavljaju, možda upozorenje, ili pak posledice
toga što sam pretrpeo pišući pojedine pasuse svojih
fikcija, poput Izveštaja o slepima.
Ponovo ne uspevam da zaspim, pa uključujem
svetiljku i narušavam tamu ateljea. Na svom stolu

116
 PRE KRAJA

vidim koverte sa odlomcima koje ću uključiti u ovu

knjigu koju pišem bez prethodnog razmišljanja, koja
mi izlazi iz duše, a ne iz glave, diktirana brigama i tu-
gom ovih poslednjih godina.
Ponovo pregledam papire, neki od njih, zapravo
mnogi, obeleženi su, išarani bezbrojnim ispravkama.
Zbog teskobe koju mi izazivaju, pokušavam da zabo-
ravim ovaj zadatak, ali on se uvek vraća, opsesivno,
poput udaraca pesnicom unutar moje glave.
Napokon se presvlačim i, u bašti, iščekujem zoru
koja kasni pod nebom punim olujnih oblaka. Provo-
dim neko vreme tako sedeći, dok me Gledis ne pozove
da doručkujem, što činim dok čitam velike naslove u
novinama: socijalna kriza, nezaposlenost, korupcija,
nekažnjivost, opšte prilike u svetu. Više nego dovoljno
da uveća tugu i nemir. Jedan podnaslov obaveštava:
,,U jednoj nedelji pet stotina ljudi, uglavnom žena i
dece, izgorelo u Indoneziji“. Sećam se izraza kojim
Dante opisuje pakao: „Krv pomešana sa suzama, sa-
kupili je odurni crvi.“
Potom odlazim u atelje i čekam dolazak Dijega
koji će me, kao i svakog jutra, usrdno vratiti u život.
Vodićemo dug razgovor, a potom ćemo moći da se
prošetamo po ulicama u kraju, ili do stanice, sve dok
ne uspem da obnovim energiju za nastavak pisanja.

117
 Ozbiljnost krize na nas utiče društveno i eko-
nomski. I mnogo više od toga: nebo i zemlja su obole-
li. Priroda, taj arhetip celokupne lepote, razumljivo se
pobunila.
Naša planeta nalazi se u stanju pustošenja, i
ako se ne preduzmu hitne mere, za nešto više od tri
ili četiri decenije postaće nenaseljiva. Kiseonik se
nepovratno troši zbog karbonske kiseline iz automo-
bila i fabrika, kao i zbog uništavanja šuma. Drveće je
čoveku neophodno za život. Oni što seku šume Ama-
zona i velikih svetskih rezervata izgleda kao da to ne
znaju, ili im nije važno. Razvijene zemlje proizvode
četiri stotine miliona tona toksičnog otpada godišnje:
arsenik, cijanid, živu i derivate hlora, koji se ulivaju
u vode reka i mora, nanoseći štetu ne samo ribama
već i onima koji se njima hrane. Svega nekoliko grama
toksičnih materija za ljudsko biće je smrtno.
Dolazimo u rizik da jedemo biljke prskane
insekticidima koji oštećuju jetru i bubrege i izazi-
vaju smetnje u krvi, leukemiju, probleme sa štitnom
žlezdom; takođe utiču na centralni nervni sistem i

118
 PRE KRAJA

oči. Među tim insekticidima nalazi se strašan otrov

po imenu „agens pomorandža“.
Naučnici nam još nisu objasnili na koji način
ćemo preživeti radioaktivnost raširenu usled uticaja
nuklearnih reaktora. Osam miliona ljudskih bića još
uvek trpi posledice atomske tragedije u Cernobilju.
Tokom posete Mihaila Gorbačova Argentini, sa
predsednikom bivšeg Sovjetskog Saveza dugo sam
razgovarao o tim temama, budući da su naučnici iz
njegove zemlje bacili ,,srca“ velikog broja reaktora u
Baltičko more. Možda su hteli da ih ugase? Među tim
ostacima nalaze se jezivi proizvodi poput plutoniju-
ma, zloslutne aluzije na Plutona, grčkog boga pakla.
Nije nam poznato šta su zaista, sa svoje strane, učinile
najrazvijenije zemlje, ali je alarmantna ravnodušnost
kojom su odgovorile na poziv istaknutih ekoloških
organizacija, poput Grinpisa. Po svoj prilici ne shva-
taju da smo na ivici fizičkog uništenja planete, toliki
su njihovi individualizam i lakomost.
Uprkos visokom riziku koji podrazumevaju
radioaktivni proizvodi, njihovo skladištenje i dalje
zahteva neprocenljivu nužnost kontrolnog agensa.
Najbespomoćnije zemlje, poput Indije, ponosno se
proglašavaju novom nuklearnom silom, ili se izlažu
riziku da budu prodate kao atomski otpad. A to se u
više navrata umalo dogodilo našoj zemlji.
Još jedna opasnost koju treba imati na umu
jeste ozonska rupa, rupa koja je već veličine afričkog
kontinenta! Pored pregrejavanja planete, što je posle-
dica ispuštanja industrijskih gasova i efekta „staklene

119
 ERNESTO SABATO

bašte“, budućnost ostrvskih zemalja nalazi se u opas-

nosti usled rasta nivoa reka i mora. Ne zaboravimo
ni vrste u izumiranju: smatra se da dnevno nestane
sedamdeset biljnih ili životinjskih vrsta.
U davnoj prošlosti, kako tvrdi Berđajev, zamisao
ljudskog univerzuma takođe je bila zadatak božanskih
sila. Pošto je postojanje oskrnavljeno, a veliki etički
i verski principi svih vremena deformisani, nauka
pokušava da laboratorije pretvori u veštačke utrobe.
Može li se zamisliti nešto paklenije od kloniranja?
Možemo li dan za danom spokojno obavljati svoje za-
datke, dok nam se iza leđa proizvodi život veštačkim
putem.
Više ništa nije vredno poštovanja.
Uprkos već očiglednim surovostima, čovek ide
napred probijajući se kroz poslednja razdoblja u koji-
ma se stvara život. Velikim naslovima nas obaveštavaju
da se kloniranje već uspešno obavlja. A mi, svi ljudi sa
planete koji ne želimo to poslednje skrnavljenje pri-
rode, šta možemo učiniti pred nemoralom onih koji
su iznad nas?
Čovečanstvo je dobilo prirodu u kojoj je svaki
elemenat jedinstven i različit. Jedinstveni i različiti
su svi oblaci koje smo posmatrali u životu, ruke ljudi,
oblik i veličina listova, reka, vetrova i životinja. Nijed-
na životinja nije bila istovetna sa drugom. Svaki čovek
bio je tajanstveno i na sveti način jedinstveno biće.
Sada, čovek je na ivici da se pretvori u klona po
porudžbini: nebesko plave oči, simpatičan, predu-

120
 PRE KRAJA

zimljiv, neosetljiv na bol ili, tragično, napravljen za

roba. Zupčanici jedne mašine, činioci jednog sistema;
kako je daleko, Helderline, vreme kada su se ljudi
osečali kao deca Bogova!

Mladi ispaštaju: više ne žele da imaju decu.

Nema većeg skepticizma.
Poput životinja u kavezu, naše mlade generacije
ne usuđuju se da budu roditelji. Takvo je stanje u sve-
tu koji im prepuštamo.
Anoreksija, bulimija, narkomanija i nasilje još
su neki od znakova ovog vremena teskobe usled
omalovažavanja života onih koji nam zapovedaju.
Kako bismo mogli da objasnimo našim babama
i dedama da smo život doveli u takvu situaciju da
se mnogi mladi prepuštaju smrti zato što ne jedu ili
povraćaju hranu? Zbog nedostatka želje za životom ili
da bi se izvršila zapovest koju nam uliva u glavu tele-
vizija: histerična mršavost.
Stotine hiljada mladih su narkomani. Hodaju
svetskim trgovima poput bandi.
Sve navodi na mišljenje da je Zemlja na putu da
se pretvori u supernaseljenu pustinju. Nije slučajnost
što su u jednom od poslednjih Ekoloških vrhova, u
ne tako dalekoj budućnosti, predviđeni ratovi da bi se
dobila voda za piće.
Ovaj žalostan i nesrećan pejzaž delo je one vrste
ljudi što se smejala sirotim đavolima na koje smo pre

121
 ERNESTO SABATO

toliko godina upozoravali, tvrdeći da su to tipične

izmišljotine pisaca, umišljenih pesnika.
Prema semantičkoj inverziji koju donose jezici,
epitet realista označava pojedince čija je karakteri-
stika uništavanje svakog postojanja u stvarnosti, od
najnetaknutije prirode, do duše ljudi i dece.
Premda nepopravljivi optimisti zaključuju da
je čovečanstvo oduvek znalo da nadvlada okrutne
događaje, ni na koji način nismo u prilici da se uzda-
mo u tu vrstu sofizama. Na prvom mestu, stoga što
postoje čitave civilizacije koje se nikada nisu opora-
vile, a na drugom zato što prolazimo kroz sveopštu i
planetarnu krizu.
Još pre nekoliko godina, razorna sposobnost sve-
ta bila je pet hiljada puta veća od one koja je postojala
u doba Drugog svetskog rata; snaga atomskih bombi
u skladištima milion puta nadmašuje bombu koja je
razorila Hirošimu.
Svake dve sekunde jedan mališan umre od gla-
di. Zločin je to što bi se sa pola procenta troškova za
naoružanje mogao rešiti problem gladi u celom svetu.
Ništa nas ne navodi na mišljenje da se te cifre menjaju
nabolje. Ovo su vremena u kojima su čovek i njegova
moć izgleda kadri samo da čine zlo. Pokrenuli smo
razorne sile takve snage da njihov korak, kao što je
ukazao Burkhart, može zauvek da zaustavi rast trave.

122
 Bilo je to u jednom kafiću u Retiru gde si prišao
da tražiš nekoliko novčića, a ja sam te pitao da li želiš
da sedneš. Ti si jedan od tolikih koji prosjače svoju
nevinost poput anđela izbačenih iz nekog izopačenog
i čudnog raja. Naravno, nisi me poznavao i to me je
ohrabrilo da prepričam ovaj susret. Jer ti si, u svojim
mladim godinama, imao pogled ostareo usled tih
surovih okolnosti koje, za kratko vreme, ostavljaju na
telu i u duši pustoš kakvu donose godine.
Kada sam se jednom prilikom vratio u isti
kafić, potražio sam te u želji da te pozdravim. Više
nisi bio tu, ali te otkrivam u drugim dečacima kada
ih, vraćajući se uveče kući, vidim kako preturaju po
vrećama za smeće, zavlačeći u prljavštinu svoje male
ruke, namenjene ljuljaškama i vrteškama. I ne znam
zbog čega, tada pomislim na Remboa. Možda zato
što je i on pripadao onima što pevaju u bolu. Rembo
koji se na pariskim ulicama hranio tvrdim komadi-
ma hleba koje je vadio iz smeća, i koji je noću spavao
šćućuren na tremovima. Setio sam se njegovih reči:
„Istinski život nije ovde.“

123
 ERNESTO SABATO

Zatvoren u ovom starom ateljeu, sedeći na ivici

kreveta, ponovo gledam mali crtež kuće koji si mi
poklonio, i za koji sam pretpostavio da je kuća tvo-
jih snova, sa cvećem, malim prozorima i zavesama,
sa velikim dimnjakom u sredini koji pušta raznobo-
jan dim, svom tom očaravajućom magijom dece koju
izgleda da ni beda nije izbrisala.
Ispisivao sam ove redove koje verovatno nikada
nećeš čitati; želeo bih da te zaštitim na neki način.
Svet, kakva strahota!

124
 O tim i drugim temama dugo sam razgovarao sa
Sioranom, jednog popodneva 1989. Mnogo godina
ranije stigla mi je vest da je on imao želju da me upo-
zna; to navaljivanje sam protumačio kao tajne poruke,
ponovljene u različitim prilikama. Dogovorili smo
sastanak u njegovoj kući u ulici Odeon, na nekoliko
koraka od mog hotela na Bulevaru Sen-Žermen.
Bilo mi je teško da ga odvratim od uporne ponude
da me sačeka na ulazu, strahujući da se ne izgubim; to
me je još jednom uverilo u njegovu istinsku želju da
me vidi. Nakon nekoliko minuta stigao sam do nje-
gove kuće, jedne od onih starih francuskih spratnica;
nakon što sam se popeo šest spratova pešice, zaus-
tavio sam se pred drvenim vratima gde je, na mestu
rezervisanom za chambres de bonnes, postavio natpis
na kome je stajalo Ici Cioran.
Nasuprot tome što mnogi pretpostavljaju, pa i
mom ličnom mišljenju, iznenadio me je taj ljubazan,
sitan i žalostan čovek, propovednik nihilizma koji mu
nije pristajao. On je zapravo bio veliki pesimista, na
trenutke savladan jednom drugačijom osobom, skep-

125
 ERNESTO SABATO

tikom i nevernikom. Doduše, uvek sa osmehom. Ni

u jednom trenutku nije bio nepoverljivo ravnodušan,
naprotiv, bio je jedan od onih ljudi koji se solidarišu sa
„ubogom gom ilom 1, kako bi rekao Malarme, u potrazi
za nekim kome bi izrazio svoju nelagodnost i svoju
muku. Možda bismo njemu mogli uputiti Strindber-
govu rečenicu: ,,Ne mrzim ljude, plašim ih se.“
Srdačno smo razgovarali više od četiri sata, sve
dok nisam morao da se povučem jer me je u jed-
nom ne mnogo udaljenom kafeu čekao moj prijatelj
Severo Sarduj. Otkrio sam u Sioranu suvislost istin-
skog čoveka i razmenili smo slična razmišljanja, po-
put potrebe da se demistifikuje racionalizam koji nam
je samo doneo bedu i totalitarizam. Ili slaboumnosti
onih koji veruju u napredak i razvoj civilizacije. „Sve
se može ugušiti u čoveku, osim potrebe za Apsolut-
nim, koja če preživeti uništenje svih hramova, kao i
nestanak vere na zemlji", reči su filozofa čija je lucid-
nost bila proizvod njegovih neodlučnosti i njegove
patnje.
Ubeđen sam da bi njegova metafizička bol
popustila da je mogao da piše fikciju, zbog njenog
katarzičnog karaktera i stoga što ozbiljni problemi
ljudske vrste nisu pogodni za skladnost, već su jedino
dostupni tom mitopoetskom, protivrečnom i para-
doksalnom izrazu, kao što je naše postojanje.
,,U tuzi se sve pretvara u dušu‘c, napisao je u jed-
nom od svojih eseja koji su nam toliko pomogli da
razotkrijemo lakomislenost i licemerne osmehe ovih
vremena.

126
 Došao sam u Santander da primim nagradu
„Menendes i Pelajo“, i jutros sam poželeo da odem sa
Elviritom da vidim more sa obale, možda poslednji
put. Slušao sam šum talasa dok je sunce počinjalo da
se skriva među oblacima sa zapada, i obuzela me je ta
seta koju sam oduvek osećao pred nekom neopisivom
lepotom.
Kao što je valjano istakao Berđajev, paradoks
modernih vremena počiva u tome što se čovečanstvo
okrenulo protiv čoveka. Svetost inteligencije gurnula
nas je na granicu ponora, a logos, nakon što je prevla-
dao svetom, uzalud je pokušao da odgovori na ono što
postoji samo kao zagonetka ili plač. Stigli smo do ne-
znanja posredstvom razuma. Govoreći kroz jedan od
svojih likova, Virdžinija Vulf se pita: „Kojim imenom
treba da nazovemo smrt? I koji je izraz za ljubav? Ne
znam. Potreban mi je osnovni jezik poput onog koji
koriste ljubavnici, reči kojima govore deca.“
Humanizam Zapada je u propadanju, a kraj veka
zatiče nas nesposobne da se zapitamo za život i za
čoveka.

127
 ERNESTO SABATO

Nakon što je učvršćen u svojoj moći, prometejski

razum bio je nesposoban da reši suštinske probleme,
budući da nije bilo dovoljno ukrasti vatru da bi se
osvetlila istorija. Navukavši poslednje zastore, čovek
je otkrio svoju nemoć i svoju nesigurnost. Ako smo u
ovim poslednjim vekovima istorije izgubili neku pri-
liku, to je bila ona da stvorimo istoriju u kojoj bi čovek
bio protagonista, umesto da bude novi osuđenik.
Mnogo godina ranije, poput Hrista među lopovi-
ma, u Granadi su ubili Federika Garsiju Lorku. Često
sam pomišljao da je taj stravičan zločin jedan od sim-
bola ovog sveta koji je, nakon što je iskorenio poeziju,
na njenom mestu podigao stamenost i užas.
Ne znamo, ali možemo predosetiti, usred kakve
duboke tuge je onaj mladi, veličanstveni i nesrećni
Rembo napisao prve redove svog pakla, kada je u po-
trazi za Apsolutnim pronašao osrednjost i prezir:

Nekada, ako me sećanje ne vara, moj život beše

zabava na kojoj su se sva srca otvarala, na kojoj su vina
svih sorti tekla bezprestanka. Jedne noći, poseo sam Le-
potu u svoje krilo i otkrio dajegorka. Ipovredio sam je.

Kada hodam trgom, posmatrajući plemenitu le-

potu palisandara, ili kada vidim ona nedokučiva lica
koja se i dalje ražaloste pred olujnim nebom, ili one
koji još uvek drhte kada izgovaraju uzvišene reči, tada
mislim na nesreću ljudi predodređenih za lepotu, ali
primoranih da preživljavaju u banalnosti ove kulture

128
 PRE KRAJA

gde je ono što je nekadabilo opipljivo danas izopačeno

grubom šalom, u nadražujućim ili patetičnim ukras-
nim predmetima. Kakav tužan epilog jednog veka
razorenog između zanosa razuma i surovosti čelika.
Eli Vizel je rekao da je u Aušvicu umro čovek i
ideja čoveka. To se desilo u doba kada je izgledalo kao
da je došlo do prekida, svojevrsnog kraja, kada smo
dovedeni u opasnost da nas proguta praznina.
Kao što Dostojevski kaže u Zlim dusima, ljudsko
biće je jednako privučeno stvaranjem koliko i raza-
ranjem; a ovo je jedan od takvih trenutaka. Živimo
kao da smo stigli do poslednjih granica postojanja.
Više nismo tako sigurni da se možemo složiti sa Ge-
teom da će „čovečanstvo na kraju pobediti“. Naprotiv,
na horizontu kao da se vide poslednji trzaji. Dovoljno
je pogledati bilo koje vesti ili videti naslove u novina-
ma da bi se shvatilo da postajemo izopačena stvorenja
kakva je usred grotesknih vrzinih kola slikao Goja.
„San razuma stvara čudovišta“, prorekao je ovaj geni-
jalni umetnik koji je preko dana slikao portrete debe-
lih gospođa sa dvora, a potom se zatvarao da radi te
crteže, poput bljuvotina, koji razotkrivaju slepi poziti-
vizam prosvetiteljstva.
Napokon smo stigli do „razbijenog sveta“ o kome
nam je govorio Gabrijel Marsel, i dok se stvarnost ras-
pada u paramparčad, čovek onemoćava, fizički i du-
hovno skrhan.
Verovatno nikada nećemo u potpunosti shvatiti
to što je Kafka želeo da nam kaže; on je, u jednom od
najdubokoumnijih i najsveobuhvatnijih dela X X veka,

129
 ERNESTO SABATO

predočio nemir i bespomoćnost savremenog čoveka

u grubom i tajanstvenom univerzumu. Pad čoveka
u stvarnost gde su birokratija i moć zauzeli prostor
metafizike i Bogova. Izgubljen u svetu tunela i hod-
nika, stranputica i račvanja, među mutnim pejzažima
i mračnim uglovima, čovek drhti pred nemogućnošću
svakog cilja i pred neuspehom svakog susreta.

130
 III

BOL NADILAZIVREME
u dubini nepostoje koreni
postoji iskorenjeno
UGO MUHIKA
 Nakon smrti Horhea Federika sve se sunovratilo,
i mada je prošlo mnogo dana, ne uspevam da savla-
dam tu potištenost koja me guši.
Kao izgubljen u mračnoj i pustoj šumi, uzalud
pokušavam da pobedim nesavladivu tugu. Pre - kada
pre? Pre nego što se dogodila ta nesreća - u trenucima
depresije, provodio sam sate u svom slikarskom ate-
ljeu, radeći na nekoj slici sve dok pustoš ne bi utihnula.
Ali sada se vreme zaustavilo. Teskoba traje i osećam se
napušteno u neizmernoj pustinji ova četiri zida.
Opijen bolom, među ruševinama svog uma, u
daljini čujem odjek Valjehovih stihova:

Postoje u životu udarci tako grubi,

udarci kao od mržnje Božje.

Popodne neprimetno nestaje, i vidim sebe

okruženog tamom koja na kraju produbljuje nedou-
mice, klonulost, nevericu u Boga koji bi opravdavao

135
 ERNESTO SABATO

toliku bol. Zvuci popodneva naviru u neobičnim

obličjima koja ranije nisam opažao. Već je i pesma
ptica drugačija, ili je nema. Svetlost sutona preliva se
na svakom predmetu, kao da ih uzdiže u neku novu
stvarnost, sada preobraženu usled patnje.
Blaga jesenja kiša rominja u bašti, spušta se
na ptice i drveće koji, ko bi to mogao znati, možda
razmišljaju isto kao mi.
Koliko se parova, na ulicama ovog lavirinta zva-
nog Buenos Ajres, snažno zagrlilo tražeći zaštitu od
hladnoće, u tom izrazu neizrecive i nemoguće ljubavi.
Sa prozora svog ateljea gledam u pravcu bašte.
Jasmini iz Kaba, kineska ruža, magnolije i ostalo bilje
i cveće podsećaju me na Horhita. I tada me lepota
ponovo rastuži. Gledam, dakle, u pravcu ništavila.
Opažam nevažne stvari: gumicu za brisanje, držač za
olovku, kalendar, svoj sat. Bože moj, šta je ovo?
Prolazi boing, uz zaglušujuću buku. Kuda ide?
Zbog čega? Gledam malog pauka kako zdušno prelazi
preko mog radnog stola, takođe u pravcu svoje sud-
bine. Ali, kakve? Mada sićušan, može imati majušnu
sudbinu, po svojoj meri. Pratim ga dirnut, sve dok ne
stigne do druge ivice i spusti se jednom od niti svoje
mreže; sa koliko samo nade nastavljam da ga posma-
tram dok nestaje iz mog vidokruga, to minijaturno
biće koje živi bez ikakvih velikih planova, bez silnih
rasprava koje mi vodimo ga bismo dokazali - šta?
Moj život se izgleda polako završava poput Tu-
nela, sa velikim prozorima i paralelnim tunelima, gde
je sve beskrajno nemoguće. Kako je čudno, kako je

136
 PRE K.RAJA

strašno to što se ove tužne metafore vraćaju kada se

smrt približava!
Elvirita mi govori o Hristu. Dopuštam da me
ohrabri svojim religioznim shvatanjem života, i bola.

Stavio sam jednu Horheovu fotografiju na svoj

pisaći sto, i sada je gledam, gledam je sa čežnjom
za zagrljajem koja mi cepa grudi. Kako bih želeo da
vratim vreme unazad. Kada će nestati ovaj pretežak i
neizreciv teret?
Misli mi tonu u razdiranje. Prema čemu su se
sada okrenule reči? Dao bih sve svoje knjige - kako su
jadne, kako smešne, kako nepouzdane, kako bezvre-
dne, kako ništavne naspram ovog gubitka - i dao bih
svoj ugled, taj ugled koji toliko stavljam među navo-
dnike, i počasti i odlikovanja, samo da mi Horhito
ponovo bude blizu.

137
 Vratio sam se iz Albanije, gde sam išao da primim
nagradu ,,Kadare“. Bio sam razoren, ali otišao sam da
ne bih ponovo odbio tu sirotu i herojsku zemlju koja
je meni prvom dodelila ovu nagradu.
U Tirani sam doživeo jednu od najdirljivijih
poćasti u životu. Taj narod koji je pretrpeo tiraniju,
i kod koga se još uvek vide ostaci diktature, lica ispu-
cala od patnje i mračni bunkeri koje je tiranin dao da
se izgrade, primio me je kao nekog dobrotvora, kao
kralja, kao voljenog sina.
Plesalo se i pevalo na nezaboravnom uručenju te
nagrade. Jedan pesnik mi je predao urnu sa zemljom
koju je doneo iz rodnog mesta moje majke. A je-
dan veliki pisac pokazao mi je svesku koju je čuvao
skrivenu u zatvoru, gde je imao malim slovima pre-
pisan jedan Kamijevtekst i „Dragi daleki mladiću" iz
mog Abadona. Plačući mi je rekao da je tokom dugih
godina koje je proveo kao politički zatvorenik u tami
zatvora svakodnevno čitao ove stranice, krišom, da bi
mogao da izdrži. Ostao sam da drhtim jer su moje reči
pomogle tom junaku, jednom od tolikih koji naselja-
vaju tu zemlju, danas ponovo u ratu.

138
 PREKRAJA

Narednog dana oprostili smo se uz muziku i

cveće; bilo je toliko potresno da mi je pozlilo u holu
bečkog aerodroma. Elvira je otrčala po lekara, i nakon
nekoliko sati mogli smo da krenemo put Madrida.
Po povratku kući, mislim na to što sam video u
zemlji mojih predaka, narod koji trpi godine poko-
ravanja; i uvek ću se sećati onih majki što su videle
svoje sinove kako umiru na najsuroviji način, i koje
su, uprkos tome, još uvek tako velikodušne. U samoći
svoje sobe, slomljen Horheovom smrću, zapitao sam
se kakav se to Bog tobože krije iza patnje.

139
 Hodajući po ovoj kući koju smo u neko drugo
vreme svi delili, a u kojoj danas lutam izgubljen, za-
ustavljam se, Horhito, pred tvojim portretom. Silvina
Okampo, velika pesnikinja i autorka nezaboravnih
priča, takođe je ponekad to činila u doba kada smo
bili veoma bliski. Pre mnogo, mnogo godina.
Polako sam pogledao, jednu po jednu, crte lica
tog desetogodišnjeg dečaka koga sam držao za ruku,
verujući da će zauvek biti pored mene. A potom sam
se, kroz bore i suze, polako prisećao onog vremena,
već prošlog i svetog, za kojim sam toliko čeznuo.
U samoći svog ateljea, slušam Šumanov kvintet
za gudače i klavir koji si toliko voleo. Kako si samo
shvatao zbog čega je onaj dragi, melahnolični i ne-
srećni muzičar poludeo, i bacio se u Rajnu.
Lice bi ti se ozarilo kada bi govorio o njemu, o
njegovoj porodici i njegovom životu, kome si se uvek
vraćao, kao da ti nedostaje ili ti pomaže da živiš. Di-
vio si se Šumanovom muzičkom geniju prepunom
poezije i nežnosti, i bio si dirnut Klarinom ljubavlju.
Ona ga je pratila, podržavala i štitila. 1, nakon nje-
gove smrti, ona je najviše doprinela širenju njegovog

140
 PRE KRAJA

dela, zahvaljujući njoj je njegova vrednost priznata u

čitavom svetu.
Naviru mi u sećanje popodneva koja sam pro-
vodio u razgovoru sa Mariom i sa tobom o nebroje-
nim temama, da bismo na kraju, veoma često, govo-
rili o muzici. Delili smo mišljenje da je Brams bio
jedan od najvećih, i dakako Betoven i Bah. I veliki i
veličanstveni Šubert, koji nikada nije uspeo da čuje
svoje poslednje kvintete.
Bože moj, gde si? Ako si u njima, kako i ti mora
da si tužan, kako setan!
Vidim te, Horhe, kako sediš za klavirom na ho-
klici, svirajući u četiri ruke sa Matilde ona dirljiva dela
koja nam pomažu da lakše podnesimo ljudski rod.
Još kao jako mali imao si zapanjujući dar za
muziku. Martines Estrada nam je preporučio da
te pošaljemo da učiš kod jedne od Skaramucovih24
učenica, i ona se zapanjila kada se uverila da imaš
apsolutan sluh. Na jednom od koncerata koji se
održavaju krajem godine, D’Urbano, veliki muzički
kritičar, rekao je: „Postoji dvoje mališana koji bi mo-
gli postati veliki koncertni umetnici; jedan od njih
je Sabatov sin, a druga je devojčica po imenu Mar-
ta Argerič." Međutim, ja sam te povukao iz muzike
kada mi je Epštajn potvrdio da ćeš daleko dogurati
kao izvođač, ali da nećeš biti kompozitor. To sam

24 Vićenco Skaramuca (Vicenzo Scaramuzza, 1885-1968), itali-

janski pijanista i kompozitor koji je 1907. emigrirao u Argentinu
i tamo osnovao jednu od najprestižnijih muzičkih škola na svetu.
(Prim. prev.)

141
 ERNESTO SABATO

učinio jer sam smatrao da je surova sudbina živeti

ukrcavajući se u avione i iskrcavajući se iz njih, biti u
neprijatnim hotelskim sobama, bez doma, porodice,
bez tih malih svakodnevnih stvari, možda skromnih,
ali koje nam pomažu da živimo. Nikada mi nisi pre-
bacio zbog toga, uprkos svojoj istinskoj strasti prema
muzici, kojoj si se vraćao svakog popodneva, iscrpljen
od posla, kao što se vraća tajnoj i iskrenoj ljubavi.

142
 Odajem počast, Horhe, tvom celokupnom biću,
tvojoj na trenutke iritirajućoj poniznosti. Tebi, sa tak-
vim umom, nikada nije smetalo što drugi koriste tvoje
istraživačke radove i tvoje ideje. Treba da budeš pono-
san na Lidiju, svoju ženu, koja se uprkos bolu i dalje
bori. I na svoje ćerke, koje su od tebe nasledile talenat
i poštenje. Dante i Ana su uz nju.
Nikada nisam osetio takvu tugu. Preminulo je
jedno od najvećih bića koja sam poznavao, veliko-
dušno u priznavanju genijalnosti drugih, onih koje
je poštovalo. Od Šumana, Bramsa, Betovena, Mal-
roa, Tomasa Mora, Sent-Egziperija, Horhe je stekao
poštovanje prema ljudskom biću, ljubav prema siroti-
ma i bespomoćnima, za koje je celog života radio. Na
svom položaju ministra, bez odmora je proputovao
zemlju posećujući škole u najudaljenijim mestima.
U ovaj sumrak 1998, nastavljam da slušam muzi-
ku koju je on voleo, iščekujući sa beskrajnom nadom
trenutak kada ćemo se ponovo sresti na onom dru-
gom svetu, na onom svetu koji možda, možda postoji.

143
 Izašao sam da se prošetam ulicama Buenos Ajre-
sa, i vođen mračnom slutnjom, stigao sam do starih
staza parka Lesama. Ophrvan uspomenama, zausta-
vio sam se pred Seresovom statuom, gde se četrdeset
godina ranije, tajno, Martin sastao sa Alehandrom.
Kada izgubimo smisao sa kojim smo živeli, vraćamo
se na mesta gde smo sebi postavljali teskobna pitanja
vezana za postojanje.
I tako, u više navrata dolazio sam do ovog trga i
sedao na njegove klupe, kao juče. Ostajao sam tamo
satima, posmatrajući beskućnike kakvih je bio pun
Buenos Ajres, kao što je slučaj u svim velikim grado-
vima. Tih brodolomnika koji, usred olujnog okeana,
puštaju svoju bocu u more. Sve dok jednog dana
neko ne pokupi te nečitke cedulje, ne znajući kome
pripadaju, i da li govore o ljubavi ili nevolji. Ali juče
po podne preplavila me je depresija, i Elvira je morala
da me vodi, takoreći da me gura, da bih mogao da
hodam; toliki je moj jad.
Danas želim da ispričam ko je Elvira Gonsales
Fraga u mom životu. To činim u znak zahvalnosti za
sve što sam od nje dobio.

144
 PRE KRAJA

Tokom više od osamnaest godina, pomagala mi

je u poslovima svojim velikim talentom i izuzetnom
osećajnošću. Uvek se nadam da će napokon biti ob-
javljeno to što je napisala.
Sa mnogo emocija, mislim na ljubav koju je
uložila, na brigu o prevodima mog dela, na izložbe
mojih slika, na seminare i kongrese, zanemarivši zbog
mene tolike druge mogućnosti. Osim toga, pravila je
društvo Matilde, ona je sredila njenu poeziju i njene
spise, i odnela ih u onu majstorsku štampariju.
Nakon što se Matilde razbolela, ona je za mene
bila osoba kojoj sam poveravao svoju muku i svoju
teskobu. U ovo vreme bola, bez Elviritine podrške i
vere, bio bih mrtav. A sada, kada više ne znam da li
ću biti u stanju da putujem, dolazi mi u sećanje jedno
jutro kada sam je u Parizu pratio u Sen Žilijen le Povr,
malu i lepu crkvu, gde smo prisustvovali pravoslav-
nom obredu. Bio je to trenutak spoznaje.
Kasnije sam, mesecima, išao sa njom na mise
koje je držao Ugo Muhika, taj čovek sa podjednako
vere i talenta, i tada sam se prvi put pričestio. Elvirita
spada u najdraže osobe u mom životu.

145
 Na trgu, ispred stanice, zagledao sam se u jednog
dečaka. Još jednom sam se zadivio kako u detinjstvu
vreme polako teče, kao da miruje. To je beskraj što
se proteže od jednog do drugog praznika Tri kralja,
a rođendani mališana odigravaju se nakon toliko
događaja, ili snova, da im svaki naredni izgleda tako
dalek, kao starost.
Zbog te sporosti, detinjstvo je najplodniji i
najranjiviji period, deca saosećaju sa spokojstvom
drveća i nicanjem biljaka iz zemlje. Žive u vremenu
koje se ne završava: koliko ima do dolaska Božića;
koliko ima do mog rođendana? Za njih prošlost ne
postoji, a budućnost je nevidljiva. I tada je svaki dan
večan. Mnogo puta, u osami svog ateljea, ili sa prija-
teljima, podrobnije sam razmišljao o toj temi, o razlici
između egzistencijalnog i hronološkog vremena: ovo
drugo je isto za sve, a ono prvo, najličnije za svakog
čoveka.
Kao što sati detinjstva polagano teku, tako, kada
čovek stari, sati postaju kraći, poput zvezde koja
se okreće svaki put u sve manjim putanjama, a sve
većom brzinom, tako da ni ne stignemo da uživamo

146
 PRE KRAJA

u rođendanskim poklonima, a nova godišnjica već

potajno stiže.
S godinama, prošlost postaje sve veći teret, težina
postojanja kao da prodire u tom pravcu. Kada čoveka
već napusti radna energija, strastveni žar, iluzija novih
planova, on često boravi u sadašnjosti, rastreseno, po-
put igre kojoj više ne posvećuje pažnju, zato što je nje-
govo najdublje ja ostalo vezano za one trenutke kada
je život imao sjaj.
Koliko puta sam iznova osetio život, kao orao
kad poleti! Koliko puta mi je stvaralaštvo pružilo ble-
sak večnosti!
Ponovo sam čitao svetog Avgustina i setio se
sličnosti i razlika. On uvodi, mislim, prvi put u istoriji
Zapadne filozofije, egzistencijalnu ideju vremena koja
me je toliko oduševila; međutim, ranije se ne bih ni
zaustavio pred njegovim vrednovanjem večnosti.

U večnosti ništa ne prolazi, već je sve prisutno,

prošlost biva potisnuta od budućnosti, a budućnost do-
lazi iza prošlosti; ko će zadržati srce čoveka da bi video
kako se zaustavlja, kako večnost, ako je nepomična,
vlada budućim i prošlim vremenima, večnost koja nije
ni buduća niprošla?

Ranije, u prošlim vremenima, stvaralački nemir

me je uvek bacao dalje, biće i vreme izgledali su mi
nerazdvojni, a ja sam grabio ka budućnosti kao ka
svojoj sudbini. Kasnije, vreme je brže proticalo, i ose-
tio sam da moram da se smirim i da odustanem od
tolikih planova.

147
 ERNESTO SABATO

Kada je umro Horhe Federiko, moja tadašnja

koncepcija vremena ispostavilo se da je nevažeća.
Njegova prolaznost više nije bila vrtoglava niti je nje-
gova prošlost bila mučna, sve je ostalo zaustavljeno u
razdirućoj praznini.
U svojoj nemogućnosti da oživim Horhea, tragao
sam po religijama, po parapsihologiji, po ezoteričnim
naklapanjima, ali nisam tragao za Bogom kao potvr-
dom ili negacijom, već kao za osobom koja bi me spa-
sila, koja bi me uzela za ruku kao neko dete koje pati.
To što sam ranije čitao sa kritičkim mišljenjem, sada
sam žedno upijao.
Vratio sam se Jaspersu. Na nekoliko strana sreo
sam se sa Epiktetom: „Koren filozofije je u spoznaji
sopstvene slabosti i nemoći.“
Koliko je puta, kad bih zapao u mračne depre-
sije, u najbeznadežniju teskobu, stvaralački čin bio
moje spasenje i moja odbrana! Tada sam poverovao
Pavezeovoj tvrdnji da se u patnji učimo alhemiji koja
pretvara blato u zlato, nesreću u prednost. Ali Horheo-
vo odsustvo je nenadoknadivo. Znao sam da nijedno
delo nastalo iz mojih ruku ne bi moglo da mi donese
olakšanje, čak mi je izgledalo bedno da pokušam da se
razonodim, ili da nešto slikam ili pišem.
Drhteći sam se prisetio jedne od tih ozbiljnijih
slutnj i koje sam imao u životu. Više godina pre njegove
smrti, naumio sam da napišem priču o jednom stari-
jem čoveku, seoskom zanatliji, jednom od onih ljudi
što imaju čisto srce i veru u život. Trebalo je da mu
jedini član porodice bude unuka koju je voleo i kojoj

148
 PRE KRAJA

je pričao divne legende. Moja namera bila je da ga do

krajnosti iskušam: ako bi izgubio svoju devojčicu, da
li bi, zbog svoje velike dobrote, i dalje verovao u život?
Nisam znao kakva će biti reakcija toga dede, nadao
sam se da će me voditi intuicija. Ali bio sam toliko
zadubljen u slikanje da na kraju nisam to ni napisao.
Sada potpuno osećam granicu života, i bol je
zaustavila vreme u večnom ognju.
Znam da Jaspers kaže da ,,u najtežim situacijama
postoji osnovni impuls koji nas pokreće da u pora-
zu pronađemo put koji vodi ka biću“, i takođe ,,da je
oblik u kom se ispoljava njegov poraz, to što određuje
kako će čovek okončati“.
Ne znam. Mogu da kažem da je vreme mog života
prekinuto, da nakon Horheove smrti više nisam isti,
pretvorio sam se u nadasve bedno biće, koje nepre-
stano traži znak koji bi mu pokazao put ka večnosti u
kojoj ga čeka njegov zagrljaj.

149
 U julu smo izveli Romansu o smrti Huana Laval-
jea, u Pozorištu Servantes, uz nesebično učešće Mer-
sedes Sose. To je za nas bila počast koja nam je do-
pustila da oživimo uspomenu od pre trideset godina,
kada je ona, prvi put, podarila svoj veličanstven glas
neutešnom bolu Damasite Boedo.
Godinu dana smo sa tom kantatom išli u stare
i siromašne gradove iz unutrašnjosti, poput drevnih
Salte i Korijentesa, prelepog i junačkog Huhuja. Oni su
nam obnavljali sećanja na istorijske činjenice i vraćali
nas lepoti zemlje. U Ušuaji sam ostao bez daha zbog
tajanstvenih planina sa kraja sveta; a to mi se desilo i
zbog morskih vukova i kitova iz Puerto Madrina.
Znam da moja ideja da izvedemo Romansu ne bi
bila moguća da nismo imali na raspolaganju veoma
talentovanog kompozitora kao što je Eduardo Falu, i
njegov izvanredni glas.
U gradu Resistensija doživeo sam iskustvo koje
mi se činilo presudnim. Bilo je to početkom godine,
tokom velike poplave Parane. Bio sam ganut što vidim
toliko siromaštvo i, istovremeno, toliku čovečnost.

150
 PRE KRAJA

Kao da su bili nerazdvojni, kao da se ono suštinsko u

čoveku otkrivalo u njegovoj nemaštini.
Brzaci su napredovali poput bujica velikih pla-
ninskih reka, uništavajući njihove kuće, upropašta-
vajući njihove useve. U svakom trenutku Parana je
mogla da razori luke tako da grad i susedna sela osta-
nu zatrpani.
Veliki broj porodica je evakuisan, i u toj atmosferi
opasnosti, usred kišnih nepogoda, bilo je potresno vi-
deti kako jedni drugima pomažu; koliko se čovečnosti
ispoljilo u toj opasnosti!
Bilo je to takvo otkrovenje za Eduarda i mene da
smo odlučili da učestvujemo u akciji koja je trebalo da
se sprovede u jednom domorodačkom selu u Nepro-
bojnoj zoni.
Zadivljujuća je pobožnost sa kojom žive ljudi tih
naroda iz provincije; u načinu na koji oni podnose
siromaštvo pronašao sam tragove veoma poetičnog
života. Upravo oni nam stidljivo pokazuju vanvre-
menske vrednosti kojima više ne pridajemo važnost.

151
 Prolazim pored vrata sobe u kojoj je Matilde
umrla, nakon teške i duge bolesti koja ju je oborila u
krevet i držala godinama. U tim vremenima kada ju je
slabost nadvladavala imala je srdačnu negu bolničarki
i Gledis, odane Gledis koja sada sa mnom podnosi
ovu bol. Pazile su je kao neko bespomoćno stvorenje.
Koliko je žena veća od muškarca! Matilde je dobila
pažnju uglednih lekara, a pomoć naše prijateljice Stele
Soldi bila je presudna da joj olakša tu bolest.
Imao sam običaj da se naslonim kraj njenih vra-
ta, da prislonim uho, i da ostanem tako neko vreme,
osluškujući. Bolničarka joj je govorila kao da je ona
razume, sve dok joj ne bi odgovorila jedva čujnim gla-
som, iz nedokučive daljine. Jednom prilikom, Matilde
mi je ispričala da nije spavala ceie noći. Govorila mi je
o ptici crno-plavičaste boje, velikoj, prelepoj, koja joj
je prišla da joj kaže da stiže trenutak njene smrti. Bio
je to veoma jasan san, koji joj je doneo smirenje.
Tada bi se bolničarka vratila, a ja bih odlazio da
se zatvorim u atelje. Dugo bih ostao da sedim, po
običaju, gledajući u baštu, ne znajući šta da činim, bez
ikakve volje, misleći na mračne i neodređene stvari.

152
 PREKEAJA

Kakva patnja! Kako tama obavija ovu kuću ne-

kada punu dečje graje, rođendana najmlađih, priča
koje je Matilde uveče izmišljala da bi uspavala unuke.
Kako su daleko, Bože moj, ona popodneva kada su
njeni prijatelji dolazili da razgovaraju sa njom, kada ju
je posećivala Hulija Konstenla ili Ana Marija Novik.
Sa velikim očajanjem mislim na sve što je mora-
la da pretrpi mojom krivicom. Sećam se popodneva
kada sam je ostavio u Parizu, da bih otišao sa ženom
koja je bila grofica u godinama pre Ruske revolucije.
Sa njom me je upoznao jedan princ koji je tada radio
kao taksista, sa kojim sam razgovarao o Čehovu, Do-
stojevskom, Tolstoju. Previranja koja sam proživljavao
tokom nadrealističkog perioda bila su takva da sam,
naposletku, ostavio Matilde u luci, sa malim Horheom
u naručju, počinivši zastrašujuće delo koje nikada
nije prestalo da me progoni. Stoga, kada mi na ulici,
u vozu, neko priđe da mi pruži ruku, ili mi neke žene,
pa čak i pobožne starice, kažu: „Neka vas Bog poživi
još mnogo godina“, pitam se da li to zaslužujem. Toli-
ko puta sam napustio tu ženu koja je dala svoju dušu
i svoj život za mene, upravo da bih izbegao da me
klonulost duha navede da spalim sve što sam pisao.
Uvek je bila moja prva čitateljka, najozbiljnija, ali i
najnežnija. Njene sugestije bile su precizne. Matilde
je pravila blage beleške crnom olovkom na margini
strane, i uvek je bila u pravu.
Njena hrabrost nikada joj nije dozvoljavala da se
preda, podržavala me je uprkos svakoj vrsti ne-
maštine. Ali takođe sam imao druge dve veze, du-

153
 ERNESTO SABATO

boke, sa ženama koje su o meni brinule sa beskrajnom

velikodušnošću. Uvek mi je trebalo da me podupiru
kao staru ili loše sagrađenu kuću.
U njenim poslednjim godinama, videvši koliko
je očajna zbog svoje bolesti, najdublje sam je voleo.
Pomišljam na srčanost sa kojom je propatila moj
složeni, rizičan, protivrečan život. Pored nje sam pro-
veo trenutke opasnosti, ljubavi, gorčine, siromaštva,
političkih razočaranja i tužnih udaljavanja, u kojima
sam uvek čekao da se brod na udaru mračnih oluja
vrati u mirnu luku, pa da ponovo nazrem zvezdano
nebo, taj Južni krst koji je iznova obeležavao pravac,
isti koji smo toliko puta, kada smo bili mladi, posma-
trali sa neke klupe na trgu. A mnogo, veoma mnogo
godina ranije, sećam se kada mi je, poput vrhunske
tajne, promrmljala one Manrikeove stihove:

kako protiče život

kako dolazi smrt
tako u tišini...

154
 Posle podne, dok sam se igrao sa Jasminom,
Erikinom devojčicom, došla je Lusijana sa svojom
tromesečnom bebom, mojim praunukom Ignasiom,
i setio sam se kada je Huan Sebastijan bio dečačić, a
ona ga čuvala, uvek tako majčinski.
Kasnije je Mario došao po mene i odveo me da
slušam hor koji je osnovao. On ima veliki osećaj za
muziku i pravi je kreativac.
U to doba ponovo sam se oduševio idejom da
mesto gde smo živeli otvorim za ljude koji su mi po-
kazali svoju odanost i ljubav, koji su me čitali i bodrili
me. Osećam da im, na neki način, to pripada; i teši me
to što će, kada me više ne bude, ova kuća, zahvaljujući
Gledis, uvek imati otvorena vrata. Tražio sam od Gra-
sijele Molinelji da učini sve što je moguće da mi ispuni
tu želju, i nadam se da će je između sebe čuvati obe
porodice i veliki prijatelji koji su uvekbili uz nas.
Ovo je kuća u koju smo Matilde i ja došli da sta-
nujemo pre skoro šezdeset godina, gde je proteklo
detinjstvo naše dece, gde je Mario snimio svoje prve

155
 ERNESTO SABATO

poetične filmove, gde je došao da živi sa Elenom i

gde su rođeni naši unuci Lusijana, Mersedes i Gido.
Tu smo proživeli dane siromaštva, ali i najvažnije
događaje našeg života.
Odvojio sam slike koje želim da ostanu kao
ostavština kuće, i prva izdanja, zajedno sa Matildinim
knjigama, njenom poezijom i njenim neobjavljenim
pričama. Želim da sve u kući ostane takvo kakvo jeste,
sa svojim pukotinama i sa svojim poluogoljenim zido-
vima. Kao i stari samovar iz Matildine ruske porodice,
i kolekcija časopisa Sur, koji sadrže moje književne
početke.
Ovo je kuća gde je rođeno moje delo i gde je
umrla Matilde, sa starom araukariom25, dudom i ovim
stoletnim borovima.

25 A raucaria excelsa, južnoameričko crnogorično drvo. (Prim.

prev.)

156
 Dobijam veliki broj pisama od mladića koji
se osećaju na ivici ponora, ne samo iz naše zemlje,
već iz čitavog sveta, poput sedamnaestogodišnjeg
momka koji je čitao moje romane i pisao mi iz jed-
nog grada u unutrašnjosti Francuske. Govorio mi je
o Rembou u rukom napisanom pismu, sa nemirinim
očajanjem. Prestrašio me je jer sam predosetio da bi
mogao da izvrši samoubistvo, budući da je njegova
drama sveopšta. Dečaci mi govore o svojoj tuzi, o želji
da umru, pričaju mi, takođe, kako se poistovećuju sa
Martinom i Ortensijom Pas, jer im pomažu da se odu-
pru ovom surovom i nemilosrdnom životu.
Uvek su me zabrinjavali ti mladi ljudi čije su oči
namenjene lepoti, ali i nesreći, jer, ima li nesrećnije
osobe od one koja požudno traga za apsolutnim?
U svojoj mladosti, u različitim prilikama došao
sam u iskušenje da počinim samoubistvo, ali na kraju
bih odustajao uvidevši patnju svih onih koje bi moja
smrt rastužila. Uvek će postojati neko kome će naše
odsustvo biti nenadoknadivo: majka, otac, brat; bilo
koje biće koliko god da je daleko. Neki drag prijatelj,
čak i pas je dovoljan.

157
 ERNESTO SABATO

Dijego Kuratelja, koji poslednjih godina radi sa

mnom, podseća me na Kamijeve reči: ,,Ne postoji više
od jednog istinski ozbiljnog filozofskog problema:
samoubistvo. Prosuditi da li je život vredan toga da
ga živimo znači odgovoriti na suštinsko pitanje filozo-
f i j e I u trenucima kada sam zadubljen u razmišljanja
o životu, o ovom zagonetnom kraju, kada više nemam
snage da nastavim da pišem, kada mi sve izgleda
apsurdno i beskorisno, i ova knjiga, povrh svega ova
knjiga, kakav bih to optimizam mogao da ponudim
onima koji od mene očajnički traže pomoć? Dijego
mi čita važne mislioce ili me podseća na zaboravljene
stihove; sa svojim filozofskim obrazovanjem, ubedio
me je da moram da završim ovu knjigu zbog mladih
koji, u nedostatku vere, danas više nego ikada imaju
potrebu za rečju svojih pisaca. On me je podsetio na
ono što Bruno kaže u jednom od mojih romana: „Bilo
koja priča o nadi i nesrećama samo jednog čoveka,
običnog nepoznatog mladića, mogla bi da se primeni
na čitavo čovečanstvo. Treba pisati o adolescentima,
bićima koja najviše pate u ovom neumoljivom svetu,
0 najzaslužnijima za nešto što bi istovremeno opisalo
njihovu dramu i smisao njihovih patnji.“
I tada nastavljam ovo svedočanstvo, epilog, ili
duhovni testament, kako god želeli da ga nazovete,
posvećen tim mladićima i devojkama bez pravog
smera, koji se ponekad približavaju stidljivo, a pone-
kad kao da traže dasku u moru, nakon brodoloma.
1 verujem da im samo to mogu ponuditi: nesigurne
olupine od drveta.

158
 Zadržavam se u posmatranju fotografije jednog
malog čistača cipela, koji je, u gradu Salti, prišao da
me zagrli sa mnogo emocije. Provodim duže vreme
posmatrajući ga, poput jedne od onih drevnih ikona
koje nam govore o Bogu, dalekom ali skrivenom na
nekom mestu. U sjaju njegovih očiju kao da je bilo
nečega što ga uzdiže iznad ovog sveta ogrezlog u stra-
hotu i jad. Taj mališan, u svojoj poniznosti čistača
cipela, pokazuje mi Boga. Boga u čijoj veri nikada
nisam mogao da nađem potpunu podršku, iako
sebe smatram pobožnim duhom, doduše punim
protivrečnosti, i na mahove sam sklon da verujem
u mahnito čudesna dela, a ponekad me opet iznova
obuzmu pesimizam i depresija. Možda je razlog to
što čovek očekuje mnogo i često biva prevaren; povrh
svega u trenucima kada nas život lišava onih koji su
za nas bili, kako je zabeležio Sernuda: „Ljubavni pre-
dah između bega od stvari." Kako održati nadu, kako
ne sumnjati, kada jedan mališan umire od gladi, ili u
velikim bolovima, od leukemije ili od meningitisa, ili
kada se penzioner obesi zato što je sam, star, gladan

159
 ERNESTO SABATO

i bez igde ikoga, kao što se sada dešava; gde je Bog?

Kakav odgovor si dao svom Sinu, kada je uzviknuo
onu tragičnu rečenicu? Nije li u takvim slučajevima
dopušteno svojevrsno manihejstvo26? Tako bi sve bilo
objašnjivo, barem za obične ljude, ne za teologe koji
pišu hiljade stranica da bi opravdali tvoje odsustvo.
Kako kaže Dostojevski, Bog i Đavo raspravljaju o duši
čoveka, a bojno polje je srce tog nesrećnika. Čak i ako
je borba beskonačna, i ako Bog nije toliko moćan da
pobedi svog Suparnika, i ako je, kako mnogi kažu,
Đavo pobedio i vezao ga lancima, ili, što bi bilo još
izopačenije, već vlada svetom i uverava prostodušne
da je Bog kako bi ga lišio ugleda, (kakva strahota!),
kakav bi smisao život tada imao?
Mnogi su raspravljali o postojanju tog dobro-
dušnog Boga koji, međutim, dopušta patnju sasvim
nedužnih bića. Svetica poput Tereze od Liseja imala je
nedoumice sve do pred smrt; i usred agonije, sestre su
je čule kako kaže; „Sve do duše me stiže kletva.“ Fon
Baltazar kaže da će, sve dokbude onih koji će patiti na
zemlji, sama ideja nebeskog blagostanja izazivati bes
sličan onom Ivana Karamazova. Međutim, on potom
umire u najnedužnijoj, apsolutnoj veri, baš kao i Do-
stojevski, Kjerkegor, i đavolom opsednuti Rembo, koji
na svom odru preklinje sestru da mu obezbede crk-
vene počasti.
Po rečima Simon Vajl, te bogohulne mističarke,
„patnja je čovekova nadmoć nad Bogom. Neophodna

26 Martiheizam, manihejstvo - hrišćanska jeres, dualističko

učenje persijskogjeretika Manesa. (Prim. prev.)

160
 PRE KRAJA

je inkarnacija da ta nadmoć ne bi bila sablažnjiva'. A

kada napuštam takva rasuđivanja koja me na kraju
uvek zbune, ohrabruje me prizor onog Hrista koji
je takođe propatio zbog odsustva Oca. I kao što je
Maćado rekao da je tražio Boga u magli, ja sam u
svom sopstvenom traganju našao, u nekim pasusi-
ma Ispovesti Svetog Avgustina, odškrinuta vrata, od
kojih nam dopire odblesak svetlosti. I posmatrajući
onu Donatelovu skulpturu Marije Magdalene, tako
tragičnu i izražajnu, pitam se da li se do vere može
doći bez surovih i, po svoj prilici, nedokučivih patnji.
Nije li iz velike boli rođen Oskar Vajld koga toliko
volimo? U svom dirljivom oproštajnom pismu seća se
da je, kada je premešten iz zatvora u sud, usred bučne
gomile, dok je hodao u lancima ispred svojih čuvara,
podigao glavu i video kako ga jedan prijatelj pozdrav-
lja skidajući šešir. I pred mučnom dostojanstvenošću
tog postupka, gomila je ućutala. U tom svom pismu
je zabeležio: „Tamo gde postoji bol postoji i sveto tlo.“
To iskustvo ga je zauvek udaljilo od njegovih starih
poroka, i više nikada nije posećivao salone za zabavu.
Najveća plemenitost ljudi ogleda se u mogućnosti
da izdignu svoje delo iz pustošenja, neumorno ga
braneći, na pola puta između razdora i lepote.

161
 EPILOG

SPORAZUM IZMEĐU PORAŽENIH

Doživeli smo poraz
na peščanim sprudovima racionalizma
načinimo korak nazad iponovo dodirnimo
strmu stenu misterije.
U rs fo n Ba lta za r
 Govorim tebi, a posredstvom tebe dečacima koji
mi pišu ili me zaustavljaju na ulici, kao i onima koji me
gledaju sa drugih stolova u nekom kafeu, i pokušavaju
da mi priđu ali se ne usuđuju.
Ne želim da umrem, a da vam ne kažem ove reči.
Verujem u vas. Napisao sam vam veoma grube
činjenice, i dugo nisam znao da li da vam ponovo
govorim o tome što se dešava u svetu. O opasnosti u
kojoj se nalaze svi ljudi, bogati i siromašni.
Upravo to ne znaju ljudi od moći. Ne znaju da su
i njihova deca u toj jadnoj situaciji.
Ne smemo zapasti u depresiju, jer je ona, na neki
način, luksuz koji sebi ne mogu da priušte roditelji
mališana što umiru od gladi. I ne možemo se svaki
put, sve bolje obezbeđeni, zatvarati u svoje domove.
Moramo se otvoriti prema svetu i shvatiti da
se propast ne nalazi napolju, već da gori poput raz-
buktale vatre u samoj trpezariji naših kuća. U opas-
nosti su, zapravo, naš život i naša zemlja.

Beležim vam jedan Helderlinov stih:

167
 ERNESTO SABA'I'O

Sama vatra bogova i danju i noću nas gura da ide-

mo napred. Dođi! Pogledajmo otvoreneprostore, potra-
žimo to što nam pripada, koliko god bilo udaljeno.
Da, mladići i devojke, život na ovom svetu treba
shvatiti kao sopstveni zadatak i krenuti u njegovu od-
branu. To je naša misija.
Ne možemo očekivati da će se vlasti za to pobri-
nuti. Vlasti su, takoreći u čitavom svetu, zaboravile da
je njihov zadatak da rade za opšte dobro.
Dakle, solidarnost poprima odlučujuću ulogu u
ovom bezglavom svetu što izopštava one koji se raz-
likuju. Kada postanemo odgovorni za tuđu bol, naša
obaveza će nam dati smisao koji će nas postaviti iznad
fatalnosti istorije.
Ali pre toga, moraćemo da prihvatimo da smo
poraženi. U protivnom će nas ponovo privući proroci
sa televizije, oni koji traže spasenje u opštem leku za
hiperrazvoj. Potrošnja nije zamena za raj.
Situacija je veoma ozbiljna i utiče na sve nas. Ali,
čak i ako je tako, ima onih koji nastoje da ne izdaju
plemenite vrednosti. Milioni bića na svetu junački
preživljavaju u bedi. Oni su mučenici.

Možemo ih videti kako izlaze iz vozova, kom-

bija, nakon surovog radnog dana, ili očajni što nisu
našli posao. Možemo ih videti u ženama od trideset
godina, istrošenim zbog dece i preke potrebe da rade
za bednu platu. Možemo ih videti u deci sa ulice, u

168
 PRE KRAJA

starcima koji spavaju u podzemnim železnicama. U

svim ljudima napuštenim u svojoj patnji i nemaštini.
Jednom su pitali Pazolinija zbog čega se zanima
za život marginalaca, kao što je protagonista filma
Mamma Roma, a on je odgovorio d a je to zato što je
u njihovoj bedi sadržana svetost života.
U fascikli u kojoj čuvam papire, isečke koji mi
pomažu da živim, imam fotografiju zemljotresa koji je
pre mnogo godina uništio Konsepsion u Čileu: jedna
sirota Indijanka, koja je privremeno uredila svoju ko-
libicu od limenih tabli i kartona, čisti starom metlom
komad nabijene zemlje ispred svog kućerka. A Čovek
sebi postavlja teološka pitanja! Koliko je uverljiviji
prizor sirote male Indijanke koja i dalje čisti svoju
kuću i čuva svoju decu! Takva bića nam otkrivaju
Apsolutno u koje toliko puta posumnjamo; u njima
se otelovljuje ona Helderlinova zamisao: tamo gde je
velika opasnost raste i lek za spasenje.
Svaki put kroz istoriju kada smo bili na pragu
da pokleknemo, spasli smo se zahvaljujući najbespo-
moćnijem delu čovečanstva. Otuda treba imati u vidu
reči Marije Sambrano: ,,Ne prelazi se iz mogućeg u
stvamo već iz nemogućeg u istinito.“ Mnoge utopije
bile su buduće stvamosti.

Brojni su razlozi, reći ćeš mi, mogao bi da mi

kažeš, da se ni u šta ne veruje.
Mladi poput tebe, naslednici ponora, lutaju pro-
gnani u zemlji koja im ne obezbeđuje utočište. U

169
 ERNESTO SABATO

ovoj egzistencijalnoj i metafizičkoj uskraćenosti, pate

nezbrinuti bez neba i krova. Shvatam tvoju muku,
nemir jer pripadaš vremenu u kome su se urušile
zidine, a gde se još uvek ne naziru novi horizonti.
Lažni sjaj sa ekrana pokušava da zarobi tvoju volju.
Verovatno misliš da ne postoji mogućnost promene
kada je vrednost postojanja manja od cene jednog
reklamnog oglasa. Skepticizam je porastao usled sve
veće rezignacije sa kojom prihvatamo veličinu pro-
pasti. Banalnost, sa kojom se srozavaju najplemenitija
osećanja, izobličava čoveka u patetičnu karikaturu, u
biće neprepoznatljivo po svojoj čovečnosti.
I ja imam mnoge nedoumice, i povremeno se
pitam da li su valjani argumenti kojima sam pokušao
da pronađem smisao postojanja. Ohrabruje me to
što znam da je Kjerkegor govorio da imati veru pred-
stavlja hrabrost da se podnese nedoumica. Ja se ko-
lebam između očajanja i nade, koja uvek prevagne, jer
da nije tako, čovečanstvo bi nestalo još na početku,
pošto je toliko razloga da se u sve sumnja. Ali zahva-
ljujući postojanosti tog podjednako dubokog i be-
smislenog osećanja, stranog svakoj logici - kako je
nesrećan čovek koji raspolaže samo razumom! - spa-
savamo se, opet i iznova, pre svega zbog žena; jer one
ne samo Što daju život, nego i održavaju ovu zago-
netnu vrstu. Nimalo slučajno, u jednoj od kultura čija
je mudrost hiljadugodišnja, verovalo se da duša žene
koja bi umrla usred porođaja odlazi na isto nebo na
koje i duša ratnika pobeđenog u borbi.

170
 PRE KRAJA

Zbog toga ti ovo govorim, ne samo da bih te pro-

vocirao, već i sa željom da te ubedim.
Mnogi dovode u pitanje moju veru u mlade, jer
ih smatraju destruktivnima ili apatičnima. Prirodno
je da usred katastrofe bude onih koji pokušavaju da
pobegnu, vrtoglavo se prepuštajući upotrebi droga.
Glupaci smatraju da taj problem treba prepustiti po-
liciji, a on je u stvari rezultat duboke duhovne krize
našeg vremena.
Svakodnevno iznova potvrđujem svoje poverenje
u vas. Mnogo je onih koji usred oluje nastavljaju da se
bore, žrtvujući svoje vreme, pa čak i sopstveni život
za drugoga. Na ulicama, u zatvorima, u siromašnim
četvrtima, u bolnicama. Na taj način nam pokazuju
da, u ovim vremenima lažnih pobeda, istinski otpor
predstavlja borba za vrednosti koje se smatraju izgub-
ljenima.
Tokom putovanja u Albaniju, upoznao sam mla-
dića po imenu Valter, koji je napustio svoju kuću u
pokrajini Tukuman, da bi otišao da neguje boiesne
zajedno sa verskim udruženjem Tereze od Kalkute. Sa
koliko emocije ga se sećam! Kad god vidim stravične
vesti koje nam stižu iz te drage zemlje, pitam se gde bi
mogao biti, da li će možda pročitati ove reči kojima
odajem priznanje njegovom plemenitom junaštvu.
Ima na milione onih koji se bore za život, i ti sam
se možeš u to uveriti kada vidiš te muškarce i žene
kako ustaju u cik zore i izlaze da traže posao, radeći

171
 ERNESTO SABATO

sve što im dođe pod ruku kako bi nahranili svoju decu

i čestito održavali dom, ma koliko skroman bio. Da
li si pomislio koliko njih u ovoj zemlji trpi glad zbog
dostojanstva i pravde?
Hiljade ljudi, uprkos porazima i neuspesima,
nastavljaju da protestuju, puneći trgove, odlučni da
oslobode istinu iz njenog dugog zatočeništva. Na sve
strane postoje znaci da ljudi počinju da viču: ,,Dosta!“
Isto se dešava sa zapatističkim pokretom u Meksiku, i
sa svim pokretima koji nas upozoravaju na opasnost
koja preti budućnosti planete.
Treba imati na umu da je postojao neko ko je
razorio najmoćnije carstvo na svetu pomoću koze
i simbolične preslice. Jedan od mogučih izlaza jeste
pokrenuti pobunu na Gandijev način, sa mladićima
poput tebe. Pobunu palih radnika koja će okončati
ovaj način života gde su banke zamenile hramove.
Ova pobuna te ni na koji način ne opravdava da
ostaneš zatvoren u kuli, ravnodušan prema onome
što se pored tebe dešava. Gandi je ukazao na to da
je licemeran čovekov pokušaj da ne bude nasilan i da
ostane pasivan pred društvenom nepravdom. Štaviše,
verujem da bi u životu trebalo da se rukovodimo
anarhohrišćanskim stavom.

Nema više ludaka, umro je onaj Mančanin, ona

ekscentrična utvara upustinji. Čitav svetje promišljen,
strašno, čudovišno promišljen.

To ludilo, za čijim odustvom žali Leon Felipe,

sličan je činu onog stoičkog Gevare, koji je napustio

172
 PRE KRAJA

sve udobnosti i pošao u nerazboritu borbu u bolivij-

sku šumu, oboleo od astme, bez lekova za svoju bolest;
da bi ga na kraju ubili nemilosrdni i odvratni nitkovi.
Zar je važno da li je grešio po pitanju dijalektičkog
materijalizma? Upravo to dokazuje njegovu nevinost,
njegovu autentičnost. Borio se za Novog Čoveka koji
nas danas požuruje da preotmemo ostatke istorije. U
svom oproštajnom pismu, rekao je roditeljima: „Dra-
gi starđ, još jednom osećam pod svojim petama Rosi-
nantova rebra, vraćam se na put sa svojim štitom u
ruci“; a zatim odlazi u potragu za onim što bi Rilke
nazvao sopstvenom smrću. To je njegova veličina,
koju neki smatraju njegovom detinjarijom, njegovom
glupošću; ali upravo ti poduhvati mahnitog junaštva
iskupljuju nas od tolikih zlodela, jer se ne može živeti
bez heroja, svetaca i mučenika. Poput studenata na
trgu Tian-An-Men, koji su umrli u stravičnom ma-
sakru, suprotstavivši se neumoljivom čeliku tenkova.
Oni su nam pokazali puteve kojima se život može
ponovo roditi.
Živimo u vreme kada budućnost kao da je pro-
ćerdana. Ali ako je opasnost postala naša zajednička
sudbina, moramo uzvratiti onima koji zahtevaju našu
brigu.

Nedavno sam video na televiziji jednu ženu koja

se smešila neizmernom i čednom ljubavlju. Ganula me
je nežnost te majke iz Korijentesa ili iz Paragvaja, koja

173
 ERNESTO SABATO

je plakala od sreće zajedno sa svojim nedonoščićima

koje je upravo rodila u nekoj bednoj bolnici, nima-
lo obeshrabrena pri pomisli da njih, baš kao i njenu
ostalu decu, čeka nemaština u siromašnom kvartu, u
tom trenutku poplavljenom vodama Parane. Zar se u
tim majkama ne ispoljava Bog? Zašto bi morao da se
ispoljava samo u pesnicima poput Huana de la Krusa
ili u Ruoovim svetim slikama?
Ako svaki otpor deluje apsurdno kada se nazire
kraj, zbog čega se ne posvetimo razmišljanju o tim
svecima? Zar oni ne predstavljaju dokaz da postoji
nešto sa druge strane apsurda?
Ne znamo da li na kraju puta život čeka poput
prosjaka koji će nam ispružiti ruku.
Ovu bezumnu, ili čudesnu veru, dugujemo upra-
vo tome što smo uspeli da dodirnemo dno. Neophod-
no je zaštititi mesta koja postoje čak i u predgrađima
velikih gradova, gde se još uvek čuvaju osobine stvar-
nog čoveka od krvi i mesa.
Kada hiperrazvijeni svet počne da propada, sa
svim astronomima i njihovom tehnologijom, u zem-
ljama izgnanstva čovek će nadoknaditi svoje izgub-
ljeno jedinstvo. A kada se probudimo iz ove zlosrećne
noćne more, kada nas ispraznost čovečanstva zaboli
u grudima, možda ćemo se tada setiti da smo nekada
bili, kao što je rekao Rene Šar: „Bića uspona, a ne za-
bave, njegovog epiloga“.

174
 PRE KRAJA

Govoriš mi o svom nemiru, nekoj vrsti drhtanja

koje te je obuzelo i još uvek traje, nakon našeg razgo-
vora u onom kafeu kada si me čuo da izgovaram ove
reči.
Moraš mi oprostiti; uprkos godinama, ne mogu
da izbegnem svoju neumerenost u tome što smatram
da oličava suštinu.
S druge strane, ima drhtaja koji su nadasve važni!
Oni prethode odlukama koje protresaju temelje našeg
postojanja, i mada prvobitno stvaraju nerazume-
vanje, na kraju odjekuju u sudbinama drugih ljudi.
Veliki tvorci stvaraju svoja dela pod takvim napetim
okolnostima. Samo ono što nastaje sa strašću zaslužuje
naš napor, ostalo nije vredno truda.

I ja sam želeo da pobegnem od sveta. Vi ste me u

tome sprečili, svojim pismima, svojim rečima na uli-
cama, svojom bespomoćnošću.
Predlažem vam stoga, sa ozbiljnošću završnih
reči u životu, da sklopimo dogovor i da se zagrlimo:
izađimo u otvorene prostore, žrtvujmo se zbog dru-
goga, čekajmo, zajedno sa onim koji pruža ruke, da
nas podigne novi talas istorije. Možda već to i čini,
tiho i ispod površine, poput pupoljaka koji dišu pod
zimskom zemljom.

175
 ERNESTO SABATO

Mora postojati nešto zbog čega još uvek vredi

patiti i umreti, neka zajednica među ljudima, onaj
sporazum između poraženih. Jedna jedina kula, da,
ali bleštava i neuništiva.
U mračnim vremenima pomažu nam oni koji
su znali da hodaju u noći. Čitajte pisma koja je Migel
Ernandes poslao iz zatvora gde je naposletku našao
smrt:

Ponovo ćemo nazdraviti za sve što se gubi i prona-

lazi: slobodu, lance, radost i tu skrivenu nežnost koja
nas navodi na potragu po celoj zemlji.

Mislite uvek na plemenitost ljudi što izbavljaju

čovečanstvo. Oni nam svojom smrću predaju vrhun-
sku vrednost života, pokazujući nam da prepreke ne
postavlja istorija i podsećajući nas da čovek sam pada
u utopiju.
Samo oni koji budu u stanju da otelotvore utopiju
biće sposobni za odlučujuću borbu, da nadoknade
izgubljeni deo čovečanstva.

176
 O AUTORU
Ernesto Sabato rođen je 1911. godine u mestu
Rohas kraj Buenos Ajresa. Doktorirao je fiziku na Uni-
verzitetu u La Plati. Tokom 1938. i 1939. učestvovao je
u istraživačkom radu u Laboratoriji ,,Kiri“ u Parizu.
Godine 1945. definitivno je napustio nauku da bi se
posvetio isključivo književnosti. Nakon 1977, zbog
problema sa vidom, ostavlja čitanje i pisanje i vraća
se slikarstvu, svojoj ljubavi iz mladosti. Napisao je
više knjiga eseja o čoveku u krizi našeg vremena, od-
nosno o smislu književnog poziva: Ljudi i zupčanici
(1951), Pisac i njegove utvare (1963), Pojedinac i uni-
verzum (1969), Apologije i odbacivanja (1980), Pre
kraja (1999), Otpor (2000). Autor je tri romana: Tu-
nel (1948), O junacima igrobovima (1961) i Abadon,
anđeo uništenja (1974).

177
 SADRZAJ

Uvodnereči................................................................ 7
I Rano doba i velike odluke....................................... 11
II Možda je ipak k raj................................................. 89
III Bol nadilazi vrem e............................................... 131
Epilog: Sporazum između poraženih......................... 163

O autoru...................................................................... 177

179