Предраг Драгутиновић

Еванђелско утемељење поста у хришћанској Цркви

Пост као верска пракса је просутан у готово свим религијама, у Исламу, далеко источним
религијама. Пост, односно, одрицање од хране, није више само ствар неке религијске
оријентације, постоје различити мотиви зашто се људи одричу од хране, као на пример
здравље, добар изглед итд. Међутим, разумевање поста у раном хришћанству је било
другачије. Шта је специфично за хришћанско разумевање поста и који су корени онога
што ми данас имамо као праксу поста у Православној цркви?

Јеванђелско разумевање поста

Пост као једна верска пракса у јеванђелским текстовима се први пут помиње у
Јевађељима и то у причи о Христовим искушењима (уп. Мт 4, 2 и Лк 4, 2), која говори о томе
да је Христос четрдесет дана постио у пустињи. Матеј извештава да је Христос постио,
док код Луке читамо да Он није узимао никакву храну четрдесет дана и да је тако гладан и
испошћен, као човек, био изложен искушењима које је сатана поставља пред њега. Ова
прича у Јеванђељима је потпуно неочекивана јер следи одмах након извештаја о
Христовом крштењу на Јордану, где препознајемо Христа као Сина Божијег и као Месију.
Очекиван наставак би био да након овога Христос крене у своју славну мисију, међутим,
Њега дух одводи у пустињу где он пости четрдесет дана, односно одриче се сваке хране, и
где гладан бива изложен искушењима које сатана представља пред Њега.
У овом јеванђелском одељку је пре свега реч о вредностима, о вери, прича која нам
предочава да све оно што је Адам немаром изгубио, јер је био изложен сличним
искушењима, Христос је тим искушењима одолео. Аргумент кушача је тај да он убеђује
Исуса да га је Бог оставио. И у, наизглед, таквој ситуацији, он му нуди одређене излазе из
тога, и ту имамо дијалог заснован на речима Писма (и ђаво користи речи Писма, јудејске
Библије). Али за разлику од Адама Христос остаје веран, послушан и тако гладан одбија да
претвори камење у хлебове (то ни сатана не спори да Христос може) да би јео и утолио глад,
тврдећи да Његов идентитет није у хлебу него у Божијим речима. Сатана му затим нуди и
да искуша Бога свога тиме што ће скочити са врха јерусалимског храма, али Христос и то
одбија. Онда му нуди да се поклони њему и да му дâ да има све, сву власт, и то одбија
позивајући се на Свето Писмо пројављујући тако апсолутну веру и поверење у Бога Оца.
Интересантно је да се све ово догађа на крају четрдесетодневног поста (и прича о посту се
овде повезује са одређеним вредностима које човек треба да усвоји) и то је једини моменат у
јеванђељима где се Исус приказује као испосник, као неко ко је постио и након свега
одолео тим искушењима која се нуде гладном човеку. То је прича о вредностима, о вери и
поверењу у Бога, и прича која нам даје путоказ за егзистенцијалне проблеме са којима се
свако од нас на неки начин сусреће.
То је једини извештај да Христос пости, док се у каснијој јеванђелској приповести
ствари знатно мењају. Касније, у свим јеванђељима, Исус се приказује као неко кога
Његови сународници и израелски ауторитети сматрају Израелцом, човеком који једе и
пије, који није испосник, не поштује одређена религијска правила па ни правила поста, и
они му то замерају. У току Његове јавне делатности бива му замерано што не поштује
религијска правила и што не пости, као што и видимо у Мт 11, 16 – 19 и ту се иронично
закључује да се Израилу не може угодити, нити држањем нити не држањем поста. Такође,
Израилцима смета што ни Христови ученици не посте (уп. Мт 9, 14 – 15; Мк 2, 18 – 20; Лк 5, 33 –
35). Христос не држање поста од стране својих ученика објашњава кроз представу свадбе,
где сватови не могу постити (= туговати)1 док је младожења са њима, али ће постити онда
када Христос буде узет од њих, и сваки дан када се буду сећали Његовог узећа ће постити.
Дакле, пост у раној Цркви, било да је био једнодневни или вишедневни, је пре свега био
везан за то да је Месија узет од свог народа и на насилан начин погубљен.
То што касније нема помена да Христос и Његови ученици посте није показатељ
да га Он сâм не практикује или да ученицима забрањује пост. У Христовој беседи на гори
описује се како на прави начин треба служити Богу и између осталог Христос овде говори
и о посту:

1
Уп. Мт 9, 15
 „А кад постите, не будите суморни као лицемјери: јер они натмуре лица своја да се покажу
људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи
главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у
тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.“2

Дакле, Господ не забрањује пост, Он подразумева два посна дана у недељи,

понедељак и четвртак, који су Јудеји практиковали. Међутим, пост и испосништво, то јест
нека видљива религијска пракса и разметање својом религиознишћу је нешто што у
проповеди Исуса Христа наилази на осуду (уп. Мт 6, 1 – 6 и 16 – 17, 23, 1 – 7; Мк 12, 37 – 40; Лк 18,
9 – 14). Он чак општи са религијски неподобнима, са онима који су изван оквира исправне
религијске праксе (грешници, цариници, блуднице, сиротиња и болесни), што наилази на осуду код
оних који себе сматрају религијски исправним (уп. Мт 9, 10 – 11). На основу тога можемо
констатовати да за проповед Исуса Христа и за апостоле испосништво или подвиг, на онај
начин на који се они практикују од стране типских јудејских верника, нису били
конститутивни. Пост као неки пропис или како га ми познајемо данас, је нешто што се
установљује после Христове смрти и васкрсења, и то као сећање на Његово страдање.
Ново сећање на то што се догодило у Галилеји и Јудеји тог времена претвара се у једно
трајно сећање на те догађаје и покушај да се идентификују са ученицима који су се у тај
дан нашли у једној агонији живота, када је Месија узет од њих. Тако, дакле, на основу
Христових речи, пост је нешто што предстваља сећање сватова на дан када им је Женик
одузет (уп. Мт 9, 15), и то сећање Црква кроз историју наставља као једно перманентно
сећање на тај дан, који ће резултирати васкрсењем.

Проблематика хране у ранохришћанској заједници

Када погледамо остале новозаветне списе, видећемо да је храна велика тема и она
као таква постоји од самих почетака у ранохришћанским заједницама. Многи текстови
сведоче о томе, као и да је храна била проблем због које је било подела у заједници.
Један од првих проблема са којима се среће рана хришћанска заједница, која се
састојала од преобраћених Јевреја који су своје праксе и верске обичаје пренели у један
нови контекст Цркве, био је тај да ли они као хришћани сада треба да задрже своје обичаје

2
Мт 6, 16 – 18.
у погледу хране (подела на чисто и нечисто). У том погледу имамо разне конфликте, на пример
у другој глави посланице Галатима је описан чувени конфликт између апостола Павла,
Петра и Варнаве у погледу чистих и нечистих јела.
Следећи конфлит тиче се једења или неједења меса које је жртвовано идолима.
Будући да се на античким пијацама углавном налазило месо остало од жртвовања
идолима, поставља се питање да ли хришћани смеју да једу такво месо. Ту ап. Павле има
велики задатак да помири различита мишљења (уп. 1Кор 8 и 10).
Као трећи проблем у ранохришћанској заједници јавља се и проблем аскетизма и
жеље да се појединци одричу извесне хране у циљу аскезе, док други сматрају да то нема
никакве везе (уп. Рим 14). Све то што се догађало са храном, сви ти наведени проблеми, све
то ремети живот заједнице. Код апостола Павла нема много приче о храни, код њега је
прича сведена на међуљудске односе, како храна и питање о њој делују на међуљудске
односе, да ли се људи свађају, мрзе, презиру, сукобљавају или расправљају око неких
небитних ствари и тако уносе раздор у тело Христово. Има ли то уопште смисла и да ли је
могуће то као праксу оправдати новом вером, вером у Исуса као Месију, и оним што је Он
проповедао човеку, да ли је храна толико важна и конститутивна за хришћански
идентитет. У епицентру излагања апостола Павла није позивање на Христове речи, већ
настојање да постави храну на право место црквено здравих међуљудских односа. Он,
када пише своје посланице, решава извесне спорове унутар заједнице и покушава да обе
стране које су у конфликту око хране подсети на то да ли је њихов спор уопште смислен и
достојан јеванђеља и међуљудских односа на које су они позвани у Цркви.
Апостол Павле каже да не постоје чиста и нечиста јела по себи, него постоје људи
којима је нешто чисто или нечисто (уп. Рим 14, 20). Критеријум односа према томе треба да
буде међусобна љубав, међусобно поштовање и међусобно прихватање. У 1Кор 8 апостол
Павле нарочито инсистира на томе да они који су јаки у вери, који не разликују чиста и
нечиста јела, који немају проблем да једу месо жртвованих животиња, који не сматрају да
њиховом духовном животу нешто доноси одрицање од одређене хране, да управо они
буду ти који ће разумети слабију браћу у заједници којима је све то потребно. Позива њих
да са љубављу, разумевањем и толеранцијом приступе тој браћи, зато што је њихов
теолошки аргумент јачи (идоли не постоје – животиње су жртвоване ничему, Христос укида закон –
нема чистих и нечистих јела, Христос нас све позива на трпезу љубави – не морамо се уздржавати). Ти
теолошки аргументи су носили превагу у расправљању али нису доприносили у
изграђивању Цркве као заједнице. Није био циљ да неко буде у праву, теолошки јачи,
доминантнији, него да црквена заједница буде заједница људи који се међусобно воле,
прихватају и поштују у различитости својих црквених пракси. Отуда она радикална изјава
којом се неко јак у вери одриче своје снаге у вери, моћи и доминације, то јест празни се
пред оним другим који све то нема њега ради: „Зато, ако јело саблажњава брата мојега,
нећу јести меса довијека, да не саблазним брата својега“ (1 Кор 8, 13). Апостол Павле је тако
разумевао Христову жртву, Његов долазак међу људе, тако је разумевао да се Христос
оваплотио и будући Бог одрекао се свега и узео обличје слуге и положио свој живот за
многе (уп. Фил 2, 6 – 8), и то је парадигма коју је он захтевао у свим питањима.

Пост данас

Период данашњег држања поста јесте време интензивнијег преиспитивања

хришћанског идентитета, интензивније сећање на наше хришћанске вредности, које не би
смело да буде изузето од преиспитивања наших односа према другим људима, на шта смо
првенствено позвани јеванђељем Христовим. Пост се врло често сматра неким
индивидуалним подвигом поједница који се извесно време одриче од хране и на тај начин
гради сопствени однос са Богом. Док је ранохришћанска пракса била таква да нема
индивидуалног подвига који ће у потпуности елиминисати међуљудске односе и
искључити их из нашег свакодневног живота. То да смо ми хришћани, људи који не
темељимо свој идентитет на законитостима овога света, већ тежимо нечем другом (уп. Јев
13, 12 – 14) централна је порука коју Христос доноси и која се тако радикално разликује од
осталих религијских порука и Његовог и нашег доба. То је љубав према сваком човеку без
разлике, а нарочито према човеку потребитом, према човеку који страда. То је једна нит
који читаво Христово учење држи тако јаким, новим и тако примамљивим и изазовним,
што уједно и јесте највећи подвиг. У Христовом есхатолошком говору никаква верска
пракса ни дела неће бити тражена од људи осим љубави према ономе малом брату, коме
јесте или није учињено (уп. Мт 25, 31 – 46). Зато је пракса поста у раној Цркви била везана за
појачане социјалне активности, давање милостиње, а не повлачења у неку самоизоловану
духовност и тражења сопственог односа са Богом.То налазимо и код Отаца. Још један
моменат је везан за хришћански пост а то је саосећање са гладнима. Оно што хришћанин
може током поста то је да разуме гладног. Пост јесте и једно стално осећање неситости,
односно глади која може нама да приближи шта значи бити празног стомака, бити гладан
и немати храну. То је оно што наше друштво са бруталном индустриализацијом,
рекламама, конзумом којим смо окружени, заборавља. Човек жели, а и намеће му се, да
себи што више угоди, а хришћански пост јесте један протест против тога, али не против
тих вредности и не један индивидуалан протест, већ протест који заједница нових
међуљудских односа, утемељених у вери на Христа и Његовом присуству у Цркви,
проповеда свету. То је у наше време заборављени моменат, и сувише много се говори о
посту и посној храни. Пост јесте одрицање од одређене хране, али је и чињење добрих
дела. Та заборављена димензија била је јако важна за рану Цркву а то видимо и из
проповеди Исуса Христа. Он је у јеванђељима приказан као неко ко је са људима, кога
људи прате, Он поучава људе, неуморно и непрестано проводи време са људима и труди
се око њих. То не долази до изражаја када говоримо о посту и када постимо, пост
апсолутно не сме да се претвори у један пропис и религијску праксу која се поштује или
не поштује. Пост као одрицање од хране мора бити праћен многим другим моментима да
би био јеванђелски. Јеванђељем Господњим смо позвани да проповедамо једну заједницу
нових међуљудских односа на коју нас је Христос позвао, и да мотивисани вером у Њега,
Његовим васкрсењем и назначењем за Царство Небеско, покушавамо у овим нашим
животним околностима времена и простора колико нам је дато на располагању, градимо
те односе и изображавамо то Царство Небеско, хранећи гладног, имајући лепу реч онима
којима је потребно, да би на тај начин оприсутњавали Господа Исуса Христа колико год
нам је то омогућено и дато на располагању у овом животу.

Драгутиновић Предраг, Еванђелско утемељење поста у хришћанској Цркви на:

https://www.youtube.com/watch?v=HLUCl7wN0GI (преузето 20.8.2017.)