Мини антрфиле (извод)

Не далеко пред нама лежала је црква Грачаница, с тога се ја решим да дотле дођем, и ту да
прекинем даље наступање док траје примирије. Када смо се приближавали самој цркви,
угледали смо пред њом доста народа, који се беше спремио да нас са свештенством
дочека.

Мини антрфиле (извод)

Но још и не дочекасмо да заседнемо за пуну трпезу, а око 6 сати стигне ми од мајора
Путника (Радомира прим.ур.) наредба, да се добровољачки кор одмах крене из
Березаљице, и да те вечери 23 – ег јануара буде у селу Добротину

Мини антрфиле (извод)

За ово време од кад смо ушли у Косово, ми нисмо добијали никакву комору од наше
команде, но су војнике добровољно хранила и обувала околна српска села, у чему се
највише одликовао кмет села Гуштерице – Ћира

Мини антрфиле (извод)

Прикупив све војнике, кренем се пред саму ноћ из доиста, и овом приликом, неосвећеног
и тужног Косова

Наднаслов
Милош Сандић:Из листа „Ратник“ 1 (јединог сачуваног примерка) о доласку
српске војске на Косово 1878.
наслов
Љубили су лик Краљев
Поднаслов
Ја ћу на овоме месту да дам нашој историји само оно, што јој до сада нико други не даде,
хоћу да опишем свршетак ратовања са Турцима, који је предводница имала од Врања до у
Косово

Многи се лаћају пера да опишу наше ратовање са Турцима од године 1876-77-78;

неки су описивали наше бојеве само на једној страни, онде, где су они били очевици; неки
су се трудили да у својим белешкама обухвате целокупан развој наших бојева са Турцима;
при чему су наравно морали да омаше те стога други, који су те погрешке увидели,
истицаху се да поправе и верније представе.

1
Милош Сандић, Долазак српске војске на Косово (из српско – турског рата 1877 – 8. године), Ратник,
књига XXIII, свеска III (септембар), Беорад, 1890, 292 – 303. Текст се први пут у целини објављује, до сада
су у науци и публицистици цитирани само његови делови. Задржан је правопис из издања 1890.
 За време нашег ратовања са нашим вековним непријатељем, и ја сам учествовао
као борац и то у оба рата, као командат једног од добровољачких батаљона. Ратници
наши, којима je у део пало да за време ратовања управљају оваком војском доиста, имали
би доста да прибележе за нашу ратну историју. Ови „голи синови“, свуда су били
авангарда нашој војсци, па зато им наша ратна срећа и беше досудила да они први ступе
својом јуначком ногом у оно историјско поље, на које је наша цела војска жељно
изгледала – у Косово.
Моја намера није да на овом месту описујем све бојеве, у којима сам за време
ратовања учествовао. О томе су многи други доста писали, и способнији и вештији људи,
који су били позвати за то. Ја ћу на овоме месту да дам нашој историји само оно, што јој
до сада нико други не даде, хоћу да опишем свршетак ратовања са Турцима, који је
предводница имала од Врања до у Косово.
18 – ог јануара 1878. године добровољци су заноћили на заузетом вису Чеврљуга,
који је над Врањом. Тада беше добио команду над добровољачким пуком мајор Радомир
Путник, који је те ноћи шиљао извиднице у правцу Врање, да осмотре где се непријатељ
налази. Све извиднице које су ишле и враћале се назад доносише извештаје да се
непријатељ налази на својим позицијама, а пред зору јавише, да Турака на позицијама
нема. С тога мајор Путник нареди, да се 19 – ог ујутру крећемо ка Врању. Наше
извиднице, које су ишле напред нису нигде наилазиле на непријатеља, те тако ми дођосмо
до самих винограда врањских без икаквог отпора непријатељског. С тога места опазисмо,
да пред Врањем стоје размештене Турске колоне спремне, да још једном, е да ли би
одбраниле Врање. Добровољачки батаљон распе се одма у стрељачки ланац и са
одушевљењем „ура“ опали и јурне. Ми смо се надали да ће нас Турци упорно дочекати,
али на наше велико изненађење, они само опалише на наше и рудничку колону три
топовска метка без успеха – као да су хтели да поздраве наш улазак у Врање – а њихове
колоне ишчезоше у варош. На тај начин нама беше слободан улаз у Врању; ланац
добровољаца безредно јурне у варош и у вароши зачу се пуцањ пушака. Ја притрчим и
остатак добровољаца зауставим са две заставе, да не улазе без реда у варош, и пошто
марширајући за нама у брзо стигне један батаљон рудничке бригаде, онда са шефом штаба
рудничке бригаде поручником Стеваном Никетићем, колоним маршем умарширамо у
варош с лепршајућим се заставама. Лако се не да описати, са каквим су нас одушевљењем
дочекали Срби, становници ове вароши, који толико стотина година стењаху под
туђинским јармом. Они су љубили старешине, заустављали наше војнике, те их нудили
вином и ракијом и белим врућим лепчићима, – то је био турски тајин, кога нису имали кад
да употребе – а старци су плакали од радости, крстећи се и благодарећи Богу, што их је
поживео да дочекају тај најсрећнији часак у њиховом животу. У таком тријумфу прошли
смо ми кроз целу варош и зауставили се на другом крају, на друму који води у Гњилaне,
ишчекујући даљу наредбу. За то време док смо ми ишчекивали наредбу, мајор Путник је
чинио нужне наредбе по вароши за одржавање реда, па дошавши ка нама заповеди да се с
места крећемо у потеру за непријатељем пут Гњилана, у путу нигде немогасмо да опазимо
непријатеља, само смо наилазили на силество кола препуњених пртљагом и стварима
Турака ерлија, који из Врања бегаху. Код прве воденице спрам друма наиђосмо на
неколико турских редифа, но који покушаше да се бране, због чега их оставимо да се ту
вечно одмарају. Тако гонећи непријатеља стигосмо пред само вече до Чујановачке
ћуприје. Наше извиднице јавише нам, да је непријајтељ покварио мост и засео са оне
стране реке да нас дочека. И доиста Турци су били посели мост да нам препрече даље
наступање, и затим олакшају одступање своје главне трупе, али као што смо после видели,
мост нису били покварили. К мосту смо се приближавали у стрељачком ланцу и
нападнемо на непријатеља, који први отпочне ватру. Бој је трајао до 8 сати од прилике
увече, при чему смо ми изгубили 3 војника, а 5 је било рањени. Но већ око 8 сати Турци
буду потиснути, и ми заузесмо мост. Уморени дводневним напрезањем ми нисмо могли
даље, него останемо ту у селу на преноћишту.
Сутра дан рано сакуписмо војнике и продужимо пут Гњилана. На целом овом путу,
као год и сутра дан, дакле 21. и 22. нисмо наишли на непријатеља. Села, кроз која смо
пролазили била су пуста, а становници њихови – Арнаути – одбегли. Тек 23 – ег по подне
указа се пред нама лепа варошица Гњилане, чије многе куће беху искићене белим
заставама, што беше знак да се становници предају, који беху остали.
Предводница које је из Врања пошла у гоњење за непријатељем састојслa се из два
батаљона добровољаца једног батаљона рудничке бригаде и једног ескадрона. Већ од
првог конака у Бујановцу, број добровољаца биваше све мањи и мањи тако: да када
стигосмо у Гњилане од целог пука добровољачког беше остало само стотину војника са
четири официра. Остали малаксали изостали су у путу и враћали се натраг у Врање. Но и
ових стотину добровољаца што стигоше са 2 заставе у Гњилане беху до зла Бога уморени
и изнурени а поред тога многи од дугог марша беху остали без обуће. Стога када у
Гњилану не добисмо ни један тренутак одмора, него по наредби морадосмо одмах да
идемо у арнаутско село Березаљицу, које лежи на један сахат лево од Гњилана, да га
разоружамо и ту чекамо даљу наредбу, онда и од оних стотину војника, једва сам могао по
излазу из вароши, да кренем са њих 60, а остали се нису могли маћи са места.
Наступајући опрезно у овом селу Арнаутском ми смо стигли тек пред ноћ у
Березаљицу, која је била пуста и празна. Само је остао један седи Арнаутин, који нас лепо
дочека, и понуди нам своју кућу за преноћиште. Пошто сам поставио страже, разредим
војнике по кућама у намери да овде преноћимо, и да се одморимо од петодневног
напрезања. Добровољац вам је чудноват војник, мало пре беше већ клонуо од умора,
полубос газио је по снегу и преклињао своју тешку судбину што му досуди, да се овако
горко мучи. Сада пак када им се каза да ће конаковати, њихова лица постану ведрија,
веселија, и они похиташе по целом селу да себи спреме богату вечеру. Док ми још
премишљасмо, шта би се могло наћи за јело у овом пустом селу, а ватре већ буктаху,
овнови већ заклати, а после неколико тренутака, онај исти добровољац, што мало пре
проклињаше своју судбу сад тихо и задовољно певукаше, окрећући на ражњу дебелог
овна. Код старца Арнаутина који се труђаше да нас ваљано угости, бесмо на конаку нас
четири официра. Но још и не дочекасмо да заседнемо за пуну трпезу, а око 6 сати стигне
ми од мајора Путника наредба, да се добровољачки кор одмах крене из Березаљице, и да
те вечери 23 – ег јануара буде у селу Добротину, да успут разоружа арнаутска села, а
сутрадан 24 – ог да буде у Грачаници, одакле, да преко Лабња и Мрамора потражи везу са
рудничком бригадом, која ће тамо стићи.
Чим сам наредбу добио одма наредим трубачу да свира збор војника. На глас трубе
искупи се на зборно место свега 50 војника, којима саопштим наредбу, па позовем
официре да се одмах крећемо на пут. Но један од њих рече да је болестан, други да се не
може ни маћи с места, па макар га ту убили, те тако мени не оста ништа друго, него да се
место целог пука од 2 батаљона са ових 50 војника и 2 заставе сам кренем према наредби.
Kaкo би доста мрачно, а пута нисмо знали, то нађем два Србина сељака из села, који су
добро познавали пут, те их поведемо са собом као путевође. У путу смо имали велике
тешкоће, војницима који беху остали без обуће морао сам да наредим да секу ћебад и
њима ноге увију уместо опанака. Борећи се са таквим незгодама стигнемо око два сата по
поноћи, до једног села за које нам вође казаше да се зове Словиње, да је то Арнаутско село
у Косову, да у њему има само 7 кућа српских и један хан у коме је ханџија неки Јован
Призренац, Србин. Недалеко од села ја зауставим војнике, па њих 10 и једног вођу
пошаљем да се известе од Ханџије тачно: да ли има у близини непријатељске војске, да ли
је село мирно и др. Јован као ваљан Србин известио је извидницу о свему тачно, и ја се
онда кренем врло предострожно у село. Механџија ми је затим показао кућу сеоског кмета
Реџипа Арнаутина и свију главних Арнаута, те ја наредим да војници у највећој тишини
опседну куће њихове. А у исто време, да би заплашио Арнауте, а прекрио своју снагу
наредим да трубачи свирају, а добошари лупају, а у исто време разлегаше се по целом селу
глас војника: слушај! слушај!
Ова маневра је врло добро дејствовала, јер су се Арнаути од тога преплашили, кад
сам тако збунио цело село, ја прво отидем код Реџипа кмета, и наредим му да иде од куће
до куће са војницима да покупи оружје, пак да ми га донесе у кућу неког Станоја Србина
код ког сам био одсео. Већ до зоре преда мном је лежала хрпа покупљеног оружја. Мало
затим дођоше к мени неколико отменијих старих Арнаута, који изјавише у име целог села
покорност, и замолише да им само недирам урз (њихово женскиње). И доиста понашање
наших добровољаца на спрам покореног непријатеља може се само похвалити, јер су и
они сами показали пуно воље, да чувају част српске војске.
У селу Словињу остали смо до самог сванућа, а одатле кренемо се пут села
Добротина, које је од Словиња удаљено за један сахат. Становници овог села, који су
чисти Срби, веома су нас радо дочекали са својим свештеником. Но како моја задаћа беше
да допрем до цркве Грачанице у Косову, то се у селу Добротину дуго не задржавасмо,
него се одмах кренем пут косова Грачаници цркви. На томе путу прођемо кроз српско
село Гуштерицу, где нас кмет тога села Ћира са мноштвом народа дочека, понуди јелом и
пићем и испрати ка Грачаници. Тек што бесмо измакли из Гуштерице, а нас у пољу
сустигну три народња каваљериста из шумадијског кора и предаду ми два писма: у једном
стајаше, да чим стигнем у Грачаницу с места да изашаљем једно одељење, које ће да
поквари пругу Приштина – Скопље, а у другом писму јавља ми се, да је примирије, и да не
идем даље; ову другу наредбу ваљало је дакле послушати.
Не далеко пред нама лежала је црква Грачаница, с тога се ја решим да дотле дођем,
и ту да прекинем даље наступање док траје примирије. Када смо се приближавали самој
цркви, угледали смо пред њом доста народа, који се беше спремио да нас са свештенством
дочека.
Грачаница по народњим песмама задужбина нашег цара Лазара, лежи на самој реци
Грачаници испод једног брега, а северозападно од цркве простире се широка равница –
Косово. Чим сам ушао у црквену авлију, с места разместим у околини страже, а војнике по
собама црквеног здања, које лежи са северозападне стране од цркве. Како су ми млоги
сељаци стајали на расположењу, то им ја предам оно оружје које сам од Арнаута у
Словињу покупио, па их са два каваљериста отпратим преко Лабња и Мрамора, да ово
оружје предаду команданту Радомиру Путнику, а с тим да нађу и свезу са рудничком
бригадом.
Около пет сати у вече јаве ми страже, да се приштинским друмом, који иде поред
цркве преко Косова, приближава једна непријатељска колона. С места сазовем војнике и
разместим их на левој обали реке грачанице и поред моста, у намери да браним мост, ако
би непријатељ покушао да ме нападне. Но док сам се ја спремао за одбрану приметим да
се непријатељска колона заустави на једном брежуљку преко кога се повија пут, а од
колоне се одвојише само неколико људи – коњаника – који се упутише право Грачаници.
Када су дошли до наше страже, онда се јавише као парламентари, и захтеваше да говоре са
старешином. Када ми је то јављено, ја одмах отидем пред њих; међу њима беше један
турски мајор Сулејман Беј, и три његова пратиоца Арнаутина оружана Мартин Хенри
пушкама. Немало ме беше зачудило када овај мајор – Турчин (после у обичајног поздрава)
проговори српски и упита ме: да ли ја знам да је примирије настало. Ја му на то одговорим
да је оделење над којим ја командујем, деташирано оделење шумадијског кора, да сам
извештај о примирију примио тек када сам стигао у Грачаницу, и да ћу према томе ту и
остати до даље наредбе.
Сулејман Беј задовољан мојим одговором растаде се са мном пријатељски, замолив
ме при растанку да га сутрадан посетим у Приштини.
Те исте вечери стиже ми у Грачаницу наредник Главонић са 43 војника –
добровољца. И ако беше примирије опет наш положај у Грачаници беше доста опасан, јер
разуздани Арнаути нису много гледали на уговоре примирија. С тога ових 43 војника беху
нам добродошли и не мало нас охрабрили.
Исте вечери закажем свештеницима да сутра дан 25 – ог јануара држе у цркви
богослужење, тада су ме они замолили да им испишем старо – словенским словима имена
Српског владаоца – Краља, Краљице, престолонаследника, те да их при благодарењу
спомињу.
 Сутра дан зором позвао нас је на богослужење у цркву тихи глас клепетала. У
цркви беше доста народа из села Грачанице. После богослужења народ искупљен у
гомилу гледаше са особитим љубопитомством наше динаре, које ми давасмо на дискос;
неки су од радости љубили краљев лик Краљев на њима.
По свршетку богослужења разгледао сам цркву. Она је од самог мермера озидана и
има неколико кубета. Сама – црква – сала већа је од наше саборне цркве, и почев од
западних врата, па до олтара уздижу се с једне и друге стране два реда мермерних
стубова: патосана је такође мермерним веома широким плочама. Сад је црква покривена
блехом, а само је средње највише кубе покривено оловом, које су Турци скинули.
У олтару црквеном, а с јужне стране стоји да је црква зидана 1040. године, дакле
пре 837. година, што је врло невероватно. Црквена авлија опкољена је високим зидом, а са
северо – западне цркве лежи велико двокатно здање, поред саме цркве тече река
Грачаница.
Док сам ја то још разгледао, дотрчи ми један од нижих чинова и јави ми, да се
источно од цркве Грачанице види некаква војска, која маршира ка Јањеву, али да се не
може разазнати, да ли је наша или непријатељска. Ја на то одмах пошљем четири војника
са 1 сељаком да извиде чија је то војска. Не прође дуго, а они се вратише са извешћем, да
је то турска војска, да има три табора, и да иде у Јањево и даље, како би предупредила
даљи улазак српске војске у Косово; најзад и то да њом управља Асиф паша. Мени сад
беше нејасно, какви су то покрети непријатељске војске за време примирија, а још више,
што се непријатељ прошав кроз Јањево беше упутио право у Понежу, те тиме нама
пресекао сваку свезу са нашом војском, зато ја одмах наредим моме ађутанту Јеврему
Стевановићу, да са трубачом и још два војника као паламетнари одмах иду у Приштину
Сулејман Беју, и да га упитају, шта значи ово покретање војске за време примирија и да
кажу, да не иду даље. Када су наши парламентари стигли у Приштину у авлију штаба
турске приштинске војске, на једанпут чују кроз подрумске прозоре гласове: „Ево наше
војске! „Спасавајте нас браћо! на што турски башибозуци заклоне прозоре и више нису
ништа чули. Ту наше парламентаре прими Сулејман Беј, врло лепо и у подужем разговору
с ађутантом каже му, да су они људи чије је запомагање чуо, Српски заробљеници –
војници – Јагодинци и Крушевани, који су заробљени Самокову, и да су неколико од њих
и у Цариград отпраћени. Када је ађутант запитао зашто се њихова војска креће из
Приштине преко Јањева ка Понежу, те тиме залази за леђа нашој предводници у
Грачаници, лукави Турчин одговорио је да не зна, но да ће упитати Асиф Пашу, пак ће му
оданде послати одговор у Грачаницу. Но ово је био само изговор турског мајора, јер нам
он ни доцније не посла никаква обавештења о томе.
У то доба било је у Приштини сакупљено на 3000 Арнаута, над којима турска војна
команда није могла никакву дисциплину да одржи. Они су озлојеђени противу Срба,
беснили по Приштини, убијали и арали кога год су хтели, а нико им није стајао на пут.
Када су чули, да су у Приштину дошли српски војници парламентари, сакупе се пред кућу
где су ови били, у намери да их дочекају и побију. Када за то дозна Сулејман Беј, он пусти
глас међу Арнауте, да ће Српски парламентари остати до сутра код њега, те тако се они
разиђу. Али кад је наступила ноћ, он нареди да једна чета пешака и пола ескадрона
редовне војске дође пред конак под видом да иде у патролу, па онда међу ове умеша и
српске прламентаре, те их тако отпрати натраг у Грачаницу.
Те вечери ми добијемо глас да су наше парламентаре у Приштини посекли
Арнаути, а у исто време добијемо и писмо од поручника Стевана Никетића, у коме ми
јавља, да је са 30 каваљериста дошао до Добротина, но да је у опасности јер су га Арнаути
напали и пуцали на његове војнике, па ме позива да му одма са добровољцима дођем у
помоћ.
Чим добијем овако писмо од Никетића ја одмах скупим војнике и у највећој
тишини оставивши Грачаницу кренем се по ноћи и стигнем у Добротин. Ту нађем
Никетића са његових 30 каваљериста. Он беше наредио да се около целог Добротина
наложе ватре, и изгледаше Добротин као велики логор; када сам и ја са мојим војницима
стигао, одма око целог села поставим страже, и те ноћи били смо на опрези, да нас
Арнаути не нападну. Но скоро после мога доласка у Добротин, стигну и наши
парламнтари из Приштине, што нас је јако изненадило и обрадовало, јер ми их већ бесмо
ожалили као мртве, тим пре што се тог дана нису вратили и што се пренесе глас да су
изгинули; ту нам они испричају све што сам ја већ раније изложио.
Сутра дан 26. јануара, ја одвојим једну трећину мојих војника и пошаљем их под
командом наредника Главонића у Грачаницу. Око Грачанице су све сама српска села, па
зато је и мања опасност, с тога сам у Добротину задржао већи део војника. По овом
договорим се са Никетићем, те он напише писмо Љуби Ивановићу пуковнику, команданту
шумадијске дивизије у коме му изложи наш опасан положај у сред Арнаута и тражио
упутства. Три коњаника који су послати били да однесу ово писмо команданту у Гњилане,
врате се на скоро и јаве да нису могли проћи јер су наишли на Арнауте. Тада спремимо
неколико војника – пешака и три коњаника којима предамо писмо да носе у Гњилане, а у
исто доба наредимо да промотре да ли нам је турска војска са свим прекинула везу са
Гњиланом. Но наскоро и они се вратише и јавише да нису могли проћи, јер су их у
Словињу дочекали Арнаути, ту су се потукли и једног им војника по имену Панту
Поповића из Аустрије убили, а једног именом Луку Рајевца из Ужица заробили; чим за то
дознамо, ја узмем једно 40 војника, и са њима се упутим право у Словињу. Но изненадимо
се, кад смо после велике опрезности ушли у село. Оно беше сасвим пусто. Арнаути су
дакле после извршеног напада напустили село, и као што смо дознали, отишли сви у
Јањево, повев са собом и оно мало Срба, што су у Словињу живили. На самом путу што
води у село нашли смо обезглављену лешину нашег убијеног војника, јер му Арнаути беху
одсекли главу и набили на један колац. Ту до пута сахранисмо га, пак се онда вратимо у
Добротин, но само смо од тада пазили на Словиње. Ово је све било свршено до подне тог
дана. За то време налазио се код нас ханџија Јован Призренац из Словиња, који и по оделу
и по физиономији, а и говору изгледаше као прави Арнаутин, па с тога је предложим
Никетићу, да ће нам он најсигурније однети писмо у Гњилане. И доиста ми њега зовнемо,
обећамо му добру награду, и он се сигурно обавеже, прими писмо и однесе.
Ни и ако смо испратили овог писмоношу, - да дознамо да успут на Гњилану, нема
више никакве опасности од Арнаута, јер тог часа ухватисмо близу Добротина три Турчина
из Гњилана на коњима пошавши у Приштину, а и једног Арнаутина из Словиња, и они
молише да се са животом поштеде, - опет Никетић не хтеде више остати у Добротину. Он
ми предложи да сакупим војнике пак да се вратимо натраг у Гњилане. Ја му овај предлог
нисам могао усвојити, јер сам хтео да останем на заузетом земљушту, док не добијем
наредбу од команданта, њему пак каза, да он може да иде са својим коњаницима и
ухваћеним Турцима, и он ти се тако 26. јануара по подне око 4 сата са коњаницима врати
из Добротина у Гњилане. При поласку ја га замолим, да каже све команданту, те да ми
пошаље још војске и муниције, или наредбу по којиј би се знао управљати.
На тај начин ја опет остадох сам, са мојим војницима, да се – и ако је примирије –
борим са дивљим Арнаутима, који сваки час, час са једне, час с друге стране нападаше на
наше страже. Бојећи се њихових увода, ја сам задржавао и сваког под стражу стављао,
кога су год ухватиле наше страже, а било их је Цигана, Арнаута и Срба.
За ово време од кад смо ушли у Косово, ми нисмо добијали никакву комору од
наше команде, но су војнике добровољно хранила и обувала околна српска села, у чему се
највише одликовао кмет села Гуштерице – Ћира. Али друго нешто сељаци, нам не могоше
дати. Борећи се једнако са Арнаутима нама поче недостајати муниције. А међу тим бесмо
дознали да се Арнаути спремају да нас у већем броју озбиљно и из Косова истисну. Овај
доста поуздан глас, јако узнемири војнике. Они зхтеваше од мене да их одма вратим
натраг главној трупи, а не да их овде Арнаути живе похватају. Но ја сам се још надао да
ћемо добити помоћ и муниције, па с тога сам храбрио и задржавао војнике, говорећи им,
да дужност војничка налаже да не напуштамо без велике невоље оно, што смо муком и
крвљу задобили.
Јован, кога смо били послали у Гњилане, не враћаше се никако, с тога ја сутра дан
рано спремим четири војника, и закажем им, да гледају на сваки начин да прођу кроз
турске страже, - а клисуром кроз коју смо у Косово дошли – у Гњилане, а ако би их
случајно опазили онда да се покажу као парламентари: и у томе случају да захтевају
слободан пролаз натраг к нашој војсци. Тек што они беху отишли, ал ето ти Јована и
донесе ми писмо од команданта пука добровољачког Лазе Чизмића. У коме ми он писаше,
да се са 300 добровољаца налази у Понежу, и да му је веома жао што и он није срећан да
са остатком ових добровољаца буде у Косову, али да ми не може од турских стража
послати ни помоћ ни муницију, сада вели „како ти Бог да“.
Чим сам оваки глас добио од Чизмића ја се одмах решим да напустим заузети терен
Добротин – Грачаница, пак да се вратим натраг у Понеж. Стога наредим војницима да се
спреме за полазак, пошаљем гласника с наредбом оној посади у Грачаницу, да и она дође
у Добротин. Војнике, које сам тог јутра 28. јануара послао у Гњилане или у турски логор,
знао сам да ако не би могли проћи, очекивао сам и знао да се морају до подне вратити
натраг. Спремајући се тако за повратак, и ишчекивајући у исто доба ове и одбијајући
Арнауте који нас с јужне стране нападоше беше већ превалило подне. Око два сата по
подне вратише се натраг моји по нужди парламентари само што их сада беше седморо а не
четворо. Они ми испричаше, како су нагазили на страже турске редовне војске, да су се
онда показали као парламентари; одведени у Јањево код Афис паше, они заштиту
слободан пролаз наше војске, и паша на то врло радо пристаде; том приликом он изведе
једног нашег заробљеника, за кога каза, да су га Арнаути довели из Словиња и преда га
њима. И доиста то беше онај наш заробљени војник у Словињу Лука Рајевац. Уз то им да
два чувара, који ће нам при повратку послужити као вође. Ово беше повољан глас за нас,
јер сам мислио да ћемо имати велике муке и опасности при повратку. С места отпустим
све оне, које сам дотле ухватио и држао под стражом, па прикупив све војнике, кренем се
пред саму ноћ из доиста, и овом приликом, неосвећеног и тужног Косова. У путу нас
нигде нису нападали Арнаути и ми мирно око 10 – 11 сати у вече стигнемо у Понеж. Ту
ми Чизмић јави, да је те вечери послао једно четовођу са 12 војника, и наредио да се на
сваки начин провуку кроз турске страже, и да нам донесу муниције. Но на један сахат
после нашег доласка врате се и они јављајући команданту, да нису никако могли проћи,
што већ и не беше нужно.
У овом кратком опису састоји се цео рад предводнице од Врања до Косова. Ја сам
овде верно и тачно изложио све оно, што је она од 18. до закључно 28. јануара 1878.
године од Врања пак до Грачанице радила. Ја врло добро знам, да је при описима оваке
врсте, опис терена од велике важности. Али и описивајући и то, ја би описао само оно,
што су други до сада тачно разрадили. Само ћу узгред да напоменем да село Понеж лежи
на улазу једне дубоке 21/2 – 3 сата дуге клисуре кроз коју сам прошао у Косово. Клисура
није права, него се од Понежа савија на лук југозападно. Од Словиња до Добротина и
даље до Грачанице настаје равница – Косово.