Stenli Fiš- Ima li teksta na ovom kursu?

Mejer Ebrams- Kako postupati sa tekstovima- napad na delo Deride, Bluma i mene samog
on nove čitaoce optužuje da igraju dvostruku igru, uvodeći vlastitu interpretativnu strategiju
kada čita tuđe tekstove, dok se prećutno oslanja na uobičajene opšte norme kada hoće
čitaocima da predoči sopstvene metode i rezultate svojih interpretacija.
Derida i drugi koriste standardni jezik u nameri da dekonstruišu standardni jezik
Ali u mojoj teoriji razumevanje je uvek moguće- samo ne izvana. Tj. mogu da govorim i da
pretpostavljam da će me neko kao što je Ebrams razumeti zato što mu se obraćam unutar
jednog sistema odnosa i referanci, i moja pretpostavka da će on čuti moje reči zavisi od tih
odnosa i referenci. Ako on i ja komuniciramo i razumemo se, to nije zato što govorimo istim
jezikom, u smislu da poznajemo značenja istih reči i pravila po kojima se one kombinuju, već
zato što imamo isti način razmišljanja, oblik života, i to nas uvlači u svet već datih objekata,
svrha, ciljeva, postupaka, vrednosti itd.; koje god reči da izgovorimo, razumeće se da se one
odnose isključivo na osobenosti tog sveta. Tako Ebrams i ja mogli da razgovaramo o tome da
li je neka pesma pastorala ili nije, da suprotstavljamo dokaze, argumenta, ideje, ali bismo to
mogli samo zato što su pesma i pastorala dva moguća znaka za prepoznavanje unutar jednog
sveta diskursa gde se takođe može raspravljati o tome šta bi sve moglo biti znak za
prepoznavanje, i gde se može dokazivati da takvog znaka negde ima ili nema. Ebrams i ja ne
bismo mogli da razgovaramo ako nam to nije jasno. Takođe ne bi bilo dovoljno da nekome
izvana damo jedan sistem definicija(neka pesma je to i to, žanr je to i to) jer da bismo shvatili
jedan termin, neophodno je da poznajemo opšti okvir u kojem taj termin ostvaruje opšte
značenje (u ovom slučaju okvir akademske knjiž kritike), unutar kojeg se ostvaruje
razumevanje se ne može svesti na spisak stvari koje čini razumljivim. Ebrams i njegovi
istomišljenici ne shvataju da je komunikacija moguća samo unutra određenog jednog sistema
(ili konteksta, situacije, interpretativne zajednice ) i da je ono što dve ili više osoba razumeju
specifično za taj sistem i jasno definisano unutra njegovih granica. razumevanje nezavisno od
takvih situacija- jer samo unutar takvih situacija sa posebnim određenjima o tome šta se
uzima kao činjenica, šta je moguće reći, šta će biti shvaćeno kao argument..
ja koji propovedam nestabilnost teksta i nedostupnost određenih značenja
Od svih optužbi protiv novih čitalaca (Derida,Bluma, Fiša) ponavlja se da ovi apostoli
neodređenosti i nesigurnosti ignorišu, a upravo se na njih naslanjaju norme i mogućnosti
utemeljene u jeziku, lingvistička značenja koja reči imaju, pa nas i pozivaju na svoje
uobičajeno iskustvo govora, slušanja, čitanja i razumevanja odbacimo u korist jednog sveta
gde nijedan tekst ne znači ništa posebno i gde nikad ne možemo reći šta je čovek tačno mislio
onim što je napisao. Optužba glasi da ovi interpretatori gaze po doslovnim ili normativnim
značenjima, hajde da ispitamo na primeru šta je normativno, doslovno, lingvističko značenja
rečenice Ima li teksta na ovom kursu?
ima dva načina da se na ovo odgovori :
ili doslovno značenje rečenice postoji i trebalo bi da smo u stanju da ga domašimo ili značenja
ima onoliko koliko ima čitalaca i nijedno od njih nije doslovno.
(ta rečenica ima značenja pod okolnostima koje je podrazumevao moj kolega)
unutar mogućnosti koje nudi savremena knjiž teorija statusa teksta. Ovde se ne radi o
neodređenosti i nejasnoći, već o nečemu što je jasno i određeno, ali nema uvek isti oblik i
može se menjati
on je razumeo ono što mu je izgledalo kao jedino značenje, oslanjajući se na svoje prethodno
razumevanje te situacije, te je odmah razumeo drugo jedino značenje, kada se njegovo
razumevanje situacije promenilo.
(Nijedno od ta dva značenja nije nametnuto Omiljena reč u polemikama protiv novih čitalaca,
onom drugom normalnijem, nekakvim ličnim idiosinkratičkim aktom tumačenja)
i jedno i drugo tumačenje su funkcije upravo onih opštih i temeljnih normi (jezika i
razumevanja) koje priziva Ebrams. Radi se prosto o tome da ova pravila nisu utemeljena u
jeziku, već spadaju u jednu institucionalizovanu strukturu unutar koje rečenice poimamo kao
već organizovane s obzirom na neke pretpostavljenje svrhe i ciljeve. njihove interpretativne
aktivnosti nisu slobodne, već ih uslovljavaju prihvaćeni postupci i pretpostavke te institucije,
a ne pravila i čvrsta značenja jezičkog sistema.
svakome ko ovo znanje unapred ne poseduje Ima li teksta na ovom kursu biće nedostupno
u ovom eseju dokazujem da nerazumljivost, u strogom ili čistom značenju reči, ne postoji
branitelji normativnog i određenog značenja tj. mogućnost postojanja jednog sveta u kojem bi
svaka rečenica imala beskrajno mnogo značenja. U svakoj od situacija koje sam zamislio(i u
svakoj mogu da zamislim) značenje rečenice je veoma uslovljenai to ne pošto smo je čuli,
nego je uslovljen sam način na koji je možemo čuti u prvom trenutku.
Beskrajnog mnoštvo značenja bi trebalo da se plašimo samo kada bi rečenice mogle postojati
bez utemeljenja u ovoj ili onoj situaciji, kao čije funkcije ih primamo. Kad bi bio moguć to bi
bio normativni oblik postojanja rečenica, a zaista bi bilo uznemirujuće kad bi norma bila
neodređena i promenljiva. Ali tako nešto ne postoji, rečenice se pojavljuju samo u
situacijama, i unutar tih situacija će normativno značenje jedne rečenice uvek biti očigledno
ili barem dostupno, mada ta ista rečenica u nekoj drugoj situaciji neće biti više ista i imaće
neko drugo narmativno značenje , isto tako očigledno i dostupno. Ovo ne znači da se značenja
koja jedna rečenica ima u različitim situacijama ne mogu razlikovati, nego da ćemo to
razlikovanje isto već unapred učiniti, samim tim što jesmo u nekoj situaciji (a uvek jesmo u
nekoj situaciji) a da će u nekoj drugoj situaciji to razlikovanje isto tako već unapred biti
učinjeno, ali na drugi način.
nikada neće biti moguće svrstati ih u nekakav nepromenljivi i jednom zauvek određeni
poredak koji bi bio nezavisan od njihovog pojavljivanja ili nepojavljivanja u situacijama
Ipak, između ove dve rečenice treba praviti razliku, i to će nam omogućiti da kažemo da je, u
izvesnom smislu, jedna normalnija od druge, svaka od njih je savršeno normalna u onom
kontekstu u kojem je njeno doslovno značenje odmah očigledno
jedan od tih konteksta će uvek biti rasprostranjeniji i stoga predstavljati verovatniju
perspektivu, institucionalno smeštanje
uvođenjem kategorije normalnog, jer ta kategorija ovde nije transcendentna , nego
institucionalna i mada nijedna institucija nije toliko opšte i večno važeća da bi značenja koja
ona omogućava bila normalna zauvek, neke institucije ili oblici života su toliko široko
prihvaćeni da za ogroamn broj ljudi značenja koja omogućavaju izgledaju prirodna i potreban
je poseban napor da uvide da su to proizvodi okolnosti.
Ovo je važno, jer objašnjava uspeh skojim se npr. Ebrams ili E.D. Hirš pozivaju na opšte
razumevanje svakodnevnog jezika i polazeći s tog stanovišta, zastupaju shvatanje o
dostupnosti suštine određenog značenja. Kada Hirš navodi rečenicu Vazduh je oštar kao
primer za verbalno značenje koji razumeju svi koji govore engleski jezik , i kada pravi razliku
između onoga što je u toj rečenici opšte i određeno i onoga što se pod određenim okolnostima
može s njom slobodno asocirati on je toliko siguran da će se čitaoci složiti s onim što on
smatra opštim i normativnim verbalnim značenjem te rečenice
Hoću da kažem većina, ako ne i svi njegovi čitaoci odmah razumeju ovu rečenicu
Hiršovo stanovište utvrđivanje stabilne određenosti značenja
To što je značenje ove rečenice očigledno nije funkcija vrednosti koju reči koje je čine imaju
u jezičkom sistemu, koji je nezavisan od svakog konteksta; ne nego te reči imaju značenje
koje Hirš potom naziva očiglednim baš zato što su već utemeljene u nekom kontekstu. To
možemo videti ako ove reči stavimo u neki drugi kontekst, i onda posmstramo kako se odmah
javlja jedno drugo očigledno značenje.
Ali ipak postoji neko kontekstualno utemeljenje , a znak njegovog postojanja je upravo
odsustvo ikakvog ukazivanja na njega. Tj. NEMOGUĆE JE ČAK ZAMISLITI NEKU REČENICU NEZAVISNU OD
IKAKVOG KONTEKSTA, i kada se od njih traži da razmišljamo o nekoj rečenici za koju nije
naveden nikakav poseban kontekst, mi ćemo je automatski čuti u onom kontekstu u kojem se
ona može najčešće sresti. Na ovaj način Hirš se poziva na kontekst tako što se ne poziva na
njega ; time što rečenicu drži izvan okolnosti , upućuje nas da je zamislimo u onim
okolnostima u kojima je najverovatnije bila izrečena; a ako je zamislimo na taj način , onda
joj već dajemo oblik koji u tom trenutku izgleda kao jedino moguć.
rečenice nisu uslovljeni značenjima koja reči imaju u normativnom jezičkom sistemu, a opet
oni nemaju ni slobodu da rečenici pripisuju proizvoljna značenja.
u kojoj čitalac ili slušalac prvo detaljno ispita neku rečenicu, pa joj tek onda daje značenje.
Sve što sam do sada rekao može se svesti da nikakav prvi stepen ne postoji, da čovek svaku
rečenicu čuje sa znanjem o njenoj svrsi i sadržaju, a ne kao nešto što prethodi tom znanju, i da
to što smo čuli neku rečenicu ne znači da smo joj već pripisali oblik i dali joj značenje.
jer od prvog trenutka pitanje čuo s izvesnom pretpostavkom o tome na šta se ono odnosi.
(Eto zašto on nema onu slobodu, čak i kad nije uslovljen određenim značenjima).
Nije on pogrešno pročitap njen tekst nego ga je pogrešno pred pročitao i ako hoće da se
ispravi mora da ponovo pred-odredi strukturu interesa
upućujući ga na druge okolnosti
povezanost između njenih reči i tačno određenih okolnosti (to bi bio viši stepen doslovnosti)
tako da bi svako ko dobro poznaje engleski jezik, kada čuje te reči odmah bio upućen na baš
te okolnosti. Ali ja sam ovu priču ispričao nekim ljudima koji dobro poznaju jezik, ali priču
prosto nisu shvatili, a jedan prijatelj –profesor filozofije- mi je ispričao da je, u trenucima
kada sam već bio završio s pričom, a još je nisam bio objasnio ( a kako sam uopšte mogao da
je i da je objasnim, to je još jedno suštinsko pitanje) pitao sam se sebe –Kakva je ovo šala?
Jesam li je pogrešno razumeo?.. S druge strane ima i takvih koji priču ne samo što shvate,
nego je shvate pre nego što je ispričam do kraja tj. oni unapred znaju šta sledi čim čuju, šta je
to što njihovo razumevanje ove priče čine tako neposrednim i lakim.
(ti ljudi znaju moje stanovište o izvesnim stvarima –oni rečenicu Ima li teksta na ovom kursu
čuju u svelu svog znanja)
da ne postoje određena značenja i da je stabilnost teksta jedan iluzija
zato što mu je sposobnost da to zaključi omogućila da razume njene reči
da je on već morao razmišljati u okviru tih okolnosti da njen tekst mogao čuti tako kao da se
odnosi na njih. Onda ovo pitanje moramo da odbacimo, jer ono pretpostavlja da konstruisanje
smisla vodi do prepoznavanja konteksta u kojem se rečenica izriče, a ne obratno. To ne znači
da prvo dolazi kontekst , a kada se on jednom prepozna, može da počne konstuisanje smisla.
Ovim bismo samo okrenuli redosled, a uopšte nije u pitanju redosled , jer se ove dve stvari
(prepoznavanje konteksta i stvaranje smisla) dešavaju istovremeno.
da li će njegov kurs biti usredsređen na pesme ili eseje ili na naše reakcije na njih
Pa kako je onda dospeo do konteksta neke reči? jer je taj kontekst već spadao u njegov
repertoar za organizovanje sveta i njegovih događaja.
počinje uviđanjem da se ne menja sve, kada se promeni samo nešto, . Mada se način na koji je
moj kolega shvatao okolnosti menjao- ( da su to akademske okolnosti)
u okviru tog neprekinutog (iako modifikovanog) razumevanja
kategorija kao sredstvo razumevanaja –to sredstvo imao je već na svom repertoaru
što ne znači da je čovek zauvek utamničen u onim kategorijama razumevanja koje su mu
trenutno na raspolaganju nego da uvođenje novih kategorija , ili proširivanje starih tako da se
uključe novi podaci, uvek dolazi spolja, ili berem iz onoga što se u datom trenutku doživljava
kao spoljašnjost da prepozna strukturu
jer će njemu te reči biti razumljive samo ako već poseduje ono znanje koje bi trebalo da mu
prenesu , znanje o pretpostavkama i interesima koji su iza tih reči.
ali morala bi da se vrati do neke tačke u kojoj bi se obe strane složile oko toga šta je smisleno
reći da bi se dobila nova i šira osnova za razumevanje. U našem slučaju npr. mogla bi da
počne od činjenice da njen sagovornik već zna šta je to tekst
poseduje znanje, Ona se mora potruditi da proširi ili promeni baš taj njegonv način
razmišljanja , možda tako što će mu najpre ukazati da ima i onih koji o tekstu razmišljaju na
neki drugi način, a onda pokušati da unutar njegovog sopstvenog načina poimanja pronađe
neku kategoriju koja bbi mogla da posluži da mu se prenese znanje koje još ne poseduje.
ubeđivanja, uverenja i pretpostavke, ona određuju strategiju kojom će se ona koristiti da ih
izmeni ili zameni nekim drugim. Njene reči će se jasno razumeti samo ako ta strategija bude
uspešna, i to ne zato što ih je preformulisala ili popravila, nego zato što će se one sada čitati ili
slušati unutar istog onog sistema inteligibilnosti iz kojeg i potiču.
U oba slučaj izgovorene reči se odmah čuju pod pretpostavkom o pravcu iz kojeg verovatno i
dolaze, i u oba slučaja se zapravo zahteva da se te reči čuju pod nekom drugom
pretpostavkom, pod koji te iste reči više neće biti iste. zahtevu tako što je prizvao u svest
kontekst koji je već imao na repertoaru
Razlika je u tome d li čovek ima neku sposobnost ili tek mora da je stekne, ali to ipak nije
suštinska razlika, jer su načini na koje se ta sposobnost s jedne strane upražnjava, a s druge
stiče –veoma slični. (Sličnoi su zato što na sličan način nisu određeni rečima)
Jedna struktura razumevanja se ne prekida nasilno da bi se prešlo u drugu, već se modifikuju
odnosi i reference koje su već tu, a pošto su već tu , oni uslovljavaju način sopstvenog
modifikovanja. Tj. slušalac je u oba slučaja već u nekoj situaciji, sa prećutno poznatim
ciljevima i svrhama, i u oba slučaja on dopada u drugu situaciju, čije su svrhe i ciljevi u nekoj
složenoj vezi (kontrasta, opozicije, proširivanja, povećanja) sa onima koje zamenjuju.
Radi se o tome da je u jednom slučaju sistem objašnjenja kojim se od shvatanja u tekstu kao
očigledno fizičkom objektu stiže do pitanja da li je tekst fizički objekt ili nije) već unapred
uobličen (mada nisu svi elementi uobličenja u svakom trenutku u središtu pažnje; nekakav
izbor se uvek pravi).. koji nužno polazi od onoga što je već tu.
Poslednja sličnost između ova dva slučaja je to što ni u jednom od njih uspeh nije osiguran.
Bilo je isto toliko izvesno da će se moj kolega spotaći o kontekst studintkinje rečenice kao što
je sigurno da će ona moći da takj kontekst uvede nekoga ko prethodno nije znao ništa o tome;
i stvarno studentkinja bi morala da mu sve objasni isto onako kao što bi objašnjavala i
nekome ko o tome ništa ne zna , tj. polazeći od onoga što on trenutno zna.
(Podsetiću vas na tu vezu da podsećanjem na shvatanje Ebramsa i drugih da autoritet zavisi od
toga da li postoji određena suština značenja,jer ako takve suštine nema, onda nema
normativnog ili opšteprihvaćenog načina da se konstruiše bilo šta što neko kaže ili napiše, a
posledica toga je da tumačenje postaje pojedinačna privatna stvar koja ne podleže
prigovorima niti ispravkama. U knjiž kritici to znači da nijedno tumačenje nije bolje ili lošije
od bilo kog drugog)
Potpuni razorni relativizam se može izbeći samo ako postoji jedno opšte slaganje koje u isto
vreme upravlja i tumačenjem i pruža mehanizam za odlučivanje između pojedinih tumačenja.
Cilj moje analize je da pokažem da mada rečenica Ima li teksta na ovom kursu? nema jedno
određeno značenje koje bi preživelo svaku promeni situacije, ipak je u svakoj situaciji koju
možemo zamisliti, njeno značenje je jasno ili se može uz malo vremena objasniti. Kako bi ovo
bilo moguće ako ne baš zbog mogućnosti i normi ukodiranih u jeziku? Kako uopšte
komuniciramo, ako ne tako što se pozivamo na opšte prihvaćene i stabilne norme? Odgovor
glasi da komuniciramo u situacijama, a da biti u nekakvoj komunikaciji znači već imati
nekakvu strukturu pretpostavki i postupaka koji se smatraju relevantnim u odnosu na svrhe i
ciljeve koji su već tu (ili da ata struktura već ima nas) a svaku reč mi odmah čujemo baš pod
pretpostavkom tih svrha i ciljeva.
da problem komunikacije, onako kako ga postavlja neko poput Embramsa jeste problem samo
zato što se pretpostavlja da postoji nekakav razmak između opažanja jedne rečenice i
određivanja njenog značenja –neka vrsta praznog hoda, kad čovek ima samo reči, a onda se
suočava sa zadatkom da ih kontruiše. Kada bi takav prazan hod postojao , jedan trenutak pre
nego što tumačenje počne, onda bi nam bile neophodne nekakve mehaničke i algoritamske
procedure pomoću kojih bi se proračunavala značenja i prepoznavale greške.
Ja tvrdim da nam značenja dolaze već proračunata, ne zbog normi utemeljenih u jeziku, već
zato što se sve opaža od samog početka unutar jedne strukture normi. Ta struktura nije
apstraktna niti nezavisna, već društvena; stoga to nije jedna jedina struktura, povlašćena u
odnosu na proces komunikacije u bilo kojoj situaciji , već struktura koja se menja kada jedna
situacija sa svojim pretpostavljenim zaleđem sačinjenim od postupaka , svrha i ciljeva, biva
zamenjena nekom drugom. Drugim rečima opšte prihvaćena osnova slaganja koju zahtevaju
Ebrams i drugi je uvek tu samo što nije uvek ista.
norme i standardi koji su vezani za pojedine kontekste, a nemamo načina da se odlučimo za za
neki od njih
Ukratko imati isuviše standarda znači nemati ih uopšte.
ako prihvatimo norme koje zavise od konteksta ili institucije, onda sigurno odbacujemo
mogućnost postojanja jedne norme čije bi važenje uvažavali svi, bez obzira na situaciju. Ali
on promašuje temu pojedinačno
iako je relativizam stav koji može da se zauzme, to nije stav koji može da se zadrži. Niko ne
može da bude relativista , jer niko ne može da se udalji od sopstvenih verovanja i
pretpostavki, što bi značilo da one za njega nemaju nimalo veći autoritet nego verovanja i
pretpostavke koje je on sam nekada imao.
(norme i vrednosti u kojima funkcioniše i svest pojedinca. Pojedinac govori i dela u ima
sopstvanih normi i vrednosti (on je zapravo njima svojstven) i to čini s punim poverenjem i
verom. Kada se njegova uverenja i norme promene se i norme i vrednosti, nove norme i
vrednosti kojima se poklanja isto poverenje koje su uživale i prethodne.
nijedna od interpretativnih strategija koje su mu pri ruci nije isključivo njegova, nije je on
izmisli, one ishode iz njegovog pred-razumevanja interesa i ciljeva koje verovatno
podrazumeva
Ovo zajedničko razumevanje se nalazi u osnovi poverenja sa kojim oni govore i razmišljaju,
ali njegove kategorije im pripadaju smo u tom smislu da budući da deluju u okviru jedne
institucije, automatski prihvataju način na koji se unutra te institucije stvara smisao
Eto zašto je nekome koji je suštinski određen položajem koji zauzima unutar jedne isnstitucije
(ako ne ove onda neke druge) toliko teško da je nekom ko je izvan nje objasni neki postupak
ili znaćenje koje mu se čini samorazumljivim i prirodnim.
Vidimo da 1- komunikacija postoji uprkos odsustvu nezavisnog i vankontekstualnog sistema
značenja da 2-oni koji učestvuju u komunikaciji to čine s poverenjem, a ne samo reda radi
(dakle nisu relativisti) i da 3- iako njihovo poverenje ishodi iz određenih uverenja, ta uverenja
nisu posebna i pojedinačna već opšta i konvencionalna.
Ebrams i Hirš zaziru od relativizma i stoga snatraju da je određenost značenja neophodna.
interpretatori deluju kao delovi jedne institucionalne zajednice
Ebrams, Hirš i drugi troše mnogo vremena tražeći načine da ograniče i uslove tunačenja