R. S.

Crane – Pojam zapleta i zaplet Toma Jonesa

K ritičari su zastupali mišljenje da zaplet nije svrha već sredstvo i opisivali su ga različito
kao okvir..
Krejn neće da ostane pri ovom određenj, definiciji zapleta

svaki roman, drama- sklop triju elemenata što zajednički određuju njegovu vrednost i uspeh:
predmeta prikazanih u delu, jezičkog medija u kojem su ostvareni, te načina ili tehnike
imitacije; sa prikazanim predmetima obuhvaćene su osobe-međuodnosi, uticaji( raspoloženja,
osećanja, nazori, stavovi ).
zaplet svakog romana –vremenska sinteza koju stvara pisac od elemenata zbivanja, karaktera
i misli. utvrditi šta je zaplet, da u obrazac uključimo sva tri elementa ili uzroka
zaplet će se razlikovati po strukturi zavisno od toga koji je od tri uzročna sastojka primenjen
kao sintetizujući princip
postoje zapleti zbivanja, karaktera i ideja
Zaplet nije sinteza neke posebne građe karaktera, ideja i zbivanja, već sinteza koja s pomoću
reči podražava niz ljudskih delatnosti te joj je nužno svojstvena snaga da u smislu deluje na
naše misli i osećanja. da bismo uživali u zapletu (Aristotel) čije delovanje zavisi od
zadovoljstva koje osećamo
za neke čitaoce, pa i kritičare, glavni izvor draži većine zapleta koji su konstruisani na
specifičnijim principima (Tom Džons, Kralj Edip), a verovatno i Henri Džejms veliki deo
popularnosti zahvaljuje svojoj sposobnosti da čitaoca podstakne na složeniji oblik logičkog
zaključivanja. Međutim razvijeniji oblici imitativne knjiž odlikuju se time što pretpostavljaju
nagonski užitak u saznavanju, zapleti čiji uspeh proističe iz etičkih svojstava što se očituju u
postupcima i mislima junaka spram životnim situacijama u koje su upleteni. ne možemo a da
se manje ili više emocionalno ne angažujemo
Uslov za postizanje učinka jeste sposobnost pisca da kombinuje elemente zbivanja, karaktera i
ideje koji će tvoriti zaokruženu uređenu celinu, gde svi delovi nužno vode protagonistu od
početka kroz moguće ili neizbežne etape njegovog menjanja
Takva je struktura sama po sebi tek građa ili sadržaj zapleta, a ne i njegov oblik, oblika
zapleta – u tom smislu da se njegova građa pretvara u konačan umetnički predmet – pre je
njegovo distinktivno obeležje ili snaga kao što je oblik zapleta u tragediji npr. svo jstvo
njegovog jedinstvenog sleda zbivanja da kroz samilost i strah dovede do katarze takvih
emocija.
Ako je to tačno važno je za kritiku drame i romana.
Očito je da se nijedan takav zaplet ne može oceniti kao dobar jedino s obzirom na jedinstvo
zbivanja, broj i raznolikost događaja ili prema tome u kojoj meri potiče napetost i
iznenađenje. To su svojstva njegove građe
emocionalni utisak celine To su neophodni ali ne i dostatni uslovi za dobar zaplet čiji stvarni
uspeh zavisi od snage sinteze karaktera, zbivanja i ideje što proizilazi iz sleda reči te snažno
upravlja našim osećanjima.
S umetničkog stajališta ta snaga koja daje oblik zapletu zacelo najvažnija odlika svake drame
ili romana po njoj se najizrazitije razlikuje imitativno delo od svih drugih oblika knjiž
stvaralaštva.
zaplet svakog imitativnog dela u odnosu spram delu kao celini nije puko sredstvo – okvir ili
običan mehanizam – već krajnji cilj kojem treba posredno, neposredno služiti sve u delu da bi
bilo celovito. Stoga je oblik zapleta osnovno načelo koje kritičar mora što jasnije uočiti u
svakom delu koje je naumio istražiti
to ne znači da ne možemo izvesti druga relevantna načela prosudbe. Jedno od njih je načelo
imitacije
Kritički sudovi takođe mogu nastati na osnovu razmatranja opštih svojstava jezika ka knjiž
medija poznatih mogućnosti ili potreba određenog načina prikadbe (dramske ili pripovedačke)
te različitih stanja napetosti i izneneđenja.
za dela u kojima je ideja –ma kako jasno služila umetničkoj svrsi
nisu adekvatno napravljeni
dela u kojima radnja većinom ne sledi iz mogućnosti sadržanih u događajima. Postoji takođe
vrsta prosuđivanje, različita od svih spomenutih, čije predmet nisu toliko odlike dela koje
proizilaze iz njegovog opšteg obeležja kao imitativne drame ili romana, koliko odlike
inteligencije i duhovne senzibilnosti pisca, što se odražavaju u njegovoj koncepciji i tretiranju
predmeta, a omogućuju nam da značajnost, ozbiljnost ili zrelost nekim umetničkim delima
pripisujemo, a drugima ne pripisujemo bez obzira na njihovu izvrsnost u formalnom smislu.
Takva je kritika pojedinih elemenata
piščeva inventivnost pojačava njegovo delovanje,kako pisac razrađuje epizode, postupno
prikazuje značajeve likova, primenjuje i razrađuje ideju, kakav mu je način izražavanja i
slikovitog prikazivanja te postupci raspoređivanja građe, metoda i gledišta prikazivanja ...
Da bismo utvrdili formalno načelo bilo kojeg zapleta valja nam razmotriti tri stvari
Oblik datog zapleta funkcija je posebnog međuodnosa tih triju varijabli što ih dovršeno delo
valja trajno ili postupno uspostaviti u našoj svesti ...
Poput svih kritičkih metoda i ova ima svoja ograničenja, te o njoj valja suditi u obzir
probleme značenje te metode je u tome što umetničko delo posmatra kao dinamičku celinu
koja sveukupnim delovanjem svih elemenata podređenih određenom pesničkom obliku na
stanovit način deluje na naše osećaje. za izlaganje stupnja delotvornosti elemenata ili
odlomaka dela u njegovom učinku razvoja samih elemenata karakterističnih za umetničko
delo
Specifičnost metode je nadalje u tom što nastoji oceniti piščevu izvedbu određenog dela u
odnosu na narav i zahteve postavljenog zadatka uz pretpostavku da je cilj perfekcija dela kao
umetničke celine tipa kakvu je pisac nameravao ostvariti. Tu je metodu bolje primenjivati pri
ocenjivanju onoga što je uspelo ili

kritiku oblika dopuniti kritikom vrednosti