ATOMSKA STRUKTURA

MATERIJALA I MEĐUATOMSKE
VEZE
Poglavlje 4
4.1 Uvodna razmatranja
Izučavanje atomske strukture i međuatomskih veza čvrstih tehničkih materijala je
veoma važno jer je na bazi tipa veza moguće objasniti svojstva materijala. Tipičan
primer za to predstavlja ugljenik za koji su poznate dve alotropske modifikacije: -
grafit i dijamant. Dok je grafit prilično mek i njegovim prevlačenjem preko drugog
materijala nastaje crni trag, dijamant je jedan od najtvrđih poznatih materijala.
Ovakva raznolikost u svojstima jednog te istog elementa – ugljenika direktno
proizilazi iz tipa interatomskih veza koje su uspostavljene kod grafita, a koje ne
postoje kod dijamanta.
4.2 Atomska struktura, fundamentalni koncepti
Neka svojstva čvrstih tela zavise od geometrijske organizacije atoma, a takođe i od
međuatomskih veza između samih konstitutivnih atoma i molekula.
Atom se sastoji od veoma malog, pozitivno naelektrisanog nukleusa (jezgra),
okruženog negativno naelektrisanim elektronima koji kruže po orbitalama oko jezgra
(slika 4.1). Protoni i elektroni su naelektrisane čestice veličinom naelektrisanja od
1,60 x 10-19 C, koje je negativno za elektrone i pozitivno za protone. Neutroni su
električno neutralni. Mase ovih čestica su vrlo male. Protoni i neutroni imaju otprilike
istu masu 1,67 x 10-27 kg i ona je značajno veća od elektrona čija je masa 9,11 x 10-31
kg. Iako je nukleus manji od deset-hiljaditog dela ukupne veličine atoma, on sadrži
više od 99,9 % atomske mase. Konstituente nukleusa (protone i neutrone) na okupu
drži, takozvana, jaka - nuklearna sila.
Slika 4.1 Šematski prikaz atoma. Protoni i neutroni u nukleusu (jezgru) zauzimaju
vrlo malo zapremine, ali sadrže gotovo celokupnu masu atoma
42
Nuklearne sile su mnogo veće od poznate elektrostatičke sile koja vezuje elektrone za
nukleus, ali je dejstvo tih sila ograničeno na razdaljinu reda veličine 10-15 m.
Nuklearne sile su nezavisne od naelektrisanja, što znači da su jednake između dva
protona, ili protona i neutrona.
Svaki hemijski element se karakteriše brojem protona u nukleusu. Broj protona u
nukleusu naziva se atomskim brojem (Z).
Atomski broj (Z) = Broj protona u nukleusu (jezgru)
= Broj elektrona u omotaču atoma
Atomski broj određuje koji hemijski element predstavlja atom. Za električni neutralan
atom, atomski broj je takođe jednak broju elektrona. Atomski brojevi imaju vrednost
celih brojeva od 1 za vodonik do 92 za uranijum, najviši broj za elemente koji se
pojavljuju u prirodi. Broj protona i elektrona za neke od elemenata periodnog sistema
prikazani su na slici 4.2.
Slika 4.2 Broj protona i elektrona za H, C i Ag
Pored protona, nukleus (jezgro) atoma sadrži i neutrone. Broj neutrona se označava
velikim slovom N. Zbir broja protona (Z) i broja neutrona (N) u atomu naziva se
atomskom masom (A).
Atomska masa (A) = Broj protona (Z) + Broj neutrona (N)
Iako je broj protona isti za sve atome posmatranog elementa, broj neutrona (N) može
biti različit. Prema tome, atomi nekih elemenata mogu da imaju dve ili više atomskih
masa koje se nazivaju izotopima. U tim slučajevima se atomska masa elementa
određuje kao maseni prosek svih atomskih masa izotopa datog atoma koji se
pojavljuje u prirodi.
4.3 Elektroni u atomu
Modeli atoma
Borov model
Krajem XIX veka postalo je jasno da se mnoga svojstva čvrstih tela mogu objasniti
koristeći postavke klasične mehanike. Iz ovih postavki je uspostavljen skup principa,
kojima se objašnjavaju sistemi atoma i subatomskih entiteta, koji će kasnije biti
nazvani kvantnom mehanikom. Razumevanje ponašanje elektrona u atomima i
43
kristalnim čvrstim materijalima obavezno uključuje razmatranje koncepata kvantne
mehanike. Ipak, detaljno istraživanje ovih principa prevazilazi okvire ove knjige tako
da će ovde biti prikazane samo osnove.
Jedan od prvih rezultata kvantne mehanike bilo je definisanje Borovog model atoma.
Po ovom modelu elektroni kruže oko atomskog jezgra po diskretnim orbitama, pri
čemu je pozicija te orbite bila manlje-više definisana. Šematski prikaz modela je dat
na slici 4.3.
Slika 4.3 Šematski prikaz Borovog modela atoma
Model sadrži i jednu vrlo važnu postavku koja proizilazi direktno iz principa kvantne
mehanike. Po ovom principu, energija elektrona je definisana kao kvantizirana
veličina. Drugim rečima ovo znači da elektroni poseduju, ne proizvoljno već striktno
definisane vrednosti energije. Ipak, elektroni mogu da menjaju energiju ali samo u
odgovarajućim „kvantnim skokovima“: ili u pravcu prelaska na više energetske nivoe
(apsorpcijom energije) ili na niže energetske nivoe (emisijom energije).
Borov model atoma se može smatrati prvim, ozbiljnijim pokušajem za opisivanje
elektrona u atomu i sa aspekta pozicije (elektronske orbite) i energije (kvantiziranih
energetskih stanja).
Talasno-mehanički model
Vremenom su naučnici došli do zaključka da Borov model ima ograničene
mogućnosti za objašnjenje nekih fenomena koji su vezani za elektrone. Rešenje je
pronađeno kroz predlog talasno-mehaničkog modela u kome se pretpostavlja da
elektroni imaju dualističku prirodu: istovremeno imaju i čestičnu i talasnu prirodu.
Ovim modelom elektron se nije više tretirao kao čestica koja se kreće po precizno
definisanoj orbiti, što je predviđao Borov model, već se pozicija elektrona definisala
kao „mogućnost lociranja” u vidu tzv. elektronskog oblaka ili orbitale. Ovaj
„elektronski oblak“ predstavlja prostor oko jezgra u okviru koga je verovatnoća
pronalaženja elektrona 90-95 %. Treba napraviti razliku između orbite koja karaktriše
Borov model i orbitale koja karakteriše talasno-mehanički model. Na slici 4.4
šematski su upoređena ova dva modela za atom vodonika.
44
Slika 4.4 Šematsko upoređenje (a) Borovog i (b) talasno-mehaničkog modela atoma
vodonika sa aspekta distribucije elektrona
Elektronska konfiguracija
Izloženi modeli pokušavaju da uspostave odnos pozicije elektrona (kao udaljenja od
jezgra) i njihovog energetskog nivoa u vezi sa orbitalama. Da bi se odredio način na
koji se orbitale popunjavaju elektronima koristi se tzv. Paulijev princip isključenja,
još jedan kvantno-mehanički koncept. Ovim principom se određuje maksimalan broj
elektrona po orbitali (odnosno u okviru prva četri sloja). Takođe se zaključuje da sve
orbitale u jednom atomu ne mogu biti ispunjene elektronima. Za većinu atoma,
elektroni popunjavaju najniže moguće energetsko stanje u energetskom sloju ili
podsloju. Kada svi elektroni zauzimaju najmanju moguću energiju kaže se da je atom
u stanju najniže energije. Međutim, moguće je prenošenje elektrona ka udaljenijim
orbitalama, tj. postizanje višeg energetskog stanja.
U vezi sa elektronskom konfiguracijom važno je definisati tzv. valentne elektrone. To
su elektroni koji zauzimaju gornje, najviše slojeve u orbitalama. Ovi elektroni su
izuzetno važni. Kao što će se videti oni učestvuju u povezivanju atoma kako bi se
formirale atomske i molekulske grupe. Mnoga fizička i hemijska svojstva čvrstih tela
se zasnivaju na valentnim elektronima. Kod nekih atoma je zastupljena tzv. stabilna
45
elektronska konfiguracija. To je takvo stanje u okviru koga su u gornjim valentnim
elektronskim nivoima orbitale kompletno popunjene.
Ovakvi elementi (Ne, Ar, Kr ili He) su inertni ili plemeniti gasovi, koji su gotovo
hemijski nereaktivni. Neki atomi elemenata koji imaju nepopunjene valentne nivoe
dostižu stabilnu elektronsku konfiguraciju davanjem ili gubljenjem elektrona kako bi
se formirali naelektrisani joni ili kroz deobu elektrona sa drugim atomima. Ovo je
osnova za neke hemijske reakcije, i takođe za atomsko vezivanje kod čvrstih tela, što
je predmet kasnijeg razmatranja u okviru ovog poglavlja.
4.4 Periodni sistem elemenata
Klasifikacija elemenata u hemiji je izvršena prema nihovoj elektronskoj konfiguraciji
u periodni sistem elemenata (slika 4.5). Elementi su u okviru ovog sistema
raspoređeni, po rastućim atomskim brojevima, u sedam horizontalnih redova koji se
nazivaju periodama. Organizacija elemenata je takva da su svi elementi poređani u
date kolone ili grupe koje imaju slične valentno elektronske strukture a samim tim i
slična fizička i hemijska svojstva. Ova svojstva se menjaju postepeno krećući se
horizontalno duž svake periode i vertikalno naniže u okviru svake kolone.
Elementi koji su smešteni u grupu 0, koji se nalaze u krajnje desnoj grupi su inertni
gasovi, koji imaju popunjene elektronske nive i stabilne elektronske konfiguracije.
Elementi grupa VIIA i VIA imaju deficit od jednog ili dva elektrona kako bi postigli
stabilne strukture. Elementi VIIA grupe (F, Cl, Br, I i At) se ponekad nazivaju
halogeni. Alkalni i zemnoalkalni metali (Li, Na, K, Be, Mg, Ca i dr.) se označavaju
kao grupa IA i IIA, imaju jedan ili dva elektrona viška u odnosu na stabilnu
konfiguraciju. Elementi u trećoj i dugoj periodi, grupe IIIB do IIB, su nazvani
prelaznim metalima. Oni imaju parcijalno popunjen jedan elektronski nivo, a u nekim
slučajevima jedan ili dva elektrona u sledećem višem energetskom nivou. Grupe IIIA,
IVA i VA (B, Si, Ge, As i dr.) predstavljaju elemente koji su na sredini između metala
i nemetala kao posledica njihove valentne elektronske strukture.
Slika 4.5 Periodni sistem elemenata. Brojevi u zagradama označavaju atomske mase
najstabilnijih izotopa posmatranog elementa
46
Iz periodnog sistema se može videti da većina elemenata pripada grupi metala. Oni se
ponekad nazivaju elektropozitivnim elementima, što ukazuje na to da su u stanju da
daju nekoliko svojih valentnih elektrona i tako postanu pozitivno naelektrisani joni.
Elementi smešteni na desnom delu tabele su elektronegativni; tj. oni vrlo rado primaju
elektrone kako bi formirali negativno naelektrisane jone ili ponekad dele svoje
elektrone sa drugim atomima. Slika 4.6 prikazuje elektronegativne vrednosti za
elemente periodnog sistema.
Slika 4.6 Vrednosti elektronegativnosti za elemente periodnog sistema
Opšte pravilo je da elektronegativnost raste krećući se od leve ka desnoj strani i od
dna ka vrhu.
4.5 Atomske veze u čvrstim telima – sile i energije vezivanja
Bolje razumevanje mnogih fizičkih svojstava materijala se može postići poznavanjem
međuatomskih sila koje drže atome zajedno u međusobnoj vezi. Princip vezivanja
atoma može se najbolje ilustrovati razmatranjem interakcije između dva izolovana
atoma nakon što se oni primaknu na beskrajno malo rastojanje. Pri većem rastojanju
atoma, interakcije su zanemarljive, ali kako se atomi približavaju, svaki od njih deluje
određenom silom na ostale. Interaktivne sile se mogu svrstati u dve grupe, privlačne i
odbojne. Pri tom je veličina svake od njih funkcija rastojanja ili interatomskog
(međuatomskog) rastojanja. Poreklo privlačnih sila FA zavisi od tipa veze koja postoji
između dva atoma. Veličina privlačnih sila varira sa rastojanjem, kao što je to
šematski prikazano na slici 4.7. Kada spoljni elektronski nivoi dva atoma počinju da
se preklapaju jaka odbojna sila FR počinje da dolazi do izražaja.
Rezultujuća sila delovanja FN između dva atoma predstavlja sumu privlačne i odbojne
komponente:
FN = FA + FR
47
Slika 4.7 (a) Zavisnost odbojne, privlačne i rezultujuće sile od interatomskog
rastojanja za dva izolovana atoma. (b) Zavisnost odbojne, privlačne i rezultantne
energije od interatomskog rastojanja za dva izolovana atoma.
Koja je takođe funkcija interatomskih rastojanja, kao što je to prikazano na slici 4.7a.
Kada su sile FA i FR u ravnoteži, ili postanu jednake, ne postoji rezultanta. Tada je:
FA + FR = 0
U tom slučaju nastupa stanje ravnoteže. Centri dva atoma će ostati razdvojeni na
ravnotežno rastojanje ro, kao što je prikazano na slici 4.7a. Za mnoge atome, ro je
približno 0,3 nm. Kad jednom budu u ovom položaju, dva atoma će se suprotstavljati
protiv bilo kakvog pokušaja da se razdvoje nekim odbojnim delovanjem, ili da se
pripoje dalje nekom privlačanom silom. Slika 4.7b prikazuje privlačnu, odbojnu i
rezultantu energiju kao funkcije interatomskog rastojanja dva atoma.
Energija spajanja za dva atoma, Eo odgovara energiji u tački minimalne vrednosti
(prikazano na slici 4.7 b). Ona predstavlja energiju koju je potrebno obezbediti kako
bi se razdvojila dva atoma.
Dosadašnje razmatranje tretira idealan slučaj koji podrazumeva međusobno delovanje
dva atoma. Slični, ali ipak kompleksniji uslovi vladaju kod čvrstih materijala jer sila
tj. energija međusobnog delovanja nastaje kao rezultat uticaja između mnogo atoma
koji se moraju uzeti u obzir. Veličina energije veze i oblik krive energije veze
nasuprot interatomskom rastojanju može da varira od materijala do materijala i ona
zavisi pre svega od tipa atomskih veza. Takođe, brojna svojstva materijala zavise od
48
veličine Eo, oblika krive i tipa veze. Na primer, čvrsti materijali koji imaju jake
energije veze imaju tipično visoke tačke topljenja.
4.6 Primarne interatomske veze
Jonske veze
Jonske veze je verovatno najlakše opisati i zamisliti. One se uspostavljaju kod
jedinjenja koja se sastoje od metala i nemetala tj. od elemenata koji se nalaze na
horizontalnim ekstermnim delovima periodnog sistema. Atomi metala lako daju svoje
valentne elektrone nemetalnim atomima. U ovom procesu svi atomi dostižu
konfiguraciju inertnih gasova. Sem toga, oni postaju elektronski naelektrisani što
znači da postaju joni. Natrijum hlorid (NaCl) je klasični jonski materijal. Atomi
natrijuma mogu poprimiti strukturu neona (i ukupno pozitivno naelektrisanje) kroz
transfer jednog elektrona prema atomu hlora. Nakon ovog prelaza atoma, joni hlora
imaju negativno naelektrisanje i elektronsku konfiguraciju koja je identična argonu.
Kod natrijum hlorida, svi atomi natrijuma i hlora egzistiraju u obliku jona. Ovaj tip
vezivanja je prikazan na sici 4.8.
Jonska veza se naziva neusmerenom, što znači da je intenzitet veza jednak u svim
pravcima oko jona. Proizilazi da bi jonski materijali bili stabilni, svi pozitivni joni
moraju da imaju kao bliske susede negativno naelektrisane jone u trodimenzionalnoj
šemi i obrnuto. Ovaj tip veze je preovladavajući kod keramičkih materijala.
Slika 4.8 Šematski prikaz jonske veze kod natrijum hlorida (NaCl)
Energije veze, koje se najčešće kreću između 600 i 1500 kJ/mol (3 i 8 eV/atom), su
relativno velike, što rezultira visokim temperaturama topljenja. Tabela 4.1 prikazuje
energije veze i temperature topljenja za nekoliko jonskih materijala.
49
Jonski materijali su karakteristično tvrdi i kruti i električno i termički izolacioni
materijali.
Kovalentne veze
U kovalentnoj vezi stabilna elektronska konfiguracija se postiže deobom elektrona
između susednih atoma. Od dva atoma koja su u međusobnoj kovalentnoj vezi, svaki
atom će dati jedan elektron vezi i taj deljeni elektron se može smatrati zajedničkim za
oba atoma. Kovalentna veza je šematski prikazana na slici 4.9 za molekul metana
(CH4). Atomi ugljenika imaju četri valentna elektrona, i svaki od četri atoma
vodonika ima po jedan valentni elektron. Svaki atom vodonika može da postigne
helijumovu elektronsku konfiguraciju kada atom ugljenika deli sa njim jedan elektron.
Ugljenik sada ima četri dodatna deljena elektrona, jedan iz svakog vodonikovog
atoma i četri svoja. Tako ima ukupno osam valentnih elektrona i elektronsku strukturu
neona. Kovalentna veza je direktna, što znači da je ona uspostavljena između
određenih atoma i može postojati samo u vezi između jednog i drugog atoma koji
učestvuju u procesu deljenja elektrona.
Slika 4.9 Šematski prikaz kovalentne veze kod molekula metana (CH4)
50
Mnogi molekuli koji se sastoje od nemetalnih elemenata (H2, Cl2, F2, itd.) kao i
molekuli koji sadrže raznorodne atome, kao što su CH4, H2O, HNO3, i HF imaju
kovalentnu vezu. Ovaj tip veze se nalazi u elementarnim čvrstim telima poput
dijamanta (ugljenika), silicijuma, germanijuma i drugih čvrstih jedinjenja koja se
sastoje od elemenata koji su locirani u desnom delu periodnog sistema poput galijum
arsenida (GaAs), indijum antimona (InSb) i silicijum karbida (SiC).
Kovalentne veze mogu biti vrlo jake kao što je to slučaj kod dijamanta koji je vrlo
tvrd i koji ima visoku temperaturu topljenja, veću od 3550 °C ili veoma slabe kao što
je to kod bizmuta koji se topi na temperaturi od 270 °C. Energije veze i temperature
topljenja za nekoliko kovalentno povezanih materijala prikazane su u tabeli 4.1.
Polimerni materijali se karakterišu ovom vrstom veze, pri čemu se osnovna
molekulska struktura sastoji od lanaca ugljenikovih atoma koji su međusobno
kovalentno povezani sa dve od četri raspoložive veze po atomu. Preostale dve veze se
normalno često dele sa drugim atomima koje se takođe kovalento vezuju.
Moguće je imati interatomske veze koje su parcijalno jonske i parcijalno kovalente
prirode. U stvari, veoma malo jedinjenja se ponaša kao da ima čistu jonsku ili
kovalentnu vezu.
Metalne veze
Metalne veze, poslednji primarni tipovi vezivanja atoma, su zastupljene kod metala i
njihovih legura. Za približno opisivanje metalne veze može se koristiti vrlo prost
model. Metalni materijali imaju jedan, dva ili najviše tri valentna elektrona. Po ovom
modelu, valentni elektroni se ne vezuju ni za jedan određeni atom u okviru čvrste
supstance. Oni su manje ili više slobodni i kreću se kroz ceo metal. Može se smatrati
da pripadaju metalu u celini ili da formiraju tzv. „more elektrona“ ili „elektronski
oblak“. Preostali nevalentni elektroni i atomska jezgra formiraju ostatak koji se naziva
jonskim jezgrom, koje poseduje ukupno jonsko naelektrisanje koje je jednako po
veličini totalno valentnom elektronskom naelektrisanju po atomu. Slika 4.10 šematski
prikazuje metalne veze.
Slika 4.10 Šematski prikaz metalne veze
51
Slobodni elektroni neutrališu elektrostatičke sile koje bi nastale kao odbojne usled dva
pozitivno naelektrisana jonska središta. Slobodni elektroni deluju kao neka vrsta
lepka, koja drži jonska središta na okupu. Energije veze i temperature topljenja za
nekoliko metala su prikazane u tabeli 4.1. Ove veze mogu biti jake ili slabe pri čemu
se energije kreću od 68 kJ/mol (0,7 eV/atom) za živu do 850 kJ/mol (8,8 eV/atom) za
volfram. Njihove odgovarajuće temperature topljenja su -39 i 3410 °C.
Metalne veze su karakteristične kod svih metala iz periodnog sistema elemenata, pri
čemu se ovo posebno odnosi na elemenate iz IA i IIA grupe.
Nekoliko generalnih svojstava različitih tipova materijala (npr. metali, keramički
materijali, polimeri) mogu se objasniti tipom veze. Metali su dobri provodnici
istovremeno i toplote i elektriciteta što je posledica postojanja njihovih slobodnih
elektrona. Sa druge strane, materijali sa jonskim i kovalentnim vezama su elektronski
i termički izolatori zbog odsustva velikog broja slobodnih elektrona.
Uočeno je da na sobnoj temperaturi većina materijala i njihovih legura nema svojstva
žilavosti što znači da se lomovi dešavaju nakon što materijali pretrpe neki veći stepen
permanentne deformacije. Ovo ponašanje se objašnjava mehanizmima deforamacije
koji su povezani sa svojstvima materijala i njihovih veza. Obrnuto na sobnim
temperaturama jonski povezani materijali su suštinski krti kao posledica prirode
naelektrisanja komponentnih jona.
4.7 Sekundarne (van der Valsove) veze
Sekundarne, van der Valsove ili fizičke veze su slabe u poređenju sa primarnim ili
hemijskim vezama. Energije veze su kod njih reda veličine 10 kJ/mol (0,1 eV/atom).
Ovaj tip veza postoji između gotovo svih atoma ili molekula. Kao dokaz postojanja
sekundarnih veza služe inertni gasovi sa svojom stabilnom elektronskom strukturom,
kao i veze između molekula u molekularnim strukturama koje su kovalentno
povezane.
Slika 4.11 Šematski prikaz van der Valsove veze između dva dipola
Sekundarne sile veze nastaju kao posledica postojanja atomskih ili molekularnih
dipola. U osnovi, elektronski dipoli postoje tamo gde ima razdvajanja pozitivnih i
negativnih delova atoma ili molekula. Rezultat vezivanja kao posledica delovanja
kolumbovih sila veze između pozitivnih krajeva jednog dipola i negativnog dela
susednog je prikazan na slici 4.11. Dipolne interakcije se dešavaju između
indukovanih dipola, između indukovanih dipola i polarnih molekula (koji imaju
permanentne dipole) i između polarnih molekula. Vodonične veze, specijalni tip
sekundarnih veza, su pronađene da postoje između nekih molekula koji sadrže
vodonik kao jedan od konstituenata.
Sekundarne veze između indukovanih dipola
Dipoli se mogu kreirati ili indukovati u atomu ili molekulu koji su normalno električni
simetrični tako da je ukupna prostorna distribucija elektrona u simetriji sa pozitivno
52
naelektrisanim nukleusom kao što je to prikazano na slici 4.12a. Svi atomi poseduju
konstantno vibraciono kretanje koje može uzrokovati trenutnu ili kratkotrajnu
distorzionu asimetriju za neki od atoma ili molekula i kreirati male električne dipole
kao što je to prikazano na slici 4.12b. Jedan od ovih dipola može sa druge strane
proizvesti pomak u elektronskoj distribuciji susednog molekula ili atoma, što indukuje
i kod ovog drugog atoma da postane dipol koji je onda slabo privučen ka prvom
atomu. Ove privlačne sile mogu postojati između velikog broja atoma ili molekula ali
je za njih karakteristično da su vremenski ograničene. Zbog toga se i nazivaju
indukovanim dipolnim vezama.
Slika 4.12 Šematski prikaz (a) električno simetričnog atoma i (b) indukovanog
atomskog dipola
Utečnjavanje i u nekim slučajevima očvršćavanje inertnih gasova i drugih električnih
neutralnih i simetričnih molekula kao kod H2 i Cl2 se dešava zbog ovog tipa veze.
Temperature topljenja i ključanja su ekstremno niske kod materijala kod kojih ovaj tip
indukovanih dipolnih veza dominira. Od svih mogućih intermolekularnih sila ove su
najslabije. Energije veze i temperature topljenja za argon i hlor su prikazane u tabeli
4.1.
Sekundarne veze između polarnih molekula i induktivanihdipola
Permanentni trajni dipolni momenti postoje kod nekih molekula kao posledica
asimetrične organizacije pozitivnih i negativno naelektrisanih oblasti. Ovi molekuli se
nazivaju polarnim molekulima. Slika 4.13 daje šematsku prikaz molekula HCl.
Permanentni dipolni momenat nastaje kao posledica pozitivnih i negativnih
naelektrisanja koja su respektivno povezane sa vodoničnim i hlornim krajevima HCl
molekula.
Slika 4.13 Šematski prikaz polarnog molekula vodonik hlorida (HCl)
53
Polarni molekuli mogu takođe indukovati dipole susednih nepolarnih molekula pa će
se veza u tim slučajevima formirati kao rezultat privlačnih sila između ova dva
molekula. Ova veza je jača u odnosu na sekundarne veze između idukovanih dipola.
Sekundarne veze između permanentnih dipola
Između dva susedna polarna molekula će se uspostaviti Van der Valsove sile.
Energije veze između ta dva molekula je znatno veća od energije veze koja uključuje
indukovane dipole.
Najjače sekundarne veze, vodonične veze, predstavljaju specijalni slučaj polarnog
molekulskog vezivanja. One nastaju između molekula kod kojih je vodonik
kovalentno povezan sa fluorom (kao što je to slučaj kod HF), kiseonikom (kao u H2O)
i azotom (kao u NH3). Za svaku H-F, H-O, ili H-N vezu, jedan elektron vodonika se
deli sa drugim atomom. Pema tome, vodonični kraj veze je u suštini pozitivno
naelektrisan proton koji je nepokriven elektronima. Ovaj visokopozitivno
naelektrisani kraj molekula poseduje izuzetan potencijal za povezivanje sa
negativnim krajem susednog molekula, kao što je to prikazano na slici 4.14 za HF. U
suštini, ovaj samostalni proton formira most između dva negativno naelektrisana
atoma. Jačina vodonične veze je u opštem slučaju veća od one kod drugih tipova
sekundarnih veza i može biti do 51 kJ/mol (0,52 eV/molekul), kao što je prikazano u
tabeli 4.1. Temperatura topljenja i ključanja za HF i vodu je izuzetno visoka, bez
obzira na njihovu malu molekularnu težinu. Ovo je upravo posledica postojanja
vodoničnih veza.
Slika 4.14 Šematski prikaz vodonične veze za vodonik fluorid (HF)
4.8 Molekuli
Mnogi od uobičajenih molekula se sastoje od grupe atoma, koji su povezani zajedno
jakim kovalentnim vezama. Oni uključuju i elementarne diatomne molekule (F2, O2,
H2, itd.) kao i veći broj molekula koji su domaćini kompleksnijim jedinjenjima (H2O,
CO2, HNO3, C6H6, CH4 itd.). U kondenzovanoj tečnosti i u čvrstom stanju, veze
između molekula su slabe sekundarne sile. Posledično, molekulski materijali imaju
relativno nisku temperaturu topljenja i ključanja. Većina ovih materijala je sa malim
molekulima koji se sastoje od nekoliko atoma. To su npr. gasovi na ambijentalnoj
temperaturi i pritisku. Sa druge strane, mnogi moderni polimeri (koji su u stvari
polimerski materijali koji se sastoje od ekstremno velikog broja molekula) su čvrsta
tela. Neka od njihovih svojstava su u jakoj zavisnosti od prisustva van der Valsovih i
vodoničnih sekundarnih veza.

sematski prikaz vodonicke veze

sematski prikaz polarnog molekula

semat prikaz
(a)elektricno simetricnog atoma i (b)induktivnog atomskog dipola

semat prikaz van der valsove veze izmedju dva dipola

sematski prikaz metalne veze

semat prikaz koalentne veze

semat prikaz jonske veze
(a) Zavisnost odbojne, privlačne i rezultujuće sile od interatomskog
rastojanja za dva izolovana atoma. (b) Zavisnost odbojne, privlačne i rezultantne
energije od interatomskog rastojanja za dva izolovana atoma.
Šematsko upoređenje (a) Borovog i (b) talasno-mehaničkog modela atoma
vodonika sa aspekta distribucije elektrona
 semat prikaz borovog modela atoma

Broj protona i elektrona za H, C i Ag

Atomska struktura fundamentalni koncepti