Anda di halaman 1dari 19

Uvod

Finansijski položaj preduzeća obrazuju njegova aktiva i pasiva. On se


izražava kroz finansijsku strukturu, likvidnost i solventnost. Informacije o
finansijskoj strukturi su od interesa pri donošenju odluka o daljem zaduženju
preduzeća, o raspodeli dobitka i za procenu sigurnosti uloženog kapitala.
Informacije za procenu finansijskog položaja su sadržane u bilansu stanja.
Informacije o promeni finansijskog položaja obezbenuju se izradom
izveštaja o tokovima kapitala, odnosno promenama neto obrtnog fonda.
Informacije o prinosnom položaju nalaze se u bilansu uspeha, ali se značajni
pokazatelji uspešnosti utvrnuju kombinovanjem informacija sadržanih u bilansu
uspeha i bilansu stanja.

Ovi bilansi vezuju se za kraj poslovne godine i zato predstavljaju godišnji


obračun. U našoj zemlji preduzeća koja vode poslovne knjige sastavljaju i
polugodišnji obračun. Struktura bilansa stanja i uspeha nije u potpunosti
prilagonena potrebama analize i kontrole finansijskog položaja preduzeća.
Da bi informacije date u finansijskim izveštajima bile od koristi
korisnicima moraju da poseduju četiri osnovne kvalitativne karakteristike, a to su:
razumljivost, relevantnost, pouzdanost i uporedivost.

1
Teorija i analiza bilansa

Struktura racunovodstva: to je disciplina koja se bavi transakcijama podataka, to je vestina


belezenja, izvestavanja i analize. Ima 4 discipline:
 knjigovodstvo sa bilansom
 obracun troskova i rezultata
 racunovodstveno planiranje i analiza
 racunovodstvena revizija i kontrola
Knjigovodstvo sa bilansom je racunska osnova racunovodstva jer ostale discipline koriste
njene podatke. Nedokumentovane promene dovode do poredjenja knjigovodstvenog sa
stvarnim stanjem (inventar) i vrse se predzakljucna knjizenja kroz dnevnik i glavnu knjigu i
tada vise nemamo knjigovodstveno vec stvarno stanje. Tada na osnovu zakljucnog lista
sastavljamo BS, BU, izvestaj o tokovima gotovine, izvestaj o promenama kapitala i beleske.

BS: je prikaz imovine na dan, sadrzi naziv firme, datum, novcanu jedinicu i sistem preciznosti
u 000 din. Predstavlja imovinu po obliku i imovinu po vlasnistvu. Izmedju a i p ne postoji
direktna veza. Ne moze da se tvrdi koji je deo stalnih sredstava finansiran iz sopstvenog
kapitala a koji iz obaveza.
Zbir aktive nije jednak zbiru imovine. U slucaju gubitka koji se iskazuje u aktivi, i u slucaju
ako su ispravke vrednosti aktivnih pozicija iskazane u pasivi A ≠ IMOVINA i P ≠ Kapital +
Obaveze. Ovaj drugi slucaj vise ne postoji jer postoji zelja da P predstavlja izvore sredstava, i
u tom slucaju P ≠ Kapitalu.

Zadaci bilansa:
1. Primarni cilj je zastita poverilaca, pribavljanje dodatnog kapitala se vrsi tako sto su se
trazili krediti kod banaka tako da su trazioci sredstava prezentovali svoje poslovanje i
imovinu koju poseduju.
2. za kontrolu ocuvanja kapitala i uspeh firmi, sa razvojem korporacija, fin. Izv. Dobijaju
sve vise na znacaju a javljaju se i investitori. Dolazi do razdvajanja vlasnistva i
upravljanja. Kontrolu preduzeca vrse i drzavni organi i to preko fin. Izvestaja.
3. Bilans pruza osnovu za donosenje odluka o raspodeli rezultata. Raspodela ne zavisi
samo od rezultata vec i od fin. Polozaja i ciljeva. Preduzeca sa gubitkom ne mogu celu
dobit raspodeliti vec zadrzati deo za poboljsanje strukture sopstvenog kapitala i
likvidnosti.

Korisnici bilansa:
Uprava firme – najveci korisnik, zadatak uprave je ocuvanje kapitala odnosno da preduzece
posluje rentabilno i da izmiruje svoje obaveze (likvidnost), zatim dugorocno ocuvanje
kapitala. Uprava snosi odgovornost za tacnost fin. izvestaja. Oni su povlasceni korisnici jer su
im dostupne i dr. inf. koje ne znaju eksterni korisnici. Iz bilansa stanja odlucuju o
angazovanju sredstava; BU – da li kapital donosi dovoljno profita, da li da se prosiri
poslovanje, koje proizvode forsirati, procenjuje se mogucnost zaduzivanja itd...
Vlasnici – investitori, potencijalni gledaju BS, ucesce sopstvenog kapitala sto govori o
sigurnosti kapitala. Koliki je dobitak iz BU – da li ce se kapital zadrzati ili povuci ili ce izvrsiti
dodtano ulaganje. I na ovaj nacin se donosi odluka o alokaciji resursa.
Poverioci – na drugom mestu, jer se manje sredstava pribavlja putem kredita. Njih zanima
koliko je firma vec zaduzena, nivo kamate iz BU, rocnost kredita, likvidnost iz BS i novcani
tokovi (izvori gotovine, za sta se trosi i kolika je neto gotovina). Poveriocima odgovara da
sredstva budu u imovini, a vlasnicima u kapitalu jer je njihov cilj da im se pozajmljena
sredstva vrate a vlasnicima je vazan rast firme.

2
Dobavljaci – imaju kratkorocan interes sem kod glavnih i velikih dobavljaca koji imaju
dugorocan interes.
Drzava i njene agencije – Izvestaji su joj vazni zbog poresa. Ambijent poslovanja kreira
drzava i preko fin. izvestaja koriguje ekonomsku politiku. Poresku politiku uskladjuje sa
stanjem u privredi tako da stimulativno deluje na preduzeca.
Zaposleni – pored zarade zanima ih rentabilnost jer se na bazi nje procenjuje sigurnost
radnog mesta.
Javnost – uspesnost opstina zavisi od uspesnosti firmi.

Rangiranje zadataka bilansa: Zadatak je da pruzi stvarnu sliku imovinskog i finansijskog


polozaja kao i prinosnog polozaja preduzeca. Zatim da se kapital odrzi i uveca, da se
kontrolise odrzanje kpitala na osnovu fin. izvestaja sto je sigurnosna funkcija; omogucava
nadzor nad poslovnim procesima, donosi se odluka o raspodeli na bazi fin. izvestaja. – odluke
koje se donose na osnovu BS, zadrzavanje dobiti da bi preduzece poboljsalo fin. polozaj.

Polaganje racuna – uprava polaze racun vlasnicima sa kakvim uspehom je ona koristila
kapital. Vlasnici odlucuju da li da zadrze ili otpuste upravu.

Nacela urednog knjigovodstva: su skup pravila koja se odnose na inventarisanje, vodjenje


knjiga i bilansiranje. Cilj im je da obezbede finansijske izvestaje koji ce zadovoljiti zadatke
bilansa. Nacela urednog knj. obuhvataju:
 naclea urednog knjigovodstva u uzem smislu
 naclea urednog inventarisanja
 nacela urednog bilansiranja

Nacela urednog knjigovodstva u uzem smislu: su nacela koja treba da obezbede materijalnu i
formalnu urednost knjiga. Njihova primena treba da obezbedi uredno, jasno, potpuno, istinito
i tacno knjigovodstvo. Materijalna urednost je zahtev da se informacije koje se pruzaju budu
tacne. Tacnost se obezbedjuje tako sto se: mogu registrovati samo sve stvarno nastali
poslovni dogadjaji. Ne sme se registrovati fiktivni dogadjaj (fiktivna faktura za robu koja nije
isporucena itd.). Potrebno je da se evidentira tacna vrednost i da se evidencija vodi na pravim
racunima; potrebno je knjizenje svih nastalih dogadjaja (nacelo istinitosti).
Formalna ispravnost se obezbedjuje sukcesivnom organizacijom racunovodstva i adekvatnim
izborom sistema vodjenja knjiga. Oragnizacijom utvrdjujemo: koje cemo poslovne knjige
voditi, kakav ce biti odnos izmejdju finansijskog i pogonskog knjigovodstva. Organizacija
zavisi od potreba preduzeca koje obezbedjuje ostvarivanja zadataka. Kako je kreirana
dokumentacija – kljucno za formalnu ispravnost. Za formalnu ispravnost – 3 kvaliteta
podataka: blagovremenost, jasnost i mogucnost provere.
Knjige se vode na nacim da omoguce kontrolu ispravnosti knjizenja, cuvanje i sagledavanje
svih promena na racunima glavne knjige, i pomocnih knjiga. Poslovne knjige koje se vode:
dnevnik, gl. knjiga i pomocne knjige – dnevnik i gl. knjiga se cuvaju 10 godina, pomocne 5
god. a godisnji zakljucak trajno.

Nacela urednog inventarisanja: Inventarisanje je proces utvrdjivanja stvarnog stanja imovine


na dan, to je postupak merenja, vaganja i brojanja imovine. Inventar je rezultat
inventarisanja, tj. detaljan popis imovine, potrazivanja i obaveza na dan. Potrazivanje se
potvrdjuje slanjem obrasca dr. preduzecu koje ce da potvrdi svoje obaveze prema nama.
Salje se 2 primerka. Jedan se vraca kao dokaz potrazivanja a drugi to preduzece zadrzava kao
dokaz obaveze.

3
Nema urednog bilansa bez inventara. Inventar ima 2 zadatka: kod novonastalih firmi inventar
sluzi za prvi bilans a kod drugih za svodjenje knjigovodstvenog na stvarno stanje.
Nacela urednog inventarisanja:
1. Pojedinacno obuhvatanje i procenjivanje – svaki imovinski predmet se unosi
pojedinacno i procenjivanje se vrsi pojedinacno. Odustaje se pod uslovom velikog broja
istih stvari. Ovo pravilo je vazno zbog kontrole.
2. Potpunost – mora se popisati celokupna imovina. Ona koja se nalazi u firmi kao i ona
koja se nalazi kod drugih. Tudja imovina se takodje popisuje kada se nalazi kod nas i to
na posebnoj popisnoj listi.
3. Nacelo ekonomske svojine – predmet popisa nije samo imovina koja se nalazi u
preduzecu vec i ona na koju imamo ekonomsko pravo (auto na kredit). Ekonomska
svojina postoji kada se uzivaju sve koristi i snose svi rizici i troskovi koji su vezani za
njenu upotrebu a ona nije u vlasnistvu preduzeca. (dok se ne otplati poslednja rata).
4. Nacelo adekvatnog obelezavanja – ako se imovina zavede pod drugim nazivom stvara
se manjak ili visak, tako da je isti naziv neophodan ako i u knjigovostvu.
5. Nacelo omogucavanja naknadne provere – uvek se cuvaju radne liste i prilazu uz
popisnu listu i obezbedjuje se provera.

Metode inventarisanja:
1. Inventarisanje na odredjeni dan – inventarisanje se vrsi na dan kad i bilans, 31.12.
Moze se koristiti kod preduzeca koja nemaju veliki br. imovine. To se ne moze uraditi u
velikim preduzecima jer se mora formirati veliki broj popisnih komisija i to ne moze
raditi neko ko nije kompetentan. Tako obicno inventarisanje pocinje 10 dana pre i
zavrsava se 10 dana posle dana bilansa. Greske se mogu javiti kod ovog metoda.
2. Metoda permanentnog inventara – vrsi se na bazi knjigovodstva tokom godine se
evidentira pocetno stanje + nabavke – izdavanja i na taj nacin se dobija stvarno stanje.
Pod uslovom da je proknjizenja svaka nabavka i izdavanje moze se predvideti stvarno
stanje. Kod nas se ne smatra da je ova metoda dovoljna pa se trazi i fizicko
popisivanje. Dopusta se ako postoji dobro magacinsko knjigovodstvo i odsustvo
izdavanja koje nije registrovano sto je tesko ostvariti.
3. Metoda dodavanja i oduzimanja – je reakcija na prvi metod. Dopusten je popis
tokom godine. Ako popis uradimo pre bilansa dodaju se sve nabavke i odbijaju sva
izdavanja do bilansa. Suprotno bi bilo ako se inventar radi nakon bilansa. Ovaj metod
predstavlja kombinaciju stvarnog i knijgovodstvenog stanja.
4. Inventarisanje metodom uzorka – samo za zalihe. Vrednost lagera pomocu uzetih
uzoraka. Primenjuje se selektivno za veliki broj razlicitog materijala (fabrika dugmadi).
Broj uzetih uzoraka zavisi od velicine lagera. Na ovaj nacin redukuju se troskovi
inventarisanja a greske nisu vece od fizickog popisa. Vazna je za kratkorocan obracun
rezultata jer je vazna kolicina koja nije potrosena.

Nacela urednog bilansiranja: skup pravila na osnovu koga dobijamo godisnji obracun koji ce
biti razumljiv, pouzdan, uporediv i da sadrzi sve vazne inf. koje su neophodne za donosenje
odluka. Formulisanje pravila vrsi vise institucija: Medjunarodni komitet za standardizaciju
finansijskih izvestaja – odredjuju kako cemo odredjeno pravilo primeniti i u kom slucaju;
Medjunarodni komitet za HOV – obezbedjuje pravila za preduzeca cije se akcije kotiraju na
berzi. Ova dva komiteta su uspostavila saradnju kako bi bila veca uporedivost fin. izvestaja.
Medjutim primena odredjenog pravila moze biti u suprotnosti sa ciljevima tako da se pruza
mogucnost izbora (zalihe po FIFO, LIFO...itd).

4
Nacelo jasnosti: odredjuje pravila koja treba postovati kako bismo dobili fin. izvestaj koji je
razmljiv korisnicima. Odnosi se na formalnu urednost. Vazno je da se spreci da tacna inf.
bude prezentirana nejasno – zamagljivanje bilansa. Uslovi jasnosti izvestaja su:
 Adekvatno rasclanjavanje racunovodstvenih kategorija – prvo pravilo se odnosi na
stepen rasclanjavanja (dokle ici sa rasclanjavanjem) sto zavisi od potreba korisnika.
Nedovoljno rasclanjavanje dovodi do uskracivanja informacija, a preterano vodi
zamagljivanju. Drugo pravilo se odnosi na to da kada rasclanjavamo kategoriju, delovi
moraju biti homogena celina (Sopstveni kapital = osnovni kap., rezerve i
nerasporedjena dobit). Na ovaj nacin rezerve ne zavise od osnovog kapitala, one su
promenljiva velicina i nastaju u formiranju kapitala i raspodelom dobiti. Ista vrsta moze
biti razlicito bilansirana sto zavisi od potreba, npr. akcije mogu biti iskazane kroz 3
bilanse pozicije: ucesca, kada posedujemo vise od 10% akcija neke firme i kada smo ih
kupili da bi smo uticali na poslovnu politiku preduzeca; dugorocne HOV, da bi ostvarili
rezerve likvidnosti (manje od 10%); kratkorocne HOV, akcije koje se prodaju u roku od
12 meseci. Masina npr. moze biti osnovno sredstvo a moze biti i proizvedena u
preduzecu kao gotov proizvod.
 Tacno obelezavanje – obezbedjuje da korisnik iz bilansnih pozicija razume sadrzinu, da
odredjeni termin nije dvosmislen. Primer nejasnoca: menica moze biti i potrazivanje i
obaveza. Obveznice mogu biti aktiva i obaveze.
 Postovanje bruto principa – zabranjuje se saldiranje razlicitih ekonomskih kategorija.
Nema saldiranja poslovnih prihoda i rashoda, kao i potrazivanja i obaveza. Nepotpuno
prezentiranje cinjenica imamo ako damo neotpisan iznos sredstava, sto ne znaci nista,
vec moramo pokazati prvobitnu, neotpisanu i otpisanu vrednost. U odredjenim
slucajevima moze doci do odstupanja od bruto principa, npr. kod neposlovnih prihoda i
rashoda gde je dozvoljeno njihovo saldiranje obzirom da se radi o zanemarljivim
iznosima.
Princip jasnosti je osnova za princip pojedinacnog procenjivanja jer ne bi bilo moguce
proveravanje imovine ako ne bi bilo pojedinacnog procenjivanja. Grupno procenjivanje nije
dozvoljeno. Ovaj princip se odnosi i na beleske, note i izvestaj o poslovanju.

Nacelo istinitosti – ne pojavljuje se kao posebno nacelo ali pokriva pouzdanost. Ovaj naziv
mozda ne odgovara u potpunosti obzirom da racunovodstvo nije egzaktna disciplina na
osnovu koje ce se napraviti jedan jedini istinit bilans obzirom da se koristi procenjivanje. Bilo
bi bolje da se govori tacan bilans ali to bi trazilo osnovu za ocenjivanje. Osnova su ciljevi
izvestavanja. Neki bilans je tacan ako odgovara cilju i pruza sliku o fin. situaciji. Tacnost
iskljucuje samovolju sastavljaca vec postovanje pravila. Medjutim postoji pravo izbora, tako
da sastavljac mora da napravi takav izbor koji odgovara ciljevima fin. izvestavanja a nekad je
taj izbor odredjen ciljevima uprave, npr. za obracun zaliha se moze koristiti LIFO, FIFO..
Sastavljac bilansa moze koristiti FIFO metod sto dovodo do toga da je rezultat porecenjen sto
moze biti cilj uprave. Da bi dobili tacne izvestaje: u fin. izvestajima moraju biti iskazane
posledice finansijskih dogadjaja koje su nastale, da se vrednosti promena utvrdjuju u skladu
sa propisima i nacelima. Nepostovanje ovih pravilo dovodi do falsifikovanja bilansa.

Nacelo bilansnog identiteta – ovo nacelo zahteva da pocetni bilans tekuce godine bude
jednak zakljucnom bilansu prethodne godine, tj predstavlja jednakost. Ovim nacelom se
realizuju 2 cilja: da se zastite poverioci (obezbedjenje nacela potpunosti) i da se spreci
manipulisanje rezultatom.
Ako bi se dopustilo da u pocetnom bilansu tekuce godine budu izostavljeni delovi imovine ili
pripisana im drugacija vrednost tada bi bili ugrozeni poverioci koji su svoje odluke bazirali na
bilansu na kraju godine. Ako bi se dopustilo da delovi imovine ne budu uvedeni u knjige i da

5
se iznos obaveza razlikuje na taj nacin bi se uticalo na visinu buduceg rezultata. Ukoliko nema
pozicija delova imovine nema otpisa i na taj nacin utice se na smanjivanje rashoda i
iskazivanje veceg rezultata. Ako se poveca vrednost imovine uvek se podize i visina rashoda.
Kako obezbedjujemo ovo nacelo? Racunovodstvo pruza podrsku zakljuckom knjiga
prethodnog perioda. Racun otvaranja je unverzna slika racuna izravnanja. Odsuptanja od
ovog nacela su moguca u dva slucaja: monetarna reforma, prevodjenje valuta marka-evro.
Ovo je proverljivo jer se tacno zna njihov odnos. Velika inflacija pa se recimo brise 9 nula.
Drugi slucaj je zahtev revizora ili poreskih organa za ispravku bilansa. Ako je trgovacki =
poreskom bilansu tada poreski organi mogu zahtevati ispravku onih pozicija koje nisu u
skladu sa propisima. Trgovacki nije jednak poreskom, tada revizor moze traziti korekciju na
pocetni bilans pa se onda pocetni razlikuje od krajnjeg.

Nacelo kontinuiteta (stalnosti, konzistentnosti): formulisano onda kada je prihvaceno


dinamicko shvatanje bilansa. Primarni cilj ovog nacela je uporedivost rezultata i polozaja
preduzeca. Da li uporediv rezultat omogucava i uporediv fin. Polozaj? Ako se iste metode
obracuna koriste za prihode i rashode, i one koje se koriste u BS tada uporediv rezultat
omogucava i uporediv fin. polozaj. Cilj ovog nacela je da se spreci da bez povoda bude vrsena
promena prezentiranja i procenjivanja.
identitet i kontinuitet – razlika:Identitet zahteva jednakost bilansa u sukcesivnim periodima,
krajnji bilans = pocetnom bilansu. Kontinuitet zahteva uporedivost bilansa u sukcesivnim
periodima. Da bi se sagledalo sta se u preduzecu dogadja, potrebna je serija od 5 godina.
Uporedivost se obezbedjuje kroz izgled bilansa i sadrzinu pa se govori o formalnoj i
materijalnoj uporedivosti. Formalna uporedivost = formalni kontinuitet.
Jednakost raschlanjavanja: izgled iz godine u godinu da bude isti i odredjen formom (lista ili
konto), nacinom i stepenom rasclanjavanja racunovodstvenih kategorija kao i istim nacinom
vrednovanja.
Nemenjanje sadrzine: nije dozvoljeno spajanje, razdvajanje i premestanje pozicije
Nemenjanje nacina otpisivanja: ne menja se nacin otpisivanja (indirektna – upotreba I.V. zna
se NV, otpis i sad. vrednost ili direktna – bez I> V>). Ne treba menjati dan bilansa – jer bi
doslo do promene perioda za koji je bilans sacinjen. Prekida se uporedivost ako se promeni
dan bilansa. Od formalnog kontinuiteta se odustaje samo ako postoje opravdani ekonomski
razlozi koji mogu poticati od poslovanja (kada se preduzece preorjentise sa usluga na
proizvodnju, promena proizv. procesa i promena delatnosti), pravni razlozi, promena pravne
forme koja utice na promene sopstvenog kapitala, promena velicine, zahtevi za
rasclanjavanjem su razliciti u zavisnosti od velicine.
Materijalni kontinuitet: obezbedjuje se koriscenjem istih pravila za procenjivanje jer se jedino
na taj nacin obezbedjuje uporedivost rezultata. Kada bi postojalo samo jedno pravilo ne bi bilo
sanse da narusi materijalni kontinuitet. Postoji niz opcija, izbora procenjivanja a od toga se
bira jedan. Izabrana metoada otpisivanja stalne imovine (linearna, degresivna i funkcionalna),
strukturom CK odredjuje se vrednost zaliha u BS i rashodi u BU; obracun troskova na
disponiranim zalihama (prosecna cena, LIFO, FIFO), procenjivanje potrazivanja(potputno
naplatina, delimicno i nenaplativa). Izabrana metoda ne sme biti vodjenja zeljom da se utice
na visinu rezultata. Promena metode je dozvoljena ako dodje do promene okolnosti
poslovanja npr. koriscenje FIFO metode u inflatornim uslovima ne daje dobar rezultata vec je
potrebno koristiti LIFO metod.
Ovo nacelo insistira na: Stalnosti vrednosti – jednom unete vrednosti moraju biti zadrzane.
Ovaj zahtev se primenjuje ako se fin. izvestavanje bazira na istorijskom trosku. Nacelo
ogranicene povezanosti vrednosti – uneta vrednost je gornja granica vrednosti ako se vrsi
otpisivanje i svodi na nizu vrednost onda ona postoje merodavna za naredne periode. Primer:
doneta je odluka vlade da automobili bez katalizatora mogu da se voze jos 1 godinu i onki koji

6
zeleda nastave da ih voze morace da placaju visoku taksu. Ili ce preduzece nastaviti
koriscenje ili ce se ugraditi katalizator ili ce se auto otpisati. Povecanje vrednosti imovinskih
delova ne mogu da prekorace nabavnu vrednost – radi se ne o povecanju vrednosti nego o
vracanju na vrednost koja je bila u bilansu.

Nacelo opreznosti: to je zahtev da se onemoguci precenjivanje imovine i rezultata. Ovaj


zahtev je u funkciji zastite poverilaca (sprecava dovodjenje u zabludu da postoje veci rezultat)
kao i investitora sa razvojem korporativnih preduzeca. Uprava je takodje zainteresovana za
oprezno odmeravanje rezultata jer ako bi rezlutata bio preacenjen doslo bi do pogresnih
odluka (povecanja aktivnosti, sto nije opravdano). Ovo nacelo odredjuje pravila: nacelo nize
vrednosti za pozicije aktive i nacelo vise vrednosti za pozicije pasive. Niza vrednost u odnosu
na onu koja se nalazi u knjigama (ne kaze se nabavna vrednost ako smo vodili otpisivanja);
poredjenje vrednosti u knjigama sa dnevnim vrednostima. Vrednovanje aktive vrsi se najvise
po nabavnoj vrednosti i obrnuto ukoliko je niza trzisna vrednost. Ukoliko dodje do smanjenja
imovine tada moramo priznati gubitak. Da li pad vrednosti uvek dovodi do optisivanja na
nize? Za stalnu imovinu primenjuje se nacelo ublazene vrednosti jer pad moze biti izazvana
neekonmskim faktorima. Kod kratkorocnih HOV koje se prodaju 3-5 meseci od bilansa
moramo priznati gubitak – strogo nacelo nize vrednosti.
Za obaveze nab. vr. je donja granica za vrednovanje, to je iznos koji smo primili od
poverilaca. Ona se moze smanjiti samo u 2 slucaja: u vansudskom poravnanju kada se
poverilac odrice svog potrazivanja, a mi otpisujemo obavezu; sudsko poravnanje, odlukom
suda smanjujemo obaveze.
Ukoliko se zahteva visa vrednost od nabavne, obaveze podizemo jer je to iznos koji mora biti
isplacen da bi obaveza bila izmirena. Pravila izvedena iz nacela opreznosti:
1. nacelo realizacije – zahtev da rezultat priznamo kada je trzisno verifikovan. I da
onemoguci samovolju, tacno se zna trenutak realizacije.
2. nacelo impariteta – ispravlja nacelo realizacije i trazi da gubitak bude priznat iako nije
realizovan
Nejednaka tezina se pridaje dobitku i gubitku. Finansijski rezultat = ∑ dobici realizovani - ∑
gubici realizovani - ∑ gubici koji nisu realizovani
Na ovaj nacin rezultat nije precenjen. Ukljucuje gubitak koji je nastao na nije potvrdjen na
trzistu. Primer: naplata potrazivanja – sva potrazivanja koja nisu sporna iskazujemo u
Kupcima, a ona koja ce delimicno biti naplacena smanjujemo za odredjeni iznos ostatak
predstavlja gubitak (vanredni rashod). Smisao ovog procenjivanja je da buduce periode
oslobodimo gubitaka koji su doneti odlukama u sadasnjem i prethodnom periodu.

Nacelo merodavnosti: odnosi se na merodavnost poslvonog za poreski bilans, ovo nacelo


nije vezano za izradu poslvonog bilansa ali je vazno zbog cinjenice da poreski propisi mogu
biti merodavni za izradu poslovnog bilasa. Poreski bilans se sastavlja na osnovu poslovnog
bilansa. On se sastavlja s ciljem da pokaze visinu dobitaka koji se oporezuje. Poslovni bilans
pokazuje rezultat koji mozemo raspodeliti. Ovi rezultati se mogu razlikovati ako se prave 2
odvojena bilansa. Proceniti znaci odrediti vrednost. Bilansirati znaci odrediti aktivu, obaveze,
kapital, prihode i rashode. Poslovni bilans ne moze se direktno koristiti za poreski.
Korigovanjem pozicija poslovnog bilansa dolazimo do poreskog. Odnosi izmedju pravila:
• Obaveza da nesto bilansiramo u poslovnom bilansu odnosi se i na poreski
• ako se nesto ne sme iskazati kao imovina u poslovnom bilansu, vazi i za poreski.
Troskovi istrazivanja ne mogu biti imovina vec rashod perioda, ova zabrana vazi i za
poreski
• postoje prava izbora koja su razlicita. U poreskom su suzena ili ukinuta.

7
• ako za neke pozicije ne postoje poreski propisi, primenjuju se propisi iz poslovnog
bilansa. To znaci da u slucaju da poreski propisi sadrze prava izbora, ona ce biti
koriscena na isti nacin
• kada nam poreski propisi nude pravo izbora ista metoada se koristi kao u poslovnom
bilansu.
Nacelo obrnute merodavnosti je situacija kada je poreski propis merodavan za poslovni bilans.
To se radi onda kada drzava zeli da realizuje nefiskalne ciljeve (poreske olaksice) dozvoljava
preduzecu da otpise imovinu po visim stopama i oni ce to priznati u poreskom bilansu ali isto
tako povecano otpisivanje se mora vrstiti i u poslovnom bilansu.

Nacelo pojedinacnog vrednovanja: je zahtev da se imovinski predmeti prava i obaveze


obuhvate pojedinacno. Ovo nacelo se srece kod inventarisanja. Pojedinacno vrsimo
procenjivanje ali ne moramo pojedinacno iskazivati. Npr. kupci su zbir pojedinacnih
potrazivanja. Bez pojedinacnog procenjivanja ne bismo mogli primeniti nacelo impariteta. Nije
proverljivo procenjivanje koje nije pojedinacno. Odstupanje od ovog nacela se moze desiti
samo kada je primena ovog pravila nemoguca. Kada je pojedinacna vrednost veoma mala pa
se ide na grupno procenjivanje (proizvodnja dugmadi, srafova...).

Nacelo kontinuiteta (Going concern princip) – ovo nacelo je stiglo iz SAD i nalazi se kao
pretpostavka izvestavanja u konceptualnom okviru. Pri sastavljanju fin. izvestaja mora se
odrediti da li je rec o preduzecima koja posluju kontinuirano i ne ocekuje se njihov prestanak
ili je rec o preduzecima koja posluju diskontinuelno (osnovana za 1 poslovni poduhvat) ili je
kontinuirano preduzece ali ne ispunjava uslove pa ce biti ugaseno. Ovo je vazno zbog:
razlicitog nacina na osnovu koga se vrsi procenjivanje i zbog obracuna periodicnog rezultata.
Ona preduzeca koja su osnovana za 1 poslovni poduhvat ne utvrdjuju periodican razultat vec
totalni uspeh (po okoncanju poslovnog poduhvata zbog cega je firma osnovana). Imovina ovih
firmi se potrosi a ono sto ostane se prodaje. Imovina se vrednuje po likvidacionim cenama.
Postoji podudarnost naplata i prihoda kao i isplata i rashoda. I firme u stecaju ne
obracunavaju periodicni rezultat i njihova imovina se vrednuje po likvidacionim cenama. Firme
koje posluju u kontinuitetu sastavljaju periodican rezultat. Imovina se nabavlja da bi se
koristila duze vreme pa u trenutku sastavljanja izvestaja ne postoji namera njene prodaje.
Vrednovanje imovine vrsi se po istorijskom trosku (iznos koji smo isplatili da bismo do nje
dosli). Medjutim ne vrednuej se sva imovina ovako, neka imovina se vrednuje po trzisnim
cenama (HOV), po dnevnim vrednostima (inopotrazivanja i inoobaveze) po kursu na dan
bilansa. Kad god se sastavlja bilans mora se voditi racuna o broju godina na koji se procenjuje
da nece doci do gasenja (1 god) i takva firma radi na bazi kontinuiteta. Kod ovakvih firmi
postoji potreba da se utvrdjuje rezultat za krace vremenske periode. Ukupan zivot firme se
deli na jednake delove najmanje jednogodisnje. Tako da periodican rezultat predstavlja deo
totalnog rezultata i zbog nedovrsenja poslova rezultat je razlika prihoda i rashoda.

Nacelo realizacije – je izvedeno iz nacela opreznosti zbog znacaja je postalo samostalno.


Daje odgovore na 2 pitanja: 1) Na koji nacin da bilansiramo predmete do trenutka realizacije?
2) U kom trenutku nastaje prihod, tj. kada je trenutak realizacije?
1. Rezultati mogu biti realizovani da bi bili trzistno verifikovani. Ne bilansira se po
prodajnoj vec po nabavnoj vrednosti. Ako bismo bilansirali po prodajnoj vrednosti
priznali bismo dobitak koji jos uvek nije realizovan. Dogadjaj nabavke i proizvodnje je
neutralan na visinu rezultata.
2. Pravi se razlika izmedju procesa i trenutka realizacije. Proces realizacije pocinje da tece
od trenutka nabavljanja faktora, proizvodnjom, prodajom i sve do isteka garantnog

8
roka robe. Sve sto se radi u firmi radi se zbog ostvarivanja dobiti, zato ovaj proces
zapocinje nabavkom. Postavlja se pitanje koji od dogadjaja je trenutak u kom je prihod
realizovan. Nacin prodaje utice na trenutak realizacije.
 Prodaja za gotovo – poklapaju se robni i novcani tokovi
 Prodaja na kredit – robni tok prethodi novcanom. Trenutak realizacije je kad kupac
prihvati robu i fakturu kao uslov istice se materijalna i formalna urednost fakture.
Formalna- sto je otpremljena na vreme i sadrzi sve elemente. Materijalna –
urednom isporukom robe, saglasno kupoprodajnom ugovoru. Faktura je ispravna
kada kupac nema potrebu da vrati robu.

Nacelo razgranicenja prema predmetu i vremenu – Zahtev da rashodi budu dodeljeni


onim obracunskim periodima u kojima su nastali prihodi, koji su date rashode izazvali. Kako
raspodeljujemo rashode?
1. Prihodi nastaju po osnovu prodaje dobara i usluga, vezujemo utroske za dobra cija
prodaja donosi prihod – razgranicenje prema predmetu
2. Rashodi i prihodi uslovljeni protokom vremena – vremensko razgranicenje. Npr.
zakupnina i kamata mogu biti i prihod i rashod.
Kako prihodi u najvecoj meri nastaju po osnovu prodaje roba i usluga, njima pripadajuci
rashodi se iskazuju kao potrosnja vrednosti za njihovu proizvodnju i prodaju. Zadatak je da
utvrdimo utrosak vrednosti za odredjeni period. Problem razgranicenja ne bi postojao ako
bismo nabavili faktore i potrosili ih i prodali robu u jednom obracunskom periodu. Problem
nastaje kada nabavka>potrosnje i kada potrosnja≠prodaji. Nabavku i potrosnju delimo na 2
dela: na one koje mozemo povezati sa prodajom i delove koji jos nisu potroseni.
Racunovodstveni instrument koji omogucava ovu raspodelu je kalkulacija cene kostanja. CK
zavrsenih proizvoda – koliko od vrednosti povezati sa prihodima (za one koji su prodati) a
ostatak su zalihe.
Postoje 2 grupe troskova:
1. direktni (troskovi rada, materijala...) i oni se lako vezuju za ucinke
2. opsti troskovi izrade – koriste se baze za alokaciju troskova, a realnost CK zavisi od
izbora baze. Dobra baza je ona koja u najboljoj meri odrazava vezu utrosaka i ucinka.
Iako ne znamo precizno, moramo znati koliko nas u proseku kosta 1 jedinica proizvoda.
Ovo nije moguce ostvariti bez pogonskog knjigovodstva.
Troskovi koji se ne raspodeljuju je vanstandardna potrosnja i troskovi neiskoriscenja
kapaciteta.
Razgranicenje prema vremenu odnosi se na prihode i rashode koji se javljaju protokom
vremena i one koji se javljaju od slucaja do slucaja.
Vrsi se saglasno principu vremenske srazmere nastali rashod se raspodeljuje na obracunske
periode u kojem je nastao, nezavisno od ukupno placenog iznosa. Primer: platili smo
osiguranje 1 godinu unapred, priznajemo kada istekne vremenski period. Posle 1 meseca
priznajemo 1/12 vrednosti. Primer2: dugorocni kredit, polugodisnje placanje interesa,
priznajemo kamatu za 1 mesec 1/6 preostali iznos je buduci rashod.
Naknadno obracunati rashodi su ispravka razultata prethodnih godina. Primer: naknadni otpisi
potrazivanja u godini kada je doslo do naplate; naknade steta u ranijim godinama. Za
priznavanje rashoda relevantno je kada se sazna da rashod postoji. Rashod bez protivcinidbe:
*manjak na aktivi
*troskovi neiskoriscenog kapaciteta = FT su trosak koji nema protivcinidbu
*dati pokloni

9
Bilans stanja
MRS1 govori o tome kako terba da izgleda i koje informacije treba da sadrzi. Pri
rasclanjavanju se uzima koeficijent obrta vezanosti za preduzece. Kada se odredjuje dokle ici
sa rasclanjavanjem ima se u vidu zahtev korisnika. Moze biti sastavljem prema principu
sigurnosti (kod proizvodnih preduzeca idr.) i principu likvidnosti (banke). Na dan bilanse se
proverava namena sredstava, npr. ako dodje do promene ucesca dugorocnih HOV, ako se one
prodaju bice iz fin. ulaganja prebacene u kratkorocne HOV, ili dugorocni krediti dospevaju za
placanje i premestaju se u tekuce obaveze. Na bazi pasive se procenjuje stepen zaduzenosti i
visina kapitala, a na bazi aktie efikasnost. Elementi koje BS mora da sadrzi su: naziv firme,
dan na koji se bilans sastavlja, valuta i stepen preciznosti.

Neuplaceni upisani kapital – ova pozicija se javlja kada je rec o drustvu kapitala koje je
skoro osnovano i osniva se sukcesivno a to znaci da se ne vrsi uplata upisanog kapitala
odjednom. Iz dva razloga on stoji na prvoj pozciji: ona je korektivna pozicija osnovog kapitala
i svodi nominalnu vrednost upisanog na nominalnu vrednost uplacenog kapitala. Na strani je
aktive jer je to pozicija potrazivanja od strane preduzeca prema vlasnicima. Po kom iznosu se
procenjuje? Ona glasi na nominalni iznos akcija kojie jos nisu uplacene. Kada ce se izvrsiti
uplate odredjuje se unapred ili se uplate vrse na poziv. Od znacaja je kada dospevaju svi
iznosi za naplatu. Nije isto kada dospeju neposredno pre ili posle dana bilansa ili za 2
godine... Kada se priblizi dospece ovaj iznos se prenosi na poziciju kratkorocna potrazivanja ili
se o roku njihove dospelosti navodi u beleskama. Pozicija prestaje da postoji kada je ceo iznos
uplacen. Ako akcionari koji su upisali akcije odustanu od dalje uplate njima se u ovcu vracaju
akcije koje su do tada uplatili uz odbitak troskova a akcije se prodaju drugima. Ako akcionari
samo kasne sa uplatom, placaju i zateznu kamatu. Odlukom preduzece predvidja sta ce se
desiti u ovakvim slucajevima tako da su akcionari upoznati o posledicama kasnjenja ili
odustajanja od uplate.

Stalna imovina – je sve ono sto nije obrtna imovina, tj. sva imovina koja je dugorocno
vezana za preduzece (duze od 1 obracunskog perioda) ona je namenjena da bude sredstvo za
rad ili zakup ili u administrativne svrhe. Tri velike grupe stalne imovine: nematerijalna
ulaganja, materijalna ulaganja i finansijska ulaganja

Nematerijalna ulaganja - njima se bavi MRS 38 i MRS 22, poslovne koombinacije


racunovodstvenog tretmana Goodwill-a. To su nemonetarna sredstva, bez fizicke supstance
koja se mogu identifikovati i odvojiti od poslovne vrednosti preduzeca a koja se drze radi
koriscenja u proizvodnji ili snabdevanju robom i uslugama, u svrhe iznajmljivanja ili za
administrativne namene. Nije monetarno sredstvo – naglasava se jer su potrazivanja
neopipljiva a nisu nemat. ulaganja. U teoretskom smislu se razlicito definisu u zavisnosti od
shvatanja bilansa. Prema statickom shvatanju (cilj je iskazivanje imovine preduzeca)
nematerijalna dobra ne treba da budu bilansirana jer nemaju vrednost (predstavljaju
nepostojeca dobra). Moze se odnositi samo na odredjene kategorije (troskovi osnivanja) ali se
ne moze odnositi na imovinu. Prema dinamickom shvatanju, to su izdaci nastali u jednom
obracunskom periodu koji ce donositi korist u buducem periodu pa se moraju iskazati kao
sredstvo. Svi prihodi cijem nastajanju oni doprinose, nisu realizovani u periodu njihovog
nastanka cini logicno njihovo srazmerno odlaganje u aktivi. U pozadini ovog odlaganja je
princip realizacije. Za vecinu dobara prihvaceno je dinamicko shvatanje a za odredjena dobra
staticko (troskovi osnivanja). Uslovi da bi se nemat. dobro priznalo su da:
1. donosi ekonomske koristi (pouzdana procena) – kod nekih kategorija se moze lako
proceniti npr. po osnovu patenata ili ce priticati korist ili se patent moze prodati. Ali ako

10
je u pitanju pravljenje sajta, to zahteva velika ulaganja a da li ce biti nematerijalno
sredstvo zavisi od mogucnosti priticanja koristi. Ako se na taj nacin prodaju proizvodi
bice tretiran kao sredstvo. U suprotnom ne postoji pouzdana procena o prilivu koristi.
2. pouzdanost u visini izdataka – nekad je tesko utvrditi kao npr. kod goodwill-a, ulaganje
u edukaciju radnika, ulaganje u servisne usluge doprinosi pozitivnoj poslovnoj vrednosti
a koliki je to iznos ne moze se znati pre prodaje preduzeca i do tada nema njegovog
aktiviranja.
3. mogucnost identifikacije (odvojenost od drugih sredstava) – zahtev da se nematerijalna
ulaganja mogu izdvojiti jasno od poslovne vrednosti. Mogucnost davanja u zakup
mogucnost prodaje, mogucnost razmene ili mogucnost distribuiranja buducih ek. koristi
smatra se dokazom da se sredstvo moze identifikovati.
Nematerijalna ulaganja obuhvataju heterogenu grupu sredstava: naucno i tehnicko znanje,
licence, patenti, autorska prava, liste kupaca, koncesije, poslovna vrednost, uvozne kvote,
dozvole za ribarenje, trgovacke marke, komp. softver itd.
Klasifikacija:
1. Prema povezanosti sa preduzecem – samostalno procenjiva dobra (patenti, licence) i
oni koji su povezani sa preduzecem (goodwill)
2. Prema trzisnosti – ona koja nemaju nikakvu vrednost (troskovi osnivanja) i ona koja
mogu imati prometnu vrednost
3. Prema nacinu sticanja – stecena kupovinom i samostalno stvorena
Inicijalno odredjuvanje vrednosti => u trenutku sticanja, za kupovinu vrednuje se po
nabavnoj vrednosti (fakturna vrednost +ztn), za interno generisana sredstva =>
procenjivanje se vrsi u visini CK (direktno se pripisuju-tr.rada i materijala; ili se vrsi razumno
dodeljivanje)
Osnivacki troskovi: Obuhvataju:
 izdatke u toku osnivanja (advokatski honorari, troskovi registracije, emisije,
akcija...)
 izdaci istrazivanja i publiciteta, oni rezultiraju iz novih aktivnosti,
usavrsavanja postojeceg poslovanja....
 izdaci vezani za povecanje kapitala i razne operacije (troskovi fuzije,
razdvajanja ili promene pravne forme)
Prema MRS oni su rashod perioda jer nemaju za posledicu nastanak sredstava i nemaju
mogucnost prodaje. Prema opstem kontnom planu ciji je tvorac Nacionalni savet za
racunovodstvo, bilansiranje osnivackih troskova zbog teskoca sa njihovom procenom, ti
troskovi treba da budu otpisani u sto kracem roku, ne duzem od 5 godina a sve dok ovaj iznos
nije otpisan za preduzeca u formi AD ne moze se vrsiti raspodela dividende izuzev ako postoje
slobodne rezerve ili je iznos bar jednak vrednosti ovih troskova.

BILANSIRANJE POZAJMLJENOG KAPITALA


Pozajmljeni kapital je kapital koji:
- potiče od poverilaca
- ima unapred utvrđen rok dospeća
- izaziva isplate u vidu kamate čija je visina i dinamika unapred utvrđena
Cine ga:
1. Rezervisanja
2. Obaveze
3. Pasivna vremenska razgraničenja

11
Rezervisanja
Prema MRS -37 rezervisanja su: Sadašnje obaveze kojima na dan bilansa nije izvestan ni rok
dospeća ni visina iznosa na koji glase. Ciljevi formiranja rezervisanja:
 Sa aspekta fer prezentacije neto imovine preduzeća rezervisanja se formiraju radi
potpunog iskazivanja obaveza /polazeći od statičke teorije bilansa/.
 Sa aspekta fer prezetacije prinosnog položaja rezervisanja se formiraju radi pravilnog
periodiziranja rashoda i gubitaka /prema dinamičkoj teoriji bilansa/

1. Rezervisanja i rezerve

Rezerve Rezervisanje
 sopstveni kapital  obaveza
 osim zakonskih,  imaju unapred utvrdjenu namenu
nemaju unapred utvrdjen cilj  formiraju se na teret prihoda
 formiraju se iz oporezovane dobiti  njihovo formiranje smanjuje
 njihovo formiranje i razlaganje a razlaganje može da poveća rezultat
ne utiče na visinu rezultata

2. Rezervisanja i obaveze

Rezervisanja Obaveze
 pozajmljeni kapital  pozajmljeni kapital
 formiraju se u godini u kojoj ekonomski  formiraju se u godini u kojoj ekonomski
nastaje obaveza nastaje obaveza
 visina i dospelost nepoznati  visina i dospelost poznati
 obuhvataju pored obaveza prema  iskazuju samo obaveze prema trećima
trećima i obaveze prema samom sebi

3. Rezervisanja i PVR

Rezervisanja
 služe periodiziranju rashoda PVR- anticipativna pasiva
 pri formiranju smanjuju dobit  služi periodiziranju rashoda
 visina i dospelost obaveza nepoznati  pri formiranju smanjuju dobit
 obuhvataju i obaveze prema trećima  visina i dospelost obaveza poznata
i prema samome sebi  obuhvataju samo obaveze prema
trećima
4.Rezervisanja i potencijalne obaveze

Rezervisanja Potencijalne obaveze


 obuhvataju sadašnje obaveze  obuhvataju moguće obaveze čije
 odliv ekonomskih resursa koji stvaraju potojanje će biti potvrdjeno jedino
ekonomske koristi radi njihovog nastajanjem ili nenastajanjem nekog
izmirenja je verovatan neizvesnog budućeg dogadjaja
 odliv ekonomskih koristi nije verovatan

Rezervisanja i potencijalne obaveze – nastanak zavisi od nastanka ili nenastanka dogadjaja


nad kojim preduzece nema kontrolu, npr. garancija je potencijalna obaveza. Rezervisanje
treba utvrditi ako preduzece ima sadasnju obavezu a rezultat je proslih dogadjaja. Verovatno
je da ce biti odliva sredstava za izmirenje i moze se proceniti – uslovi !

12
Rezervisanje se formira ako na dan bilansa ako je verovatno da postoji obaveza. Sadašnja
obaveza je obaveza izazvana prošlim dogadjajem. Rezervisanje se formira ako je na dan
bilansa verovatnije nego što nije da sadašnja obaveza postoji. Prošli dogadjaj- Obligacioni
dogadjaj- ne postoji realna alternativa da se izmiri obaveza koja je po osnovu dogadjaja
nastala. Ovo je slučaj ako se izmirenje obaveza može ostvariti zakonskim putem ili kada
obaveza nastaje po osnovu specifičnih izjava koje stvaraju očekivanja drugih strana da će
preduzeće izvršiti obavezu. Na primer: Date garancije za popravke proizvoda u garantnom
roku ili izjava menadžmenta koja izaziva opravdano očekivanje trećih da će se postupiti ili se
neće postupiti na određeni način. Odliv sredstava se smatra verovatnim ako je verovatnije da
se desiti nego da se neće desiti.
Ako postoji veliki broj sličnih obaveza, verovatnoća da će doći do odliva sredstava utvrduje se
razmatranjem obaveza po klasama kao celina. Pouzdano merenje odliva je osetljiva jer postoji
malo cvrstih informacija. Kod nekih rezervisanja se mora uzeti u obzir sadasnja vrednost
(rezervisanja zbog penzije) i ona se formiraju mnogo pre isplata. Vrednost tih rezervisanja je
tesko utvrditi (diskontuju se vrednosti).
Korišćenje procena je esencijalni deo pripreme finansijskih izveštaja i ne potkopava njihovu
pouzdanost. Visina obaveza se po pravilu može proceniti sa zadovoljavajućom tačnošću.

Rasčlanjavanje rezervisanja
Prema MRS-37 rezervisanja mogu biti formirana za:
- obaveze prema trećima – kao što su obaveze po osnovu garancija
- gubitke koji proističu iz nepovoljnih ugovora i
- za restruktruriranje.
Rezervisanja ne mogu biti formirana za buduće poslovne gubitke. Prema MRS -37 nije
dopušteno formiranje rezervisanja za troškove. Kod datih garancija verovatnije je da će doći
do isplata po osnovu popravki proizvoda u garantnom roku nego da takvih isplata neće biti.
Ako su garancije date za različite vrste automobila ili za različite karakteristike istog
proizvoda, na primer garancija za motor automobila, garancija za limariju, tada se procena
visine isplata vrši za grupe ovih obaveza.
Primer: Preduzeće koje se bavi proizvodnjom i prodajom digitalnih fotoaparata sa garancijom
od godinu dana treba da proceni visinu rezervisanja. Ako bi svi aparati imali malu grešku
troškovi popravki bi iznosili 50.000.-, ako bi svi prodati aparati imali značajnu grešku trošak
popravki bi bio 150.000. Iskustvo i buduća očekivanja pokazuju da će u 80% slučajeva
aparati biti potpuno ispravni, u 15% slučajeva javiće se manji kvar, a samo u 5% slučajeva
biće večih kvarova.
80% nikakvih troškova + 15% od 50.000 + 5% od 150.000= 15.000.

Rezervisanje za gubitke mozemo formirati ako imamo ugovor cije izvrsenje jos nije pocelo.
Primer: ugovor o prodaji robe – nabavna cena 100, prodajna 150. Na dan bilansa cena je
skocila na 160. Procenjuje se gubitak na teret rezervisanja u ovoj godini.

Visina rezervisanja kod kojih se isplate očekuju u dužem vremenskom periodu u odnosu na
trenutak formiranja mora biti uzeta u obzir vremenska vrednost novca, odnosno visinu ovih
rezervisanja čini sadašnja vrednost budućih isplata. Primer: rezervisanja za penzije

Problematični ugovori: Problematičan ili teretni ugovor je onaj u kome neizbežni troškovi
izmirenja obaveza prema ugovoru prelaze ekonomske koristi koje će nastati po osnovu
izvršenja ugovora. Neizbežni troškovi prestavljaju neto trošak raskida ugovora koji je niži od
troška njegovog ispunjavanja ili penala koji bi nastali ako ugovor ne bi bio izvršen.

13
Restrukturiranje: Pod restrukturiranjem se podrazumeva:prodaja ili prestanak linije posla;
zatvaranje lokacije posla u zemlji ili regionu ili realokacija poslovne aktivnosti iz jedne zemlje-
regiona; promena u strukturi menadžmenta; fundamentalne reorganizacije koje imaju
materijalne efekte na prirodu i suštinu poslovanja preduzeća. Rezervisanje za restruktuiranje
mora zadovoljiti sve predvidjene kriterijume za formiranje rezervisanje: Stvarna obaveza da
se izvrši restrukturiranje postoji ako preduzeće raspolaže detaljnim formalnim planom za
restrukturiranje i ako je izazvalo opravdano očekivanje medju onima koji su pogodjeni, da će
sprovesti restrukturiranje počevši da implentira plan ili objavljivanjem njegovih glavnih
karakteristika onima na koje on utiče.
Visina rezervisanja za restrukturiranje utvrdjuje se uključivanjem: Samo direktnih rashoda
izazvanih restrukturiranjem,koji nisu istovremeno neminovno sadržani samim
restrukturiranjem (naknadna obuka, realokacija osoblja koje nastavlja sa radom, marketing i
sl.) i nisu povezani sa tekućim aktivnostima preduzeća.
Za svaku klasu rezervisanja treba objaviti:
 iskazani iznos na početku i na kraju godine
 dodatna rezervisanja tokom perioda i povećanje postojećih rezervisanja
 korišćene iznose rezervisanja
 neiskorišćenje iznose rezervisanja ukinutih tokom perioda
 povećanje iznosa rezervisanja iskazanih po sadašnjoj vrednosti usled proteka vremena i
efekat bilo kakve promene diskontne stope
 kratak opis prirode obaveze i očekivani vremenski raspored isplata sredstava za njeno
izmirenje
 naznaku o neizvesnosti u pogledu visine i vremenskog rasporeda isplata
 iznos bilo kakve očekivane nadoknade, koji označava iznos bilo kog sredstva koje je
bilo utvrdjeno za tu očekivanu buduću naknadu
 ako je mogućnost bilo kakve isplate slaba preduzeće objavljuje potencijalnu obavezu

BILANSIRANJE OBAVEZA

Obaveza je sadašnja obaveza, koja je rezultat prošlih događaja, po osnovu koje će doći u
budućnosti do odliva resursa koji donose preduzeću ekonomske koristi.
Da bi se obaveza priznala potrebno je:
1. da je verovatan odliv resursa koji donose ekonomskih koristi iz preduzeću
2. da se visina može pouzdano odrediti
Razlozi koji dovode do nastanka obaveza
1. maksimiranje ukamaćenja sopstvenog kapitala
2. pribavljanje dodatnog kapitala
3. popravljanje nepovoljne finansijske strukture – rast ucesca kratkorocnih izvora
ugrozava opstanak preduzeca
1. razdvajanje novčanog od robnog toka – kada robni tok prethodi novcanom
Sve dok je prinos na pozajmljena sredstva viši od kamate koja se plaća na ime njihovog
korišćenja, angažovanje pozajemljenog kapitala doprinosti rastu stope ukamaćenja
sopstvenog kapitala.
U slučajevima kada:
- nema dovoljno sopstvenog kapitala
- sopstveni kapital se može upotrebiti u drugim profitabilnijim poslovima,
- kada je privremeno potreban dodatni kapital,

14
preduzeće pristupa angažovanju pozajmljenog kapitala.
Popravljanje nepovoljne finansijke strukture - Pokrivenost dugoročno vezane imovine iz
dugoročnih izvora često nije moguće ostvariti bez angažovanja pozajmljenih izvora.
Razdvajanje robnih i novčanih tokova - vodi kreiranju obaveza bez posebvnih zahteva
preduzeća, tzv. automatski pozajmljeni izvori. /Obaveze prema dobavljačima/.

Dobre strane angazovanja pozajmljenog kapitala:


 povecava ukamacenje SK
 ne dovode do porasta broja vlasnika (ne uticu na poslovnu i finanasijsku politiku
preduzeca
 kamata je rashod i smanjuje osnovicu za oporezivanje
Lose strane angazovanja pozajmljenog kapitala:
 povlaci isplate gde su rok i iznos unapred utvrdjeni

Rasčlanjavanje obaveza

Prema načinu sticanja:


1. obaveze uslovljene poslovanjem
Na primer: obaveze prema dobavljačima, zaposlenima, državi, vlasnicima i sl.
2.obaveze proistekle iz finansijskih aranžmana
Na primer: krediti od banaka i drugih finansijskih institucija.
Prema sigurnosti:
- osigurane i
- neosigurane obaveze.
Osigurane obaveze: pokrivene hipotekom ili pokrentom zalogom. Neosigurane – krediti
odobreni na osnovu boniteta
Prema poveriocima:
- Obaveze prema kreditnim institucijama
- Obaveze po osnovu ulaganja
- Obaveze prema dobavljačima
- Obaveze po osnovu zarada i naknada zarada,
- Poreske i druge propisane obaveze
- Ostale obaveze
Prema MRS-1 zahteva se podela obaveza prema ročnosti na:
1. kratkoročne /tekuće/ i
2. drugoročne obaveze.

Kratkoročne obaveze
Prema MRS-1 paragraf 61kratkoročne obaveze su one obaveze:
- koje se očekuje da će biti izmirene u toku operativnog ciklusa,
- čije izmirenje dospeva u roku od godinu dana od dana bilansa.
Obaveze koje su vezane za poslovni ciklus, kao što su obaveze prema dobavljačima, obaveze
prema zaposlenima, imaju se klasifikovati kao kratkoročne iako je njihov rok dospeća duži od
dvanaest meseci od dana bilansa. Ostale kratkoročne obaveze su one koje se izmiruju u roku
kraćem od 12 meseci od dana bilansa, kao što su obaveze po osnovu kamata, prekoračenja
na bankovnom računu, obaveze za dividende, za poreze i sl.

Dugorocne obaveze
Sve ostale obaveze se imaju smatrati dugoročnim obavezama. Ako dugoročna obaveza
dospeva za naplatu u roku od 12 meseci od dana bilansa, zahteva se njeno pregrupisanje u

15
kratkoročne obaveze. Međutim, ako se očekuje da će doći do refinansiranja na dugoročnoj
osnovi, o čemu postoji sklopljen ugovor sa poveriocem ili pak postoji izmenjen plan izmirenja
obaveza, tada obavezu treba iskazati kao dugoročnu obavezu. Ako je u ugovoru o kreditu
predviđena mogućnost da poverilac zahteva naplatu duga u celini, ako se promene određeni
uslovi vezani za finansijski položaj preduzeća /na primer, ako stepen zaduženosti pređe 30%)
tada se takva obaveza može bilansirati kao dugoročna samo: ako je poverilac pristao pre
odobravanja finansijskih izveštaja da ne zahteva isplatu kao posledicu promene ugovorenih
uslova i ako nije verovatno da će do promene ugovorenih uslova doći u narednih 12
meseci./paragraf 64 MRS-1/

Bilansiranje kratkoročnih obaveza

Obaveze čiji je rok dospeća do godinu dana.


Rasčlanjavanje:
Obaveze po osnovu isporuka proizvoda i usluga - nastanak – po prijemu robe, usluge i
fakture. Visina – inicijalno vrednost fakture umanjena za odobrene komercijalne popuste od
sgtrane dobavljača. Naknadno po principu najviše vrednosti vrednosti. Redovno izmirenje
obaveza otklanja naknadno povećanje nastalo zbog zateznih kamata. Ročnost ovih obaveza
zavisi od: obima isporuka, finansijskog položaja preduzeća kupca i dobavljača, politike
nabavke i sl.
Menične obaveze - Sopstvene menice, vučene menice
Nominalni iznos menice = dug + kamata
Inicijalno i naknadno procenjivanje se vrsi u visini sadašnje vrednosti koja je jednaka iznosu
duga uvećanom za dospelu kamatu.
Obaveze prema kreditnim institucijama - kratkoročni krediti su namenjeni premošćavanju
teškoća u plaćanju i za formiranje sezonskih zaliha. Inicijalno procenjivanje po nominalnoj
vrednosti, naknadno po principu više vrednosti.
Obaveze prema povezanim preduzećima - razlog – omogućavanje konsolidovanja obaveza.
Obuhvata obaveze nastale po svim osnovama, kao što su isporuke proizvoda, usluga i roba,
potraživanja po osnovu dividendi, po osnovu kratkoročnih pozajmica i sl.
Ostale obaveze -.

Bilans uspeha
Bilans uspeha ili račun uspeha ili račun dobitka i gubitka prikazuje prihode, rashode i rezultat
koji su ostvareni u određenom vremenskom periodu. Smatra se drugim osnovnim finansijskim
izveštajem. Bilans stanja i bilans uspeha su međusobno povezani izveštaji ne samo zbog toga
što ostvareni rezultat iskazan u bilansu uspeha predstavlja promenu neto imovine preduzeća
već i zbog toga što nedovršene poslovne operacije na dan bilansa zahtevaju alokaciju
troškova i anticipiranje rashoda, s jedne i odlaganje i anticipiranje prihoda s druge strane.
Budući da svi rashodi u bilansu uspeha imaju za posledicu ili smanjivanje aktive ili rast
obaveza, a svi prihodi povećanje aktive ili smanjenje obaveza jasno je da je obračun rezultata
čvrsto povezan sa procenjivanjem. Dominirajuća dinamička teorija upućuje da sadržina
bilansa uspeha određuje sadržinu bilansa stanja.
Forma računa uspeha
1. Forma liste
2. Forma konta
Obe forme su dopustive - forma liste dopušta iskazivanje segmentiranog rezultata, tj
razdvajanje poslovnog rezultata od rezultata koji rezultata finansiranja, i rezultata koji je
posledica vanrednih događaja.

16
Način uključivanja prihoda i rashoda u bilans uspeha
Moguće je prihode i rashode uključiti u bilans uspeha polazeći od:
Bruto principa ili
Neto principa
Prema MRS-1 primena bruto principa je obavezna pri uključivanju u bilans uspeha prihoda i
rashoda iz poslovne aktivnosti, za uključenje prihoda i rashoda iz finansiranja, prodaje
imovine i onih koji nastaju po osnovu vanrednih događaja dopuštena je primena neto
principa. U paragrafu 34 - 37 MRS-1,se navodi da se saldiranje prihoda i rashoda dopušta
kada potiču iz iste transakcije i kada se time izražava suština transakcije ili kada dobici ili
gubici iz istih ili sličnih transakcija nisu značajni. Smatra se da prirodu transakcije odražava,
na primer, iskazivanje dobitaka ili gubitaka po osnovu prodaje stalne imovine, uključujući i
finansijsku imovinu.
Praksa je izmedju ova dva resenja. Za poslovne prihode i rashode (iz redovne aktivnosti)
zahteva se bruto princip za ostale pozicije dopusta se primena neto principa.
Metode obračunavanja poslovnog rezultata
1. Metoda ukupnih troškova
2. Metoda troškova prodatih učinaka
Obe metode su dopuštene prema MRS-1

Metoda ukupnih troškova

Suština: rashodi iskazani u formi troškova po vrstama, prihodi od prodaje korigovani


promenom vrednosti zaliha nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda. Metoda je prikladna
za ekonomske analize rentabiliteta preduzeća i za izračunavanje statističkih agregata.
Ekonomska analiza rentabiliteta, utvrđivanje učešća pojedinih vrsta rashoda/troškova/ u
poslovnim prihodima, promena strukture troškova u odnosu na prethodne periode i u odnosu
na druga preduzeća, analiziranje odnosa proizvodnje i prodaje. Pruža sve podatke potrebne za
obračun statističkih agregata, nacionalnog dohotka i društvenog bruto proizvoda.
Slabosti: ne omogućava analizu troškova po funkcijama

Metoda troškova prodatih učinaka

Suština prihodima od prodaje suprotstaviti rashode izazvane proizvodnjom i prodajom


proizvoda. Troškovi iskazani po funkcijama: troškovi proizvodnje prodatih proizvoda, troškovi
prodaje, troškovi uprave. Ovako iskazani rashodi se sučeljavaju sa prihodima od prodaje
gotovih proizvoda. Troškovi prodatih proizvoda se mogu izraziti i kao razlika između početnih
zaliha gotovih proizvoda uvećanih za završene gotove proizvode u toku perioda i krajnjih
zaliha gotovih proizvoda. Prednost ove metode: jasno izražavanje troškova po funkcijama i
mogućnost stepenastog pokrića ovih troškova prihodima usled čega se može utvrditi više
slojeva poslovnog rezultata, na primer bruto marža, dobit od prodaje, poslovni dobitak i sl.
Ova metoda zahteva razvijen pogonski obračun. Ne zadovoljava zahteve obračuna društvenih
agregata.

Rasčlanjavanje
Da bi se zadovoljile informacione potrebe korisnika rashodi i prihodi se u bilansu uspeha
saglasno MRS-1 minimalno treba prezentirati:
- prihode
- rezultat poslovne aktivnosti,

17
- troškove finasiranja,
- učešće u dobitku/ gubitku povezanih preduzeća,
- rashode po osnovu poreza,
- dobitak ili gubitak iz redovnih aktivnosti,
- vanredne stavke,
- manjinski interes,
- neto dobitak ili gubitak perioda

Bilansna šema kod metode ukupnih troškova

Prihodi od prodaje X
Ostali poslovni prihodi X
Promena vrednosti zaliha X
Troškovi materijala X
Troškovi zarada X
Troškovi amortizacije X
Troškovi usluga X
Ukpupni poslovni rashodi (X)
Dobitak/gubitak iz poslovne aktivnosti X

Račun uspeha u Republici Srbiji sastavlja se metodom ukupnih troškova po neto principu.
Promena vrednosti zaliha koriguje prihode ostvarene prodajom gotovih proizvoda. Principi
procenjivanja: Za priznavanje prihoda je merodavno načelo realizacije. Za rashode su
merodavni načelo razgraničenja prema predmetu i vremenu i načelo impariteta. Visina
rashoda je određena pravilima za procenjivanje, dok je visina prihoda određena prodajnim
cenama proizvoda i usluga.

18
Zaključak

Bilans stanja je forma sistematski uredjenog iskazivanja imovine kojom


preduzeće operiše i izvora kojima se ta imovina finansira. Imovina se prikazuje
u aktivi, a izvori u pasivi bilansa. Najjednostavnije rečeno: bilans stanja čini
listu imovine sa kojom operiše.

Ovo ukazuje da su bilansi statički prikaz i istorijski prikazi imovine,


obaveza i kapitala. Statički, zato što su trenutačni, a istorijski jer se odnose na
prošlost. Obzirom da se sav interes svih interesenata realizuje u sadašnjosti i
budućnosti a nikako i nikada u prošlosti (jer je ova definitivno neoperativna)
moglo bi se pomisliti da je bilans stanja nerelevantan za interesente. Obrnuto je,
bilansi imaju visoku relevantnost upravo zato što daju informacije koje se
koriste za budućnost.

To se postiže time što se finansijske informacije koje se odnose na


prošlost projektuju na budućnost. Korisnik svaku informaciju koristi
kontekstualno, što znači da ih dovodi u vezu sa budućim tokom doganaja. On
kombinuje saznanje o tome šta su kvaliteti preduzeća, kako su u prošlosti
rezultirali u bilansima i kako će izgledati u budućnosti.

19