Anda di halaman 1dari 19

Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
1. DECEMBAR 
  

  

‐ SPOMEN SVETOG PROROKA NAUMA 

‐ ŽITIJE SVETOG FILARETA MILOSTIVOG 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA ANANIJE PERSIJANCA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG ANTONIJA NOVOG 

‐ SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG ONISIMA, arhiepiskopa Efeskog 

‐ SPOMEN SVETIH OTACA NAŠIH ANANIJE i SOLOHONA,  arhiepiskopa Efeskih 

 
SPOMEN SVETOG PROROKA 

NAUMA 

  

Sveti  prorok  Naum,  iz  plemena  Simeonova,  beše  iz  mesta  Elkoša,  s  one  strane  Jordana. 
Živeo  na  700  godina  pre  Hrista.  Na  200  godina  posle  proroka  Jone  prorekao  propast 
Nineviji.[1] Od propovedi Jonine Ninevljani behu se pokajali, zbog čega ih Bog poštedi  i 
ne  pogubi.  No  vremenom  oni  zaboraviše  milost  Božju  i  ponovo  se  pokvariše.  Prorok 
Naum  proreče  im  propast.  Pa  kako  ne  bi  pokajanja,  ne  bi  ni  poštede.  Od  zemljotresa, 
poplave  i  ognja  propade  sav  grad,  tako  da  mu  se  više  ni  mesto  ne  raspoznavaše.  Sveti 
Naum  požive  45  godina  i  upokoji  se  u  Gospodu  ostaviv  malu  knjigu  svojih  istinitih 
proročanstava. 

  

  

ŽITIJE SVETOG 

FILARETA MILOSTIVOG 

  

ʺBlaženi  milostivi,  jer  će  biti  pomilovaniʺ,  rekao  je  Gospod.[2]  Ova  se  reč  obistini  na 
blaženom Filaretu Milostivom, koji za svoje veliko milosrđe k ništima dožive od Gospoda 
preveliku  milost  i  bogato  uzdarje  u  sadašnjem  i  u  budućem  životu,  kao  što  to  svedoči 
blaženi život njegov. 

Blaženi  Filaret  življaše  u  Paflagoniji,[3]  u  selu  zvanom  Amnija.[4]  Blagorodni  roditelji 


njegovi,  Georgije  i  Ana,  izmalena  vaspitavahu  Filareta  u  pobožnosti  i  strahu  Božijem,  i 
život  njegov  ukrašavaše  se  celomudrijem  i  svakom  drugom  vrlinom.  A  kada  postade 
punoletan,  on  se  oženi  čestitom,  blagorodnom  i  bogatom  devojkom,  kojoj  beše  ime 
Teozva.  U  braku  njima  se  rodiše  tri  deteta:  sin  Jovan,  i  dve  kćeri:  Ipatija  i  Evantija.  Bog 
blagoslovi  blaženoga  Filareta,  kao  nekada  pravednoga  Jova,  i  veoma  mu  uveća  imanje  i 
bogatstvo.  Behu  u  njega  mnogobrojna  stada  i  sela,  plodne  njive  i  izobilje  u  svemu; 
skladišta  njegova  behu  puna  raznovrsnih  zemnih  blaga;  i  ogroman  broj  robova  i  robinja 
služaše  u  domu  njegovom.  I  Filaret  beše  poznat  u  toj  oblasti  kao  jedan  od  najznatnijih 
velmoža. 

Posedujući tako ogromna bogatstva, i u isto vreme videći mnoge gde se zlopate u krajnjoj 
nevolji i bedi, blaženi Filaret osećaše prema njima saučešće, i rastužene duše govoraše sebi: 
Eda li sam tolika blaga dobio iz ruke Gospodnje radi toga da ih sam uživam i naslađujem 
se,  ugađajući  svom  stomaku?  Nisam  li  dužan  da  ogromno  bogatstvo,  darovano  mi  od 

2
Boga,  razdelim  prosjacima,  udovicama,  siročadi,  bogomoljnim  beskućnicima,  ubogima, 
kojih  se  Gospod  na  Strašnom  sudu  pred  anđelima  i  ljudima  neće  postideti  nazvati  ih 
braćom  Svojom,  govoreći:  Kada  učiniste  jednome  od  ove  moje  najmanje  braće,  meni 
učiniste (Mt. 25, 40). I kakvu će mi korist doneti na dan Strašnoga suda sva imanja moja, 
ako ih iz tvrdičluka zadržim samo za sebe, jer će taj sud biti bez milosti onima koji ne čine 
milosti.[5] Eda li će imanja moja u budućem životu biti meni besmrtna hrana i piće? Hoće 
li mi tamo meke haljine moje biti neraspadljivom odećom? Ne, nipošto! Jer apostol kaže: 
Ništa ne donesosmo na ovaj svet; dakle, ne možemo ništa ni odneti (1. Tm. 6, 7). Ako dakle 
ne možemo poneti odavde ništa od zemnih imanja naših, onda je najbolje dati ih u zajam 
Bogu preko ruku ništih; i Bog neće nikada ostaviti ni mene, ni moju ženu, ni moju decu. U 
to  me  uverava  prorok  David,  govoreći:  Bejah  mlad  i  ostareh,  i  ne  videh  pravednika 
ostavljena, ni dece njegove da prose hleba (Psal. 36, 25). 

Tako govoreći sebi, blaženi Filaret postade milostiv prema sirotinji, kao otac prema svojoj 
deci: hranio je gladne, pojio žedne, odevao nage, s radošću primao bogomoljne putnike i s 
ljubavlju  ih  dvorio.  I  beše  ovaj  pravedni  čovek  sličan  drevnome  gostoprimcu  Avramu  i 
siromaholjubivom  Jovu.  Stoga  beše  nemoguće  da  se  svetilnik,  ukrašen  takim  delima 
milosrđa, sakrije pod poklopcem, i on postade slavan po svoj zemlji onoj, kao grad kad na 
gori stoji. K njemu, kao vaistinu k utočišnom gradu svom, pribegavahu svi ništi i ubogi. I 
što  je  ko  iskao  od  njega:  bilo  hranu,  ili  odeću,  ili  vola,  ili  konja,  ili  magarca,  ili  ma  šta 
drugo, to je milostivi Filaret s radosnom darežljivošću davao. 

No nastupi vreme kada čovekoljubivi Bog, koji sve ustrojava na korist čoveku, dopusti da 
i na pravednog Filareta, kao nekada na ugodnika Njegovog Jova, naiđe iskušenje, da bi se 
obelodanilo i trpljenje ovoga pravednika kao Jovljevo, i da bi se on, prekaljen iskušenjem 
kao  zlato  ognjem,  pokazao  dostojan  Boga.  I  poče  to  sa  tim  što  blaženi  Filaret  stade 
osiromašivati:  ipak  to  ni  najmanje  ne  izmeni  njegovu  sastradalnost  i  milosrđe  prema 
ništima, i on produži davati potrebitima od onoga što imađaše. 

U to vreme, po dopuštenju Božjem, na pokrajinu u kojoj življaše milostivi Filaret napadoše 
Izmailjćani,[6] kao pustošni vihor i plamen ognjeni opustošiše svu zemlju, i mnoštvo življa 
odvedoše  u  ropstvo;  opljačkaše  i  blaženog  Filareta:  sva  mu  stada  ovaca  i  volova,  konja  i 
magaraca  zapleniše,  a  i  mnoge  robove  njegove  u  ropstvo  odvedoše.  Tada  ovaj  milostivi 
čovek  zapade  u  taku  nemaštinu,  da  mu  najzad  ostadoše  samo  jedan  rob,  jedna  robinja, 
jedan konj, jedna krava i par volova. Sva pak ostala imovina njegova, ili bi razdata sirotinji 
njegovom milostivom desnicom ili opljačkana od Izmailjćana; a sela njegova i njive i bašte 
zauzeše obližnji zemljodelci, neki molbom, neki silom. I u Filareta ostade samo jedna kuća 
i  jedna  njiva.  Nalazeći  se  u  takvoj  bedi  i  nevolji,  i  u  takim  napastima,  ovaj  dobri  muž 
nikada  ne  ustugova  niti  uzropta,  i  kao  drugi  Jov  pravedni  ničim  ne  sagreši  pred 
Gospodom, niti reče bezumlja za Boga (Jov. 1, 22). No kao što se neko raduje obilju svoga 
bogatstva, tako se on radovaše svojoj siromaštini, koju smatraše za veliko blago, videći da 

3
je njemu siromahu lakše ući u Carstvo Božje nego li bogatašu, ‐ po reči Gospodnjoj: Teško 
je bogatome ući u Carstvo nebesko (Mt. 19, 23). 

Jednoga  dana  blaženi  Filaret  uze  dva  vola  svoja  i  ode  da  ore  njivu  što  mu  beše  ostala. 
Orući, on hvaljaše i s radošću blagodaraše Boga što počinje, po svetoj zapovesti Njegovoj, 
u  znoju  lica  svoga  jesti  hleb  svoj  (1.  Mojs.  3,  19),  i  što  ga  ovaj  rad  spasava  od  lenjosti  i 
dokolice, tih učiteljica svakome zlu. Opominjaše se on i reči svetog apostola koji zabranjuje 
lenjivcu i dokoličaru jesti: ʺKo neće da radi, neka i ne jedeʺ (2. Sol. 3, 10). I obrađivaše svoju 
zemlju blaženi Filaret, da se ne pokaže nedostojan hleba. 

Istoga dana jedan seljak oraše svoju njivu. I jedan njegov vo strahovito uzdrhtavši pade i 
izdahnu.  Pogođen  ovom  iznenadnom  mukom,  zemljodelac  gorko  zaplaka  i  neutešno 
tugovaše, utoliko više što volovi ne behu njegovi nego ih beše izmolio od svog suseda da 
poore  njivu.  U  toj  svojoj  nevolji  on  se  seti  blaženog  Filareta  i  reče:  Ah,  da  ovaj  milostivi 
siromaholjubac  nije  osiromašio,  ja  bih  ovog  časa  otišao  k  njemu,  i  sigurno  bih  dobio  od 
njega ne samo jednog nego čak i dva vola. Međutim sada je i sam on siromah i ubog, te 
nema čime da pomogne nevoljnima. Ipak ću otići do njega; on će bar potugovati sa mnom, 
i makar me rečima utešiti, i time mi tešku muku i žalost olakšati. 

Uzevši  svoj štap seljak pođe k  blaženom Filaretu, i našavši ga  na njivi  gde ore on  mu se 


pokloni,  i  sa  suzama  mu  ispriča  nesreću  koja  ga  snađe  iznenadnim  uginućem  vola.  A 
blaženi Filaret, videći potresnu muku ovoga čoveka, odmah hitno ispreže iz jarma jednoga 
svoga vola, dade ga tom čoveku i reče: Uzmi, brate, ovoga vola mog, i idi te obrađuj svoju 
zemlju, blagodareći Boga. ‐ Primajući milosrdni poklon od blaženog Filareta, seljak mu se 
pokloni  i  reče:  Gospodine  moj,  velika  je  i  divna  tvoja  odluka,  i  prijatno  je  Bogu  tvoje 
milosrđe,  ali  nije  dobro  odvajati  vola  od  njegovog  parnjaka,  i  teško  će  ti  biti  veoma 
obavljati  poslove  sa  jednim  volom.  ‐  Pravednik  mu  odgovori:  Uzmi,  brate,  vola  koga  ti 
dajem,  i  idi  s  mirom,  jer  kod  kuće  imam  još  jednog  vola.  ‐  Zemljodelac  se  pokloni 
blaženome do zemlje, i uzevši vola ode slaveći Boga i blagodareći milostivog dobrotvora. 

Čestiti  Filaret,  uzevši  preostalog  mu  vola  i  zabacivši  jaram  na  rame,  krenu  svojoj  kući.  I 
kada  se  približi  vratima  svoje  kuće,  žena  njegova,  ugledavši  muža  gde  ide  iza  vola  sa 
jarmom na plećima, upita ga: Gospodine moj, gde ti je drugi vo? ‐ Filaret joj odgovori: Za 
vreme  dok  sam  se  ja  odmarao  a  volovi  pasli,  jedan  se  od  njih  odvojio  i  zalutao,  ili  ga  je 
neko uzeo i odveo svojoj kući. 

Čuvši  to,  žena  se  Filaretova  silno  oneraspoloži  i  odmah  posla  sina  svog  da  traži  vola. 
Obilazeći  mnoga  polja,  mladić  najzad  nađe  svoga  vola  u  jarmu  onog  zemljodelca. 
Poznavši svoga vola, on s gnjevom reče zemljodelcu: Zli i nesrećni čoveče! kako si smeo da 
upregneš tuđeg vola u svoj jaram? Gde i na koji si način došao do ovoga vola i upregao ga 
pored svog? Nije li to vo koga moj otac izgubi? A ti si ga našao, pa kao vuk zgrabio i sebi 
prisvojio. Daj mi vola; a ako mi ga ne daš, bićeš na sudu osuđen kao lopov. ‐ Zemljodelac 
mu  krotko  odgovori:  Ne  ljuti  se  na  mene,  mladiću,  sine  svetoga  čoveka,  i  ne  nasrći  na 
4
mene  koji  ti  ničim  zgrešio  nisam.  Jer  otac  tvoj,  sažalivši  se  na  moju  bedu  i  siromaštinu, 
dobrovoljno mi dade ovog vola svog, pošto moj vo orući pade iznenada i izdahnu. 

Čuvši  to,  mladić  se  postide  svog  neopravdanog  gnjeva,  pa  se  brzo  vrati  kući  i  ispriča  to 
materi  svojoj.  A  ona,  saslušavši  ga,  stade  kukati  i  naricati:  Teško  meni!  teško  meni,  ženi 
nemilosrdnog  muža!  ‐  I  čupajući  kosu  svoju,  ona  sa  vikom  i  kuknjavom  otrča  k  svome 
mužu  i  ružaše  ga  govoreći:  Bezdušni  i  nečovečni  čoveče!  Zašto  si  namislio  da  nas  pre 
vremena umoriš glađu? Eto, za grehe naše mi smo lišeni svekolike imovine naše. No Bog, 
koji i grešnike miluje, ostavi nam dva vola, da bismo, radeći s njima, prehranili decu našu. 
Ti  pak,  koji  si  ranije  živeo  u  velikom  bogatstvu  i  nikada  radio  nisi  svojim  rukama,  sada, 
nalazeći se u siromaštini, razlenjio si se i nećeš da se trudiš i obrađuješ zemlju već hoćeš da 
se stalno odmaraš u svojoj sobi. I zato si ti dao vola seljaku ne Boga radi već sebe radi, da 
se ne bi mučio idući za plugom nego da bi živeo u lenosti i dokolici. O, kakav ćeš odgovor 
dati Gospodu, ako zbog lenjosti tvoje ja i deca tvoja pomremo od gladi. 

Pogledavši  na  ženu  svoju,  blaženi  Filaret  joj  odgovori  krotko:  Počuj  šta  nam  Bog,  bogat 
milošću, govori: Pogledajte na ptice nebeske kako ne seju, niti žanju, niti sabiraju u žitnice; 
pa  Otac  vaš  nebeski  hrani  ih  (Mt.  6,  26).  Zar  neće  On  prehraniti  nas,  koji  smo  daleko 
vrednosniji  od  ptica?  On  obećava  stostruko  uzvratiti  onima  koji  radi  Njega  i  Evanđelja 
razdaju  svoja  imanja  siromasima.  Stoga  pomisli,  ženo,  kada  ćemo  za  jednog  vola  dobiti 
sto, zašto onda tugovati zbog tog vola, koga ja Boga radi dadoh nevoljniku? 

Govoraše pak ovo milostivi muž, ne što je želeo da u zemaljskom životu dobije stostruko 
uzdarje,  već  da  bi  utešio  svoju  slabodušnu  ženu.  I  žena,  čuvši  ove  blagorazumne  reči, 
umuče. 

Međutim,  ne  prođe  ni  pet  dana,  a  onaj  vo  što  ga  blaženi  Filaret  dade  seljaku,  pojede  u 
polju  otrovno  zelje  zvano  elevor  i  uginu.  To  dovede  u  zabunu  seljaka,  i  on  opet  dođe  k 
blaženom  Filaretu,  pokloni  mu  se  i  reče:  Gospodine,  sagreših  tebi  i  deci  tvojoj  što 
razdvojih par volova tvojih, zato mi pravedni Bog ne dade da vidim koristi od tvoga vola, 
jer  se  on  najede  nekog  zelja  i  uginu.  ‐  A  bogoljubivi  i  milostivi  siromaholjubac,  blaženi 
Filaret, ne odgovorivši ništa seljaku, brzo ode i dovede vola što mu beše ostao, i dade ga 
seljaku rekavši: Uzmi, brate, ovoga vola, i idi; jer ja imam da otputujem u daleku zemlju i 
neću da ovaj vredni vo ostane u kući mojoj dokoličan. 

Blaženi  pak  reče  ovo  zato,  da  ovaj  čovek  ne  bi  odbio  primiti  od  njega  i  drugoga  vola. 
Primivši  vola,  seljak  se  vrati  kući  svojoj,  diveći  se  velikom  milosrđu  blaženoga  muža.  A 
kad  se  u  kući  Filaretovoj  doznade  za  to,  deca  sa  majkom  nadadoše  plač  i  kuknjavu,  i 
govorahu:  Zaista  je  naš  otac  nemilosrdan  i  ne  voli  decu  svoju,  pošto  rasipa  poslednju 
imovinu našu: ostade nam samo par volova, da ne pomremo od gladi, a otac i njih dade 
drugome. 

5
Videći plač dece svoje, blaženi Filaret im reče: Čeda moja, što tugujete, te kidate i svoje i 
moje  srce?  Zašto  me  nazivate  nemilosrdnim  i  smatrate  da  hoću  da  vas  umorim  glađu? 
Smirite se: na jednom mestu, koje vi ne znate, ja imam tolika bogatstva i riznice, da će vam 
i za sto godina života biti dosta, makar vi ništa ne radili i ni za šta se ne brinuli. Čak ni ja 
sam ne mogu da izbrojim sva ta blaga koja su spremljena za vas. ‐ Govoreći to, pravedni 
Filaret ne obmanjivaše svoju decu, nego stvarno proviđaše svojim duhovnim očima što je 
imalo biti kasnije. 

Uskoro  posle  toga  stiže  u  tu  zemlju  carevo  naređenje,  da  se  svi  vojnici  saberu  u  svoje 
pukove  i  da  idu  u  rat  protiv  bezbožnih  varvara  koji  behu  napali  na  Grčku  carevinu; 
pritom  svaki  je  vojnik  morao  biti  potpuno  naoružan  i  imati  dva  konja.  Jednome  od  tih 
pukova  bi  pričislen  i  jedan  ubogi  vojnik,  po  imenu  Musilije,  koji  imađaše  samo  jednoga 
konja,  no  i  taj  baš  tih  dana  nesrećno  pade  i  uginu.  Ubogi  Musilije,  nemajući  sredstva  da 
kupi konja, ode k blaženom Filaretu i reče mu: Gospodine moj Filarete, smiluj se na mene, 
pomozi mi. Znam da si i ti osiromašio do krajnosti, i imaš samo jednoga konja. No Boga 
radi, sažali se na mene, daj mi tvoga konja, da ne bih pao u ruke tisućniku i on me žestoko 
izbio. ‐ Blaženi Filaret mu reče na to: Uzmi, brate, konja mog i idi s mirom. Ali znaj ovo: 
konja ti dajem radi milosti Božije a ne što ti preti opasnost od tisućnika. 

Primivši  konja  od  svetitelja,  vojnik  otide  slaveći  Boga.  I  ostade  tada  u  svetog  Filareta  od 
celokupne  imovine  samo  krava  s  teletom,  jedan  magarac  i  nekoliko  košnica  pčela. 
Međutim jedan siromašak izdaleka, čuvši za milostivog Filareta, dođe k njemu i stade ga 
moliti govoreći: Gospodine, daj mi jedno tele iz tvoga stada, da bi tvoj dar poslužio i meni 
na  blagoslov,  jer mi  je  poznato  da  je  tvoj dar  blagosloven,  i  u  koji  dom  uđe  ispunjuje  ga 
blagoslovom,  i  taj  se  dom  obogati.  ‐  Blaženi  Filaret  s  radošću  dovede  svoje  jedino  tele  i 
dade ga moliocu, rekavši: Brate, Bog neka ti nispošlje Svoj izobilan blagoslov, i neka ti u 
izobilju da sve što ti treba. 

I pokloni se Filaretu taj čovek, i otide vodeći sa sobom tele. A krava, ne videći svoje tele, 
stade  ga  tražiti,  i  ne  nalazeći  ga  ona  poče  veoma  tužno  i  potresno  rikati  na  sav  glas.  Svi 
ukućani Filaretovi silno sažaljevahu kravu, naročito žena njegova. Ona sa suzama koraše 
muža,  govoreći  mu:  Ko  je  već  u  stanju  trpeti  to  što  ti  radiš?  Ko  se  neće  nasmejati 
maloumlju tvom? Ja jasno vidim sada da se ti ni najmanje ne staraš o meni, supruzi svojoj, 
i decu si svoju izmučio. No evo, sada se nisi sažalio ni na beslovesnu dojilicu, nego si tele 
odvojio od njegove hraniteljke, majke. A time, kome si učinio dobro? Dom si svoj oštetio i 
ogorčio, a onog molioca nisi obogatio: jer će tele kod njega uginuti bez majke svoje, a kod 
nas će krava bez teleta svog tugovati i rikati. I tako, kakva je korist i nama i tome čoveku? 

Čuvši  ovakve  reči  od  svoje  žene,  pravedni  Filaret  joj  odgovori  s  krotošću:  Ženo,  sada  si 
zaista  istinu  rekla.  Stvarno  sam  ja  nemilostiv  i  nemilosrdan,  pošto  malo  tele  odvojih  od 
njegove majke. No sada ću učiniti nešto bolje. ‐ Rekavši to, Filaret hitno pođe za čovekom, 

6
onim i stade ga dozivati: Vrati se, čoveče! vrati se sa teletom, jer majka njegova, krava, ne 
daje nam mira silno ričući kraj vrata kuće. 

Siromašak, čuvši  to  od blaženog Filareta, pomisli da  on hoće da mu oduzme  poklonjeno 


tele,  i  reče  sam  sebi:  Teško  si  ga  meni,  jer  očigledno  nisam  dostojan  da  imam  od  ovog 
blaženog muža na blagoslov čak ni ovo malo tele. Verovatno, žaleći za teletom, on me eto 
zove da bi mi ga oduzeo. ‐ Kada se čovek taj vrati sa teletom k Filaretu, telence, ugledavši 
majku svoju, jurnu k njoj, tako isto i majka potrča k teletu svome radosno mučući. Telence, 
dohvativši  se  vimena  njenih,  sisaše  dugo,  i  ne  odvajaše  se  od  svoje  majke.  Videći  to, 
Filaretova žena Teozva radovaše se što tele bi vraćeno kući. Blaženi pak Filaret, ugledavši 
siromaška kako tužan stoji i ne usuđuje se čak progovoriti ni reči, reče mu: Brate, supruga 
moja  kaže  da  sam  greh  učinio  što  sam  odvojio  tele  od  njegove  majke.  I  stvarno  je  tako. 
Stoga, uzmi sa teletom zajedno i majku njegovu, i idi s mirom. I Gospod neka blagoslovi 
tebe, i neka umnoži i tvoje stado kao nekada moje. 

I  čovek  taj,  uzevši  kravu  s  teletom,  otide  radujući  se.  I  blagoslovi  Bog  dom  njegov,  radi 
ugodnika Svog Filareta: jer se u toga siromaška od poklonjene mu krave s teletom toliko 
umnoži stoka, da posle nekoliko godina on imađaše više od dva stada volova i krava. 

Uskoro  posle  toga  nastade  glad  u  toj  zemlji,  i  pravedni  Filaret  zapade  u  krajnju  bedu. 
Nemajući  čime  da  prehrani  ženu  svoju  i  decu,  Filaret  uze  magarca  svog,  koji  mu  jedini 
beše ostao, i ode u drugu pokrajinu k jednom prijatelju svom. Uzevši od njega u zajam šest 
merica  pšenice,  on  ih  natovari  na  magarca  i  radosno  se  vrati  kući  svojoj,  i  nasiti  ženu  i 
decu.  A  kad  se  Filaret  posle  tog  puta  odmaraše  u  kući  svojoj,  dođe  k  njemu  ubožjak  i 
zaiska od njega jedno rešeto pšenice. Tada ovaj podražavalac Avrama, obraćajući se ženi 
svojoj koja u to vreme vejaše pšenicu, reče: Ženo, ja bih ovom siromašnom bratu dao jednu 
mericu pšenice. ‐ Žena mu odgovori: Pričekaj dok se nasite tvoja deca i tvoja žena, i prvo 
daj meni jednu mericu, i tvojoj deci po mericu, i robinji našoj takođe, a ostatak daj kome 
hoćeš. ‐ On pogleda na nju, i nasmejavši se reče: A meni ništa ne dodeljuješ? ‐ Teozva mu 
uzvrati: Ta ti si anđeo a ne čovek, i hrana ti nije potrebna. Da ti je hrana potrebna, ti ne bi 
razdavao drugima pšenicu uzetu na zajam. 

Filaret  ćutke  odasu  dve  merice  pšenice  i  dade  ubožjaku.  A  žena,  pobesnevši  od  gnjeva  i 
muke, povika: Daj mu i treću mericu, pošto imaš mnogo pšenice! ‐ Blaženi Filaret odvoji i 
treću mericu, dade je ubogome, pa ga onda otpusti. A Teozva, jedući se od muke, razdeli 
preostalu  pšenicu  između  sebe  i  dece  svoje.  No  uzajmljena  pšenica  bi  za  neko  vreme 
pojedena, i Teozva sa decom opet stade gladovati. Tada Teozva ode k susedima, izmoli od 
njih  pola  hleba  u  zajam,  nakupi  divlje  zelje,  svari  ga,  i  dade  gladnoj  deci,  te  ona  jedoše 
zajedno s njom, a čak se i ne setiše da oca starca pozovu za svoju trpezu. 

Međutim  neko  od  starih  prijatelja  Filaretovih,  čovek  bogat,  ču  o  ubožjačkom  sirotovanju 
blaženog  Filareta.  I  posla  mu  četiri  tovara  pšenice,  na  četiri  mazge,  svaki  tovar  po  deset 
gomora,  i  u  propratnom  pismu  mu  pisaše  ovako:  ʺMili  brate  naš,  čoveče  Božji!  šaljem  ti 
7
četrdeset  gomora  pšenice  za  hranu  tebi  i  tvojim  ukućanima,  i  kad  ih  potrošiš,  poslaću  ti 
opet isto toliko; a ti se moli za nas Gospoduʺ. 

Primivši ovaj dar, blaženi Filaret se pokloni do zemlje; zatim pruživši ruke i podigavši oči 
k  nebu,  uznese  blagodarnost  Bogu,  govoreći:  Blagodarim  Ti,  Gospode  Bože  moj,  što  nisi 
ostavio  mene,  slugu  Tvoga,  koji  je  svu  nadu  položio  na  Tebe.  ‐  A  žena  Filaretova,  kada 
vide takvu milost Božju, umiri se, i s krotošću reče mužu: Gospodine, odvoj meni pšenice 
koliko nalaziš za potrebno, takođe i deci našoj, a i susedima vrati što uzajmismo od njih; 
isto tako uzmi svoj deo, i radi s njim što hoćeš. 

Filaret  postupi  po  rečima  svoje  žene  i  razdeli  pšenicu,  ostavivši  sebi  pet  gomora,  koje  u 
toku dva dana razdade ubogima. To ponovo razgnjevi njegovu ženu, i ona ne hte više ni 
da jede zajedno s njim, nego ona jeđaše sa decom odvojeno i krišom od njega. No jednoga 
dana  blaženi  Filaret  ih  iznenada  zateče  za  obedom  i  reče  im:  Deco,  primite  i  mene  za 
trpezu, ako ne kao oca, onda bar kao gosta i putnika. ‐ Oni se nasmejaše i primiše ga. I kad 
jeđahu, žena mu reče: Gospodine Filarete, dokle ćeš skrivati od nas to blago, za koje veliš 
da  ga  imaš  u  potajnom  mestu?  Možda  nam  se  ti  podsmevaš  i  zavaravaš  nas,  kao 
nerazumnu  decu,  lažnim  obećanjima?  Ako  je  to  istina,  onda  nam  pokaži  to  blago;  i  mi 
ćemo ga uzeti i kupiti hrane, pa ćemo opet jesti zajedno, kao što je to bilo ranije. ‐ Blaženi 
Filaret  im  odgovori:  Strpite  se  još  malo,  pa  će  vam  uskoro  veliko  blago  biti  pokazano  i 
dato. 

Naposletku sveti Filaret postade toliko siromašan i ubog, da ništa imao nije osim nekoliko 
košnica s medom, od koga se hranio on i njegovi ukućani. No i pri takoj oskudici, kada k 
njemu  dolažahu  ubogi,  on,  nemajući  hleba,  davaše  im  meda  iz  košnica.  Ukućani  pak 
njegovi, videći da se lišavaju i poslednje ishrane, kradom odoše k pčelama sa posuđem da 
pokupe  sav  med,  ali  oni  nađoše  samo  jednu,  poslednju  košnicu  sa  medom,  i  uzeše  sav 
med iz nje. 

Sutradan izjutra opet dođe k Filaretu prosjak ištući milostinju.  Filaret ode košnici,  otvori 


je, i nađe je praznu. Videći da nema šta dati prosjaku, blaženi Filaret skide sa sebe gornju 
haljinu i dade mu je. A kada dođe kući samo u donjoj haljini, žena ga upita: Gde je tvoja 
odeća?  Da  i  nju  nisi  dao  prosjaku?  ‐  On  joj  odgovori:  Hodeći  kroz  pčelarnik,  tamo  je 
ostavih. ‐ Tada sin njegov ode u pčelarnik, i ne našavši očevu haljinu, kaza to majci svojoj. 
A ona, stideći se da joj muž ide nedolično u jednoj haljini, prepravi svoju haljinu u mušku i 
obuče ga u nju. 

U  to  vreme  na  prestolu  Grčkog  carstva  seđaše  hristoljubiva  carica  Irina  sa  svojim  sinom 
Konstantinom.[7]  Pošto  Konstantin  postade  punoletan,  biše  razaslani  po  vasceloj  Grčkoj 
carevini  ljudi  odabrani  i  blagorazumni,  da  traže  najbolju  i  najugledniju  devojku,  koja  bi 
bila  dostojna  stupiti  u  brak  sa  mladim  carem  Konstantinom.  Izaslanici,  želeći  da  što 
uspešnije  izvrše  carsko  naređenje,  veoma  revnosno  prohođahu  sve  oblasti,  gradove,  pa 
čak  i  najzabačenija  sela.  Tako  oni  stigoše  i  do  Paflagonskog  sela,  zvanog  Amnija. 
8
Približavajući mu se, oni još izdaleka ugledaše divnu i visoku kuću blaženog Filareta, koja 
lepotom  svojom  prevazilažaše  sve  ostale  kuće.  Smatrajući  da  u  njoj  živi  neki  bogati 
vlastelin, oni poslaše tamo sluge svoje da im pripreme stan i trpezu. No jedan od vojnika, 
koji  behu  u  pratnji  ovih  carskih  izaslanika,  reče  im:  Nemojte  ići  u  tu  kuću,  gospodo,  jer 
mada je spolja velika i divna, iznutra je pusta i prazna, i nema ni ono što je najpotrebnije; u 
njoj  živi  jedan  starac,  siromašniji  od  svih  u  okolini.  Carevi  izaslanici  ne  poverovaše 
vojnikovim rečima i narediše slugama da idu i postupe po naređenju. 

Međutim,  istinski  gostoprimac,  bogoljubivi  Filaret  čim  ugleda  ljude  gde  se  približavaju 
njegovoj  kući,  uze  svoj  žezal  i  izađe  im  u  susret;  i  poklonivši  im  se  do  zemlje,  on  ih  s 
radošću primi, i reče im: Sigurno vas Gospod, gospodo moja, dovede k meni, sluzi vašem; 
smatram za veliku čast što se udostojih primiti takve goste u moju ubogu kuću. 

Zatim blaženi Filaret otrča k ženi svojoj Teozvi i reče joj: Gospođo Teozvo, spremi dobru 
večeru da ugostimo ugledne ljude, koji nam dođoše izdaleka; oni mi se veoma dopadoše. ‐ 
Teozva uzvrati na to: A od čega ću spremiti dobru večeru? Zar u našem sirotom domu ima 
jagnje ili kokoška? Jedino što mogu da skuvam zelje lobodu, kojim se mi hranimo, i to bez 
zejtina; jer što se tiče zejtina i vina, ja se i ne sećam kada ih je bilo u našoj kući. ‐ No muž joj 
ponovo reče: Naloži, gospođo, makar vatru, i doteraj gornju palatu, i vodom speri prašinu 
sa  našeg  starog  trpeznog  stola  od  slonove  kosti;  a  Gospod  koji  daje  hranu  svakom  telu, 
daće i nama hranu kojom ćemo ugostiti ove ljude. 

Teozva se onda lati posla, izvršujući naređenje svoga muža. I gle, imućniji ljudi toga sela, 
doznavši  da  su  carevi  izaslanici  odseli  u  kući  blaženog  Filareta,  pohitaše  noseći 
pravedniku ovnove i jaganjce, kokoške i golubove, hleba i vina, i sve ostalo, potrebno za 
doček  tolikih  gostiju.  Dobivši  te  poklone,  Teozva  ugotovi  razna  ukusna  jela,  i  udesi 
trpezariju u gornjoj palati. Uvedeni u tu palatu da večeraju, carevi izaslanici se divljahu i 
izvrsnoj lepoti palate u kući ubogog čoveka i raskošnom trpeznom stolu od slonove kosti, 
koji  je  blistao  zlatom.  No  svrh  svega  oni  se  najviše  divljahu  svesrdnom  gostoljublju 
domaćinovom,  koji  je  i  po  izgledu  i  po  držanju  ličio  na  samog  Avrama  gostoljubivog.  A 
dok  gosti  seđahu  za  trpezom,  uđe  tamo  sin  blaženog  Filareta  Jovan,  sličan  ocu.  Zatim 
naiđoše i unuci blaženoga, donoseći jela, i usrdno služeći goste za trpezom. Posmatrajući 
ih, carevi izaslanici uživahu u njihovom izvrsnom držanju i ophođenju, i upitaše Filareta: 
Reci  nam,  čestiti  čoveče,  imaš  li  suprugu?  ‐  Da,  imam,  gospodo  moja,  odgovori  im  on,  a 
ovi  mladi  ljudi,  to  su  moja  deca  i  moji  unuci.  ‐  I  rekoše  mu  carevi  izaslanici:  Neka  dođe 
ovamo tvoja supruga da se pozdravimo. 

Teozva dođe. Kada je izaslanici videše, iako staru no još lepu u licu, oni upitaše: Imate li 
ćerke? ‐ Blaženi Filaret im odgovori: Moja starija ćerka ima tri kćeri, mlade devojke. ‐ Tada 
gosti  rekoše:  Neka  te  devojke  dođu  ovamo  da  ih  vidimo,  jer  imamo  naređenje  od 
poslavših  nas  careva  naših,  da  po  celom  Grčkom  carstvu  vidimo  mlade  devojke  i 
odaberemo između njih najbolju i najlepšu devojku, dostojnu carskoga braka. ‐ Blaženi na 

9
to  reče:  Ta  se  reč  ne  odnosi  na  nas,  gospodo  naša  i  velikaši,  pošto  smo  mi  sluge  vaše 
siromašni i ubogi. Uostalom, sada jedite i pijte što je Bog poslao, i budite veseli, i odmorite 
se od puta, i odspavajte, pa sutra neka bude volja Gospodnja. 

Sutradan  pak  kada  izgreja  sunce,  velmože  carske  pošto  ustadoše  pozvaše  blaženog 
Filareta i rekoše mu: Naredi, gospodine, da dovedu unuke tvoje pred nas da ih vidimo. ‐ 
Blaženi  im  odgovori:  Kako  zapovedate,  tako  neka  bude.  Ipak,  poslušajte  me  milostivo: 
izvolite sami ući u unutrašnje odaje doma moga i videti devojke naše, pošto one nikada još 
ne izađoše iz ubogog doma našeg. 

Gosti  odmah  ustadoše  i  pođoše  za  Filaretom  u  unutrašnje  odaje;  tamo  ih  sretoše  tri 
devojke,  i  smerno  im  se  i  s  poštovanjem  pokloniše.  A  kad  izaslanici  carski  videše  da  su 
Filaretove unuke lepše i milolikije od svih devojaka koje oni videše širom carstva Grčkoga, 
veoma se obradovaše, i rekoše: Blagodarimo Gospodu što nam dade te nađosmo ono što 
želimo, jer jedna od ovih devojaka biće dostojna nevesta caru našem, jer bolje od njih  ne 
možemo  naći  ni  u  celome  svetu.  ‐  Zatim  oni,  prema  carevom  rastu,  izabraše  za  njegovu 
nevestu najstariju unuku blaženog Filareta, kojoj beše ime Marija. 

Zadovoljni i radosni uspešno obavljenim poslom, carski izaslanici pozvaše Mariju sa ocem 
i majkom, dedom i svima njihovim bližnjima, ‐ njih trideset na broju, ‐ i otputovaše s njima 
u  prestonicu  Carigrad.  Zajedno  s  njima  oni  odvedoše  još  deset  devojaka,  izabranih  u 
drugim  mestima,  među  kojima  se  nalažaše  i  lepa  kći  nekog  visokog  dostojanstvenika 
Gerontija. Za vreme tog putovanja blagorazumna i smerna unuka blaženog Filareta obrati 
se svojim drugaricama ovakvim rečima: Sestre moje devojke, pošto sve mi sabrane ovde sa 
jednoga razloga idemo k caru, hajde da se dogovorimo kako postupiti kada Car Nebesni 
jednoj od nas da carstvo zemaljsko odredivši je za suprugu caru. Pošto je nemoguće da sve 
mi  uziđemo  na  tu  visinu,  nego  će  samo  jedna  od  nas  biti  izabrana,  onda  neka  se  ona  u 
svome  carskom  veličanstvu  opominje  svih  nas  i  neka  nas  ne  ostavi  bez  svog  milostivog 
pokroviteljstva. 

Na  ove  Marijine  reči  odgovori  kći  velmože  Gerontija:  Neka  vam  je  svima  znano,  da 
nijedna od vas ne može biti izabrana za suprugu caru osim mene, pošto sam ja iznad svih 
vas i po visokom poreklu, i po bogatstvu, i po lepoti, i po razumu. Pri vašoj siromaštini, 
niskom  poreklu  i  prostoti,  kako  se  možete  nadati  da  uđete  u  carske  palate,  uzdajući  se 
samo u lepotu svoga lica? 

Čuvši  ove  bezumne  i  gorde  reči,  Marija  ućuta,  i  predade  sebe  Božjoj  volji  i  molitvama 
svetoga  starca,  dede  svoga.  A  kad,  najzad,  izaslanstvo  stiže  u  Carigrad,  i  devojke 
otpremljene u carski dvorac, o tome odmah bi obavešten upravnik dvora Stavrikije, carev 
najpoverljiviji  čovek.  Pre  svih  Stavrikiju  bi  predstavljena  Gerontijeva  kći.  Gordeljivost 
njena  ne  mogaše  se  sakriti  od  pronicljivog  oka  iskusnog  dvorjanina,  i  on  joj  reče:  Ti  si 
dobra  i  lepa  devojka,  ali  careva  supruga  biti  ne  možeš.  ‐  I  obdarivši  je  izdašno,  on  je 
otpusti njenoj kući. Tako se zbiše reči Svetoga Pisma: Svaki koji se sam podiže poniziće se; 
10
a koji se sam ponižuje podignuće se (Lk. 18, 14). Zatim, posle sviju, predstavljena bi unuka 
pravednoga  Filareta  Marija,  zajedno  sa  majkom,  sa  dedom  i  sa  svima  bližnjima  njenim. 
Videvši  ih,  poraženi  biše  njihovom  duševnom  dobrotom  i  smernom  krasotom  i  car,  i 
careva mati, i Stavrikije. Ne malo udiviše se svi i Marijinoj lepoti, na čijem su se licu jasno 
ogledale  divne  osobine  njene:  dobrota,  krotost,  smernost  i  strah  Božji.  Ona  stajaše  pred 
njima  veoma  smerno,  sa  očima  oborenim  dole,  dok  joj  se  od  devičanskog  stida  razlivaše 
po svemu licu jarko rumenilo. Sa svega toga ona se veoma dopade caru, i on je obruči sebi 
za nevestu. Drugu pak sestru njenu izabra sebi za nevestu jedan od bliskih caru velmoža, 
ugledan  patricije[8]  Konstantikije.  A  treća  sestra  njena  bi  udata  za  poglavicu 
Longobarda,[9] da bi tom srodničkom vezom utvrdili s njim mirne odnose. 

Venčanje  carevo  sa  unukom  blaženog  Filareta  bi  obavljeno  uz  veliko  veselje:  svi  se 
veseljahu,  i  velmože,  i  narod,  i  sva  familija  blaženoga  Filareta.  Car  iskreno  zavole 
blaženoga  Filareta,  i  s  ljubavlju  ga  grleći  on  celivaše  njegovu  česnu  glavu.  Pohvalivši 
pobožnost njegovu i cele porodice njegove, car ih sve obasu velikim počastima i mnogim 
darovima: zlatom, srebrom i dragim kamenjem, skupocenim haljinama, velikim i divnim 
kućama, i drugim imetkom. Ukazavši na taj način poštovanje blaženom Filaretu i celivavši 
ga, car otpusti njega i njegove, da idu u velikoljepna obitališta koja im on podari. 

Dobivši  tako  bogate  darove,  žena  Filaretova  i  deca  njegova  i  svi  ukućani  njegovi 
opomenuše se reči blaženog Filareta, koji im je ne jedanput govorio, da se na tajnom mestu 
čuvaju  blaga  koja  im  je  Bog  ugotovio.  I  pripavši  k  nogama  svetiteljevim,  oni  mu  rekoše: 
Oprosti  nam,  gospodine  i  gospodaru  naš,  sve  čime  u  bezumlju  sagrešismo  tebi!  Oprosti 
nam  što  te  osuđivasmo  i  korismo  zbog  tvoje  žalostivosti  i  milostinje  ništima  i  ubogima. 
Tek sada uvidesmo da je ʺblažen čovek koji saoseća ništem i ubogomʺ (Psal. 40, 2). Jer sve 
što čovek daje siromahu, daje samome Bogu; i od Boga će stostruko dobiti u ovom svetu, i 
u  onom  naslediti  život  večni.  I  eto,  radi  tvoje  milostivosti  prema  ubogima,  čoveče  Božji, 
Gospod  posla  bogatu  milost  Svoju  tebi,  a  zbog  tebe  i  svima  nama.  ‐  Blaženi  starac  pruži 
ruke  svoje  k  nebu  i  uskliknu:  Blagosloven  Bog  što  Mu  to  bi  po  volji!  Neka  bude  ime 
Gospodnje  blagosloveno  odsad  i  do  veka!  (Psal.  112,  2).  ‐  Zatim,  obrativši  se  svojoj 
porodici,  reče:  Poslušajte  moj  savet:  spremimo  dobar  obed,  i  umolimo  cara  i  gospodara 
našeg da nam sa svima velmožama svojim dođe na gozbu. ‐ A oni odgovoriše: Neka bude 
kako ti želiš! 

Kada  sve  bi  spremljeno  za  gozbu,  blaženi  Filaret  izađe  u  grad  i  hođaše  po  ulicama  i 
raskršćima  tražeći  prosjake,  gubave,  slepe,  hrome,  stare  i  nemoćne.  Sabravši  njih  dvesta, 
on  ih  ostavi  pred  kapijom,  a  sam  ode  k  svojim  ukućanima  i  reče  im:  Deco  moja!  car  se 
priključuje  sa  svojim  velmožama.  Je  li  već  sve  gotovo  za  ugošćenje?  ‐  Da,  gotovo  je  sve, 
česni oče! odgovoriše oni. 

Blaženi rukom dade znak ništima, i na neopisano iznenađenje ukućana, u kuću uđe veliko 
mnoštvo  ništih  i  ubogih.  Neke  od  njih  Filaret  posadi  za  sto;  a  drugima,  u  nedostatku 

11
mesta, naloži da posedaju po podu, pa i sam sede sa njima. Videvpš to, ukućani Filaretovi 
razumeše da on, govoreći o caru, podrazumevaše samog Hrista Boga koji im dolazi sada u 
kuću  o  obličju  ništih,  a  pod  velmožama  Cara  Nebeskoga  podrazumevaše  svu  ubogu 
bratiju, koja mnogo može kod Boga svojim molitvama. I divljahu se svi ukućani velikom 
smirenju njegovom, jer on, postavši ded carice i doživevši toliku slavu, ne zaboravi svoju 
ljubav k milostinji, i sada sedi za trpezom sa ništima i bednima i služi im kao rob. I rekoše 
mu  ukućani:  Zaista  si  ti  čovek  Božji  i  istinski  učenik  Hristov,  koji  si  odlično  naučio 
zapovesti Hrista koji kaže: Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt. 11, 
29). 

Blaženi Filaret naredi i sinu svom Jovanu, koji već beše spatarije,[10] a i unucima svojim 
da budu  pored trpeze  i  da prislužuju bratiji. Pozvavši zatim  svu porodicu svoju, blaženi 
reče: Eto, čeda moja, vi potpuno neočekivano dobiste bogatstvo od Boga, kao što vam ja i 
obećah uzdajući se u milost Božiju. I ovo se obećanje već ispuni. Recite mi sada, da li vam 
još što dugujem? ‐ A oni, opomenuvši se ranijih reči njegovih, zaplakaše i svi jednodušno 
rekoše:  Gospodine  naš,  ti  kao  ugodnik  Božji  zaista  providiš  budućnost,  a  mi  besmo 
bezumni ljuteći tvoju česnu starost. Stoga te molimo: ne spomeni grehe neznanja našeg! ‐ 
Blaženi im reče: Čeda moja, milostivi i darežljivi Gospod uzvrati nam stostruko ono malo 
što mi u ime Njegovo dadosmo siromahu. A ako želite još da i život večni nasledite, onda 
neka svaki od vas odvoji po deset zlatnika na ovu ubogu bratiju, i Gospod će ih primiti od 
vas  kao  što  primi  dve  udovičine  lepte.  ‐  I  oni  od  sve  duše  uradiše  to.  A  blaženi  Filaret, 
pošto bogato ugosti siromahe, dade svakome od njih po zlatnik i otpusti ih. 

Posle kratkog vremena blaženi Filaret opet prizva ženu svoju i decu, i reče im: Gospod je 
naš  rekao:  ʺTrgujte  dok  se  ja  vratimʺ  (Lk.  19,  13).  I  ja  hoću  da  sledujem  ovoj  Božanskoj 
pouci: ja hoću da prodam ovaj deo imanja što mi car podari, a vi kupite od mene taj deo, i 
dajte mi zlato, jer mi je ono potrebno. A ako vi nećete da ga kupite, onda ću ga ja razdati 
mojoj braći ‐ prosjacima; meni je pak dosta da se nazivam dedom carice. 

Oni  razmotriše  njegovu  imovinu,  proceniše  je,  i  kupiše  je  od  njega  za  šezdeset  litri[11] 
zlata. Dobivši to zlato, blaženi Filaret ga razdade siromasima. A kad za to doznadoše car i 
velmože,  ovi  se  radovahu  zbog  Filaretove  milostivosti  i  darežljivosti.  I  od  tada  stadoše 
davati milostivome pravedniku mnogo zlata za razdavanje ništima. Jednom blaženi Filaret 
načini  tri  čekmedžeta,  potpuno  jednaka  po  svemu,  i  jedno  čekmedže  napuni  zlatnicima, 
drugo  srebrnjacima,  treće  bakarnim  dinarima.  I  poveri  ih  svome  vernom  sluzi  Kalistu.  I 
kada je k Filaretu dolazio kakav ubožjak sa molbom za pomoć, on je naređivao Kalistu da 
da moliocu. A kad je sluga pitao, iz kog čekmedžeta da da ubogome, svetac je odgovarao: 
Iz onoga iz koga ti Bog naredi, jer Bog zna svačiju potrebu, i siromahovu i bogataševu, i 
nasićuje svako živo biće po Svome blagovolenju.[12] 

Ovo govoraše pravednik pokazujući razliku među ubogima koji prose milostinju. Jer ima 
prosjaka koji su ranije bili bogati, pa su usled raznih nevolja i napasti osiromašili i lišili se 

12
ne  samo  celokupne  imovine  nego  i  samoga  hleba;  no  sačuvavši  nešto  od  svojih  ranijih 
haljina,  oblače  se  u  njih  usled  stida,  da  bi  ispod  njih  sakrili  svoju  nevolju,  i  oni  prose  iz 
krajnje nužde. No ima i takvih prosjaka koji se namerno oblače u bedne rite, i, skrivajući 
svoje  bogatstvo,  oni  svojim  bednim  izgledom  izmamljuju  milostinju,  i  na  taj  način 
uvećavaju svoje bogatstvo. A to je već lakomstvo, koje se naziva idolosluženjem. Imajući 
sve  to  u  vidu,  milostivi  Filaret  je  govorio:  Bog  zna  potrebu  svakog  prosjaka,  i  On  kako 
hoće upućuje ruku davaoca milostinje. 

Tako  i  sam  ovaj  blaženi  prosjakoljubac  čineći  milostinju  metaše  ruku  u  čekmedže  bez 
razgledanja, i što bi ruka zahvatila: bakaruše, ili srebro, ili zlato, to je i davao prosjaku. I 
pričaše  ovaj  česni  starac  sa  zakletvom,  prizivajući  Boga  za  svedoka:  Koliko  puta  sam, 
videći  čoveka  obučena  u  pristojne  haljine,  spuštao  svoju  ruku  u  čekmedže  sa  željom  da 
zahvatim bakaruše, jer sam zbog pristojnih haljina smatrao da dotični čovek nije siromah, 
ali  i  ne  hoteći  ja  sam  zahvatao  srebro  ili  zlato,  i  davao  mu.  Ponekad  sam  prosjaku, 
odevenom u dronjke, želeo da dam bogatu milostinju, međutim moja bi ruka utrnula, i ja 
sam  iz  čekmedžeta  vadio  vrlo  malo.  A  sve  to  bivaše  po  promislu  Božjem,  jer  jedini  Bog 
savršeno zna potrebe svakoga od nas. 

U toku četiri godine blaženi Filaret odlažaše u carski dvor radi posete svojoj unuci, carici, 
no nikada nije bio obučen u purpurne haljine, sa zlatnim pojasom. A kada su ga saletali da 
se obuče  u takve  raskošne haljine,  on je govorio: Ostavite me!  ja blagodarim Boga mog  i 
slavim  veliko  i  divno  ime  Njegovo  što  me  iz  nemaštine  i  neuglednosti  podiže  na  toliku 
visinu: postadoh deda carice. To mi je dovoljno; više ništa ne tražim. 

Uopšte, blaženi Filaret prebivaše u takvoj smirenosti, da nije hteo koristiti nikakav čin ni 
titulu, i nazivaše se prosto Filaret Amnijatski. I tako ovaj sveti muž provodeći sve vreme 
života  u  smirenosti  i  milostivosti  približi  se  blaženom  kraju  života  svog.  Unapred 
obavešten o tome od Boga, on, budući još zdrav, tajno uze jednog vernog slugu svog, i ode 
s  njim  u  jedan  Carigradski  manastir,  koji  se  nazivao  Rodolfija,  u  kome  se  spasavahu 
uzornim podvižničkim životom devojke monahinje. Predavši igumaniji značajnu količinu 
zlata za manastirske potrebe, zamoli je da mu obezbedi nov grob, i reče: Hoću da vi znate, 
ali  da  nikome  o  tome  ne  pričate,  da  ću  ja  kroz  nekoliko  dana  ostaviti  zemaljski  život  i 
preseliti se u drugi svet i k drugome Caru. I molim vas da ubogo telo moje bude položeno 
u tom novom grobu. ‐ A zabrani i sluzi svom da nikome ne govori o tome, dok on sam ne 
bude to otkrio. 

Ubrzo posle toga, razdavši sve svoje imanje ništima i ubogima, blaženi Filaret se razbole u 
tom ženskom manastiru i leže u postelju. I nakon devet dana on pozva k sebi ženu i decu i 
svu porodicu svoju, i reče im blagim i tihim glasom: Neka vam je znano, čeda moja, da me 
Sveti  Car  poziva  danas  k  sebi,  i  evo  ja  vas  ostavljam  i  idem  k  Njemu.  ‐  A  oni,  ne 
razumevajući  ove  reči  već  misleći  da  on  govori  o  zemaljskom  caru,  primetiše  mu: 

13
Nemoguće  ti  je  danas  ići  k  caru,  pošto  ležiš  bolestan.  ‐  Filaret  im  odgovori:  Evo,  već  su 
gotovi oni koji hoće da me uzmu i odvedu pred Cara. 

Tada  oni  razumeše  da  im  blaženi  govori  o  svom  odlasku  k  Caru  Nebeskom,  pa  stadoše 
gromko plakati, kao nekada Josif i braća njegova nad ocem svojim Jakovom (1. Mojs. 50, 
1.10). A on, davši im znak rukom da ućute, stade ih poučavati i tešiti, govoreći: Čeda moja, 
vi znate i videste kakav sam život vodio od mladosti moje, kao što i Gospod zna da sam 
svojim, a ne tuđim trudom zarađivao hleb svoj; bogatstvom pak koje mi dade Bog ja se ne 
ponesoh, već odagnavši gordost daleko ja zavoleh smirenost, slušajući svetog apostola koji 
naređuje ʺbogatima na ovome svetu da se ne ponoseʺ (1. Tm. 6, 17). Zatim, kada zapadoh 
u  siromaštinu  ja  ne  ustugovah  niti  pohulih  na  Boga,  nego  Mu,  poput  pravednog  Jova, 
blagodarih što me je iz ljubavi Svoje kaznio. I On, videći moje blagodarno trpljenje, opet 
me  podiže  iz  uboštva  i  načini  srodnikom  i  prijateljem  careva  i  knezova.  No  ja,  i  tolike 
visine počastvovan, svagda srcem svojim boravljah u najdubljoj smirenosti: ʺne ponese se 
srce moje, niti se uzoholiše oči moje; niti hodih na veliko, ni na ono što je više od meneʺ 
(Ps.  130,  1).  A  bogatstvo,  koje  mi  darova  zemaljski  car,  ja  ne  sakrih  u  zemaljske  riznice, 
neto  ga  preko  ruku  ubogih  poslah  Caru  Nebeskom.  Stoga  i  vas,  mili  moji,  molim  i 
preklinjem, ugledajte se na mene; i što videste da ja činim, činite to i vi; a ako veća dobra 
počinite,  većega  ćete  se  blaženstva  udostojiti.  Ne  štedite  prolazno  bogatstvo  nego  ga 
pošaljite  u  onaj  svet  kuda  ja  sada  odlazim.  Ne  ostavljajte  svoje  imanje  ovde,  da  ga  ne  bi 
uživali  tuđinci  ili  neprijatelji  koji  vas  nenavide.  Gostoljubivosti  ne  zaboravljajte  (Jevr.  13, 
2). Udovice štitite, siročad pomažite, bolesne posećujte, zatvorene po tamnicama obilazite; 
Crkvu ne ostavljajte, nikoga ne vređajte, ne ogovarajte; ne radujte se nesreći drugoga, čak 
ni  neprijatelja;  mrtve  sahranjujte,  i  za  njih  pomene  u  svetim  crkvama  činite;  Isto  tako,  i 
mene  nedostojnog  spominjite  u  molitvama  svojim,  dok  i  sami  ne  pređete  ka  blaženom 
životu večnom. 

Završivši  ovo  dušekorisno  poučenje,  blaženi  Filaret  reče  svome  sinu  Jovanu:  Privedi  mi 
sinove svoje, unuke moje. ‐ Kada mu ih privede, blaženi im poče govoriti šta će s njima biti 
u životu. Prvome sinu Jovanovom reče: Ti ćeš uzeti sebi ženu iz daleke zemlje, i poživećeš 
s  njom  pobožno  i  mudro.  ‐  Drugome  unuku  reče:  Ti  ćeš  dvadeset  četiri  godine  u 
monaškom  činu  revnosno  nositi  jaram  Hristov,  i  poživevši  bogougodno  otići  ćeš  ka 
Gospodu.  ‐  Isto  tako  on  i  trećem  unuku  svom  predskaza  budućnost.  I  sva  se  ta 
predskazanja  blaženog  ugodnika  Božjeg  zbiše  na  unucima  njegovim.  Jer  slično  drevnom 
patrijarhu Jakovu, tako i ovaj blaženi pravednik kao prorok prozre i jasno predskaza šta će 
biti  sa  njegovim  unucima.  A  pristupiše  svetom  starcu  i  dve  sestre  ove  braće,  unuke 
njegove,  i  rekoše  mu:  Blagoslovi  i  nas,  oče!  ‐  I  vas  će  blagosloviti  Gospod,  reče  im  sveti 
starac. Vi ćete provesti svoj život u devstvenosti, odvojene od greholjubivog sveta ovog i 
neoskvrnavljene  od  telesnih  strasti,  i  ne  dugo,  no  bogougodno  posluživši  Gospodu, 
udostojićete  se  primiti  od  Njega  velika  blaga.  ‐  I  stvarno,  tako  i  bi.  Jer  obe  ove  pobožne 
devojke  stupiše  u  ženski  manastir  Presvete  Bogorodice,  u  Carigradu.  I  posle 

14
dvanaestogodišnjeg  podvizavanja  u  devstvenoj  čistoti,  postu,  molitvenom  bdenju  i 
drugim monaškim trudovima, obe one u isto vreme s mirom usnuše u Gospodu. 

Pošto se pomoli za svoju suprugu, za decu, za sve svoje, i za sav svet, blaženome Filaretu 
zasija lice kao sunce, i on stade radosno pevati psalam Davidov: Milost i pravdu pevaću 
Tebi, Gospode! (Psal. 100, 1). ‐ Po završetku psalma sva se odaja ispuni nekim čudesnim 
miomirom,  kao  da  se  razliše  najdivniji  mirisi.  Posle  ovoga  psalma  blaženi  stade  čitati 
molitvu:  ʺOče  naš,  koji  si  na  nebuʺ,  ‐  i  kad  izgovori  reči:  ʺneka  bude  volja  Tvoja!ʺ  ‐  on 
podiže ruke k nebu, i ispruživši se na postelji, predade duh svoj Gospodu. A beše mu tada 
devedeset  godina.  No  i  pri  tolikoj  starosti,  lice  se  njegovo  ne  izmeni  nego  beše  lepo  i 
rumeno kao zrela jabuka. 

Čuvši  za  svetiteljevo  prestavljenje,  car  hitno  dođe  u  manastir  sa  caricom  i  velmožama,  i 
celivaše  sveto  lice  njegovo  i  ruke.  I  plakahu  svi  zbog  prestavljenja  njegovog,  i  u  spomen 
njegov dadoše bogatu milostinju ubogima.[13] 

A kada ponesoše telo svetiteljevo ka grobu, tada se pred očima svih pokaza ovakav dirljiv 
i  potresan  prizor:  na  pogreb  njegov  beše  se  sleglo  iz  raznih  gradova  i  sela  bezbrojno 
mnoštvo  ništih  i  ubogih, koji se  s plačem  i  kuknjavom tiskahu,  kao mravi,  oko njegovog 
odra, neki hramajući, neki lazeći, neki jedan drugog gazeći, i pritom zaglušno naričući: ʺO, 
Gospode  Bože!  zašto  si  nas  lišio  takoga  oca  i  hranitelja  našeg?  I  ko  će  posle  njega  nas 
gladne  nahraniti,  nage  odenuti?  Ko  nas  skitnice  u  dom  ovoj  primiti?  Ko  će  braću  našu 
pomrlu, na ulici bačenu, pribrati i česno sahraniti? Bolje da smo svi mi pomrli pre njega, 
nego da se lišimo takog dobrotvora!ʺ ‐ Dok ubogi tako plakahu i ridahu za blaženim, car i 
carica i velmože, koji iđahu za svetiteljevim odrom, behu silno ganuti, te i sami plakahu. 

No dok se pratnja tako kretaše ka pripremljenom grobu, odjednom banu u gomilu jedan 
ubogi čovek, po imenu Kavokokos, koji je često dobijao milostinju od svetog Filareta. A taj 
čovek od rođenja svog imađaše u sebi duha nečistog, koji ga je mnogo puta bacao u oganj i 
u  vodu,  kada  besnijaše  pri  meni  meseca.  Kada  ovaj  jadni  čovek  ču  za  prestavljenje 
milostivog  Filareta  i  da  sveto  telo  njegovo  već  nose  da  sahrane,  on  odmah  potrča  za 
pratnjom. I kada se probi kroz gomilu do blizu svetiteljevog odra, onda zli duh što beše u 
njemu, ne podnoseći toliku ljubav njegovu prema svetitelju, stade ga mučiti, i podstače ga 
i  na  huljenje  svetitelja,  te  besomučni  čovek  lajaše  kao  pas  na  svetiteljev  odar;  zatim  se 
obema rukama tako grčevito uhvati za odar, da je bilo nemoguće otrgnuti ga. A kada odar 
donesoše  do  pripremljenog  groba,  zli  duh,  bacivši  na  zemlju  besomučnog  stradalnika, 
izađe iz njega, i ovaj ustade zdrav hvaleći i slaveći Boga. Ovome čudu udivi se sav narod, i 
slavljaše  Boga  koji  takvu  blagodat  dade  sluzi  svome  Filaretu.  Posle  toga  česno  telo 
svetiteljevo bi položeno u pripremljenom grobu u ženskom manastiru, na mestu koje još 
za života izabra sam svetitelj. 

Tako proslavlja Bog milostivoga i u ovom životu, kao što čuste; i u budućem, kao što ćete 
čuti. 
15
Jedan  prisni  prijatelj  svetog  Filareta,  čovek  blagorazuman,  pobožan  i  bogobojažljiv, 
prizivajući Boga za svedoka, pod zakletvom ispriča ovo: 

ʺNeko vreme posle odlaska blaženog Filareta k Bogu, jedne noći ja sa užasom videh sebe 
uznesena  u  neka  mesta  koja  se  ne  mogu  opisati.  Tamo  ja  ugledah  nekog  svetlolikog 
čoveka koji mi pokaza ognjenu reku koja je proticala sa takom hukom i strahotom, kakvu 
niko  od  ljudi  podneti  ne  može.  Sa  druge  strane  reke  videh  raj  divan,  blistav,  pun 
neiskazane  radosti  i  veselja,  prepun  neiskazano  prijatnog  miomira;  ogromna,  krasna  i 
puna roda drveta njihala su se tamo od tihoga vetra i stvarala zanosno šumorenje. Uopšte, 
nemoguće  je  da  ljudski  jezik  iskaže  ona  blaga  toga  raja,  koja  Bog  ugotovi  onima  koji  Ga 
ljube  (Sr.  1.  Kor.  2,  9).  Tamo  videh  mnoštvo  ljudi  u  belim  haljinama:  prepuni  radosti 
naslađuju  se  onim  plodovima  rajskim.  Pažljivo  posmatrajući  te  ljude  ja  ugledah  jednoga 
čoveka  (to  je  bio  Filaret,  ali  ga  ja  poznao  nisam),  obučenog  u  presvetlu  odeću,  sedi  na 
zlatnom  prestolu  usred  tih  bašti;  s  jedne  strane  njega  stajahu  novoprosvećena  deca  sa 
svećama, u  rukama,  a  s  druge strane mnoštvo ništih  i  ubogih,  u  belim haljinama,  koji  se 
tiskahu, pošto je svaki od njih želeo da mu priđe bliže. I gle, pojavi se tamo neki mladić sa 
svetlim  licem  ali  strašna  izgleda,  i  držaše  u  ruci  zlatni  žezal.  Ja  se,  sa  velikim  strahom  i 
trepetom,  usudih  da  ga  upitam:  Gospodine,  ko  je  ono  što  sedi  na  presvetlom  prestolu 
usred  onih  svetlolikih  ljudi?  Nije  li  to  Avram?  ‐  Svetlonosni  mladić  mi  odgovori:  To  je 
Filaret Amnijatski, koji svojom prevelikom ljubavlju i milostivošću prema siromasima, a i 
svojim čestitim i čistim životom, postade drugi Avram i vlada ovde. ‐ Posle toga ovaj novi 
Avram, sveti i pravedni Filaret, pogledavši (na mene radosno, stade me tiho zvati k sebi, 
govoreći: Čedo, hodi i ti ovamo, da se naslađuješ ovih blaga. ‐ A ja odgovorih: Ne mogu, 
preblaženi oče, da dođem tamo, jer me ova ognjena reka sprečava i plaši: prelaz preko nje 
je uzak i most nezgodan za prelaženje, i mnoštvo ljudi u njoj gore u ognju; bojim se da i ja 
ne upadnem tamo, i ko će me onda izbaviti otuda. ‐ Svetitelj reče: Ne boj se i smelo prelazi, 
jer su svi koji se ovde nalaze, tim putem došli ovamo, i nema drugoga puta sem tog. Stoga 
i ti, čedo, bez ikakvog straha pređi k nama, i ja ću ti pomoći. ‐ I pruživši ruku prema meni 
on  me  prizivaše.  A  ja,  osetivši  smelost,  stadoh  uspešno  prelaziti  preko  reke,  i  kada  se 
približih svetiteljevoj ruci i dodirnuh je, odmah se uze od mene to preslatko viđenje, i ja se 
prenuh iz sna, i zaplakah gorko i zaridah govoreći: kako ću preći onu strašnu reku i stići u 
rajsko naselje?ʺ 

Ovu povest sa zakletvom potvrdi jedan od srodnika svetog Filareta, da bismo mi saznali 
kakve se milosti udostojavaju od Boga oni koji radi Boga čine milostinju siromasima. 

Blažena pak Teozva, žena svetog Filareta, posle sahrane česnoga tela muža svoga vrati se 
iz  Carigrada  u  svoje  otačastvo  ‐  Paflagoniju,  i  bogatstvo  koje  dobi  od  cara  i  carice,  ona 
tamo  upotrebi  na  zidanje  i  obnavljanje  crkava  Božjih,  spaljenih  od  Persijanaca  u  ranije 
vreme.  Isto  tako  ona  sve  te  crkve  snabde  sveštenim  sasudima  i  odeždama  i  ukrasima. 
Osim  toga  ona  tamo  podiže  manastire,  gostoprimnice,  bolnice  i  sirotišta,  pa  se  onda 
ponovo  vrati  u  Carigrad  kod  svoje  unuke,  carice  Marije.  I  tu,  provodeći  ostalo  vreme 

16
života  svoga  u  služenju  Bogu,  ona  se  mirno  upokoji  u  Gospodu,  i  bi  sahranjena  pored 
groba svog pravednog muža. Molitvama njihovim neka i mi dobijemo u dan suda milost 
od  Jedinog  žalostivog  i  milostivog  Gospoda  našeg  Isusa  Hrista,  kome  sa  Bespočetnim 
Ocem Njegovim i Svetim Duhom priliči čast i slava kroza sve vekove. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

ANANIJE PERSIJANCA 

  

Sveti  mučenik  Ananija  beše  od  grada  Arvila  Persijskog.  Radi  ispovedanja  vere  u  Hrista, 
ovaj blaženi mučenik bi stavljan na mnoge i nepodnošljive muke. U tim mukama, pre no 
što predade dušu svoju Bogu, on reče: Vidim lestvicu koja se pruža do u nebo; a vidim i 
neke  nove  svetlolike  ljude  koji  me  zovu  i  govore:  Hajde  k  nama,  hajde,  i  mi  ćemo  te 
odvesti  u  grad,  pun  svetlosti  i  neiskazane  radosti.  ‐  I  rekavši  to,  sveti  mučenik  predade 
dušu. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

ANTONIJA NOVOG 

  

Najpre  bio  knez,  pa  se  zamonašio.  Mnogo  godina  proveo  usamljenički,  u  molitvenom 
tihovanju, vršeći nadprirodne podvige. Zatim prešao u opštežićni manastir, koji se nalazio 
u Kionu, u Vitiniji. Želeći da stekne što spasonosniju poslušnost, vršio najteža poslušanja 
sa  velikom  revnošću  i  trpljenjem;  zatim  išao  bos  i  bedno  odeven.  Tako  steče prepodobni 
Antonije savršenu poslušnost. Premoren od silnih trudova, on jednom u srcu svom reče ka 
Gospodu: Vidi, Gospode, smirenje moje i trud moj, i oprosti mi sve grehe moje. ‐ I noću on 
vide  u  snu  jednog  veličanstvenog  muža  koji  držaše  terazije  u  rukama.  Na  levom  tasu 
terazija behu svi Antonijevi gresi od same mladosti njegove, a na desnom sekira kojom on 
iskoreni divlje trnjake opštežića. Stoga desni tas terazija sa sekirom preteže, i razmetnu sve 
grehe  njegove  što  behu  na  levom  tasu.  Tada  onaj  čudesni  čovek  reče  Antoniju:  ʺEto, 
Gospod  primi  trudove  tvoje  i  oprosti  grehe  tvojeʺ.  Svojom  savršenom  poslušnošću 
prepodobni  Antonije  beše  primer  svoj  bratiji,  i  mnogo  doprinese  njihovom  spasenju. 
Videći  sve  to,  otac  iguman  pozva  nasamo  Antonija  i  reče  mu:  ʺOče,  neka  te  Bog  obilno 

17
nagradi što si svojim dolaskom u ovu obitelj i svojim življenjem po Bogu koristio tolikim 
dušama;  naročito  su  sva  bratija  naše  obitelji  dobili  ogromne  duhovne  koristi  od  tvoje 
savršene poslušnostiʺ. 

Posle toga iguman dade ocu Antoniju nove haljine, obuću i ostalo što mu beše od potrebe. 
I  otada  iguman  revnosno  snabdevaše  savršenog  u  poslušnosti  Antonija.  Čim  bi  primetio 
da mu nešto treba, iguman je krišom ulazio u Antonijevu keliju i potrebnu stvar stavljao 
na njegov odar. I Antonije to smireno upotrebljavaše. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

ONISIMA,  

arhiepiskopa Efeskog 

  

U miru Gospoda svoga se upokojio. 

  

  

SPOMEN SVETIH OTACA NAŠIH 

ANANIJE i SOLOHONA,  

arhiepiskopa Efeskih 

  

Dva pastira napasali jedno stado, i dobili istu nagradu. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

18
1. Ninevija je bila glavni grad Asirijaca, sa kojima su Jevreji tada bili u neprijateljskim 
odnosima. Ninevija se nalazila na istočnoj obali reke Tigra u Mesopotamiji. To je bio 
najmnogoljudniji i najbogatiji grad u starome svetu; širio se na prostoru od oko 90 
kilometara. 

2. Mat. 5, 7. 

3. Paflagonija ‐ oblast na severu Male Azije, na istoku od Vitinije. 

4. Amnija ‐ živopisno mesto na obalama reke istoga imena. 

5. Sr. Jak. 2, 13. 

6. Izmailjćani  ‐  potomci  Izmaila:  Arabljani,  muhamedanci,  koji  behu  vrlo  moćni  u 


osmom stoleću posle Hrista. 

7. Carica  Irina  ‐  supruga  cara  Lava  IV  Hazara,  ikonoborca;  gonjena  od  cara  zbog 
ikonopoštovanja. Stupila na presto sa maloletnim sinom Konstantinom 780. godine. 
Njenim zauzimanjem održan Sedmi Vaseljenski Sabor u Nikeji 787. godine. 

8. Titula ʺpatricijeʺ pripadala je prvobitno deci senatora, koji se na latinskom nazivali 
patres (= oci). Potom je taj naziv davan svima licima visokog rimskog porekla. No 
car  Konstantin  Veliki  je  ovu  titulu  pretvorio  u  lično  odlikovanje,  koje  se  davalo 
najvišim dostojanstvenicima, ali nije prelazilo po nasledstvu. 

9. Longobardi ‐ jedan od naroda Germanskog plemena. 

10. Spatarije ‐ oružjenosac, telohranitelj. 

11. Litra ‐ vizantijska mera za težinu, iznosila 324 grama; u srebru ona je vredela do 100 
zlatnih dinara, a u zlatu do 1250 zlatnih dinara. 

12. Sr. Psal. 144, 16. 

13. Sveti  Filaret  požive  četiri  godine  posle  venčanja  svoje  unuke  Marije  za  cara; 
venčanje obavljeno 788. godine. Znači, sveti Filaret se upokojio 792. god.  

19