Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
4. DECEMBAR 
  

  

‐ ŽITIJE I STRADANjE SVETE VELIKOMUČENICE VARVARE 

O ČESNIM MOŠTIMA SVETE VELIKOMUČENICE VARVARE 

‐ ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG JOVANA DAMASKINA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG JOVANA, episkopa Polivotskog 

‐ SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG GENADIJA, arhiepiskopa Novgorodskog 

‐ STRADANjE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA SERAFIMA,  episkopa Fanarijskog 

‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA HRISTODULA i HRISTODULE devojke 

‐ SPOMEN SVETE MUČENICE JULIJANE 

 
ŽITIJE I STRADANjE SVETE VELIKOMUČENICE 

VARVARE 

  

ZA  carovanja  Maksimijana,[1]  neznabožnog  cara  Rimskog,  življaše  na  Istoku,  u 

Iliopolju,[2] jedan čovek visokog porekla, bogat i znamenit, po imenu Dioskor, po rodu i 
po veri neznabožac. On imađaše kćer Varvaru koju čuvaše kao zenicu oka, jer sem nje on 
ne  imađaše  više  dece.  Kada  ona  poodraste,  pokaza  se  veoma  lepa  licem,  tako  da  joj  po 
lepoti ne beše slične devojčice u celoj zemlji toj. Zbog toga otac njen Dioskor sazida visoku 
kulu,  raskošno  ‐  umetničku  građevinu,  i  unutra  u  kuli  veleljepne  palate  sa  svima 
ugodnostima. U tu kulu Dioskor zatvori svoju kćer Varvaru, davši joj dobre vaspitačice i 
sluškinje,  jer  joj  majka  beše  umrla.  Dioskor  to  uradi,  da  takvu  lepotu  ne  bi  mogli  videti 
prosti  i  neznatni  ljudi,  jer  on  smatraše  da  oči  takvih  ljudi  nisu  dostojne  da  gledaju 
prekrasno lice njegove kćeri. Živeći u kuli, u visokim palatama, devojčica nalažaše utehu u 
tome  što  sa  te  visine  posmatraše  nebeska  i  zemaljska  sazdanja  Božija,  svetila  nebeska  i 
krasotu zemaljskog sveta. Jednom, posmatrajući nebo i razgledajući sijanje sunca, tečenje 
meseca i krasotu zvezda, ona upita svoje vaspitačice i sluškinje: Ko je stvorio to? ‐ Zatim, 
pogledavši  na  krasotu  zemaljsku:  na  zelena  polja,  šume  i  vrtove,  na  gore  i  vode,  ona 
raspitivaše:  Čija  je  ruka  sazdala  sve  to?  ‐  One  joj  rekoše:  Sve  su  to  stvorili  bogovi.  ‐ 
Devojčica upita: Koji bogovi? ‐ Sluškinje joj odgovoriše: Oni bogovi koje otac tvoj počituje, 
i drži ih u svome dvorcu: zlatne, srebrne i drvene, i kojima se on poklanja. Eto, ti su bogovi 
stvorili sve što očima vidiš. 

Čuvši takve odgovore njihove, devojčicu zahvati sumnja, i ona razmišljaše u sebi: Bogovi 
koje otac moj počituje napravljeni su rukama ljudskim: zlatne i srebrne napravio je zlatar, 
kamene  je  napravio  kamenorezac,  drvene  je  napravio  drvodelja.  Kako  su  onda  ti 
napravljeni  bogovi  mogli  stvoriti  takvu  presvetlu  visinu  nebesku  i  ovakvu  krasotu 
zemaljsku, kada sami ne mogu ni hoditi nogama, ni raditi rukama? 

Tako  razmišljajući  u  sebi,  ona  često,  i  danju  i  noću,  posmatraše  nebo,  starajući  se  da  po 
stvorenjima pozna Tvorca. Jednom kada ona dugo posmatraše nebo, i beše obuzeta silnom 
željom  da  sazna  ko  je  stvorio  prekrasnu  visinu,  prostranstvo  i  svetlost  neba,  iznenada 
zasija u srcu njenom svetlost Božanske blagodati i otvori joj oči uma ka poznanju Jedinog, 
Nevidljivog, Nedomislivog i Nepostižnog Boga, koji je premudro stvorio nebo i zemlju. I 
ona govoraše u sebi: Mora postojati jedan takav Bog koga nije učinila ruka ljudska, nego 
sam  On  ima  svoje  biće,  i  sve  je  rukom  Svojom  stvorio;  mora  postojati  Onaj  koji  je 
rasprostro širinu nebesa, utvrdio temelje zemlje, i obasjava odozgo sav svet zracima sunca, 
sijanjem  meseca  i  svetljenjem  zvezda;  a  dole  ‐  ukrašava  zemlju  raznovrsnim  drvećem  i 
cvećem, napaja je rekama i izvorima; mora postojati jedan takav Bog koji sve održava, sve 
uređuje, sve oživljuje, i o svemu promišlja. 

2
Tako  se  devica  Varvara  učaše  da  od  tvorevine  pozna  Tvorca,  te  se  na  njoj  zbivahu  reči 
Davidove: Poučih se od svih poslova tvojih, i od stvorenja ruku tvojih naučavah se (Psal. 
142,  5).  U  takim  razmišljanjima  razgore  se  u  Varvarinom  srcu  oganj  božanske  ljubavi  i 
zapali dušu njenu plamenom čežnjom za Bogom, te ona ne imađaše mira ni danju ni noću, 
misleći samo o jednom, želeći samo jedno: da nasigurno pozna Boga i Tvorca svih i svega. 
među ljudima pak ne mogaše ona naći učitelja koji bi joj otkrio tajne svete vere i uputio je 
na put spasenja, jer je bilo nemoguće da iko dođe k njoj osim određenih sluškinja, pošto je 
roditelj  njen  Dioskor  beše  okružio  budnom  stražom.  Međutim  sam  Svemudri  Učitelj  i 
Nastavnik, Duh Sveti, unutarnjim tajnim nadahnućem blagodati Svoje učaše je nevidljivo i 
davaše umu njenom poznanje istine. I življaše devica u kuli svojoj kao usamljena ptica na 
krovu,  razmišljajući  o  nebeskom  a  ne  o  zemaljskom;  jer  srce  njeno  ne  prianjaše  ničemu 
zemaljskom: ne ljubljaše ona ni zlato, ni skupoceno biserje, ni drago kamenje, ni gizdave 
haljine, niti ikakve devojačke nakite, niti ikada pomisli na brak, već sva misao njena beše 
obraćena k Jedinome Bogu, i ona beše zarobljena ljubavlju k Njemu. 

Kada dođe vreme da se Varvara udaje, mnogi bogati, visokorodni i znatni mladići, čuvši 
za neobičnu lepotu Varvarinu, pohitaše k Dioskoru da prose ruku njenu. Dioskor se pope 
na kulu k Varvari, i stade joj govoriti o braku, nabrajajući joj razne divne prosioce i pitajući 
je sa kim bi od njih htela da se veri. Čuvši od oca takve reči, celomudrena devica Varvara 
pocrvene  u  licu,  stideći  se  ne  samo  da  sluša  nego  i  da  pomisli  na  brak;  i  ona  odlučno  to 
odbi, ne pristajući na očeovu želju: jer ona smatraše za veliki gubitak uništiti cvet čistote 
svoje  i  izgubiti  sveskupoceni  biser  devstva.  No  na  uporno  i  dugo  navaljivanje  oca  da  ga 
posluša,  Varvara  se  odvažno  i  rečito  protivljaše,  i  najzad  izjavi:  Oče  moj,  budeš  li  mi  još 
govorio o tome, i budeš li me i dalje primoravao na veridbu, učinićeš to, da se više nećeš 
nazivati ocem, jer ću ja ubiti sebe, i tako ćeš ti izgubiti svoje jedino dete. 

Čuvši to, Dioskora spopade užas, i on ode od Varvare, ne smejući više da je primorava na 
brak. Pored toga on smatraše da je bolje da je na lep način privoli na brak nego da je silom 
primorava. I nadaše se da će doći vreme kada će se sama Varvara predomisliti i poželeti 
da stupi u brak. Potom on namisli da zbog poslova ide na dalek put, držeći da će Varvara 
bez  njega  tugovati,  pa  će  ona  kad  se  on  bude  vratio  s  puta,  radije  primiti  njegov  savet  i 
poslušati ga. Stoga, polazeći na put, Dioskor naredi da se u njegovom vrtu, pored starog 
kupatila,  podigne  raskošno  i  skupoceno  kupatilo,  sa  dva  prozora  okrenuto  jugu. 
Vaspitačicama  pak  i  sluškinjama  svoje  kćeri  naredi,  da  Varvara  može  slobodno  i 
nesmetano silaziti  s  kule i raditi što  joj se bude htelo. Jer Dioskor  mišljaše da će  Varvara 
razgovarajući sa mnogim ljudima i videći mnoge devojke verene i udate, i sama poželeti 
da se uda. 

Po Dioskorovom odlasku na dalek put Varvara, koristeći se slobodom da izlazi iz kuće i 
nesmetano  razgovara  s  kim  hoće,  sprijatelji  se  sa  nekim  hrišćanskim  devojkama,  i  ču  od 
njih za ime Isusa Hrista. Ona se odmah duhom obradova imenu tom, i truđaše se da što 
više  sazna  od  njih  o  Hristu.  I  one  joj  pričahu  sve  o  Gospodu  Hristu:  o  neiskazanom 

3
Božanstvu  Njegovom,  o  ovaploćenju  Njegovom  od  Prečiste  Djeve  Marije,  o  Njegovom 
dobrovoljnom  stradanju  i  vaskrsenju,  o  budućem  sudu,  o  večnom  mučenju 
idolopoklonika,  o  beskonačnom  blaženstvu  vernih  hrišćana  u  Carstvu  Nebeskom. 
Slušajući  o  svemu  tome,  Varvara  osećaše  milinu  u  srcu,  i  goraše  ljubavlju  ka  Hristu,  i 
željaše  da  se  krsti.  I  baš  u  to  vreme  dogodi  se  da  jedan  prezviter  dođe  u  Iliopolj,  pod 
vidom trgovca. Doznavši za to, Varvara ga pozva k sebi, i tajno se nauči od njega poznanju 
Jedinog Tvorca svega i Svedržitelja Boga i veri u Gospoda našega Isusa Hrista, što je ona 
odavna plameno želela. Pošto joj izloži ove tajne svete vere, prezviter je krsti u ime Oca i 
Sina i Svetoga Duha, i poučivši je dobro, otide u svoj zavičaj. A sveta Varvara, prosvećena 
krštenjem, razgore se još većom ljubavlju k Bogu, podvizavaše se u postu i molitvi dan i 
noć,  služeći  Gospodu  svome,  kome  se  i  unevesti,  davši  zavet  da  će  devstvo  svoje  čuvati 
neoskvrnjeno. 

U  to  vreme  zidaše  se  kupatilo,  shodno  Dioskorovom  naređenju  pred  odlazak  na  put.  A 
sveta devojka Varvara siđe jednom sa svoje kule da vidi zidanje kupatila. I kad ugleda u 
kupatilu dva prozora, ona upita radnike: Zašto ste načinili samo dva prozora? Nije li bolje 
da budu tri prozora? Tada će i zid biti lepši i kupatilo svetlije. ‐ Radnici odgovoriše: Tako 
nam  tvoj  otac  naredi  da  načinimo  samo  dva  prozora  prema  jugu.  ‐  No  Varvara  uporno 
nastojavaše  da  se  proseče  i  treći  prozor  na  kupatilu,  da  bi  to  bio  simvol  Svete  Trojice.  A 
kada  zidari  ne  hteše  to  učiniti  bojeći  se  njenoga  oca,  ona  im  reče:  Ja  ću  se  pred  ocem 
zauzeti za vas i odgovaraću za vas, a vi uradite kako vam naređujem. 

Tada radnici, po njenom naređenju, načiniše i treći prozor na kupatilu. Staro pak kupatilo, 
pored  koga  se  zidalo  novo,  beše  svo  obloženo  glačanim  mermerom.  Jednom  sveta 
Varvara, došavši k, tom starom kupatilu i pogledavši na istok, prstom nacrta na mermeru 
sveti krst, i krst se udubi u kamen kao gvožđem urezan. Osim toga u tom istom kupatilu, 
iz  njene  stope  na  kamenom  podu  kupatila  proključa  izvor  vode,  koja  docnije  pričini 
isceljenje mnogima koji s verom dolažahu.[3] 

Hodajući  jednom  po  palati  svoga  oca,  sveta  Varvara  ugleda  njegove  bogove,  bezdahne 
idole, postavljene na česnom mestu, i duboko uzdahnu zbog pogibli duša onih ljudi  koji 
služe idolima. Zatim ona popljuva lica idola, govoreći: Neka vam budu slični svi koji vam 
se klanjaju i od vas bezdahnih ištu pomoć! 

Rekavši  to,  ona  uziće  na  svoju  kulu.  Tamo ona,  po  običaju  svome,  revnovaše  u  molitvi  i 
pošćenju, svim umom svojim, udubljujući se u bogorazmišljanje. 

Međutim  otac  njen  vrati  se  s  puta.  Pregledajući  zidarske  radove  on  priđe 
novopodignutom kupatilu, pa kad ugleda tri prozora na njemu on stade s gnjevom grditi 
sluge i zidare što su pogazili njegovo naređenje, te su napravili tri prozora a ne dva. Oni 
odgovoriše:  To  smo  uradili  ne  po  svojoj  volji  već  po  volji  tvoje  kćeri  Varvare;  ona  nam 
naredi te mi i protiv svoje volje načinismo tri prozora. 

4
Dioskor  odmah  pozva  Varvaru  i  upita  je:  Zašto  si  naredila  da  se  u  kupatilu  načini  treći 
prozor? ‐ Ona odgovori: Bolje tri nego dva; jer si ti, oče, naredio da se načine dva, valjda 
simvol dvaju nebeskih svetila, sunca i meseca, da obasjavaju kupatilo; a ja naredih da se 
načini i treći, kao simvol Trojičine Svetlosti, jer su u nepristupne, neiskazane, nezalazne i 
neugasive Trojične Svetlosti tri prozora,[4] kojima se prosvećuje svaki čovek koji dolazi na 
svet. 

Otac  se  zbuni  od  novih,  vaistinu  divnih,  ali  za  njega  neshvatljivih  reči  svoje  kćeri.  I 
izdvojivši  se  nasamo  s  njom  kod  starog  kupatila  gde  bejaše  krst,  prstom  svete  Varvare 
izobražen na kamenu, a koji Dioskor još ne beše primetio, on je stade pitati: Šta ti govoriš? 
Na  koji  način  svetlost  triju  prozora  prosvećuje  svakoga  čoveka?  ‐  Svetiteljka  odgovori: 
Slušaj  pažljivo,  oče  moj,  i  shvati  što  govorim:  Otac,  Sin  i  Sveti  Duh,  Tri  Lica  Jednoga  u 
Trojici Boga, koji živi u svetlosti nepristupnoj, prosvećuju i oživljuju svako stvorenje. Radi 
toga ja i naredih da se na kupatilu načine tri prozora, da bi jedan predstavljao Oca, drugi 
Sina, treći Svetoga Duha, te da na taj način i sami zidovi proslavljaju ime Presvete Trojice. 

Zatim  pokazujući  prstom  na  znak  krsta,  izobražen  na  mermeru,  ona  reče:  Ja  takođe 
izobrazih  i  znak  Sina  Božija:  blagovolenjem  Oca  i  dejstvom  Svetoga  Duha  On  se  radi 
spasenja ljudi ovaploti od Prečiste Djeve i dobrovoljno postrada na krstu, čije izobraženje 
ti vidiš. Nacrtah tu znak krsta, da bi sila krsna odgonila odavde svu silu đavolju. 

To  i  mnogo  drugo  o  Svetoj  Trojici,  o  ovaploćenju  i  stradanju  Hristovom,  o  sili  krsta,  i  o 
ostalim  tajnama  svete  vere  govoraše  premudra  devojka  svome  surovom  i  tvrdoglavom 
ocu,  čime  ga  strahovito  razjari.  I  on  u  besu  svom,  zaboravivši  na  prirodnu  ljubav  prema 
kćeri, izvuče mač svoj i htede da je probode, no ona se dade u bekstvo. Sa mačem u ruci 
Dioskor pojuri za njom, kao vuk za ovcom. I kad on beše već na domaku nevinog jagnjeta 
Hristovog, ona se iznenada obrete pred stenovitom gorom koja joj zatvori put. Nemajući 
kuda da pobegne od ruke i mača roditelja, ili bolje reći mučitelja, njoj jedino utočište beše 
Bog, ka kome ona uperi i duševne i telesne oči i moljaše Ga za pomoć i zaštitu. Svevišnji 
brzo usliši sluškinju Svoju i odmah joj ukaza pomoć: učini te se stenovita gora rasede pred 
njom, kao nekada pred svetom prvomučenicom Teklom kada je ona bežala od razvratnika. 
Sveta Varvara pobeže u raselinu, i stena se tog trenutka sastavi za njom, davši svetiteljki 
slobodan  put  do  navrh  gore.  Uzišavši  na  vrh  gore,  ona  se  tamo  sakri  u  jednoj  pećini.  A 
svirepi i uporpi Dioskor, ne videći pred sobom bežeću kćer, začudi se kako se to ona sakri 
od očiju njegovih, i dugo vreme je marljivo tražaše. Zaobilazeći goru i tražeći Varvaru, on 
ugleda  dva čobanina  na  gori  koji  pasijahu stada ovaca. Ovi čobani videše  svetu  Varvaru 
kako uziće na goru i sakri se u pećini. Popevši se do njih, Dioskor ih upita, ne videše li oni 
njegovu  bežeću  kćer.  Jedan  od  čobana,  žalostiva  srca,  videći  Dioskora  punog  gnjeva,  ne 
hte odati nevinu devicu, i reče: Ne videh je. ‐ No drugi ćuteći ukaza rukom na mesto gde 
se  svetiteljka  sakri.  Dioskor  pojuri  tamo,  a  čobanina  koji  odade  svetiteljku  postiže  kazna 
Božja  na  istom  mestu:  sam  on  pretvori  se  u  kameni  stub,  a  njegove  se  ovce  pretvoriše  u 
skakavce. 

5
Našavši svoju kćer u pećini, Dioskor je stade nemilosrdno tući. Bacivši je na zemlju, on je 
gažaše nogama; onda, uhvativši je za kosu, on je vucijaše po strašnom putu sve do svoje 
kuće. Zatim je zaključa u tesnoj, mračnoj kućici, zapečati i vrata i prozore, postavi stražu, i 
moraše  svoju  kćer  glađu  i  žeđu.  Potom  Dioskor  ode  kod  carskog  namesnika  te  oblasti, 
Martijana, i ispriča mu sve o svojoj kćeri, kako ona odbacuje bogove i veruje u Raspetoga. I 
on  moli  namesnika  da  njegovu  kćer  Varvaru,  zapretivši  joj  raznim  mukama,  vrati  veri 
otaca. 

Posle toga Dioskor izvede svetu Varvaru iz zatvora, odvede je namesniku i predade mu je 
u  ruke,  govoreći:  Ja  se  odričem  nje,  pošto  se  ona  odrekla  mojih  bogova.  I  ako  se  ona 
ponovo ne obrati k njima i ne pokloni im se zajedno sa mnom, onda mi ona neće biti kćer i 
ja joj neću biti otac. Ti pak, moćni namesniče carski, muči je kako ti je volja. 

Ugledavši pred sobom devicu, namesnik se udivi neobičnoj lepoti njenoj n stade joj blago i 
umiljato govoriti hvaleći njenu lepotu i visokorodnost. I savetovaše joj da ne odstupa od 
drevnih  zakona  otačkih  n  da  se  ne  protivi  volji  roditelja  svoga,  nego  da  se  pokloni 
bogovima,  i  da  u  svemu  sluša  svoga  roditelja,  da  bi  nasledila  sva  njegova  imanja. 
Međutim  sveta  Varvara  mudrim  rečima  izobliči  ništavnost  bezdahnih  neznabožačkih 
bogova, a ispovedi i proslavi njime Isusa Hrista, odričući se svekolike taštine zemaljske i 
bogatstava  i  svetskih  uživanja,  i  žudeći  za  nebeskim  blagom.  No  namesnik  je  i  dale 
ubeđivaše  da  ne  sramoti  svoj  rod  i  da  ne  pogubljuje  prekrasnu  i  cvetnu  mladost  svoju. 
Najzad  joj  reče:  Sažali  se  na  sebe,  divna  device!  i  pohitaj  usrdno  da  zajedno  s  nama 
prineseš žrtvu bogovima, jer imam sažaljenja prema tebi i hoću da te poštedim, ne želeći 
da  takvu  lepotu  predam  na  muke  i  rane.  Ako  me  pak  ne  poslušaš  i  ostaneš  nepokorna, 
onda ćeš me primorati da te, i protiv svoje volje, stavim na ljute muke. 

Sveta  Varvara  odgovori:  Ja  svagda  prinosim  žrtvu  hvale  Bogu  mome  i  hoću  da  sama 
budem Njemu žrtva, jer On jedini jeste Istiniti Bog, Tvorac neba i zemlje i svega što je na 
njima; a tvoji bogovi su ništa i ništa ne stvoriše, jer su bezdahni i nepokretni, i sami su delo 
ruku  ljudskih,  kao  što  kaže  prorok  Božji:  Idoli  su  neznabožaca  srebro  i  zlato,  delo  ruku 
čovečijih. I svi bogovi neznabožaca su đavoli; a Gospod je nebesa stvorio (Psal. 113, 12; 95, 
5).  Ove  prorokove  reči  ja  priznajem,  i  verujem  u  Jednoga  Boga,  Tvorca  svega,  a  za  vaše 
bogove tvrdim da su lažni, i da je uzaludna nada vaša na njih. 

Ove reči svetiteljkine razgnjeviše namesnika, i on naredi da je razdenu. Ovo prvo mučenje 
‐  stajati  naga  pred  očima  tolikih  ljudi,  koji  bestidno  i  uporno  gledaju  u  obnaženo 
devstveno  telo,  beše  za  celomudrenu  i  čistu  devojku  teže  od  najstrašnijih  rana.  Zatim 
mučitelj naredi da je polože na zemlju, pa dugo vreme silno biju volovskim žilama, da se 
zemlja  obagri  njenom  krvlju.  A  kad  prestadoše  sa  bijenjem,  mučitelji  onda,  po 
namesnikovom  naređenju,  stadoše  surim  krpama  i  oštrim  crepovima  trljati  rane  njezine, 
dodajući  time  bol  na  bol.  Ipak  sva  ta  mučenja  koja  silovitije  od  bure  i  oluje  navališe  na 
hram mladog i slabog tela devojčinog, ne pokolebaše čvrstu u veri mučenicu Varvaru, jer 

6
vera njena beše osnovana na kamenu ‐ Hristu Gospodu njenom, radi koga ona s radošću 
trpljaše tako teška stradanja. 

Posle toga namesnik naredi da je posade u tamnicu, dok on ne smisli za nju najljuće muke. 
Jedva  živa  od  strahovitih  mučenja,  sveta  Varvara  se  u  tamnici  sa  suzama  moljaše 
vozljubljenom  Ženiku,  Hristu  Gospodu,  da  je  ne  ostavlja  u  tako  teškim  mukama,  i 
govoraše  rečima  Davidovim:  Ne  ostavi  mene,  Gospode  Bože  moj,  ne  odstupi  od  mene; 
pohitaj  mi  u  pomoć!  (Psal.  37,  22.  23).  ‐  Kada  se  ona  tako  moljaše,  u  ponoći  nju  obasja 
velika  svetlost;  i  svetiteljka  oseti  u  srcu  ovom  i  strah  i  radost:  k  njoj  se  približavaše 
Besmrtni Ženik, želeći posetiti nevestu Svoju. I gle, sam Car Slave javi joj se u neizrecivoj 
slavi. A ona, ugledavši Gospoda, o! kako se ona obradova duhom, i kakvo blaženstvo oseti 
srce njeno! A Gospod, s ljubavlju gledajući na nju, reče joj Svojim preslatkim ustima: ʺBudi 
hrabra, nevesto moja, i ne boj se! Ja sam s tobom; ja te čuvam, i gledam na podvig tvoj, i 
olakšavam patnje tvoje, i za njih ti pripremam večnu nagradu u mom nebeskom dvorcu. 
Stoga, pretrpi do kraja, da bi se uskoro nasladila večnih blaga u Carstvu momeʺ. 

Slušajući reči Gospoda Hrista, sveta Varvara se sva kao vosak topljaše od ognja božanske 
želje,  i  kao  reka  ljubavlju  se  k  Njemu  razlivaše.  Utešivši  tako  vozljubljenu  nevestu  Svoju 
Varvaru  i  oblaženivši  je  ljubavlju  Svojom,  Sladčajši  Isus  je  isceli  i  od  rana,  te  na  telu 
njenom  ne  ostade  ni  traga  od  njih.  Posle  toga  On  otide  od  očiju  njenih,  ostavivši  joj 
neizrecivu  radost  duhovnu.  I  prebivaše  sveta  Varvara,  u  tamnici  kao  na  nebu,  plamteći 
serafimskom  ljubavlju  k  Bogu,  i  slavoslaveći  Ga  srcem  i  ustima,  i  uznoseći  blagodarnost 
Gospodu što nije prezreo nego je posetio sluškinju Svoju koja strada radi Imena Njegovog. 

U  tom  gradu  življaše  neka  žena,  po  imenu  Julijanija.  Ona  verovaše  u  Hrista  i  bojaše  se 
Boga.  Otkako  sveta  Varvara  bi  uhvaćena  od  mučitelja,  Julijanija  je  izdaleka  praćaše,  i 
posmatraše  stradanja  njena.  A  kad  svetiteljka  bi  bačena  u  tamnicu,  ona  boravljaše  kraj 
tamničkog prozora diveći se kako ta mlada devojka, u cvetu mladosti i lepote, prezre oca 
svog, i sav rod, i bogatstvo, i sva blaga i radosti ovoga sveta, pa i sam život svoj ne štedi 
nego ga radosno polaže za Hrista. Videzvši pak da Hristos isceli svetu Varvaru od rana, 
ona  i  sama  požele  da  strada  za  Hrista.  I  stade  se  pripremati  za  takav  podvig,  moleći 
Podvigostrojitelja Isusa Hrista, da joj pošalje trpljenje u mukama. 

Kada  nastade  dan,  sveta  Varvara  bi  izvedena  iz  tamnice  na  neznabožno  sudište  radi 
ponovnog  istjazavanja.  A  Julijanija  stupaše  za  njom  izdaleka.  Kada  sveta  Varvara  stade 
pred carskog namesnika, on i koji behu s njim zaprepastiše se ugledavši Varvaru zdravu, 
svetlu licem, i lepšu nego što je bila, a na telu njenom ni traga od onolikih rana. Namesnik 
joj reče: Vidiš li,  devojko,  kako  se o tebi brinu bogovi  naši? Ta koliko sinoć ti  beše sva u 
ranama, a sada eto oni te potpuno isceliše i zdravlje ti podariše. Stoga, budi im blagodarna 
za  takvo  dobročinstvo;  i  pokloni  im  se  i  prinesi  im  žrtvu.  ‐  Svetiteljka  odgovori:  ʺŠta 
govoriš,  namesniče,  kao  da  su  me  iscelili  tvoji  bogovi,  koji  su  sami  slepi,  nemi  i 
bezosećajni. Oni ne mogu dati ni slepima progledanje, ni nemima Govor, ni gluvima sluh, 

7
ni  hromima  hod;  oni  ne  mogu  ni  bolesne  isceljivati,  ni  mrtve  vaskrsavati.  Kako  onda 
mogoše isceliti mene? I zašto im se klanjati? Mene isceli Isus Hristos, Gospod Bog moj, koji 
isceljuje svaku bolest i daje život mrtvima. Njemu se s blagodarnošću klanjam, i sebe samu 
na  žrtvu  Njemu  prinosim.  No  um  je  tvoj  oslepljen,  i  ti  svojim  neznabožnim  očima  ne 
možeš videti ovog Božanskog Iscelitelja, jer si nedostojan.ʺ 

Ove  reči  svete  mučenice  razjariše  namesnika,  i  on  naredi  da  mučenicu  obese  na 
mučilišnom  drvetu:  da  joj  telo  stružu  železnim  noktima,  da  joj  rebra  pale  upaljenim 
svećama, i da je čekićem udaraju po glavi. Sveta Varvara trpljaše junački sve to. Od takvih 
mučenja  nemoguće  bi  bilo  ostati  živ  ne  samo  njoj,  mladoj  devojci,  već  i  najsnažnijem 
mužu, da nju, ovčicu Hristovu, nije nevidljivo ukrepljavala sila Božija. 

U  gomili  naroda  koji  je  posmatrao  mučenje  svete  Varvare  stajaše  nedaleko  spomenuta 
Julijana.  Gledajući  veliko  stradanje  svete  Varvare,  koje  ona  u  mladom  telu  junački 
podnosi,  Julijanija  se  ne  mogaše  uzdržati  od  suza  i  silno  plakaše.  Onda,  ispunivši  se 
revnosti,  ona  podiže  glas  isred  naroda  i  poče  izobličavati  bezdušnog  namesnika  zbog 
nečovečnog  mučenja  mučenice  Varvare  i  huliti  neznabožačke  bogove.  Ona  bi  odmah 
uhvaćena, i na pitanje kakve je vere, ona izjavi da je hrišćanka. Tada namesnik naredi da i 
nju  muče  kao  Varvaru.  Julijanija  onda  bi  obešena  na  mučilišnom  drvetu  zajedno  s 
Varvarom,  i  strugana  železnim  grebenima.  A  sveta  velikomučenica  Varvara  videti  to,  i 
viseći sama u mukama, podiže oči svoje gore, k Bogu, i moljaše se: Bože, Ti ispituješ srca 
ljudska, Ti znaš da ja, čeznući za Tobom i ljubeći svete zapovesti Tvoje, sebe svu prinesoh 
Tebi  na  žrtvu,  i  predadoh  sebe  svemoćnoj  desnici  Tvojoj.  Stoga,  nemoj  me  ostaviti, 
Gospode, nego milostivo pogledaj na mene i na sastradalnicu moju Julijaniju, i ukrepi nas 
obe, i daj nam sile da ovaj podvig dobro završimo: jer je duh srčan, ali je telo slabo (Mt. 26, 
41). 

Dok  se  tako  svetiteljka  moljaše,  njima  se  obema  nevidljivo  davaše  pomoć  s  neba  za 
junačko trpljenje. Posle toga mučitelj naredi da se obema odseku ženske grudi. Kada to bi 
učinjeno,  i  time  patnje  mučenica  strahovito  uvećane,  sveta  Varvara  ponovo  podiže  oči 
svoje  k  Lekaru  i  Iscelitelju  svom,  i  zavapi:  Ne  odgurni  nas  od  lica  Tvoga,  Hriste,  i  Duha 
Tvoga  Svetoga  ne  oduzmi  od  nas!  podaj  nam,  Gospode,  radost  spasenja,  i  duhom 
vladalačkim utvrdi nas u ljubavi Tvojoj![5] 

Posle  takih  mučenja  namesnik  naredi  da  svetu  Julijaniju  odvedu  u  tamnicu,  a  da  svetu 
Varvaru, na veliko posramljenje njeno, vode nagu po celome gradu, ismevajući je i bijući 
je, Sveta pak devojka Varvara, pokrivajući se stidom kao odećom, zavapi k milom Ženiku 
svom Hristu Bogu, govoreći: Bože, Ti odevaš nebo oblacima, i zemlju povijaš maglom kao 
pelenahma: Ti sam, Care, pokrij nagotu moju, i učini da oči neznabožaca ne vide tela mog, 
da ne bi sluškinja Tvoja bila potpuno ismejana! 

I  Gospod  Isus  Hristos,  koji  sa  svima  svetim  angelima  Svojim  gledaše  s  neba  na  podvig 
sluškinje Svoje, odmah joj pohita u pomoć i posla joj svetla angela sa lučezarnom odećom 
8
da pokrije nagotu svete mučenice. Posle toga oči neznabožaca ne mogahu već više videti 
obnaženo telo svete mučenice, i ona bi dovedena natrag k mučitelju. A posle nje vodiše po 
gradu,  takođe  nagu,  svetu  Julijaniju.  Najzad  mučitelj  videći  da  ih  ne  može  odvratiti  od 
ljubavi Hristove i privoleti na idolopoklonstvo, osudi obe na posečenje mačem. 

Dioskor pak, svirepi roditelj svete Varvare, toliko beše osvirepljen od đavola da, gledajući 
velike muke svoje kćeri, ne samo ne ustugova srcem, nego se čak i ne postide da joj sam 
bude  dželat.  Jer  on,  jednom  rukom  uhvativši  svoju  kćer  a  u  drugoj  držeći  isukani  mač, 
povede je na mesto posečenja,  koje  beše određeno na jednoj  gori  izvan grada.  Svetu  pak 
Julijaniju  vođaše  za  njima  jedan  od  vojnika.  I  kada  oni  iđahu  tako,  sveta  Varvara  se 
moljaše  Bogu,  govoreći:  Bespočetni  Bože,  Ti  si  rasprostro  nebo  kao  pokrivač  i  osnovao 
zemlju  na  vodama;  Ti  si  zapovedio  suncu  te  obasjava  i  dobre  i  zle;  Ti  daješ  kišu  i 
pravednima i nepravednima; Ti i sada usliši mene sluškinju svoju koja se moli Tebi, usliši, 
o  Care,  i  podaj  blagodat  Svoju  svakome  čoveku  koji  bude  spominjao  mene  i  moja 
stradanja, i neka se ne približi k njemu iznenadna bolest, i neka ga ne ugrabi neočekivana 
smrt, jer Ti, Gospode, znaš da smo mi telo i krv, i tvorevina prečistih ruku Tvojih. 

Kada se sveta Varvara tako moljaše, ču s neba glas koji je s Julijanijom pozivao u nebeska 
naselja i obećavao da će joj se ispuniti molba. I obe mučenice, Varvara i Julijanija, iđahu na 
smrt s velikom radošću, želeći da se što pre razreše od tela i otidu Gospodu. A kad stigoše 
na  određeno  mesto,  ovčica  Hristova  Varvara  prekloni  pod  mač  svetu  glavu  svoju,  i  bi 
posečena  rukama  bezdušnog  oca  svog.  I  ispuni  se  rečeno  u  Svetome  Pismu:  Predaće  na 
smrt otac čedo.[6] Svetu pak Julijaniju poseče vojnik. I tako završiše podvig svoj ove svete 
mučenice.[7]  Svete  duše  njihove  radosno  uziđoše  k  Ženiku  svome  Hristu,  sretnute  od 
Angela  i  s  ljubavlju  primljene  od  Gospoda.  Dioskora  pak  i  namesnika  carskog  Martijana 
iznenada  postiže  kazna  Božija:  jer  i  Dioskora  kad  silažaše  s  gore  posle  posečenja  kćeri,  i 
namesnika  Martijana  kad  seđaše  kod  kuće,  ubiše  gromovi,  i  tako  ih  spališe  da  im  se  ni 
prah ne nađe. 

U  gradu  tom  življaše  jedan  blagočestivi  čovek,  po  imenu  Galentijan.  Uzevši  česne  mošti 
svetih  mučenica  on  ih  donese  u  grad  i  sahrani  sa  doličnom  češću,  i  podiže  crkvu  nad 
njima, u kojoj bivahu mnoga isceljenja od moštiju svetih mučenika, molitvama njihovim a 
blagodaću Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga u Trojici Boga, kome slava vavek. Amin. 

  

O ČESNIM MOŠTIMA SVETE VELIKOMUČENICE VARVARE 

  

ČESNE  mošti  svete  velikomučenice  Varvare  biše  prenesene  iz  Grčke  u  Rusiju,  u  Kijev, 
posle  prosvećenja  Ruske  zemlje  svetim  krštenjem,  kada  se  ruski  knezovi  nalažahu  u 
naročito bliskim i prijateljskim odnosima sa grčkim carevima, i uzimahu sebi za supruge 

9
njihove  sestre  i  kćeri.[8]  U  vreme  takvih  odnosa,  Kijev  dobi  iz  Grčke  neocenjivi  dar  ‐ 
celebne  mošti  svete  velikomučenice  Varvare,  kao  što  to  svedoči  verodostojni  letopis  iz 
1670.  godine  igumana  Kijevskog  Mihajlovskog  Zlatoverhog  manastira,[9]  jeromonaha 
Teodooija  Safonoviča.[10]  Prva  supruga  velikog  kneza  Kijevskog  Svjatopolka 
Izjaslaviča,[11]  nazvanog  u  svetom  krštenju  Mihail,  beše  grčka  princeza  Varvara,  kći 
Vizantijskog cara Aleksija Komnena.[12] Pred svoj odlazak iz Carigrada u Rusiju princeza 
Varvara  umoli  svoga  oca  da  joj  da  česne  mošti  svete  velikomučenice  Varvare,  i  ona  ih 
donese  sa  sobom  u  Kijev.  Muž  njen,  veliki  knez  Mihail,  sagradi  1108.  godine  u  Kijevu 
kamenu kamenu crkvu u ime svetog Arhistratiga Mihaila, svoga zaštitnika, i česno položi 
u njoj svete mošti velikomučenice.[13] U vreme najezde tatarskog hana Batija[14] na rusku 
zemlju,  mošti  svete  velikomučenice  biše  sakrivene  od  strane  crkvenoslužitelja  na  tajnom 
mestu  ispod  kamenih  stepenica  što  vode  na  vrh  hrama.  Mnogo  godina  posle  Batijeve 
pustošne  najezde  svete  mošti,  po  blagovolenju  Božjem,  biše  obretene,  iz  skrivnice 
iznesene, i s češću javno položene u istom hramu. 

Godine  1644,  za  vreme  Kijevskog  Mitropolita  Petra  Mogile,[15]  Kijev  poseti  kancelar 
Poljske  kraljevine  Georgije  Osolinski.  Došavši  u  crkvu  Mihajlovskog  manastira  radi 
poklonjenja  česnim  moštima  svete  velikomučenice  Varvare,  on  ispriča  ovo:  ʺJa  gajim 
duboku veru u pomoć svete velikomučenice Varvare, jer mnogi svedoče da ko poveri sebe 
njenom zastupništvu, ne umire bez pokajanja i pričešća Božanstvenim Tajnama. Bio sam u 
Rimu i u drugim zapadnim zemljama i svuda sam se raspitivao gde se nalaze mošti svete 
velikomučenice  Varvare,  na  Zapadu  ili  na  Istoku.  Iz  odgovora  koje  sam  dobijao,  uverio 
sam se da se mošti svete velikomučenice ne nalaze na Zapadu, takođe ni na Istoku, već se 
nalaze  u  ovim  krajevima,  kako  tvrde  oni  koji  su  bivali  na  Istoku.  Sada  verujem  da  se 
upravo  ovde  u  Kijevu  nalaze  mošti  svete  velikomučenice  Varvareʺ.  ‐  Poklonivši  se  s 
usrdnom molitvom svetim moštima i pobožno ih celivavši, kancler smerno moljaše da mu 
se  da  delić  od  ovih  svetih  moštiju  na  blagoslov.  Zbog  velike  vere  njegove  njemu  bi  dat 
delić sa prsta desne ruke svete velikomučenice, što on i primi sa velikom zahvalnošću. 

Godine  1650,  za  mitropolita  Kijevskog  Silvestra  Kosova,[16]  hetman  Litovski  knez  anuš 
Radzevil,  zauze  na  juriš grad Kijev.  Po  njegovoj želji  njemu  biše date  dve nemale  čestice 
uzete  ‐  jedna  od  grudi,  a  druga  od  rebra  česnih  moštiju  svete  velikomučenice  Varvare. 
Česticu  od  grudi  hetman  pokloni  svojoj  ženi,  kneginji  Mariji,  blagočestivoj  kćeri 
Moldovlahijskog  gospodara  Vasilija.  Po prestavljenju kneginje Marije, deo svetih moštiju 
što beše u nje dođe u ruke mitropolitu Kijevskom Josifu Tukaljskom[17] i on ih donese u 
grad  Kanev.  Posle  pak  njegove  smrti,  one  biše  prenete  u  grad  Baturin,[18]  gde  i  sada 
počivaju u manastiru svetog Nikolaja Čudotvorca, čineći čudesna isceljenja. A drugi  deo 
svetih  moštiju,  onaj  od  rebra,  knez  Radzivil  posla  na  poklon  Vilenskom  rimokatoličkom 
episkopu Georgiju Tiškeviču, ispunjujući time njegovu želju i usrdnu molbu. Primivši ovaj 
poklon,  episkop  ga  česno  čuvaše  u  svome  dvoru,  u  bogato  ukrašenom  kivotu.  Nakon 
nekog  vremena  dom  episkopov  izgore,  ali  kivot  sa  delom  moštiju  svete  velikomučenice 

10
Varvare  ostade  čitav  i  nepovređen.  Udivljeni  ovim  čudom,  svi  proslaviše  Boga  i  svetu 
velikomučenicu Varvaru. Vest o ovome čudu bi donesena u Mihajlovski manastir godine 
1657.  A  godinu dana  pre toga, beše u Kijevu  Antiohijski patrijarh  Makarije.[19]  On se sa 
velikom  verom  i  ljubavlju  i  suzama  pokloni  česnim  moštima  svete  velikomučenice 
Varvare u Mihajlovskom Zolotoverhom manastiru, i reče ovo: 

ʺU  mojoj  patrijaršiji,  nedaleko  od  Antiohije,  ima  grad  Iliopolj,  u  kome  postrada  sveta 
velikomučenica  Varvara.  Kada  tamo  ja  raspitivah  za  njene  svete  mošti,  meni  tvrđahu  da 
njih odavna nema ne samo tamo nego ni u ma kom drugom mestu na Istoku, već se one 
nalaze  u  Ruskoj  zemlji,  koju  poneki  nazivaju  varvarskom  zemljom.  Sada  čvrsto  verujem 
da su ove mošti ovde, istinske mošti svete velikomučenice Varvareʺ. 

I  patrijarh  usrdno  moljaše,  da  mu  se  da  delić  od  ovih  svetih  moštiju.  Njegova  molba  bi 
ispunjena  Kijevskim  mitropolitom  Silvestrom,  i  patrijarh  primi  delić  svetih  moštiju  sa 
velikom radošću i blagodarnošću. 

Mnoštvo čudesa i isceljenja od svetih moštiju svete velikomučenice Varvare, koja su bivala 
i  koja  bivaju  u  Mihajlovskom  Zlatoverhom  manastiru,  silnije  od  gromoglasnih  truba 
objavljuju celome svetu i sve ubeđuju u istinitost moštiju i blagodatne sile koja kroz njih 
dela. Od tih čudesa spomenućemo samo nekoliko. 

Arhiepiskop  Černjigovski  Lazar  Baranovič,[20]  pre  no  što  je  postao  episkop,  od  1640. 
godine  mnogo  se  trudio  u  propovedanju  reči  Božje  ...  Između  ostaloga,  propovedajući 
jednom  na  praznik  svete  velikomučenice  Varvare  kraj  njenih  česnih  moštiju,  on  s 
dubokom blagodarnošću i umilenjem proslavi čudo svog vlastitog isceljenja od ovih svetih 
moštiju. Često spominjući ovo čudo, on je 1674. godine u jednoj svojoj knjizi[21] napisao o 
tom  čudu  ovo:  ʺTeško  bolestan,  ja  se  nisam  obraćao  nikakvom  lekaru,  nego  pribegoh  s 
molbom  moštima  svete  velikomučenice  Varvare,  i  sa  verom  pih  vodu  u  kojoj  je  bila 
omočena ruka velikomučenice, i čaša takve vode bi mi na spasenjeʺ. 

Nastojatelj  Sveto‐Mihajlovskog  Zlatoverhog  Kijevskog  manastira,  jeromonah  Teodosije 

priča:  kada  je  on  1655.  godine,  po  blagoslovu  Kijevskog  mitropolita  Silvestra,  postao 
starešina  ovoga  manastira,  k  njemu  je  došao  neki  česni  građanin  Slucki,  predao  mu  od 
srebra  načinjenu  ruku  i  zamolio  ga  da  je  obesi  kraj  česnih  moštiju  svete  velikomučenice 
Varvare. Upitan zašto on to radi, Slucki reče ovo: ʺRuka mi beše poražena teškom bolešću, 
i  tako  zgrčena  da  je  nisam  mogao  ispraviti.  Pateći  od  takve  neisceljive  bolesti,  ja  se  setih 
čudesa  koja  se  zbivaju  ovde  od  česnih  moštiju  svete  velikomučenice  Varvare.  Stoga  se 
molih svetoj velikomučenici da mi isceli ruku, i zavetovah se da ću ići i pokloniti se njenim 
svetim moštima. I eto, pomoću svete Varvare, zgrčena moja ruka se isceli. I ja, ispunjujući 
svoj zavet, evo došao sam k svetim moštima njenim da im se s blagodarnošću poklonim, i 
ovu srebrnu ruku donesoh k svetim moštima njenim u znak isceljenja moje rukeʺ. 

11
Isti nastojatelj Geodosije ispriča ovo: Godine 1660, u vreme međusobnog rata, mnogo sam 
tugovao  zbog  oskudice  u  manastiru  i  ostalih  nedaća.  Jednom  u  snu  ja  se  obretoh  kraj 
moštiju  svete  velikomučenice Varvare,  i  vidim  sav  joj  kivot  pun  maslinovog  ulja.  I  sveta 
velikomučenica mi reče: ʺNeka te ne mori briga, ja sam s vamaʺ. ‐ Probudivši se, ja počeh 
razmišljati o snoviđenju, i opomenuvši se da u Svetom Pismu ulje označava milost, rekoh 
sebi: Kivot, pun ulja, u kome videh velikomučenicu gde leži, znak je da svetim molitvama 
njenim u manastiru ovom neće više biti oskudice i bede. ‐ Tako u samoj stvari i bi. 

Godine  1666,  u  vreme  svetog  Božićnjeg  posta,  u  toku  kojeg  se  praznuje  spomen  svete 
velikomučenice  Varvare,  dva  vojnika,  Andrej  i  Teodor,  dogovoriše  se  da  ukradu 
dragocene ukrase sa moštiju svete velikomučenice. Stoga dođoše noću u manastir, razbiše 
južna vrata na crkvi, i pojuriše pravo k moštima svete Varvare. Utom tresnu strašan grom, 
i iz svetiteljkina kivota zasuše ih ognjene varnice. Od straha lopovi padoše na zemlju kao 
mrtvi, pri čemu jedan od njih ogluve a drugi siđe s uma. A kada potom onaj ogluveli dođe 
malo k sebi, i vide na sebi kaznu Božju i svete velikomučenice Varvare, on izvede svoga 
obespamećenog  druga  iz  crkve,  zatvori  crkvena  vrata,  i  ništa  ne  uzevši  otidoše  doma. 
Posle  sedam  dana  ovaj  ogluveli  dođe  u  manastir  dovevši  sa  sobom  svog  sumašedšeg 
druga,  i  pred  duhovnim  ocem,  jeromonahom  Simeonom,  sa  skrušenim  srcem  ispovedi 
svoj greh i ispriča o čudu. Duhovnik ih pouči da se istinski pokaju, sa nadom u pomoć i 
isceljenje od strane svete velikomučenice Varvare, pa ih otpusti. 

Godine  1669,  avgusta  12,  jedan  vojnik  dođe  u  crkvu  k  česnim  moštima  svete 
velikomučenice Varvare, i poklanjajući im se s velikom pobožnošću on uzdahnu, i ispriča 
crkvenjaku i mnogim prisutnim ljudima ovo: ʺJa se udostojih velike čudesne zaštite svete 
velikomučenice  Varvare.  Jednom,  nalazeći  se  u  puku,  pođoh  s  mnogim  drugovima  po 
travu, i iznenada napadoše na nas Tatari i sve moje drugove odvedoše u ropstvo, samo se 
ja jedan spasoh. I kada ja blagodarah Boga za svoje izbavljenje i sažaljevah drugove svoje, 
javi mi se sveta Varvara u ovakim istim haljinama u kakvima ovde leži i sa ovakim istim 
vencem, i reče mi: Znaj, ja sam mučenica Varvara koja te oslobodi od Tatara. ‐ I evo došao 
sam ovamo k svetim moštima njenim, da joj se s blagodarnošću poklonim za to čudesno 
izbavljenje, i da vam ispričam to čudoʺ. 

Godine 1670. jedan Kijevljanin, po imenu Jovan, pobožan i čestit čovek, razbole se teško od 
vrućice.  Dugo bolujući,  on  se seti  svete  velikomučenice  Varvare koja preko  svojih  česnih 
moštiju daje čudesna isceljenja. I on, iznuren bolešću, nemajući snage da ustane s postelje i 
otide do crkve k svetim moštima, posla u Mihajlovski manastir sa molbom da mu dadu od 
vode koju izlivaju na ruku svete Varvare. U to vreme on beše u tako strašnoj vatri, da mu 
se  jezik  sasuši.  Ukućani  mu  savetovahu  da  popije  nešto  i  malo  se  rashladi.  Ali  on 
odgovori:  Makar  umro,  neću  popiti  ništa  dok  mi  ne  donesu  vode  od  rake  svete 
velikomučenice Varvare. 

12
Tako veliku veru imađaše on prema svetoj velikomučenici. A kada bi donesena voda od 
svetih moštiju njenih, Jovan je s radošću dočeka, pa pomolivši se s verom napi se. I odmah 
zaspa dubokim snom, mada do tada uopšte nije mogao spavati. I gle, u snu on kao da se 
obrete  u  crkvi  svetog  Arhistratiga  Mihaila,  i  njemu  se  javi  prekrasna  devica  i  reče  mu: 
Znaš li, ko sam ja? ‐ A kad on odgovori da ne zna, devica mu reče: Znaj dakle, da sam ja 
mučenica  Varvara.  Mnogi  ne  veruju  da u  ovom  Sveto‐Mihajlovskom  manastiru  počivaju 
moje mošti. Sada se sam ubedi da su ovo zaista moje mošti, i kazuj svima da bi verovali 
tome. U znak toga: budi zdrav od sada. 

Rekavši to, ona sama leže u svoj kivot; a Jovan, probudivši se tog trenutka, iz sna, oseti se 
potpuno zdrav, kao da nikada bolovao nije. I zablagodarivši Bogu i svetoj velikomučenici 
Varvari,  on  po  savesti  ispriča  ne  samo  igumanu  Sveto‐Mihajlovskom  nego  i  svima  o 
čudesnom isceljenju  svom  preko  moštiju  svete  velikomučenice Varvare  i  o  svedočanstvu 
svete velikomučenice da su to njene mošti. 

Uopšte,  od  ovih  česnih  moštiju  svete  velikomučenice  Varvare  u  Sveto‐Mihajlovskom 

Zolotoverhom Kijevskom manastiru bivaju čudesa neprestano, a naročito od svete celebne 
vode kojom se preliva sveta ruka njena desna. 

Treba  ovde  nešto  reći  i  o  levoj  ruci  svete  velikomučenice,  koja  se iz  drevnih  vremena  ne 
nalazi  pri  njenom  netljenom  telu  u  Mihajlovskom  manastiru:  ona  je  ostavljena  u  Grčkoj 
zemlji. Nakon mnogo godina, a u vreme Kijevskog mitropolita Petra Mogile, tu svetu ruku 
prenese  u  Poljsku  Grk  Mozel  koji  se  preseli  tamo.  Poreklom  iz  carskoga  roda 
Kantakuzenih,  Mozel  beše  po  zanimanju  lekar,  i  to  vrlo  čuven.  On  podiže  crkvu  u  čast 
Vozdviženja  Krsta  Gospodnja,  u  Volinskom  gradu  Lucku,  i  tamo  bi  položena  česna  leva 
ruka  svete  velikomučenice  Varvare.  Nakon  pak  mnogo  godina,  pri  pravoslavnom 
episkopu Luckom Gedeonu, kasnijem mitropolitu Kijevskom, bezbožni Jevreji pokradoše 
spomenutu  crkvu.  Tom  prilikom  sa  ostalim  crkvenim  utvarama  oni  ukradoše  i  tu  svetu 
ruku koja je ležala u srebrnom kivotu, pa i nju sa ostalim utvarima baciše u usijanu peć, 
gde  ona,  sav  dan  i  svu  noć  paljena  ognjem,  ostade  neoštećena.  Kada  to  videše  bezbožni 
pakosnici, oni izvadiše iz usijane peći čudesno nepovređenu svetu ruku i tajno noću dugo 
se  mučahu  da  je  gvozdenim  čekićima  razmrskaju.  I  posle  mnogih  napora  oni  je  jedva 
razmrskaše u sitne deliće, pa ponovo baciše u istu usijanu peć. 

Po  promislu  Božjem,  ovaj  zločin  bezbožnih  Jevreja  uskoro  bi  obelodanjen  marljivom 
istragom  oko  ove  krađe  i  svedočanstvom  suseda  koji  su  one  noći  čuli  lupu  čekića. 
Podvrgnuti mukama, kradljivci ne htedoše priznati svoj zločin. Tada islednicima dođe na 
um  blagočestiva  misao:  da  se  iz  one  peći  izvadi  sav  pepeo  i  proseje  na  rešetu.  Pri  tom 
prosejavanju  pokazaše  se  sitne  čestice  razmrskane  ruke  svetiteljkine;  pronađoše  još  i 
koralski nakit što se nalazio na svetoj ruci, koji se u peći ne beše pretvorio u pepeo već je 
od  ognja  samo  bio  pobeleo.  Posle  toga  i  sami  bezbožni  Jevreji,  ponovo  podvrgnuti 
mukama, priznadoše svoj zločin. 

13
Onda,  sa  blagoslovom  episkopa  Gedeona,  sve  pronađene  čestice  svete  ruke  i  korali  biše 
stavljeni  u  divan  kivotić,  naročito  načinjen  za  to.  I  taj  kivotić  bi  u  litiji  sa  krstovima  i 
svećama  od  strane  sveštenoslužitelja  Božjih  i  mnoštva  naroda  unesen  u  Lucku  sabornu 
crkvu svetog Jovana Bogoslova. 

Kroz nekoliko pak godina episkop Gedeon, preseljujući se, zbog gonjenja Pravoslavlja, iz 
Lucka u Malorosiju, prenese i taj sveti kivotić. A kad preosvećeni Gedeon bi uzveden na 
presto Kijevske mitropolije, tada on i sveti kivotić taj česno položi u oltaru saborne crkve 
Kijevske mitropolije svete Sofije ‐ Premudrosti Božije, gde se i sada pobožno čestvuje.[22] 

  

  

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

JOVANA DAMASKINA 

  

PREPODOBNI Jovan Damaskin rodio se u prestonici Sirije Damasku,[23] od visokorodnih 
i  pobožnih  roditelja,[24]  čija  plamena  vera  u  Hrista,  isprobana  u  opasnostima  i 
iskušenjima,  pokaza  se  jača  i  dragocenija  od  zlata,  mada  isprobanog  u  ognju,  ipak 
propadljivog.  Teško  beše  tada  vreme.  Saraceni  behu  pokorili  tu  zemlju  i,  zauzevši  ovaj 
slavni  grad,  zadavahu  svakovrsne  muke  hrišćanima:  jedne  ubijahu,  druge  u  ropstvo 
prodavahu, i nikome ne dozvoljavahu da javno slavi Hrista. U to vreme roditelji Jovanovi, 
štićeni  promislom  Božjim,  sačuvaše  se  čitavi  i  zdravi,  sa  celokupnom  imovinom  svojom; 
sačuvaše  oni  i  svetu  veru.  Jer  im  Bog  dade  mogućnost  da  zadobiju  blagonaklonost 
Saracena, kao nekada Josif Egipćana[25] i Danilo Vavilonjana,[26] te zločestivi Agarjani ne 
zabranjivahu  roditeljima  svetiteljevim  da  veruju  u  Hrista  i  da  otvoreno  slave  sveto  Ime 
Njegovo.  Osim  toga  oni  Jovanovog  oca  postaviše  za  gradskog  sudiju  i  za  načelnika 
narodnih  građevina.[27]  Nalazeći  se  na  takvom  položaju,  on  mnoga  dobra  činjaše  svojoj 
jednovernoj  braći:  otkupljivaše  roblje,  oslobađaše  sužnje  iz  tamnica  i  spasavaše  ih  od 
smrti, i svima paćenicima pružaše ruku pomoći. I behu roditelji prepodobnoga u Damasku 
među Agarjanima kao svetilnici u noći, kao seme u Izrailju, kao iskra u pepelu. Sačuvani 
od  Boga  radi  toga,  da  od  njih  proizađe  Crkve  Hristove  svetilnik,  koji  će  jarko  svetleti 
celome svetu, ‐ blaženi Jovan Damaskin. Rodivši ga po telu, oni se potrudiše da ga odmah 
učine  i  čedom  svetlosti  kroz  sveto  krštenje,  što  beše  stvar  vrlo  teška  u  to  vreme.  Jer 
Agarjani  nikome  ne  dozvoljavahu  krštenje.  Međutim  Jovanovi  roditelji  nesmetano 
preporodiše  svoje  dete  krštenjem  i  nadenuše  mu  ime  koje  označava  blagodat  Božiju.  Jer 
Jovan je jevrejska reč i znači: blagodat Božija. Otac deteta Jovana veoma se staraše da svoje 
čedo  dobro  vaspita  i  nauči,  ne  običajima  saracenskim,  niti  hrabrosti  vojničkoj,  niti  lovu 
zverinja, niti kom drugom svetovnom zanimanju, već krotosti, smirenosti, strahu Božjem i 

14
poznavanju  Svetoga  Pisma.  Stoga  usrdno  moljaše  Boga  da  mu  pošalje  čoveka  mudrog  i 
pobožnog, koji bi sinu njegovom bio dobar učitelj, i dobar nastavnik u vrlinama. I bi brižni 
roditelj uslišen od Boga, i dobi što je želeo, na sledeći način. 

Damaski razbojnici vršili su često i upade i na kopnu i na moru u susedne krajeve, uzimali 
u ropstvo hrišćane, dovodili ih u svoj grad, pa jedne prodavali na pijacama a druge ubijali. 
Jednom  oni  uhvatiše  nekog  monaha,  po  imenu  Kozmu,  blagoobraznog  po  izgledu, 
prekrasnog po duši, rodom iz Italije, i prodavahu ga na pijaci sa ostalim robljem. Oni pak 
robovi koje  razbojnici hoćahu  da  poseku mačem, pripadahu k nogama toga monaha  i sa 
suzama  ga  moljahu  da  se  pomoli  Bogu  za  duše  njihove.  Saraceni,  videvši  kakvo 
poštovanje  ukazuju  monahu  osuđeni  na  smrt,  upitaše  ga  kakav  je  čin  imao  u  svojoj 
otadžbini  među  hrišćanima.  On  odgovori:  Ja  nisam  imao  nikakav  čin,  niti  sam  bio 
udostojen svešteničkog zvanja; ja sam samo grešni monah, poznavalac filosofije, ne samo 
naše hrišćanske nego i one koju smisliše neznabožački mudraci. 

Rekavši to, monah briznu u plač, i plakaše gorko. Nedaleko pak stajaše Jovanov roditelj; 
videći starca gde plače, i poznavši po odeći da je monah, on mu priđe. I želeći da ga uteši 
u  tuzi  reče  mu.  Uzalud,  čoveče  Božji,  plačeš  što  gubiš  ovaj  svet,  kojega  si  se  ti  davno 
odrekao i za koji si umro, kao što vidim po tvome izgledu i odeći. ‐ Ja plačem, odgovori 
monah, ne što gubim ovaj svet, jer sam ja, kao što ti reče, umro za svet, i ne hajem ni za šta 
svetovno,  znajući  da  postoji  drugi  život:  bolji,  besmrtan  i  večan,  ugotovljen  slugama 
Hristovim,  koji  se  nadam  i  ja  dobiti  blagodaću  Hrista  Boga  mog;  nego  plačem  zato  što 
odlazim iz ovog sveta bezdetan, i ne ostavivši za sobom naslednika. 

Začudi se Jovanov roditelj monahovim rečima, i reče mu: Oče, ti si monah, i posvetio si se 
Bogu radi čuvanja čistote a ne radi rađanja dece. Zašto onda tuguješ zbog dece? ‐ Monah 
odgovori: Ti ne pojimaš, gospodine, ono što sam rekao: ja govorim ne o telesnom čedu i ne 
o  zemaljskom nasledstvu, već o  duhovnom. Jer, kao što  sam  vidiš, ja  sam  monah ubog  i 
nemam ništa od stvari ovoga sveta, ali imam veliko bogatstvo mudrosti kojim se obogatih, 
mnogo  se,  pomoću  Božjom,  od  mladosti  moje  trudeći.  Prošao  sam  razne  nauke  ljudske: 
izučio sam retoriku i dijalektiku, odlično znam filosofiju, predatu od Stagarita i Aristonova 
sina,[28]  proučio  sam  geometriju  i  muziku,  dobro  sam  izučio  kretanje  nebeskih  tela  i 
puteve  zvezda,  da  bih  preko  tolike  lepote  tvorevine  i  njenog  premudrog  uređenja  što 
jasnije  poznao  samoga  Tvorca.  Zatim  sam  savršeno  izučio  i  učenje  grčkih  i  rimskih 
bogoslova o tajnama Pravoslavlja. Imajući sam takva znanja, ja ih nikome nisam predao, i 
čemu  sam  se  sam  naučio  ja  nikoga  ne  naučih,  niti  sada  mogu  naučiti,  jer  nemam  ni 
vremena ni učenika; i smatram da ću ovde umreti od mača agarjanskog, i javiću se pred 
Gospodom mojim kao drvo nerodno, i kao sluga koji je sakrio u zemlju talant gospodara 
svoga.  Eto  zbog  čega  plačem  i  ridam.  Kao  što  oci  po  telu  tuguju  kada  u  braku  živeći 
nemaju dece, tako i ja tugujem i setujem što ne rodih nijednog duhovnog sina, koji bi posle 
mene bio naslednik mog bogatstva mudrosti. 

15
Čuvši  ovakve  reči,  otac  Jovanov  se  obradova  što  obrete  davno  željenu  riznicu,  i  reče 
starcu:  Ne  tuguj  oče:  Bog  može  ispuniti  želju  srca  tvoga.  ‐  Rekavši  to,  on  hitno  ode  k 
saracenskom knezu, i pripavši k nogama njegovim moljaše ga usrdno da mu pokloni roba‐
monaha.  Knez  mu  iziđe  u  susret:  pokloni  mu  ovaj  dar,  stvarno  dragoceniji  od  mnogih 
drugih darova. 

Roditelj  Jovanov  s  radošću  odvede  kući  svojoj  blaženoga  Kozmu,  i  uteši  ga  namučena 
davši mu udobnost i mir. I reče mu: Oče, budi gospodar u mojoj kući i učesnik svih mojih 
radosti i tuga. ‐ Pa dodade i ovo: Bog ti ne samo darova slobodu nego ti i želju srca tvoga 
ispuni. Ja imam ova dva deteta: jedan je sin moj po telu Jovan, a drugi ‐ dečak koga primih 
umesto sina, rodom iz Jerusalima, siroče od detinjstva, a zove se kao i ti, Kozma. Stoga te 
molim,  oče,  nauči  ih  mudrosti  i  dobroj  naravi  i  nastavi  na  svako  dobro  delo;  načini  ih 
duhovnim sinovima svojim, preporodi ih učenjem, vaspitaj ih poučenjem, i ostavi ih posle 
sebe kao naslednike neukradivog bogatstva duhovnog. 

Obradova se blaženi starac Kozma, proslavi Boga, i stade vrlo marljivo vaspitavati i učiti 
oba dečaka. A dečaci behu pametni, brzo shvatahu što im učitelj predavaše, i napredovahu 
u učenju. Jovan, kao orao koji se nosi povazduhu, dostizaše visoke tajne učenja; a duhavni 
brat  njegov  Kozma,  kao  lađa  brzo  ploveći  na  ugodnom  vetru,  brzo  dostizaše  dubinu 
mudrosti.  Učeći  usrdno  i  revnosno,  oni  za  kratko  vreme  izvrsno  izučiše  gramatiku, 
filosofiju  i  aritmetiku,  i  postadoše  slični  Pitagori  i  Diofanu;[29]  izučiše  oni  i  geometriju 
tako,  da  su  mogli  biti  smatrani  kao  neki  novi  Euklidi.[30]  A  kako  se  oni  usavršiše  u 
pesništvu  i  muzici,  o  tome  svedoče  njihove  crkvene  pesme  i  stihovi.  Ne  izostaviše  oni  i 
astronomiju;  i  tajne  bogoslovlja  odlično  upoznaše.  Osim  toga  oni  se  od  dobrog  učitelja 
naučiše  dobrim  naravima  i  dobrodeteljnom  životu,  življenju  u  vrlinama,  i  postadoše 
savršeni u znanju, mudrosti duhovnoj i svetovnoj. Naročito Jovan pokaza veliki uspeh, te 
mu se divljaše i sam učitelj, kojega Jovan prevaziđe u nekim oblastima znanja. I postade 
Jovan veliki bogoslov, o čemu svedoče njegove bogonadahnute i bogomudre knjige. No on 
se  ne  gorđaše  zbog  tolike  svoje mudrosti. Kao  plodno  drvo:  što više rod na njemu  raste, 
utoliko  se  više  grane  njegove  povijaju  naniže  ka  zemlji,  Tako  i  blaženi  filosof  Jovan: 
ukoliko  više  napredovaše  u  mudrosti,  utoliko  manjim  on  smatraše  sebe;  i  umejaše  on 
ukroćavati u sebi sujetna maštanja i ugašavati strasne pomisli, a dušu svoju kao svetilnik, 
napunjen uljem duhovne mudrosti, zapaljivati ognjem Božanstvene želje. 

I učitelj Kozma reče jednom ocu Jovanovom: Eto gospodine, želja se tvoja ispuni: mladići 
tvoji se odlično naučiše, te već i mene prevazilaze mudrošću. Takvim učenicima nije dosta 
da budu kao učitelj njihov. Blagodareći velikoj pameti i neprestanom trudu, oni potpuno 
postigoše svu dubinu mudrosti, i Bog umnoži taj njihov dar. Njima više nije potrebno da 
ih  ja  učim:  oni  su  već  sposobni  da  druge  uče.  Stoga  te  molim,  gospodine,  otpusti  me  u 
manastir,  da  tamo  sam  postanem  učenik  i  da  se  naučim  višnjoj  mudrosti  od  savršenih 
monaha.  Ta  svetovna filosofija kojoj  sam se naučio, šalje me k filosofiji  duhovnoj, koja  je 
dragocenija i čistija od svetovne, jer ona donosi koristi i spasava dušu. 

16
Čuvši to, otac Jovanov se ožalosti, ne želeći lišiti sebe tako dragocena i mudra nastavnika. 
Ipak  se  ne  usudi  silom  zadržati  starca  da  ga  ne  ožalosti,  zato  mu  učini  po  volji.  I 
nagradivši  ga  bogato,  on  ga  otpusti  s  mirom.  Monah  Kozma  ode  u  lavru  prepodobnog 
Save  Osvećenog.  I  tamo  poživevši  bogougodno  do  svoje  smrti,  on  otide  k  Najsavršenijoj 
Premudrosti,  Bogu.  Kroz  nekoliko  godina  prestavi  se  i  otac  Jovanov.  Knez  Saracenski 
pozva Jovana i predloži mu da ga postavi za svog prvog savetnika. Jovan se otkazivaše od 
toga, imajući suprotnu želju: da služi Bogu usamljeničkim molitvenim tihovanjem. Ipak on 
bi  prinuđen  da  se  potčini  i  da  se,  i  protiv  volje  svoje,  primi  vlasti.  I  dobi  Jovan  u  gradu 
Damasku vlast veću no što je imao njegov roditelj.[31] 

U to vreme u Grčkoj carovaše Lav Isavrijanac,[32] koji na Crkvu Božiju ustade zverski, kao 
lav ričući i pustošeći. Izbacujući iz hramova Božjih svete ikone, on ih predavaše ognju; a 
one  koji  pravoslavno  verovahu  i  poštovahu  svete  ikone,  on  bezdušno  stavljaše  na 
strahovite muke. Čuvši o tome, Jovan se zapali revnošću pobožnosti, ugledajući se u tome 
na Iliju Tesvićanina i na imenjaka svog Preteču Hristovog. Izvukavši mač Reči Božije, on 
poče  njime  odsecati  kao  glavu  jeretičko  umovanje  zveropodobnog  cara:  jer  on  razasla 
mnoge poslanice o poštovanju svetih ikona onim pravovernima koji mu behu poznati. U 
tim  poslanicama,  na  osnovu  Svetog  Pisma  i  drevnog  predanja  bogonosnih  Otaca,  on 
mudro dokazivaše da svetim ikonama treba odavati dužno poklonjenje. One pak kojima je 
slao  te  poslanice  on  moljaše  da  te  poslanice  pokazuju  drugoj  jednovernoj  bratiji  radi 
njihovog  utvrđenja  u  pravoslavlju.  I  truđaše  se  blaženi  Jovan  da  svu  vaseljenu  napuni 
bogonadahnutim  poslanicama  svojim.[33]  Rasturene  po  celom  carstvu  grčkom,  one 
utvrđivahu  pravoslavne  u  pobožnosti,  a  jeretike  bodijahu  kao  bodila.  Glas  o  tim 
poslanicama dopre i do samog cara Lava. Ne trpeći da ko izobličava njegovo zloverje, car 
pozva  k  sebi  svoje  jednomišljenike  jeretike  i  naredi  im  da  oni,  na  pritvoran  način,  među 
pravoslavnima pronađu koju bilo Jovanovu poslanicu pisanu njegovom vlastitom rukom, 
i  da  je  uzmu  na  pročitanje.  Posle  dugog  paštenja,  učesnici  ove  zlobne  zamisli  pronađoše 
negde kod pravoslavnih jednu poslanicu, napisanu Jovanovom rukom, lukavo je izmoliše, 
pa caru u ruke predadoše. 

Car  naloži  nekim  veštim  pisarima  svojim  da  oni,  gledajući  na  rukopis  Jovanov,  napišu 
istim slovima tobož od strane Jovanove pismo iz Damaska caru Lavu. A to pismo glasilo je 
ovako:  ʺRaduj  se,  care!  i  ja  se  radujem  državi  tvojoj  radi  jedinstva  vere  naše,  i  odajem 
poklonjenje i dužno poštovanje tvome carskom veličanstvu. Obaveštavam te da grad naš 
Damask, koji je u rukama Saracena, slabo se čuva, i uopšte nema jaku stražu; vojske je u 
njemu  malo,  i  slaba  je.  Stoga  te  molim,  Boga  radi  smiluj  se  na  ovaj  grad,  pošalji  junačku 
vojsku  svoju.  Praveći  se  kao  da  ide  u  drugo  mesto,  neka  vojska  iznenada  napadne 
Damask, i ti ćeš bez muke uzeti grad pod svoju vlast. U ovoj stvari ja ću ti pomoći mnogo, 
pošto je grad, i sva ova zemlja, u mojim rukamaʺ. 

Pošto  napisa  sebi  od  strane  Jovana  takvo  pismo,  lukavi  par  naredi  da  od  njegove  strane 
napišu  saracenskom  knezu  ovako:  ʺSmatram  da  ništa  nije  bolje  nego  imati  mir  i  živeti  u 

17
prijateljstvu,  jer  održavati  ugovore  mira  vrlo  je  pohvalno  i  Bogu  milo.  Stoga  i  mir, 
sklopljen između nas, ja hoću da pošteno i verno čuvam do kraja. Međutim neki hrišćanin, 
koji živi u tvojoj državi, čestim pismima svojim podstiče me da narušim mir, i obećava mi 
predati  mi  bez  muke  grad  Damask  u  ruke,  ako  ja  neočekivano  pošaljem  svoju  vojsku 
tamo. Da bi se ti uverio u ovo što ti pišem, i da bi se ubedio u moje prijateljstvo, ja ti evo 
šaljem  jedno  od  tih  pisama  koje  mi  je  taj  hrišćanin  pisao.  U  njemu  koji  se  usudio  da  mi 
tako piše, ti ćeš poznati izdaju i neprijateljstvo, i znaćeš kako da ga kaznišʺ. 

Ova dva pisma zveropodobni car Lav posla po jednom svom vrlo poverljivom čoveku u 
Damask knezu Saracena. Primivši ih i pročitavši ih, knez dozva Jovana i pokaza mu ono 
lažno pismo, napisano caru Lavu. Čitajući i razgledajući pismo, Jovan reče: Slova na ovoj 
hartiji liče donekle na moj rukopis. Međutim, ovo nije pisala moja ruka, jer meni nikada na 
pamet palo nije da pišem grčkome caru. Ne dao Bog, da lažno služim gospodaru svome. 

Jovanu  odmah  bi  jasno  da  je  ova  kleveta  delo  neprijateljskog,  zlog,  jeretičkog  lukavstva. 
Ali  knez,  ispunivši  se  jarosti,  naredi  da  nevinome  Jovanu  odseku  desnu  ruku.  Jovan 
usrdno moljaše kneza da se malo strpi i da mu vremena da on dokaže svoju nevinost i da 
obelodani  mržnju  koju  prema  njemu  gaji  zli  jeretik,  car  Lav.  Ali  molba  njegova  ne  bi 
uslišena: silno razgnjevljeni knez naredi da se kazna odmah izvrši. 

I  odsečena  bi  Jovanova  desnica,  ‐  ona  desnica  koja  utvrđivaše  pravoverne  u  Bogu;  ona 
desnica  koja  pisanjem  svojim  izobličavaše  nenavidnike  Gospoda,  i  koja  umesto  mastila, 
kojim se služaše pišući o poštovanju svetih ikona, sada se obli svojom vlastitom krvlju. 

Posle odsečenja, ruka Jovanova bi obešena na trgu usred grada, a sam Jovan, iznemogao 
od  bolova  i  od  ogromnog  gubitka  krvi,  bi  odveden  kući  svojoj.  A  kad  se  smrče,  blaženi 
Jovan doznavši da je kneza već prošao gnjev, uputi knezu ovakvu molbu: Bolovi se moji 
povećavaju,  i  muče  me  neiskazano;  i  meni  neće  biti  lakše  sve  dok  odsečena  ruka  moja 
bude visila u vazduhu. Stoga te molim, gospodine moj, naredi da mi se da ruka moja, da je 
sahranim u zemlji, jer smatram da će me bolovi popustiti, ako ona bude sahranjena. 

Mučitelj  se  odazva  molbi,  i  naredi  da  se  ruka  skine  sa  javnog  mesta  i  preda  Jovanu.  A 
Jovan, primivši odsečenu ruku svoju, uđe u molitvenu odaju svoju, i pavši na zemlju pred 
svetom  ikonom  Prečiste  Bogomatere  sa  Bogomladencem  u  naručju,  on  odsečenu  ruku 
svoju priljubi na njeno mesto, i stade se iz dubine srca moliti uzdišući i plačući, i govoraše: 
ʺVladičice  Prečista  Mati  koja  si  Boga  mog  rodila,  evo  desna  ruka  mi  je  odsečena  radi 
Božanstvenih  ikona.  Tebi  je  poznato  šta  Lava  izazva  na  gnjev;  zato  mi  pohitaj  brzo  u 
pomoć,  i  isceli  ruku  moju.  Desnica  Svevišnjega,  koja  se  ovaplotila  iz  Tebe,  čini  mnoga 
čudesa  radi  molitava  Tvojih;  stoga  molim  da  On  i  desnicu  moju  isceli  na  Tvoje 
posredovanje. O Bogomati! neka ova ruka moja napiše u pohvalu Tebi i Sinu Tvome ono 
što  joj  Ti  budeš  dozvolila,  i  neka  pisanjem  svojim  pomogne  pravoslavnoj  veri.  Ti  možeš 
sve što hoćeš, jer si Mati Božijaʺ. 

18
Govoreći to sa suzama, Jovan zaspa. I vide u snu Prečistu Bogomater kako sa ikone gleda 
na  njega  svetlim  i  milostivim  očima,  i  govori:  ʺEto,  ruka  ti  je  sada  zdrava;  ne  tuguj  više, 
nego se usrdno trudi, kao što si mi obećao; i načini je perom brzopiscaʺ. 

Probudivši  se,  Jovan  opipa  svoju  ruku  i  vide  da  je  isceljena.  I  obradova  se  duhom  Bogu 
Spasu svome i Svebesprekornoj Materi Njegovoj, što Svemoćni učini tako  divno čudo na 
njemu.  Pa  ustavši  na  noge  i  podigavši  ruke  k  nebu,  on  uznese  blagodarnost  Bogu  i 
Bogomateri. I radovaše se on svu noć sa svim domom svojim. I pevajući novu pesmu, on 
govoraše: Desnica tvoja, Gospode, proslavi se u sili (2 Mojs. 15, 6); desna ruka Tvoja isceli 
odsečenu desnicu moju, i njome će satrti neprijatelje koji ne počituju česnu ikonu Tvoju i 
Tvoje  Prečiste  Matere,  i  uništiće  njome,  radi  veličanja  slave  Tvoje,  neprijatelje  koji 
uništavaju svete ikone. 

Dok se Jovan tako radovaše sa svima ukućanima svojim, i pevaše blagodarne pesme, čuše 
to  susedi;  i  kad  saznadoše  razlog  te  radosti  i  veselja,  oni  se  veoma  divljahu.  Uskoro 
doznade za to i knez saracenski. I odmah pozva Jovana, i naredi mu da pokaže odsečenu 
ruku.  Na  mestu  pak  gde  beše  ruka  odsečena  viđaše  se  kao  crveni  konac  znak,  ostavljen 
promislom Bogomatere, kao dokaz da je ruka na tom mestu bila odsečena. 

Ugledavši to, knez upita Jovana: Koji to lekar i kakvim lekom tako dobro prisajedini ruku 
njenome zglobu, i tako je brzo izleči i oživi, kao da ona i nije bila odsečena i mrtva? 

Jovan ne prećuta čudo, nego gromko reče o njemu: Gospod moj, Svemoćni Lekar, uslišavši 
preko  Prečiste  Matere  Svoje  usrdnu  molitvu  moju,  isceli  svemoćnom  silom  Svojom  ovu 
ranu moju, i učini zdravom ruku, koju ti naredi da se odseče. 

Tada knez zavapi: Teško meni! ne ispitavši klevetu ja nepravedno osudih i nekriva kaznih 
tebe, dobri čoveče. Molim te, oprosti nam što te mi tako brzo i nerazumno osudismo. Evo, 
primi sada od nas svoj pređašnji čin i pređašnje poštovanje, i budi naš prvi savetnik. Od 
ovoga časa bez tebe i bez tvoga saveta ništa se u državi našoj raditi neće. 

Međutim Jovan, pavši pred noge knezu, moljaše ga dugo da ga otpusti od sebe i da mu ne 
smeta da krene putem kuda mu duša želi: da sleduje Gospodu svome sa monasima koji su 
se odrekli sebe i uzeli na sebe jaram Gospodnji. No knezu se nije htelo da ga otpusti, i na 
sve  moguće  načine  pokušavaše  da  privoli  Jovana  da  bude  upravnik  dvora  njegovog  i 
ureditelj vascele države njegove. I beše među njima duga raspra: jedan drugoga moljaše, i 
jedan  drugoga  staraše  se  pobediti  molbom.  Najzad,  jedva  nadvlada  Jovan:  premda  ne 
brzo, ipak on umoli kneza, te mu ovaj dopusti da čini što mu duša želi. 

Vrativši  se  kući  svojoj,  Jovan  odmah,  ne  časeći  ni  časa,  razdade  siromasima  sva  svoja 
bezbrojna  imanja,  i  sve  robove  pusti  na  slobodu,  a  sam  sa  sa  učenikom  svojim 
Kozmom[34]  otputova  u  Jerusalim.  Tamo  poklonivši  se  svetim  mestima  on  ode  u  lavru 
svetoga  Save,  i  moli  igumana  da  ga  primi  kao  zalutalu  ovcu,  i  prisajedini  svome 

19
izabranom stadu. Iguman i sva bratija raspoznaše svetoga Jovana, jer on već beše slavan, i 
svi  su  ga  znali,  blagodareći  njegovoj  vlasti  i  ugledu  i  velikoj  mudrosti.  I  radovaše  se 
iguman  tome,  što  je  takav  čovek  priveo  sebe  u  toliku  smirenost  i  siromaštinu  i  hoće  da 
bude monah. Primivši ga s ljubavlju, iguman dozva jednoga od bratije, i to najiskusnijeg i 
najopitnijeg  u  podvizima,  želeći  mu  poveriti  Jovana:  da  ga  nauči  duhovnoj  filosofiji  i 
monaškim  podvizima.[35]  Ali  ovaj  odbi,  ne  želeći  da  bude  učitelj  takvome  čoveku  koji 
svojom  učenošću  prevazilazi  mnoge.  Iguman  prizva  drugog  monaha,  no  i  ovaj  ne  hte. 
Takođe  i  treći,  i  četvrti,  i  svi  ostali  otkazaše  se,  jer  je  svaki  od  njih  bio  svestan  da  nije 
dorastao da bude nastavnik takom mudrom čoveku; pritom se stiđahu i njegove znatnosti. 
Posle  svih  bi  pozvan  neki  starac,  prost  po  naravi,  ali  vrlo  pametan;  on  ne  odbi  da  bude 
nastavnik Jovanu. 

Uzevši Jovana u svoju keliju i želeći da u njemu postavi osnov vrlinskog življenja, starac 
mu  pre  svega  dade  ovakva  pravila:  da  ništa  ne  radi  po  svojoj  volji;  da  svoje  trudove  i 
molitve prinosi Bogu kao neku žrtvu; da lije suze iz očiju, ako želi da očisti grehe ranijeg 
života  svog.  Jer  je  to  pred  Bogom  dragocenije  od  svakog  najskupocenijeg  tamjana.  Ova 
pravila biše postavljena kao osnov za ona dela koja se obavljaju telesnim trudom. Za ono 
pak što dolikuje duši, starac propisa ovakva pravila: da Jovan ne drži u umu svom ništa 
svetovno;  da  ne  zamišlja  u  umu  svom  nikakve  neprilične  slike,  nego  da  um  svoj  čuva 
neprikosnovenim  i čistim od svakog sujetnog pristrašća,  od svake strasne ljubavi  i puste 
nadmenosti; da se ne hvali svojom mudrošću i učenošću, i da ne misli da može sve postići 
potpuno  do  kraja;  da  ne  želi  kakva  otkrivenja  i  poznanje  sakrivenih  tajni;  da  se  do  kraja 
života  ne  uzda  u  svoj  razum  kao  da  je  nepokolebljiv  i  da  ne  može  pogrešiti  i  pasti  u 
zabludu; naprotiv, treba da zna: da su misli njegove nemoćne, i razum njegov pogrešiv, pa 
se zato starati: ne dopuštati pomislima da se rasejavaju, nego se truditi sabrati ih ujedno, 
da bi se na taj način um prosvetio od Boga, i duša osvetila, i telo očistilo od svake skverni; 
neka se duša i telo sjedine sa umom, i budu simvol Svete Trojice, i izgradiće se čovek ni 
telesan ni duševan već po svemu duhovan, izmenivši se dobrovoljno iz dva dela čoveka ‐ 
tela i duše, u treći i najvažniji, to jest u um. 

Propisavši takva pravila, duhovni otac svome duhovnom sinu i učitelj učeniku dodade još 
i  ove  reči:  Ne  samo  ne  piši  nikome  pisma,  nego  čak  i  ne  govori  nikome  ni  o  čemu  iz 
svetovnih  nauka.  Imaj  ćutanje  sa  rasuđivanjem;  jer  ti  znaš  da  ne  samo  naši  filosofi  uče 
ćutanju,  nego  i  Pitagora  nalaže  svojim  učenicima  mnogogodišnje  ćutanje;  i  nemoj  misliti 
da je dobro u nevreme govoriti o dobru. Čuj Davida šta kaže: Mučah i o dobru (Psal. 38, 3). 
A kakvu od toga on dobi korist? Čuj: Zapali se srce moje u meni (Psal. 38, 4), tojest ognjem 
božanske ljubavi, koji se u proroku zapali bogorazmišljanjem. 

Vascelo  ovo  poučenje  starčevo  pade  u  srce  Jovanovo  kao  seme  na  dobru  zemlju,  i 
proklijavši  ukoreni  se.  Jer  Jovan, živeći  dugo  vreme  pored  ovog  bogonadahnutog  starca, 
marljivo ispunjavaše sve pouke njegove i slušaše naređenja njegova, potčinjavajući mu se 
nelicemerno, bez pogovora i bez ikakvog roptanja; štaviše, on se ni u pomislima nikada ne 

20
protivljaše  naređenjima  starčevim.  Jer  u  srcu  svom,  kao  na  tablici,  on  beše  napisao  ovo: 
ʺSvaku zapovest oca ispunjavati, po apostolskom učenju, bez gnjeva i premišljanjaʺ (sr. 1 
Tm.  2,  8).  Ta  i  kakva  je  korist  poslušniku:  imati  u  rukama  posao,  a  u  ustima  roptanje; 
izvršivati  naređenje,  a  jezikom  i  umom  prigovarati;  i  kada  će  takav  čovek  postići 
savršenstvo?  Nikada.  I  uzalud  se  takvi  ljudi  trude,  i  smatraju  da  izvršuju  vrlinu;  jer 
sjedinjujući  s  poslušanjem  roptanje,  oni  zmiju  u  nedrima  svojim  nose.  Međutim  blaženi 
Jovan,  kao  istinski  poslušnik,  sve  naložene  mu  poslove  i  službe  obavljaše  bez  ikakvog 
roptanja. 

Jednom  prilikom  starac,  želeći  da  ispita  Jovanovu  poslušnost  i  smirenost,  sabra  mnogo 
kotarica, ‐ a pletenje kotarica bejaše njihovo zanimanje, njihovo rukodelje ‐, i reče Jovanu: 
ʺSlušao  sam,  čedo,  da  se  kotarice  prodaju  skuplje  u  Damasku  nego  u  Palestini,  a  mi  u 
kelijama,  kao  što  i  sam  vidiš,  nemamo  ni  najneophodnije.  Stoga  uzmi  ove  kotarice,  pa 
pohitaj  u  Damask,  i  tamo  ih  prodaj.  Ali  pazi,  nemoj  ih  prodavati  jevtinije  od  određene 
ceneʺ. 

I  odredi starac cenu  kotaricama daleko veću no što ona vrede.  A istinski  poslušnik  se  ni 

rečju, ni mišlju ne usprotivi, niti reče da te kotarice ne vrede toliko, i da je put dalek, on ne 
pomisli čak ni to, da je sramota za njega ići u taj grad gde ga svi znaju, i gde on ranije beše 
svima  poznat  po  svojoj  vlasti.  Ništa  slično  on  ne  reče,  niti  pomisli,  budući  podražavalac 
poslušnog  do  smrti  Hrista  Gospoda.  Naprotiv,  rekavši:  ʺBlagoslovi,  oče!ʺ  on  odmah 
natovari kotarice na leđa, i krenu hitno u Damask. Odeven u poderane haljine, on hoćaše 
po  gradu,  i  prodavaše  na  pijaci  svoje  kotarice.  Ljudi  koji  su  se  interesovali  za  kotarice, 
prilazili  su  i  pitali  za  cenu.  No  čim  bi  čuli  onako  visoku  cenu,  udarali  su  u  smeh  i 
podsmevanje; a neki su čak grdili i vređali blaženoga Jovana. Poznanici blaženoga nisu ga 
mogli  raspoznati,  jer  je  bio  odeven  u  prosjačke  rite  on  koji  je  nekada  nosio  zlatotkane 
haljine,  i  lice  mu  se  bilo  izmenilo  od  posta,  obrazi  usahli  i  lepoga  uvenula.  Ali  jedan 
građanin, koji nekada bejaše sluga Jovanu, zagledavši se pažljivo u lice njegovo, poznade 
ga,  i  začudi  se  prosjačkom  izgledu  njegovom.  No  sažalivši  se  i  uzdahnuvši  od  srca,  on 
priđe Jovanu, kao nepoznatom čoveku, i kupi sve kotarice po ceni određenoj starcem. On 
kupi  kotarice,  ne  što  su  mu  one  trebale,  već  iz  sažaljenja  prema  takvom  čoveku,  koji  od 
onolike slave i bogatstva dovede sebe, Boga radi, u takvo smirenje i siromaštvo. Primivši 
novac  za  kotarice,  blaženi  Jovan  se  vrati  k  starcu  kao  neki  pobednik  iz  rata,  koji  svojom 
poslušnošću obori na zemlju neprijatelja ‐ đavola, a s njim i gordost i sujetnu slavu. 

Nakon  izvesnog  vremena  prestavio  se  ka  Gospodu  jedan  monah  te  lavre.  Rođeni  brat 
njegov,  ostavši  sam  posle  bratovljeve  smrti,  plakaše  neutešno  za  preminulim  bratom. 
Jovan  ga  mnogo  i  dugo  tešaše,  ali  ne  mogaše  utešiti  neizmerno  ucveljenog  brata.  Zatim 
ucveljeni  brat  sa  suzama  poče  moliti  Jovana  da  mu  za  utehu  i  olakšanje  u  žalosti  napiše 
neku umilnu nadgrobnu pesmu. Jovan to odbijaše, bojeći se da ne prekrši zapovest svoga 
starca, koji mu je zapovedio da ništa ne radi bez njegovog naređenja. No ucveljeni brat ne 
prestajaše moliti Jovana, govoreći: Zašto se ne smiluješ na moju ojađenu dušu i ne daš mi 

21
makar mali lek u velikim patnjama srca mog? Da si lekar tela, a mene snašla neka telesna 
bolest, i ja te zamolio da me lečiš, a ti, imajući mogućnosti da me lečiš, odbiješ da to učiniš, 
i ja umrem od te bolesti, zar ti ne bi odgovarao Bogu za mene, jer si mi mogao pomoći a 
odbio si? Međutim sada, ja evo silno patim srcem i ištem od tebe malu pomoć, a ti mi je ne 
daš. No ako ja svisnem od žalosti, zar nećeš strahovito odgovarati za mene Bogu? Ako se 
pak  bojiš  zapovesti  starčeve,  onda  ću  ja  to  što  budeš  napisao  sakriti  kod  sebe,  da  tvoj 
starac ne bi saznao za to, niti čuo. 

Privoljen  ovakvim  rečima,  blaženi  Jovan  najzad  napisa  sledeće  nadgrobne  tropare:  ʺKoja 
to  sladost  života  ostaje  nedirnuta  tugom?ʺ...  ʺTaština  je  sve  ljudsko  što  posle  smrti  ne 
ostajeʺ... ʺAvaj meni, kakvu borbu ima duša kada se odvaja od tela!ʺ... i ostale, koje Crkva i 
danas peva na opelu pokojnika. 

Jednom kada starac ode nekuda iz kelije, Jovan sedeći unutra pevaše sastavljene tropare. 
Kroz neko vreme starac se vrati, i približujući se keliji on ču Jovana gde peva. Hitno ušavši 
u keliju, on stade s gnjevom govoriti Jovanu: Što si tako brzo zaboravio svoja obećanja, i 
umesto da plačeš, ti se raduješ i veseliš pevušeći nekakve pesme? ‐ Jovan mu ispriča razlog 
svoga  pevanja,  i  objašnjavajući  da  je  suzama  brata  bio  primoran  napisati  pesme,  stade 
moliti oproštaj od starca pavši ničice na zemlju. Međutim starac, neumoljiv kao neki tvrd 
kamen, tog časa odluči blaženoga od svota sažića, i izgna iz kelije. 

Izgnan, Jovan se opomenu Adamovog izgnanja iz raja, koje ga snađe zbog neposlušnosti, i 
ridaše pred  kelijom starca,  kao nekada Adam pred  vratima raja. Zatim ode on  k  drugim 
starcima, za koje znađaše da su izvrsni u vrlinama, i moleći ih da otidu k njegovom starcu 
i umole ga da mu oprosti sagrešenje. Oni odoše i moliše starca da oprosti svome učeniku i 
primi  ga  u  svoju  keliju;  ali  starac  ostade  neumoljiv.  Jedan  od  otaca  reče  starcu:  Daj 
epitimiju sagrešivšem učeniku, ali ga ne odluči od sažića s tobom. ‐ Starac odgovori: Evo, 
dajem mu ovu epitimiju: ako hoće da dobije oproštaj za svoju neposlušnost, neka rukama 
svojim očisti nužnike svih kelija i opere sva smradna mesta u svoj lavri. 

Čuvši takve reči, oci se postideše, i zbunjeni odoše, čudeći se žestokoj i nesavitljivoj naravi 
starčevoj. A Jovan, predusrevši ih i po običaju poklonivši im se, pitaše ih šta im je rekao 
njegov  otac.  Oni  mu  ispričaše  o  surovosti  starčevoj,  ali  mu  ne  smejahu  kazati  šta  starac 
predloži  kao  epitimiju;  beše  ih  stid  govoriti  o  tako  stidnim  naređenjima  starčevim. 
Međutim Jovan ih od sveg srca moljaše da mu kažu šta mu je naložio otac. A kad mu oni 
najzad kazaše, on se, preko njihovog očekivanja, obradova, i s radošću primi naloženu mu 
epitimiju.  I  spremivši  odmah  sudove  i  oruđa  za  čišćenje,  on  poče  s  usrćem  izvršivati 
naređenje,  dotičući  se  nečistote  onim  rukama  koje  je  ranije  mazao  raznim  mirisima,  i 
prljajući  izmetom  onu  desnicu  koja  je  čudesno  bila  isceljena  od  Prečiste  Bogorodice.  O, 
dubokog smirenja neobičnoga muža i istinitoga poslušnika! 

Međutim  starac,  videvši  takvo  smirenje  Jovanovo,  milina  mu  obuze  dušu,  i  potrčavši 
zagrli ga, i celivaše mu glavu, ramena i ruke, govoreći: ʺO, kakvog stradalca za Hrista ja 
22
rodih! O, zaista je ovo istinski sin blažene poslušnostiʺ! ‐ A Jovan, stideći se starčevih reči, 
pade ničice na zemlju pred njim kao pred Bogom i, ne prevaznoseći se zbog pohvalnih reči 
starčevih  nego  se  još  više  smiravajući,  moljaše  ga  sa  suzama  da  mu  oprosti  sagrešenje 
njegovo.  Uzevši  Jovana  za  ruku,  starac  ga  uvede  u  svoju  keliju.  Tome  se  Jovan  toliko 
obradova, kao da je ponovo vraćen u raj; i življaše sa etarcem u ranijoj slozi. 

Nakon malo vremena Vladateljka sveta Prečista i Preblagoslovena Djeva, javi se starcu u 
noćnom  viđenju,  i  reče:  Zašto  si  zatvorio  izvor  koji  može  točiti  iz  sebe  slatku  i  izobilnu 
vodu? vodu, koja je bolja od one što je potekla iz kamena u pustinji;[36] vodu, koju zažele 
piti  David;[37]  vodu,  koju  Hristos  obeća  Samarjanki.[38]  Ne  smetaj  izvoru  da  teče:  jer  će 
poteći izobilno, i svu vaseljenu zaliti i napojiti; pokriće i mora jeresi, i pretvoriće ih u divnu 
sladost.  Neka  žedni  hitaju  na  tu  vodu;  i  oni  koji  nemaju  srebra  čistoga  života,  neka 
prodadu  svoja  pristrašća,  i  podražavanjem  Jovanovih  vrlina  neka  pomoću  njih  steknu 
čistotu u dogmatima i u delima. Jer on će uzeti gusle proroka, psaltir Davida, i sastavljaće 
pesme  nove  Gospodu  Bogu,  i  prevazići  će  pesme  Mojsija  i  kliktanja  Marijame.[39]  U 
poređenju  sa  njim  ništa  će  biti  pesme  Orfeja  o  kojima  se  govori  u  basnama;[40]  on  će 
sastaviti  duhovnu  nebesku  pesmu,  i  podražavaće  heruvimska  pesmopjenija.  I  učiniće  on 
da  će  crkve  Jerusalimske,  kao  devojke  s  bubnjima,  pevati  Gospodu,  objavljujući  smrt  i 
vaskrsenje  Hristovo.  On  će  napisati  dogmate  Pravoslavne  vere,  i  izobličiće  lažna  učenja 
jeretika. Srce će njegovo otkliktati reč dobru, i opisati svečudesna dela Carevaʺ[41]. 

Sutradan izjutra starac prizva Jovana i reče mu: O, čedo poslušnosti Hristove! otvori usta 
svoja, da privučeš Duha, i što si primio srcem, to otklikći ustima; usta tvoja neka govore 
premudrost,  koju  si  stekao  razmišljanjem  o  Bogu.  Otvori  usta  svoja  ne  radi  pričanja  već 
radi  reči  istine,  i  ne  radi  gatanja  već  radi  dogmata.  Govori  k  srcu  Jerusalimskome  koje 
Boga  gleda,  tojest  ka  umirenoj  Crkvi  Njegovoj;  govori  ne  reči  prazne  i  u  vazduh 
izgovorene,  nego  reči  koje  Duh  Sveti  napisa  na  srcu  tvom.  Uzići  na  visoki  Sinaj 
Bogoviđenja  i  otkrivenja  Božanskih  tajni;  i  za  preveliko  smirenje  svoje,  kojim  si  sišao  do 
poslednjeg  dna,  uziđi  sada  na  goru  Crkve  i  propovedaj  blagovesteći  Jerusalimu.  Snažno 
podigni  glas  svoj,  jer  mnogo  slavnih  stvari  reče  mi  o  tebi  Bogomati.  A  meni,  molim  te, 
oprosti što sam ti bio smetnja po svojoj grubosti i iz neznanja. 

Od  toga  vremena  blaženi  Jovan  poče  pisati  božanstvene  knjige  i  sastavljati  milozvučne 
pesme.  On  sastavi  Osmoglasnik,  kojim  kao  duhovnom  sviralom  uveseljava  Crkvu  Božju 
sve  do  današnjeg  dana.  Prvu  svoju  knjigu,  bogonadahnuti  Jovan  otpoče  ovim  rečima: 
ʺTvoja pobedonosna desnica bogodolično se proslavi u siliʺ[42]. 

  

Povodom čudesnog isceljenja svoje desne ruke, sveti Jovan, ushićen od radosti, otklikta iz 
sve  duše  divotnu  pesmu  Presvetoj  Bogorodici:  ʺO  tebje  radujetsja,  Blagodatnaja,  vsjakaja 
tvarʺ[43].  ‐  Ubruščić  pak,  kojim  je  bila  obavijena  njegova  odsečena  ruka,  blaženi  Jovan 
nošaše na svojoj glavi, kao podsetnik na predivno čudo Prečiste Bogorodice. Napisa sveti 
23
Jovan i žitija nekih svetitelja; sastavi praznične reči i razne umilne molitve; izloži dogmate 
vere  i  mnoge  Tajne  bogoslovlja;  pisa  on  i  protiv  jeretika,  naročito  protiv  ikonoboraca; 
napisa on i druga dušekorisna dela, kojima se verni i danas hrane kao duhovnom hranom, 
i poje kao iz slatkog potoka.[44] 

Na  ovakav  trud  prepodobnog  Jovana  podsticaše  blaženi  Kozma,  koji  je  zajedno  s  njim 
odrastao  i  zajedno  se  s  njim  učio  kod  jednoga  učitelja.  On  ga  pobuđivaše  na  pisanje 
božanstvenih knjiga i sastavljanje crkvenih pesama, a i sam mu pomagaše. Docnije Kozma 
bi od patrijarha Jerusalimskog postavljen za episkopa Majumskog. Posle toga isti patrijarh 
prizva prepodobnog Jovana i rukopoloži ga za prezvitera. No prepodobni Jovan, ne hoteći 
se dugo zadržavati u svetu i biti hvaljen od ljudi, vrati se u obitelj svetoga Save, i usamivši 
se  u  svojoj  keliji,  kao  ptica  u  gnezdu,  on  se  usrdno  bavljaše  čitanjem  i  pisanjem 
božanstvenih  knjiga  i  rađaše  na  svom  spasenju.  Sabravši  sve  knjige  koje  ranije  beše 
napisao,  blaženi  Jovan  ih  ponovo  pročitavaše  i  vrlo  marljivo  ispravljaše  što  je  trebalo 
ispraviti, naročito u rečima i izrazima, da ne bi u njima ništa ostalo nejasno. 

U takvim trudovima, njemu korisnim i Crkvi Hristovoj veoma potrebnim, i u podvizima 
monaškim,  prepodobni  Jovan  provede  mnoge  godine  i  dostiže  monaško  savršenstvo  i 
svetost. I tako ugodivši Bogu, on pređe ka Hristu i k Prečistoj Materi Njegovoj;[45] i sada, 
klanjajući Im se ne na ikonama, već gledajući sama Lica Njihova u nebeskoj slavi, moli se 
za nas, da se i mi udostojimo istog božanstvenog gledanja svetim molitvama njegovim a 
blagodaću  Hrista,  kome  sa  Preslavnom  i  Preblagoslovenom  Majkom  Njegovom  neka  je 
čast, slava i poklonjenje vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

JOVANA, episkopa Polivotskog 

  

SVETI  Jovan  se  od  rane  mladosti  uzdržavaše  od  ukusnih  jela  i  izbegavaše  svetovne 
razonode, a ukrašavaše svoj život više svega postom, celomudrenošću i milosrđem. Zato i 
bi  hirotonisan  za  episkopa  Polivotskog[46]  prošavši  prethodno  sve  crkvene  stepene  po 
zakonu. 

Pošto mu na taj način bi povereno upravljanje i staranje o ljudima, blaženi Jovan dodade 
ranijim podvizima nove podvige, i ranijim trudovima nove trudove. 

U  to  vreme  car  Lav  Isavrijanac  poče  huliti  svete  ikone  i  zabranjivati  njihovo  molitveno 
poštovanje.  Prepodobni  Jovan  silno  izobličavaše  cara  zbog  ovakvog  bezbožja  njegovog,  i 
svojim ispovedanjem vere sačuva pastvu svoju od jeretičke zablude ikonoboraca. 
24
Za episkopovanja prepodobnoga Jovana Agarjani jednom opsedoše grad Amoreju,[47] no 
na  molitve  svetog  episkopa  sila  Božja  porazi  napadače;  i  svi  hrišćani  koji  behu  pali  u 
ropstvo neprijatelju, zauzimanjem ovog svetog muža dobiše slobodu. 

Pošto ovaj božanstveni otac bogougodno provede život, on otide ka Gospodu. Česno pak 
telo njegovo dosada se čuva netljeno i čitavo. I uvek, na dan svete Pedesetnice, vade ga iz 
kivota,  oblače  u  arhijerejsko  odjejanje,  prinose  svetom  prestolu,  zatim  odnose  na  Gornje 
mesto, i tamo ostaje, podržavano od dva jereja, za sve vreme dok traje Božanstvena služba. 
Čudesa  koja  sveti  otac  svakodnevno  čini,  oslobođavanje  besomučnika  od  besova  i 
isceljivanje od raznih bolesti, tako su mnogobrojna, da ih je nemoguće iskazati. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

GENADIJA,  

arhiepiskopa Novgorodskog 

  

ZNAMENIT pisac, pobornik istine i stradalnik za istinu Hristovu. Sabrao rasturene knjige 
Svetoga  Pisma  ujedno  i  sastavio  ključ  pashalni  za  532  godine  unapred.  Upokojio  se  u 
Gospodu, 1505. godine. Čudotvorne mu mošti u Čudovom manastiru u Moskvi. 

  

  

STRADANjE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

SERAFIMA,  

episkopa Fanarijskog 

  

SVETI  Serafim  beše  rodom  iz  mesta  Becila,  u  eparhiji  Agrafskoj.  Sin  pobožnih  roditelja, 
Sofronija i Marije on bi odgajen od njih u vrlinama i bogoljublju. 

Dadoše ga te izuči školu. Kada odraste on zavole monaški život; ostavi svet i zadovoljstva 
ovoga  sveta  i  ode  u  manastir  Presvete  Bogorodice,  zvani  Studenac.  Tamo  se  zamonaši,  i 
sav  se  predade  monaškim  podvizima.  Kao  vredna  pčela,  on  od  tamošnjih  otaca  kao  od 
duhovnog  cveća  sakupljaše  razne  vrline,  i  življaše  u  njima.  I  pokaza  veliki  napredak  u 
svom životu u Hristu. Zato ga iguman predloži, i on bi rukopoložen za prezvitera. Posle 

25
ne  mnogo  vremena  prestavi  se  episkop  Fanarijski,  i  Crkva  izabra  na  upražnjeni  presto 
prepodobnog  Serafima.  Kao  episkop,  on  uđe  u  veće  podvige,  i  revnosno  pasijaše  svoje 
duhovno  stado  na  livadama  zapovesti  Gospodnjih  i  pojaše  ga  živom  vodom  Božanske 
nauke.  I  beše  episkop  Serafim  svima  primer  svakoga  dobra.  No  u  smirenosti  svojoj  on 
nazivaše  sebe  nepotrebnim  slugom,  koji  nije  učinio  nikakvo  bogougodno  delo.  Stoga 
željaše, da se udostoji mučeništva za Hrista. I svaki dan moljaše Boga za to. I Gospod ga 
udostoji mučeništva za Hrista na sledeći način. 

Neke turske age u Fanariju mrzijahu episkopa Serafima i rađahu mu o glavi. Jednom kada 
on prolažaše, Turci ga među sobom počeše nazivati pogrdnim imenima. A kad ih on upita 
zašto to čine, oni se u besu okomiše na njega, gotovi da ga rastrgnu. Onda mu rekoše da će 
mu  pokloniti  život  ako  se  poturči.  A  on  im  bez  ikakvog  straha  odgovori:  Znajte  Turci, 
nikada  se  vere  svoje  odreći  neću,  da  bih  izbegao  smrt.  Nikada  i  nipošto  neću  ostaviti 
preslatkog Isusa mog, Boga i Tvorca mog! Gotov sam na sve muke zbog Njega. 

Turci ga odvedoše sudiji. Sudija mu najpre savetovaše blago da se poturči, obećavajući mu 
pritom velike časti i počasti. Na sve to sveti episkop odgovori: Veru svoju nikada pogaziti 
neću! Od preslatkog Gospoda i Boga mog Isusa Hrista nikada se rastaviti neću, pa makar 
na hiljade smrti išao za sveto Ime Njegovo! Zato, sudijo vlastodršče, bij me! kolji me! kidaj 
me! čini sa mnom što hoćeš! 

Čuvši  to,  sudija  naredi  da  ga  dugo  i  nemilosrdno  biju  i  muče.  Sva  ta  užasna  mučenja 
svetitelj trpljaše blagodareći i blagosiljajući Boga; trpljaše ih kao u tuđem telu. ‐ Posle toga 
sudija naredi da ga bace u tamnicu, i da mu ne daju ništa ni da jede, ni da pije, nadajući se 
da će se stradalac predomisliti i pristati da se poturči. 

Nalazeći  se  u  tamnici,  svetitelj  se  radovaše  gledajući  svoje  rane  za  Hrista,  i  od  sve  duše 
uznošaše  veliku  blagodarnost  Hristu  Gospodu  što  ga  udostoji  stradati  za  sveto  Ime 
Njegovo,  i  moljaše  Ga  da  mu  da  snage  i  trpljenja  da  do  kraja  izdrži  mučenja  koja  mu 
predstoje, i tako dovrši podvig mučeništva. 

Kada  sudija  ponovo  sede  na  sudijsku  stolicu,  on  naredi  da  mu  episkopa  dovedu  iz 
tamnice. I opet sudija stade blago ispitivati stradalca, da li se je predomislio, i savetovati 
mu da pristane na njegov predlog, i tako izbegne smrt. Svetitelj mu na to reče svetla lica: 
Sudijo, ne bi trebalo da ti išta odgovorim: Veliš da si mi prijatelj. Ali, ti mi daješ rđav savet: 
da  se  odreknem  Gospoda  mog  Isusa,  Tvorca  i  Boga,  a  da  poverujem  u  čoveka  smrtnog, 
nepismenog, neprijatelja i protivnika Hrista moga... 

Tu sudija prekide svetitelja i ne dade mu da dalje govori, već naredi da mu odmah vežu i 
ruke i noge, i da ga nemilosrdno biju, pa da mu onda stave veliki težak kamen na grudi. 
Mučeniku meso otpadaše od bijenja, krv se lijaše; mučitelji mu davahu žuč i ocat da pije, a 
on u svim tim mukama radosno zahvaljivaše Gospodu, kao da je na gozbi a ne u mukama. 

26
Videvši to, sudija izreče završnu presudu: da mučenika živa nabiju na kolac. ‐ Mučenika 
odmah odvedoše na gubilište; i nabiše živa na kolac; a on blagodareći Gospodu predade 
blaženu  dušu  svoju  u  ruke  Njegove,  4  decembra  1601.  godine.  A  za  sveto  telo  njegovo 
bezdušni  sudija  naredi  da  ostane  na  kocu  mnogo  dana  na  opomenu  i  razumljenje 
drugima. No sveto telo mučenikovo, iako ostade mnogo dana na kocu, ipak se, blagodaću 
Božjom, ne poče raspadati, niti zaudarati; naprotiv, iz njega izlažaše divan miris. Hrišćani 
se  tome  radovahu.  I  beše  im  želja  da  sveto  telo  svetog  mučenika  uzmu  kao  najveću 
dragocenost, ali ne mogahu pošto stražari i dan i noć čuvahu stražu. Najzad hrišćani jedva 
uspeše, da uzmu samo česnu glavu svetoga mučenika. I odnesoše je u manastir Studenac, 
gle  ona  bi  položena  u  svešteni  kivot.  I  do  danas  stoji  ta  sveta  glava,  netljena  i  čitava,  i 
nadalje izliva iz sebe divan miris, i isceljuje sve koji joj sa verom pristupaju. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

HRISTODULA i HRISTODULE devojke 

  

POSTRADAŠE za Hrista mačem posečeni. 

  

  

SPOMEN SVETE MUČENICE JULIJANE 

  

POSTRADALA za Gospoda svoga mačem posečena. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Maksimijan  Galerije  ‐  zet  i  sacar  cara  Dioklecijana  u  istočnoj  polovini  Rimske 

carevine, i za tim njegov prejemnik od 305. do 311. godine. 

27
2. Iliopolj  Finikijski  na  severu  od  Palestine,  u  Kelesiriji;  u  starini  ‐  glavno  mesto 
počitovanja  Finikijskog  boga  Vaala,  i  središte  istočnog  neznaboštva,  no  krajem 
četvrtog  veka  ovaj  grad  postao  rasadnik  hrišćanstva.  Kasnije  pak  ovaj  grad 
postepeno rušen i razrušen. 

3. I  kupatilo  sa  tri  prozora,  izrađena  kao  simvol  Svete  Trojice,  i  mermerni  zid  sa 
izobraženjem  krsta,  i  trag  stope  svete  Varvare  ‐  sve  se  to  beše  sačuvalo  čitavo  do 
vremena  svetog  Simeona  Metafrasta,  koji,  posle  svetog  Jovana  Damaskina,  opisa 
stradanja svete Varvare. U svojoj istoriji on kaže ovako: ʺDo ovoga dana postoji taj 
izvor koji isceljuJe svaku bolest hristoljubivih ljudi. Ako bi ko ushteo da ga uporedi 
sa  vodom  Jordana,  ili  sa  izvorom  Siloamskim,  ili  sa  Vitezdom,  ne  on  se  ogrešio  o 
istinu, jer i ovim izvorom mnoga čudesa čini sila Hristovaʺ. 

4. To jest Tri Ipostasi ili Lica Jednog, u Trojici, slavljenog Boga. 

5. Vidi: Psal. 50, 13. 14. 

6. Vidi: Mt. 10, 21; Mk. 13, 12; Lk. 21, 16. 

7. Postradaše 306. godine. 

8. Tako,  sveti  ravnoapostolni  knez  Vladimir  uze  sebi  za  ženu  princezu  Anu,  sestru 
grčkih  careva  Vasilija  i  Konstantina.  Njegov  unuk,  sin  Jaroslava,  veliki  knez 
Vsevolod, koji je knezovao u Kijevu posle starijeg brata Izjaslava Jaroslaviča, takođe 
je  imao  za  ženu  kćer  grčkog  cara  Konstantina  Monomaha,  iz  kog  braka  se  rodi 
Vladihmir Monomah, kasnije veliki knez Kijevski. 

9. Mihajlovski  Zlatoverhi  manastir,  po  drevnom  predanju,  osnovan  u  prvim 

godinama hrišćanstva u Rusiji od prvog mitropolita Kijevskog i cele Rusije Mihaila, 
koji  je  krstio  Kijevljane  u  Dnjepru,  i  to  na  samom  mestu  na  kome  je  stajao  glavni 
idol  Perun.  No  po  prvim  letopisnim  kazivanjima,  on  je  osnovan  1108.  godine 
velikim knezom Kijevokim Svjatopolkom Izjaslavičem. 

10. Teodosije  Safanovič  ‐  učitelj  i  propovednik  Kijevski;  od  1665.  godine  iguman 
Zlatoverhog Mihajlovskog manastira. 

11. Svjatopolk  Izjaslavič  ‐  unuk  Jaroslava  Mudrog  i  praunuk  svetog  ravnoapostolnog 

kneza Vladimira, knezovao od 1093‐1114. god. 

12. Aleksije I Komnen, Vizantijski car, carovao od 1081‐1118. god. 

13. Mošti svete  velikomučenice Varvare i do danas počivaju tamo, samo  1847. godine 

položene u pozlaćeni raskošni kivot od srebra. 

14. Najezda Batija bila 1240. godine. 

28
15. Petar  Mogila  ‐  mitroiolit  Kijevski  od  1631‐1646.  godine;  vodio  veliku  borbu  sa 
rimokatolicima i unijatima. 

16. Silvestar Kosov ‐ mitropolit Kijevski od 1647‐1657. god. 

17. Mitropolitovao  od  1663.  godine;  poznati  borac  za  Pravoslavlje;  stradao  mnogo  od 
Poljaka. 

18. Baturin ‐ grad u Černjigovskoj guberniji. 

19. Makarije ‐ patrijarh Antiohijski od 1648‐1672. godine. 

20. Arhiepiskopovao  od  1647‐1693  godine  poznat  svojom  polemikom  sa  Jezuitima,  i 
drugim delima, a isto tako i svojom propovedničkom delatnošću. 

21. U knjizi: ʺTrudы prazdničnыʺ. 

22. Osim toga, delić moštiju svete velikomučenice Varvare ‐ prst ‐ čuva se u Moskvi, u 
crkvi  posvećenoj  svetoj  velikomučenici  Varvari,  na  Varvarki.  Isto  tako  i  u  Svetoj 
Gori nalaze se neki delovi moštiju svete Varvare. 

23. Damask ‐ glavni, najbogatiji grad Sirije; jedan od najstarijih gradova na svetu; nalazi 
se  na  severoistoku  od  Palestine,  na  reci  Baradi,  u  divnoj  i  plodnoj  ravnici,  u 
istočnom podnožju Anti‐Livana. 

24. Sveti  Jovan  Damaskin  rodio  se  oko  672.  godine.  Nasledni  naziv  njegov  beše 
Mansur. 

25. 1 Mojs. 41, 37. 

26. Danil. 2, 48. 

27. Otac  svetog  Jovana  Damaskina,  Sergije  Mansur,  obavljao  je  kod  Damaskog  kalife 
Abd  ‐  Almalika  (685‐705),  u  stvari,  dužnost  glavnog  logoteta,  tojest  blagajnika 
državne blagajne. 

28. Stigar  ‐  grad  na  Halkidičkom  poluostrvu;  u  njemu  se  rodio  grčki  filosof  Aristotel 
(IV vek pre Hrista), stoga i nazvan Stagirit. A sinom Aristona ovde je nazvan grčki 
filosof Platon (IV vek pre Hrista). 

29. Pitagora ‐ znameniti grčki filosof, u šestom veku pre Hrista; Diofan ‐ Aleksandrijski 
matematičar, u četvrtom veku pre Hrista. 

30. Euklid ‐ matematičar, u trećem veku pre Hrista. 

31. Najvišu  vlast  na  dvoru  sveti  Jovan  Damaskin  dobi  pri  kalifu  Velidi  (705‐715. 
godine),  kome  on  beše  najbliži  savetnik  i  ministar.  No  primivši  na  sebe  obaveze 

29
32. Lav Isavrijanac carovao u Vizantiji od 716‐741. godine. 

33. Sveti  Jovan  Damaskin  napisao  delo  u  zaštitu  svetih  ikona  i  poslao  ga  u  Carigrad. 
Između ostaloga on tamo piše i ovo: ʺSvestan svoje nedostojnosti, nema sumnje ja 
bih  trebao  da  ćutim  i  da  samo  oplakujem  grehe  svoje  pred  Bogom.  Ali  videći  da 
žestoka oluja uznemirava Crkvu Božiju, smatram da sada nije vreme ćutanju. Bojim 
se  Boga  više  nego  zemaljskog  gospodara;  no  vlast  gospodareva  je  tako  velika,  da 
lako  može  povući  narodʺ.  ‐  U  tom  spisu  sveti  Jovan  ništa  uvredljivo  nije  rekao 
odnosno  cara  Lava.  Na  molbu svojih  prijatelja,  blaženi  Jovan  je  napisao  još,  jednu 
za drugom, dve poslanice u zaštitu svetih ikona. Ove poslanice su žudno čitane u 
Carigradu i po drugim mestima: one su podržavale nemoćne u Pravoslavlju, a jake 
u veri krepile na još jaču veru. 

34. Saučenik i drug i prijatelj blaženog Jovana Kozma, docnije episkop Majumski, jedan 
od najvećih pesnika Pravoslavne Crkve. Spomen se njegov praznuje 12. oktobra. 

35. Po  Ustavu  svetog  Save  Osvećenog  svaki  je  novajlija  bio  poveravan  na  ispitivanje, 
nadzor  i  rukovodstvo  starcu,  iskusnom  u duhovnom  životu.  Tako  su  postupili  i  s 
Jovanom,  bez  obzira  na  to  što  su,  njegov  blagočestiv  život  i  ogromna  učenost  bili 
poznati celome Istoku. 

36. 4 Mojs. 20, 11. 

37. 2 Car. 23, 15. 

38. Jn. 4, 14. 

39. 2 Mojs. 15, 1‐21. 

40. Orfej ‐ pevač, heroj grčkih mitova: sila njegovog glasa i pevanja bila je tako velika, 
da  je  pod  njegovim  uticajem  drveće  igralo,  kamenje  skakalo,  divlje  zveri  se 
ukroćavale. 

41. Psal. 44, 2. 
30
42. Prvi irmos prvoga glasa u Osmoglasniku. Oktoih = Osmoglasnik je jedan od prvih 
pesničkih  radova  svetog  Jovana  Damaskina.  Po  rečima  patrijarha  Jerusalimskog 
Jovana,  sveti  Damaskin,  nepokolebljivi  ispovednik  i  stradalnik  za  molitveno 
poštovanje  svetih  ikona,  oduševljen  čudesnim  isceljenjem  svoje  odsečene  desne 
ruke, ispevao je ovu toržestvenu pesmu: ʺTvoja pobedonosna desnica bogodolično 
se proslavi u siliʺ, koja je u duhu pobedne, blagodarne Mojsijeve pesme po prelazu 
Izrailjaca  preko  Crvenog  Mora.  Za  ovom  nizale  su  se  druge  pesme,  iz  kojih  je 
sastavljen  Osmoglasnik.  Pojava  Osmoglasnika  izazvala  je  promenu  u  celokupnom 
sastavu  bogosluženja.  Još  za  života  svetog  Damaskina  Osmoglasnik  njegov  bio  je 
primljen  na  celom  Istoku,  a  kroz  neko  vreme  prešao  je  i  na  Zapad.  Docnije  su  u 
Osmoglasnik  ušle  pesme  i  nekih  kasnijih  pesnika  crkvenih;  no  u  glavnome  je  on 
delo  svetog  Damaskina. 
Svojim  Osmoglasnikom  sveti  Damaskin  je  učinio  i  ovu  bogomudru  stvar:  iz 
raznovrsnih  melodija  koje  su  do  tada  bile  u  upotrebi,  on  je  izabrao  prvenstveno 
takve koje molitveno i pobožno deluju na hrišćane i njihovo raspoloženje. ‐Muzički 
znaci Oktoiha svetog Damaskina bili su kukasti. 

43. Kasnije ova divna pesma u čast i slavu Presvete Bogorodice ušla je u sastav liturgije 
svetog Vasilija Velikog. ‐ Među mnogobrojnim pesmama svetog Jovana Damaskina 
naročito  se  ističu  pesme  u  čast  Presvete  Bogorodice,  pod  čijom  se  on  naročitom 
blagodatnom zaštitom i nalazio. Takvi su, naprimer, njegovi Kanoni: na Blagovesti, 
Uspenije,  Roždestvo  Bogorodice;  ʺMiloserdija  dveri  otverzi  namʺ,  ʺPreslavnaja 
Prisnodjevo,  Mati  Hrista  Boga,  prinesi  našu  molitvu  Sinu  tvojemuʺ,  Mnogaja 
množestva mojih Bogorodice pregrješenijʺʺ, Vse upovanije moje na tja vozlagajuʺ, i 
druge. ‐ Uopšte, kao crkveni pesnik sveti Damaskin je izuzetno velik i jedinstven, i 
nema  mu  takmaca;  zato  je  i  nazvan:  ʺZlatostrujniʺ  =  χρυσορόης. 
Sveti  Damaskin  je  sastavio  64  Kanona.  Među  njima  se  ističe  kao  izuzetno 
bogonadahnut i nenadmašno divan: Kanon na Uskrs. Po bogomudrosti i bogolepoti 
ovome  su  približni  njegovi  Kanoni:  na  Roždestvo  Hristovo,  na  Bogojavljenje,  na 
Vaznesenje  Gospodnje.  ‐  Sveti  Damaskin  je  napisao  prekrasni  tropar:  ʺPrečistomu 
tvojemu obrazu poklanjajemsja, Blagijʺ. Njegovi Antifoni su nenadmašni po dubini 
misli  i  okriljenosti  osećanja.  Uopšte,  sveti  Damaskin  je  pesnik  kakvog  nije  bilo  u 
Crkvi ni pre njega, ni posle njega. 

44. Sveti  Damaskin  se  proslavio  ne  samo  svojim  pesmama  nego  i  svojim  drugim 
znamenitim bogoslovskim delima, koja ga stavljaju u red velikih, i najvećih Otaca i 
Učitelja  Crkve.  Podvižnik  svetoga  srca  i  svetoga  uma,  on  je  prvi  među  svetim 
Ocima izložio bogoslovsko učenje Pravoslavne Crkve u skladnom sistemu. To je on 
učinio u svome znamenitom delu: ʺIzloženje pravoslavne vereʺ. Ovo je delo obrazac 
pravoslavne  dogmatike  zauvek.  ‐  Uopšte,  sve  što  je  sveti  Damaskin  napisao,  od 
trajne je i neprolazne vrednosti u Crkvi Hristovoj i za Crkvu Hristovu. Sve je veliko 

31
45. Sveti Jovan Damaskin prestavio se oko 776. godine, u 104. god. svoga života, i bio 
sahranjen  u  lavri  Save  Osvećenog  pored  rake  svetog  osnivača  Lavre.  U  vreme 
Vizantijskog  cara  Andronika  II  Paleologa  (1282  ‐1328)  svete  mošti  njegove  biše 
prenesene u Carigrad. 

46. U Asijokoj Frigiji, u osmom veku. 

47. U Frigijskoj oblasti.  

32