Anda di halaman 1dari 14

Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
21. DECEMBAR 
  

  

‐ STRADANjE SVETE MUČENICE JULIJANE i 630 mučenika s njom 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA TEMISTOKLA 

‐ ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG PETRA, mitropolita Kijevskog i cele Rusije 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG PROKOPIJA VJATSKOG, Hrista radi 
jurodivog 

‐ STRADANjE SVETE JULIJANIJE, kneginje Vjazemske 

 
STRADANjE SVETE MUČENICE 

JULIJANE 

i 630 mučenika s njom 

  

VREME neznabožnih careva Rimskih: na Istoku Dioklecijana i na Zapadu Maksimijana, u 
Vizantijskom  gradu  Nikomidiji  carovaše  idolopoklonstvo.  Tada  življaše  u  tom  gradu 
jedan bogat i znatan čovek po imenu Afrikan, vrlo revnostan idolopoklonik. On imađaše 
kćer Julijanu. Kada Julijana poodraste i poče cvetati lepotom i projavljivati pamet i dobru 
narav, jedan carski senator po imenu Klevsije, preduhitrujući druge mladoženje, veri se s 
njom pre vremena, odloživši svadbu do njenog punoletstva. 

Međutim  devica  Julijana  u  tom  međuvremenu,  čuvši  evanđelsku  propoved  o  Hristu, 


poverova  u  Njega  tajno,  i  postade  tajna  hrišćanka.  Jer  ona  posmatrajući  nebo,  zemlju, 
more,  oganj,  iskaše  Onoga  koji  je  stvorio  sve  to,  i  preko  stvorenja  nauči  se  poznavati 
Stvoritelja,  kao  što  govori  sveti  apostol  Pavle:  što  je  nevidljivo  u  Njega,  može  se  videti  i 
poznati od postanja sveta na stvorenjima (Rm. 1, 20). I blagorazumna devica razmišljaše i 
govoraše  u  sebi:  Jedan  je  istiniti  Bog,  i  Njemu  se  treba  klanjati,  a  bezdahni  idoli  nisu 
bogovi već obitališta demona. 

Od  tada  Julijana  usrdno  upražnjavaše  molitvu  i  čitanje  božanstvenih  knjiga,  poučavajući 
se u zakonu Gospodnjem dan i noć, krišom od svoga oca, koji beše veliki prijatelj idola i 
demona  a  neprijatelj  hrišćana.  Majka  pak  Julijana,  mada  beše  neznaboškinja,  nije 
odbacivala  hrišćansku  veru.  U  stvari,  ona  nije  marila  ni  za  jednu  ni  za  drugu  veru:  niti 
idolima usrdno služaše, niti Hrista pobožno počitovaše, te stoga i ne obraćaše pažnju na to 
koje se vere drži njena ćerka. Pri takvom nehatu svoje majke, blažena Julijana mogaše lako 
sakriti  od  oca  svoju  veru  u  Hrista  i  upražnjavati  molitvu  i  čitanja  Božanskoga  Pisma. 
Imajući srce ispunjeno ljubavlju k Bogu i utvrđeno u pobožnosti, ona razmišljaše na koji bi 
način  raskInula  veridbu,  izbegla  brak  sa  neznabošcem,  sačuvala  devičanstvo  svoje  od 
idolopoklonika, i očuvala telo čistim od sluge demonskoga. Stoga, kada se približi vreme 
svadbi,  Julijana  posla  svome  vereniku  ovakvu  poruku:  ʺNemoj  se  uzalud  pripremati  za 
svadbu; neka ti je znano, ja neću poći za tebe, dok ne postaneš eparh[1] ove zemljeʺ. 

Julijana  postupi  tako,  uverena  da  je  Elevsiju  nemoguće  dobiti  čin  eparha,  i  na  taj  način 
izbegnuti brak s njim. No Elevsije, zarobljen ljubavlju prema njoj, poče se na sve moguće 
načine dovijati da se dokopa čina eparha: bilo putem upornih molbi, bilo pomoću bogatih 
poklona,  bilo  preko  uticajnih  posrednika  moleći  cara  Maksimijana  da  ga  udostoji  toga 
čina. I nakon mnogo vremena i pošto utroši Mnogo imanja, on na jedvite jade dobi što je 
želeo,  i to uz  pomoć đavola. Jer đavo,  želeći osjetiti  dobru nameru svete  device,  pomože 
Elevsiju.  Jer  Elevsije,  čim  postade  eparh,  odmah  posla  svojoj  verenici  ovakvu  poruku: 

2
Raduj se, Julijano, jer ja, verenik tvoj, udostojih se slave ‐ postadoh eparh. Stoga, spremi se 
za svadbu! 

Videći  da  je  ovaj  razlog  ne  izbavi  Elevsijevih  zamki,  ona  otvoreno  objavi  što  je  dugo 
skrivala u srcu svom, i preko poslanih ljudi odgovori mu ovako: Dobro je što si udostojen 
zvanja eparha; ali ako se ne pokloniš Bogu mome i ne budeš služio Gospodu Isusu Hristu 
kome ja služim, onda traži sebi drugu za suprugu, jer ja ne želim da imam muža koji nije 
jedne vere sa mnom. 

Čuvši to, Elevsije se začudi promeni kod svoje verenice i veoma se razgnjevi. Pa dozvavši 
oca njenog Afrikana, stade ga raspitivati: Zašto kći tvoja odbacuje naše bogove, i gnuša se 
mene? ‐ I Elevsije prenese Afrikanu sve reči njene, koje mu ona uputi preko poslanika. 

Kada  Afrikan  ču  to,  naće  se  u  nedoumici  čudeći  se  toj  neočekivanoj  stvari,  i  zapali  se 
gnjevom  na  Julijanu  ne  manje  od  eparha,  pošto  i  sam  beše  veoma  revnostan  poštovalac 
svojih  poganih  bogova.  I  odmah  se  vrati  kući.  I  spočetka  on  poče  krotko  i  očinski  pitati 
svoju kćer: Reci mi, kćeri mila i slatka svetlosti očiju mojih, sa kog razloga izbegavaš brak i 
odbijaš  eparha?  ‐  A  Julijana,  ne  želeći  čak  ni  slušati  o  tome,  odgovori:  Ostavi,  oče!  Jer 
kunem se nadom mojom ‐ Gospodom mojim Isusom Hristom, da Elevsije neće stupiti sa 
mnom u brak dok najpre ne primi moju veru, jer kakav je to brak: telom biti sjedinjeni a 
duhom razdeljeni, i neprijateljevati jedan protiv drugoga? 

Strahovito razjaren, otac Julijanin van sebe od besa viknu: Jesi li poludela, bednice, i voliš 
li  muke?  ‐  Muke  za  Hrista  volim,  odgovori  devica.  ‐  Tako  mi  velikih  bogova,  Apolona  i 
Artemide,  uzviknu  Afrikan,  telo  tvoje  daću  zverima  i  psima  da  ga  pojedu!  ‐  Svetiteljka 
odgovori: Zašto onda oklevaš? Neka dođu zveri, i neka budu za mene, ako je to moguće, 
ne  jedna  već  mnoge  smrti,  jer  ja  ću  se  radovati,  često  umirući  za  Hrista  i  svaki  put 
primajući od Njega velike nagrade. 

Tada otac, želeći je vešto privući na svoju stranu, ostavi se jarosti, i umiljato joj govoraše, 
moleći je i savetujući je da ga posluša. A ona, ispunjena dobre nade, suprotstavljaše mu se 
i bez straha mu govoraše: Zar si i ti sličan gluvim bogovima tvojim, jer imaš uši i ne čuješ? 
Nisam li ti u početku sa zakletvom rekla, da nema zajednice između mene i Elevsija dok 
on prethodno ne pristane pokloniti se Hristu mome? 

Čuvši to, otac je zatvori u odaji. Zatim je ponovo izvede otuda, i poče je blagim i umilnim 
rečima  i  roditeljskim  suzama  privolevati  na  poklonjenje  bogovima  i  na  ljubav  prema 
Elevsiju.  No  junačka  devojka  ponovo  kliknu:  Neću  prineti  žrtvu  bogovima!  neću  se 
pokloniti  kipovima!  neću  zavoleti  neznabožnog  Elevsija!  Hristu  Jedinome  klanjam  se! 
Hrista počitujem! Hrista volim! 

Tada otac, razjarivši se, dohvati Julijanu i poče je biti bezdušno: bacivši je na zemlju on je 
vucijaše  za  kosu,  gazijaše  je  nogama,  ne  kao  roditelj  već  kao  mučitelj,  bez  ikakvog 

3
roditeljskog  sažaljenja;  i  u  tom  divljem  besu  i  nezadrživom  gnjevu  on  zaboravi  i  na 
prirodnu ljubav prema svojoj kćeri. I bijaše je dotle dok sam ne malaksa, tako da blažena 
devojka jedva ostade živa. Posle toga je on posla k njenom vereniku, eparhu Elevsiju, da 
radi s njom šta hoće. A on, preziran njome, o! koliko besnijaše, dišući gnjevom i škrgućući 
zubima  na  nju,  osećajući  se  veoma  ponižen  što  se  ona  zgadila  na  njega  i  odbacila  ljubav 
njegovu. Zato se sada veoma obradova što mu je dopala šaka i što je dobio vlast nad njom. 
I on odmah namisli da joj sudi javno, kao eparh, tobož za nepoštovanje bogova, a u stvari 
vršeći odmazdu za njen prezir prema njemu. 

I eparh Elevsije, sevši na sudištu, naredi da jagnje Hristovo dovedu na ispitivanje. A kada 
sveta devojka Julijana predstade ia sud svome vereniku Elevsiju, i kao zora sinu lepotom 
lica  svoga,  to  svi  uperiše  oči  svoje  na  nju,  diveći  se  lepoti  njenoj.  Elevsije  pak,  čim  samo 
pogleda na nju, odmah se jarost njegova ukroti i gnjev se njegov u ljubav pretvori. I on u 
početku ne beše u stanju reći joj ni jednu grubu reč, već joj poče mirno i umiljato govoriti, 
sav  obuzet  čežnjom  za  njenom  lepotom.  I  reče  joj:  Veruj  mi,  prekrasna  device,  ako  me 
izabereš za svoga muža, bićeš oslobođena svih strašnih muka koje te očekuju, pa makar i 
ne pristala prineti žrtvu bogovima. Ja, te neću primoravati na to, samo pristani na brak sa 
mnom. ‐: Na to nevesta Hristova odgovori: Nikakva me reč, ni muka, ni sama smrt neće 
primorati  da  stupim  s  tobom  u  brak,  dok  prethodno  ne  postaneš  hrišćanin  i  ne  primiš 
sveto krštenje. ‐ Elevsije reče: I to bih ja učinio, mila, da se ne bojim careva gnjeva: jer kada 
car  dozna  za  to,  on  će  me  lišiti  ne  samo  ovog  visokog  čina  već  sa  njim  i  samog  života.  ‐ 
Svetiteljka  na  to  reče:  Kada  se  ti  tako  bojiš  cara  smrtnog,  vremenog,  koji  ima  vlast  samo 
nad  telom  a  ne  nad  dušom,  kako  se  onda  ja  mogu  ne  bojati  Cara  Besmrtnoga,  koji  ima 
vlast nad svima carevima i koji gospodari nad svakim dahom i dušom, i kako se ja mogu 
sjediniti  bračnom  vezom  sa  neprijateljem  Njegovim?  Kada  bi  se  ko  od  tvojih  slugu 
sprijateljio sa neprijateljem tvojim, da li bi to bilo prijatno tebi, i ne bi li se ti razgnjevio Na 
tog slugu svog? Zato,  ne obmanjuj sebe, niti praznoslovi, nadajući se da me ubediš. Ako 
hoćeš, obrati se i ti k Bogu mome: ako pak nećeš, onda: ubij me, baci me u oganj, pokrij me 
ranama,  predaj  me  zverovima,  i  stavi  me  na  kakve  god  hoćeš  muke,  no  ja  te  poslušati 
neću,  jer  ti  si  mi  odvratan,  i  supružanski  život  s  tobom  za  mene  je  što  i  prijateljstvo  s 
đavolima, i brak s tobom za mene je što i grob smrdljivi, stavljen pred moje oči. 

Kada Elevsije ču ovo, odjednom se ognju ljubavi njegove dodade oganj gnjeva, lice mu se 
zapali  plamenom,  i  požar  jarosti  zahvati  ga:  jer  takva  je  nečista  ljubav  kada  je  preziru  i 
gade  je  se.  I  naredi  on  da  Julijanu  obnaže  i  rastegnu  krstoliko  vezavši  je  konopcima  za 
ruke i za noge, i da je žestoko biju suvim žilama i prućem. I šest vojnika tukoše svetiteljku 
dugo, dok ne malaksaše tukući je. A ona, iako po prirodi slabi sasud, junački trpljaše. 

Naredivši  vojnicima  da  prestanu  sa  bijenjem,  eparh  reče  Julijani:  Julijano,  ovo  je  samo 
početak tvojih muka; a očekuju te nesravnjeno veće ako ne prineseš žrtvu velikoj Artemidi. 
‐  Mučenica  pak,  želeći  radije  podnositi  muke  nego  slušati  Elevsija  koji  je  još  jednako 

4
očekivao  da  će  je  privoleti  na  svoj  predlog,  odgovori:  Zaista  si  bezuman  i  nerazuman! 
Zašto me i dalje ne mučiš? Šta još čekaš? Ja sam gotovija trpeti muke nego ti mučiti me. 

Tada svetiteljka bi obešena za kosu, i visijaše veliki deo dana, tako da joj se koža na glavi 
odvoji  od  tela,  i  lice  joj  oteče,  i  obrve  joj  se  pomakoše  uvis.  A  Elevsije,  imajući  iz  ljubavi 
prema njoj još nešto nade, savetovaše je blagim rečima da poštedi sebe. No kada ni blagim 
rečima  ni.  mnogim  molbama  ne  uspe  ništa,  on  se  onda  još  više  razjari  i  naredi  da  joj 
usijanim železnim daskama opaljuju slabine, podpaljuju nedra i silno žegu kukove i druge 
delove  tela.  Zatim  skinuvši  je  sa  mučilišta  on  joj  veza  ruke  naopako,  oštrim  gvožđem 
probode joj bedra, pa je vrže u tamnicu jedva živu. 

Vrgnuta Na zemlju, sveta mučenica ležaše u tamnici, i moljaše se Bogu govoreći: Gospode 
Bože  moj  svemogući,  nepobedivi  u  sili  i  krepki  u  delima,  oduzmi  od  mene  jade  ove,  i 
izbavi  od  nagrnulih  na  me  patnji  kao  što  si  izbavio  Danila  od  lavova,  Teklu  od  ognja  i 
zverova. Otac moj i mati moja ostaviše me, a Ti, Gospode, ne odstupi od mene, nego kao 
što si nekada sačuvao Izrailjce koji su prošli kroz more i potopio njihove neprijatelje, tako i 
mene sada sačuvaj. Elevsija pak koji je ustao na mene, a s njim i Satanu koji se trudi da mi 
omete spasenje, satri, o Nepobedivi Care! 

Dok  se  Julijana  tako  moljaše  Bogu  i  molitva  joj  još  beše  u  ustima,  nevidljivi  vrag  ‐  đavo, 
pretvorivši  se  u  angela  svetla,  na  vidljiv  način  javi  se  njoj  i  reče:  Julijana,  ti  trpiš  teške 
muke, a Elevsije ti je priprehmio još teže, i vaistinu nepodnošljive muke. No ti, kad budeš 
izvedena  iz  tamnice,  odmah  prinesi  žrtvu  bogovima,  jer  ne  možeš  više  trpeti  strahovitu 
užasnost muka. ‐ Svetiteljka upita: A ko si ti? ‐ Đavo odgovori: Ja sam anđeo Božji, i pošto 
se Bog mnogo brine o tebi zato me posla k tebi, jer On želi da ti poslušaš eparha, te da telo 
tvoje, satrveno mukama ne pogine. Gospod je milosrdan, pa će ti oprostiti to zbog nemoći 
izmučenog tela tvog. 

Čuvši to, mučenica se užasnu i smuti, jer vide da je ovaj što joj se javio po izgledu anđeo a 
po savetu očigledno đavo. Stoga, uzdahnuvši iz dubine srca, i sa očima punim suza, ona 
reče: Gospode moj, Sazdatelju vaseljene, koga Jedinoga hvale Nebeske Sile i od koga drhti 
mnoštvo  demona,  ne  prezri  mene  koja  radi  Tebe  stradam,  da  vrag  moj  ne  bi  kadgod 
umesto sladosti podmetnuo mi gorčinu. Molim Te, kaži mi ko je ovaj što mi govori ovakve 
reči? ko je ovaj što sebe naziva slugom Tvojim? 

Tako  se  zamoli  svetiteljka,  i  odmah  bi  uslišena,  jer  s  neba  se  razleže  glas  koji  govoraše: 
ʺBudi  hrabra,  Julijano,  ja  sam  s  tobom!  A  sa  tim  što  je  došao  k  tebi,  radi  šta  hoćeš,  jer  ti 
dajem vlast i silu nad njim, i od njega samog doznaj ko je on i zašto je došao k tebiʺ. 

Ovom  glasu  odmah  sledova  čudo:  uze  se  na  svetoj  Julijani  razdrešiše,  okovi  sa  njenih 
bedara spadoše, i ona ustade sa zemlje zdrava i krepka telom, a đavo držan silom Božjom 
stajaše i ne mogaše pobeći, jer beše svezan nevidljivim uzama. Sveta mučenica ga dohvati 
kao slugu ništavnog, i stade ga, kao vršeći islećenje na sudu, pitati ko je on, otkuda je, i ko 

5
ga je poslao. A đavo, mada prepun laži, ipak, primoran silom Stvoritelja koji ga mučaše, 
poče i protiv svoje volje govoriti istinu: 

ʺJa sam, reče on, đavo, jedan od prvih knezova tame, poslan od oca Satane da te kušam i 
prelastim,  jer  veliku  muku  doživesmo  od  tvojih  molitava  i  od  tvoje  devičanske 
celomudrenosti  i  od  tvog  junačkog  trpljenja.  Ja  sam  onaj  što  nekada  pagubno  savetovah 
Evi u raju da prestupi zapovest Božiju. Ja nahuškah Kajina da ubije svoga brata Avelja. Ja 
naučih Navuhodonosora da postavi zlatnog idola na polju Deiru. Ja prelastih Judejce da se 
klanjaju  idolima.  Ja  premudrog  Solomona  obezumih  izazvavši  u  njemu  strast  prema 
ženama. Ja Irodu savetovah da izvrši pokolj dece, a Judi ‐ da izda Učitelja i da sebe obesi. 
Ja podstakoh Jevreje da Stefana zaspu kamenjem, a Nerona ‐ da Petra raspne strmoglavce i 
da Pavla poseče mačemʺ. 

Čuvši  to,  sveta  Julijana  učini  novo  čudo:  zadade  đavolu  nove  rane  i  stavi  mu  nove  uze 
(osim nevidljivih, kojima ga Bog beše svezao), i svezavši ga tako stade ga biti. Za divno je 
čudo kako svetiteljka uzmože neveštastvenog duha svezati veštastvenim uzama i biti! Jer 
sila  Božija  koja  đavola  beše  svezala  i  ne  davaše  mu  da  beži,  i  nevidljivo  ga  kažnjavaše 
zadajući  mu  istinske  bolove,  predade  ga  pod  vlast  vozljubljenoj  nevesti  Svojoj.  I  trpljaše 
đavo bol od ruku devojčinih, kao i od ruku Božijih, jer ujedno sa veštastvenim bičevanjem 
đavo dobijaše i neveštastvenu ranu, onu od koje rod đavolski zaista doživljuje muku. Tada 
đavo  poče  vapiti  i  ridati:  ʺAvaj  meni!  ‐  zapomagaše  on,  ‐  šta  ću  sada  činiti  i  kako  ću 
pobeći? Mnoge sam prevario i u muke vrgao, a sada samog sebe prevarih i u muku uvalih. 
Mnoge sam u okove bacio i ranama oblagao, a sada sam sam devojačkim rukama svezan i 
izranavljen. Mnoge sam porobio sebi, a sada mene drže kao roba i zarobljenika. O, oče moj 
Satano! zašto si me poslao ovamo? Kako nisi znao da ništa nije moćnije od devstva i ništa 
jače od mučeničkih molitava?ʺ 

Tako sveta Julijana svu noć mučaše đavola. Sutradan pak izjutra eparh naredi da Julijanu, 
ako je živa, izvedu iz tamnice. A svetiteljka idući vucijaše za sobom i đavola, i baci ga na 
jedno  đubrište  na  koje  naiđe  putem.  Zatim  ona  predstade  eparhu  Elevsiju  sijajući 
pređašnjom krasotom i lepotom lica i zdrava svim telom, kao da nikada nije stavljana ni 
na  kakve  muke.  Začuđen,  mučitelj  je  upita:  Reci  mi,  Julijano,  kada  i  kako  si  se  naučila 
takim mađijama? I kakom se veštinom ti tako brzo isceli od rana, te na tebi ni traga nema 
od  njih?  ‐  Svetiteljka  odgovori:  Ne  znam  ja  nikakve  mađioničarske  veštine,  nego  mene 
isceli neiskazana i svemoguća sila Božija, koja ne samo tebe već i oca tvoga Satanu posrami 
a mene načini daleko moćnijom od obojice vas. I ti, i gospodar tvoj đavo, u mene ste pod 
nogama,  jer  ja  svezah  gospodara  tvog  kome  ti  služiš,  i  muke  što  su  od  tebe  niušta  ne 
uračunah.  Tako  Hristos  moj  uništi  ovde  vašu  silu,  a  tamo  ‐  tebi  i  ocu  tvome,  i  vašim 
slugama, ugotovi oganj večni i strašni tartar i tamu najkrajnju i crvlje neuspavljivo, što ćeš 
i naslediti uskoro. 

6
Međutim mučitelj, čuvši iz svetiteljkinih usta o ognju večnom, odmah naredi da se spremi 
veliki oganj  vremeni.  I bi peć veoma  usijana,  i  u  nju  sveta  Julijana  bačena.  A  ona, stojeći 
nepovređena u plamenu ognjenom, moljaše se ka Gospodu; i pusti iz očiju svojih suze, i 
odjednom sitne kaplje suzne postadoše kao dve velike reke, i ugasiše sav oganj. 

Ovo čudo veoma udivi sav narod Nikomidijski, i poverova u Hrista oko pet stotina ljudi i 
sto  trideset  žena.  Svi  oni  kao  jednim  ustima  kliknuše:  Jedan  je  Bog,  Jedan  ‐  Onaj  koga 
proslavlja  mučenica  Julijana;  i  mi  verujemo  u  Njega,  a  odričemo  se  neznabožnog 
idolopoklonstva.  Mi  smo  hrišćani!  Neka  dođe  na  nas  mač,  neka  dođe  oganj,  neka  dođe 
koja bilo najstrašnija smrt, mi smo gotovi zajedno sa Julijanom umreti za Jedinog Istinitog 
Boga! 

Kad  oni  to  gromko  govorahu,  eparh  odmah  naredi  da  se  dovedu  naoružani  vojnici. 
Vojnici izdvojiše sve koji su poverovali u Hrista od sakupljenog na gledalištu naroda, pa 
ih sve do jednoga mačem posekoše, kao što bi naređeno. A oni svi s radošću priklonjahu 
pod mač glave svoje, i umirahu za Hrista, krštavajući se u svojoj vlastitoj krvi. 

Posle toga mučitelj, dišući neukrotivom jarošću, naredi da svetu Julijanu bace nagu u silno 
klokoćući kazan i da je dugo kuvaju kao neko jelo. No taj kazan bi za svetiteljku kao toplo 
kupatilo  posle  mnogih  trudova,  jer  ni  najmanje  ne  naškodi  njenom  telu,  nego  je  samo 
omivaše,  kao  u  izvrsnom  kupatilu,  jer  k  njoj  siđe  Anđeo  Gospodnji  i  sačuva  je 
nepovređenom.  Međutim  oganj  iz  peći  suknu  na  one  što  stajahu  naokolo  i  učini  ono  što 
nekada učini peć Vavilonska: sve koje doseže ‐ u pepeo sažeže. Zatim i kazan prepuče, i 
mučenica iziđe iz njega čitava. Narod je s divljenjem okruži kao visoku kulu, jer svetiteljka 
stvarno beše viša od svih rastom. 

Videći  sve  to  mučitelj  beše  u  nedoumici  šta  da  još  preduzme,  pošto  sva  upotrebljena 
mučenja ne postigoše željeni cilj. I on osećajući se ismejan i posramljen od devojke, stade 
čupati  sebi  kosu,  lice  grebati,  haljine  na  sebi  cepati,  i  od  silne  jarosti  hule  i  uvrede  na 
bogove svoje rigati, jer eto on im služi a oni ne biše u stanju jednu devojku pobediti. Zatim 
on osudi svetu mučenicu Julijanu na posečenje mačem. 

Međutim  đavo,  onaj  što  svetiteljkom  beše  svezan  u  tamnici,  ponovo  dođe,  i  stojeći 
podaleko  (jer  se  još  bojao  svete  mučenice  i  sećao  batina  koje  dobi  od  nje)  u  vidljivom 
obliku kao čovek, radovaše se njenoj osudi na smrt i podsticaše vojnike da mučenicu što 
pre uzmu i pogube. A kad sveta devojka strašnim pogledom pogleda na njega, on odmah 
uzdrhta  i  povika:  O,  teško  meni!  Ova  nemilosrdnica  hoće  da  me  ponovo  ščepa  svojim 
rukama! ‐ I viknuvši to da svi čuju, đavo iščeze. 

Vojnici pak uzeše mučenicu i povedoše na posečenje. I iđaše svetiteljka radosna i vesela, 
kao na svadbu, hitajući u dvore. I pomolivši se koliko željaše, ona prikloni pod mač svetu 
glavu svoju, i bi posečena mačem; i sjedini se sa vozljubljenim Ženikom svojim ‐ Hristom 
Gospodom, za koga od duše postrada.[2] A neka Rimljanka po imenu Sofija, koja se u to 

7
vreme  nekim  svojim  poslom  nalazila  u  Nikomidiji,  pa  se  vraćaše  natrag  u  Rim,  uze  sa 
sobom telo mučenice Hristove Julijane, i odnese ga svojoj kući. Kasnije ona podiže u ime 
svete  Julijane  divnu  crkvu,  dostojnu  takve  mučenice,  i  svečano  položi  u  njoj  svete  mošti 
njene. 

Međutim Elevsija ubrzo postiže kazna Božija: kada on plovljaše po moru, podiže se bura, 
razbi lađu, i svi što behu na lađi potonuše. No Elevsije, Na veliku nesreću svoju i muku, ne 
udavi  se  nego  dopliva  do  nekog  ostrva,  gde  ga  psi  rastrgoše  i  pojedoše.  I  tako  sramno  i 
bedno  pogibe  ovaj  bezbožnik,  doživevši  zasluženu  odmazdu  prema  delima  svojim:  za 
ubistvo nevine i svete devojke Julijane. 

Takav  beše  podvig  neveste  Hristove  Julijane,  takova  ljubav  njena  prema  Hristu,  takav 
mučenički kraj njen. 

Verena ona bi za Elevsija u devetoj godini njenoj od roćenja, a u osamnaestoj godini svojoj 
ona se krvlju svojom unevesti Ženiku Besmrtnome, položivši za Njega dušu svoju, i sada 
se  veseli  u  nebeskim  dvorima  sa  Hristom  Gospodom,  od  svakog  stvorenja  slavljenom  u 
beskonačne vekove. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

TEMISTOKLA 

  

KAO čobanin čuvaše Temistokle mladi ovce u nekom polju blizu grada Miri Likijskoga.[3] 
U  to  vreme  mučitelji  hrišćana,  po  naređenju  cara  Dekija  i  namesnika  Asklipija,  gonjahu 
svetog Dioskorida, pa naiđoše na Temistokla u polju i pitahu, da li on vide gonjenoga, i da 
li  zna  gde  se  krije.  Temistokle,  iako  je  znao,  ne  hte  prokazati,  nego  još  izjavi  da  je  i  sam 
hrišćanin.  Zato  bi  izveden  pred  namesnika  Asklipija.  No  mladi  čobanin  i  pred 
namesnikom  neustrašivo  ispovedi svoju  veru  u Gospoda Hrista. Namesnik naredi da  ga 
biju.  I  toliko  ga  biše  po  stomaku,  da  mu  se utroba  prosu.  Zatim  ga  obesiše na  mučilišno 
drvo.  Posle  toga  ga  skinuše  i  vukoše  po  oštrim  gvozdenim  grebenima,  te  mu  sve  telo  bi 
izranavljeno  i  pokidano,  i  on  predade  svetu  dušu  svoju  u  ruke  Gospodu,  od  koga  dobi 
venac mučeništva.[4] 

  

  

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG 

8
PETRA,  

mitropolita Kijevskog i cele Rusije 

  

OVAJ blaženi Petar rodio se u zemlji Volinskoj[5] od pobožnih hrišćanskih roditelja. Dok 
on  još  beše  u  utrobi  matere  svoje,  u  osvitak  jedne  nedelje,  mati  njegova  vide  ovakvo 
viđenje:  ona  drži  u  svojim  rukama  jagnje,  kome  između  rogova  izrasta  veoma  lisnato 
drvo, puno cvetova i roda, a među granama njegovim bejahu mnoge sveće koje svetljahu i 
puštahu  iz  sebe  divan  miris.  ‐  Probudivši  se,  ona  beše  u  nedoumici  odnosno  neobičnog 
viđenja; no kasnije Gospod oprgpzda to viđenje, obogativši Svojim darovima njenoga sina. 

Kada  navrši  sedam  godina,  Petar  bi  dat  da  se  uči  svetim  knjigama.  Spočetka  on  je  teško 
učio,  zbog  čega  njegovi  roditelji  ne  malo  tugovahu.  A  to  bi  radi  toga,  da  bi  on  dobio 
knjižnu  mudrost  više  od  Boga  nego  od  ljudi.  I  stvarno,  blaženi  dečak  Petar  dobi  je  na 
ovakav  način.  Jednom  vide  on  u  snu  gde  k  njemu  dođe  neki  čovek  u  arhijerejskim 
odeždama  i  reče  mu:  ʺČedo,  otvori  usta  svoja!ʺ  ‐  A  kad  Petar  otvori  usta,  pojavljeni  se 
desnom  rukom  dotače  jezika  njegova,  i  blagoslovivši  ga  sladošću  ispuni  grlo  njegovo.  ‐ 
Probudivši se, dečak Nikoga ne vide, samo oseti kako mu je srce puno sladosti i veselja. 

Od toga vremena blaženi dečak Petar stade brzo shvatati ono čemu ga učitelj učaše; i za 
kratko vreme izuči sve Sveto Pismo, i prevaziđe u učenju sve svoje vršnjake. A kad napuni 
dvadeset  godina,  Petar  ode  u  manastir,  blizak  njegovom  mestu  rođenja,  i  bi  primljen  u 
bratstvo.  Tamo  se  zamonaši,  i  beše  vrlo  poslušan  u  manastirskim  poslovima,  noseći  u 
kujnu vodu i drva i perući bratiji vlasenice. Pritom on i zimi i leti ne ispuštaše od svoga 
pravila: pre svih je dolazio na crkveno bogosluženje, i poslednji izlazio; u crkvi je stajao sa 
strahom, vrlo pažljivo slušao Božansko Pismo, nikada se nije naslanjao na zid, nastavniku 
je  svom  svagda  bio  poslušan,  i  bez  lenjosti  služio  bratiju  smireno  i  ćutke.  Po  želji 
nastojatelja on bi proizveden za đakona, zatim i za prezvitera. Nauči se on malati i svete 
ikone; i kada ih malaše on se svim umom i mišlju odvajaše od zemaljskog, i sav pogružen 
u  bogorazmišljanje  on  se  žudno  pružaše  ka  dobrodeteljnom,  vrlinskom  življenju.  Posle 
dosta  dugog  prebivanja  u  ovom  manastiru  blaženi  Petar  se  sa  blagoslovom  nastojatelja 
udalji u mesto  pusto  i usamljeno, i  načini  sebi obitalište na reci  Rati,[6]  i podiže crkvu  u 
ime  Spasa  našega  Isusa  Hrista.  I  za  kratko  vreme  k  njemu  se  sabra  mnogo  bratije.  A 
svetitelj beše blage naravi i nezlobiv, i smatraše sebe najposlednjijim od sviju; s tihošću i 
krotošću poučavaše sve; od srca davaše milostinju; nikada prosjaka i stranca on ne otpusti 
prazna, tako da i do kneza dopre glas o njegovom vrlinskom življenju. Zbog toga svi njega 
poštovahu, i svi primahu od njega reč poučenja. 

U  to  vreme  stiže  u  Rusiju  iz  Carigrada  mitropolit  Maksim,[7]  poučavajući  narod 
bogopredanom  učenju.  Došavši  k  njemu  sa  svom  bratijom  radi  dobijanja  blagoslova, 
blaženi Petar mu podari ikonu Presvete Vladičice naše Bogorodice koju sam beše izradio. 

9
Svetitelj Božji blagoslovi njega i bratiju, i primivši svetu ikonu držaše je kod sebe u velikoj 
časti. 

Nakon  ne  mnogo  vremena,  pošto  se  prestavi  mitropolit  Maksim,  neki  iguman  Gerontije 
drznu  se  te  uze  arhijerejsko  odejanje,  utvar  i  pastirski  žezal,  a  i  onu  ikonu  koju  blaženi 
Petar  beše izradio  i  mitropolitu  Maksimu  podario,  pa  otputova  u  Carigrad  želeći  postati 
ruskim  mitropolitom.  Tada  knez  Volinske  krajine[8]  stade  predlagati  blaženome  Petru, 
nekada  sam  ga  moleći,  nekada  ga  preko  bojara  privolevajući,  da  ide  u  Carigrad  radi 
posvećenja  na  presto  Kijevske  mitropolije.  Jer  niko  ne  beše  naklonjen  Gerontiju  zbog 
drskosti njegove što je bez savetovanja i izbranja pohitao da se dokopa arhijerejskog čina: 
ne ulazeći na vrata nego prelazeći na drugom mestu (Jn. 10, 1). Blaženi pak Petar dugo nije 
hteo  i  odbijao  je,  ali  najzad,  umoljen  od  kneza  i  od  velmoža  i  od  sveštenoga  sabora,  on 
krenu  u  Carigrad.  A  knez  već  beše  poslao  odnosno  njega  molbu  svjatjejšem  patrijarhu 
Carigradskom  i  svemu  saboru  njegovom,  u  kojoj  izražavaše  svoju  želju  da  vidi  Petra  na 
arhijerejskom prestolu. 

Međutim  Gerontije,  kada  dođe  na  obalu  morsku  i  krenu  morem  u  Carigrad,  njegova 
plovidba ispade nepovoljna: jer se podiže silna bura i udariše suprotni vetrovi i valovi, te 
on zakasni na tom putu ne malo vremena. A blaženom Petru na tom istom moru bejaše tih 
i  povoljan  vetar,  i  on  preplovi  more  kao  u  snu.  Gerontiju  pak  javi  se  u  snoviđenju 
gorespomenuta ikona Presvete Vladičice i reče mu: ʺUzalud se trudiš, starče, jer neće doći 
na  tebe  arhijerejski  čin  koji  ti  išteš.  No  onaj  koji  ikonopisa  mene,  Ratski  iguman  Petar, 
služitelj Sina moga i Boga, i moj, biće uzveden na arhijerejski presto, i mudro će rukovoditi 
ljude, za koje Sin moj Hristos Gospod proli krv Svoju, od mene primljenu, i bogougodno 
će  poživeti,  i  u  starosti  dobroj  s  radošću  će  preći  ka  Vladaru  svihʺ.  ‐  Trgnuvši  se  iz  sna, 
Gerontija obuze strah, i on ispriča viđenje svima. 

Kada  prepodobni  otac  naš  Petar  doputova  u  Carigrad,  patrijarhom  Carigradskim  beše 
tada  Atanasije,  muž  divan,  koji  vrlinama  svojim  ukrašavaše  presto  vaseljenski.[9]  Kada 
blaženi Petar uđe u hram Svete Sofije k patrijarhu, hram se napuni divnog mirisa; patrijarh 
Duhom  Svetim  razumede  da  ovakav  miomir  bi  zbog  dolaska  Petrova,  i  on  s  radošću 
blagoslovi Petra. Zatim, saznavši razlog njegovog dolaska, patrijarh sazva Svešteni Sabor i 
po običaju proučiše stvar. Petar se pokaza dostojan arhijerejstva, budući prednaznačen za 
to pre svoga rođenja. 

Tako  patrijarh,  služeći  Božanstvenu  službu,  posveti  ovog  divnog  Petra  za  arhijereja;[10] 
pri  tome  lice  ugodnika  Božjeg,  u  vreme  posvećenja,  tako  zasija,  da  se  svi  divljahu  i 
govorahu:  ʺVaistinu  je  ovaj  čovek  po  naređenju  Božjem  došao  k  namaʺ.  I  svi  se  ispuniše 
duhovne radosti. 

Posle nekoliko dana stiže u Carigrad i Gerontije, i teška srca ispriča sve što ga je snašlo. A 
patrijarh,  primivši  od  njega  arhijerejsko  odjejanje,  česnu  ikonu,  pastirski  žezal  i  crkvene 
utvari, sve to predade u ruke istinitome pastiru ‐ Petru. Zatim svjatjejši patrijarh, pošto u 
10
toku mnogo dana dovoljno pouči svetog i blaženog Petra, on ga blagoslovi i česno otpusti 
iz Carigrada. 

Sveti  Petar,  stigavši  u  svoju  mitropoliju,  dade  svima  mir  i  blagoslov,  i  revnosno  učaše 
povereno  mu  Bogom  stado,  prelazeći  iz  mesta  u  mesto.  No  lukavi  vrag  ne  otrpe  ovu 
dobru  delatnost,  nego  priredi  svetitelju  ovu smetnju:  nahuška neke  da ga ne  priznaju  za 
arhijereja.  No  mnogi  od  takvih  se  potom  pokajaše,  primiše  svetitelja,  i  pošto  mu  se 
pokorpše dobiše od njega oproštaj. 

Nakon izvesnog vremena vrag izazva zavist prema svetome Petru u episkopu Tverskom 
Andreju,  koji,  ne  obuzdavajući  jezik  svoj,  stade  o  pravedniku  širiti  razne  klevete,  i 
napisavši  o  njemu  mnoge  lažne  i  hulne  reči  posla  svjatjejšem  patrijarhu  Atanasiju. 
Patrijarh  se  začudi,  i  smatraše  to  neverovatnim,  ali  pošto  klevete  behu  teške,  posla  on 
jednoga OA crkvenih klirika u Rusku zemlju, i tada bi sazvan sabor u gradu Perejaslavu. 
Na  saboru  tom  prisustvovahu  episkop  Rostovski  Simeon,  iguman  Pečerski  prepodobni 
Prohor,  knezovi,  velmože,  sveštenici,  monasi  i  veliko  mnoštvo  drugih.  Kada  na  sabor  bi 
prizvan  Tverski  episkop  Andrej,  stvar  se  stade  isleđivati,  i  kada  lažni  svedoci  istupiše 
protiv  svetoga  Petra,  nastade  veliki  metež.  Tada  se  vinovnik  zla  ne  sakri,  nego  bi  pred 
svima obelodanjen. Jer Andrejeva zloba i kleveta biše izobličeni, i lažljivi klevetnik bi pred 
svima posramljen i ponižen. A sveti Petar mu ne učini ni najmanje zla nego mu oprosti; i 
pošto  sve  pouči  dovoljno  on  s  mirom  raspusti  sabor.  Sam  pak  trudovima  dodavaše 
trudove, stostruko umnožavajući dani mu talant i budući otac sirotama. 

U to vreme pojavi se neki jeretik Seit, koji propovedaše učenje protivno Crkvi Hristovoj i 
pravoslavnoj  veri;  svetitelj  ga  Božji  odluči  i  predade  anatemi,  i  zloćudni  jeretik  uskoro 
pogibe zlom smrću. 

Posle  toga  ugodnik  Božji  Petar  dođe  u  slavni  grad  Moskvu;  u  njemu  tada  vladaše 
blagoverni  veliki  knez Jovan Danilovič,[11]  ukrašen svima vrlinama, milostiv  k  ništima  i 
sveštenstvu, ljubitelj hramova i poslušatelj svetih knjiga. Svetitelj ga veoma zavole, i poče 
živeti u tom gradu više nego u drugim mestima. Savetova on blagovernome knezu da u 
Moskvi  podigne  crkvu  od  kamena  u  ime  Uspenija  Presvete  Vladičice  naše  Bogorodice  i 
Prisnodjeve  Marije,  ovako  mu  govoreći:  Ako  me  poslušaš,  sine  moj,  i  podigneš  hram 
Presvetoj Bogorodici, onda ćeš se i sam proslaviti više od drugih knezova, i grad tvoj biće 
slavljen: svetitelji će poživeti u njemu i spustiće se ruke njegove na neprijatelje njegove, i 
Bog će se u njemu proslaviti, a i kosti će moje ovde položene biti. 

Poslušavši savet svetiteljev, knez se revnosno dade na zidanje crkve.[12] Pošto crkvi biše 
položeni temelji, zidanje se iz dana u dan odvijaše, i sam svetitelj se staraše, da bi zidanje 
svaki dan brzo napredovalo. 

Kratko  vreme  pre  blažene  končine  svetoga  Petra  knez  Jovan  Danilovič  usni  ovakav  san: 
stoji visoka gora, a vrh joj pokriven snegom; i najednom sneg se istopi i iščeze. ‐ Kada knez 

11
ispriča svetitelju ovaj san koji ga uznemiri, svetitelj mu reče: Visoka gora, to si ti, kneže; a 
sneg, to sam ja ništavni koji uskoro treba da otidem iz ovog života u život večni. 

Providevši,  po  Božjem  otkrivenju,  svoj  bliski  odlazak  iz  ovog  sveta,  svetitelj  Božji  sam 
svojim rukama načini sebi grob u blizini oltara građene crkve Presvete Bogorodice. I kada 
grobnica bi gotova, svetitelj ponovo imade otkrivenje od Boga o svome prestavljenju. Sav 
ispunivši  se  radosti,  svetitelj  ode  u  crkvu  i  odsluži  Božanstvenu  službu,  pomolivši  se  za 
sve pravoslavne careve i knezove, za svoga duhovnog sina ‐ blagočestivog kneza Jovana i 
za  sve  blagočestive  hrišćane  zemlje  Ruske;  spomenu  i  preminule;  i  pričesti  se  Svetim 
Tajnama. 

Vrativši se iz crkve on prizva sav klir, i pošto im po običaju dade pouku on ih otpusti. U to 
vreme ugodnik Božji činjaše mnoge milostinje ništima i ubogima, crkvama i manastirima i 
sveštenicima. Međutim on slabljaše telom. A kada nastade dan odlaska njegova, on prizva 
k  sebi  gradonačelnika  Veljaminova,  pošto  u  to  vreme  kneza  ne  beše  u  gradu,  i  reče  mu: 
Čedo,  evo  ja  odlazim  iz  ovog  života,  a  milom  sinu  mome  knezu  Jovanu,  i  njegovom 
potomstvu,  ostavljam  zanavek  milost  i  mir  i  blagoslov  Božji.  ‐  Zatim  izloživši  i  druga 
zaveštanja, sveti Petar mu uruči kesu sa novcem, za dovršenje  crkve. Onda,  davši  svima 
mir, on poče služiti večernje, i kada mu molitva još beše u ustima, i sam on podiže ruke k 
Bogu, duša njegova otide ka Gospodu.[13] 

Knez  pak  čuvši  za  prestavljenje  svetiteljevo,  ucveljen  hitno  dođe  u  grad  sa  svima 
velmožama;  i  sav  narod  plakaše  i  tugovaše  zbog  svetiteljevog  prestavljenja.  Pošto 
svetiteljevo  telo  bi  položeno  na  odar,  ponesoše  ga  po  običaju  k  crkvi.  U  to  vreme  neki 
čovek,  posednut  neverjem,  probi  se  kroz  narod  k  telu  svetiteljevom,  i  stade  mu  u  duši 
svojoj nanositi uvrede, misleći: Ko je ovaj mrtvac u čijem sprovodu učestvuje sam knez i 
toliki narod, i zbog čega mu se odaje tolika počast? 

Kada on pomisli to, tog časa ugleda svetitelja kako sedi na odru i blagosilja na obe strane 
narod  za  sve  vreme  dok  ga  ne  donesoše  do  groba.  Tada  se  taj  čovek  uveri  u  svetost 
ugodnika Božjeg, i ispriča narodu ono što vide. Svete pak mošti blaženoga Petra položiše 
u grob koji on sam beše spremio sebi, gde i danas one počivaju, čineći čudesa onima koji 
im  sa  verom  pribegavaju.  Tako,  mladić  neki,  kome  od  rođenja  ruke  behu  oduzete  i 
potpuno nepokretne,  dođe na grob ovoga svetitelja moleći se sa suzama, i odmah mu se 
ruke  isceliše  i  postadoše  zdrave.  Zatim  svetitelj  isceli  jednog  zgrčenog  čoveka,  i  darova 
sluh gluvome. Jednome pak, koji mnogo godina beše slep, kada dođe i pripade molitvi, on 
iznenada otvori oči. I mnoga druga dobročinstva i do danas čudotvorno bivaju onima koji 
s  verom  dolaze  k  česnoj  raki  svetitelja  Petra,  u  čast  i  slavu  u  Trojici  slavljenome  Bogu 
vavek. Amin. 

  

  

12
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

PROKOPIJA VJATSKOG,  

Hrista radi jurodivog 

  

BLAŽENI Prokopije seljački sin iz sela Korjažinske, nedaleko od grada Hlinova, u Vjatskoj 
oblasti,  u  Rusiji.  U  svojoj  dvadesetoj  godini  uzeo  na  sebe  podvig  jurodstva,  Gospod  ga 
proslavio  darom  prozorljivosti  i  čudotvorstva.  Predskazao  svoju  končinu;  bio  zaklan  od 
srodnika  1627.  godine.  Svete  mošti  njegove,  proslavljene  isceljenjima,  nalaze  se  u 
Uspenskom Trifonovskom manastiru, u Vjatskoj oblasti. 

  

  

STRADANjE SVETE 

JULIJANIJE,  

kneginje Vjazemske 

  

SVETA Julijanija beše supruga kneza Simeona Mstislavoviča Vjazemskog, koji je služio na 
dvoru  Jurija  Svjatoslaviča  kneza  Smolenskog.  Svojom  čestitošću  sveta  Julijanija  služi  kao 
obrazac  uzvišene  supružanske  celomudrenosti.  U  vreme  življenja  svog  u  izgnanstvu  u 
gradu Toržki, Jurije je ne jedanput bezuspešno pokušao da oskvrnavi kneginju Julijaniju, 
ženu neobične lepote. Najzad Jurije ubi Simeona, nadajući se da će posle toga lakše dobiti 
njegovu suprugu. Celomudrena Julijanija se usprotivi skotskoj strasti Jurijevoj, i ovaj je u 
jarosti iskasapi mačem, 1406. godine. Česne mošti svete Julijanije, proslavljene čudesima, 
počivaju u sabornoj crkvi grada Toržka. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Eparh ‐ upravnik oblasti; upravnik grada, gradonačelnik. 

13
2. Sveta Julijana i s njom 500 ljudi i 130 žena postradaše 304. god. 

3. Likija ‐ južna primorska oblast Male Azije, ulazila u sastav Pamfilije. Car Teodosije 
odvoji je od Pamfilije, pri čemu Miri postade glavni grad Likije. Posle 395. godine 
Likija postade oblast Vizantijske carevine. 

4. Sveti Temistokle postradao 251. godine. 

5. Volinj ‐ jugozapadni deo Rusije. 

6. Reka  Rata  utiče  s  leve  strane  u  gornji  tok  zapadnog  Buga.  ‐  Manastir  sv.  Petra, 
podignut u ime Spasa (Preobraženski), sada ne postoji. Na njegovom mestu postoji 
selo, sa crkvom Spasa. 

7. Sveti Maksim, poreklom Grk, upravljao Ruskom crkvom od 1283.do 1304. god. 

8. Reč  je  o  knezu  Galicko‐Volinskom  Juriju  Ljvoviču.  Ovaj  knez  je  bio  vrlo  moćan; 
vladao je celom Galicijom; on se čak nazivao carem Rusije. 

9. Atanasije II ‐ patrijarh Carigradski od 1303. do 1311. godine. 

10. Sveti  Petar  postavljen  za  mitropolita  cele  Rusije  1308.  godine,  treće  godine  po 
prestavljenju mitropolita Maksima. 

11. Veliki knez Moskovski Jovan I Danilovič Kalita, unuk svetog Aleksandra Nevskog, 
sin  svetog  Danila,  osnivača  Moskovske  kneževine;knezovao  od  1328.  do  1340. 
godine; nazvan Kalita, jer, odlikujući se ljubavlju k ništima, stalno nosio sa sobom 
radi udeljivanja kalitu (= torbu) sa novcem. 

12. Tojest  Uspenske  saborne  crkve.  Docnije,  za  knezovanja  velikog  kneza  Jovana  III 
Vasiljeviča, na mesto nje podignuta današnja saborna crkva, osvećena 1470. godine. 

13. Sveti mitropolit Petar upokojio se 21. decembra 1326. godine.  

14